Page 52

___________________________________________________________________________________

Bravo genije. A gde bi drugo?! Teodora je došla po mene. Moja voljena Teodora. Naš susret bez osmeha. Samo zagrljaj, grčevi u mišićima i po koja suzica. Prilično je nervozna, primećujem. Sigurno se polomila da stigne na vreme. Koliko pamtim, nikada nigde nije zakasnila, osim ako izuzmemo naše poznanstvo. Da je proviđenje naš susret upriličilo par godina ranije, verovatno se sad na njenom mladom i lepom licu ne bi očitavalo toliko ozbiljnosti.

Dok je gledam, čini mi se da je previše mlada za toliko tužnih senki na njenim obrazima. Ali kao da to njenu lepotu čini zrelijom a mani dražom, dajući joj potrebnu dozu senzibilnosti kakvu srećemo samo u melanholiji prerano zaboravljene mladosti. Njeno lice bilo je moje ogledalo istine; svaki drhtaj na njemu značio bi nešto. Zahvaljujući tome, uvek bih znao kada sam u nečemu preterao i kad sam u nečemu pogrešio, i kad sam nešto totalno zasrao, i kada sam okej, mada je, istini za volju, ovo poslednje bivalo veoma retko. Imala je nepogrešiv osećaj da proceni puls trenutka i neverovatnu pronicljivost. I hrabrost vučice. Kao retko ko, imala je taj nerv da prozre stvari koje se ne vide, ili bar ja mislim da se ne vide, da oseti titraje budućeg vremena u sadašnjem trenutku, da vidi nešto što će se desiti mnogo pre uočljivih naznaka da bi se tako nešto uopšte moglo dogoditi. Dar ili instikt? Šta god bilo. Ja sam, takav kakav sam bio, nespretan i nedozreo, postao njena briga i njena muka. I ljubav. I sve njeno. Počela je da brine za mene takoreći od dana kada smo se upoznali; premda sam bio stariji od nje gotovo čitavu deceniju i bilo bi logično da je situacija obrnuta. Prozrela je moju nespremnost da grizem život i neverovatan talenat da privlačim nevolje. Svako drugi bi na njenom mestu pobegao miljama daleko od mene. Ona nije. Borila se s mojim pogubnim navikama i porokom koji mi evo umalo nije došao glave, ni jednog trenutka ne odustajući od mene. Oštro, ponekad i grubo. I verujući u mene. Na svoj način. Kao što znamo, sa životom nema šale. Istrajno, mimo naše volje, nagrizao je tako naše godine. I nas same. Bezbroj puta me je saterao u mišiju rupu iz koje bi me onda

ona izvlačila i vraćala na pozornicu: igrao, borio se, padao, dizao se, ponovo pokušavao. Bio sam tamo gde je ona mislila da mi je mesto, samo da je ne bih izneverio. A jesam, i to mnogo puta. Svaki put kada nisam bio na visini zadatka, a potom se povukao u sebe izjedan krivicom i ojađen neuspehom; svaki put kada bi me strah nadvladao, kada ne bih izdržao pritisak neizvesnosti i rizika; kada bih razmišljao o posledicama a ne o tome gde idemo, šta tražimo i šta hoćemo. Šta nas dvoje zapravo hoćemo! I, konačno, svaki put kada bih se ponovo uhvatio flaše. A, za nevolju, ta nesretnica me nikad nije izneverila, uvek bi bila tačno tamo gde ne treba da bude, uvek pri ruci. A bilo bi bolje da jeste, i za mene, i za Teodoru. Tek ona me nikad nije izneverila. I ona je uvek bila tu, za mene tu, kao spas, na moju sreću, a na njenu nesreću. I sad, evo opet osećam da na trenutak nalazim spas u njenom zagrljaju. Beskrajno nežnom. Malo mi je trebalo da shvatim da nešto nije u redu. Na ova sranja u koja sam uvaljivao i sebe i nju, već je oguglala. Istina, nikada nisam ovako zabrazdio, da se napizdim preko svake mere, zaglavim u komu, i da mi život bukvalno visi o koncu. Da se, takoreći, do poslednjeg momenta ne zna da li će mi se povratiti svest, ili mi je došao kraj. Ali nešto u njenom pogledu govorilo mi je da nije reč o tome. Nešto drugo naoblačilo je njene obraze. Od ljudske bede kako sam video sebe u njenom prisustvu, pretvorio sam se u upitnost. Bednu, ništavnu upitnost. Otišli smo u našu iznajmljenu garsonjeru na Zvezdari. Nebo je bilo mutno i otežalo, prekriveno pretećim oblacima. Samo što smo bili stigli, napolju je grunula kiša. Teodora je na brzinu pripravila sebi svoj omiljeni espreso a meni smućkala kapućino, dok sam ja nervozno špartao okolo. Potom sedosmo na kauč jedno pored drugog, kao što smo obično sedeli. Ne znam koliko je vremena prošlo, minut, deset minuta, pola sata, koje smo tako proveli, nemo, zagledani jedno u drugo. Onda me je zagrlila i svoju lepu glavicu priljubila uz moju, a drugom rukom provlačila mi je prste kroz kosu, dugo, dugo. 52

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement