Page 98

___________________________________________________________________________________

Dakle, posle onog mog razgovora sa ženom, otišao sam u krevet; no kako mi san nikako nije dolazio na oči, pade mi na um – kako bi bilo da baš od tog prepoznavanja Bukovskog u mojoj poeziji – napišem pesmu! Urođeni lenjivac u meni je, naravno, odmah protestovao: „Ma, pusti, neka. Možeš to i ujutro.“ Ali već u sledećem trenutku, moje drugo „ja“, poučeno prethodnim, sličnim iskustvima – da od toga ujutru neće biti ništa, stupi na scenu, i ja, k'o šutnut u dupe, iskočih iz kreveta, odoh u kuhinju, te sedoh za sto sa papirom i olovkom u rukama... Pisanje je išlo relativno glatko; po samoj prirodi teme, nije bilo nikakve potrebe da sad nešto posebno izmišljam i dodajem. Čak i ta moja tadašnja žena, kada joj sutradan pokazah pesmu, odmeri je svojim strogim kritičarskim pogledom i reče, sasvim neuobičajeno za nju: „Dobra je! Vidi se – iskrena...“ To je već, samo po sebi, predstavljalo izuzetan kompliment; o većini drugih mojih poetskih umotvorina obično je imala vrlo osrednje – da ne kažem katastrofalno – mišljenje. Ne mogu da krijem, zaista sam bio ponosan na tu svoju novu tvorevinu. I u godinama koje su usledile, ta pesma je bila, i ostala – evo prođe već više od dve decenije od te noći – jedna od nekoliko meni najdražih. Kao da joj ni svo vreme otada prošlo nije moglo nimalo nauditi. ... Elem, pošto se, kao što već rekoh, baš kod te, toliko značajne pesme, misteriozno stalno dešavalo nešto naopako, pri poslednjem sam, završnom, redigovanju posebnu pažnju obratio baš na nju. S najvećom mogućom pažnjom iščitavao sam stih po stih, reč po reč, pomno ih proveravajući, sve u zebnji da se ponovo negde ne potkrade kakva greška. Iznova i iznova. Najzad je i to bilo iza mene. Posle svih tih muka i peripetija, nerviranja i lomova živaca, čudnih i nadnaravnih stvari i pojava koje su pratile ceo proces, posle svih silnih maratonskih telefonskih razgovora i astronomskih računa za iste (izgleda da je moj menadžer-izdavač-lektor u ovom slučaju bio u pravu – možda mi je zaista bilo isplativije da sam najmio i platio pravog lektora, no što sam sve te silne pare poklonio Telekomu i PTT-u) – izgledalo je da će se sve, ipak, završiti kako valja. Došao je i taj, dugo očekivani dan. Sa neizrecivim ponosom, držao sam svoj prvenac u rukama i prelistavao ga, sa suzama radosnicama u očima. Još uvek je mirisao na svežu štamparsku boju; prsti skoro da su se lepili za njega pri listanju. Ehej, baćo – nije to mala stvar! Izdati svoju prvu knjigu, svoju prvu zbirku pesama... U četrdeset sedmoj godini života. A? Kada mi se magla malo razišla pred očima, mogao sam nešto pažljivije da pogledam svoje remekdelo. Još uvek u grozničavom uzbuđenju, ponovo sam, po ko zna koji put, iščitavao svoje pesme, ali sada – po prvi put – u obliku knjige, prave knjige... Delovalo je savršeno. Gde god da sam nasumice otvorio – nigde nijedne greške. Izgledalo je da je posao, konačno, perfektno odrađen. Tri put „Ura“, i večno i neiskazivo hvala izdavaču, isto tako menadžeru, pa čak i lektoru! Otvorih i stranu 42. Evo je, moja omiljena, možda najdraža pesma, moja dika, moj ponos – „Mrzim te, Bukovski“. Počeo sam da čitam, ponovo uživajući u svakom stihu. ... Najednom, nešto me preseče u stomaku, negde u predelu dijafragme. Bio sam stigao do kraja prve strofe. „I zlobno se nasmeje...“ čitao sam. „Zlobno se nasmeje, zlobno se nasmeje...!“ – ponavljao sam sumanuto, kao hipnotisan buljeći u te reči, dok su mi slova titrala pred očima – „Koje je to vreme, zlobno se nasmeje?!“ Osećao sam da gubim dah. A onda, pogled mi nasumice pade na sam kraj pesme... Imao sam i tu šta da vidim – treća strofa nije bila odvojena od poslednje, tj. od poslednjeg stiha: „Hoću li te se ikada osloboditi?“ Neophodna dramska pauza između poslednjeg stiha i ostatka pesme nedostajala je, bila je izgubljena, nepovratno! Glavni efekat na kraju pesme, na koji se sve vreme čeka, zbog kojeg se pesma i protegla na čitavu stranu i po... bio je uništen. Konačno i definitivno. Rano, kasno i zauvek. Ode moj Bukovski, pravo u vražju mater, kao da ga nikad nije ni bilo. Zaista mi nije bilo dobro. Do tada sam stajao, sada sam morao da sednem. Povraćalo mi se, išlo mi se u toalet... Nisam mogao da verujem sopstvenim očima, nisam želeo da verujem. Ne, to nije istina, to ne može, to ne sme biti istina... 98

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement