Page 53

___________________________________________________________________________________

Da bi onda tiho zaplakala. Drugačije izgleda nije moglo. Nikada ništa nije krila od mene. Bila je sušto poštenje i istina. Znala je da se postavi u svakoj situaciji i da proguta vatru onda kada je to potrebno, za razliku od mene koji to nisam umeo. Sad joj je dopalo u zadatak da mi saopšti ono što verovatno niko nikome ne bi poželeo. I to je učinila na svoj način, ne da bi me utešila, to nije ni pokušala, već da bi me ohrabrila. I na tome sam joj beskrajno zahvalan. To mi je pomoglo da konačno progledam, ako tako može da se kaže. Kada je moj otac saznao šta se sa mnom dogodilo, nije mogao da izdrži – digao je ruku na sebe i presudio sebi. Nije imao snage da sačeka sledeću vest, ne bi mogao da podnese takav gubitak. Pre nekoliko dana – dok sam ja još ležao na klinici jedva dajući znake života – ispratili su ga uz sve vojne počasti, kako je red i običaj. – Nije bilo ni najmanje nade za tebe – rekla je. – Svi su se već pomirili s tim da smo te izgubili. Ja nisam. Verovala sam. Bila sam sva pogubljena i očajna, ali sam verovala da ne može biti toliko nesreće u jednom danu a da to ni na koji način ne bude opravdano. Ništa od toga što se dogodilo nije bilo nužno da se mora dogoditi. Kao što znaš, mili, ne verujem u predodređenost, u apsolutno dobro ili apsolutno zlo, ne verujem u to da je negde već zapisano šta nas sve čeka, da će biti tako i tako i nikako drugačije. Ako i ima povezanosti u pojavama koje nas se tiču, onda ona nije određena ni dobrom ni zlom, ni patnjom ni nesrećom, ni krivicom ni kaznom, pre će biti da to ima neke veze sa smislom i sa svrhom, da bi to moglo da se odnosi na svrhu naše patnje, da bi moglo da se tiče naše sposobnosti da odolevamo patnji sagledavajući njene uzroke i tražeći u njoj smisao koji može opravdati njeno prisustvo. Tako sam i znala kada je on otišao da ćeš se ti vratiti, jer samo tako će sve ovo što se već dogodilo, sva ova silesija zla i nesreće, bol i patnja kojim smo izloženi mi koji vas volimo, opravdati same sebe. Držao sam je čvrsto, kao i ona mene. Ništa nisam rekao. Ništa nisam mogao da kažem. Reči su mi zastajale negde u predelu bombe u grudima koja je pulsirala u meni. Nestao sam u vasioni koja se izobličila u živu ranu. I bolno zajecao. Trebalo mi je vremena da se priberem i da prihvatim stvari ovakve kakve su, ne poželeo ih ni najvećem neprijatelju. I da se suočim sa posledicama. Da bez imalo samilosti budem u stanju da svojoj bednoj pojavi pogledam u oči a da, pri tom, ne skršim sve oko sebe, ili bar svoj lik u ogledalu. Tako sam i uvideo šta mi je sve donela moja ljudska ništavnost. I da je izvesno da ću oca nositi na duši dokle god budem živ. Jer nema načina da popravim ono što sam napravio, posledice su tu, crne da crnje ne mogu biti, bolne da bolnije ne mogu biti. I da mi nema ni pokajanja, ni oprosta, niti iskupljenja. Da ću pogružen u košmarnu zbilju samoosude i samoprekora isijavati svoju patnju koliko god bude trebalo. I da kao njegov nedostojni sin imam samo jednu dužnost preču od svega na ovom na ovom svetu: Ako je on otišao da bih ja mogao da se vratim, moja jedina dužnost je da nastavim tamo gde je on stao! Da izvršim njegovu životnu misiju! Samo tako će bol i patnja opravdati same sebe. Samo tako, i nikako drugačije.

53

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement