Page 1


Književna radionica Rašić


© Srđan V. Tešin © Književna radionica Rašić

Srđan V. Tešin

Antologija najboljih naslova roman u fragmentima Drugo, redigovano izdanje Urednik izdanja Ivan Radosavljević

Beograd 2013.


EPIGRAF

Ja sam sklon da mislim da je to tako, ali sam takođe sklon da mislim da nije tako; a ja ne znam čemu sam više sklon. Džordž Edvard Mur

5


FRAGMENTI 1-49 1. Od XVIII veka, pa sve dok to nedavno nije doveo u sumnju Jožef Hercog, mađarski istoričar i pisac sad već slavnog dela Jedina povest alhemije, smatralo se da je zlatna mehanička lutka koja predstavlja alhemičara Valentina Štirha delo Vokasona iz Grenobla, koji je godine 1738. prvi put pokazao svoje automatske figure: jednog svirača na flauti, jednog svirača na klarinetu i jednu patku koja jede; na Hercoga, između ostalih, poziva se i Imanuel Kant u knjizi Kritik der praktischen Vernunft, ali Hercog zastupa tezu da se ne radi ni o kakvoj latentnoj mehaničkoj napravi, već o samom Štirhu, čija je identičnost sa lutkom do te mere stvarna da su mu i kosa i sve malje na telu od zlatnih niti, te je istoričar Hercog ubeđen da 7


je Valentin Štirh pronašao i isprobao lapis na sebi i sam se pretvorio u zlato, što takođe dokazuje izveštaj zabeležen u sudskim analima povodom slučaja Valentinovog nestanka, da je u njegovoj laboratoriji u Rostoku pronađena zlatna lutka, do detalja obučena u odeću kakvu je ovaj nosio, te je čak zabeleženo i da su joj oči bile vlažne. Uporedi sa fragmentima 19, 22, 43, 47.

2. U knjizi Umetnost ili ludilo? poljskog psihoanalitičara Zecowskog (1965) može se pročitati odeljak posvećen romansijeru Maxu Oscaru (VII, 21), za kog Zecowski navodi da se plašio putovanja, jer je imao strahove da se ne izgubi, pa ipak, izgleda da je Oscar najviše strepeo od tekstova koje je objavljivao, što poljski psihoanalitičar ilustruje pričom koju je Max Oscar u poslednjem času povukao iz štampe, a koja u celosti glasi ovako: Georg Šulc već više od dvadeset godina radi kao skretničar na železničkoj postaji, izolovanoj od svih glavnih transferzala, negde iza divljih naselja grada Bremena, i svih dvadeset godina staža u tačno određeno vreme povlačio je ručicu skretnice u pravi položaj, iako je svega jedanput ili dvaput u njegovoj službi teretni voz prošao delom pruge koji on kontroliše, no i pored toga on od Uprave državnih železnica za svaki Božić i Dan železnice dobija čestitke, kao i uvek redovnu platu, samo mu je baš sad, ovog trenutka, pala na pamet ta misao koja ga ždere: šta bi se dogodilo kada, bar jedanput, ne bi povukao ručicu skretnice u tačno naznačeno vreme? 47.

8

Uporedi sa fragmentima 7, 11, 13, 17, 31, 38,

9


3. Ono što se može s pravom pripisati Lavu Trapezuntskom, vizantijskom gramatičaru i filozofu s kraja VIII veka, odnosi se na apokrifni spis Anali velikih događaja, u kojem se nalazi jedina zabeležena pripovest o Vasiliju Plačnom, proroku iz Efesa, a ta nam istorija govori da je Vasilije bio jedan od mnogih proroka koji su hodali zemljom, ali da nije imao suviše sreće s proročanstvima, tačnije – nijedno od njih nikada se nije obistinilo, a bio je uvek precizan i okupljenom narodu, urlajući s hrpe naslaganog kamenja, govorio je tačno u dan kad će nastupiti zemljotresi i bolesti, kad će se reke izliti ili presušiti, kad će goreti a kad ne, kad će ih satrti u vojnim pohodima, a kad će živeti mirno, pa pošto se ostalim prorocima događalo da ponekad i pogode prorokovano, strašno je Vasilije patio što on nije bio jedan od tih, ali budući nepogrešiv u proricanju onoga što se nikada neće dogoditi, važio je za jedinog pravog proroka.

4. Potpuno je tačno da je dobri Javorov, profesor filozofije na Visokoj školi u Varni, prevodeći sa starokineskog jedan fragment pripisan Vei Po-Jangu, gospodaru Žutih vrata na Hanu (živeo oko 120. godine n. e.), dokazivao da on doslovno znači: Život je istorija jedne rečenice, a nakon Fosterove redakcije (Hari Foster, američki arheolog, egiptolog i sinolog, živeo od 18711937, prevodilac knjiga o kineskoj civilizaciji, u kojoj je nalazio korene egipatske civilizacije) pokazano je da taj apokrifni fragment jednostavno znači: Besmrtan (hsien). Uporedi sa fragmentima 12, 33, 37.

Uporedi sa fragmentima 8, 16.

10

11


5. Grad Tampere (Tamerfors) u Finskoj čuven je u svetu po Galeriji vizualnih umetnosti, koju već dvadeset godina vodi istoričar umetnosti Elias Are Kron, ali, ruku na srce, ta galerija po sebi ne predstavlja ništa izuzetno, već je posebnom čini Nepoznati Slikar, koji u njoj svakih pet godina – ukupno četiri puta dosad – održi performans, uvek isto naslovljen: „V.A.T.R.A.“, koji se odvija sledećim redom: (1) Kron iznese originale slika na parking ispred galerije, (2) napravi od njih svojevrsnu kamaru, (3) polije ih benzinom i (4) upali, a zatim (5) izlepi zgradu galerije reprodukcijama prethodno fotografisanih i umnoženih, sada spaljenih slika, i sve to u odsustvu publike, a kad ona (6) u zakazano vreme dođe na performans, ne može (6a) da uđe u galeriju od hrpe naslaganih plakata na vratima, iza kojih, nevidljiv za prisutne, Elias Are Kron (7) čita poruku Nepoznatog Slikara: Muzeji su smetlišta, galerije sanatorijumi, slike su bestelesne, slikar ima trista trideset miliona pari očiju, a svi zajedno hrana su za vatru. Uporedi sa fragmentima 20, 39, 40.

12

6. Oni koji su umeli da čitaju novinske članke između redova, naročito crnu hroniku i oglase, nisu mogli da ne primete fantastičnu povezanost između teksta, štampanog u Getingenskim novostima, broj 1572 (sepembar 1953. godine), i serije oglasa objavljivanih u istom glasilu gotovo dve godine zaredom, u kojima je modni krojač G. V. Forlender, specijalizovan za muška odela i kapute, potencijanim kupcima svoje usluge nudio rečima: Vaše odelo je Vaša poruka, ilustrovanim slikom golog muškarca koji, delimično sakriven iza stabla kestenovog drveta, posmatra prelepu brinetu koja ispod ruke drži „prazno“ odelo, koje uz nju hoda, i govori mu: Dragi, danas si tako poseban, pa ipak, kad je objavljen tekst o vandalskom napadu na krojačku radnju G. V. Forlendera, bilo je jasno da je oglas bio u funkciji krojačeve paklene zamisli da onima kojima je šio odela i kapute u postavu ušiva najrazličitije skaredne poruke, pisane na svili, a prvu – nepotrebno je reći, sasvim slučajno – otkrio je lokalni tabadžija Fric Krivoprsti, prilikom nekakve tuče u kafani Ruža vetrova, omiljenom sastajalištu gentingenskih protuva i baraba, te je, kako prenose Getingenske novosti, razlupao izlog krojačke radnje, da bi, dan posle 13


objavljivanja članka, ruinirana radnja osvanula zatrpana bačenom i iscepanom odećom iz koje su virile Forlenderove svilene poruke kupcima. Uporedi sa fragmentima. 15, 41.

7. Malo je poznato da je Max Oscar, čuveni austrijski publicista i dugogodišnji kustos Muzeja štampe u Beču, svoju karijeru započeo u dnevnom listu Das Licht kao urednik rubrike Dogodilo se na današnji dan, ali to samo po sebi nije toliko čudno kao činjenica da je taj manje bitni deo njegove karijere imao velike posledice po štampu, više od njegovog istraživačkog rada uopšte, jer je Max, kao izuzetno visprena osoba, imao običaj da radije izmišlja i prekraja događaje i datume koje je beležio u rubrici, nego da tumara plesnjivim arhivama i prevrće po staroj štampi tražeći tačne podatke, pa da je otuda proizašla sva zbrka koja je usledila kada su drugi novinari preuzeli, pri sastavljanju sličnih rubrika ili prilikom rekonstruisanja slavnih biografija, fantomske podatke Maxa Oscara. Uporedi sa fragmentima 2, 11, 17, 38.

14

15


8. U hronici Sedam stubova mudrosti, koju je arapski putopisac i geograf El-Balhi napisao oko 921. godine, sačuvan je fragment o nekom Musi iz Bagdada, tkaču ćilima na glasu u to vreme, kome je kalif Al-Muktadir dao da od vune, za koju je rekao da je upredena od zlatnog runa, otka ćilim u koji će, da bi bio nagrađen kao nijedan tkač na svetu, morati da uloži sve svoje znanje i umeće, što se i zbi, no kad je Musa skinuo zlatom tkan ćilim s razboja, najednom mu se otrgao iz ruku i izleteo kroz prozor, a sam Musa istrčao je pred kalifove ljude iz pratnje vičući: Leti, leti!, a ovi su ga vezali i poslali Al-Muktadiru, oronulom starcu gadne naravi, koji je, i ne saslušavši do kraja Musinu priču, dao da mu se obe ruke odseku do lakata, što je dželat ubrzo zatim i učinio, te je nakon toga odbegli ćilim pao na glavu baš njemu pravo s neba. Uporedi sa fragmentima 16, 27.

16

9. Sličnost koju je Mišel Fuko uvideo između metoda kojima se služi moderna kritika radi „razotkrivanja“ autora u jednom delu, s jedne strane, i metoda kojima su se koristile hrišćanske egzegeze u nastojanju da dokažu vrednost nekog teksta autorovom svetošću (vidi u tekstu Šta je autor?), s druge strane, nalazi potvrdu u događajima koji su se odigrali na tlu Francuske krajem XVI i u prvoj polovini XVII veka, naime u fenomenu masovnih progona veštica i u velikim sudskim procesima vešcima i đavolovim učenicima, a iz dokumenta koji se čuva u biblioteci Arsenal (Bibliothèque de l’Arsenal, Miss. 6453, f-1 57 i sledeći), a odnosi se na Žan-Batista Diprea, burgundijskog opata koji je prodao dušu đavolu, saznajemo da je ovaj Odlukom Kraljevog administrativnog saveta od 24. oktobra 1623. godine osuđen na vešanje i lomaču zbog bavljenja magijom: Žan-Batist Dipre je bio čuven po svojim knjigama u kojima je pisao o hrišćanskoj veri i vrlini tako osobeno, predano i dosledno da je stekao veliki ugled među vernicima i kod klera, ali se postepeno njegova privatnost, o kojoj se nije znalo ništa, ili jeste vrlo malo, sve više otkrivala, te je na koncu postala čak i predmet sudske istrage: dokazano je da je opat Dipre vodio dvostruki život, jedan pun smernosti i milosrđa, a 17


drugi kao svađalica, kockar, napasnik devojaka, pijanica i bogohulnik, te su sudije zaključile da je opat Dipre pisao vođen đavoljom rukom, a ne nadahnut božanskim proviđenjem. Uporedi sa fragmentima 16, 22, 23, 24, 29, 38.

10. Moiz Čombe (Moise Tschombe) izvršio je, uz pomoć korumpiranog policijskog aparata i pod uticajem stranog monopolističkog kapitala, 1960. godine secesiju najbogatije kongoanske pokrajine Katange i kao svaki pravi diktator odmah je po zauzimanju vlasti doneo i nove zakone, a navod samo jednog paragrafa iz Krivičnog zakona, kojim su najviše i najbesomučnije bili pogođeni pisci, slikari i glumci, kao i njihova umetnička dela, koja su postala predmet policijskih istraga, dovoljno govori o tome kakav je paranoični teror sprovodila Čombeova vlada: Jednako je odgovoran onaj koji je nešto učinio i onaj koji je samo mogao to isto da učini (KZ p. II/35). Uporedi sa fragmentima 11, 27.

18

19


11. Sve ovo moglo je da se dogodi i u našoj državi, napisao je sasvim naivno argentinski novelist Anhel de Solis u knjizi fantastičnih priča Osuđenici na život (1954), inspirisan od Pedra Moralesa, ambicioznog novinara, koji mu je, u nekakvom rastrojstvu duha, pričao o tome kako je doznao da ni slavni Max Oscar nije bio ništa drugo do vanserijski lažov i krivotvoritelj istorijskih podataka, što je de Solisa isprovociralo da napiše knjigu kratkih priča u kojima će sve, od reči do reči, biti lažno, a ipak dokumentovano iskrivljenim faktima, ali je zbog te svoje zamisli odležao u zatvoru pune dve godine, za vreme vlasti generala Huana Dominga Perona, jer se ispostavilo da se gotovo sve što je u pričama napisao zaista obistinilo u argentinskoj zbilji, te je on najednom ispao istinski hroničar svakodnevice, a ne lažni aristokratski maštar. Uporedi sa fragmentima 2, 7, 10, 13, 17, 32, 36, 38.

20

12. Jedna od kineskih biografskih enciklopedija kaže nam da je Vei Po-Jang, gospodar Žutih vrata na Hanu, koji je živeo oko 120. godine naše ere u današnjoj provinciji Kijangcu, ...sa trojicom učenika, od kojih je za dvojicu mislio da im nedostaje prava vera, otišao u planine da meditira i da postane hsien (besmrtan); i tako, u podnožju planine Beli Pas, oni načiniše kolibu od pruća iz koje gotovo da nisu izlazili, osim po šumske plodove i vodu, a Vei Po-Jang reče učenicima da je njihov duhovni zadatak da na podu kolibe vizualizuju crvenu kocku i da, kad im to snagom uma uspe, pored nje vizualizuju drugu i tako redom sve dok celu kolibu ne ispune crvenim kockama, te kad posle kratkih noći nastupiše duge, Vei Po-Jang više nije mogao da uđe u kolibu u kojoj su živeli njegovi učenici, a kako su oni hteli i da se uvere u učiteljeve moći, nateraše ga da odgurne vrata kolibe, pa kad se uveriše da ih on nikako rukama ne može otvoriti, daju mu drvenu batinu da njome razvali vrata, ali Vei Po-Jang ni tada ne uđe u kolibu, a onda njegov najverniji učenik pokuša i, uz veliki napor, uspe da otvori vrata, na šta mu je Vei Po-Jang rekao: „Tvoj um se borio sa udobnošću istine i ti si ređao kocke tako da si mogao da se provlačiš između njih, pa kad si odgurnuo vrata one su se srušile, a ja ti kažem da je bolje nemati vere, kao 21

"Antologija najboljih naslova", Srđan V. Tešin  
"Antologija najboljih naslova", Srđan V. Tešin  

Knjiga "Antologija najboljih naslova" Srđana V. Tešina u izdanju Književne radionice Rašić

Advertisement