___________________________________________________________________________________
Dok ovo pišem, neminovno mi se kao asocijacija javlja esej R. V. Fasbindera o filmovima njegovog omiljenog režisera Daglasa Sirka. Govoreći o njegovom filmu “Imitacija života”, Fasbinder zaključuje da je istina relativan pojam, i da sve zavisi od ugla posmatranja – svi likovi tog filma su pravu, svaki iz svog položaja u kojem se nalazi. U pravu je i crna služavka, koja želi da zadrži ćerkinu ljubav, ali je u pravu i ćerka, koja želi da se oslobodi bremena svog crnačkog porekla i prokaženosti koje ono sa sobom nosi. Isto tako, potpuno su različiti opisi ponovnog susreta, posle dvadeset godina, Emirov i Ksenijin – dok se on cepao, kidao u sebi, ona je, u svojim sećanjima, njegovu nesigurnost tumačila kao, u najmanju ruku, suzdržanost. Još jedan primer kako sve zavisi od ugla posmatranja – kako ljudi pogrešno tumače tuđe reakcije, opet svako iz svoje perspektive. Takođe i nemogućnosti uspostavljanja stvarno istiniskog kontakta i razumevanja između dvoje ljudi koji se vole. Ksenija i Emir žive, u stvari, u snovima o svom zajedničkom životu, umesto da žive svoje snove. Ksenijin problem je, zapravo, kako je to primetio i njen prijatelj Indijac Ruan – strah od života. … za sve je bio kriv moj strah, moj najveći neprijatelj. (str. 73) U nekim momentima sam… opravdavala njegove nemoći…, ali strah od života nisam mogla opravdati niti oprostiti sebi. (str. 88) Ili, Andrea, Emirova ćerka i potonja Ilijina ljubav – zanemarivano dete iz još jednog promašenog braka, u kojem je otac čeznuo za svojom izgubljenom ljubavlju iz mladosti, a majka patila zbog muža koji joj nikada nije istinski pripadao. Tako Andrea za sebe kaže, Znam samo bježati, otići… Uvijek bježim… Bježala sam i skrivala se. (str. 81). Ja se inače zaljubljujem u odraz najgore sebe. (str. 82) Po očevim rečima – sklona da se često
zaljubljuje, ali i brzo odustaje i beži, zbog straha od vezivanja. Sama u jednom trenutku postaje svesna da se u korenu svega toga krije strah od napuštenosti, kao posledica odnosa s roditeljima. Ćak ni Ruan, Ksenijin indijski “guru”, jedini od svih likova za kojega bi se moglo reći da je zaista životno ostvaren, ipak to nije baš u celosti – ona ga nije volela kao mušarca. U istom jatu i sam narator, Ilija. Samoživi, rigidni otac, lišen sposobnosti da pruži podršku i uputi koju reč ohrabrenja ili pohvale, razvio je u njemu nesigurnost. Kao da je želeo da prkosi svemu što bi ga činilo sretnim. (tr. 91.) Ona se ogledala i u njegovom emotivnom životu, sve do smirenja s Andreom. Šta sam to radio u svom životu? Glumio misionara, pomažući svima osim sebi. Gurajući se u prve redove, lažući da ne verujem u ljubav, vezivanje, osećanja, a pričajući drugima o svemu tome, lečeći ih… (str. 128) “Putovanje kroz san Ksenije Lovrić”, dakle, može se posmatrati i kao ljubavni roman. Ali ne običan, tačnije rečeno uobičajen ljubavni roman, kakav čitalac očekuje od jedne spisateljice. Ovde se moramo osvrnuti na pitanje tzv. “ženskog pisma” (umalo da mi se omakne reč “problem ženskog pisma”, na šta bi sigurno feministkinje skočile), o kojem je pisala i, recimo, Radmila Lazić. Obično se pod “ženskim pismom” podrazumeva nešto sentimentalno, prepatetično, plačljivo, plitko dakle (za razliku od “muškog pisma”, verovatno, koje bi – po tome – trebalo da bude sušta suprotnost njemu.) Ali, roman Zorice Tijanić je sve samo ne plitak. Ima tu i predivnih lirskih opisa, gde se oseća rukopis pesnika (što ona prvenstveno i jeste); ali, u jednom svom dubljem sloju, ova proza pokreće mnoga egzsitencijalna pitanja i potiče na razmišljanje, što se i očekuje od kvalitetne književnosti.
65