Page 20

___________________________________________________________________________________

NEBO ISPOD TUGE Jednom, kad me se ne budeš sećala, primit ćeš paket u masnoj sivoj hartiji sa pečatom od crvenog voska. Već odavno ga šaljem izmišljajući tvoje adrese, a on se vraća sa naznakom: primalac nepoznat. Ja dodam jos neku sitnicu, ponovo ga uvijem pa danima smišljam novu adresu. Gde ti možeš biti? Na kraju odem na poštu i pitam službenicu gde stanuju morske ptice, bele kao mesečev kamen, sa beskonačno dugim repom nalik na dve niti? Ona me pogleda tužno kao drago ostarelo dete kome se više ne može pomoći. Na posletku sam upišem neki grad, izmislim neku lepu ulicu, odaberem najlepši broj. Upitam za koliko će paket stići? Pomislim: hoćeš li ga odmah otvoriti, hoćeš li me osetiti čim ga primiš u ruke, hoću li se rasuti po tvojoj koži, poteci kao krv žilama, hoćeš li me umotati u svoju zenicu?

Znam da je sve ovo ludost. Evo, zaseci me duboko ispod kože i opet ćeš biti ti. Postoji gradacija u mojim dnevnim i noćnim bezdanima, a na dnu svakog si ti. Znaš li da je ovde počelo proleće? Nikad ti nisam poklonio cveće, a svi ovi dečaci u mojoj duši su oduvek to hteli. Samo ti nikad nisi bila dovoljno blizu. Sada me to cveće davi, podseća da ti nisam zapravo ništa dao. Koji to deo mene govori, onaj mrtvi ili onaj umiruci? Postoje "zaljubljenici", koji, ako takvi umru, smatra se da su doveka voleli. Zapravo, možda je najbliže istini da nisu imali dovoljno vremena da nekog zaborave. I sve to nije važno prema načinu na koji si sedela, prema razmaku izmedju tvojih jedinica i tvojih kolena, prema vikleru zaboravljenom u kosi. Vraćam se kući. Pored puta nađjoh čizmice žute kao iz Andersenovih bajki. Neki avlijaneri veselo protrčaše pravom ulicom, što se na zapadu gubi u nisko nagužvanim oblacima. Pregazih neku vodu, neke ravnice, pa opet neke vode. Pade noć. Pod rukom držim onaj paket. Čujem kako u njemu šuška

moja kornjačica. Ulazim u neki mirisni osvetljeni grad, pronalazim najlepšu ulicu, zvonim na broju 7. Ti mi otvaraš vrata . Uzimaš paket iz ruke starca kojeg ne prepoznaješ. „Koliko sam dužna?“ pitaš sa licem belim kao mesečev kamen. „Ništa niste dužni, izvinite što ovoliko kasnim „Vrata se zatvaraju. Postoji gradacija u tim bezdanima. Moj bezdan je najdublji. Nahranila si kornjačicu i legla da spavaš. Zatvorenih očiju spominješ moje ime. Čuvaš me u molitvama, samo to više nisam ja. Ovo je trebalo biti pesma, a umesto nje ispričan je život, tako mi proleća, tako mi kiša, tako mi tebe u meni.

20

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement