Page 70

___________________________________________________________________________________ OGLAS

Branko Ječmenica je rođen 1989. godine u Valjevu. Student Građevinskog fakultetu u Beogradu. Pesme i priče su mu objavljivane u zbornicima i e-časopisima.

Dajem oglas za večne trenutke Objavljujem ga na sto miliona roda I snovima lutki u izlozima Traže se oni trnuci Koji će doploviti brodovima U atmosferu mog privatnog proleća I čarobnog zvuka trombona Bitno je da svi večni trenuci znaju Kako se čuva kiša u tegli I da moraju Bar jedno ludo srce da imaju I još mnogo drugih Sa sobom će povesti leoparda sa cilindrom I u fraku Koji voli kajsije I da sadi stetoskope U bezbrojne saksije Kako bi zemlji slušali srce Dajem oglas za večne trenutke Na telima breza Koji će mi doneti vile u pidžamama I njihove tihe sestre gugutke Da me oslobode svih teških dosadnih veza Ružnih i sumornih stvari

Oglas za večne trenutke PAMUČNO ZVONO Nemo, kao ponoć patnja i tuga Nemo moje pamučno srce urliče Slutim Srebrne gorile kako drže leptire I osećam toplu ljubav solarnih medveda U kapima sunca što se tope na meni I nemo vrisnem Vriskom bih da oteram seni Ja volim ovde i dalje, preko krovova kuća Iza hladnih planina i nebula Dalje od svih bespuća Volim I nežno ćutim o gromovima u slamkama U kojima se ptice gnezde Olujne ptice u odbrani večnih proleća I širokih bulevara Nepoljubive kao zvezde Lako ponekad zadrhtim, kao san u magli Na vlažnom opalom lišću, Rumenih kapilara u kojima me sanjaju reke I tonovi Po jednom tankom tankom pogledu Koji tužno ćuti u suton Raspet između zalaska i izlaska sunca U kom me prostor nagriza

Branko Ječmenica Čežnjiv u meni bunca vrisak Koji bih da izlijem u bolnu pustoš Od koje mi biće strepi Celo moje biće strepi I lebdi Iznad ambisa I nemo vrisnem Vriskom bih da oteram seni Ždralove molim Dajte mi krila Da zvone moje misli Zelenkastim izmaglicama ružičastih brda Go Kao da me prostor krade, guši Borim se sa njim I ovim vazduhom što se na meni suši Daljinama nem i vascelom nebu Spomenik tvrdi postaću Spomenik vazduhu što nikad ne jeca Dublji od senki i samoga mraka Deo tišine i prostor sam I možda je san, Al ako neki pogled, nevin kao deca, ka meni zaluta Il intimna svetlost ka meni sevne Stepenik do meseca nek sluči pamuk moga srca Što tiho kuca, u sebi grca, i nikad ne vene 70

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement