Page 86

___________________________________________________________________________________

Onih dana kada je sve bilo kako treba, kako je to Slikar želeo da bude, u kući je vladao uobičajeni mir, a tek poneki ekser bi probio tišinu i gipsani, pregradni zid, praveći mesto i oslonac za novu policu, bez psovki i kletvi. Ali, kada njegov rad ne bi naišao na dobar odjek, doživljavao je to kao poricanje njegovog postojanja. I tada bi kidisao na sve noseće zidove u stanu, sveteći se nečijem bogu, komšiluku, tišini, vremenu odmora, ciglama i temelju zgrade, te samoj burgiji, a jednom i svom dlanu. Tada, kada se burgija obrušila na dlan svog ljutitog vlasnika, tako je zapomagao da mu je Ronin kao bez glave pohitala u pomoć, ostavljajući na stranu svoju obazrivost i upravo pripremljen čaj. Tog dana je prvi put videla Slikarev stan i atelje, i sve joj je postalo jasno. Slikar je, sav razbarušen i znojav od muke, pritiskao uz telo svoju povređenu ruku. Dlan je prethodno doslovno uvaljao u donji deo stare, iskrzane majice koja je izdržljivo zamenjivala sve ostale slične odevne predmete, ali i krpu za brisanje, a sada i zavoj. Time je dobila novu boju na paleti fleka, jer on nikad nije koristio crvenu boju i njene nijanse na svojim platnima. Podsećale su ga na krv. Iz istog razloga je izbegavao da pogleda nadole ka ruci. Svih tih meseci koliko je živeo u zgradi Slikar se do te mere navikao na sopstvenu buku da nije bio svestan koliko je glasno ječao kada se povredio. Negde u svesti mu se pojavila misao da je možda ipak samo dao sebi oduška pošto je prizvao nesreću da ga silom oslobodi utamničenog krika koji sâm sebi godinama ne priznaje. Jer za takva razmišljanja nije imao vremena... Ravnodušno je pogledao ka Ronin, mada mu je laknulo kada ju je na vratima ugledao. Iako se trudila da bude ozbiljna, jer je njen smeh Slikar mogao drugačije da protumači, njemu nije promakao njen napor. I nije mu zasmetalo. Imao je svojih briga i svoje više ciljeve... Ceo prethodni dan je proveo u galeriji, u društvu njenog vlasnika a njegovog tobožnjeg mecene. Prodefilovalo je tušta i tma poznavalaca umetnosti i galeristinih kompanjona – parajlija. Pozorišna predstava koja je trebalo da mu pokaže njegovo pravo i svakako malo mesto u umetnosti, a galerista da nastavi da mu podlo zakida na zaradi, sa mudro prislonjenim palcem na obrazu, a kažiprstom na slepoočnici. ,,Baš kao tipovi iz predizbornih kampanja!’’ I sa ležerno ukrštenim nogama u cipelama od krokodilske kože. Onim skupocenim verzijama Ali-babinih papuča sa kljunom bar pet centimetara dužim od najdužeg prsta. ,,Fuj!’’ Ovo lice pred njim je bilo nešto sasvim drugo. Milo! Kao da nije došla iz susednog stana omražene mu zgrade i isto takvog sveta, već iz priče za Laku noć, deco! Ocenio je da njoj razgovor nije neophodan i da je novonastala vrsta tišine ne zbunjuje, pa je nastavio da ćuti. Bez reči joj je usmerio korak ka uglu kuhinje. Potvrdno je klimnuo glavom kada je Ronin dohvatila narandžastožuti prašak na koji joj je pokazao prstom. Ona ga je isto tako bez reči sasula na njegov raskrvavljeni dlan, ali se ubrzo pokazalo da je to pigment za boju, samo jedan od mnogih u pravom carstvu raznobojnih flašica. Bez reči su zajedno krenuli u novu potragu za lekom koja Ronin podseti na neme burleske. Kako nikako nisu nalazili ono što traže, Slikar progovori, mrmljajući sebi u bradu: – Eh, baba, baba! Ti i tvoje spremanje! – Da bi u sledećem trenutku iznenada podmetnuo ruku pod mlaz vode iz slavine nad sudoperom, zakrčenom sudovima i prljavim staklenim teglicama od farbe. Ronin sve vreme nije izlazila iz osmeha, iz minute u minutu podgrejavanog nečim novim što vidi ili na šta pomisli. Dok je prvo predano ispunjavala svoju ulogu tragačice, a onda i negovateljice, Slikar je proučavao njeno lice, prvi put je videvši iz takve blizine. Bio joj je zahvalan na licu i ostalom, ali bez ,,Hvala’’. Čak joj je i kafu ponudio, ali ne i mogućnost da odgovori. Ronin se seti svog čaja koji se do tada sigurno ohladio i postao opor i neukusan za piće. Kafu nije pila, ali tada zamalo da popusti. Pitala se, kakav ukus može da ima kafa, ili bilo koje piće, u šoljicama koje su svaštarski ispunjavale i ulogu posuda za boju. Ronin pogleda oko sebe. Prislonjena uz zid, najnovija slika je čekala na ekser. Bilo je to poveće ulje na platnu – žena-leptirica u polju modrih makova i plave trave pod plavim nebom. Vatromet plave! Udubila se u sliku, a Slikar u svoju pretpostavku njenog doživljaja, što inače nije radio, jer ga u načelu nije bilo briga za tuđi sud. Pratio je putanju njenih očiju koje su klizile po platnu i osetio ugodan mir. Nije osetio strah od procene. Začudio se što mu ne smeta ovo besposleno biće, sada nakon što je ispunilo svoj zadatak.

86

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement