74
Klod Leid Stros
slučaja. Elkin navodi ove primere da bi prećutno osudio svaki pokušaj sistematske tipologije, koju on nastoji da zameni običnim inventarom, ili empirij skim opisom raznorodnih modaliteta. Ali, po našem mišljenju, reč „nepravilan" ne opovrgava postojanje pravilnih oblika; ona se odnosi samo na patološke oblike, rede nego što se obično misli, i koji se ne javljaju — pod pretpostavkom da je njihovo stvarno postojanje pouzdano utvrđeno — na istom planu sa normalnim oblicima. Kao što je govorio Marks, osip nije tako pozitivan kao koža. Uostalom, iza Elkinovih empirijskih kategorija mo že se naslutiti obris jednog sistema. On, s pravom, suprotstavlja totemizam matrilinearnih klanova totemizmu patrilinearnih klanova. U prvom slučaju, to tem je „meso": u drugom, on je „san". Dakle, u jednom slučaju, on je organski i materijalan, a u drugom, spirituelan i netelesan. Štaviše, matrilinearni totemizam potvrđuje dijahronijski i biološki konti nuitet klana, to je meso i krv, koje žene roda prenose sa jednog naraštaja na drugi; a patrilinearni totemi zam izražava „mesnu povezanost horde", to jest spoljnu, a ne unutarnju, teritorijalnu, a ne biološku vezu, koja sinhronijski — a ne više dijahronijski —spaja članove klana. Sve je to tačno, ali da li na osnovu toga treba zaključiti da su pred nama različite sociološke „vrste"? To je toliko neizvesno da opozicija može da se preokrene: matrilinearni totemizam takođe ima sinhronijsku funkciju, koja se sastoji u tome — na svakoj patrilokalnoj teritoriji gde se nastanjuju su pruge iz različitih klanova — da se u simultanom obliku ispolji diferencijalna struktura plemenske gru pe. Patrilinearni totemizam ima dijahronijsku funkci-
Totemizam
danas
75
ju: on izražava vremenski kontinuitet horde, tako što, pomoću obradnih grupa, periodično obnavlja sećanje na dolazak mitskih predaka u određenu oblast. Dakle, dva oblika totemizma ne pokazuju se kao heterogeni, čak se pre čini da se nalaze u komplemen tarnom odnosu. Sa jednog na drugi prelazi se pomoću preobražaja. Mada različitim sredstvima, oba uspo stavljaju vezu između materijalnog i duhovnog sveta, dijahronije i sinhronije, strukture i događaja. To su dva različita, ali korelativna puta, dva među drugim mogućnim načinima da se ispolje paralelna svojstva prirode i društva, j Elkin to oseća tako jasno da se trudi — pošto je najpre razbio totemizam na odvojene entitete — da tim entitetima ipak vrati neko jedinstvo. Svi tipovi totemizma, zaključuje on, ispunjavaju dvostruku funkciju: s jedne strane, oni izražavaju srodstvo i saradnju čoveka sa prirodom, s druge strane, konti nuitet između sadašnjosti i prošlosti. Ali to rešenje je suviše neodređeno i uopšteno, tako da više ne razumemo zbog čega taj vremenski kontinuitet traži da se prvi preci javljaju u životinjskom obličju, i zbog čega solidarnost društvene grupe nužno mora da se potvr đuje u obliku množine kultova. Svaka filozofija i svaka religija, ma kakve one inače bile, imaju svojstva kojima bi Elkin hteo da odreai totemizam: . . . filozofija koja . . . uliva dovoljno vere, nade i h r a b r o sti da čovek, suočen sa svojim svakodnevnim potrebama, želi da istraje i da opstane, kako kao pojedinac tako i kao član društva (Elkin 2., str. 131).
Zar su bila potrebna tolika posmatranja, tolika istraživanja, da bi se došlo do jednog ovakvog za-