Page 96

___________________________________________________________________________________

Ali to još uvek nije bilo sve. Jedna od pesama predviđenih za tu zbirku bila je i „Mrzim te, Bukovski“, posvećena mom možda najomiljenijem pesniku – i u svakom slučaju jedna od meni najdražih sopstvenih pesama. No, od samog početka, kad god bih se nekako dokopao neke od štampanih verzija svog rukopisa, tu sam svega i svačega nalazio. (Doduše, i u drugim pesmama su se uveliko pojavljivale greške – neki put i katastrofalne. Ponekad bi čitave strofe, pa čak i stranice, voljom neke čudne sile, bile ispremeštane nekim svojim redom. „Pazi ovo! Zamisli, nedajbože, da zaista ovako izađe iz štampe!“ kažem ja svom lektoru-menadžeru-izdavaču. „I šta onda da radim? Da uzmem flomaster i označim zlehudom čitaocu, 'E sad, vidite ovu strelicu, ova strofa od gore ide, u stvari, ovde...' – pa opet strelica, ali u suprotnom smeru – 'a ova od dole, ide tamo!... A ovo između – e, za to nisam baš siguran, nije uopšte loše, naprotiv, samo – to nije moje! To je iz nečije tuđe pesme!'.“) Ali po ispravljanju, te greške najčešće se više nisu pojavljivale. Samo u ovoj pesmi, jednoj jedinoj, i posle svakog redigovanja, ponovo bi se volšebno nešto čudno događalo: neko slovo viška ili manjka; rečca „još“ – umnožena tri, četiri puta; samoglasnici su se na neki misteriozan način, k'o sami od sebe, menjali i transformisali jedni u druge – „a“ u „e“, „u“ u „o“, itd. To je zaista bilo i više nego intrigantno. „Da mi je samo znati – šta se ovo dešava? Kao da se nešto navrzlo baš na ovu pesmu,“ mrmljao sam sebi u bradu. Tada bih se, po ko zna koji put, hvatao telefona i zvao svog lektora-izdavača-menadžera. Javljao bi mi se dobro poznati, iznureni glas: „Halo!“ „Šta to radiš, jebote?! Ti baš mrziš Bukovskog, jel′ da?“ „Šta je bilo?“ „Kako, šta je bilo? Opet greška kod Bukovskog!“ „Pa šta da ti radim? Zašto nisi pažljivije pregledao rukopis kad si ga poslednji put imao u rukama?“ „Šta da radiš? Radi svoj posao, eto šta da radiš! Zašto te, uopšte, plaćam?!“ „Samo da te podsetim: ne plaćaš me, uopšte!“ odgovara on. „I zašto, uostalom, nisi našao pravog lektora, da ti profesionalno odradi taj posao?“ „Možda zato što bi ga trebalo platiti. A šta bi mi onda ostalo za štampanje?“ „Koliko znam, ni štampanje ne plaćaš,“ odzvanja namešteno prijazni glas sa drugog kraja žice. „De, de! Uvek se hvataš za neke nebitne sitnice, samo da se izvučeš... Angažovao sam samo tebe za lekturu itd. da se ne rasipa energija nepotrebno, već da se sve te silne funkcije koncentrišu u jednoj osobi. Pouzdanoj, naravno! Da se čitav proces ne rasplinjava i što je više moguće ubrza...“ „Jasno mi je, jasno mi je!... Pa eto, menadžer i izdavač kažu da je lektor verovatno preopterećen poslom, pa pravi kikseve...“ I prekinu vezu. „E, baš ima čudnih ljudi!“ pomislio bih tada. Inače, početak te pesme – prva strofa, glasi ovako (usput, ovo mi je zaista jedinstvena prilika da se „Mrzim te, Bukovski“ konačno pojavi u svojoj originalnoj, nelektorisanoj verziji):

Čitamo priče zajedničkog poznanika Moj prijatelj Zoran i ja Po zanimanju glumac (Inače, izlazi mu prva zbirka pesama bolja od svega što sam ja do sada napisao.) Pokazujem mu jednu svoju I njegov komentar je „Taj poslednji stih – isti takav ima i Bukovski.“

96

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement