Page 1


Na Ä?udnijim plimama Tim Powers

preveo: Sebastian Adanko

Sirius


naslov originala: Tim Powers ON STRANGER TIDES copyright © 1988 by Tim Powers translation copyright © 2011 SIRIUS IZDAVAŠTVO sva prava zadržana


Džimu i Viki Blejlok, najdarežljivijim i najodanijim među prijateljima i u sećanje na Erika Batsforda i Noela Pauersa Zahvaljujem se Dejvidu Karpenteru, Brusu Oliveru, Randalu Robu, Džonu Svarzelu, Filipu Tibodou i Denisu Taperu, za jasne odgovore na nejasna pitanja.


… I duše bez sidra mogu plutati na čudnijim plimama Od onih koje čovek zna, i biti prevrnute Vetrovima što ni vlat kose takli ne bi … — Vilijem Ešbles

„Mladoženja me u kući čeka, Ja sam mu draži od brata; Gle tamo - slavlje, gosti mnogi I trpeza bogata.“ Koščatom ga rukom okovao „Bio je brod,“ izusti. — Semjuel Tejlor Kolridž1

1

 „Balada o starom mornaru“, Valjevo, Intelekta, 1994, prev. Nataša Tučev


Na čudnijim plimama

Prolog

Iako im je večernji lahor hladio leđa dok su prelazili, još nije otpočeo svoj redovni noćni kuluk izvlačenja tromih taloga vlažnog vazduha koje je dan ostavio za sobom u zbijenom spletu ostrvskih puzavica i stabala palmi, lice Bendžamina Hervuda presijavalo se od znoja mnogo pre nego što ga je crni čovek poveo svega desetak koraka u prašumu. Hervud je stiskao mačetu u levoj — i jedinoj — ruci i nelagodno žmirio u tamu koja kao da se nabirala iza bakljama obasjanog rastinja koje ih je okruživalo i nadvisivalo, jer priče koje je čuo o ljudožderima i divovskim zmijama najednom su postale sasvim uverljive i bilo je teško, uprkos nedavnim iskustvima, u potpunosti poveriti svoju bezbednost zbirci volujskih repova i platnenih vrećica i malenih statua koje su visile sa pojasa njegovog vodiča. Nikakvu razliku u toj pradrevnoj džungli nije činilo to što o njima pokušava da misli kao o gardovima i aretovima i drogovima, a ne fetišima, niti što svog sadruga naziva imenom bokor, a ne vrač ili šaman. Crni čovek pokaza smer bakljom i osvrnu se ka njemu. „Levo sada“, rekao je pažljivo na engleskom, a potom hitro dodao na jednom od izopačenih francuskih dijalekata sa Haitija, „i pažljivo korak — potočići su posvuda izlokali put.“

7


Tim Powers „U tom slučaju uspori, da bih video gde ti staješ“, odgovori Hervud nervozno na svom školskom francuskom. Zapitao se koliko je njegov, do tada savršen, akcenat pretrpeo tokom proteklih mesec dana, izložen ogromnom broju čudnovatih varijacija tog jezika. Staza je postala strmija i ubrzo je morao da opaše mačetu kako bi mu ruka bila slobodna, da bi mogao da se pridržava i upire o grane, a neko vreme mu je srce toliko divlje lupalo u grudima da je mislio da će pući, uprkos zaštitnom drogu koji mu je crnac dao — a potom su izbili iznad nivoa džungle koja ih je opkoljavala, te ih je morski povetarac ponovo pronašao. Doviknuo je svom sadrugu da stane kako bi mogao da uhvati dah na svežem vazduhu i uživa u hladnoći koja se uvlačila ispod slepljene sede kose i natopljene košulje. Povetarac je zvečao i šuštao u granama palmi ispod njih i, kroz procep među proređenim stablima oko sebe video je vodu — mesečinom poškropljen delić Jezika Okeana, preko kojeg su njih dvojica tog popodneva dojedrili sa ostrva Nju Providens. Prisetio se da je uzvišenje na kojem stoje primetio još tada, i kako se zamislio o njemu, dok se mučio da jedro održi u ravni da bi zadovoljio svog zlovoljnog vodiča. Na mapama su ga nazivali ostrvo Andros, ali ljudi sa kojima se u poslednje vreme družio zvali su ga uglavnom Isla de Loas Bosals, što je, koliko je razumeo, značilo Ostrvo Neukroćenih (ili, možda preciznije, Zlih) Duhova (ili, kako je ponekad izgledalo, Bogova). U sebi ga je nazivao Obala Persefone, i tu se nadao da će, nakon tolikih muka, napokon pronaći makar i samo prozor u Hadov dom. Začuo je grgoljenje iza sebe i okrenuo se upravo u trenutku dok je vodič vraćao pampur u jednu od flaša. U vazduhu je osetio reski miris ruma. „Dođavola“, prasnu Hervud, „to je za duhove.“ Bokor slegnu ramenima. „Poneli previše“, objasnio je. „Doneseš previše, previše njih dođe.“ Jednoruki čovek nije odgovorio, ali je ponovo poželeo da zna dovoljno — umesto tek skoro pa dovoljno — da zahvat odradi sâm.

8


Na čudnijim plimama „Još malo pa stigli“, reče bokor, gurajući flašu nazad u kožnu torbu koja mu je visila sa ramena. Nastavili su ustaljenim ritmom duž vlažnog zemljanog puta, ali Hervud oseti razliku — neko ih je primetio. Crni čovek je osetio istu stvar i iskezio se preko ramena, otkrivajući desni bele skoro poput zuba. „Nanjušili rum“, reče on. „Da li si siguran da to nisu samo oni jadni Indijanci?“ Vodič je odgovorio bez da se osvrnuo. „Oni još spavaju. To što osetiš, to nas loe osmatraju.“ Iako je znao da još ne može da bude bilo čega neobičnog što bi se videlo, jednoruki čovek se osvrnuo oko sebe i po prvi put pomislio da to okruženje možda i nije toliko nepodesno — te palme i taj morski povetarac verovatno se ne razlikuju mnogo od onih koje se mogu pronaći u Sredozemlju, a ovo karipsko ostrvo verovatno umnogome nalikuje ostrvu na kojem je, pre mnogo hiljada godina, Odisej sproveo skoro potpuno isti zahvat koji i oni nameravaju da sprovedu ove noći.

Tek nakon što su dostigli čistinu na vrhu brda, Hervud je shvatio da je čitavim putem strepeo od ovog trenutka. Nije u tom prizoru bilo ničeg naročito zlokobnog — raskrčeno parče utabane zemlje sa kolibom na jednom kraju i, na sred čistine, četiri motke koje su držale maleni pleteni krov iznad drvene kutije — ali Hervud je znao da su u kolibi dva drogirana Aravak indijanca, dok se sa druge strane skromnog skloništa nalazi iskopan rov od dva metra postavljen nauljenim platnom. Crnac je prišao natkriljenoj kutiji — tronu ili oltaru — i veoma pažljivo otkačio nekoliko malih statua sa pojasa i spustio ih na nju. Naklonio se i povukao, a potom se ispravio i okrenuo ka drugom čoveku, koji ga je pratio do središta čistine. „Znaš li šta sada?“ upita crni čovek. Hervud je znao da je u pitanju test. „Poprskaj rum u brašno oko rova“, reče on, pokušavajući da zvuči samouvereno.

9


Tim Powers „Ne“, reče bokor, „šta je sad. Pre toga.“ U glasu mu je sad već definitivno lebdeo tračak sumnje. „O, pa znam na šta misliš“, reče Hervud, pokušavajući da dobije na vremenu dok mu je um radio punom snagom. „Mislio sam da se to podrazumeva.“ Na šta li je to mislio? Da li je Odisej prvo uradio bilo šta? Ne — bar ništa što je zabeleženo. Međutim, naravno, Odisej je živeo u vremenu kada je magija bila laka… i relativno neiskvarena. Mora da je to bilo to — sa tako upadljivim postupkom neophodne su mere zaštite, kako bi se kontrolisala čudovišta koja bi nadražaj mogao da privuče. „Misliš na zaštitne mere.“ „A to su… šta?“ Dok je snažna magija još delovala na istočnoj polulopti, kakvu su zaštitu koristili? Pentagrame i krugove. „Znakove na tlu.“ Crnac klimnu glavom, umilostivljen. „Da. Verver.“ Pažljivo je spustio baklju na tlo, a potom u svojoj torbi potražio i izvukao vrećicu iz koje je iskopao prstohvat sivog pepela. „Gvinejsko brašno, tako to zovemo“, objasnio je, čučnuo i počeo da ga posipa po tlu prateći složeni geometrijski obrazac. Beli čovek dopusti sebi da se malo opusti iza maske samouverenosti. Šta sve ima da se nauči od ovih ljudi! Svakako da su primitivni, ali su u kontaktu sa živom silom koja u civilizovanijim oblastima predstavlja samo izopačeni delić prošlosti. „Evo“, reče bokor, spustivši torbu sa ramena i bacivši je. „Možeš da se rešiš brašna i ruma… a ima tu i slatkiša. Loe vole malo slatkog.“ Hervud ponese torbu do plitkog rova — senka mu se pod svetlošću baklje protezala ispred njega sve do zbijenog lišća koje je oivičavalo čistinu — i spustio je na tle. Sagnuo se da dohvati flašu ruma, izvukao pampur zubima, a potom se ispravio i polako obišao rov, pljuskajući aromatično piće po zemlji. Nakon što je obišao čitav krug, u flaši je ostao još koji gutljaj ruma, te ga je popio pre nego što je bacio flašu. U torbi su se nalazile i vreće sa brašnom i bombonama, pa je i njih rasuo oko rova, nelagodno svestan da koristi pokrete nalik sejaču koji zaliva i seje potez zemlje. Metalno škriputanje ga natera da se okrene ka kolibi i prizor koji mu se probližavao preko čistine — bio je to bokor, napinjući se

10


Na čudnijim plimama dok je gurao kolica u koja su bila bačena dva obeznanjena smeđa tela — pobudio je u njemu u isto vreme i užas i nadu. Na trenutak je poželeo da postupak ne zahteva ljudsku krv, da može da se iskoristi i krv ovaca, kao što je to bilo u Odisejevo vreme — ali je potom stegao zube i pomogao bokoru da preturi tela na zemlju tako da im se glave nađu u pogodnoj blizini rova. Bokor je u šaci držao omanju bičkiju i pružio je jednorukom čoveku. „Hoćeš?“ Hervud odmahnu glavom. „Prepuštam“, reče on promuklim glasom, „tebi.“ Odvratio je pogled i netremice se zagledao u plamen baklje dok se crnac spuštao u čučanj iznad tela, a potom, nekoliko trenutaka kasnije, kada je začuo štrcaj i prskanje o nauljenu presvlaku rova, zatvorio je oči. „Sada reči“, oglasi se bokor. Počeo je da zapeva reči na dijalektu u kojem su se preplitali jezici Francuske, Mondongo regiona Afrike, kao i Kariba indijanaca, dok je belac, i dalje čvrsto zatvorenih očiju, počeo da poja na drevnom Hebrejskom. Nasumično isprepleteno pojanje je postepeno postajalo sve glasnije, kao da pokušava da utuli nove zvuke koji su dopirali iz džungle: zvuke poput šaputavog kikota i leleka, i oprezno šuškanje među najvišim granama, i krljuštasto grebanje, kao da se međusobno taru odbačene zmijske košuljice. Najednom su dva litanijska napeva postala istovetna i dvojica muškaraca počeli su da govore u savršenom jednoglasju, slog po slog — iako je belac i dalje pojao na starohebrejskom, dok je crnac i dalje koristio svoju čudnovatu mešavinu jezika. Zapanjen tom pojavom, iako je i sam učestvovao u njoj, Hervud je osetio prve drhtaje prave zadivljenosti zbog te nemoguće produžene slučajnosti. Iznad oštrog zadaha prosutog ruma i krvavog smrada rđe, najednom se proneo novi miris, magijska aroma vrelog metala, iako mnogo jača nego što je ikada ranije iskusio… A potom odjednom više nisu bili sami — čistina je, uistinu, vrvela od čovekolikih obličja, skoro prozirnih naspram svetlosti, iako je sjaj pomalo slabio kada bi se više njih istovremeno našlo ispred baklje. Sva ta neopipljiva bića gurala su se ka krvavom šancu, povikujući sićušnim, ćeretavim glasovima, poput ptica. Dvojica muškaraca su prestali sa pojanjem.

11


Tim Powers Pojavile su se i druge stvari, iako nisu prešle preko linija pepela koje je bokor iscrtao po obodu čistine, već su jednostavno virile između stabala palmi ili čučale po granama; Hervud je uspeo da uoči june sa zapaljenim očnim dupljama, glavu koja visi u vazduhu sa ogavnim pipcima ogoljene utrobe koja se klatila ispod nje, i, duboko među drvećem, nekoliko malenih stvorenja koja su izgledala više kao insekti nego ljudi; i dok su duhovi unutar verver linija neprestano kreštavo ćeretali, ovi spoljašnji posmatrači su svi odreda bili nečujni. Bokor je zadržavao duhove podalje od rova širokim zamasima malenog noža. „Požuri!“ zadahtao je. „Pronađi koga tražiš!“ Hervud je zakoračio na ivicu rova i zagledao se u prozirna stvorenja. Pod njegovim pogledom nekoliko ih je postalo nešto uočljivije, poput mase belanaca u zagrejanoj vodi. „Bendžamine!“ povika jedno od njih, dok mu se škriputavi, krhki glas uzdizao iznad pozadinskog blebeta. „Bendžamine, ja sam, Piter! Bio sam ti dever na venčanju, sećaš se? Reci mu da me pusti da jedem!“ Bokor je upitno pogledao drugog čoveka. Hervud odmahnu glavom, te bokorov nož bljesnu i glatko prereza preklinjućeg duha na pola; uz jedva čujan povik duh se razvejao poput dima. „Bene!“ zaškripa drugi stvor. „Živ mi bio, sine, doneo si osveženje za svog oca! Znao—“ „Ne“, reče Hervud. Stegao je usta u crtu dok je nož ponovo sevao, a još jedan izgubljeni vapaj odleteo na povetarcu. „Ne mogu zauvek da ih odbijam“, zastenja bokor. „Još samo malo“, brecnu se Hervud. „Margaret!“ Sa jedne strane se ukazao uzrujani kovitlac, a potom je paučinasto obličje isplivalo ispred ostalih. „Bendžamine, kako si uspeo da dopreš dovde?“ „Margaret!“ Njegov povik nosio je više bola nego trijumfa. „Nju“, zarežao je na bokora, „pusti nju da ispliva.“ Bokor je prestao sa kružnim pokretima i počeo je da bode senke, sve osim one koju je Hervud pokazao. Duh je prišao rovu, a potom se zamutio, smanjio, a zatim ponovo postao jasno vidljiv, na kolenima. Posegnula je za krvlju, a potom zastala i

12


Na čudnijim plimama jednostavno dotakla smesu od brašna i ruma na obodu. Na trenutak je postala neprozirna pod svetlošću baklji, a ruka joj je poprimila dovoljno čvrstine da zakotrlja jednu od bombona pedalj dalje. „Ne bi trebalo da smo ovde, Bendžamine“, reče ona, i glas joj odjeknu nešto jače. „Krv, uzmi krv—“ povikao je jednoruki čovek, padajući na kolena sa druge strane šanca. Bez ikakvog glasa obličje duha se razlilo u dim i raspršilo na vetru, iako ga oštrica nije ni dotakla. „Margaret!“ povika čovek, bacivši se preko rova u gomilu duhova; razmakli su se ispred njega poput paučine u drveću i vilica mu je zakloparala o utabanu zemlju. Od zvonjave u ušima skoro da i nije čuo horske jecaje uznemirenih prikaza dok su bledeli u ništavilo. Nakon nekoliko trenutaka, Hervud se uspravio u sedeći položaj i začkiljio oko sebe. Svetlost baklji je bila jača, bez utvara koje bi je prigušivale. Bokor je zurio u njega. „Nadam se da je vredelo.“ Hervud nije odgovorio, već se sporo, umorno podigao na noge, trljajući nažuljanu bradu i sklanjajući znojavu, sedu kosu sa lica. Čudovišta su i dalje stajala i čučala i visila tik izvan linija od pepela; očigledno se nijedno među njima nije pomerilo, pa čak ni trepnulo, po svemu sudeći, tokom čitavog događaja. „Da li ste se lepo zabavili?“ povika Hervud na engleskom, pokazujući im jedinu pesnicu. „Da se bacim ponovo preko rova, šta kažete, čisto da ne bude da ste džabe dolazili?“ Glas mu je postajao sve ogorčeniji i kreštaviji, i treptao je sve brže dok je koračao ka obodu čistine, upirući prstom u jednog od posmatrača, ogromno prase sa grozdom petlovskih glava koje su mu nikle iz vrata. „A, vi, gospodine“, Hervud nastavi da glumata srdačno prijateljski nastup, „udelite nam vaše najiskrenije mišljenje. Da li bi mi bilo bolje da se umesto svega ovoga oprobam u malo žongliranja? Ili, možda, malo šminke i lažni nos—“ Bokor ga je s leđa zgrabio za lakat i okrenuo ga, zagledavši mu se u lice sa čuđenjem i nečim što je skoro preraslo u sažaljenje. „Stani“, reče on blagim glasom. „Većina ne čuje, a mislim da niko

13


Tim Powers od nji' ne razume engleski. Kad izađe sunce, oni će nestanu, a mi će da odemo.“ Hervud se oslobodio stiska drugog čoveka, vratio se na središte čistine i seo, nedaleko od rova i dva isceđena leša. Vreli metalni miris magije je nestao, ali povetarac nije uspevao da razveje zadah krvi. Ostalo je još devet ili deset sati do izlaska sunca; iako je morao da ostane na tom mestu do tada, svakako nije bio u stanju da zaspi. Pomisao na dugo čekanje ispunjavala ga je mučninom. Prisetio se izjave bokora: „Nadam se da je vredelo.“ Podigao je pogled ka zvezdama i frknuo na njih izazivački. Pokušajte da me zaustavite, pomislio je, iako će mi možda biti potrebne godine za to. Sada znam da je sve istina. Može se učiniti. Da — čak i ako budem morao da usmrtim tuce indijanaca kako bih naučio, tuce belaca, tuce prijatelja… opet će vredeti.

14


izdavač SIRIUS izdavaštvo, Beograd biblioteka SIRIUS B, knjiga 2 Tim Powers NA ČUDNIJIM PLIMAMA za izdavača Branislav Kuzmić urednik Branislav Kuzmić preveo Sebastian Adanko lektor Spomenka Pululu ilustracije Željko Pahek dizajn korica Borivoj Ivanović slog i prelom Žarko Milićević štampa Rotografika, Subotica

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111(73)-31 ПАУЕРС, Тим, 1952Na čudnijim plimama / Tim Powers ; preveo Sebastian Adanko; [ilustracije Željko Pahek]. - Beograd : Sirius, 2011 (Subotica : Rotografika). - 262 str. : vinjete ; 21 cm. - (Biblioteka Sirius B ; knj. #2) Prevod dela: On Stranger Tides. - Tiraž 1.000. - Str. 335-361: Dobrodošli među vudu pirate / Zoran Jakšić ISBN 978-86-88521-01-7 1. Аданко, Себастиан [преводилац] COBISS.SR-ID 183096332

Na čudnijim plimama  

Tim Powers: Na čudnijim plimama - odlomak

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you