Page 101

___________________________________________________________________________________

Pesma „Mrzim te, Bukovski“ nastavila je da živi svojim životom, van moje, kao i lektorove volje i kontrole. I dalje se pojavljivala na raznim stranama i mestima, u raznim varijantama i verzijama, ali izmenjena, naravno, u odnosu na moj original – koji je već odavno pao u zaborav. Prestao sam, naposletku, da se nerviram, svestan uzaludnosti toga, sada već potpuno ubeđen da je posredi neka viša, mračna sila... Ukratko, neko prokletstvo, anatema, baš kao što sam i ranije pretpostavljao. A, onda, nenadano – Eureka! Iznenada, u magnovenju, kao što to obično i biva – ničim prethodno najavljeno, samo blesak i – otkrovenje! Pravi mistični doživljaj! U tom jednom, jedinom trenutku, obasjanom bleštavom svetlošću, sve mi se izbistrilo i postalo kristalno jasno. Prokletstvo – da, anatema – da... Ali ne moje porodično prokletstvo barona; niti prokletstvo nesretnog lektora; ništa slično tome!... Čudio sam se samome sebi – kako mi ranije nije sinulo: pa, samo po sebi je bilo sasvim očigledno, prosto se nametalo da se zec krije u nekom sasvim drugom grmu. Nemo sam klimao glavom. Da, proganja me – baš kao u mojoj pesmi. Bukovski! Nesreća i prokletinja za života, za sebe i svoje bližnje; nesreća i prokletinja i posthumno, za svoje nastavljače i sledbenike... „Izbaci Bukovskog iz ove priče, i iz naslova knjige u kojoj će se ona pojaviti...“ kaže mi Brana Sučević, pisac u ostavci i doskorašnji manastirski iskušenik. Ako se ko razume u te stvari – u razna prokletstva i anateme, to je sigurno on. „Ta storija ti je, ionako, najtanja u zbirci.“ „Pa šta onda ostaje od priče, ako njega izbacim?“ kažem. „I od cele zbirke? Taj baksuz je okosnica svega, cele knjige.“ Ni s njim, ni bez njega! Naravno, to još ni izbliza nije bio kraj peripetijama vezanim za ukletu pesmu. To što je poreklo prokletstva razjašnjeno, nije značilo da je i njegovo delovanje prestalo. Prođe neko vreme u prividnom miru... malo duže vreme, u stvari; već sam polako počeo da zaboravljam na fenomen Bukovskog, i sve to, kad... Uveliko sam već privodio kraju knjigu koja je pred vama, nazvanu upravo po ovoj priči. Ostalo je još svega desetak dana do predaje konačne verzije rukopisa u štampariju. Laki, moj sekretar, kojeg sam u međuvremenu angažovao, i ja, radili smo danonoćno. A onda je opet počelo. Nas dvojica smo po poslednji, po ko zna koji put već, iščitavali rukopis – pasus po pasus, reč po reč, tražeći greške, slovne i one smislene, ispravljajući ih, a potom sve to polirajući – udarajući glazuru. A onda, jednog dana, noseći kafu na krov moje zgrade, gde smo radili – zapeh, u onoj žurbi valjda, za stepenik, tresnuh, ispolivah se kafom i... skrljah nogu. Snimanja, prelom, urgentni, gips – a rok se neumitno približava! Tek što me dovukljaše kući, s onom nogom – svega par dana do predaje rukopisa, a Laki se te noći ne pojavi da nastavimo s radom – 'ladno me ostavi na cedilu! Crk'o mu mobilni – alarm mu se nije oglasio, pa se nije probudio na vreme. Sutradan mu dadoh moj rezervni, da se ne bi opet uspavao. No iste te večeri – i taj crče. Zatim onaj njegov proradi, ali opet – baš u nevreme – umuknu... Pa moj proradi i crče, i sve tako, u krug. Već na rubu pameti i živaca, svečano mu uručih bateriju iz mog kineskog budilnika, da stavi u svoj. I, pogađate već – dolazi mi nesretnik tek sutradan: „Ne radi mi sat!“, reče, stavljajući onu moju bateriju na sto. Vraćam bateriju u svog „kineza“ i... ništa. Kazaljka miruje. Sat mu znači, radi, al' je, očito, moja baterija baš tad odlučila da štrajkuje. Kupih novu bateriju. Moj sat je s njom radio. Dadoh mu je, i kad se opet ne pojavi te večeri, stvarno se zabrinuh.

101

Profile for Zvezdani Kolodvor

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor  

Časopis za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor br. 2 Tema broja: Umetnost kao Modus Vivendi

Advertisement