Page 40

___________________________________________________________________________________

RADOJKA UŠUREL Radojka je rođena jednog kasnog toplog avgustovskog dana, 1958. godine u Vršcu, lepom malom mestu koje se, poput osvetljenog kraljevskog broda, usidrilo u mirnoj panonskoj luci, pod obroncima Vršačkog brega, gde najčešće duvaju ludi vetrovi sa zaboravljenih obronka Karpata. Ostala je verna svome rodnom mestu i u njemu živi i danas sa svojom porodicom. Radi već trideset i pet godina u Opštinskoj upravi Opštine Vršac i piše pesme, dušom i srcem, jer veruje da izrečene misli svetom putuju, nošene krilima povetarca, plamte, pa onda nečujno zgasnu, samo napisane reči ostaju da nam srca razneže, dušu nadahnu i posle nas. Od 2010. godine učestvuje na književnim konkursima, na kojima je nagrađivana i do sada joj je objavljeno više od pedeset pesama i sedam kratkih priča u zbornicima i književnim časopisima u Beogradu, Nišu, Bečeju, Subotici, Zmajevu, Vrnjačkoj Banji, Žitištu, Sokobanji, Inđiji, Gornjem Milanovcu, Vršcu, Topoli, Rožaju (Crna Gora), Mrkonjić Gradu (BiH), Rijeci (Hrvatska), Čačku i Ćupriji.

„Najgore što se pesniku može desiti je da bude omiljen i neshvaćen.“ Žan Kokto

Čekajući Godoa Stajala je na vlažnom peronu čekajući nekoga i plakala, a možda to i nisu bile suze, već samo bistre kapljice hladne jesenje kiše što su joj klizile niz lice. Lokomotiva je nervozno huktala, sirena se poslednji put oglasila, svi su već bili u vagonima samo je ona nemo stajala, skrivena gustim oblakom dima i brisala lice promrzlim rukama. Koraci su na stanici zamrli, ni vrata više nisu škripala, u daljini se samo nazirala kontura nekog čoveka, svi su pogledi bili uprti u nju nadajući se da ona njega čeka. Ali, bila je to poslednja provera starog otpravnika vozova sa crvenom šapkom na glavi da je kompozicija spremna da krene metalnim šinama i u magnovenje prohujalog dana sve ostavi. Vagoni su sa stanice krenuli i ubrzo se u magli izgubili

a ona, kao lutka u izlogu, zamišljenim pogledom punim suza i ravnodušnosti ispratila je tu kompoziciju. Da li je ona nekog čekala ili je nju čekao neko na jednoj od usputnih stanica to nikada neće saznati niko jer ona je ostala sama na peronu u smiraju tog oktobarskog dana. Protutnjali su svi vozovi, na praznom peronu ostao je samo miris železničkih pragova, jato crnih gavranova u letu, slani ukus na njenim usnama i prazni vagoni na sporednom koloseku.

40

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement