Page 99

___________________________________________________________________________________

Ali to je bila samo uvertira. Završni udarac tek je imao da usledi. Dakle, seo sam da se malo povratim. Morao sam. „Broj do deset, broj do deset!... Ne, broj do sto, broj do sto!“ neprekidno sam u sebi ponavljao. Iz prikrajka, počele su da me vrebaju kojekakve misli koje baš i nisu za objavljivanje. „Čekaj, stani malo! ′Ajde, razmisli sad – pa nije sve baš tako strašno. Život ide dalje, šta je bilo – bilo je... Seti se samo ratova, bede, bolesti, pomora, koje i kakve se sve muke i udarci sudbine događaju ljudskome rodu. Seti se svega toga i biće ti odmah lakše – znaćeš da nisi sam u svojoj nesreći!“ mozgao sam tako, ne bih li se nekako smirio. I, nećete mi verovati, to mi nekako zaista i pođe za rukom. Autosugestija, očigledno, ponekad pomaže... Sedeo sam tako, tupo zureći pred sebe, izgubivši svaku predstavu o vremenu. Onda se nekako prenuh iz tog prividnog mrtvila, zatresoh glavom, i glasno rekoh: „Ništa! Šta sad, idemo dalje!“ Naterah sebe da ponovo uzmem svoju knjigu u ruke, pošto mi je predhodno bila ispala, i da još jednom – ovaj put na miru i potpuno trezne glave, iščitam nesretnu pesmu. Stegao sam zube, zatvorio oči, opet ih otvorio i krenuo. Odmah na početku, već u samom naslovu, potrudio sam se da ne primetim zarez koji je nedostajao između „Mrzim te“ i „Bukovski“... Ili, ako ga i primetim, da to odmah zaboravim. Najbolje je – praviti se lud. Pregurah nekako i nesretno „Ona se nasmeje“, i stigoh već do pred kraj. Usput, malo teže progutah činjenicu da su druga i treća strofa, greškom, spojene. A tada se desilo to... Osetih udarac pravo u glavu, bio sam nokautiran, sada definitivno nisam mogao da verujem da mi se ovo dešava. Kap koja je najzad prelila čašu. Sve se srušilo kao kula od karata. Zamagli mi se pred očima, svet se zavrte oko mene k'o karusel. Sve je izgubilo smisao. U magnovenju, hvatam se telefona i okrećem broj. „...Iza ogledala, iza ogledala!“ histerično urlam u slušalicu, na ivici plača, na rubu nervnog sloma. „Ko?!“ pita zbunjeni, dobro poznati glas. „Kako ko, jebote?! Bukovski!“ „Šta će tamo?“ (Ha, kao – pravimo se naivni!) „Šta će tamo?! I ja se pitam – šta će tamo!“ kažem, cepteći od besa. „Mislim, šta radi tamo?“ „Šta radi tamo?! Sedi i plače, eto šta radi!...“ dahćem u slušalicu. „I pored sveg tvog silnog lektorisanja, u završnom, finalnom proizvodu – greška u mojoj najomiljenijoj pesmi! Ne jedna, no – tri, četiri, pet grešaka! Zašto si lektorisao, zašto si je dirao uopšte, šta imaš protiv Bukovskog i protiv mene, što nisi ostavio kako je bilo?! A najgora od svih, greška nad greškama – iza ogledala!...“ „Ma, šta je iza ogledala?“ „Alisina zemlja čuda! Zajedno sa mojim čuvenim lektorom, koji se – na moju najveću nesreću i tragediju – našao nekako, nekom kosmičkom greškom, s ove strane ogledala da mi upropasti život... Stih glasi, pardon, trebalo je da glasi: 'Kezi mi se iz ogledala', a on – da li možeš samo da poveruješ – u mojoj prvoj knjizi, i prvoj zbirci pesama, u meni najdražoj pesmi, jednoj od najboljih koje sam ikada napisao, glasi – 'Kezi mi se iza ogledala'!“ „Pa, može i tako. Tako je, možda, čak i bolje. To daje jednu sasvim novu notu, sasvim novu dimenziju celoj pesmi!“ „Ma, bogati?!... Možda bi i moglo, da neposredno pre toga nema, 'Zaviruje iza ormana'! Da li si ti, kao navodno neki diplomirani faktor, u stanju da pojmiš najjednostavniju moguću činjenicu – suštinsku razliku između, 'zaviruje iza ormana', i 'kezi mi se iz ogledala'?! Predlog, prilog, jebemliga šta je – jedno je 'iza ormana', a drugo 'iz ogledala'...!“

99

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement