Kada je reč o prvoj primedbi, prigodno je podsetiti se da je kritičar Njujork Tajmsa, gospodin Bozli Kraudervolis (Bosley Crowtherwallace), već sutradan nakon brodvejske premijere u svom prikazu7 zapisao da je Veliki diktator „zaista vrhunsko postignuće istinski velikog umetnika – i, s jedne tačke gledišta, možda najznačajniji film koji je ikad proizveden“, ali je naposletku dodao da „poseduje nekoliko razočaravajućih nedostataka (…) film je predugačak, sklon je ponavljanju“, što je stav koji je uglavnom prihvaćen i kasnije, pa i potonji kolumnista Njujork Tajmsa, gospodin Dejvid Perkinson (David Parkinson) u svojoj Istoriji filma8 konstatuje da je „ograničenost Čaplinove režije i kinematografske inteligencije došla do izražaja u govornim filmovima kao što je Veliki diktator.“ Naravno, metode koje su davale izdašne rezultate u ranijim postignućima, po kojima je srčani Skitnica postao prepoznatljiv – poput smišljenog smanjenja broja gegova kako bi se u potpunosti iskoristio komični potencijal svake situacije – često su ostajale bez očekivanog efekta u zvučnim ostvarenjima. Druga zamerka odnosi se na problem finalnog narativa koji nikoga nije ostavio ravnodušnim: monolog koji je po svedočenju naslednika9 veliki glumac mukotrpno pisao i prepravljao mesecima, oduševio je simpatizere levičarskih ideja širom planete, a brojni Amerikanci u njemu su prepoznali principe koji (treba da) predstavljaju pravi temelj jedne liberalne demokratije. Odziv na desnici nije bio tako ružičast, štaviše, u izrečenim idealima glavnog glumca mnogi su jasno razaznali mrsko crveno poreklo i neuvijenu kritiku kapitalističke ekonomije, što je nanovo širom otvorilo vrata za spekulacije o komunističkoj propagandi: „U ime demokratije – ujedinimo se svi. Borimo se za novi svet – pristojan svet koji će ljudima pružiti priliku za rad – koji će mladima obezbediti budućnost, a starima sigurnost. Obećavajući ove stvari, divljaci su se dokopali vlasti. Ali lažu! Oni ne ispunjavaju obećanja. I nikada neće!“ Vatrenim izjavama sopstvenog idola, tumači iz filmskog ceha pristupali su daleko obazrivije od ishitrenih agenata Istražnog biroa. Gospodin Kraudervolis u prvom pisanom osvrtu zauzima stav da je u pitanju krupna profesionalna omaška, zanemarujući tako u potpunosti sadržaj ekspozea: „govor kojim se film završava – apel za razumom i ljubaznošću – potpuno je nespojiv s prethodnom radnjom. (...) Efekat je zbunjujući, a ono što bi trebao biti vrhunac postaje ravno i naizgled preosetljivo.“ I ova uspešna opaska prikladno se rabi sve otada, te tako i čuveni publicista i dobitnik Pulicerove nagrade za filmsku kritiku, gospodin Rodžer Iber (Roger Ebert), u prikazu Velikog diktatora iz 2007. godine, u sklopu svoje Kolekcije velikih filmova (zaluženo mesto u okviru Great Movies Collection, pronašla je i komedija Pačija supa Braće Marks), zaključuje: „Nije uspelo onda, a ne deluje ni danas. Fatalno je kada gospodin Čaplin zbaci svoju komičnu ličnost, naglo promeni ton filma i ostavi nas da se pitamo koliko će dugo govoriti (što komedija nikada ne bi smela da dopusti). Sve odaje utisak zabave koju prati pouka.“10
Savršeno svestan rizika u koji se upuštao, glumac je tvrdoglavo ignorisao sve dobronamerne savete da potresni govor od tri i po minuta ne uvrsti u završnu verziju ostvarenja, što za brojne poklonike filmske umetnosti predstavlja svojevrsnu misteriju. Podsetimo se komentara samog autora da je u pitanju bio „prvi film u kojem pripovest po značaju nadilazi lik Skitnice“. Postaje nam jasnije zašto tokom stvaranja projekta u kojem je na kocku stavljen integritet filmske umetnosti (i umetnosti uopšte), lični moralni lik autora, i njegova najpopularnija kreacija – gospodin Čaplin nije mogao da dozvoli da jednostavan satiričan osvrt na ambicioznog firera „po značaju prevaziđe“ ukupnu dotadašnju zaostavštinu genijalnog režisera. Iako ima istine u tvrdnji da Veliki diktator nije skrojen bez tehničkih nedostataka, ostvarenje je uspešno razrešilo sva tri suštinska zadatka koje je kreator sebi postavio: revitalizovana je vizija filmskog pozvanja, upriličen je oproštaj dostojan srčanog Skitnice, i naposletku – načinjena je nedvosmislena distinkcija između krajnjih perspektiva zlotvora i viteza, što je potaklo razdraganog gospodina Čaplina da izjavi: „Odrekao bih se svega, da saznam šta On misli o filmu.“ Smatra se da je firer odgledao ostvarenje dve večeri zaredom u savršenoj samoizolaciji, a činjenica da se ogradio od bilo kakvih javnih komentara ide u prilog tezi da je nadigran, no – kada su masovne grobnice konačno postale deo svakodnevice savremenog sveta, igra je privedena kraju, te je i sam glumac primetio da se nikada ne bi odvažio na sličan poduhvat, da je mogao da pretpostavi u šta će se priča naposletku pretvoriti. Ohrabren činjenicom da je ogromna većina publike nakon početka rata u njegovim završnim rečima iz filma nalazila snažan poticaj za pobedu nad fašizmom, i genijalnu viziju za izgradnju pravednijeg sveta, gospodin Čaplin se tačno dve godine po premijeri Velikog diktatora obreo u ulozi glavnog govornika na okupljanju Umetničkog fronta (Artists Front to Win the War). _________________
7 https://www.nytimes.com/1940/10/16/archives/the-screen-in-review-the-great-dictator-by-and-with-charlie-chaplin.html 8 Dejvid Perkinson ~ „Istorija filma“, 2014, Dereta, Beograd 9 https://www.charliechaplin.com/en/articles/29-the-final-speech-from-the-great-dictator10 https://www.rogerebert.com/reviews/great-movie-the-great-dictator-1940