Page 51

___________________________________________________________________________________

Neću! Onda skapaj! A možda je svet u najboljoj nameri nesklon meni ovako sluđenom? Možda bi više bio naklonjen nekome drugačijem, nekome razboritijem i prilagodljivijim, i zato me stalno opominje da se promenim? Ovako kao sad, na primer. Mora da je u tome vic, onda pomislim. Nije u redu da svet i ja idemo ovako, svako svojim putem, kao da se ne poznajemo. Ako je tako, sve mu je oprošteno! To jutro bez buđenja u koje sam uplovio posle duge noći bez sna, dočekalo me je sa hiljadu upitnika. Kako sam dospeo ovamo? Šta mi se dogodilo? Zašto mi se dogodilo to što mi se dogodilo? Da li je moralo da se dogodi? Znaju li moji gde se nalazim? Gde su sada oni? Da se i njima nešto nije desilo? Šta je sa Teodorom? Ako se i njoj nešto dogodilo?!... Moram to znati. Koga da pitam? Sestre? Doktora? Neko nailazi, moraću da pokušam. Sestra medicinka. Korpulentna crnka, teška kao haubica; ali otresita, reklo bi se pravi harambaša. Ne daj bože da ta nekoga opauči. Valjda i neće. Primećuje me, vidi da gledam u njenom pravcu i da pokušavam da se pridignem. – Joooj, što boli! Da mi je znati ko je izmislio ležanje, ne bi mu trebalo dati da ustane – progunđam ne bih li joj skrenuo pažnju. – Crnogorci! – oglašava se sestrica, prišavši mi. Izbeči se onda u mene, zavrte glavom i nastavi: – Ne. Pogrešila sam, nisu Crnogorci. Oni su izmislili izležavanje, a to je već nešto drugo. – Sestro slatka, može biti i četvrto, ali meni je ovog lenčarenja više preko glave. Bolje mi je, zar ne? – upitam. – Ako ti ne znaš, ko onda zna, frajeru?... I ako ćemo iskreno, dozlogrdilo mi je više da te dvorim. Briši odavde, da te više ne vidim. I nemoj slučajno da ti padne na pamet da mi ovde izvodiš neke besne gliste. Evo ti doktora, pa njih muntaj do mile volje. Mene sigurno nećeš, znam vam narav poganu, giliptersku. I, u poverenju, pun mi je k. vas nedoklepanih, maloumnih alkosa i ostalih beogradskih drogoša i druge fukare... Zapretila mi je onda prstićem i izgubila se iz mog vidokruga. Lepe li dobrodošlice, nema šta. Ništa bolje nisam ni zaslužio. Da, u Beogradu su, ovako, sa bajle svi nadrndani, onda pomislim. Na to sam zaboravio. A opet, njoj je možda s razlogom pun k. nas zbog kojih je i ovde. Ko zna kakvih se budala i čega se sve nagledala. Takvo je vreme došlo: svako malo nekome je pun k. i na to nikako da se priviknem. Ovoj je pun k. nesnađenih, onoj je pun k. neiživljenih, onoj je pun k. nezrelih, ovom je pun k. ovoga, onom je pun k. onoga, a možda je i meni pun k. nečega? Sorry! Ili ja nemam pravo na to, da mi bude pun k.? Jer mene niko ne zarezuje ni za šta? Biće da je u tome stvar. Ne vredi ti što ti je pun k. ako si niko i ništa. Moraš biti nešto, moraš biti neko etablirano mudo, da bi ti bio pun k. Onda to ima smisla, onda to nešto znači, onda je to već nešto... Opet čujem korake. Odsečne i ujednačene. Tako bar odzvanjaju. I, koliko znam, tako važno idu samo doktori i ministri. S tim što ovi drugi ne zalaze u ovakve odaje, sumorne i ponekad beznadežne, za njih su rezervisana samo fina mesta, kristalne dvorane, palate i dvorovi, ako im se u međuvremenu ne dogodi kakav aksident s karakterom pa, u ime naroda, a shodno slovu zakona, zasluže konfor omeđen zidovima s onom omraženom, najdosadnijom nijansom sive boje. Približavaju se. Ti koraci. Sve jasnije ih čujem. Sad ćemo da vidimo ko nam to dolazi, možda je i njemu pun k. Dođe i doktor. I to u suknji. Ravnoj, do kolena. Baš po meri. Po meri njenih butina i mog pogleda. Pegava, tankovijasta, naočita plavojka mojih godina. Kosa puštena, mantil raskopčan. Ja zevam u nju, ona studira moju istoriju bolesti. Ima šta i da vidi. Dobro znam taj pogled: kad god sam ja na meniu, uvek je isto, uozbilje se kao da izriču smrtnu presudu. Čekam, mada već znam ishod. Zato ništa i ne pitam. Ovde je svima sve poznato. Nikad je nisam video a znam tačno šta misli, zašto vrti glavom i zašto se unervozila. Nažvrlja onda brže-bolje nešto i bez reči ispari njišući bokovima. Ode moja lađa spasa. A ja, očito slobodan da napustim ove tužne bele odaje, prebiram po moždanim brazdama, odnosno po njihovom korovu, pitajući se kuda ću sad da se otisnem. Prepušten samome sebi. Pribojavajući se te slobode u kojoj me pouzdano čekaju novi brodolomi. Onda na trenutak pomislim da sam prevazišao samoga sebe iz taka nalazeći odgovor: Kako kuda ću kad mi nema druge? Iz kome, odakle sam se vratio, zaroniću opet pravo u komu!

51

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement