Page 1


Scan:Tony Obrada: Reja


O STVARALAŠTVU DANIJELE STIL „Stilova budi sve emocije... Onda ih izaziva.” - Publisher Weekly „Stilova je jedna od najboljih!” - Los Angeles Times „Najpopularnija autorka pripoveda dobru i odlično utabanu priču i istražuje važne probleme... Stilova potvrđuje život tako što prihvata njegove potrese, melodrame i neuspele strasti.” - Booklist „Danijela Stil piše odvažno sa spretnom živahnošću o tragediji, kako nacionalnoj, tako i ličnoj... sa dobrim uvidom i moćno.” - Nashville Banner „Njena dela se lako čitaju, zbog čega je lako zaboraviti na vreme i nastaviti sa prevrtanjem stranica.” - The Pittsburgh Press „Jedna od stvari koje održavaju Danijelu Stil svežom jeste njena sklonost večnim pričama... Kombinacija njenog razumnog istraživanja i veštine da stvori uverljive likove čini da se njeno štivo čita grozničavo.” - The Star-Ledger „Ono što privlači čitaoce jeste njena autentičnost.” - San Francisco Chronicle „Stilova zna kako da izvuče emociju iz najmanje scene. - People


Od sudnica Menhetna do krhkosti Juga, od besa strašnog kriminala do nežnih veza majke i kćeri sve će biti otkriveno u POLARNOJ SVETLOSTI


Posvećeno mojoj izuzetnoj deci, Beatris, Trevoru, Todu, Niku, Semu, Viktoriji, Vanesi, Maksu i Zari, koji su svetlost mog života. Neka vam životi uvek budu ispunjeni radošću i blagoslovom i sretnim vremenima! S ljubavlju, Mama / D. S.


1. Čovek koji je sedeo u poderanoj fotelji je dremao, dok mu se brada polako dizala na grudima. Bio je visok i krupne grade, a tetovaža zmije virila je iz majice na zadnjem delu vrata dok mu se glava polako spuštala. Dugačke ruke delovale su beživotno na naslonima fotelje u maloj mračnoj sobi. Osećao se miris kuhinje iz pravca hodnika, a televizor je bio uključen. Uzani neraspremljeni krevet nalazio se u uglu sobe i zauzimao veći deo prljavog i flekavog tepiha. Fioke komode bile su otvorene, a nekoliko komada garderobe koje je poneo sa sobom ležali su razbacani na podu. Nosio je majicu, teške čizme i farmerke, a blato na donovima se osušilo i popadalo po tepihu. Koliko god da je delovalo da mirno spava, iznenada se probudio. Prenuo se iz sna i hrkanja, a njegove ledenoplave oči su se otvorile kad su mu se ruke naježile. Imao je izoštreno čulo sluha. Ponovo je zatvorio oči dok je osluškivao, a onda je ustao i u skoku zgrabio jaknu. Kada je ispravio glavu, tetovaža zmije nestala je pod majicom. Luk Kventin se tiho provukao kroz okno prozora i polako se spustio niz požarne stepenice nakon što je zatvorio prozor za sobom. Napolju je bilo ledeno, januar u Njujorku. A on je u gradu već dve nedelje. Pre toga bio je u Alabami, Misisipiju, Pensilvaniji, Ohaju, Ajovi, Ilinoisu, Kentakiju. Posetio je i prijatelja u Teksasu. Putuje već mesecima. Radio je gde je stigao. Nije mu trebalo mnogo za život. Kretao se poput pantera niz ulicu Donjeg ist sajda, pre nego što su ljudi koje je prethodno čuo stigli do njegove sobe. Nije znao ko su, ali nije želeo ni da rizikuje da sazna. Verovatno su policajci. Bio je u zatvoru dva puta, zbog prevare kreditnom karticom i pljačke, a bio je svestan da bivši robijaši nikad ne dobiju iskrenu šansu od bilo koga. Njegovi prijatelji iz zatvora zvali su ga Kju. Zaustavio se da kupi novine i sendvič drhteći od zime i nastavio šetnju. U drugom svetu, smatrali bi ga zgodnim muškarcem. Imao je široka čvrsta ramena i izvajano lice. Imao je trideset i četiri godine i, uz obe presude, odležao je ukupno deset godina. Odležao je pune kazne i nije bio otpuštan na uslovnu. Sada je slobodan kao ptica. Vratio se na ulice pre dve godine i nije još uvek upao u nevolje. Uprkos svojoj veličini, mogao je da nestane u bilo kakvoj gužvi. Imao je peščanoplavu kosu, svetloplave oči i s vremena na vreme bi pustio bradu. Kventin je šetao ka severu, a zatim ka zapadu kada je stigao do Četrdeset i druge ulice. Ušunjao se u bioskop pravo s Tajms skvera, seo i zaspao u mraku. Bila je ponoć kada je izašao, potom je uskočio u autobus i vratio se nazad. Pretpostavio je da su do sada otišli, ko god da mu je došao u posetu. Pitao se da li je neko iz hotela


dojavio policiji da je on robijaš. Tetovaže na njegovim rukama odavale su ga onima koji su znali da prepoznaju. Samo nije želeo da bude tu kada uđu, a nadao se da će prestati da ih zanima kada ne pronađu ništa u njegovoj sobi. Bilo je pola jedan kada se vratio u turobni hotel. Uvek je išao stepenicama. Smatrao je da su liftovi zamka, više je voleo da može da se kreće. Recepcioner mu je klimnuo glavom u znak pozdrava, a Luk je krenuo uz stepenice. Nalazio se na odmorištu tačno ispod sprata na kom je bila njegova soba kada je nešto čuo. Nije to bio zvuk koraka ili vrata, čuo se samo klik. Odmah je znao da je to repetiran pištolj i munjevitom brzinom je tihim koracima krenuo nazad niz stepenice i kratko usporio samo kad je stigao do recepcije. Nešto nije u redu. Tada je shvatio da su iza njega, na pola puta niz stepenice. Bilo ih je troje, a Luk nije nameravao da sazna ko su oni. Palo mu je na pamet da proba razgovorom da se izvuče, ali mu je svaki delić bića govorio da beži. To je i uradio, trčao je kao da beži iz samog pakla. Već je bio na ulici dok su oni izleteli kroz vrata. Ali Luk je bio brži od skoro bilo kog živog čoveka. Često je trčao u zatvoru. Ljudi su govorili da je Kju brži od vetra. A sada je i bio. Preskočio je ogradu iza zgrade, dohvatio se krova garaže i zaljuljao se preko druge ograde. Bio je u komšiluku, ali je znao da ne može da se vrati u hotel. Osećao je da se dešava nešto neobično, a nije imao predstavu šta. Imao je pištolj za pojasom, ali nije želeo da bude uhvaćen sa oružjem, pa ga je bacio u kantu za đubre i pobegao iza jedne zgrade u uličicu. Samo je nastavio da trči i mislio je da im je pobegao, dok nije naišao na još jednu ogradu, a onda osetio ruku kako ga grabi za vrat. Nikada nije osetio takvu snagu i bilo mu je neopisivo drago što je bacio pištolj. Sad je samo trebalo da se reši policajca. Laktom je snažno udario u rebra onoga koji ga je zgrabio, ali je osetio samo jači stisak. Luku se odmah zavrtelo u glavi i, uprkos njegovoj impresivnoj veličini, pao je na zemlju. Policajac je tačno znao gde treba da ga zgrabi. Snažno ga je šutnuo u leđa, a Luk je prigušeno zastenjao kroz stisnute zube. „Kretenu”, rekao je Luk, hvatajući drugog čoveka za noge i policajac je odjednom pao, a onda su počeli da se prevrću po zemlji. Policajac ga je savladao za nekoliko sekundi, bio je mladi i u boljoj formi od Luka, a mesecima je čekao da uživa u Kjuovom društvu. Pratio ga je i već je bio dva puta u njegovoj sobi te nedelje i jednom prethodne. Čarli Mekavoj znao je Luka Kventina bolje nego što je znao sopstvenog brata. Već skoro godinu dana imao je posebnu dozvolu da ga prati, a znao je da će ga uhvatiti, pa makar ga to ubilo. Sada, kada ga se dočepao, nije imao nameru da ga izgubi. Čarli je bio na kolenima i udarao Luka pesnicama po licu. Lukov nos je obilno krvario kada je podigao pogled u trenutku kada su i preostala dva detektiva naišla iza Čarlija. Sva trojica su bili u civilu, ali bilo je jasno da su policajci.


„Polako, momci, lepo se igrajte”, rekao je Džek Džouns, viši detektiv, dok je pružao Čarliju lisice. „Nemojmo ga ubiti pre nego što stigne do stanice.” U Čarlijevim očima se videla želja da ga ubije. Džek Džouns je znao da je Čarli to želeo da uradi, a znao je i zašto. Čarli mu se poverio jedne noći kada se napio. Kada ga je sreo narednog jutra, Džek je obećao da nikome ništa neće reći. Ali je video šta se sada dešavalo sa Čarlijem. Drhtao je od besa. Džek nije voleo kada se lične osvete umešaju u posao. Da je Luku uspelo da se izmigolji i pobegne, Čarli bi ga upucao. Ne bi ga okrznuo ili pucao u noge, ubio bi ga na mestu. Treći čovek iz tima radiovezom je pozvao patrolna kola. Njihov auto je bio nekoliko ulica udaljen, a nisu želeli da vode Luka toliko daleko. Nisu želeli da rizikuju. Luk je krvario iz nosa po majici i niko od njih se nije ponudio da mu pomogne. Neće od njih primiti milost. Džek mu je pročitao prava, a Luk je išao uzdignute glave uprkos obilnom krvarenju. Imao je ledene oči i pogled od kog zastaje dah. Džek je pomislio da je on najhladniji bednik kog je ikada upoznao. „Mogao bih da vas tužim za ovo. Mislim da ste mi slomili nos”, pretio je, a Čarli ga je ošinuo pogledom dok su ga druga dvojica gurala ka kolima. Ugurali su ga unutra i rekli policajcima koji su vozili da će se naći sa njima u stanici. Tri muškarca su tiho išla nazad ka svojim kolima, Čarli je bacio pogled na Džeka kad je upalio auto, a onda se zavalio u sedište i prebledeo. „Kakav je osećaj?” pitao ga je Džek dok su se vozili ka stanici. „Uhvatio si ga.” „Da”, rekao je tiho Čarli. „Sada moramo da dokažemo njegovu krivicu.” Dok su stigli do stanice, Luk je bio u neredu. Majica mu je bila prelivena krvlju, ali čak i u lisicama, imao je nadmeno držanje. „Šta vi izvodite? Tražite nekoga da mu nakačite pljačku?”, Luk se smejao Čarliju u lice. „Upiši ga”, rekao je Čarli Džeku i otišao. Znao je da će da dobije zasluge. Pratio ga je predugo. Bila je puka sreća što je Kventin ponovo završio u Njujorku, proviđenje ili pak sudbina. Čarli je bio srećan što ga je uhapsio u grada u kom je radio. Ovde je imao bolje veze i dopadao mu se državni tužilac sa kojim su sarađivali. Bio je to stari vuk iz Čikaga koji je voleo da tuži više nego iko. Džo Mekarti, državni tužilac, nije mario koliko su zatvori puni, nije puštao osumnjičene da se izmigolje. A ako bi dokazali sve što se Čarli nadao da će dokazati o Luku Kventinu, biće to suđenje godine. Pitao se kome će Mekarti dodeliti ovaj slučaj. Nekome zaista dobrom, nadao se. „I šta ste mi to spremili?”, pitao je Luk, smejući se Džeku u lice dok su ga vezivali i vodili ka ćelijama. „Krađa? Prelazak na crveno?” „Ne baš, Kventine”, rekao je hladno Džek. „Silovanje i prvostepeno ubistvo,


zapravo. Četiri takva do sad. Možda bi voleo da nam kažeš nešto o tome?” pitao je Džek, podigavši obrvu, dok se Luk ponovo smejao i odmahivao glavom. „Seronje. Znate da vam to neće proći. U čemu je problem? Imate gomilu ubistava koja ne možete da rešite, pa ste odlučili da meni sve prikačite?” Luk je izgledao potpuno smireno, čak se i zabavljao, ali su mu oči bile čelične i poprimile su neku zlu crtu. Njegova opuštenost Džeka nije prevarila. Luk je bio prepreden. Imah su dokaz da je počinio dva ubistva i bili su skoro sigurni i za ostala. A ako je Džekova pretpostavka dobra, Luk Kventin je ubio preko dvanaest žena za dve godine, možda i više. Čekali su izveštaj DNK analize za blato sa njegovih cipela koje je Čarli izvukao iz tepiha ispod kreveta u Kventinovoj hotelskoj sobi. Ako se blato podudara, kako se Čarli nadao, Kventin je upravo poslednji put u životu bio na ulici. „Kakva glupost”, mrmljao je Luk dok su ga odvodili. „Znaš da nemate šanse. Samo pucate u prazno. Imam alibi za svaku noć. Jedva da sam napuštao sobu prethodne dve nedelje. Bio sam bolestan.” Da, pomislio je Džek, veoma bolestan. Svi su bili, momci poput njega, sociopate koje ni ne trepnu dok ubijaju svoje žrtve, bace njihova tela negde, a onda odu na ručak. Luk Kventin je bio zgodan i delovao je šarmantno, savršen tip da ulovi neku nevinu devojku i namami je na izolovano mesto gde bi mogao da je siluje, a potom i ubije. Džek je viđao tipove poput njega i ranije, mada je, ako je priča o njemu istinita, on bio jedan od najgorih ili barem najgori od svih koje su sreli u poslednje vreme. Džek je znao da će se novinari uključiti u ovaj slučaj i svaki detalj je morao pravilno da se isplanira, inače će Kventin dobiti poništenje sudskog postupka zbog neke bezvezne sitnice. Čarli je takođe bio svestan toga i zato je i ostavio Džeku da završi registraciju, a nakon što su odveli Luka na pretres i slikanje, Džek je lično pozvao državnog tužioca. „Uhvatili smo ga”, rekao je Džek ponosno. „Sve naše slutnje su se isplatile i sreća je bila na našoj strani. Posebno je zaslužan Čarli Mekavoj, koji je divljački trčao i uhvatio ga. Da sam ja morao da trčim niz sve te uličice i preskočim sve te ograde, on bi već bio na pola puta do Bruklina dok ja preskočim prvu prepreku.” Džek je bio u dobroj formi, ali je imao četrdeset pet godina, a on i državni tužilac su često zadirkivali jedan drugog zbog težine. Bili su vršnjaci. Državni tužilac mu je čestitao na dobro obavljenom poslu i rekao mu da će se videti sutradan ujutru. Želeo je da se sastane sa policajcima da se dogovore kako će da izađu na kraj sa novinarima. Kad je Džek napustio stanicu pola sata kasnije, Luk je već bio u ćeliji. Odlučili su da ga zatvore samog. Podizanje optužnice bilo mu je zakazano za naredno popodne, a Džek je znao da će biti zatrpani novinarima do tad. Hapšenje čoveka koji je možda ubio dvanaest ili više žena u sedam država biće velika vest. Ako ništa drugo, videće se da njujorška policija obavija svoj posao. Sada je sve zavisilo od Kancelarije državnog tužioca i istražitelja koji su obavljali ostatak posla.


Te noći nakon hapšenja vozio se kući sa Čarlijem. Bio je to dug dan dok su osmatrali hotel. Videli su Luka kada je otišao, Čarli je želeo tada da ga zgrabi, ali mu je Džek rekao da sačeka. Pošto nije slutio da su mu za petama, znali su da će se vratiti. A i bilo je tada previše ljudi oko njih, Džek nije želeo da ikoga povrede. Na kraju im je to bilo od koristi. Ali ne i Luku. Luk Kventin je sedeo u svojoj ćeliji, zagledan u zid. Slušao je poznate zatvorske zvukove. Na neki neobičan način, osećao se kao kod kuće. A znao je da ako izgubi, ovaj put će to biti zauvek. Njegovo lice nije ništa odavalo dok je gledao u cipele, a zatim je legao na krevet i zažmurio. Izgledao je potpuno smireno.


2. „Brzo! Brzo! Požuri!”, rekla je Aleksa Hamilton svojoj ćerki dok joj je pružala kutiju pahuljica i flašu mleka. „Izvini zbog bezveznog doručka, ali kasnim na posao.” Morala je da se natera da sedne i baci pogled na novine, a ne da stoji i cupka nogom. Njena sedamnaestogodišnja ćerka Savana Bomont imala je izuzetno dugu plavu kosu. Padala joj je pravo preko leđa, a od četrnaeste godine ima takvu figuru da bi svaki muškarac zazviždao za njom na ulici. Bila je centar sveta svojoj majci. Aleksa je digla pogled sa novina i nasmešila se. „Nosiš ruž. Dopada ti se neko iz škole?” Savana je bila maturant ugledne privatne njujorške škole. Radila je na prijavama za Stenford, Braun, Prinston i Harvard. Njena majka je mrzela pomisao na to da ode u školu koja je daleko. Imala je odlične ocene i bila je pametna koliko i lepa. To je nasledila od Alekse, ali ona je drugačije izgledala. Bila je visoka i vitka, poput manekenki, osim što je izgledala zdravije i lepše. Nosila je visoku punđu i nikad se nije šminkala kada je išla na posao. Nije imala ni potrebu, a ni želju da nekome odvlači pažnju svojim izgledom. Bila je pomoćnik državnog tužioca i imala je trideset i devet godina, uskoro četrdeset. Počela je da radi za državnog tužioca odmah posle studija prava i na tom poslu je već sedam godina. „Jedem što brže mogu.” Savana se nasmešila uveravajući je. „Nemoj da se razboliš. Kriminalci Njujorka mogu da pričekaju.” Prethodne noći dobila je poruku od šefa da želi da se sastane sa njom tog jutra, otuda i žurba, ali je uvek mogla da kaže da je metro bio previše spor. „Kako je prošao esej za Prinston sinoć? Htela sam da ti pomognem, ali sam zaspala. Možeš večeras da mi ga pokažeš.” „Ne mogu.” Nasmešila joj se srdačno Savana, bila je prelepa devojka. Igrala je odbojku za prvi tim u školi. „Imam sastanak”, najavila je pošto je pojela poslednji zalogaj pahuljica, a njena majka je upitno podigla obrvu. „Nešto novo? Ili tačnije, neko novi?” „Samo prijatelj. Izlazi dosta nas. Idemo na neku utakmicu u Riverdejlu. Nije ništa ozbiljno. Mogu da završim prijavu za vikend.” „Imaš tačno dve nedelje da ih sve završiš”, rekla je čvrsto Aleksa. Ona i Savana su same već skoro jedanaest godina, od Savanine šeste godine. „Bolje je da ne zabušavaš, nećeš uspeti zahvaljujući sastancima.” „Možda ću onda da pauziram godinu”, zadirkivala ju je Savana. Imale su lep odnos. Savanu nije bilo sramota da kaže svojim prijateljima da joj je majka najbolja


prijateljica, a i oni su njenu majku smatrali zanimljivom. Na Dan karijere Aleksa je umela da nekolicinu njih povede sa sobom na posao. Ali Savana nije želela da studira pravo. Želela je da bude novinar ili psiholog, mada još uvek nije odlučila. Nije morala da se izjasni po tom pitanju do treće godine koledža. „Ako budeš pauzirala godinu, možda ću i ja zajedno sa tobom. Prošlog meseca imala sam veliki broj groznih slučajeva. Praznici izvuku ono najgore iz ljudi. Čini mi se da sam od Dana zahvalnosti tužila za kradu svaku služavku sa Park avenije”, požalila se kad su zajedno izašle iz stana i ušle u lift. Savana je znala da je njena majka u oktobru vodila važan slučaj silovanja i optuženog osudila na doživotnu kaznu. Bacio je kiselinu u ženino lice. „Zašto ne odemo na putovanje posle moje mature u junu? Inače, tata me vodi u Vermont na nedelju dana skijanja”, rekla je kratko Savana kada je lift počeo da se spušta. Izbegavala je da pogleda majku u oči dok je to izgovarala. Mrzela je njen pogled kad god joj spomene oca. Još uvek je osećala mešavinu bola i besa, čak i nakon svih tih godina. Jedino tada bi njena majka imala ogorčen pogled, mada joj nikada nije rekla nijednu ružnu reč o njemu. Savana se nije nešto naročito sećala razvoda, ali je znala da je to bio težak period za njenu majku. Njen otac je bio iz Čarlstona iz Južne Karoline i tamo su živeli do razvoda, a onda su se ona i majka vratile u Njujork. Savana nije bila u Čarlstonu od tada, a nije se više ni sećala tog perioda. Otac ju je obilazio u Njujorku dva ili tri puta godišnje, a kad bi imao vremena, vodio bi je na putovanja, mada mu se raspored često menjao. Volela je da ga vida i trudila se da se ne oseća kao da izdaje majku svaki put kad se vidi s njim. Njeni roditelji su komunicirali mejlovima i od razvoda nisu razgovarali jedno s drugim. Savani je to delovalo poput Čarlijevih anđela, ali tako je kako je, i ona je znala da se to neće promeniti. To je značilo i da otac neće doći na njenu maturu. Savana je rešila da poradi na njihovom odnosu u naredne četiri godine, do njenog diplomiranja na koledžu. Zaista je želela da oboje budu tu. Ipak, njena majka je bila sjajna, uprkos animozitetu koji je vladao među njenim roditeljima. „Znaš da će verovatno da otkaže u poslednjem trenutku, zar ne?”, rekla je Aleksa iznervirano. Mrzela je kada Tom razočara njihovu ćerku, a to je često radio. Savana bi mu uvek oprostila, ali Aleksa nije. Mrzela je i njega i sve što je radio. „Mama”, ukorila ju je Savana, skoro kao da joj je majka, a ne ćerka. „Znaš da ne volim kad to radiš. Nije do njega, zauzet je.” Čime? Želela je Aleksa da upita, ali je ćutala. Zauzet odlascima na ručak u klub ili igranjem golfa? Posetom majci između njenih sastanaka Ujedinjenih ćerki i Konfederacije? Aleksa je stisnula zube kada se lift zaustavio. Izašle su u predvorje, a potom napolje. „Žao mi je”, rekla je Aleksa uzdahnuvši i poljubila je. Nije tako strašno sada,


kada ima sedamnaest godina, ali bi se Aleksa razbesnela kad je Savana bila mala, a on se ne bi pojavio. Njene plave oči bi se ispunile suzama dok je pokušavala da je ohrabri. Aleksi je to slamalo srce, ali je Savana sada to mnogo bolje podnosila. I opravdavala je oca za skoro sve što bi uradio. „Ako mu se promene planovi, uvek možemo da odemo u Majami na vikend, ili na skijanje. Smislićemo nešto.” „Nećemo morati. Obećao je da će biti tu”, rekla je Savana ozbiljno. Aleksa je klimnula glavom, poljubile su se, a onda je Savana potrčala da stigne autobus, a Aleksa je prošetala ka podzemnoj železnici. Bilo je mnogo hladno napolju, samo što nije pao sneg. Savani nije bilo toliko hladno, ali Aleksa je nakon duge vožnje metroom do posla promrzla do kostiju. Videla je Džeka, detektiva, i jednog od njegovih mladih pomoćnika kako idu ka kancelariji Džoa Mekartija, dok je i sama jurila ka njoj. „Rani sastanak?”, pitao je jednostavno Džek. Radio je često sa njom tokom prethodnih sedam godina i prilično mu se dopadala. Voleo bi da je pozove na sastanak, ali je delovala previše mlado za njega. Znala je šta radi i nije bila osoba koja trpi gluposti, a on je znao da je državni tužilac izuzetno ceni. Džek je radio sa njom na velikom slučaju o silovanju pre tri meseca. Izvukli su osudu. Aleksa je uvek u tome bila uspešna. „Da, Džo mi je sinoć poslao poruku. Verovatno se bavio nekim od mojih nedavnih slučajeva. Uhvatila sam svakog pljačkaša u Njujorku”, rekla je Aleksa nasmešivši se. „Fino”, smejao se i predstavio je Čarliju, koji ju je samo pozdravio i nije joj se više obraćao. Delovao je rastrojeno, kao da je razmišljao o nečemu drugom. „Prijatni praznici?” pitao je Džek dok su išli ka kancelariji tužioca i rekao je Čarliju da sačeka ispred. „Tihi. Moja ćerka i ja smo ostale kod kuće, a ja sam uzela odmor od nedelju dana. Prijave za koledž. Ovo joj je poslednja godina kod kuće”, rekla je tužno, a on se nasmešio. Često je govorila o svojoj ćerki. On je bio razveden, ali nije imao dece, a bivšu ženu je vrlo rado želeo da zaboravi. Oženio se svojom partnerkom pre dvadeset godina i razveo nakon što ga je varala dve godine. Džek nije želeo da se ponovo ženi. Pretpostavljao je da se i Aleksa tako osećala. Nije bila ogorčena, samo je bila poslovna žena i on nije poznavao nikoga u policiji ko se sa njom zabavljao. Mislio je da je izašla sa nekim od kolega pre koju godinu, ali je uglavnom držala do sebe i nikada nije govorila o privatnom životu, osim o svojoj ćerki. Aleksa je primetila da je mladi policajac koji je bio sa njim delovao napeto. Nasmešila se iskrenom izrazu njegovog lica. Mladi policajci su joj uvek tako izgledali. Džek i Aleksa su ušli u Mekartijevu kancelariju u isto vreme, dok je Čarli čekao


napolju. Državni tužilac je delovao zadovoljno što ih oboje vidi. Bio je zgodan muškarac, irskog porekla, guste sede kose koja je uvek bila malo duža. Kaže da ima sedu kosu još od koledža. Pristajala mu je. Nosio je farmerke, kaubojske čizme, stari iznošeni sako od tvida i kaubojsku košulju. Bio je poznat po južnjačkom stilu oblačenja, čak i na sastancima sa zvaničnicima. „Da li ste razgovarali na putu dovde?”, pitao je tužilac, pogledavši Džeka koji je odmahnuo glavom. Nije želeo da mu ukrade priliku da zasija, bio je mudar. „Imamo li novi slučaj?”, pitala je Aleksa zainteresovano. „Da, nadao sam se da ćemo ga još koji dan sakriti od novinara, dok ne sredimo sve”, rekao je kad su seli. „Verovatno će da procuri vest do danas po podne, a onda će sve da ode u propast.” „Kakav slučaj?”, Aleksino lice se ozarilo kad ga je pitala. „Nadam se da nije još jedan kradljivac. Mrzim praznike”, rekla je zgroženo. „Ne znam zašto im jednostavno ne poklone stvari i ne zaborave na to. Tužbe mnogo više koštaju poreske obveznike nego što vrede ukradene stvari.” „Mislim da ćemo ovog puta dobro iskoristiti novac obveznika. Silovanje i prvostepeno ubistvo, puta četiri.” Džo Mekarti se nasmešio Džeku kad je to izgovorio. „Puta četiri?”, Aleksa se iznenadila. „Serijski ubica. Mlade žene. Imali smo dojavu. U početku nije izgledalo kao dobar trag, a onda su tela počela da se pojavljuju, i informacija je počela da dobija smisao. Imali smo manju istražnu jedinicu koja ga je pratila od države do države poslednjih šest meseci, ali nisu mogli da ga uhvate na delu. Imali smo samo žrtve i nismo imali način da ih povežemo sa njim. Neko ga je prijavio, iz zatvora, ali nije bilo dokaza više od godinu dana. Pretpostavljam da je naš tip nekoga iznervirao pre nego što je izašao iz zatvora, pa su nas pozvali. Tip je veoma hladan. Nismo imali ništa konkretno protiv njega do prošle nedelje, a sada smo ga uhvatili za dva sigurna ubistva i verovatno za još dva. Pokušaćemo da održimo sva četiri na sudu. To je vaš posao”, rekao je i Džeku i Aleksi dok su oni zainteresovano slušali. A onda je spomenuo da je Čarli Mekavoj, dečko koji je stajao ispred, bio na zadatku dok su ga pratili. Rekao je da je osumnjičeni prešao granicu, pa se upleo i FBI, ali su ga Džek i Čarli prethodne noći uhapsili. „Sve četiri žrtve su u Njujorku, tako da je slučaj naš”, objasnio je. „Kako se zove?” pitala ga je Aleksa. „Jesmo li ga viđali ranije?” Nikada nije zaboravljala lica niti imena. „Luk Kventin. Izašao je iz zatvora Atika pre dve godine. Pljačke su bile u pitanju. Ni zbog čega sličnog ovome nismo ga izvodili pred sud. Izgleda da je rekao nekome u Atici da voli pornografske filmove sa ubistvima i da posmatra žene kako umiru


tokom odnosa, pa je rešio da proba kad izađe na slobodu. On je strahovit čovek.” Potom se nasmešio Aleksi. „On je momak za tebe.” Aleksa je širom otvorila oči i nasmešila se. Obožavala je teške slučajeve i da zatvara ljude koji su zaslužili da zauvek budu odvojeni od ostatka društva. Ali nije imala ovako težak slučaj - četiri optužbe za silovanje i ubistvo bila je veoma ozbiljana stvar. „Hvala ti, Džo.” Znala je da je veliki gest to što joj je prepustio slučaj. „Zaslužila si. Dobra si u svom poslu i nikad me nisi izneverila. Novinari će se sjatiti kao osice, moramo da vodimo računa o ponašanju. Ne želimo da ponište sudski postupak jer smo nešto zabrljali. Policija radi na tome da pokupi podatke iz drugih država u kojima je bio. Ako je on taj što mislimo, ubijao je prethodne dve godine. Njegov način rada je uglavnom isti. Prvo žrtve nestanu, zatim nađemo tela i nemamo način da ih povežemo sa njim. Pronašli smo tela dve žrtve prošle nedelje i posrećilo nam se. Mekavoj je ušao u njegovu hotelsku sobu i našao blato sa čizama na tepihu. Na njemu je bilo osušene krvi i čekamo rezultate analize za konačno podudaranje DNK. To je početak. Druge dve žrtve su ubijene na isti način, silovane i zadavljene tokom seksa. Pronašli smo obe na Ist Riveru i dve dlake na njegovom tepihu koje se poklapaju. To nam daje četiri žrtve. U svakom slučaju, vas dvoje ćete imati pune ruke posla. Džek će voditi istragu i slučaj je vaš”, rekao je, gledajući Aleksu. „Podizanje optužnice je u četiri.” „Bolje je da se bacimo na posao”, rekla je Aleksa ushićeno. Jedva je čekala da izjuri iz kancelarije i baci se na slučaj. Želela je da proven za koliko dela mogu da ga optuže u tom trenutku, iako su uvek mogli da dodaju još optužbi kasnije, kako budu dobijali informacije, podudaranja od forenzičara i ako se još tela pojavi kad počnu da prečešljavaju nerešene slučajeve. Sve što je želela jeste da zatvori Luka Kventina. Za to su je poreski obveznici plaćali. I volela je svoj posao. Posle nekoliko minuta napustili su kancelariju državnog tužioca, i on im je poželeo sreću, Čarli ih je pratio, a Džek ga je poslao nazad na posao da proveri koliko forenzičari napreduju i rekao mu da će doći do njega kasnije. Čarli je klimnuo glavom i nestao. „Pravi je ćutljivac”, prokomentarisala je Aleksa. „Dobar je u svom poslu”, uveravao ju je Džek, a onda je odlučio da podeli privatnu informaciju sa njom, „Ovaj slučaj mu teško pada.” „Kako to misliš?” „Ako je ovo taj tip, ubio je Čarlijevu sestru u Ajovi pre godinu dana. Bilo je prilično gadno, a Čarli je pristupio policiji nakon toga. Morao je mnogo da ih ubeđuje da bi mu dozvolili, jer to je za njega lična osveta. Ali je odličan policajac, pa su mu dali dozvolu.” „Ponekad to nije dobro”, rekla je Aleksa zabrinuto dok su išli ka njenoj


kancelariji. „Ako će da nam pomogne, mora da bude čiste glave. Ne želim da pogrešno interpretira informacije ili da bude brzoplet jer želi da ga zatvori. To bi moglo da nam uništi slučaj.” Nimalo joj se nije dopadalo to što je upravo čula. Želela je da sve u vezi s ovim slučajem bude savršeno, tako da presuda da je kriv ne bi mogla da se poništi. A znala je da će dobiti tu presudu. Bila je neumoljiva u krivičnim gonjenjima i precizna u svom poslu. Naučila je to od svoje majke, koja je takođe bila advokat i to dobar. Aleksa je upisala pravo tek nakon razvoda. Udala se odmah posle koledža za prvog i jedinog muškarca kog je ikada volela. A bila je ludo zaljubljena u njega. Tom Bomont je bio zgodan južnjak koji je pohađao Univerzitet u Virdžiniji i pored toga je, manje-više, radio u očevoj banci u Čarlstonu, gde se još uvek održavao duh Konfederacije, uglavnom zbog Ujednjenih ćerki Konfederacije, kojima je predsedavata Tomova majka. Tom je bio razveden i imao je dvojicu preslatkih sinova koji su tada imali sedam i osam godina. Zaljubila se u njih odmah i u Toma i u sve što ima veze sa Jugom. Bio je najšarmantniji čovek kog je upoznala. Tom je šest godina stariji od nje, a na obostrano oduševljenje, ostala je u drugom stanju prve bračne noći, a možda i dan ranije. Sve je bilo idilično sedam godina, bila je najsrećnija žena na svetu i savršena supruga, a onda se Luisa, njegova bivša supruga, vratila, nakon što je čovek zbog koga ga je napustila, poginuo u nesreći u Dalasu. Tada se ponovo poveo građanski rat, ali ovog puta je sever izgubio, a Luisa je pobedila. Ispostavilo se da je Tomova majka Luisin najjači saveznik i da Aleksa i nije imala šanse. Povrh svega, Luisa je ostala u drugom stanju, dok se Tom iskradao da se sastane sa njom, ponovo zaljubljen, kao što je i bio kada su se prvi put sreli na koledžu. Tomu je majka objasnila njegove dužnosti, ne samo prema Konfederaciji, već i prema ženi koja je nosila njegovo dete, majci njegovih „dečaka”. Tom je bio rastrgnut između dve žene i počeo je previše da pije dok je pokušavao sve da sredi. Na kraju krajeva, Luisa je bila majka troje njegove dece, a Aleksa samo jednog. Majka ga je neprestano podsećala na to i uverila ga da se Aleksa zapravo nikada nije uklapala u njihov život. Sve se odigralo kao u lošem filmu, pravi košmar na javi. Ceo grad je pričao o tome i o njegovoj aferi sa prvom ženom. Tom je objasnio Aleksi da moraju da se razvedu i da on mora da se oženi Luisom. Nije mogao da dozvoli da mu dete bude kopile, a i kako bi? Obećao je da će to srediti čim se Luisa porodi, ali do tad je ona već gospodarila njegovim životom i izgledalo je kao da su svi zaboravili, uključujući i Toma, da postoje još jedna žena i dete. Aleksa je dala sve od sebe da ga urazumi i da ga odvrati od ludosti koje je činio, ali on nije mogao da shvati. Tom je bio odlučan i insistirao je na tome da je ženidba Luisom zbog deteta jedina opcija. Jedina koju je video. Aleksa se osećala kao da joj je srce istrgnuto iz grudi kada je napustila Čarlston. Luisa je unosila svoje stvari u istom trenutku u kom je Aleksa svoje pakovala.


Povela je Savanu i njeno slomljeno srce, vratila se u Njujork i ostala kod majke godinu dana. Razvod je do tad došao i prošao, a Tom nije znao kako to da joj objasni, samo je rekao da je bolje da stvari ostanu takve kakve su. Bolje je za njega, Luisu, njegovu majku i devojčicu koju je Luisa rodila. Aleksa i Savana su bile prognane i vratile se na Sever, odakle su i došle, obični Jenkiji. Luisa je zabranila Tomu da dovodi Savanu nazad u Čarlston, čak i u posetu. Ponovo je preuzela potpunu kontrolu. Tom je dolazio u Njujork da poseti ćerku nekoliko puta godišnje, obično kad bi dolazio poslovno. Aleksa je s vremena na vreme pisala posincima, koji su imali četrnaest i petnaest godina kada je otišla, i brinula se za obojicu. Ali oni nisu bili njena deca i mogla je da oseti u njihovim pismima koliko su podeljeni između dve majke. Pisma su prestala da stižu u roku od šest meseci, a ona je pustila da se tako završi. Tada je upisala pravo i pokušala da ih izbriše iz svog srca. Sve osim svoje ćerke. Bilo joj je teško što deli svoj bes sa Savanom, ali se trudila da to ne radi, mada je čak i dete od šest godina moglo da oseti koliko joj je majka povređena. Otac joj je bio poput zgodnog princa kad god bi došao da je poseti i slao joj je divne poklone. Ali je na kraju i Savana shvatila da ona nije dobrodošla u njegov život. Nije ga mrzela zbog toga, ali je ponekad bila tužna. Volela je da provodi vreme s njim jer je bio veoma zanimljiv. Fatalna slabost koja ga je vodila nazad u Luisinu zamku nije se otkrivala kad bi posećivao ćerku u Njujorku. Sve to je pokazivalo kako je zgodan, zabavan, pristojan i šarmantan. Bio je slika i prilika južnjaka koji je izgledao kao filmska zvezda. Aleksa je takođe pala na to, kao i Savana. „Ima i kičmu crva”, rekla bi Aleksa svojoj majci kad Savana ne bi bila prisutna. „Beskičmenjak! Zar nema neki takav film?” Majka bi se sažalila, ali ju je podsećala da ne bude ogorčena, da to ne čini dobro nikome i može da povredi njeno dete. „Ona nema oca!” žalila bi Aleksa zbog nje. „Nisi ga imala ni ti”, majka ju je podsetila. Aleksin otac je umro od srčanog udara na teniskom terenu kad je ona imala pet godina. Imao je urođenu anomaliju za koju niko nije znao. Majka joj je bila veoma hrabra kad se to desilo, upisala je prava, baš kao i Aleksa. Ali to nije bila zamena za dobar brak, za koji je Aleksa mislila da ima. „I dobra si kakva si mogla biti”, često bi je podsećala majka. Mjurijel Hamilton je bila ponosna na svoju ćerku. Izvukla je najbolje iz loše situacije, koja ju je skupo koštala i to je njena majka uviđala. Aleksa je bila tvrda spolja i do nje nije mogao da dopre niko osim njene ćerke i majke. Zabavljala se sa malim brojem muškaraca od razvoda. Bio je tu jedan pomoćnik državnog tužioca u jednom trenutku, jedan od njenih istražitelja i brat jednog prijatelja sa koledža, ali sa svima je bila kratko. Većinu vremena je posvećivala Savani. Ostalo je nije zanimalo, osim posla prema kom je osećala veliku strast. Kad je napustila Čarlston, Aleksa se zaklela da joj više niko neće slomiti srce.


Niko ga više neće pronaći, zaključala ga je za sve, osim za svoju ćerku. Nijedan muškarac mu više neće prići i povrediti je. Podigla je zid visok kilometrima i jedina osoba koja je imala ključ od vrata jeste Savana. Njena ćerka bila je svetlost njenog života. To nije bila tajna. Kancelarija joj je bila puna njenih fotografija, a provodila je svaki vikend i slobodan trenutak sa njom. Bila je s njom kod kuće svako veče. Teži deo će doći kad Savana na jesen ode na koledž. Aleksa je oprezno preporučila Njujorški univerzitet ili Barnard, ali Savana je želela da ode dalje. Ipak, imale su još devet meseci da uživaju u zajedničkom životu. Aleksa se trudila da ne razmišlja šta će se desiti nakon toga. Život će joj biti prazan, jer Savana je bila sve što je imala i želela. Aleksa je pažljivo pregledala dokumenta koja je Džek imao o Luku Kventinu, njegov krivični dosije i liste žrtava koje su pokušavali da povezu sa njim, poslate iz drugih država. Posmatrali su ga mesecima i policajac u Ohaju ga je povezao sa jednim od ubistava, ne isključivo, niti dovoljno da ga zatvore, ali dovoljno da izazove pažnju. Nije bilo dokaza, ali je bio na odgovarajućem mestu u odgovarajuće vreme, kao što je bio i u prethodnim prilikama. Ubistvo u Ohaju je bilo prvo nakon kojeg su pomislili da je Kventin tip koga traže. Ali nisu imali dovoljno dokaza za hapšenje. Priveli su ga na ponovno ispitivanje i za drugi slučaj u Pensilvaniji, ali dokazi nisu bdi dovoljno čvrsti da ga povežu i on im se smejao u lice. Samo je u poslednje dve nedelje u Njujorku, nakon što su pronašli dva tela devojaka i izvadili još dva iz reke, Čarli Mekavoj uspeo da se uveri da je to on. Bile su upravo Kventinov tip i sve su umrle na isti način, silovane i zadavljene. Nije bilo drugih znakova zlostavljanja. Nije ih ubo ili tukao. Silovao ih je i ubio dok je to radio. Jedine rane na žrtvama, osim modrica na vratu od davljenja, bile su ogrebotine i posekotine koje su nastale nakon smrti dok ih je ubica vukao po zemlji. Te posekotine i ogrebotine su uzrokovale krv koja je forenzičarima bila potrebna za analizu DNK. Aleksa je pregledala dokumenta koja su došla iz drugih država, nakon hapšenja. Pokušavali su da povezu Kventina sa dvanaest žrtava. Fotografije ubijenih devojaka cepale su im srca i nesumnjivo su ličile na Čarlijevu sestru čija fotografija se takođe našla u gomili. Sve žrtve su bile starosti od osamnaest do dvadeset i pet godina, uglavnom plavuše. Izgledale su kao prave devojke iz komšiluka. Sve su silovane pre smrti, modrice na vratu ukazivale su na davljenje, ugušene prilikom silovanja, što je bilo u skladu sa njegovom željom da doživi porno-film i ubija žene tokom odnosa. Sve devojke su imale prijatelje i roditelje koji su ih voleli, braću i sestre i momke i verenike čiji su se životi zauvek promenili kada su umrle. Neka tela još uvek nisu pronađena, ali većina jeste. Neke su upravo nestale i niko nije bio siguran jesu li već mrtve, ali ih je kompjuter označio kao moguće žrtve, i isto su izgledale kao i ostale. Sve u svemu, uključujući i one koje nisu pronašli, bilo je devetnaest žrtava, dvanaest


je pronađeno, a sedam još uvek nije. Luk Kventin je imao očiglednu sklonost ka određenom tipu, ako je to bio on. A ako nije, ubica je voleo određen tip devojaka, mlade, plave, prelepe, uglavnom visoke i vitke. Neke su bile manekenke ili misice, ponos njihove zajednice, mlade devojke na putu ka srećnim životima i uspehu, dok nisu srele njega. Nije birao raspuštenice po barovima, niti je ubijao prostitutke, besneo je u potrazi za tipičnim Amerikankama iz komšiluka, za kojima su ostajali unesrećeni, očajni roditelji slomljenih srca u nekoliko država. Džek, Čarli i ostatak istražnog tima bili su ubedeni da je on ubica kog su tražili. Sada to treba da dokažu, a suva krv i kosa na donovima njegovih čizama i na tepihu bili su prvi srećan korak, ali dovoljan. Jedna greška ubice, jedan zaboravljen detalj i nekad se čitava kula od karata sruši i dovede ih do pravog čoveka. Bilo je teško poverovati da bi neko bio u stanju da ubije toliko žena, ali to se desilo. Ima bolesnih ljudi svuda u svetu. Džekov posao je da ih pronađe, a Aleksin da ih zatvori. Dok je gledala fotografije znala je da će zatvoriti Luka Kventina ako je on ubica, biće neumoljiva i ništa je neće sprečiti da ga osudi. To će pružiti malu utehu porodicama koje su izgubile svoje ćerke. Znala je da su u velikom broju slučajeva praštali, čak i razgovarali sa ubicama i rekli da im je oprošteno. Aleksa nikada to nije razumela, iako se često sretala sa tim. Znala je da ona, ako bi se nešto desilo Savani, nikad ne bi mogla da oprosti počiniocu. Zadrhtala bi na samu pomisao na to. Džek je otišao s njom na podizanje optužnice oko pola četiri. Do tada je pročitala dokumentaciju i znala je Kventinovu istoriju. Gledala je kako ga uvode u sudnicu u lisicama i narandžastom kombinezonu. Nosio je svetle platnene patike koje je dobio u zatvoru, jer su mu čizme oduzete za forenzičku analizu. Aleksa je gledala kako se kreće kroz sudnicu. Bio je krupan i snažan, pun samopouzdanja. Hodao je arogantno, što ju je zapanjilo čim ga je videla. Bilo je nekog suptilnog seksepila na njemu, nije znala zašto je to pomislila, ali razumela je zašto je devojkama bio privlačan i zašto bi bile namamljene na tiho mesto za razgovor. Bio je zgodan i privlačan, nije delovao grubo dok mu se ne zagleda u oči i primeti hladnoća u njima. To su oči čoveka koji ni od čega ne preza. Kao tužilac, Aleksa je videla i ranije takve oči. Dok je razgovarao s javnom braniteljkom koja mu je bila dodeljena, Aleksa je videla kako se smeje Nije ga uopšte potreslo što je tu i što je optužen za četiri silovanja i ubistva prvog stepena, sa umišljajem, sa namerom da ubije. Optužiće ga, a ako bude osuđen, ona je nameravala da traži od sudije da mu dosudi konsekutivne kazne. Ako Aleksa bude imala pravo glasa, a nadala se da će imati, biće u zatvoru najmanje sto godina. Ovo će biti dugačak i komplikovan slučaj pred porotom ako se ne izjasni krivim, a tipovi poput njega uglavnom to nisu radili. Suočavali su se sa tim i nisu imali ništa da izgube. Nisu imali ništa osim vremena i


novca poreskih obveznika da troše. Izgledalo je da Luk Kventin nije uopšte zabrinut, a dok su čekali da sudija izađe iz svojih odaja, Kventin se polako okrenuo na stolici i pogledao pravo u Aleksu. Ruke i noge su mu bile u lisicama. Policajac je stajao blizu njega. Njegove oči gledale su pravo kroz Aleksu kao da je imao rendgenski vid, a Aleksa je osetila kako joj žmarci prolaze niz kičmu. Pogled tih očiju budio je u njoj užas. Okrenula je glavu i pogledala u Džeka koji je klimnuo glavom kada mu je nešto rekla. Odjednom je bilo lako poverovati da je Kventin ubio devetnaest žena ili možda i više. Čarli Mekavoj je sedeo u sudnici, posmatrao ga i želeo da ga ubije. Video je telo svoje sestre i šta joj je ubica učinio i sada je želeo pravdu. Nikakva kazna neće zadovoljiti Čarlija. Potom je sudija izašao iz odaja, a Aleksa je u ime građana Države Njujork iznela optužbe. Sudija je klimao glavom dok ju je slušao, a javna braniteljka je u ime branjenog izjavila da se izjašnjava nevinim po svim tačkama optužnice, što je uobičajena procedura. To je značilo da neće priznati krivicu, niti će pristati na sporazum o priznavanju krivice u ovom trenutku, ali nijedno i nije bilo ponuđeno. Bilo je prerano. Nije bilo pokušaja da se zatraži kaucija, ne na četiri slučaja silovanja i četiri ubistva, a Aleksa je rekla da će tražiti podizanje optužnice od Velike porote. Nekoliko trenutaka kasnije, Kventin je odveden nazad do vrata kuda zatvorenici ulaze i vraćaju se nazad u zatvor. Pre nego što će napustiti prostoriju, okrenuo se i ponovo pogledao Aleksu. Nasmešio se rugajući se, a onda je prošao kroz vrata koja je drugi policajac otvorio. Kao da je analizirao Aleksu. Bila je starija od njega i duplo starija od njegovih žrtava, ali njegov pogled je rekao da bi mogao da je ima ako bi poželeo. Aleksa je osećala da nijedna žena neće biti bezbedna od ovog muškarca. On je definicija „pretnje društvu”, a bio je neviđeno uobražen. Ništa na njemu nije ukazivalo na kajanje, strah ili čak brigu. Bio je krupan, zgodan čovek koji drži ceo svet u šaci i može da radi sa njim šta mu se prohte, ili se barem tako ponašao. Nije bilo novinara u sudnici jer još uvek nije data nikakva izjava, ali je Aleksa znala da će uskoro mediji početi da prate slučaj. Osećala je nemir kada je napustila sudnicu. Imala je osećaj kao da ju je ispipao i želela je da ga udari. Još uvek se tako osećala i sat vremena kasnije, u svojoj kancelariji, kada je obukla kaput i krenula nazad ka drugoj sudnici. Sud je još uvek zasedao, a sudija je prigovarala čoveku koji nije plaćao alimentaciju prethodnih šest meseci. Pretila mu je zatvorom, a on je obećao da će redovno plaćati. Bio je to Porodični sud u kome su se, kao i obično, odigravale drame. Aleksa je čekala da se sud raspusti i pošla za sudijom u njene odaje. Pokucala je i otvorila vrata dok je sudija svlačila svoju odoru. Nosila je crnu suknju i crveni džemeper i bila je privlačna žena u ranim šezdesetim. Odmah se nasmešila Aleksi i prišla joj da je zagrli.


„Zdravo, draga. Šta ti radiš ovde?” Aleksa nije znala, ali je osećala potrebu da dođe nakon nemirnog popodneva i susreta sa Lukom Kventinom u sudnici. „Upravo sam dobila veliki slučaj i išla sam na podizanje optužnice. Čovek je strašan, prepao me je.” „Kakav slučaj?”, pitala je sudija zainteresovano. „Serijski ubica i silovatelj. Izgleda da vreba mlade žene između osamnaest i dvadeset pet godina. Imamo devetnaest ubistava koja pokušavamo da povežemo sa njim, a za četiri počinjena u Njujorku smo skoro sigurni. Nadam se da ćemo uspeti da povežemo i ostala, ali ne znamo još uvek.” Dok ju je slušala, sudija se stresla. Na njenom stolu je pisalo Mjurijel Hamilton, Aleksina majka i sudija za porodično pravo. „Bože, što mi je drago što ne dobijam takve slučajeve! Bilo bi mi muka od njih. Dovoljno je gledati ljude koji ne žele da izdržavaju svoju decu, već bi radije da kupe novi porše. Naterala sam jednog da svoj proda i da vrati bivšoj ženi alimentaciju. Muškarci nekad umeju da budu takvi kreteni. Ali ovaj zvuči gadno”, Mjurijel se to uopšte nije dopadalo. „Znajući to što znam o njemu, kad sam ga samo pogledala, tip me je na smrt prepao”, priznala je Aleksa. Ne bi to rekla nikome osim svojoj majci. Uglavnom nije imala takve reakcije, ali Kventinovi arogantni i napadni pogledi su joj se zaista podvukli pod kožu. „Pazi se”, upozorila ju je majka. „Neću biti sama sa njim, mama”, nasmešila joj se Aleksa. Volela je što mogu da razgovaraju o poslu, pored drugih stvari. Majka joj je spasila život kada se vratila iz Čarlstona. Njena ideja je bila da Aleksa upiše prava i bila je u pravu, kao i obično. „Dovode ga u sudnicu u lisicama i okovima”, uveravala ju je, ali je njena majka i dalje bila zabrinuta. „Nekada takvi tipovi imaju prijatelje. A kao tužilac, bićeš u centru sveg njegovog besa, ako ga optužiš i odvedeš na suđenje. Ako to uradiš, što se njega tiče, ti si kriva što je on u zatvoru. A i novinari će da te rastrgnu zbog tog suđenja.” Obe su znale da je u pravu. „Izgleda da ne mari što je u zatvoru. A tip koji je izgubio porše je verovatno bio prilično ljut na tebe.” Jednom ili dvaput njenu majku je u njenoj kući čuvao zamenik šerifa da bi je zaštitio tokom nezgodnih slučajeva. Nasmejala se na Aleksine reči, a onda se Aleksa setila nečega. „Hoćeš da dođeš sutra uveče na večeru?” „Ne mogu. Imam sastanak”, Mjurijel se pomalo postidela. „I ti i Savana. Ne znam šta vam je.” „Ne znaš, a i ne pokušavaš. Kada si poslednji put ti imala sastanak?”


„U kamenom dobu. Mislim da su ljudi nosili batine i krzna.” Aleksa je drsko pogledala majku. Mjurijel je to uvek pominjala. „Nije smešno. Moraš malo više da izlaziš, barem na večeru sa prijateljima.” Aleksa bi radila, otišla kući svojoj ćerki i to bi bilo to. Majka se brinula za nju. „Neću imati vremena za izlaske neko vreme. Moram da pripremim ovaj slučaj.” „Uvek imaš neki izgovor”, gunđala je Mjurijel. „Ne volim što imaš ovakve slučajeve. Zašto ne nađeš pristojan posao?”, zadirkivala ju je. „Recimo poresko pravo, prava životinja ili nešto slično. Ne sviđa mi se što tužiš serijskog ubicu.” „Biću dobro”, rekla je Aleksa. Nije morala da pita sa kime njena majka ima sastanak, znala je. Ona i sudija Švarcman su izlazili godinama, otkako je Aleksa bila na koledžu. Njena majka nije često izlazila pre toga. Bila je previše zauzeta poslom i podizanjem ćerke. Sada su ona i Stenli Švarcman išli na večere i u bioskop i iskradali se povremeno za vikend. Aleksa je znala da uglavnom subotom prespava kod nje. Nisu želeli da se venčavaju i ovakav odnos je lepo funkcionisao godinama. Bio je divan čovek, pet godina stariji od njene majke i bližio se penziji, ali je bio živahan i u dobroj formi. Imao je dve ćerke i sina starije od Alekse i ponekad bi svi zajedno proslavili neki praznik. Njena majka je obukla kaput i zajedno su izašle na ulicu. Počeo je da pada sneg, a one su sele u taksi. Mjurijel je prva izašla, a Aleksa je nastavila vožnju do stana. Radovala se da vidi Savanu na kraju dugog dana i razočarala se što je nije zatekla kod kuće. Na trenutak su je prošli žmarci pri strašnoj pomisli na ljude poput Luka Kventina koji slobodno šetaju svetom, a Savana je još uvek bila mlada i nevina. Upalila je svetla i shvatila da će se od jeseni vraćati tamnoj i praznoj kući. Nije se radovala tome, najblaže rečeno. A zatim, dok je Aleksa stajala i sumorno razmišljala o tome, Savana je pozvala i rekla da uskoro stiže. Nije želela da joj se majka brine i napomenula je da će dovesti nekoliko prijatelja. To je podsetilo Aleksu da je sve i dalje u redu. Luk Kventin je u zatvoru, gde i pripada. A Savana je i dalje bila deo njenog svakodnevnog života. Aleksa je duboko uzdahnula s olakšanjem, sela na kauč i uključila televizor. Imala je šta i da vidi, priča o Luku Kventinu bila je u večernjim vestima, kao i fotografija Alekse kako napušta sudnicu nakon podizanja optužnice. Nije čak ni videla fotografa tamo. A izveštaj kaže da je ona viši pomoćnik državnog tužioca sa nizom pobeda u velikim slučajevima. Aleksa je samo razmišljala kako joj frizura loše izgleda na fotografiji koju su objavili. Nije ni čudo što nije imala sastanak preko godinu dana, pomislila je i glasno se nasmejala kada je promenila program i ponovo videla istu fotografiju. Medijski cirkus je počeo.


3. Dok je Aleksa sedela u maloj mračnoj sobi i gledala kroz dvostrano ogledalo, Luk Kventin je uveden u veću prostoriju sa druge strane. Džek Džouns i Čarli Mekavoj sedeli su za dugačkim stolom i čekali ga. Treći policajac koji ga je uhapsio, Bili Nili, takođe je bio tu, kao i još dva policajca koje je Aleksa videla ranije, ali im nije znala imena. Čitav istražni tim bio je prisutan, kao i neki ljudi iz operativne grupe koji će kasnije sarađivati sa njima, ali za sada su bili uključeni samo prvobitni policajci. Bio je ponedeljak ujutru i svi su izgledali sveže nakon vikenda. Kao i na podizanju optužnice, Kventin je uveden u lisicama i okovima i delovao je smireno i pod kontrolom. Zamenik šerifa koji je išao sa njim skinuo mu je lisice čim je seo, a Luk je pogledao u ljude s druge strane stola. „Ima li neko cigaretu?”, pitao je lenjo se nasmešivši. Pušenje više nije dozvoljeno u sobama za ispitivanje, ali je Džek pomislio da bi to bio dobar način da se Kventin odobrovolji. Klimnuo je glavom i gurnuo mu preko stola kutiju cigareta i šibice. Kventin je kresnuo šibicu i zapalio cigaretu. Aleksa je jasno čula sve što je govorio i sedela je u tami zainteresovana i napeta. Želela je da ispitivanje dobro prođe. Kventin je duboko povukao cigaretu, a potom izdahnuo talas dima i okrenuo se tačno ka mestu na kom je Aleksa sedela, kao da je mogao da je oseti, a nesumnjivo je znao da je ona tu. Kroz zatamnjeno staklo njegove ledene oči su se srele s njenim i iskrivio je usne u opaki osmeh namenjen samo njoj. Skoro sasvim sigurno je znao da je ona tu. Reč koja je Aleksi pala na pamet bila je „drskost”. Nije bila sigurna da li je nameravao da taj pogled bude milovanje ili šamar, ali je imalo istovetni efekat na nju. Ispravila se na mestu i, bez razmišljanja, potražila svoje cigarete. Nije nikoga bilo da to vidi. Pušila je s vremena na vreme, a sada nije skidala pogled s Kventina dok je to radila. „Reci nam gde si bio prethodne dve godine”, pitao ga je Džek bezizražajno. „U kojim gradovima, kojim državama.” Tačno su znali gde je bio prethodnih šest meseci, a Džek je želeo da vidi da li će osumnjičeni reći istinu. I jeste. Nabrojao je listu gradova u svim državama za koje su znali. „Šta si radio tamo?” „Radio sam. Posećivao sam neke prijatelje iz zatvora. Nisam na uslovnoj, mogu da radim šta mi se prohte”, rekao je uobraženo. Džek je klimnuo glavom u znak slaganja. Znali su da je radio za nadnice, istovarao teret, a u jednoj od država bogatoj plantažama, brao je useve nekoliko nedelja. Imao je odgovarajuću konstituciju zbog koje je lako nalazio posao. Ali njegova konstitucija nije odgovarala žrtvama i koštala ih je života. I to su znali. Kventin je izgledao arogantno, ali njegovo držanje nije


odavalo nasilje, a nije se sukobljavao ni u zatvoru. Za Luka se govorilo da je bio miran, ali da bi se suočio sa izazovom ako bi ga napali. Jednom su ga uboli kada je pokušao da smiri svađu između dve suparničke grupe, ali on sam nije pripadao nijednoj. Kventin je u zatvoru bio poznat kao neko ko voli da džogira. Trenirao je svakodnevno u dvorištu. Nastavio je da trči i kad je izašao. Posmatrali su ga u parkovima nekoliko puta i tu su se često i pronalazile žrtve, ali ipak nisu mogli da ih povežu sa njim. Nije bilo svedoka. Činjenica da je trčao u istom parku nije značila da su umirale od njegovih ruku. Nije bilo ni kapi sperme ni u jednoj žrtvi, što znači da je koristio prezervativ ili je imao nekakav poremećaj, zbog čega je možda i imao poriv da siluje. Bio je odličan u tome što je radio, ako je to bio on. Kventin je bio arogantan, ali ne i hvalisavac. Čekao je na njihova pitanja i nije nudio ništa drugo. Gledao ih je u oči, a s vremena na vreme bi pogledom okrznuo mesto s kog ga je Aleksa posmatrala ozbiljnog izraza lica. I ne primetivši, do tad je popušila već šest cigareta. „Znate da nisam to uradio”, rekao je Kventin posle nekog vremena, gledajući pravo u Džeka i smejući mu se. Pogled mu je preleteo preko Čarlija. „Samo vam treba neko kome ćete ovo da nakačite, da izgledate dobro. Šarada za novinare.” Džek je odlučio da odbaci olakšavajuće okolnosti kad mu se pogled sreo sa Kventinovim. Nije bilo ničeg u njima, ni krivice ni straha, čak ni zabrinutosti. Jedino što je video bio je prezir. Luk im se smejao i smatrao ih budalama. Nije se čak ni oznojio, što se uglavnom dešava osumnjičenima. Svetla su ih grejala. Svi policajci u prostoriji su se obilno znojili, dok je Kventin delovao hladno. Ali su oni nosili uniforme i pancire, a on je bio u tankom kombinezonu i potpuno opušten. „Bilo je krvi na blatu na tvojim cipelama”, rekao mu je Džek mirno. „Pa šta?”, Kventin je izgledao potpuno ravnodušno. „Trčim svaki dan. Ne gledam gde gazim. Svaki dan trčim kroz blato, pseći, čak i ljudski izmet. Mogao sam da protrčim i kroz krv. Nije na mojim rukama.” A nije ni na njegovoj odeći. Već su pregledali sve što poseduje. Krvi je bilo samo na blatu na cipelama. Možda i govori istinu, ali je verovatnoća bila mala. „Ne možete da me zadržite zauvek. I ako je to sve što imate, vaše optužbe se neće održati. Znate to dobro, kao i ja. Moraćete bolji posao da obavite. Svesni ste da blefirate. Hapšenje nije pravosnažno.” „Videćemo. Na tvom mestu, ne bih računao na to”, rekao je Džek samouvereno, ali nije se u potpunosti tako osećao. Potreban im je čvrst dokaz za ovaj slučaj. Imali su dovoljno dokaza za hapšenje, ali još uvek nedovoljno da ga osude. Uz malo nade, pojaviće se, imali su dobre ljude u timu. Možda se pojavi još neki doušnik, mada Kventin nije izgledao kao tip koji mnogo priča, bio je mnogo pametniji. A forenzički nalazi na koje su čekali, zakucaće ga za pod.


Ispitivanje je trajalo nekoliko sati, o tome gde je bio, šta je radio, koga je poznavao, sa kime se susretao, sa kojim ženama se zabavljao, u kojim hotelima je odsedao. Podudarilo se da je boravio u gradovima u kojima su žene ubijene, ali nije bilo isključive veze sa ostalim devojkama. Držali su se za slamku, ali im je to za sad bilo dovoljno, a i računali su na to da će im forenzička laboratorija reći više sa rezultatima DNK analize. „Moraćete da dokažete mnogo više od toga da sam trčao u istom parku.” Krv i kosa će zasad poslužiti, čak je i Luk to znao. Nisu pomenuli njegovu strast ka određenim porno-filmovima, jer nisu još uvek želeli da otkriju sve karte. Ponudili su mu da njegov advokat prisustvuje razgovoru tog jutra, ali je Kventin rekao da mu nije bitno. Nije se plašio policije i mislio je da su javni branioci smešni, uvek su bili mladi i neiskusni, a većina njihovih branjenika je ionako završavala u zatvoru. Činjenica da li su krivi njima nije bila bitna. A braniteljka koja je njemu dodeljena nije bila ništa bolja, imala je iskustvo od godinu dana, zato i nije mario da li će biti prisutna ili ne, pretpostavio je da neće doći do suđenja i da će zbog nedostatka dokaza morati da ga puste. Nisu mogli ništa da dokažu, a krv na njegovim cipelama nije dovoljna. Krv sve četiri žrtve nastala je od ogrebotina koje su zadobile na zemlji prilikom silovanja ili odvlačenja sa mesta zločina. Krvarenje nije bilo uzrok smrti. Bile su nage dok ih je silovao i ubijao, a takve su i pronađene. Uvek im je skidao odeću i nije se trudio da ih ponovo obuče kad bi umrle. Prve dve devojke pronađene su zakopane u parku, našao ih je pas. Ostale dve su bile bačene u reku, što je bilo teško izvesti neprimećeno, ali je ubica svakako pronašao način. Ostala tela u drugim državama pronađena su na slične, usputne načine, a neke devojke se još uvek vode samo kao nestale jer tela nisu pronađena, ali su skoro sasvim sigurni da su mrtve. Nestale su i nikad se nisu vratile, uglavnom dok su rano ujutru ili uveče, džogirale u parkovima. Ubica je izgleda voleo pastoralni ambijent za svoje sastanke. Jedna devojka iz Midvesta je nestala sa farme, imala je samo osamnaest godina, a njeni roditelji su rekli da je imala lošu naviku da stopira do grada, ali poznavali su sve ljude miljama okolo. Ovog puta ju je, očigledno, pokupio neki stranac. Čekali su mesecima i nadali se vestima od nje da je pobegla sa nekim zgodnim mladićem jer je bila pomalo nestašna, i prelepa. Nikad im se nije javila, a njeno telo je pronađeno nekoliko meseci kasnije na polju na kom su buldožerom prekopavali zemlju. I umrla je na isti način kao i ostale, silovana i zadavljena. Ispitivali su ga tri sata, a zatim ga poslali nazad u ćeliju. Kventin je išetao iz sobe i ne okrenuvši se. Nije pogledao u Aleksinom pravcu pri izlasku, a ona je bila umorna koliko i policajci i detektivi kada su se sreli u kancelariji da porazgovaraju o onome što su upravo čuli. Nije im dao ništa osim potvrde kuda se kretao, što su


ionako znali, i veliki broj imena koja im ništa neće značiti, to su samo ljudi koje je usput upoznavao, sa kojima je večerao, za koje je radio ili sa kojima je izlazio u barove. Znao je kako da se drži podalje od nevolje, barem spolja. Otkako je pušten iz zatvora, nije bio hapšen. Nije imao dodira sa drogom, osim sa marihuanom u zatvoru. Voleo je tekilu i jeftino vino, kao i svaki klinac na koledžu, ali oni nisu silovali i davili žene. Ispijanje jeftinog pića nije zločin, a njegovi poznanici su govorili da dobro podnosi alkohol, da nije pijanica koja se upliće u tuče po barovima. Bio je hladan i proračunat, bio je sam svoj savetnik i pazio na svaki korak. To je radio i tokom ispitivanja. „Nismo skoro ništa izvukli”, jedan od mladih policajaca delovao je obeshrabreno. „Nisam ni očekivao to”, rekao je Džek mirno. „Pametan je. Neće mu samo izmaći nekakav trag koji očekujemo. Moraćemo da izgradimo slučaj grančicu po grančicu, ciglu po ciglu, sloj po sloj, kao tri mala praseta što zidaju svoje kućice. Neće nam olakšati. Moraćemo dobro da radimo svoj posao u ovom slučaju i da padnemo s nogu dok ga ne zapečatimo!” Aleksi se dopadao taj prizor i smešila se kad su ostali napustili kancelariju. „I, šta misliš?”, pitala je Džeka iskreno kada su ponovo ostali sami. Oboje su bili svesni da Kventin nema u dosijeu optužbe za nasilničke zločine. Ali nakon poslednjeg boravka u zatvoru, promenio je svoj način rada i Aleksa je bila uverena da je on krivac, kao i operativna grupa koja ga je pratila i izučavala mesecima. „Iskreno? Mislim da je kriv. Instinkt mi govori da ih je sve pobio, možda čak i više nego što znamo, ali mislim i da ćemo morati naporno da radimo da bismo ga ulovili. Siguran sam da je kriv. Samo moramo da dokažemo, a onda ti možeš da radiš svoj posao.” Aleksa je klimnula glavom u znak slaganja. Još uvek nisu pobedili, ali je ona želela više od svega da ga zatvori, ako je on to uradio, a verovala je da jeste, Instinkti su joj govorili isto što i Džekovi, ali Kventin je bio prevejan i biće teško dokazati. Imao je sva obeležja sociopate, osobe koja bi počinila užasne zločine i ostala ravnodušna i neuznemirena. Očigledno se nije ni plašio, niti se kajao. Možda će to tek doći na red. „Hoćeš da podelimo ručak? Garantujem da ćeš imati problem sa varenjem”, ponudio je Džek. „Možemo da razgovaramo o slučaju ili ne moramo, kako god ti želiš. Meni još uvek mora da se slegne sve to što nam je ispričao jutros. Ponekad mi se nešto javi kasnije, kada razmislim o tome. Deluje kao da nema ničega, ali se pronađe končić koji je povezan sa nečim drugim.” Zato je bio dobar u svom poslu, usredsredio bi se na svaki najsitniji detalj i to bi se uvek na kraju isplatilo. Tako je bilo sa svakim slučajem na kom su zajedno radili. Bio je najbolji istražitelj kog su imali, a ona je bila najbolji pomoćnik državnog tužioca. „Može. Moram da se vratim u dva sata na sastanak. Spremam se za Veliku porotu.” Zasedanje će biti za dva dana, a Džek će ići sa njom. Želela je da se dobro pripremi. Zbog nedostatka čvršćeg i jasnijeg dokaza, njeni argumenti za izvođenje


Kventina na sud moraju da budu jači, bolji i ubedljiviji. Još uvek nije bilo vatre, ali ona je bila dobra u svom poslu podjednako kao i on. Prešli su ulicu zajedno do restorana brze hrane koji su svi mrzeli, a ipak često posećivali. Aleksa se trudila da donosi ručak od kuće, ali je često bila u prevelikoj žurbi, tako da je ili gladovala ceo dan ili žrtvovala varenje i išla u restoran. Bio je užasan, ali je bio najbliži zgradi u kojoj su radili. Svi su se složili da bi morali ili da umiru od gladi ili da budu suicidni da bi se odlučili da jedu tamo. Hrana je bila teška, masna i, ili prepržena ili nedovoljno skuvana. Aleksa se uglavnom trudila da jede samo salatu, što je delovalo kao najmanje opasno. Džek je voleo veliki obrok i uzeo je dnevni meni, koji je bio smrtonosan. Naručio je mesni odrezak i pire krompir, a ona Cezar salatu, koja je izgledala previše tečno. „Bože, što mrzim ovu hranu”, promrmljala je kad je počela da jede, a on se nasmešio. „Da, i ja. Zato pokušavam da jedem ovde najmanje dva puta dnevno, ponekad i tri. Nikad nemam vremena da odem negde drugde.” Otkako se prethodne godine razveo, provodio je većinu vremena na poslu, čak i vikendom. Nije imao šta drugo da radi i govorio je da ga to drži podalje od nevolja. Aleksa je imala istu teoriju o sebi. „Oboje previše radimo”, prokomentarisala je, gadeći se na gnjecavu zelenu salatu koja je izgledala kao da je ubrana pre nedelju dana, što je verovatno i bio slučaj, a bila je i najjeftinija koju su mogli da kupe. „Šta još ima novo? Kako je tvoj ljubavni život?”, pitao je usputno. Oduvek mu se dopadala. Bila je pametna, naporno je radila, bila je čvrsta kad treba, čak i neumoljiva, ali je bila i pravedna i brižna, i zaista dobra osoba, a i veoma lepa žena. Bilo je teško pronaći nešto što mu se nije dopadalo kod nje, osim da je možda malo mršavija za njegov ukus i nije mnogo brinula o kosi. Uvek je bila vezana u punđu, mada je pretpostavio da je dugačka i da sija u krevetu. Trudio se da ne razmišlja o tome i da se podseti da je ona jedna od „ortaka” u njegovom životu, jer tako se ponašala i delovalo je da je to jedini odnos koji želi sa njim i sa bilo kim drugim. Teško su je opekli brak i izdaja muža. Jednom mu je ispričala priču, bila je gora i od njegove. „Pretpostavljam da se šališ, zar ne?” Nasmešila mu se dok mu je odgovarala na pitanje. „Ko ima vremena za ljubavni život? Imam dete i radim puno radno vreme. To je dovoljno.” „Neki uspevaju i više od toga. Idu čak i na sastanke, zaljubljuju se i venčavaju, ili su mi barem tako rekli,” „Oni mora da se drogiraju”, rekla je Aleksa odgurnuvši salatu. Dosta joj je. „Šta


misliš o našem slučaju? Misliš li da ćemo ga zatvoriti?” „Nadam se. Svakako ću dati sve od sebe. Hladan je kao špricer. Mislim da bi ubio pred bilo kim ako bi imao priliku i mogao da se izvuče.” „Zašto tako misliš?” Aleksa je bila zaintrigirana njegovim komentarom i verovala je njegovom rasuđivanju, kao i uvek. Retko kad je grešio, a verovatno nije to uradio ni sad. „Nema nasilničku prošlost, nikad nikoga ranije nije ubio, koliko znamo”, rekla je igrajući se đavoljeg advokata. „To samo znači da je dobar u tome što radi. Ne znam zašto tako mislim, ali viđao sam tipove poput njega, a i ti si. Ledenohladne i mrtve iznutra. Oni su poput mašina, nisu ljudska bića. Kventin je klasičan primer sociopate, a oni su uglavnom pametni, baš kao i on. To su najopasniji ljudi koji bi mogli da te ubiju čim se rukuju sa tobom. Možda nije nikoga ubio kad je bio mlađi, ali sam uveren da sad jeste. Možda se desio neki okidač kad je bio poslednji put u zatvoru. Mislim da je bolesni uvrnuti bednik i da će nas namučiti da dokažemo krivicu. Dobro je sakrio tragove i uopšte ne znam kako nam se posrećilo s krvlju na cipelama, sociopate uglavnom ne prave takve greške. Možda se previše uobrazio, a i sigurno nije znao da ga pratimo.” To je bilo jasno na ispitivanju i nisu mu ni rekli. Samo su ga pustili da priča, ne bi li videli šta će reći. „Dođavola! Nadam se da ćemo ga uloviti”, rekla je Aleksa s prezirom. Ništa nije toliko želela u životu kao to da ga skloni sa ulice. „Takođe”, složio se. „Nije mi dobro kad vidim lica tih devojaka. Sve su tako mlade i lepe. Liče na moju ćerku.” Kad je rekla to, žmarci su joj prošli niz kičmu. Nije joj to ranije palo na pamet, ali njima jeste. Savana je upravo njegov tip. Ali na sreću, on je u zatvoru i ne luta svetom. Za sada. „Inače, kako je ona?”, pitao je Džek, promenivši temu. Osećao se kao da je poznaje zbog galerije njenih slika koju je video na Aleksinom stolu, a i sreo ju je jednom ili dvaput u kancelariji. Bila je lepa devojka, kao i njena majka. „Prijavljuje se na koledž. Želi da pohađa Prinston, barem je to u Nju Džerziju. Na smrt sam preplašena da će ići na Stenford. Ne bih volela da mi bude tako daleko. Život će mi biti prazan kad ode.” Klimnuo je glavom i video je iskrenu tugu na Aleksinom licu. Bila je previše mlada da odustane od svog života zbog deteta. „Možda je to nešto o čemu treba da razmisliš. Još uvek imaš vremena da uradiš nešto po tom pitanju.” „Izvini? To mi govori čovek koji radi podjednako kao i ja? Moj poslednji sastanak je bio u kamenom dobu, ali mi nešto govori da je i tvoj bio pre nekoliko milenijuma.” Glasno se nasmejao na njen odgovor. „Onda nauči od mene, to je greška. Za mene je sada prekasno. U mojim


godinama mogu ili da izađem sa mladim ženama koje žele decu, a ja ne želim, ili ženama mojih godina koje su ljute i ogorčene i mrze muškarce.” „I nema ničega između?” Aleksa se pitala da li je u pravu. Znala je da je ona sama ogorčena, na Toma i na muškarce ucpšteno. Zaklela se da više nikada neće verovati nijednom muškarcu, i nije, čak ni onima sa kojima je izlazila, koliko god se retko to dešavalo. Zidovi su joj bili kilometrima visoki. „Nema”, potvrdio je Džek. „Prostitutke. Ali sam ja prevelika škrtica da bih platio tako nešto.” Oboje su se nasmejali na to, a on je platio ručak i Aleksa mu se zahvalila. „Nemoj posle da kažeš da te ne izvodim na najbolja mesta. Ako je istinita teorija da treba da se plati dobra večera za odlazak u krevet, onda treba da me šutneš u cevanicu za ovaj ručak. Kako ti je stomak posle salate? Da li ti je već muka?” „Ne još. Uglavnom mi treba pola sata.” Šale o restoranu su im bile omiljene, ali je bio baš onakav kako su svi pričali, čak i gori. Svi policajci su se kleli da je zatvorska hrana bolja, što je verovatno istina. Vratili su se zajedno u zgradu i Džek joj je rekao da će joj javiti najnovija dešavanja u vezi sa Kventinom. Novinari su se veoma zainteresovali za njega i svi su bili pažljivi šta će reći. Reporteri su već pokušali da intervjuišu Aleksu, ali ona je odbila. To je prepuštala državnom tužiocu. Aleksa je provela ostatak popodneva na sastancima, radila na dokumentima za Veliku porotu i otišla s posla ranije nego inače, u šest sati. Njena majka i sudija Švarcman su dolazili na večeru, a Savana je upravo stavila pile u rernu kad je ona stigla kući. Izgledala je lepo i sveže, igrala je odbojku tog popodneva i bila je dobro raspoložena jer su pobedili suparničku školu. Aleksa se trudila da ide na njene utakmice kad god je mogla, ali to se nije događalo toliko često koliko je želela. I ponovo je bila zatečena pomislivši na sličnost između svoje ćerke i žrtava Luka Kventina. Zbog toga joj je poimanje smrti svih tih devojaka još teže padalo, „Kako ide veliki slučaj sa serijskim ubicom?” pitala ju je Savana dok su stajale u kuhinji. Aleksa je pripremala salatu nakon što su stavile krompire u mikrotalasnu. Njena majka i Stenli Švarcman stižu za pola sata. Mogli bi da proćaskaju, kao i obično, dok večera ne bude gotova. „Ide nekako”, odgovorila je Aleksa. „Imam saslušanje pred Velikom porotom za dva dana. Kako idu prijave? Jesi li završila još neku? Želela bih da ih vidim pre nego što ih pošalješ”, podsetila ju je, ali je Savana pisala odlične eseje i njene ocene i rezultati ispita bili su visoki. Upašće gde god poželi. Aleksa je dobro obavila svoj posao i Savana je odrasla u bistru devojku. „Završila sam za Prinston i Braun, ostalo mi je još da uradim za Harvard i Stenford. Mislim da tamo svakako neću upasti, velika je konkurencija za njih. Univerzitet Džordža Vašingtona je takođe u redu. I Djuk.” Odlazak na koledž joj je


još uvek delovao nestvarno, poput sna, ali je bila uzbuđena zbog toga. Radovala se razgovoru sa ocem o tome kad budu išli na skijanje. Aleksa i Savana su razgovarale u kuhinji, pošto su sele za sto i završile pripremanje večere, a onda se začulo zvono na vratima. Bili su to Mjurijel i Stenli. On je bio zgodan, prefinjen i živahan čovek, uprkos svojim godinama, i izgledao je kao pravi sudija, ozbiljan, konzervativan i imao je sjajan smisao za humor, sa čudesnom iskrom u očima. Piletina je bila odlična i svi su se pretvarali da ne primećuju da je krompir prekuvan. Razgovor je bio živahan i tri generacije žena uvek su se lepo provodile zajedno, a Stenli je uživao u njihovom društvu. Aleksa ga je podsećala na njegove ćerke, a Savana na omiljenu unuku koja je bilo istog uzrasta i trenutno se provodila u Bolderu. Razgovarali su o Savaninim prijavama i zanimljivom slučaju koji je Stenli nedavno imao, o tužbi koju je podigao čovek protiv svog kolege jer je stalno kijao na njega pa se on razboljevao. Slučaj je bio raspušten zbog nedostatka loše namere ili velike štete. „S vremena na vreme moraš da se zapitaš da li su svi ljudi ludi”, rekao je kada je završio svoj sladoled. „Na čemu ti radiš ovih dana, Aleksa?” „Veliki serijski ubica koji se vrti po vestima”, odgovorila je Mjurijel umesto nje, a on je izgledao zadivljeno. „Ti slučajevi su veoma teški. I mogu emotivno da utiču na tebe. Takvi slučajevi me uvek progone mesecima.” Aleksa je klimnula glavom. Već je počeo da je proganja. Znala je napamet svaku crtu lica svake ubijene devojke, kao i svaki detalj njihovih života. Najmanje je znala o branjeniku, kako je to izveo, kad i gde i šta ga pokreće, ali doći će do toga. Uvek dođe. „Mrzim kad Aleksa radi na takvim slučajevima”, požalila se njena majka dok je nosila sudove u sudoperu i pomagala da se napuni mašina. Volela je da dolazi kod Alekse na večeru, uvek je bilo lepo i opušteno. A Stenli je voleo da dolazi sa njom. Imali su prijatan odnos i uživali u mnogo istih stvari, nedovoljno da se venčaju u ovom periodu njihovih života, ali dovoljno da provode dosta vremena zajedno i da razgovaraju telefonom svakodnevno. Ponekad bi ručali u njenim ili njegovim odajama. „Uvek se brinem da su branjenici previše opasni i da imaju podjednako opasne prijatelje napolju.” „Ima li naznaka o tome?”, pitao je Stenli, delujući blago zabrinuto, ali je Aleksa odmahnula glavom. „Ne. Sve je u redu.” Veče se završilo kratko nakon toga, a Aleksa i Savana su otišle svaka u svoju spavaću sobu. Savana je provela ostatak večeri na telefonu u razgovoru sa prijateljicama, a Aleksa je prelistavala dokumentaciju dok nije zaspala na svom krevetu potpuno odevena. Savana je ušla da joj poželi laku noć i pažljivo joj sklonila


papire iz ruku, pokrila je ćebetom i ugasila svetio. To nije bilo neobično. Aleksa bi često tako zaspala, naročito kad je suđenje u toku. Savana ju je poljubila, a Aleksa se nije ni promeškoljila. Mirno je spavala, a Savana se nasmešila i zatvorila vrata.


4. Narednog dana, nakon večere sa majkom, Aleksa je dobila dobre vesti u vezi sa slučajem. Poslednji, detaljniji izveštaj o DNK analizi, utvrdio je zasigurno da se osušena krv sa čizama Luka Kventina podudara sa krvlju dve devojke, a da je kosa bila sa druge dve devojke i da je podudaranje čisto kao suza. Aleksa je smatrala da su vesti pravi dar, tako da mogu da ga povežu sa sve četiri žene. Kako su krv i kosa završili tu, ostalo je da se dokaže. Ali to je bio čvrst dokaz u njihovu korist, na vreme da ga predstave pred Velikom porotom narednog dana. Trebalo je obaviti još ispitivanja, koja će biti isključivija, ali je informacija koju sad imaju pouzdana. Luk Kventin je u velikoj nevolji. Po protokolu, Aleksa je pozvala i obavestila njegovu braniteljku i ona nije bila naročito oduševljena vestima. „Da li zaista misliš da može to da ti se održi?” pitala je braniteljka. Aleksa ju je poznavala i dopadala joj se, mada je još uvek bila neiskusna. „Da, mislim”, rekla je Aleksa čvrsto. „Nemaš mnogo toga.” To je bila istina. „Imam četiri mrtve žene i prethodno optuženog prestupnika sa krvlju i kosom žrtava na njegovim cipelama. Nije ih zakačio dok je ručao u Mekdonaldsu. Tvrdi da je možda džogirao kroz parkove. Nije džogirao kroz četiri različita mesta zločina. Držaćemo se toga. Javi mi ako planira da se izjasni krivim.” „Ne verujem da će želeti”, rekla je braniteljka neveselo. Ne raduje se ovom slučaju. Ubistvo četiri devojke okrenuće javno mnjenje protiv nje, a iz onog što sad vidi, njen klijent se nije kajao i bio je potpuno samouveren. Porota će ga zamrzeti čim ude u sudnicu. Sve što može da uradi jeste da da sve od sebe, ali su obe znale da je velika šansa da će izgubiti. A Kventin nije imao nikakvu nameru da se izjasni krivim za optužbe. Vreme mu je išlo naruku, a imao je mnogo toga da izgubi ako ga osude, provešće ostatak života u zatvoru. Neće im olakšati, nateraće ih da se potrude. „Hvala što si me uputila”, rekla je Aleksi i obe su prekinule vezu i vratile se poslu. Kao i uvek, Aleksa je bila besprekorno spremna za saslušanje Velike porote narednog dana. Održavalo se u sudnici na Menhetnu, gde se nalazila i njena kancelarija. Džek ju je pokupio kod kuće tog jutra i odvezao je u neobeleženim policijskim kolima. Saslušanje je bilo zatvoreno za javnost i sve je bilo u potpunoj tajnosti. Biće prisutni jedino ona, kao predstavnik državnog tužioca, Džek, kao vođa istrage, branjenik i njegov advokat, i Velika porota. Saslušanje će da odredi ima li dovoljno dokaza za podizanje optužnice i odlazak na sud. Aleksa je znala da će biti


prisutno osamnaest od dvadeset tri člana Velike porote, što je dva više od neophodnog broja da bi podigli optužnicu, a barem dvanaest mora da pristane. Nadala se da će tako biti. Ona i Džek nisu mnogo razgovarali dok su se vozili, bilo je rano. Kventina će četiri čuvara dovesti u sudnicu, za slučaj da pokuša da pobegne. Javna braniteljka će se naći sa njim tamo. Imala je pravo da traži da se ne saziva Velika porota, ali nije to uradila. Bilo je previše dokaza protiv njenog klijenta da bi to bilo izvodljivo. Džek i Aleksa su žurili uz stepenice ka sudnici, upravo kad je i Kventin doveden kroz poseban ulaz. Oboje su bili tu više puta, sa dobrim rezultatima. Retko se dešavalo, a skoro se i ne zna za to, da su Aleksina podizanja optužnice odbijena. Njena papirologija je bila sređena, a potezi dobro isplanirani. Nije želela da pravi greške u proceduri na ovom slučaju. Zauzeli su svoja mesta za stolom koji je bio dodeljen Kancelariji državnog tužioca, dok je javna braniteljka sedela za stolom s druge strane prolaza, a onda je Luk Kventin uveden u prostoriju. Aleksa se iznenadila kad je videla da nosi odelo. Nije imala predstavu gde ga je braniteljka nabavila za njega, ali izgledao je lepo. Pitala se da li je možda odelo njegovo. Skrenuo je pogled ka Aleksi, a ovog puta se nije nasmešio. Njegove oči zarile su se u njene i prošle kroz nju, poput oštrih ledenica. Pogled mu je bio pun čiste mržnje, a zatim je okrenuo glavu. Mogla je da zamisli isti pogled u njegovim očima dok je silovao i ubijao neku devojku. Više nije imala nikakve sumnje u vezi sa ovim slučajem. Velika porota je brzo bila sazvana i poslušala je dokaze koje je Aleksa predstavila. Nije bilo svedoka koji bi ih opovrgli. Oni su bili jedini u prostoriji. Džek je predao dovoljno dokaza da podrži podizanje optužnice, a da nije odao nijednu veću tajnu. Rekao je da su se odvijale istrage i u drugim državama o još petnaest potencijalnih žrtava i da još uvek razvijaju slučaj, ali da za sada imaju četiri sigurne žrtve. Porotnici su kratko govorili sa branjenim i postavili mu nekoliko pitanja o njegovom kretanju i forenzičkom dokazu koji je pronađen protiv njega, a potom su se svima zahvalili na dolasku i rekli da će predati odluku kasnije tog dana, nakon glasanja. Ali Aleksa je znala po njihovim licima, kao i svi ostali u prostoriji, da će glasati za podizanje optužnice. Nije bilo drugog izbora pored četiri mrtve žene i krvi na čizmama Luka Kventina. „Toliko o tome”, rekao je Džek dok su se vraćali na sprat ka kancelarijama. „Sada treba da se bacimo na posao.” Aleksa je klimnula glavom i rastali su se u tišini, oboje razmišljajući o svemu što treba da urade. Teret je sada na istražiteljima, treba da joj dostave dokaze koji su joj bili potrebni da dobije slučaj. Imala je potpuno poverenje u njega. Aleksa je primila poziv od Velike porote kasnije tog popodneva. Doneli su odluku o podizanju optužnice protiv Kventina, za četiri tačke silovanja i četiri prvostepenog


ubistva. Bili su na odličnom putu. Znala je da će narednih meseci biti naročito stresno dok ne zaključe slučaj. Pozvala je i pitala javnu braniteljku da li se slažu sa brzim suđenjem, na šta je ona pristala. Džo Mekarti se složio sa Aleksom da je u najboljem interesu javnosti da se on optuži što pre. Javna braniteljka je priznala da se ne raduje suđenju. Zakazali su početak suđenja za maj, što im je omogućilo četiri meseca za rad. Nakon sređivanja čitave dokumentacije, raščišćavanja stola i pokretanja pravde, Aleksa je u petak uveče bila potpuno iscrpljena. Ona i Savana su poručile picu za večeru, nakon koje je Savana izašla sa prijateljima, a Aleksa je ispraznila svoju aktentašnu i bacila se na posao. Sada je znala da neće imati društveni život narednih meseci, s obzirom na to da je suđenje zakazano za maj, ali i onaj što je imala nije bio naročito aktivan. Savana je imala planove sa prijateljima tokom celog vikenda, što je Aleksi dalo vremena da radi bez griže savesti i da u nedelju, konačno, zajedno prođu kroz Savanine prijave za koledž. Sve je završila. „Dobro izgledaju”, rekla je Aleksa smešeći joj se ponosno. Kao i obično, Savana je završila svoj posao na vreme. „Hajde da ih spakujemo u koverte i da ih pošaljemo.” Savana se složila i obe su spakovale nekoliko, zalepile markice i adresirale na odgovarajuće kancelarije za prijave. Aleksa je rekla da će ih ubaciti u sanduče, pošto joj je svakako trebalo malo svežeg vazduha. Nije izašla iz stana od petka po podne jer je ceo vikend radila. Na izlazu iz stana je ugledala koverat koji je bio gurnut ispod vrata. Kad ga je podigla, Aleksa je videla da je rukopis neprirodan i čudan, poput dečjeg. „Šta je ovo?”, rekla je više za sebe nego što se nekome obraćala. Bilo je upućeno Savani i lično je dostavljeno. Ušla je u Savaninu sobu i predala joj pismo. „Izgleda da dobijaš ljubavne poruke od male dece”, zadirkivala ju je i pošla da izađe iz sobe kad je Savana otvorila pismo. Bila je zbunjena. Pismo je bilo ispisano na kompjuteru. Ako ga je pisalo dete, onda je ono imalo kompjuter, ali ovih dana većina ih i ima. Savana je izgledala pomalo uznemireno dok je pružala pismo majci bez komentara. Pisalo je: „Volim te i želim tvoje telo.” „Dobro, svakako je jasno. Imaš li pretpostavku od koga je?” Poruka nije bila potpisana, a Savana je odmahnula glavom. „To je čudno, mama. Jezivo je. Kao da je neki voajer.” „Ili tajni obožavatelj. Pitam se da li je neko iz zgrade, pošto nije stiglo poštom. Samo vodi računa kad dolaziš i odlaziš i ne ulazi u lift sa tipovima koje ne poznaješ.” To je bio dobar savet. „Zašto bi mi neko napisao tako nešto?” „Zato što ima mnogo ludaka u svetu, a ti si veoma lepa devojka. Samo budi


oprezna i pametna i bićeš dobro.” Aleksa se trudila da izgleda opušteno i otišla je da pošalje prijave za koledž. Nije želela da prizna svojoj ćerki da je i ona sama bila pomalo uznemirena. Razmišljala je o upozorenju svoje majke da bude naročito oprezna tokom Kventinovog slučaja i da ljudi poput njega imaju prijatelje napolju, čak i kad su u zatvoru. Za sad Kventin nije izgledao kao čovek koji je imao mnogo prijatelja, možda nije imao nijednog u Njujorku. Neki od njegovih ortaka iz zatvora rekli su istražiteljima da je vuk samotnjak. Aleksa je pitala portira da li je neko doneo pismo, ali je on rekao da nije niko, zbog čega se zapitala kako je pismo stiglo do njihovih vrata. I još bitnije, ko bi joj napisao takvo pismo i zašto. Pokušala je da ne izgleda toliko uznemireno kada se vratila u stan, ali je priznala sebi da je zabrinuta. Polako je odložila pismo u plastičnu kesu. Savana ga je ponovo pomenula dok su jele kinesku hranu koju su poručile. „Razmišljala sam o onom pismu ponovo, mama. Mislim da je prilično strašno i mislim da tako nešto dete ne bi napisalo”, iako je rukopis na koverti tako izgledao. „Deca jednostavno ne pišu takve stvari.” „Možda bi vrlo povučeno dete napisalo. Neki dečak koji ti se divi iz daljine i sakrio je svoj rukopis na koverti, da ne bi mogla da pogodiš ko je. Mislim da nije ništa strašno. Svakako treba da vodiš računa, ali nije to nikakva pretnja.” Trudila se Aleksa da zvuči opušteno. „Možda si u pravu”, odgovorila je Savana igrajući se hranom. „U svakom slučaju me plaši.” „Da. I mene. A zapravo, na neki način je uvredljivo. I ja živim ovde, a niko mi ne izjavljuje ljubav i ne govori mi da želi moje telo.” Savana se nasmejala, ali se, istinu govoreći, Aleksi nije uopšte dopadalo što je anonimni stranac napisao takvu poruku Savani. Bila je uznemirenija nego što je pokazivala. I ne rekavši Savani, Aleksa je stavila kesicu sa pismom u svoju tašnu i odnela forenzičarima narednog dana. Njen omiljeni tehničar je radio, mladi Azijat koji joj je uvek davao brze rezultate i pružao joj najsitnije detalje. „Ko je ovo napisao?”, pitala je tupo, a on se nasmejao kad mu je predala plastičnu kesicu sa kovertom. „Misliš na boju kose i broj obuće? Ili koju marku farmerki nosi?” „Mislim da li je muškarac, žena ili dete?” plašila ju je misao da pismo ipak nije napisao zaljubljeni dečak, a možda ni matori prljavac. Imala je predosećaj da je pismo napisano da bi nju uznemirilo, a u tome su i uspeli. Pažljivo je promatrao kovertu dok ju je vadio iz plastične kese, a zatim joj se nasmešio. „Daj mi malo vremena. Moram nešto da završim ili će me ovi iz narkotika ubiti. Pozvaću te za sat vremena. Pretpostavljam da želiš da proverim i otiske prstiju.” Klimnula je glavom u znak odobrenja.


„Hvala.” Uzvratila mu je osmeh i otišla u kancelariju. Kao što je i obećao, pozvao ju je u roku od sat vremena. „Završio sam.” Džejson Ju je odmah prešao na stvar, kao i obično. „Odrasli muškarac, stabilna ruka, tako da je verovatno u dvadesetim ili tridesetim godinama života, Amerikanac. Verovatno je imao katoličko obrazovanje, možda je i sveštenik”, kikotao se. „Baš smešno.” „Rukopis je lažiran, nespretno, da izgleda kao da je pisalo dete, ali nije. I nema otisaka na papiru. Mora da je nosio rukavice. Pretnja smrću?” pitao je zainteresovano. Nije bilo neobično za policajce i pomoćnike državnog tužioca, čak ni za javne branitelje da primaju takva pisma. Ljudi koji bi otišli u zatvor bi bili besni na advokate i sudije, kao i policajce koji su ih uhapsili. To je bilo u opisu posla. „Ne, ništa slično. Nekakvo ljubavno pismo, ne za mene, već za moju ćerku.” „I želiš da znaš ko je momak?” „Nema momka. To je anonimno pismo od nekog tipa koji je napisao da želi njeno telo. S obzirom na to da radim na Kventinovom slučaju, pomalo sam plašljiva po pitanju tipova koji jure mlade devojke. Verovatno sam samo paranoična i u pitanju je neki klinac iz zgrade.” „Ne može da škodi da se proveri”, ohrabrio ju je. „Radim sad na analizi DNK. Javiću ti kad budem imao nešto novo za tebe.” „Hvala ti, Džejsone”, ponovo mu se zahvalila, a potom su prekinuli vezu. Nije rešio misteriju o Savaninom tajnom obožavatelju, ali su barem znali da je u pitanju muškarac, a ne dete, kao što je i Savana rekla. Bilo joj je jezivo. Nije bila sigurna da li Luk Kventin stoji iza toga i nije bilo razloga da pretpostavi da on zna da ona ima dete. Ali je neko napisao pismo. A ako je Kventin nekako uspeo da je proveri ili da je potraži na Guglu sa zatvorskog kompjutera, onda je imao potrebne informacije i mogao je da angažuje nekoga koga poznaje da napiše Savani to pismo kako bi je uplašio ili su je pratili i saznali da ima ćerku. Nije znala kako je to uradio, ali je znala da je mislio da Velika porota neće podići optužnicu, i da se prevario. Nesumnjivo je krivi zbog toga i pogledi koje joj je upućivao kad bi se sreli služili su da je uzdrmaju, da joj pokaže ko je glavni i da je za njega ona samo komad ženskog mesa kao i sve ostale. Tinjao je seksepil na njemu uz taj arogantni stav koji nije prošao neprimećeno. A Aleksi se to nije dopadalo uopšte, a naročito ne usmereno ka njenoj ćerki. Ako je on poslao pismo, to je da bi uplašio Aleksu, i ni zbog čega drugog, da joj pokaže koliko daleko može da ode i da može da joj se približi, čak i iz zatvora. „Šta se desilo?” Džek je ušao u njenu kancelariju i bio zatečen njenim izrazom lica.


„Zašto pitaš?” „Piše ti ubistvo u očima.” „Ne, ne piše. To bi bio naš branjenik. Ja sam samo zabrinuta.” „Zbog čega?” Seo je na stolicu s druge strane njenog stola. „Zbog Savane. Za vikend smo primili glupo anonimno pismo od tipa koji kaže da želi njeno telo. Verovatno sam paranoična, ali sam se pitala da li je Luk Kventin angažovao nekoga. Da li bi pogledao ko ga je posećivao i ujedno i proverio te ljude?” „Naravno”, ohrabrivao ju je Džek. „Ali verovatno nije on. Nije tako glup. Upravo sam proveo još dva sata sa njim, veoma je pametan. Koja je svrha toga da žudi za tvojom ćerkom? Ili da joj šalje anonimna pisma da bi tebe uznemirio? On je u zatvoru i poslednje što želi u ovom trenutku jeste da ti se pojavi na pragu i provocira te. Ti si prilično zadivljujući protivnik, i u prednosti si u odnosu na njega. Mislim da nije on to uradio. Verovatno je samo slučajna podudarnost. Ona je lepa devojka. Bilo ko bi mogao da napiše to pismo.” „Možda si i u pravu. Samo sam napeta. I ne volim kad mi neko uhodi ćerku.” Aleksa je izgledala oštro kad je to izgovorila, poput majke lavice koja štiti svoje mladunče, na šta se Džek nasmešio. „Je li uplašena?” „I nije. Ali smo obe uznemirene.” „Verovatno je u pitanju neki klinac kom se dopada. Momci u tom uzrastu rade glupe stvari. Kad malo bolje razmislim, u svakom uzrastu.” „Džejson Ju kaže da je to tip u dvadesetim ili tridesetim godinama.” „Pitala si ga?” Džejson je izgledao iznenađeno. Provera rukopisa kod forenzičara delovala mu je kao ekstremna mera. „Ti zapravo jesi zabrinuta”, rekao je kad je ona klimnula glavom. „Samo sam želela da budem sigurna, kako bih znala sa čime se suočavamo. Tako da je u pitanju muškarac, ne klinac. Ali verovatno nije ništa.” „Proveriću ko je posećivao Kventina. I javi mi ako se ponovi.” Klimnula je glavom, a onda ju je on uputio u ispitivanje od tog jutra. Ništa novo se nije saznalo. Ali će poslati rezultate Kventinovog DNK u ostale države da vide ima li podudaranja. A kasnije tog popodneva javio je Aleksi da Kventin nije imao nikakve posete, tako da su male šanse da je on poslao pismo Savani. Aleksa nije bila sigurna da li oseća olakšanje ili ne. Ako nije Kventin, onda ko je? Dva dana kasnije Džek je ponovo ušao u njenu kancelariju. Aleksa je imala loš dan. Sve je pošlo po zlu i upravo je prosula kafu po stolu, potopila papire i uništila suknju.


„Dodavola”, mrmljala je kada je on ušao ozaren. „Dolazim li u nezgodnom trenutku?” „Ne, samo sam prosula kafu.” Pokušavala je da spase papire na stolu. Suknja je bila uništena. „Šta ima novo?” Prebacila je fasciklu na suvu stranu stola. „Bingo!” „Kakav bingo?” Imala je puno posla tog jutra i misli su joj letele na sve strane. „Imamo podudaranja u Ajovi i Ilinoisu. Kventinove dlake pod noktima tri žrtve. Sada ih imamo sedam. Mislim da je ovo samo početak.” Našli su podudaranja iz izvrsno očuvanih dokaza uskladištenih kod mrtvozornika. „Fenomenalno!” Bila je i srećna, a i tužna u isto vreme. Bilo joj je žao zbog porodica žrtava, ali je bila oduševljena što je počinilac iza rešetaka. „Hoće li nam dozvoliti da se umešamo u njihove slučajeve i da ih dodamo suđenju, ili moramo da ga pošaljemo na novo suđenje posle našeg?” Njihov najveći strah jeste da će im FBI oduzeti slučaj, pošto je prelazio granice jedne države. Aleksa je želela da zadrži slučaj, kao i Džek i javni tužilac. „Nisam stigao do tog dela.” Zasad su imali dokaze da je ubijao u tri države. Sada će se stvari zakomplikovati. Radi se o različitim zakonskim nadležnostima. A onda se Džek namračio. „Jedna od žrtava je Čarlijeva sestra zbog koje se i uključio u slučaj. Ali biće mu teško sada kad zna zasigurno.” „Jesi li mu rekao?” „Nisam još, ali nameravam. Mislio sam da ga sklonim sa slučaja. Sad je previše umešan. Dobio je hapšenje, to bi trebalo da ga zadovolji.” „Mislim da treba da ga skloniš. Ne želim da izgubi kontrolu na suđenju i da nam upropasti slučaj. Ili da poludi i da ga ubije. Imaćemo dovoljno problema i bez toga.” „On je dobar policajac. Neće poludeti. Samo ne želim da se uznemiri više nego što već jeste.” Aleksa se složila, a ona i Džek su na trenutak slavili što će uskoro na sudu naplatiti dug za još tri žrtve. To je sada sve što mogu da učine za te devojke i njihove porodice. Međutim, tog popodneva kada je Džek razgovarao sa njim, Čarli je bio nepopustljiv po pitanju napuštanja slučaja i preklinjao je Džeka da to ne radi. Uključen je u istragu od samog početka i bio je ključan u donošenju informacija policiji. Povredilo ga je što Džek i pomoćnik državnog tužioca misle da može da popusti na sudu. Bilo mu je dozvoljeno da se pridruži operativnoj jedinici i bio je potpuno iskren po pitanju svoje sestre. Pažljivo su ga posmatrali i još uvek nije posrnuo. „Za kakvog me to policajca smatraš? Za luđaka? Nemam nameru da pucam u tog


bednika, mada bih voleo. Dao sam sve od sebe prošle godine da ga dovedem pred lice pravde i da ga uhapsim. Bio sam jedan od prvih koji su na njega posumnjali. I bila je puka sreća što smo ga uhvatili ovde na delu, što ga stavlja pod našu nadležnost. Džek, ne možeš da me skloniš sa slučaja!” Oči su mu bile pune suza i razočaranja. Želeo je da učestvuje, za svoju sestru. Džek nije shvatio da su oni blizanci dok nije pročitao njen datum rođenja na papirima koje je policija iz Ajove poslala. Čarli je rođen u Ajovi, mada so preselio u Njujork pre nekoliko godina. „U redu, u redu! Ali ako ti bude previše, pustiću te da se isključiš. Ili ću te sam skloniti ako budeš pod prevelikim stresom.” „Nisam pod stresom”, rekao je Čarli mirno. „Nikada nikoga nisam toliko mrzeo u životu. To je druga stvar.” Džek je klimnuo glavom, nadajući se da čini pravu stvar jer se setio kako je Čarli zakucao Kventinovu glavu za asfalt i slomio mu nos one noći kada su ga uhapsili. „Zadržaću te na slučaju, ali ne želim da ga sam ispituješ i ne želim da naskačeš na njega, niti da on naskače na tebe. je li to jasno?” Čarli je klimnuo glavom. „To bi bilo previše i za tvoje i za moje živce. Jesmo li se dogovorili?” „Dogovorili smo se.” Čarli je potom napustio njegovu kancelariju kako bi svario vesti koje je čekao mesecima, a za koje ranije nije ima potvrdu. Luk Kventin je silovao i ubio njegovu sestru bliznakinju. Izdržao je dok nije stigao kući, potom je legao na krevet i počeo da plače. Još uvek je bilo rano i čekao ih je dugačak put, ali slučaj im je išao naruku i, kako god se okrene, postajaće sve gore.


5. Ostatak januara je proleteo, a Aleksa je bila zatrpana poslom u kancelariji. Kventinova DNK se podudarala sa pet žrtava u Pensilvaniji i sa jednom u Kentakiju za koju ranije nisu znali. Zajedno sa ženama iz Ajove i Ilinoisa, imali su trinaest žrtava silovanja i ubistava. Uz dogovor sa ostalim državama optužbe su uključene u njihov slučaj i to je izašlo u novinama po celoj zemlji. Aleksa je dala kratku izjavu za medije, ali je ostatak vremena odbijala da komentariše. Nije želela ni da uradi ni da kaže nešto pogrešno. Ovaj slučaj je previše važan. I bilo je još najmanje dvanaest žrtava u pitanju u različitim zemljama kroz koje je putovao. Priča je prešla na nacionalni nivo i Aleksa se često sastajala sa novim detektivima iz drugih država. Džek je prikupljao informacije, a Aleksa je već bila zaokupljena pripremom suđenja. Početkom februara, konačno je imala vremena za mirnu večeru sa svojom majkom. „Izgledaš umorno”, rekla joj je majka zabrinuto. „Biće još gore pre nego što postane bolje. Imam još samo tri meseca do suđenja,” Ostajala je budna svake noći do tri sata izučavajući zakone i praveći beleške. „Dobro, samo nemoj u potpunosti da se iscrpiš. Kako je Savana? Ima li vesti od škola?” „Neće biti vesti pre marta ili aprila”, odgovorila joj je Aleksa uzdahnuvši. „Ide na skijanje sa ocem sledeće nedelje. Ako se pojavi. Često to ne uradi. Verovatno će to ponovo biti tako”, rekla je Aleksa iznervirano. Mrzela je kad bi razočarao Savanu koja bi mu uvek oprostila. Dovoljno joj je što je nju povredio. „Možda ovog puta neće”, rekla je tiho Mjurijel. „Nadam se da neće.” „Zašto?”, pitala je Aleksa uznemireno. Mrzela je svog bivšeg muža, sve što ima veze s njim i sve što im je učinio. Prognao ih je iz svog života jer je bio slabić. Bilo mu je lakše da popusti svojoj majci i bivšoj ženi nego da stane uz njih. Mrzela je crva u kakvog se pretvorio. „Zašto se nadaš da je neće izigrati?” pitala je Aleksa odjednom ljuta na svoju majku. „Zato što je dobro za nju da vida oca, barem s vremena na vreme. Ona ga voli. Ti ga možda mrziš i ja to razumem, ni meni nije drag zbog toga što ti je učinio. Ali je i dalje njen otac, Ali. Bolje je da spozna stvarnost sa svim manama, nego da nastavi da pravi fantaziju od njega.” Aleksa se nasmešila na majčine reči. Nije je nazvala „Ali” godinama. „Možda si u pravu”, rekla je Aleksa popustivši. „Ali i ja sam odrasla bez oca.


Nisam propala. A Tom je kreten!” „Sama će to shvatiti. Samo joj daj vremena.” „Mislim da ona to već zna, ali ga voli uprkos tome.” „Pusti je. To joj je potrebno. Barem zasad.” „Uvek se iznervira što ja ne želim da ga vidim. Nisam ga videla deset godina i nadam se da nikad ni neću.” „Hoće li doći na njenu maturu u junu?” „Zamolila sam je da ga ne pozove”, rekla je postiđeno Aleksa. „Rekla mi je da imam rok četiri godine da se saberem i da će ga pozvati kad bude diplomirala na koledžu.” Aleksa se nestašno nasmešila majci. „Izgleda da nemam izbora. Ima dobar stav prema tome, a ja se trudim da ne govorim previše, mada ona zna šta osećam prema njemu. To nije tajna.” „Moraš to da preboliš”, rekla joj je majka tiho, a Aleksa ju je pogledala iznenađeno. „Zašto? Kakve veze ima da li ga mrzim ili ne?” „Zato što te to truje. I nikada nećeš imati pristojnu vezu sa drugim muškarcem ako ne ostaviš to za sobom i ne prestaneš da ga mrziš.” Aleksa je ostala bez teksta. „Pitaj me ponovo za trideset ili četrdeset godina. Možda ću tada imati Alchajmera.” Majka nije dalje komentarisala, a onda je Aleksa otišla kući Savani, koja je ležala u krevetu i gledala televiziju. „Kako je baka?”, pitala je pospano. Uradila je sav domaći i provela je tiho veče sama. „Dobro je. Pozdravlja te.” Aleksa je otišla da okači kaput u hodniku i videla kovertu kako viri ispod vrata. Nije je primetila kad je ušla. Pažljivo ju je uhvatila za ćošak. Bila je ispisana istim dečjim rukopisom kao i prethodni put. Nije ništa rekla Savani i otvorila ju je nakon što je navukla rukavice koje je čuvala u fioci. Pisalo je: „Znam gde si svakog minuta svakog dana. Pogledaj oko sebe. Ne možeš da me vidiš. Ti si prelepa devojka.” Poruka je izražavala jasnu pretnju, ali ko god da ju je napisao, želeo je da zna da je posmatra čovek koji žudi za njom. Aleksa se uplašila, zapravo je bila prestravljena, a potom je smestila pismo u plastičnu kesu, kao što je i prošli put uradila. Nije ništa rekla, već je ušla u svoju sobu i zatvorila vrata. Pozvala je Džeka na mobilni, odmah se javio i ona mu je rekla za pismo. Pažljivo ga je držala u plastičnoj kesi. „Ne znam čak ni je li stvarno. Možda neko pokušava da bude simpatičan ili da je uplaši. Ali ako je neki tip prati okolo, to mi se uopšte ne dopada.” Nastupila je duga tišina sa druge strane veze, a onda joj je Džek konačno priznao da se ni njemu ne dopada.


„Zašto joj ne dodelimo obezbeđenje? Može da ide sa njom u školu.” Aleksa nije želela da prepadne Savanu, ali je znala da nema izbora. Znala je da će dobijati pretnje kad je preuzela Kventinov slučaj, ali nije pretpostavljala da će biti upućene Savani. Direktne pretnje nije bilo, ali je bila naznaka. Još više ju je plašila pomisao da je ovo sve organizovao Luk Kventin i angažovao nekog bivšeg prestupnika da prati Savanu. Nije mogla to da dokaže, ali joj je bilo loše čak i od najmanje naznake. „Nisam joj još rekla za ovo pismo, ali izgleda da moram. Hvala ti, Džek. Želim da ima obezbeđenje”, potvrdila je. Plašila se za Savanu, a ne za sebe. „Nema problema. Probaj da se ne brineš previše. Verovatno nema nikakve veze sa Kventinom, ali bolje je sprečiti nego lečiti. Ko zna kakve sve ljigavce poznaje.” Svi koje je poznavao ili sa kojima se družio su u nekom trenutku bili u zatvoru. Aleksa je odlučila da ne brine Savanu pred spavanje i saopštila joj je tek za doručkom. Savanino lice je prebledelo. „To je tako jezivo, mama. Taj tip je bolestan.” „Jeste. Pozvala sam sinoć Džeka Džounsa. Dodeliće ti obezbeđenje u civilu da te prati do škole, samo da budemo sigurni, u slučaju da te neko zaista posmatra. Radije bih da budemo pametni po ovom pitanju. Možda je samo podvala, ali ne želim da rizikujemo.” Slučaj na kom je radila bio joj je podsetnik koliko neki muškarci mogu da budu opasni. Savana ju je pogledala uznemireno. „Mama, sramota me je. Koliko ću morati tako?” „Hajde da vidimo da li će ti ponovo pisati. Moglo bi da potraje do posle suđenja.” Dok se ne uveri da li su poruke od Kventina ili ne, želela je da zaštiti Savanu. „To je za tri meseca!”, brecnula se Savana. „Možda i četiri!” Dovoljno je poznavala posao svoje majke da zna da suđenje može da traje mesec dana i da će ovo biti veliko suđenje sa trinaest žrtava, a možda se više njih pojavi do tad. „Radije bih sedela kod kuće nego što bih izgledala kao ludak sa policajcem pored sebe svaki dan.” „Ne možeš da ostaneš kod kuće, zbog škole. Tako da - izdrži”, rekla joj je Aleksa, osećajući olakšanje što je Savana više uznemirena zbog policajca nego potencijalne opasnosti. Još uvek se bunila i zapomagala kada je neko pozvonio na vrata pet minuta kasnije. Zgodan momčić tamne kose i krupnih smeđih očiju sa kaćketom i bejzbol jaknom im se obema nasmešio. Predstavio se kao činovnik Levicki, ali im je rekao da ga zovu Ted. Nasmešio se Savani, a ona se tako zagledala u njega da se Aleksa jedva suzdržala da se ne nasmeje. Bilo je očigledno da se dopao Savani. Kome ne bi? Izgledao je kao da ima šesnaest godina, a verovatno je i bio koju godinu stariji od toga, blizak Savaninom uzrastu. Ona je zamišljala nekog starca u uniformi, a Ted Levicki je bio sve, samo ne to.


„Jesi li spremna da kreneš u školu?” pitala je umiljato Aleksa dok je Savana oblačila kaput. „Da, izgleda da jesam”, rekla je kad joj je Ted podigao torbu. „Mislio sam da bismo mogli da kažemo da sam ti ja rođak iz Kalifornije i da ću biti ovde nekoliko meseci. Svakako će me viđati svaki dan”, predložio je smešeći se dečački. „Da... U redu...” rekla je Savana kada su otvorili vrata od stana. „Verovatno treba da te upozorim, loš sam iz istorije i matematike. Mislim da imam neki poremećaj u učenju ili tako nešto. Ali sam bio dobar iz španskog ako ti zatreba pomoć.” „Hvala”, rekla je Savana, blago se nasmešivši. Pažljivo je pogledala majku, a Aleksa je klimnula glavom. „Uživajte”, rekla je i zatvorila vrata. Pozvala je školu da im objasni, a potom je pozvala Džeka.. Uradio je pravu stvar sa Tedom. „Dobro, a kako to da meni nikad ne šalješ takve tipove? Prošli put kad mi je bila potrebna zaštita, poslao si mi nekog matorca od sto kila. Ovaj mali je baš sladak.” Džek se nasmejao. „Nadao sam se da će ti se dopasti. Šta kaže Savana?” „Nije stigla da mi kaže, ali mi je skoro oprostila kad je otišla. Ponudio se da joj radi domaći iz španskog i poneo joj je knjige. Biće njen rođak iz Kalifornije. Izgleda kao da ima četrnaest godina.” „Ima dvadeset i jednu i zaista je fin klinac. Najstariji je od devetoro dece, a njegov otac, deda i brat su takođe policajci. Fina poljska porodica iz Nju Džerzija. Možda će se i venčati, ko zna. Mogla je i gore da prođe.” Aleksa se smejala sa druge strane veze. „Sve si smislio. Zaštita i zet, dva u jedan. Da li perete i prozore i podove?” „Ako treba, gospođo, kad god poželite.” Zadirkivao ju je, ali je uvek postojala naznaka udvaranja u njegovom glasu kad god bi razgovarao sa njom o bilo čemu van posla. Bio je, međutim, dovoljno pametan da ne pokušava. Pobegla bi kao đavood krsta, a on bi izgubio prijatelja. „U svakom slučaju, problem je rešen.” Bio je srećan što je uklonio tu brigu iz njenog života. Ionako ih je imala dovoljno. Kad je krenula na posao tog dana, Aleksi je već bilo lakše jer je znala da je Savana dobro zaštićena. A do kraja nedelje, Ted je doručkovao sa njima pre škole. Savana je rekla da je veoma fin, da ima devojku još od srednje škole i da su zajedno već sedam godina. Bio je pouzdan dečko, mada je držao odstojanje. Zasad, nije više bilo pisama, sve je bilo pod kontrolom. Aleksa se nadala da više neće stizati, ko god da ih je slao. Imala je dovoljno problema i bez toga. Džejson Ju je proverio i drugo pismo na otiske, i ponovo se ispostavilo da je onaj ko ga je poslao, ištampao pismo i


nosio rukavice. Nije bilo otisaka prstiju uopšte. Krajem naredne nedelje, Aleksa je prisustvovala još jednom ispitivanju Luka Kventina i ovog puta je sedela sa njim u prostoriji. Nije postavljala pitanja i samo je posmatrala, ali on nije skidao pogled sa nje. Imala je osećaj da je svlači pogledom. Ništa se nije videlo na njenom licu. Izgledala je hladno kao led i potpuno profesionalno, ali kad je izašla iz prostorije, bila je uznemirena i sva je drhtala. „Jesi li dobro?”, pitao ju je Džek u hodniku. Prebledela je. „Dobro sam. Mrzim tog bolesnika”, rekla je pokušavajući da se smiri. Povezali su još dva ubistva sa njim. Kula od karata se srušila. Bilo je petnaest njegovih žrtava. „Ne brini se, i on tebe mrzi. Njegovi pogledi su samo pokušaji da te poremeti. Nemoj da mu dozvoliš da te to dotakne jer upravo to želi. Neće izaći iz zatvora do kraja života. Ne može ti ništa.” „Ponaša se kao da može da ima svaku ženu koju poželi.” „On je zgodan čovek. Pretpostavljam da mu to polazi za rukom.” Gledao ju je pravo u oči i s vremena na vreme bi suptilno liznuo usne. Gadio joj se na sam pogled. „Ali njegovim žrtvama to nije išlo naruku”, rekla je Aleksa kratko i vratila se u kancelariju. Imala je mnogo posla. A Savana sutradan ide u Vermont sa ocem na skijanje na nedelju dana. Pokupiće je posle škole, dok je Aleksa na poslu. Tako da neće morati da ga vidi, što joj je odgovaralo. Aleksa i Savana su mirno večerale i pozdravile se narednog jutra dok je Ted čekao sa strane i pridržavao joj knjige. Torbe za Vermont su bile spakovane i stajale su u hodniku. Aleksa joj je pomogla da se spakuje prethodno veče. „Lepo se provedi sa tatom”, rekla je Aleksa nežno. Tedu su saopštile da je slobodan naredne nedelje, tako da će se on od ponedeljka vratiti uobičajenim dužnostima na nedelju dana. Aleksi on nije bio potreban. Nijedno pismo nije bilo upućeno njoj, samo Savani. „Pozvaću te iz Vermonta”, obećala je Savana dok je grlila majku, a potom su ona i Ted otišli. Aleksa je bila tužna što je otišla i nedostajaće joj, ali je znala da će uživati u skijanju sa ocem. Bio je odličan skijaš i u mladosti je pobeđivao na takmičenjima. Naučio je Savanu da skija kada je imala tri godine i to joj je još uvek bio omiljeni sport, verovatno zbog uspomena koje je delila sa njim. Aleksa je radila do kasno u kancelariji i vratila se kući posle sedam, spremna da se suoči sa praznim stanom i iznenadila se kad je videla da je Savana i dalje tu, mrzovoljna. Aleksa se odmah narogušila. Tom ju je, očigledno, ponovo izigrao. „Šta se desilo s tvojim ocem?”, pitala je Aleksa brižljivo, ne želeći da je još više


uznemiri. „Kasni. Odložen mu je let iz Čarlsotna. Neće stići pre devet. Kaže da ćemo svakako večeras da krenemo.” Uzdahnula je i nasmešila se majci koja se pitala da li će on zaista doći. I kad je Aleksa počela da im sprema nešto za jelo, shvatila je da će ona biti prisutna kad on stigne. Rekla je Savani za večerom da će ona ostati u svojoj sobi. Nije želela da pokvari savršen rekord i da ga vidi po prvi put nakon deset godina. Nije bila spremna na to. I neće biti spremna narednih sto godina, bez obzira na ono što njena majka kaže. Nek je ostave na miru. „Hajde, mama, lepo se ponašaj.” Savana je to izgovorila, jer joj je palo na pamet da, ako se sad vide i ništa ne pođe po zlu, možda će mu majka dozvoliti da dođe na njenu maturu u junu. Nije želela da ispadne izdajica svoje majke, nakon svega što je učinila za nju, ali je potajno želela da on bude prisutan. I već je rekao da bi došao ukoliko se njena majka slaže. Poštovao je osećanja svoje bivše supruge i bio je svestan razloga zbog kojih se tako oseća kad je on u pitanju. Nije mogao da kaže da greši. Zaista je bio kreten. „Lepo se ponašam”, rekla je Aleksa kiselo dok je slagala sudove u mašinu. „To ne znači da moram da vidim tvog oca. Ne večeras.” Niti uskoro. Niti u ovom životu. „Samo treba da kažeš zdravo i do viđenja.” Aleksa nije to rekla svojoj ćerki, ali je i dalje razmišljala na koje sve načine može da ga otera do đavola. „Ne mislim tako, draga. Želim ti da se lepo provedeš sa njim. Oboje te volimo. Ali ne moramo da budemo prijatelji.” „Ne, ali biste barem mogli da budete pristojni. Ne želiš da razgovaraš sa njim ni preko telefona. On kaže da bi on to želeo, ali da razume zašto ti nećeš.” „To je tako lepo s njegove strane. Barem znamo da je sve u redu sa njegovim sećanjem”, rekla je Aleksa i izašla iz prostorije. Savana je znala da se otac vratio bivšoj ženi nakon što je napustio njenu majku i da su imali još jedno dete koje ona nikada nije upoznala. Nikad nije upoznala ni njegovu ženu, a nije ni videla svoju polubraću već deset godina, mada ih se još uvek sećala. Nije znala nijedan detalj razvoda, ni zašto se desio, a njena majka je odbijala da razgovara sa njom o tome. Aleksa je smatrala da nije u redu da joj objašnjava. Čak iako mrzi Toma, on je ipak Savanin otac. Savana se kroz maglu sećala bake sa očeve strane i pomalo je se plašila. Nije se čula sa njom sve ove godine, nije dobijala čak ni čestitku za rođendan. Postojao je veliki jaz između dve strane njene porodice, a jedini kontakt koji je imala sa ocem bio je kad bi se on pojavio. Retko kad bi je pozvao telefonom, a rekao joj je pre mnogo godina da ona njega ne sme da pozove na kućni broj, samo na broj u kancelariji, ali ona to nije radila uopšte. Bilo joj je jasno da je u redu da on posećuje nju, ali da ona ne sme da se približi njegovom životu u Čarlstonu. Bio je to prećutni dogovor između njih, nešto što je znala i kao dete, a što nikada nije morala


da izgovori. Aleksa i Savana su sedele i gledale zajedno televiziju kada je neko pozvonio na vrata u pola deset. Aleksa je skočila na noge i krenula ka spavaćoj sobi, rekavši Savani da dođe da se pozdravi sa njom pre nego što pođe, ali je Savana otvorila vrata na kojima je stajao on i Aleksa je ostala zatečena kad su im se bez reči pogledi sreli. Deset godina se odjednom istopilo kao sneg. Nije imala pojma šta da kaže, kao ni on. Nije očekivao da će biti kod kuće, jer nikad nije bila. A izgledao je potpuno isto. Nosio je farmerke, crnu jaknu za skijanje, čizme za sneg i bio je zgodan kao i uvek. Kosa mu je bilo malo duža, ali su mu oči bile podjednako plave, a sede se nisu videle među plavim vlasima. Bio je iste atletske građe i imao je istu rupicu na bradi. Tom Bomont se nimalo nije promenio. „Zdravo, Aleksa”, rekao je tiho, kao da se plašio da joj priđe. Malo joj je nedostajalo da se uspaniči i da pobegne iz prostorije i od njega. A kada je progovorio, čula je da ima isti dubok hrapav glas i isti južnjački naglasak, drugačije je samo to što ona više nije njegova supruga, i to već godinama. „Zdravo, Tome”, rekla je uljudno, a bila je sva napeta. Još uvek je bila u poslovnoj garderobi, nosila je mornarski komplet i belu bluzu, izula je cipele, ali je bila u mornarskim čarapama, a kosu je podigla u punđu. Za razliku od njega, više nije bila bezbrižna srećna žena od pre deset godina. Sada je izgledala ozbiljno, profesionalno i videlo se da joj je prilično neprijatno što ga je srela. Ali Savana je bila zahvalna što mu se obratila. I to je nešto za početak. Bilo joj je tako drago što mu je let kasnio. Aleksi nije. „Dobro, ostaviću vas da se spremite. Savana može da ti spremi nešto za jelo, ako si gladan.” „Uzeću nešto usput”, rekao je tiho. Prizor koji ga je najviše iznenadio jeste tuga u njenim očima. Sve je i dalje bilo prisutno, sve što joj je uradio. Zbog toga mu se želudac prevrnuo i poželeo je da zaplače, ali je bilo prekasno za to. „Idemo sada”, rekao je Aleksi, kao da želi da je osigura da će joj se uskoro skloniti iz vida i ličnog prostora. Klimnula je glavom, namrštena i napustila prostoriju. Otišla je u spavaću sobu i zatvorila vrata. Pogledao je Savanu i nije ništa rekao. Izgledala je srećno, kao da se nešto divno upravo desilo. Pitao se da li se ona navikla na skrhan pogled u očima svoje majke. To bi bilo još gore. Aleksa je izgledala dobro, ali je cena njegove izdaje i dalje bila duboko u njenom pogledu. Bili su spremni za polazak nekoliko minuta kasnije. Savana je nosila crne pantalone i belu jaknu za skijanje i izgledala je predivno kad je došla u sobu da poljubi majku. Nedostajaće Aleksi, ali će se zatrpati poslom. Dobro će joj doći samoća, a da ne oseća grižu savesti što ne može da provede više vremena sa Savanom. Znala je koliko se radovala putovanju sa Tomom. „Volim te”, rekla je Aleksa zagrlivši je. „Lepo se provedi.”


„Volim i ja tebe, mama. Nemoj previše da radiš.” Zatim je kratko oklevala na dovratku. „Želiš li da dođeš da se pozdraviš?” Mislila je na oca. Majka je odmahnula glavom bez reči. „U redu. Hvala ti što si bila fina kad je došao.” Aleksa se nasmešila i Savana je zatvorila vrata. Čula ih je kako odlaze trenutak kasnije, a onda je legla u krevet. Nije očekivala da će ga videti, a ni da će je susret potresti. Ono što ju je iznenadilo jeste što se ništa nije promenio. Izgledao je potpuno isto kao i kad je bio njen muž i na trenutak je morala da se podseti da više nije. Kao da su joj se probudila sva sećanja koja je pokušavala da potisne. Duša joj se setila, koža joj se setila, srce joj se setilo, a sad i ona sama, koliko ga je volela i koliko ju je sve bolelo. Dok je ležala tu, pitala se da li se prema nekim ljudima osećanja jednostavno ne menjaju, kao ni sećanja na njih. Bez obzira na to koliko ih zamrziš ili koliko se stvari promenilo, uvek će se neki delić tebe sećati koliko je lepo bilo. Najgore je to što je bila svesna da bi joj se opet dopao, da ga je prvi put srela te noći, bila bi podjednako očarana njim i njegovim izgledom. Bilo mu je teško odoleti. I dok je ležala tu, polako su joj se vraćala sećanja koliko je sve užasno bilo i koliko ju je povredio, koliko je bio slab i dostojan prezira. Ali se na delić sekunde setila i lepih vremena i imala ista osećanja prema njemu. Bilo joj je žao što ga je videla, a onda je shvatila da ipak nije. Na kraju krajeva, to ju je podsetilo koliko ga je mrzela i zašto.


6. Prošlo je pola nedelje i Aleksi je laknulo što je Savana sa svojim ocem. Dani su joj bili nenormalni. Pronašli su još jednu žrtvu koju su mogli da povežu sa Lukom Kventinom. Ovog puta ubijena devojka je imala devetnaest godina. Znali su za šesnaest njegovih žrtava, a forenzičari su radili prekovremeno na analizama DNK. FBI je nadgledao rastuću operativnu grupu, pošto je bilo umešano nekoliko država. Dvanaest Džekovih istražitelja je radilo na slučaju punom parom. Suđenje je za tri meseca. U četvrtak, Aleksa se sastala sa Džudi Daning, javnom braniteljkom, da porazgovara sa njom o novom saznanju. Aleksa je morala da joj preda dokaze koje je imala, a svi su bili čvrsti. Pokušala je da ubedi Džudi da ga nagovori da se izjasni krivim, a Džudi joj je objasnila da je počela da veruje u to da su mu smestili, verovatno neko sa kim se nije dobro slagao u zatvoru, ko se zakleo da će mu se osvetiti. Rekla je da je uverena da je nevin. Bilo je previše žrtava, a odjednom je svaka devojka u šest država bila pripisana njemu. Rekla je Aleksi da je on veoma osećajan čovek i da ne želi da se izjasni krivim, jer nije počinio te zločine. Aleksa ju je gledala kao da je poludela. Bilo joj je jasno šta se desilo. Luk Kventin ju je zaveo, otplesao je svoj sociopatski ples i ona se zaljubila u njega, na zastrašujuće nevin način. To je njegov način rada i verovatno je tako zaveo sve svoje žrtve, svaka se zbog njega osećala posebnom, kao da je jedina žena na svetu, na tih nekoliko minuta, dok je ne bi ubio. Ne namerava da ubije Džudi Daning, ali je morao da je spreči da vidi istinu. Možda joj je to i trebalo da bi ga branila, ali je Aleksa izašla sa sastanka u neverici. „Gde si bila?” pitao ju je Džek kad je naleteo na nju u hodniku. „Na NLO-u, jela čokoladice”, rekla mu je smešeći se. „Ponovo se drogirate, savetnice?” „Ne, ali javna braniteljka se drogira. Upravo je provela pola sata uveravajući me da je Luk Kventin nevin. Što je najgore od svega, ona veruje u to. Nema sumnje da ju je začarao.” „Dobro. Može da ga posećuje u zatvoru. To se dešava, znaš. Žene se zaljubljuju u njih, bez obzira na to koliko su njihovi zločini krvoločni i posećuju ih u zatvoru godinama. Upravo smo dobili i sedamnaestu žrtvu.” Broj je rastao skoro svakodnevno. „Imam utisak kao da pratimo predsedničke izbore”, rekla je kad su se zaustavili


ispred aparata za kafu. Tog dana je već previše šoljica popila. „Koliko država sada imamo?” „Devet”, rekao je namršteno. „Ovaj tip je neverovatan, a mislim da još nismo završili.” „Hajde da ga ne precenjujemo, važi?” Nije želela da se opuste i da počnu da mu pripisuju zločine koji nisu njegovi i da im to upropasti slučaj. Imala je trenutak sumnje, a morala je da misli i na porotu. „Mislim da ga možda potcenjujemo. Za sad se sve poklapa. Povezali smo njegovu DNK sa svakom žrtvom.” Klimnula je glavom i vratila se u kancelariju. Bila je tamo do devet te večeri, kao i cele nedelje. U petak je ostala i do pola jedanaest i prelazila kroz sve forenzičke izveštaje iz svake države. Sve je delovalo u redu. Ništa je više nije iznenađivalo, osim što on ne želi da prizna. I dalje je tvrdio da je nevin, a još neverovatnije od toga, njegov advokat mu je verovao, ali niko drugi na planeti ne bi, naročito ne porota. Aleksa je imala dobar slučaj. Bila je iscrpljena kad je stigla kući, vukući za sobom tešku tašnu. Bilo je skoro jedanaest. Razgovarala je sa Savanom u šest. Odlično se provela u Vermontu sa Tomom i sutra stiže kući. Aleksa je prelistala poštu i samo što je nije odbacila na stočić u hodniku, kada joj je poznata koverta zapala za oko. Otvorila ju je i drhtavom rukom držala papir. Istim podebljanim slovima, ištampanim na kompjuteru, stajale su reči: „Sada dolazim po tebe, a onda ćeš biti moja. Pozdravi se sa mamom.” Aleksa je stajala u hodniku još uvek u kaputu, drhtala je od glave do pete dok je iznova i iznova čitala pismo. Šta je on znao o njima? Zašto joj je pisao? Je li to samo podvala ili ih to Luk Kventin maltretira? Nije bilo načina da sazna dogovore, kao ni odakle dolaze pisma. Pozvala je portira, a on je rekao da joj niko ništa nije doneo. Ko god da je u pitanju, ulazio je sam u zgradu i ubacivao pismo ispod vrata. To ju je nenormalno plašilo, A šta ako Ted nije dovoljna zaštita za Savanu? Šta ako neko na kraju dođe do nje? Izvadila je mobilni iz tašne, sela na kauč i pozvala majku. Nije želela da je brine, ali Mjurijel je mogla trezveno da razmišlja. Aleksa joj je pročitala poslednje pismo i pitala je šta misli o tome. Koliko bi trebalo da paniči? Bila je prepadnuta da bi joj išta sada imalo smisla. „Mislim da treba to ozbiljno da shvatiš”, rekla joj je majka pažljivo. „Ako je Kventin iza toga, on nema šta da izgubi. Želi da ti se osveti. Ne smeš da rizikuješ!” „Šta da radim?”, pitala ju je Aleksa dok su joj se suze slivale niz obraze. „Treba li da odustanem od slučaja? Samo želim da Savana bude bezbedna.” Ovo više nije ozbiljan slučaj, već je postao noćna mora ako dovodi njeno dete u opasnost. „Prekasno je sad za to. Ništa se neće promeniti ako predaš slučaj nekom drugom. Već mu se trese tlo pod nogama. Ako ga osude, biće zatvoren sto godina. Želi da ti se


osveti. A čak i ako je on sve ovo smislio, ko god da ti dostavlja pisma, možda nikad ništa neće uraditi, nego samo želi da te uplaši, ali ne smeš da prepuštaš stvar slučaju.” „Šta onda da radim?” Aleksa je bila preplavljena emocijama, prepadnuta i zbunjena. Teret je veći od onoga što može da podnese. Pokušavala je da dobije pravdu za porodice tih devojaka, a to je njenu porodicu dovelo u opasnost. „Odvedi je iz Njujorka.” „Jesi li ozbiljna?”, Aleksa je bila zatečena. „Nikad nisam bila ozbiljnija. I nabavi sebi zaštitu. Barem do kraja suđenja. Trebalo bi da se nakon toga sve smiri. Uvek bude tako. Prilagodiće se. Ali trenutno ste obe u opasnosti. Možeš da ostaneš tu sama ako želiš i da nastaviš da radiš na slučaju, ali Savanu odvedi iz grada.” Njena majka je takođe zvučala preplašeno. „Gde da je vodim?” Imale su samo jedna drugu. Nije želela da stavi Savanu samu u program zaštite svedoka, ko zna gde sa ko zna kim. A želela je da završi suđenje lično, ako bude mogla, a da ne dovodi Savanu dalje u opasnost. Nije se toliko brinula za sebe. Njoj ionako niko nije pretio. „Pošalji je u Čarlston kod Toma”, rekla je njena majka tiho i mogla je da čuje sa druge strane veze kako joj je ćerka duboko uzdahnula. „Ne mogu to da uradim”, rekla je Aleksa promuklo, brišući suze sa obraza. Ovo je sada ozbiljno i mora da natera sebe da razmišlja. „Luisa mu nikad neće to dozvoliti”, kazala je tiho. „A i on nema dovoljno hrabrosti. Odbacio nas je iz svog života pre deset godina. On ne želi da se ona vrati.” „Nemaš drugog izbora”, rekla joj je majka odlučno. „A nema ni on. U pitanju je život vaše ćerke. Možda je ovo samo neka podvala da ti se podvuku pod kožu i da te uplaše, pa da odustaneš od slučaja. Ali ni ti ni on ne smete da rizikujete. Moraš da je pošalješ negde jer ovde neće imati miran život. A ni ti, jer ćeš neprestano brinuti za nju. Ja bih, lično, volela da odustaneš od slučaja, ali da budemo iskrene, mislim da je prekasno. A Savani nije mesto usred te priče.” Istina je. Već je bila umešana. Poruka joj se urezala u um. Pozdravi se sa mamom. „Je li još uvek sa Tomom u Vermontu?” „Da... Vraćaju se sutra uveče.” „Reci mu da je ne vraća, nego da je povede sa sobom kući. Ili možda on ima rođake na jugu sa kojima bi mogla da ostane. Ali bolje joj je sa njim, koliko god da prezirem sebe što to izgovaram. Jedino što sigurno znam, jeste da ne sme da se vrati kući. Ne sad. Ne, dok se suđenje ne završi, a onda će se, uz malo nade, sve smiriti. Zovi Toma, Aleksa. Nemaš drugog izbora.” „Bestraga!” To je poslednje na svetu što je želela da uradi. Nije želela nigde da pošalje Savanu, a pogotovo ne sa njim. Ali ako je majka u pravu, i nešto joj se dogodi, nikada to sebi neće moći da oprosti. „Kasno je da ga zovem večeras”, rekla


je Aleksa, „i ne želim da razgovaram sa njim dok je Savana pored njega.” „Onda ga pozovi ujutru, ali mu kaži da je ne dovodi kući.” Aleksa je duboko uzdahnula. Ovo je visoka cena za to što šalje serijskog ubicu u zatvor. Ali njena majka je u pravu, nije smela da dovodi Savanu u opasnost. Sama je odabrala svoju karijeru i preuzela je potpunu odgovornost za to. Želela je Luka Kventina u zatvoru, ali je više od toga želela da Savana bude bezbedna. „Pozvaću ga sutra”, rekla je tužno i nevoljno. Nedostajaće joj, a još nije ni znala hoće li Tom pristati. Postoji velika šansa da će odbiti. Morao je da odgovara Luisi. „Dobro. Pozovi i Džeka Džounsa večeras. Reci mu da postavi policajca ispred tvog stana.” „Ja sam dobro, mama. Imam lanac na vratima, ne idem nigde.” Ali je svakako pozvala Džeka nakon što su završile razgovor i ispričala mu šta se desilo. Saslušao ju je i složio se sa njenom majkom. „Ako on šalje pisma, a počinjem tako da mislim, ne verujem da će imati hrabrosti da bilo šta pokuša trenutno, i nisam siguran da ima toliki uticaj da angažuje nekog drugog da je otme i povredi. Nije povezan sa manjaškim grupama. On je bivši robijaš i sociopata. Ovo je njegov problem, ničiji drugo. Verovatno je kontaktirao s nekim koga poznaje indirektno i ko ti se malo uvlači pod kožu, bez ikakve namere da ostvari pretnje. Nije imao posetioce, ali može da kontaktira preko nekog drugog. Verovatno samo igra bolesnu igru, ali je to veliki teret za tvoje dete. Mislim da treba da je pošalješ negde ako imaš gde, a ja ću ti dodeliti dva policajca. Žao mi je, Aleksa, znam da ti ovo teško pada.” Klimala je glavom, a suze su joj ponovo padale niz obraze. Savana je njen ceo svet i nije želela da joj se išta dogodi. Nadala se da je Džek u pravu i da Kventin samo pokušava da je uplaši, ako je to on, ali ona ne sme da rizikuje, jer i da nije Kventin, svakako je strašno. Džek joj je rekao da će policajac u civilu biti pred njenim vratima za pola sata. Složio se sa njenom majkom i po tom pitanju, iako Aleksa nije bila nimalo zabrinuta za sebe. Potrebna je velika hrabrost ubiti tužioca, a to nije Kventinov način rada. Savana jeste, ako bi mogao da dođe do nje lično. Ko god da dostavlja pisma možda nikad neće imati hrabrosti da joj priđe. Ali ko zna? A danonoćna briga o tome će im biti teret. Bolje joj je negde drugo, mada je Aleksa znala da Savana neće biti srećna zbog toga. Neće želeti da ostavi prijatelje, majku ili školu, naročito poslednjih nekoliko meseci do mature. To jednostavno nije pravedno. Aleksa je ostala budna do ranih jutarnjih sati. Spavala je s prekidima nekoliko sati i ustala i pozvala Toma u sedam. Čula je njegov dubok glas, kakav je uvek bio ujutru, a kada je pitala za Savanu, rekao joj je da je ona u drugoj sobi. Treba da doručkuju zajedno za pola sata i nadali su se da će stići još malo da skijaju pre nego


što krenu nazad. Rekao je da će stići do sedam. Njegov let za Čarlston je u devet. „Zato sam te i pozvala”, kazala je Aleksa i zvučala je iscrpljeno. „Ne smeš da je dovedeš kući.” Ispričala mu je šta se desilo i on se zabrinuo koliko i ona. Pokušavala je da ga ohrabri, ali to nije bila zavidna situacija i nije mogao ishod da se predvidi. „Šta ćeš ti da radiš, Leksi? Hoćeš li biti dobro?” Nije je tako oslovljavao otkako je otišla, čak ni preko mejla. „Samo želim da zatvorim to kopile. Dugujem to porodicama žrtava, da ga pošaljem u zatvor na sto godina. Ali ne dugujem im da rizikujem život svoje ćerke.” „Ne, ne duguješ”, rekao je. „Jesi li sigurna da ne želiš da se odrekneš slučaja?” „Biću dobro. Uskoro će biti gotovo. Suđenje počinje u maju. Moraće do tad da ostane sa tobom.” Rekla je ravno i neveselo. „Razumem. Ako je bezbednije za nju da ostane i duže od toga, to je u redu.” Ovo je jedini razgovor koji su vodili u poslednjih deset godina, ali je bio brižljiviji nego što je očekivala, i zvučao je uznemireno i zabrinuto za obe. „Možeš li to zaista da izvedeš?” nije želela da ga pita za Luisu, ali su oboje znali da je na to mislila. „Srediću”, uveravao ju je. „Hoćeš ti da kažeš Savani ili ja da to uradim? Možda će lakše podneti uživo nego preko telefona.” Aleksa nije želela to da prizna sebi, ali se složila. „I mislim da je bolje da odmah idemo kući. Imao sam let u devet uveče, ali neće stići pre ponoći. Radije bih krenuo odmah i uhvatio neki raniji.” Teže će objasniti Luisi ako se pojavi u jedan ujutru sa ćerkom. Radije bi da stigne ranije i smesti lepo Savanu. Kuća u kojoj su živeli je bila ogromna, ista ona u kojoj je živeo sa Aleksom, i Luisom pre toga, kad su se prvi put venčali. Imala je nekoliko gostinskih soba u koje može da smesti Savanu. Aleksin stomak se prevrnuo na tu pomisao. Nije želela da Savana bude tamo, ali nije ni želela da bude u Njujorku u stanu. Ovo je najbolje što mogu da urade. „Misliš li da možeš da je upišeš i u školu?” pitala je Aleksa. „Srediću to sledeće nedelje. Zvaću te da ti javim kad nam je let.” „Naći ću se sa vama na aerodromu i poneću joj stvari. Mogu tamo da se pozdravim sa njom.” Biće im teško obema, a Aleksine oči bile su pune suza kada su završili razgovor. Bile su to suze olakšanja što je Tom pristao da joj pomogne i sačuva njihovu ćerku, suze za Savanom zbog onoga kroz šta mora da prođe i za samom sobom jer će biti usamljena bez nje. Savana ju je pozvala pola sata kasnije i plakala. „Ne mogu da idem, mama. Ne mogu. Želim da završim školu ovde... i ne želim da te ostavim.” Jecala je dok ju je slušala, Aleksi je bilo muka. „Moraš, ljubavi. Ne želiš da živiš ovde na ovaj način, da se brineš što ti neki


ludak šalje strašna pisma. Znam da je teško, obema je, ali radije bih da budeš na bezbednom.” „Ne želim da idem u Čarlston”, izgovorila je nežno. Nije želela da povredi oca, bio je veoma fin prema njoj i pokušavao je da je uteši. Ali ih je sve ovo uznemirilo. „Posećivaću te. Obećavam”, rekla je Aleksa i pokušala da se ponaša kao odrasla osoba po tom pitanju, ali se osećala kao tužno, uplašeno dete i toliko je bila zabrinuta za Savanu. Najviše ju je potresalo što je tako bez upozorenja otrgnuta od svoje majke, što ide na nepoznato mesto sa ocem kog je jedva poznavala. „Nećeš me posećivati”, jecala je Savana. „Ne voliš da ideš tamo. Rekla si da se nikad više nećeš vratiti.” „Naravno da hoću, ludice, ako si ti tamo. Nećeš ostati dugo, a možda ti i bude zabavno. Možeš da ideš u školu.” „Želim da završim školsku godinu kod kuće.” Ali je ubrzo shvatila da više nema pregovora. Njeni roditelji su, po prvi put za deset godina, doneli zajedničku odluku. Savana će biti van Njujorka do kraja suđenja i to je to. Sedela je i plakala pet minuta dok je Aleksa pokušavala da je uteši, a onda joj je rekla da će doći po podne na aerodrom da se pozdrave. „Šta treba da ti spakujem?” pitala je Aleksa, a Savana je počela da joj objašnjava. Još uvek je plakala, mada se malo smirila. „Daću ti oba moja ružičasta džempera”, rekla je Aleksa smešeći se kroz suze. „A nove crne visoke potpetice?”, Savana se skoro smešila. Više je bila u šoku, nego što je bila tužna. Svi su. Sve se odvijalo tako brzo. „Dobro, dobro”, poklekla je Aleksa za cipele, ako će joj to biti od pomoći. „Možeš da uzmeš i njih, teška si za cenkanje.” „Šta ako me njegova žena mrzi? Nikad je nisam upoznala. Verovatno joj se neće dopasti da ja budem tamo”, uspaničila se Savana. Njenoj majci je to delovalo blago rečeno. Luisa je veštica, a Savana je slušala svoju majku godinama kako to govori o njoj. „Tata će se pobrinuti za to. Nećeš ostati tamo zauvek, samo na tri meseca. Ja ću probati da dođem sledeće nedelje.” „Bolje bi ti bilo, inače ću pobeći i doći kući.” „Da se nisi usudila”, odbrusila je Aleksa, ali je znala da Savana ne bi to uradila. Celog života se razumno ponašala. Bila je razumna i sada, iako joj je teško padalo. „Idem da te spakujem. Vidimo se kasnije, ljubavi.” Tom ju je pozvao deset minuta kasnije da obavesti da im je našao let u šest sati koji će sleteti u Čarlston u pola devet i da su već krenuli iz Vermonta. Nadao se da će do četiri ili pet biti na aerodromu.


„Biću tamo u četiri sa njenim stvarima. Pozovi me na mobilni kad stignete na aerodrom.” Dala mu je broj, koji nije imao ranije. Imao je samo mejl adresu, ali su sada morali da sarađuju. „Biću na terminalu Junajted.” „Pokušaću da stignem što pre, da biste imale malo vremena da budete zajedno. Prilično je uznemirena.” Čuo je u Aleksinom glasu da je i ona sama uznemirena. Ali niko nije bio ni upola uznemiren kao Luisa kad ju je pozvao i saopštio joj vesti. „Jesi li ti normalan? Dovodiš je ovde? Ne možeš to da uradiš. Dejzi ne zna da ona postoji.” Dejzi je bila desetogodišnja devojčica i kada je ona začeta, Luisa mu je rasturila brak sa Aleksom. Zbog nje joj se vratio. Nije marila za sinove tokom njegovog braka sa Aleksom, napustila ih je na osam godina. Ostavila ga je zbog tajkuna iz Teksasa koji se bavio naftom i ostavila sinove sa ocem, ali čim joj je novi suprug preminuo, pohrlila je nazad. Iskoristila je bebu da ga ulovi, a on je brzo upao u njenu zamku. Kasnije se gorko pokajao, ali je sad bilo prekasno da se bilo šta uradi po tom pitanju. Sve što može jeste da proba da se iskupi Aleksi tako što će se pobrinuti za Savanu. To je najmanje što joj je dugovao, a Savana je i njegovo dete. „Bolje bi ti bilo onda da joj kažeš”, Tom je hladno odgovorio Luisi, misleći na to što Dejzi ne zna da ima sestru i da je njen otac bio oženjen nekom drugom ženom. „Stižemo večeras i Savana se neće pretvarati da je neko drugi. Dovoljno joj teško pada sve ovo.” „Njoj teško pada? Šta je sa mnom i sa Dejzi? Jesi li mislio o tome? Ili si se smucao sa njenom majkom? Da li se o tome radi?” „Upravo sam video Aleksu prvi put za deset godina. U pitanju je život naše ćerke. Dovodim je kući, Luisa, sviđalo se to tebi ili ne!” „Bedniče jedan! Uvek sam znala da ćeš se jednog dana vratiti Aleksi!” Znala je da je Tom ne voli. Ali to joj nije bilo važno. Želela je nazad svoj stari život, i njega, kad joj je to odgovaralo. Uvek se sve vrtelo oko nje. „Ne bi mi prišla ni na deset metara i ima pravo”, odgovorio je za Aleksu. „Zabrljao sam s njom pre deset godina. Jedini razlog što sad komunicira sa mnom jeste to što joj je potrebno mesto gde bi poslala Savanu. Neko preti našoj ćerki. Verovatno ima veze sa slučajem na kom ona radi. Moram da dovedem Savanu kući. Život joj je u opasnosti.” Gadilo mu se što je uopšte morao da raspravlja sa njom o tome. U Luisi nije bilo ni mrve ljudskog saosećanja. Nikad ne bi uradila ništa slično onome što je Aleksa uradila za njene sinove. Ironija je što je sada Luisa u prilici da se brine o Aleksinom detetu. Aleksa je to radila umesto Luise sedam godina. „Dobro, ali ne očekuj da bilo šta uradim za nju”, rekla je besno Luisa. „Očekujem da se ponašaš uljudno prema njoj i da se postaramo da joj boravak bude prijatan.” „Hoće li je majka obilaziti?” bila je sumnjičava Luisa.


„Verovatno. Nisam razgovarao još sa njom o tome. Saznao sam za ovo pre pola sata. Sinoć je primila novo preteće pismo za Savanu.” „Samo je drži podalje od mene, Tome. Ozbiljna sam. Ne izvodi mi je na oči!” Mrzeo je sve što ima veze sa njom. Njegova kazna zbog onoga što je uradio Aleksi, bila je život sa Luisom. Bilo je to dugih i teških deset godina. Ah nije imao snage, niti hrabrosti da se ponovo razvede. Tako da se pomirio sa tim, za veoma, veoma visoku cenu. Krenuli su iz Vermonta nekoliko trenutaka kasnije, Savana je bila tiha i tužno je gledala kroz prozor veći deo puta. Pokušao je da joj kaže koliko će joj se dopasti Čarlston i koliko je srećan što će biti tu sa njim, ali Savana očigledno nije bila raspoložena da razgovara. Nakon nekog vremena je prestao da priča i prepustio je njenim mislima. Zaista joj je nedostajao Njujork, majka i prijatelji. Aleksa je provela većinu dana pakujući je. Spakovala je svu Savaninu omiljenu garderobu, sve što joj je trebalo za školu i tokom vikenda. Dala joj je sve svoje stvari koje joj je Savana ikad tražila. Spakovala je školske knjige, omiljenu muziku i dva plišana medveda koje ona nije ni pogledala otkako je bila dete, ali je Aleksa mislila da bi mogli sad da joj pruže malo utehe. I da je mogla, Aleksa bi spakovala samu sebe u kofer. Nije joj bilo drago što odlazi, ali nisu imale izbora. Aleksa je pozvala majku i ispričala joj šta se desilo i da je Tom ispao veoma pristojan. Šta god da je mislila o njemu, morala je sada da mu oda priznanje što postupa ispravno. Jedva je stigla da se obuče i da krene na aerodrom. Sa sobom je nosila tri velika kofera i bila je tamo u četiri sata. Pola sata kasnije Tom ju je pozvao na mobilni da javi da stižu za deset minuta. A čim su došli, Savana je izletela iz auta i bacila se majci u zagrljaj. Jecala je i veći deo vremena koji su provele zajedno Aleksa je pokušavala da je smiri. Nežno joj je gladila kosu i obećala da će doći brzo u Čarlston. Nije stigla da malo više popriča sa Tomom. Gledao ih je neveselo i diskretno se povukao, da bi malo bile same. Onda je bilo došlo vreme za polazak. Kupio je kartu Savani, a Aleksa je insistirala da plati za višak prtljaga. Obe su plakale kad je Aleksa morala da ode. Nije mogla da ih otprati do izlaza, jer nije imala kartu. „Volim te”, ponavljala je iznova i iznova, a Savana se zakačila za nju kao dete. Tom je na kraju zagrlio ćerku i nežno je udaljio od majke dok su obe plakale. „Čuvaj se”, poručio je Aleksi preko ramena. „Dobro ću se brinuti o njoj, obećavam. Samo se i ti čuvaj.” Aleksa je klimnula glavom i zahvalila mu se, a potom su otišli kroz obezbeđeni deo sve do izlaza, i Aleksa više nije mogla da ih vidi. I dalje je plakala kada je zaustavila taksi da se vrati nazad u grad. Bila je iscrpljena kad je stigla u stan i pozvala je majku. Policajac u civilu kog joj je Džek


obećao, stajao je ispred vrata. „Kako je prošlo?”, pitala ju je Mjurijel. Zvučala je zabrinuto i razmišljala je o njima celo popodne. „Užasno. Ali Tom je bio veoma fin. Pokušaću da odem tamo sledeće nedelje”, rekla je Aleksa tužno. Nije mogla ni da zamisli život bez Savane narednih nekoliko meseci. A na jesen treba da ide na koledž. Uskoro će se završiti život na kakav su navikle, ili se to upravo dogodilo. „Pozvaću je večeras”, rekla je Mjurijel namršteno. Mrzela je što im se to dešava i šta im je suđenje uradilo. „Hoćeš da dođeš na večeru?”, pitala ju je nežno majka, ali Aleksa nije bila raspoložena. Teško joj je padalo kad je videla Savanu kako plače na aerodromu. „Ne. Samo želim da se uvučem u krevet i da plačem.” „Mnogo mi je žao. Možda sam pogrešila što sam ti rekla da je pošalješ u Čarlston. Ali mislim da je tamo bezbednija. Dođi kod mene na večeru kad god poželiš.” Znala je koliko će Aleksa biti usamljena bez svoje ćerke. „Hvala ti, mama”, rekla je Aleksa skrhano. I nakon što su završile razgovor, uradila je upravo ono što je i rekla. Legla je u krevet, pokrila se preko glave i plakala.


7. Let do Čarlstona trajao je duže od dva sata. Savana je tiho sedela na svom mestu i gledala kroz prozor, dok su joj se suze slivale niz obraze, a malo je i dremnula pred sletanje. Šok zbog iznenadnog odlaska od kuće ju je iscrpeo, kao i emocije jer ostavlja majku. Niko nije očekivao ovakve posledice Aleksinog suđenja. Tom ju je gledao kako spava i nežno je pokrio. Bio je svestan da je to što je slabo prisutan u njenom životu, kao i odbacivanje pre toliko godina, samo ojačalo vezu između nje i njene majke. Aleksa je bila sve što je Savana imala, a sada je odjednom bačena u novi svet bez nje. Najgore od svega, u tom svetu ona nije dobrodošla i smatra se pretnjom. Brinuo se zbog Luise i to sa dobrim razlogom. Nije poznata po nežnosti, toplini i saosećanju i znao je da će Savanin dolazak da izazove bitku, već i jeste. Luisa mu je tog jutra objavila rat i bila je ozbiljna, a znajući nju, najgore tek dolazi. Sleteli su u Čarlston sa oštrim udarcem o pistu, što je probudilo Savanu i pogledala je oca iznenađeno. Na trenutak je zaboravila sa kime je i gde ide. Sve joj se brzo vratilo kad je ugledala njegovo lice. „Stigli smo, ljubavi. Drago mi je da si se malo odmorila. Trebalo ti je to.” Ona je klimnula glavom, upalila telefon i videla poruku od mame u kojoj je pisalo: „Volim te. Vidimo se uskoro.” A Tom je odjednom zvučao mnogo južnjačkije nego pre. Bio je kod kuće. A Savana je bila daleko od svoje i osećala se izgubljeno. Izašla je sa ocem iz aviona, pokupili su njen prtljag, tri velike torbe i malu torbu njenog oca i skije. Njene skije je majka odnela kući. Nosač torbi ih je ispratio napolje sa prtljagom, a otac je zaustavio taksi. Smestila se pored njega i razgledala okolo dok su se vozili ka kući. Čula je oca kako daje adresu u Maunt plezantu, delu Čarlstona u kom je živeo. „Sećaš li se ičega iz Čarlstona kad si živela ovde?”, pitao ju je nežno Tom, a Savana je odmahnula glavom, očiju širom raširenih. Izgledala je prelepo dok je tu sedela, još uvek u skijaškim pantalonama i debelom džemperu i jakni. Kosa joj je padala niz leđa kao zlatna griva, a oči su bile boje različka, oštroplave. Ličila je na svoju majku u doba kad ju je prvi put sreo, a znao je da će i Luisa to primetiti. Savana je četiri godine mlađa nego što je Aleksa bila kada se zaljubio u nju, nakon što je Luisa napustila njega i sinove zbog nekog drugog. Tada je bio skrhan i sa Aleksom je pronašao sreću o kojoj nije mogao ni da sanja. A sedam godina kasnije, bio je neverovatna budala kada se Luisa vratila i isplela svoju mrežu. Kad pomisli na taj period, a često je to radio, znao je da je otad dobio sve što je zaslužio. Ali sad kad je ponovo video Aleksu, shvatio je da još uvek plaća ceh. Osećao je veliku krivicu


zbog toga, nadao se da je do sad prebolela. Ali je ipak video bol u njenim očima. Nadao se da bi sada mogao na neki način da joj pomogne, tako što će se pobrinuti za njihovo dete i tako što će uraditi sve što može za nju. Nema nameru da dozvoli Luisi da ga ovog puta zaustavi, kao što je to učinila toliko puta ranije, a on joj dozvolio. Uradiće za Savanu sve što može. I ona je njegovo dete. „Mislim da se sećam škole”, rekla je tiho Savana, „i možda kuće ili bašte... i Henrija i Trevisa”, svoje polubraće. Nije imala nikakav kontakt sa njima ovih deset godina. Klima je bila blaga. Zima je, ali je vreme poput proleća u Njujorku i bilo joj je vruće u debelom džemperu tokom kratke vožnje. Za petnaest minuta stigli su u Čarlston, videla je tornjeve crkvi kako se visoko protežu. Gledala je zainteresovano prelepe stare kuće pored kojih su prolazili, u pastelnim bojama, okružene kapijama od kovanog gvožđa i istim takvim balkonima. Arhitektura je bila stara i puna detalja, a bilo je i lepih starih mostova koji su se protezali do malih ostrva. Spektakularna luka bila je puna čamaca, uglavnom jedrilica. Tom je pokazao na Fort Samter u luci, gde je Građanski rat zvanično počeo. Bio je to prelep grad pun istorije i gracioznosti. Pre nego što ga je zamrzela, Aleksa je uvek govorila da je to jedini grad na jugu, možda i u celom svetu, koji oduzima dah. Svuda je bilo drveća punog mahovine, koje je i dalje bilo zeleno iako je februar. Dok su se približavali Maunt plezantu, otac joj je rekao da je u pitanju hrastovo dreveće. „Sutra ću te povesti u razgledanje”, obećao joj je i uhvatio je za ruku, a ona mu se ohrabreno nasmešila i klimnula glavom. Sve je bilo tako drugačije i novo, osećala se kao da je na drugoj planeti. Osećala se razlika u kulturi, načinu života, poštovanju prema istoriji, kao i da je u pitanju potpuno drugi svet. Osećala se kao da lebdi, bilo je veoma lepo. Izgledalo je kao da je grad potpuno posvećen istoriji i lepoti. Znala je da se južnjaci ponose svojom istorijom, a pre nekoliko godina, kada je pitala oca za Građanski rat, kada je učila o tome u školi, on ju je ispravio i nazvao ga „Rat između država”, i rekao da nije bilo nikakvog građanskog upliva u to. Otac joj je do srži bio južnjak, po precima i rođenju i bio je ponosan na to. Bio je južnjački gospodin, mada bi njena majka otišla bez reći kad bi joj to Savana spomenula tokom prethodnih godina. Očigledno nije bio „gospodin” prema njoj, ali je imao izuzetno graciozne manire. To nije promenilo ono što joj je uradio, ali je zbog toga bio prijatno društvo. Stari crnac koji je vozio taksi imao je tvrd, topli akcenat. Savana je volela da ga čuje. Kad god bi upoznala nekog s juga, to ju je podsetilo na oca i rekla bi da je njena porodica iz Južne Karoline. I ona se ponosila time, iako je po načinu života, navikama i kulturi, bila prava Njujorčanka, poput njene majke. Pravi Jenki. Kuće koje joj je otac pokazao u gradu bile su iz doba pre Građanskog rata, a


usput su prošli nekoliko ulica od kaldrme. Rekao je da u gradu postoji Francuska četvrt koju bi voleo da joj pokaže. Grad je imao dve reke, Kuper i Ešli. A otac joj je rekao da su plaže prelepe na ostrvu Palms i Salivan. Rekao je da bi mogli da odu kad otopli. Bio je to mali grad, ali je bilo mnogo toga da se vidi. Postojalo je nekoliko koledža, kafića u kojima su vreme provodili studenti i prelepih radnji u koje bi mogla da ode u kupovinu. Zatim se okrenuo ka njoj i pitao je da li zna da vozi auto. Bilo ga je sramota što ne zna to o njoj. Toliko toga nije znao, ali će sada imati priliku da nauči. Pitao se da li će, na neki način, ovaj odlazak iz Njujorka biti pravi blagoslov za oboje. Drugačije nikad ne bi došla u Čarlston. Luisa ne bi dozvolila. Savana je bila prognana. Dok je razmišljao o tome, bio je iskreno posramljen i znao je da je trebalo odavno da se oseća tako. Bilo mu je neugodno zbog toga, ali nikad dovoljno da uradi nešto po tom pitanju i suprotstavi se svojoj ženi. „Imam dozvolu”, rekla je oprezno Savana. „Dobila sam je pre godinu dana, ali je ne koristim. Mama nema auto, iznajmi ga ako putujemo negde na vikend. Problem je imati auto u gradu, a moraš da imaš dvadeset i pet godina da bi ga iznajmio, tako da nemam mnogo iskustva.” „Čarlston je jednostavan grad za vožnju, kad ga malo upoznaš. Možeš ovde da vežbaš. Pozajmicu ti jedan, imamo nekoliko starih.” Nije dodao da su za „poslugu”, ali je Savana pretpostavila. Bilo je lepo s njegove strane što je ponudio. „Možeš da se voziš do škole.” Pomisao na to ju je ponovo prepala, brinula se kako će joj biti u školi punoj stranaca od kojih se toliko razlikuje. Ponovo se ućutala dok je o tome razmišljala. Prešli su preko prelepog mosta i ušli u Maunt plezant, otmeno predgrađe u kom je živeo. Na istočnoj obali reke Kuper prostirale su se milje vila, svaka na nekoliko ari i sa hrastovim drvećem koje je oivičavalo zemljište i prilaze za automobile. Ponovo ju je podsetio da žive na samo deset minuta od plaže. Arhitektura je bila kolonijalna, sa visokim belim stubovima, svečanim ulazima, ukrašenim kapijama i dugačkim stazama koje vode do kuće. Očigledno je to bio najotmeniji deo grada, što je nije iznenadilo. Ništa joj nije delovalo poznato dok je gledala kroz prozor, dok taksi odjednom nije usporio i skrenuo ka prilazu. Pred njima se prostiralo ogromno zemljište i staza je delovala beskonačno. Savana je raširila oči kad se okrenula ka ocu. Do sad nije ništa prepoznavala, ali ovo jeste. „Sećam se ove staze”, nasmešila se kad je to govorila i delovala je zadovoljno. Na obe strane prolaza nalazila se mesingana ploča na kojoj je pisalo Hiljadu hrastova. Rekao joj je da se ranije, pre rata, tvrdilo da hiljadu hrastova okružuje imanje. Nikad nije brojao i sumnjao je da ih sada ima toliko. Zemljište se smanjilo na deset ari što je omogućilo lepo široko okruženje oko kuće. Setila se da ima teniski teren i bazen u kom je nekada plivala sa majkom i braćom. Tom ga je postavio za njih, pun uzbuđenja i Savana ga je obožavala. Plivala je kao riba. I sada je bila vešta, bila je deo plivačkog tima u školi, kao i odbojkaškog. Sada će joj sve to nedostajati.


Dok su prilazili kući, bolje ju je videla. Bila je ogromna i spektakularna, kao u filmovima. Savana se sada setila, samo što je bila mnogo veća nego što je očekivala. Bašte koje su je okruživale bile su izuzetne i tek će biti u proleće. Otac joj se nasmešio kada je primetio njen oduševljen izraz lica i bio je srećan. Možda će joj biti lepo tu i utešiće je zbog privremenog razdvajanja od majke. Barem se tome nadao. Kuća je bila bela sa visokim stubovima, a ulazna vrata su bila sjajno crna sa ogromnim antičkim zvekirom na sredini. Kuća je izgrađena u osamnaestom veku i bila je deo prvobitne plantaže. Ništa nije ostalo osim kuće i deset ari placa na kojima se nalazila. Odaje za robove bile su u raspadu i nalazile su se na zadnjem delu imanja, a koristile su se kao ostave za alat i opremu za baštu. Teško je poverovati da su ljudi živeli u tim prostorijicama i to po njih petnaest u jednoj. Njena majka bi govorila da su Bomontovi bili veoma blagi prema robovima, ali Tom se time nije ponosio. Savana ga je pitala za to prilikom jedne od njegovih poseta, a on bi uvek promenio temu. Nije smatrao da je robovlasništvo prigodna tema za razgovor. Vozač im je izvadio torbe iz kola, a onda su se niotkuda pojavila dva Afroamerikanca i toplo pozdravila Toma. Mlađi je pohađao koledž i radio je za njih pola radnog vremena, a drugi je bio ponosan stariji čovek koji je delovao fino, sa lepim manirima. Džed je radio za Tomovu porodicu godinama. Bio je tu u Aleksino vreme takođe i odmah je shvatio ko je prelepa mlada plavuša, iako nije znao da dolazi. Ličila je na majku i srdačno se nasmešio kad ju je video. „Dobro veče, gospođice Savana. Lepo je videti te opet”, rekao je Džed, kao da je njena poseta dugo i rado očekivana. Nije ga se sećala, ali je bila dirnuta što je znao njeno ime, a Tom ga je zahvalno pogledao. Džedova porodica je generacijama radila za porodicu Bomont, čak iz doba robova. A i kad su bili oslobođeni, oni su ostali. Džed je osećao veliku pripadnost Bomontovima, njihovom domu i radio je za Tomovu majku otkako se on rodio. Sada je radio kao čuvar, brinuo se o imanju, a ponekad bi bio i konobar i vozač, ali je Tomu uvek bio poput oca. Tom ga je predstavio kako bi Savana znala njegovo ime, a onda je predstavio i Foresta, mladog studenta. Obojica su uneli njene torbe, dok je Tom plaćao taksi, a Savana se držala oca i delovala nervozno. Tom im je rekao da odnesu torbe u Plavu sobu za goste. To je bila najveća i najelegantnija od četiri koje su imali i biće joj to lep dom narednih meseci. Imaće dovoljno prostora da se kikoće sa drugaricama, kad sklopi poznanstva u školi. Savana je pratila Toma i ušla u kuću. Plafon u predvorju je bio izrazito visok, sa ogromnim kristalnim lusterom koji su prvobitni vlasnici doneli iz Francuske. Tu su bile spiralne stepenice koje je viđala samo na filmovima. Savana se i setila kako trči niz njih sa majkom kad bi negde žurile. Njena soba je bila blizu sobe njenih roditelja, a niz hodnik u odnosu na sobe njene braće. Bila je to lepa ružičasta soba, puna sunčevih zraka, plišanih životinjica, igračaka i cvetnih dezena, potpuna suprotnost


sobi koju joj je majka dekorisala u Njujorku, a koja je bila jednostavna, moderna i zaslepljujuće bela. I dalje je imala istu tu sobu, a upravo ju je napustila. Na neki način, ona je predstavljala ledeno, jalovo raspoloženje njene majke kada su se uselile u stan u Njujorku. Život joj je bio prazan, a Savani se činilo da stan i dalje tako izgleda. Njena majka je topla žena, ali njihov dom nije. A Hiljadu hrastova bilo je puno tradicije, spektakularne istorije, porodičnog nasleđa i grandioznosti. Aleksa je uživala u životu ovde, sedam godina to joj je bio dom. I Savana je tu nekada bila srećna. Otac ju je poveo u dnevnu sobu koja je bila podjednako raskošna i puna starih stvari. Tu je bio još jedan divan luster i nameštaj je bio tapaciran delikatnim brokatom. Bilo je porodičnih portreta i statua i vazi punih cveća. Soba je imala delikatnu notu, a Savana je primetila da su lampe i zavese bile ukrašene svilenim kićankama, što ju je podsetilo na Francusku. Sve je bilo besprekorno i uređeno, ali nije bilo nikoga. Nije bilo ni znaka od Luise, ili njene i Tomove ćerke, a kuća je bila smrtno tiha. Prošli su kroz veliku trpezariju u kojoj se svaki zid razmetao portretima generala Konfederacije, njihovim precima. Tom je sproveo Savanu do kuhinje koja je bila prostrana, svetla i moderna i rekao joj da se posluži čime želi. Obroke je spremala kuvarica s dva pomoćnika, ali ni njih nigde nije bilo. Kuća je bila pusta. Tom ju je zatim poveo uz stepenice do njene sobe, od koje je Savani zastao dah. Soba je bila za princezu ili kraljicu, a njeni koferi su već bili tamo, spremni da se raspakuju. Ali Luise nije bilo nigde. Tom je zatim ostavio Savanu i otišao do svoje sobe niz hodnik i tamo našao Luisu kako leži pod baldahinom njihovog ogromnog kreveta, sa mokrim peškirom na čelu i zatvorenih očiju. Čula ga je kad je ušao u sobu i nije ništa rekla. „Stigli smo”, rekao je jednostavno, ali joj nije prišao. Povremeno bi spavao u radnoj sobi kad bi ona bila „bolesna”, što je zapravo značilo da ne razgovaraju. Dejzi bi rekli da spavaju odvojeno jer njena majka ima migrene, pa da je ne remeti. Pokušali su da sakriju činjenicu da im brak nije dobar. Bila je previše mala da bi to shvatila, ili su oni barem tako mislili. „Luisa?”, rekao je glasnije, kad ona nije odgovorila. Znao je da ne spava. Vilica joj je bila zgrčena, a i bila je potpuno obučena. Nosila je ružičasti Šanel komplet, sa naboranom ružičastom košuljom, a njene crno-bele Šanel cipele bile su bačene pored kreveta. Pretpostavio je da se bacila na krevet i stavila mokar peškir na glavu kad ih je čula da dolaze. Nije imala nameru da dočeka Savanu. Što se tiče Luise, ona tu ne pripada i nije dobrodošla. „Imam migrenu”, rekla je čvrstog glasa, čime je pokazala da nije tako. Imala je čvrst južnjački akcenat poput njegovog. Njegova porodica je živela u Čarlstonu već sto godina, a njena je poreklom iz Nju Orleansa, ali je stigla u Čarlston takođe pre


Građanskog rata. Njihove istorije, koreni i tradicija bili su duboko urezani u jug. Nikome od njih ne bi palo na pamet da žive bilo gde drugde. Njen sedmogodišnji boravak u Dalasu, kad ga je napustila, bio joj je prava agonija. Smatrala je da su Teksašani necivilizovani i nepristojni, ali joj se dopadalo što je većina njih imućna, barem oni koje je upoznavala uz svog muža. Ali oni su imali samo novac, govorila bi, ne i manire. Luisa je bila snob kada je u pitanju sve što ima veze sa jugom i, što se nje tiče, Teksas nije jug, to je sve novopečeni novac. Nema nikakvu istoriju i dostojanstvo, za razliku od Čarlstona. „Voleo bih da dođeš da se pozdraviš sa Savanom”, rekao je odlučno, blag zbog njene glavobolje, u koju ni na trenutak nije poverovao. „Ona je u Plavoj sobi.” „Izbaci je odmah odatle”, rekla je Luisa zatvorenih očiju. „Ta soba je za važne ljude koji nam dolaze u posetu, ne za dete. Smesti je u jednu od soba na spratu. Tamo joj je mesto.” Govorila je, a da oči nije otvorila, ne pomerivši nijedan deo tela osim usana. Soba o kojoj je govorila bila je služavkina soba na tavanu, a Tom je zasiktao na ono što je rekla, ali nije bio iznenađen. Luisa je proglasila rat njemu i Savani tog jutra preko telefona. „Ostaće u Plavoj sobi!”, rekao je odsečno. „Gde je Dejzi?” „Spava.” Pogledao je na sat, bilo je pola deset. „U ovo doba? Šta si joj radila? Jesi li je drogirala? Ona ne ide na spavanje pre deset.” „Bila je umorna”, odgovorila je Luisa i konačno otvorila oči i pogledala ga, ali se nije potrudila da ustane. „Šta si joj rekla?” pitao ju je, i sam sad stisnuvši zube. Znao je da je ovo samo početak. Bio je svestan šta je Luisa u stanju da uradi. Njeno ponašanje je umelo da bude zapanjujuće, kad god bi to htela. Bilo mu je žao Savane. On se navikao na Luisine osvete i njene otrovne metode, Savana nije, a nije ni imala predstavu u šta se upustila. Doveo ju je ovde uprkos svemu, želeo je da bude ovde, da je sačuva od opasnosti sa kojom se suočavala u Njujorku. Daće sve od sebe da je zaštiti što bolje može, ali Luisa je bila opasna i toga je bio svestan. „Za šta?”, gledala ga je Luisa prazno odgovorivši na njegovo pitanje o tome šta je rekla Dejzi. „Znaš šta te pitam. Šta si rekla Dejzi o Savani?” Posmatrao je svoju ženu. Bila je plava kao i Savana i Aleksa, ali njena kosa nije prirodna. Imala je istu frizuru još otkako je imala šesnaest godina, a išla je kod frizera tri puta nedeljno da je održava, sa zapanjujućom količinom laka za kosu. Bila je besprekorno očešljana, napadna u stilu oblačenja i nosila je previše šminke za njegov ukus i mnogo nakita, nešto je nasledila od majke, a nešto joj je kupio njen pokojni suprug. „Rekla sam joj da si u mladosti malo skrenuo s puta, a da je Savana plod tog


posrnuća i da nismo želeli da joj to kažemo.” Izgledao je preneraženo na pomisao da je Savana kopile koje se odjednom pojavilo, ako je to ono što je rekla Dejzi. „Jesi li joj rekla da sam bio u braku sa njenom majkom?” „Rekla sam da ne moramo da razgovaramo o tome i da radije ne bismo, a da će Savana ostati sa nama što je kraće moguće, jer joj je majka u nevolji.” „Za ime boga, Luisa, ispada kao da joj je majka na lečenju di u zatvoru.” Bio je zapanjen, ali ne i iznenađen. „Dejzi je previše mala da bi znala da kriminalci prete Savani. To bi joj zauvek ostavilo traume.” Kao i laži njene majke, znao je Tom dobro, ali bilo mu je teško da ih spreči kao i to što je svaku priču okretala u svoju korist. Luisa je bila najgori primerak južnjačke žene, licemerna i neiskrena, a lepo upakovana u lažni sjaj i šarm. Bilo je mnogo drugih južnjaka, muškaraca i žena, koji se nisu trudili da lepim manirima sakriju laži i bili su otvoreni. Luisa nije bila jedna od njih i uvek je imala tajne motive, zaveru ili plan. Njen plan je sada bio da zagorca Savanin život što je više moguće, kao i Tomov. „Želim da dođeš i pozdraviš se sa Savanom!”, ponovio je oštro, što je bila novina u njegovom slučaju. Luisi se to nije dopalo. Uspravila se na krevetu, spustila noge na pod i pogledala ga suženih očiju. „Ne pokušavaj da me uvučeš u ovo! Ne želim je ovde!” „To mi je jasno. Ali ona je ovde iz veoma važnih razloga. Sve što tražim je da budeš učtiva!” „Biću učtiva kad je vidim. Ne očekuj od mene više od toga!” Klimnuo je glavom i izašao iz sobe. Bilo je jasno da se Luisa neće sresti sa Savanom te večeri. Odustao je od svađe i vratio se sam u njenu sobu. Želeo je da svrati i da vidi Dejzi, ali je prvo otišao do Savane. „Luisa se ne oseća dobro, u krevetu je”, rekao je jednostavno, ali Savani je sve bilo jasno, međutim nije komentarisala. Laknulo joj je što ne mora da se upozna sa njom te večeri. „Jesi li gladna?” „Ne. Dobro sam, tata. Hvala ti. Samo ću se raspakovati.” Klimnuo je glavom i otišao u radnu sobu da proveri poštu. Toliko ga je Luisa iznervirala da ipak nije otišao do Dejzi. Nije bio dobro raspoložen i odlučio je da prenoći u radnoj sobi. Nije imao nikakvu želju da provede noć raspravljajući se sa suprugom. Ima dovoljno vremena za to sutra, kao i naredna tri meseca, do kraja suđenja. Zatvorio je tiho vrata, a Savana je uradila isto to u svojoj sobi. Sela je u veliku, udobnu fotelju i pogledala sobu. Sve je bilo od svetloplave svile i satena. Teške zavese bile su zakačene plavim kićankama. U sobi je stajao prelepi stari toaletni sto i ogledalo, kao i mali kutak za sedenje sa policom za knjige i dva manja kauča. Soba je bila toplo osvetljena i elegantno ukrašena. Bila je mnogo


složenija nego što je navikla i imala je veliki krevet sa baldahinom. Soba je predivna, iako nije njen dom. Znala je da joj je otac imućan, ali ne i da je živeo tako raskošno. Iznenadila se kad je ušla i još uvek je bila pod utiscima. Nije se osećala kao kod kuće, gde bi mogla da šeta u farmerkama i bosa ili u staroj flanelskoj spavaćici punoj rupa. U ovoj kući mora da se sredi i da se sedi uspravno na svilenim stolicama, ne može da se opusti i nosi puštena kosa. Teško joj je da zamisli da živi tu i da bude opuštena, a još teže da tu živi dete, mada još uvek nije videla naznake da je tako. Nije bilo nigde njene desetogodišnje polusestre kada su stigli, kao ni njene majke, kuća je bila tiha dok je Savana posmatrala svoj prtljag i pokušavala da se ohrabri i da se raspakuje. Umesto toga je uzela telefon i pozvala majku. Bilo je deset sati i nije bilo razlike u vremenskoj zoni. Mislila je da joj je majka i dalje budna i iznenadila se kad je shvatila da spava. Aleksa je pala u dubok san nakon što je satima plakala, ali nije želela to da kaže Savani. „Kako si, zlato?”, pitala je brzo Aleksa, a Savana je uzdahnula. „Neobično. Kuća je neverovatna, a tata je bio veoma fin. Smestila sam se jednu elegantnu sobu za goste koja je sva uređena u plavo.” Aleksa je dobro znala koja je soba u pitanju, jer se nazivala Plavom sobom i u vreme kad je ona bila tu, a uvek bi boravila u njoj kad bi dolazila u posetu pre nego što su se venčali. A sada je Savana tu. Aleksa je mogla da zamisli kako to izgleda. „Samo mi sve deluje previše elegantno i uređeno, kao muzej.” A i nije dom, iako je tu živela kao dete. „Ta kuća je puna istorije kojom se tvoj otac ponosi. Baka ti živi u još većoj kući u blizini, ili je barem živela. To je stara plantaža koju je njen deda kupio kad se oženio.” Bilo je previše toga za Savanu. Nedostajala joj je majka i njena poznata soba i njen život u gradu. Samo za to je sada marila, ne za eleganciju i istoriju juga. „Nedostaješ mi, mama”, rekla je Savana tužno, „mnogo mi nedostaješ.” Trudila se da ne zaplače, kao i Aleksa. „I ti meni, ljubavi. Nećeš dugo biti tu. Obećavam ti. A i ja ću doći čim budem mogla.” Nije se radovala tome, ali bi otišla i u pakao ako treba, samo da vidi ćerku. A što se nje tiče, Čarlston i sve što je tamo preživela isto su što i pakao. „Kakva je bila Luisa?” Aleksa je zaustavila dah kad je pitala. Znala je na šta je spremna i mrzela je što joj je Savana toliko izložena. „Nisam je videla. Tata kaže da je boli glava i da je otišla na spavanje.” Aleksa je zadržala jezik za zubima i nije komentarisala. „Nisam videla ni Dejzi. I ona je otišla na spavanje. Izgleda da se ovde sve rano završava”, za razliku od Njujorka koji je živeo i noću. „Tata kaže da će mi dati auto da vozim.” „Samo budi oprezna”, upozorila ju je majka. „Još uvek nemaš mnogo iskustva.” Ali je grad mali i nije bilo gužve u saobraćaju. Lepo je s Tomove strane što će joj dati auto. To će joj pružiti malo slobode, naročito kad krene u školu. „Jedva čekam


da te vidim”, rekla je tužno, poželevši da su sad zajedno. „I ja isto. Pretpostavaljam da bi trebalo da se raspakujem. Idemo sutra u razgledanje grada.” „To je potpuno drugi svet. Videćeš. Konfederacija je još uvek živa i zdrava. Za njih se „Rat između država” nikad nije završio. I dalje nas mrze i drže se čvrsto za svaki delić svoje istorije. Ne veruju nikome osim južnjacima. Ali ima i mnogo prelepih stvari, Čarloston je čaroban grad. Volela sam da živim tamo i zauvek bih ostala, da... dobro, ostatak priče znaš. Mislim da će ti se dopasti. Ima svega, lepote, istorije, prelepe arhitekture, divnih plaža, lepo je vreme, ljudi su lepo raspoloženi.” Bilo je lako reći da je nekad volela taj grad, bez obzira na to kako se sad osećala po tom pitanju. „Samo želim da budem sa tobom kod kuće”, rekla je Savana tužno. Predeli i istorijski aspekti Čarlstona je uopšte nisu zanimali, čak ni njihova škola. Želela je da bude u Njujorku sa svojim prijateljima i da završi školu tamo, a sada to ne može da uradi zbog nekoliko glupih pisama što je neki ludak poslao. To je nepravda. „Idem da sredim stvari. Jesi li mi spakovala muziku?” „Naravno.” Aleksi je bilo drago što se setila da to uradi. Nije bilo nikakvog uređaja u sobi gde bi pustila muziku, ali joj je majka spakovala diskmen i ajpod. Bila je potpuno opremljena. A i neće nikoga ometati, što je delovalo kao dobra stvar. Završile su razgovor i Savana je polako otvorila kofer i počela da slaže stvari. Sve je bilo tu, sva njena omiljena odeća, kao i odeća njene majke. Oči su joj bile pune suza kad je videla dva ružičasta džempera, potpuno nove i omiljene visoke potpetice njene majke i džemper sa motivom leoparda koji nije tražila, ali je isto volela da ga nosi, a koji je takođe bio nov. Videla je i dva plišana medveda i stavila ih na krevet smešeći se, bilo joj je drago što ih vidi posle toliko godina. Izgledali su kao stari prijatelji, trenutno i jedini. A onda je poređala diskove i kad se okrenula ka koferu da pokupi još, osetila je da je neko u sobi i umalo nije skočila kad je videla devojčicu u spavaćici kako stoji pored njenog kreveta i posmatra je. Imala je dugu plavu kosu i prilično krupne zelene oči. „Zdravo”, rekla je tiho. Imala je ozbiljan izraz lica, a spavaćica je bila pokrivena mašnama i medama. Bila je poput male lutke. „Znam ko si ti”, rekla je svečano. „Zdravo”, rekla je Savana nežno i dalje pod utiskom, ali nije želela da je uplaši. „Mi smo sestre.” Bilo joj je neobično što je to izgovorila. „Nisam znala za tebe sve do danas. Mama mi je rekla. Ispričala mi je da je nekada davno, tata bio oženjen nekoliko meseci tvojom mamom, ili tako nešto, kad si se rodila.” „Bili su u braku sedam godina”, rekla je Savana braneći svoju istoriju i svoju


teritoriju i sama se osetivši kao da ima deset, a ne sedamnaest godina. „Moja mama laže”, rekla je jednostavno Dejzi. Bila je to velika stvar za desetogodišnju devojčicu da kaže o svojoj majci, ali je bila istina. „Često to radi. Nikad mi nije rekla za tebe. Kaže da je tatu bilo sramota da mi kaže, pa zato nikad to nisu uradili. A ti si sada ovde jer tvoja majka ima problema sa zakonom.” Upravo to joj je Luisa rekla, a Savana se nasmejala na sav glas. Neverovatno je da je tako nešto izustila i tako predstavila njenu majku. „Je li u zatvoru?” „Ne.” Savana se i dalje smejala kad je prišla krevetu i sela, a onda potapšala po mestu pored sebe pozvavši Dejzi da skoči na krevet i sedne pored nje, što je ona i uradila. „Moja mama je tužilac i pokušava nekoga da pošalje u zatvor, jednu veoma lošu osobu.” „Je li tužilac ružna reč?” Dejzi je delovala zabrinuto, a Savana se ponovo nasmejala. Znala je šta je Dejzi mislila i ne bi je iznenadilo da joj je Luisa i to rekla. „Ne, to znači da je advokat. Ona je pomoćnica državnog tužioca. Ona šalje kriminalce u zatvor. Biće advokat na jednom suđenju i smestiće jednog lošeg čoveka u zatvor, koji je uradio mnogo nevaljalih stvari.” Pazila je da ne preplaši Dejzi tako što će joj reći da je verovatno ubio sedamnaest žena, možda i više. „Jedan od njegovih prijatelja, verovatno, slao mi je neka strašna pisma, pa je moja mama resila da me skloni dok se suđenje ne završi, tako da mi više ne bi pisao, i eto me ovde.” „Zna li on da si ovde?”, Dejzi je bila zabrinuta, a Savana je odmahnula glavom. „Ne i neće ni znati. Zato me je naš tata doveo, kako niko ne bi znao gde sam.” „Zna li tvoja mama da si ovde?”, Dejzi je bila zainteresovana za sve što je ona govorila i sve je prihvatala. Verovala joj je. Bila je dovoljno pametna da ne veruje svojoj majci, koliko god da to tužno zvuči. Lagala ju je i ranije o ljudima koje nije volela ili da bi ona zvučala dobro. Otpustila je dadilju koju je Dejzi volela jer je mislila da je Dejzi voli previše i da je previše vezana za nju, pa joj je rekla da je ona sama dala otkaz i pobegla jer nije marila za nju. Ali joj je kuvar rekao istinu. Dejzi se nikad više nije čula sa svojom dadiljom. „Moja mama i naš tata su se složili da bi trebalo da dođem ovde.” „Mislim da moja mama i nije naročito srećna zbog toga”, upozorila ju je Dejzi krupnim očima, a Savana je klimnula glavom. „Mislim da si u pravu.” „Čula sam je kako viče na tatu. Često to radi. Svađaju se tako”, objavila je kao da igraju neki sport, poput golfa. Upućivala je svoju novu sestru u situaciju prvih pet minuta. Ali ništa od toga nije iznenadilo Savanu, otprilike je znala šta da očekuje. I zasad sve je bilo tako, bez Luisinog dočeka. „Ume da bude prilično okrutna kad je ljuta, tako da, pazi se. Sviđaju mi se tvoji medvedići”, rekla je i okrenula se da ih pogleda, „I ja imam jednog. Spavam sa njim”, rekla je stidljivo i nasmešila se


Savani. „Želiš li da slušaš moju muziku dok se ja raspakujem?” ponudila joj je Savana, a Dejzi je odgovorila sa smeškom. Savana je otišla po ajpod, donela joj ga, upalila, a Dejzi se nasmešila i počela da peva, a onda se malo utišala da ih neko ne bi čuo. Nije želela da njena majka sazna da je u Savaninoj sobi. Bilo joj je lepo tu, i dopadala joj se Savana. I dalje je slušala muziku, kad je Savana završila sa slaganjem garderobe. Imala je mnogo prostora u ogromnom američkom plakaru sa ugrađenim pregradama za cipele, više nego što joj je trebalo. Dejzi je i dalje sedela na krevetu i skinula je slušalice kako bi mogla ponovo da razgovara sa Savanom. „Sviđa mi se tvoja muzika. Baš je dobra.” Imala je isti meki južnjački naglasak poput njenog oca i to joj je zvučalo slatko. Tad je već bilo jedanaest sati. „Voliš li što ti je mama advokat? Moja ne radi ništa. Igra bridž , ide na ručak i kupuje mnogo stvari.” „I ja volim da kupujem”, priznala je Savana. „Kao i moja majka, ali radi naporno. Njen posao je zanimljiv, osim kad se desi nešto glupo, poput pisama koja sam dobila. To se nikad ranije nije desilo. I moja baka je bila advokat”, dodala je. „Sad je sudija.” „Mislila sam da su sudije muškarci.” Dejzi je delovala zbunjeno. „Ne”, objasnila joj je Savana, „mogu da budu i žene. Ona se bavi porodičnim pravom, razvodi i tako to, starateljstvo, mnogo toga u vezi s decom.” „Ona mora da je pametna”, Dejzi je delovala zadivljeno. „I jeste i veoma fina. Mnogo je volim.” „Moja baka je predsednica general Ujedinjenih ćerki Konfederacije.” Bila je to teška rečenica za desetogodišnju devojčicu, ali ju je izgovorila, ne shvatavši da je ona i Savanina baka. „Ja imam i dva brata, Henrija i Trevisa.” Savana joj se smejala. „Imam i ja!” „To je neobično.” Dejzi je delovala iznenađeno. „Imamo istu braću, jer imamo istog tatu”, objasnila joj je Savana. „To je tako čudno”, rekla je i smešila se. „Uvek sam želela da imam sestru.” „I ja, takođe.” „Jesi li ti znala za mene?”, pitala ju je Dejzi kad se naslonila na jastuke i pogledala Savanu. „Znala sam”, rekla je Savana nežno. „Moja mama mi je rekla davno.” A onda joj je nešto palo na pamet. „Želiš li da spavaš ovde sa mnom večeras?” Bilo je prostora za njih deset u ogromnom krevetu, a Savana je mislila da bi to moglo da izgradi vezu između njih dve, a već su bile na dobrom putu. Dejzi je razmislila o ponudi, a onda klimnula glavom. „Želiš li da odeš po svog medveda?” pitala je Savana pošto je


Dejzi rekla da spava sa njim. „Bolje ne. Mama će me možda čuti i neće mi dozvoliti da se vratim.” Bila je pametna i imala je pravo. „Mogu da spavam sa tvojim.” Savana je spustila prekrivač, a Dejzi se uvukla ispod sa osmehom na licu. Savana je otišla da se presvuče u spavaćicu i vratila se nekoliko trenutaka kasnije, a Dejzi ju je čekala širom otvorenih očiju. Savana je ugasila svetio i legla u krevet. „Plašiš li se da budeš ovde?” šapnula joj je Dejzi nakon nekoliko minuta. Obe su ležale na leđima u mraku, gledale ka plavom svilenom platnu na vrhu kreveta. Ovo pitanje podsetilo je Savanu na majku i na to koliko joj nedostaje i koliko je neobično što je tu. „Pomalo”, odgovorila je šapatom. „Zato sam te zamolila da spavaš sa mnom večeras.” Kao odgovor na to, Dejzi je stavila svoju malu ruku u Savaninu i čvrsto je držala. „Bićeš dobro”, uveravala ju je. „Tata neće dozvoliti da ti se išta desi, a nevaljali čovek ti više neće pisati, i onda će tvoja mama da ga strpa u zatvor. A sada imamo jedna drugu”, rekla je slatko s detinjastom nevinošću. Od njenih reći, dok ju je čvrsto držala ručicom, Savani su se oči napunile suzama. „Hvala ti” rekla je nežno i nagnula se da poljubi Dejzi u obraz. Bio je mekan, poput bebine kože. Dejzi se nasmešila i sklopila oči, i dalje držeći svoju ruku u Savaninoj. Na kraju je njen stisak popustio i zaspale su tako jedna pored druge. Prošla je ponoć kad je njihov otac tiho pokucao na vrata. Kad nije bilo odgovora, otvorio ih je i provirio. Video je da je Savana u krevetu i na prstima ušao u mračnu sobu, primetio je dva obrisa jedan pored drugog pod mesečinom. Video je obe svoje ćerke kako čvrsto spavaju držeći se za ruke. Stajao je i posmatrao ih nežno se smešeći, dok su mu suze klizile niz obraze. A onda je izašao podjednako tiho kao kad je ušao i zatvorio vrata za sobom.


8. Kad se Savana probudila narednog jutra, sunčevi zraci su osvetljavali sobu, a Dejzi je već bila otišla. Iznenadila se kad je videla da je deset sati i da je spavala kao top. Nije čula Dejzi kad se iskrala iz sobe, a nije bilo ni naznaka da je uopšte bila tu. Otišla je u zoru da je neko ne bi našao u Savaninom krevetu, inače bi imala veliki problem sa majkom. Savana se istuširala, očešljala kosu, oprala zube, obukla i pošla ka kuhinji gde su dve žene sedele za kuhinjskim stolom. Nasmešile su se kad je ušla. „Dobro jutro”, rekla je Savana oprezno pitajući se gde joj je maćeha. „Čekali smo te da ustaneš. Nismo želele da te budimo”, rekla je starija žena. „Gospodin Bomont je rekao da će se vratiti po tebe u jedanaest. Morao je nešto da završi u kancelariji. A gospođa Bomont je kod frizera i ima neki svečani ručak u gradu posle toga.” To je značilo da će se njen otac vratiti za pola sata da je vodi u razgledanje koje joj je obećao. Dve žene su se predstavile kao Talula i Džejn. Talula je bila Džedova supruga, a Džejn je došla iz Memfisa i imala je drugačiji akcenat. Savana je bila oduševljena njihovim izgovorom. Pitale su je šta bi želela da doručkuje, a ona je rekla da će se poslužiti pahuljicama, ali su one insistirale da joj posluže doručak u posudi od kineskog porcelana sa cvetnim dezenom koji su postavile na pažljivo vezen laneni podmetač. Sve je bilo otmeno, ništa nije bilo jednostavno ili praktično, kao kod kuće i sve joj je bilo nepoznato. Ona i njena majka su živele pristojno, ali ni približno ovome. Ovo je potpuno drugi svet. Sada je razumela kakav je šok bio za njenu majku da se vrati iz svega ovoga nakon što su je oterali. Mora da se osećala kao Pepeljuga posle bala, kada se kočija pretvorila u bundevu, a beli konji u miševe, a u njenom slučaju, i savršeni princ se pretvorio u pacova. Savani je bilo žao majke. Već je završavala doručak kada se njen otac vratio i ušao u kuhinju zgodan kao i obično, u majstorski šivenom sakou od tvida i sivim pantalonama. „Zdravo, Savana!”, rekao je vedro. „Kako si spavala?” „Kao beba.” „Jesi li spremna za veliki obilazak?” Klimnula je glavom, zahvalila se dvema damama u belim uniformama i keceljama i pošla za ocem u predvorje. Otišla je po jaknu i tašnu, pošto je napolju bilo svežije, mada nije bilo hladno. Vetar je pirkao sa okeana, što je bilo često u Čarlstonu, a što bi se tokom leta pretvaralo u tešku vlagu. Pet minuta kasnije bili su u njegovim kolima, u jaguaru, i išli su ka centru grada.


Razgovarali su neobavezno o gradu, a prvo ju je odveo na tvrđavu Samter gde joj je održao predavanje o lokalnoj istoriji. Odatle se ispalio prvi hitac u Ratu između država. Savani je sve bilo fascinantno u obilasku, naročito južnjački pogled na svet. Sve se vrtelo oko Konfederacije, a nikada oko severa, koji po njihovom mišljenju nije ni postojao, osim kao neprijatelj kog su mrzeli pre sto pedeset godina, a i sada u nekim slučajevima. Odatle ju je odveo do Francuske četvrti gde je mogla malo da razgleda, a potom na ručak u staromodni restoran sa velikom baštom. Hrana je bila začinjena po lokalnom ukusu, sa supom od kraba i kolačem od kraba, lignji i pirinča, sve u delikatnom sosu sa aromatičnim začinima. Bilo je preukusno i smejali su se zajedno za vreme ručka, a nakon toga ju je poveo u vožnju kočijama niz kaldrmu da bi još malo razgledali istorijske spomenike, a on joj je pokazao i nekoliko popularnih kafića gde mladi provode vreme. Nakon toga ju je poveo pored nekoliko radnji za koje je mislio da bi mogla kasnije da obiđe, a potom pored predivnih plaža ostrva Salivan na putu ka kući. Vratili su se u pola pet nakon što su proveli predivan dan zajedno. Otac joj je za ručkom rekao da će sutradan krenuti u školu jer sve je bilo već dogovoreno. Biće četvrta godina, naravno, i dobrodošla je na njihovoj maturi i šetnji sa ostalim đacima, iako će njena zvanična diploma doći iz njene škole u Njujorku. Poslao je školi transkript njenih ocena. Lično će je odvesti ujutru i pokupiti posle škole i rekao je da posle može da ide sama kolima. Imao je spreman auto za nju. Ništa nije propustio i pobrinuo se za svaki detalj i to ju je duboko ganulo. Oboje su se smešili i neobavezno razgovarali dok su ulazili u kuću i oboje su se iznenadili kada su zatekli Luisu koja je takođe upravo stigla sa svog ručka. A kada ih je videla, bilo je prekasno da ih izbegne i da se sakrije. Strašni susret između Savane i njene maćehe više nije mogao da se odloži. „Zdravo”, rekla je stidljivo Savana. Ona je prva progovorila, a Luisa ju je gledala bez reči. Nosila je kraljevskoplavi komplet sa satenskim reverima i safirne minđuše. Frizura joj je bila poput kacige, a nijedna dlaka nije štrcala. Manikir joj je bio besprekoran, a njene oči bile su zarivene u Savanine poput noževa. „Ovo je Savana”, rekao je Tom pažljivo, ne bi li probio led, kao da Luisa to nije znala. „Savana, ovo je Luisa, tvoja maćeha.” Odmah je shvatio da je to greška kad se njegova žena okrenula prema njemu i opako ga pogledala, zanemarivši Savanu. „Ja nisam njena maćeha!” rekla je oštro. „Ona možda jeste tvoja ćerka, ali nije moja. Nemoj da zaboraviš ko je tvoja prava ćerka u ovoj kući.” „One su obe moje prave ćerke!” rekao je Tom čvrsto, a Savana je poželela da propadne kroz zemlju. Ovo nije bilo zanimljivo. Dejzi je bila u pravu. Luisa je bila besna zbog njenog prisustva i nije se ni trudila da to prikrije. Zapravo, ona je želela


da stavi Savani do znanja da nije dobrodošla. „Žao mi je što tako misliš”, rekla je Luisa i prošla pored njih ka kuhinji da razgovara sa kuvaricom o večeri. Savana se pitala da li će joj biti dozvoljeno da jede sa njima. Nije joj izgledalo verovatno, a ni privlačno. Tom ju je pogledao sa izrazom izvinjenja i slegnuo ramenima. „Smiriće se već. Ovo joj teško pada”, rekao je žalosno, jer ne može da objasni zapanjujuće ponašanje svoje žene i zbog toga se posramio. Savana je pokušala da ga umiri kad je Dejzi pojurila niz stepenice i zagrlila Savanu oko struka. Još uvek ju je grlila kada se Luisa vratila u predvorje i delovala je kao da će da dobije napad kad je videla Dejzine ruke oko Savane. „Jeste li svi poludeli?”, obratila se suprugu i ćerki. „Ova devojka je stranac. Ovde je gost kog je doveo tvoj otac. Nije član porodice, a naročito ne moje. Volela bih da se oboje setite toga i da se setite ko sam ja ovde. Ja sam tvoja majka, a tvoja žena, i kakve god da je greške tvoj otac činio u prošlosti nisu ni tvoj ni moj problem!”, rekla je gledajući pravo u Dejzi, koja je sklonila ruke sa sestre da ne bi još više uznemirila majku. „Razgovaraćemo o ovome, pošto očigledno moramo, ali nema potrebe da se ponašaš kao da si pronašla davno izgubljenu rođaku i dovela je kući. Ovo je naš dom, ne njen! I ona mi nije nikakav rod, kao ni tebi!”, ponovo se obraćala Dejzi, a potom je pogledala svog muža, ignorisala Savanu i pojurila uz stepenice punom parom. Trenutak kasnije čuli su kako je osvetoljubivo zalupila vratima svoje sobe, a oni su stajali i zgledali se, posramljeni i zbunjeni. Tom je pogledao stariju ćerku sa izrazom izvinjenja, koja je bila potresena i na ivici suza. Luisa ih je napala snagom tornada i ostavila ih u ruševinama. „Tata, možda bi trebalo da odem”, šapnula je ocu. „Biću dobro u Njujorku. Mama se samo uplašila. Ne želim da ti prouzrokujem nevolje.” Niti da se prema meni ophode kao prema šiparici, niti da me maltretira žena koja me očigledno mrzi. „Ne ideš ti nigde!” rekao je njen otac odlučno zagrlivši je. „Žao mi je. Luisa ima lošu narav, Smiriće se.” Zatim je pogledao u Dejzi koja je izgledala potišteno. „Hoćeš li otići?” pitala je Dejzi Savanu. „Ne znam”, rekla je iskreno. „Mislim da bi trebalo. Ne želim da ti uznemiravam majku.” „Ona je samo bezobrazna”, rekla je Dejzi ljutito. „Volim što si ovde. Želim da imam sestru. Nemoj da ideš”, rekla je molećivo i ponovo je zagrlila. Bilo joj je teško odoleti. Tom ih je poveo na sprat, grleći obe. I on je voleo što je Savana tu. Oduvek je želeo da je dovede, ali Luisa nikad nije dozvoljavala. Sada su joj se stvari otrgle kontroli igrom sudbine i bilo mu je drago zbog toga. Složio se sa Dejzi i nije želeo da Savana ode.


Poslao je Dejzi da uradi domaći, a Savanu otpratio do sobe i rekao joj da se opusti. Ponovo mu se zahvalila na lepom danu, ali su je oči odale da je zabrinuta, pa je pozvala majku čim je on otišao iz sobe i ispričala joj šta se desilo. „Ona je takva kretenka”, rekla je Aleksa zapenivši. „Ne znam šta da radim, mama. Mislim da treba da odem. Plaši me više od osobe koja mi šalje pisma. Pre minut je izgledala kao da bi me ubila.” „Verovatno je i želela da te ubije, ali neće to uraditi. A osoba koja ti šalje pisma bi mogla. Ne želim da se vratiš. Mrzim što ti ovo radim, ali moraćeš da probaš da izdržiš. Samo se drži podalje od nje. Je li joj se tvoj otac suprotstavio i ućutkao je?” „Pokušao je. Pregazila ga je kao voz i odbrusila mu.” „Uvek je to radila, kao i njegova majka. Njih dve zajedno su veliki izazov, a nema im ravne. Ne želim da zvučim nezahvalno jer je učinio sve ovo za tebe i prihvatio te tu, ali on je kukavica. Luisa ga ja uništila pre deset godina.” Savani se nije dopalo da to sluša, a Aleksa se odmah pokajala. On je Savanin otac, ali to je istina. Ona je živi dokaz. „Oprosti. Nije trebalo to da kažem”, izvinila se brzo Aleksa. „Samo ostani u svojoj sobi ili izađi napolje ili slušaj muziku. Ne želim da se vratiš u Njujork pre nego što se suđenje završi.” Savana se osećala kao da je osuđena na težak rad ili zatvor, bez obzira na to koliko je nameštaj lep ili kuća velika. Nije volela što je tu. A Luisa ju je mrzela. Ovo će biti tri naporna meseca. A majka je u pravu, otac nije umeo da se izbori sa Luisom. Savana je to upravo videla svojim očima. „Pokušaću”, bilo je sve što je Savana mogla da obeća, a sebi je obećala da će izdržati dok joj majka ne dođe u posetu. A ako ne bude bolje, vratiće se u Njujork sa njom ili će pobeći. Nema nameru da ovako živi tri meseca, ni zbog koga. „Žao mi je, ljubavi. Ne mogu da dođem ovaj vikend, ali ću doći narednog. Obećavam. Samo drži glavu gore i ne obraćaj pažnju na nju.” „Da, baš”, rekla je Savana i prekinula vezu. Sad je bila ljuta i na majku što ju je poslala da živi sa tom vešticom. Bila je gora od zle maćehe iz bilo koje bajke ili lošeg filma. Pepeljugin život je bio ništa u poređenju sa ovim. Dejzi se ušunjala u sobu zabrinutog izraza lica, kao što je Savana i pretpostavila da će uraditi. „Jesi li dobro?” „Da, valjda”, rekla je Savana obeshrabreno, i nasmešila joj se. „Nisam navikla na ovo. Volela bih da sam kod svoje kuće”, rekla je iskreno i Dejzi je klimnula glavom. „Znam. Ume da bude prilično bezobrazna. Često je takva prema tati.” „To mora da ti teško pada”, rekla je Savana saosećajući sa njom, a Dejzi je slegnula ramenima. „Tata je uvek fin prema meni i mojoj braći.” Nasmešila se Savani zagrlivši je.


„Nadam se da ćeš ostati.” „Videćemo kako će biti”, rekla je Savana ne obećavajući ništa, ali nije mogla da zamisli da živi ovako naredna tri meseca dok se suđenje ne završi, ili možda četiri ako se produži, što će se verovatno desiti jer delovalo joj je da će biti složen slučaj. Dok su ćaskale u Savaninoj sobi, Tom i Luisa su bili usred bitke u svojoj. „Kakvo je ono ponašanje?” besneo je na nju. „Da izgovoriš sve ono pred Dejzi i Savanom. Kako možeš da se osećaš tako ugroženo od strane devojke od sedamnaest godina?” „Ne želim je ovde!” Vikala je Luisa na njega. „Ona je rezultat tvoje greške, i ja ne želim da je gledam, niti da boravi u mom domu.” Zvučala je kao da traži pravdu, a on ju je gledao zapanjeno. „Jesi li ti normalna? Ne možeš da izmeniš prošlost preda mnom, Luisa. Bio sam prisutan. Ti si napustila mene i naše sinove, šutnula si me, razvela se, napustila njih i udala se za nekog drugog ko je imao više novca od mene! Oženio sam se Aleksom dok si ti bila u braku sa njim i veselo trošila njegov novac u Dalasu i nije te boleo ni mali prst za nas, za mene ili za sinove. Nismo te zanimali dok nije umro, a onda si odlučila da želiš da vratiš svoj stari život, bog zna zašto. Možda si bila usamljena, jer ti svakako novac nije bio potreban. A onda si me uvukla u aferu, a ja sam bio dovoljno glup da padnem na sve to, dok ti nisi ostala u drugom stanju i zaplakala mojoj majci da ne smem da dozvolim da rodiš kopile, a ja sam se sažalio na tebe i ostavio zbog tebe ženu koju sam voleo. Savana je plod braka punog poštovanja sa predivnom ženom koja je bila savršena prema tvojim sinovima i koju sam ostavio zbog tebe jer sam bio dovoljno glup da uradim „časnu stvar”. Kakva je to gomila gluposti, kao i ovaj brak. I dozvolio sam ti da mi zabraniš da viđam Savanu deset godina, da bih te usrećio. Odbacio sam rođenu ćerku. Čudo je što uopšte razgovara sa mnom. A sada je njen život u opasnosti i dovedem je ovde na tri meseca, a ti si zla prema njoj, maltretiraš me zbog toga i ponašaš se kao da je ona „greška” nastala sa nekom prostitutkom s kojom sam te prevario. Ti si napustila nas, Luisa, prosto i jednostavno. I ne pada mi na pamet da ponovo napustim ćerku da bi ti bila srećna! Ono što sam učinio njenoj majci bilo je dovoljno loše.” „Ako ti je žao zbog toga, onda se vrati njoj”, rekla je hladno Luisa. „Nije u tome stvar! Možda sam bio častan prema tebi, ali prema njoj sam ispao đubre. Svi to znamo, a znaš i ti, tako da prekini, i budi uljudna prema Savani ili ćeš imati ozbiljnije probleme sa mnom!” I bez reči više, i pre nego što je Luisa stigla da mu odgovori, izleteo je iz sobe i zalupio vratima. Obe devojčice su to ćule iz Savanine sobe, ali nisu komentarisale. Mogle su da pretpostave šta se i zašto desilo. To je prvi put posle dužeg vremena, ako ne i u životu, da se Tom tako suprotstavio Luisi, a ona je besnela, ali nije dalje jurila svađu, a ni njega i ostala je u svojoj sobi.


Vratio se u radnu sobu i telefonirao starijem sinu i pozvao njega i njegovu verenicu Skarlet na večeru. Rekao je Trevisu tog dana u banci da je Savana došla. Bio je iznenađen kad mu je otac objasnio situaciju, I mogao je da pretpostavi koliko će mu majka biti nezadovoljna zbog toga. Nije mu bilo dozvoljeno da pominje Aleksu ili Savanu deset godina i uvek ga je grizla savest što nije održao kontakt sa njima. Pokušao je neko vreme, a onda je samo prestao, a znao je da je tako bilo i sa njegovim bratom. Trevis je imao petnaest godina kada je Aleksa otišla, i još uvek je bio mlad, voleo ju je i bila je dobra prema njemu, a zbog toga se osećao još gore. Njegova majka je stavila jasno do znanja da bi svaki kontakt sa njom značio izdaju njegove „prave” majke, a bio je dovoljno mlad pa je u to poverovao. Sada je imao dvadeset i pet godina, radio je u očevoj banci u gradu i planirao je da se u junu oženi devojkom iz jedne ugledne porodice iz Čarlstona, čiji su preci bili još dublje povezani sa Konfederacijom nego njegovi. Imala je više generala u porodici nego što su oni imali hrastova na imanju. Bila je divna devojka i mnogo ju je voleo. Voleo je što je veoma brižna osoba i to što radi kao medicinska sestra, što nije neko bez ambicija s obzirom na to koliko joj je porodica imućna. Želela je da nastavi da se bavi tim poslom dok ne budu dobili decu. Njegova majka smatrala je to bespotrebnim jer nije dobro da supruga jednog Bomonta bude medicinska sestra. Trevis je bio naročito zadovoljan time i podržavao je Skarletinu odluku. Otac mu je delovao napeto i neraspoloženo kad ih je pozvao na večeru. „Ovde je malo napeto”, rekao je iskreno. „Tvoja majka je uznemirena zbog Savane. Mnogo je uznemirena. Znaš kakva je.” Trevis je previše dobro poznavao njene napade besa. Stalno je besnela, iako je mogao da pretpostavi da je ovaj napad bio poseban. Jedino što bi njoj bilo gore, jeste kad bi doveo Aleksu umesto njene ćerke. Ali i Savana joj je dovoljno teško padala. Trevis je pretpostavljao koliko je atmosfera neprijatna trenutno i saosećao je sa svojim ocem. „Mislio sam ako biste ti i Skarlet došli na večeru, to bi joj malo odvuklo pažnju i opustilo atmosferu.” „Naravno, tata. Videću šta radi Skarlet. Završila je s poslom pre sat vremena. Pozvaću te ponovo.” Javio se i rekao je da će doći u pola osam, na vreme da sednu da večeraju, a Tom je pozvao kuvaricu i obavestio je, nakon što se najiskrenije zahvalio sinu. Rekao je Savani i Dejzi da će doći Trevis i Skarlet kad je prolazio pored Savanine sobe trenutak kasnije i video da su obe tu i da i dalje razgovaraju. Dejzi je bila uzbuđena što će videti Trevisa i njegovu buduću suprugu. „Dopašće ti se”, uveravala je Dejzi Savanu. „Stvarno je dobra. A Trevis je divan.” Savana ga se jedva sećala posle skoro jedanaest godina. Imala je šest godina kad ga je poslednji put videla. Zajedno su otišle na večeru tačno u pola osam, upravo kada su Trevis i Skarlet ušli. Bila je lepa devojka duge crne kose, a on je bio slika i prilika svog oca, samo mlađi, a čak i je i bolje izgledao. Mladi par je nosio farmerke i lepe džempere što je


izgleda bilo dozvoljeno. Savana je nosila suknju, džemper i visoke štikle i izgledala je veoma uglađeno. Plava kosa se sijala kad ju je očešljala. Dejzi je nosila školsku uniformu i papuče. Tom je skinuo sako i zavrnuo rukave, tako da izgleda da večera kod Bomontovih nije tako formalna koliko je Savana očekivala. Predstavio je Trevisa Savani, a njih dvoje su se stidljivo nasmešili jedno drugom. Trevis je rekao da je bila mala kad ju je poslednji put video, ali je prećutao koliko ga podseća na njenu majku, kao i sve ostale. Bila je slika i prilika Alekse. Ona i Skarlet su opušteno razgovarale dok su čekali da ih pozovu na večeru, a Skarlet joj je ispričala koliko joj je majka zauzeta venčanjem koje će biti ogromno. Pozvali su osam stotina ljudi, što je delovalo kao većina Čarlstona. Dok su razgovarali, Luisa je ušla u dnevnu sobu, iznenađena što vidi najstarijeg sina i njegovu verenicu. „Šta je ovo?”, pitala je hladno, plašeći se da je Tom organizovao nekakvo okupljanje da bi proslavili Savanin dolazak, a da je nije obavestio. „Trevis je nazvao i rekao da bi došao na večeru”, kazao je brzo Tom, a Luisa mu nije poverovala. „Mislio sam da ti ne bi smetalo. Zvao je pre pola sata, a ti si se odmarala.” Oboje su znali da se nije odmarala, već da nisu razgovarali, i još uvek je tako, osim u javnosti. Privatno su i dalje bili besni jedno na drugo. „Naravno da sam srećna da vidim Trevisa i Skarlet!” rekla je Luisa vatreno i požurila ka njima. Oči su joj plamtele, ali se nasmešila kad ih je zagrlila i malo porazgovarala sa njima, dok je potpuno ignorisala Savanu, na njeno olakšanje. Nije imala nikakvu želju da razgovara sa Luisom. Seli su da večeraju i Luisa je zauzela mesto između svog muža i sina. Smestila je Skarlet pored Trevisa, a Dejzi pored oca, jer, zaboga, morala je da ga podseti ko je njegova „prava” ćerka, a Savani je ostavila mesto između Skarlet i Dejzi i bez reči joj pokazala ka stolici. Savana je bila svesna da bi je Luisa najradije smestila u garažu ili tuđu kuću kad bi mogla. Savana je, međutim, uživala u večeri i razgovoru sa Skarlet i Dejzi. Skarlet joj se veoma dopala, kako joj je Dejzi i rekla da će biti. Bila je topla, brižljiva, lepo vaspitana, puna saosećanja i nije bila pretenciozna. Bila je medicinska sestra na onkologiji i radila je sa ljudima koji boluju od raka i rekla je da voli svoj posao. Trevis je bio ponosan na nju i izgledao je veoma srećno. Tokom večere razgovarali su o venčanju. Luisa je očigledno bila veoma uzbuđena. U njihovom klubu prirediće probnu večeru za trista ljudi, a Dejzi će nositi cveće za Skarlet. Ona je već naručila haljinu iz Bedžli Miška, a haljine za deveruše biće poručene od Vere Vang. Njena majka je planirala da nosi veoma elegantnu satensku haljinu Oskara de la Rente. A Luisa još uvek nikome nije rekla šta će da obuče, ali je Dejzi znala jer je videla haljinu u njenom ormaru. Planirala je crvenu boju. Tokom večere su svi delovali opušteno i Tomov plan da pozove Trevisa


ispostavio se kao dobra ideja. Delovalo je da se Luisa do kraja večere opustila i izgledala je manje besna. Ništa nije rekla Tomu kada su Trevis i Skarlet otišli, ali barem nije imala ni podle komentare. Vratila se nazad u sobu i ovog puta nije zalupila vratima. Tom je poželeo laku noć svojim ćerkama i vratio se u radnu sobu gde je premestio svoje stvari. Dejzi je otišla u svoju sobu da završi domaći, ali je šapnula Savani da će ponovo spavati kod nje, da se ne bi plašila. Ona je otišla u svoje odaje i bacila se na krevet uz režanje. Boravak u ovoj kući je veoma naporan. Pritom sutra kreće i u školu. Pozvala je majku i rekla joj da je upoznala Trevisa i Skarlet i da su bili veoma fini prema njoj. Savana i Aleksa su neko vreme razgovarale, ali je Aleksa bila veoma zauzeta. A kao što je i obećala, Dejzi se pojavila u njenoj sobi u deset sati i ušunjala se u Savanin krevet. Majka joj je već poželela laku noć i teren je bio čist. Ponovo su se dve sestre držale za ruke nakon što su popričale nekoliko minuta, a ovog puta su zaspale i brže nego prethodne noći. Ovo je bio jedan buran dan za Savanu.


9. Savana je bila nervozna kad ju je otac narednog jutra odvezao u školu. Kad su krenuli, Dejzi je već otišla u svoju autobusom. Luisa je još uvek bila u svojoj sobi i, kao i obično, Savana je na brzinu pojela tanjir pahuljica i čekala je oca spremna u tačno osam ujutru. Nije mnogo pričala na putu do škole. Bilo je očigledno da je zabrinuta, ali se on trudio da je uteši. Kad su stigli do Danijel Ajleda i prostranog poseda kampusa od pedeset ari U ulici Sevn farms, zaustavio je auto na parkingu i ispratio je do direktorove kancelarije, gde su joj čestitali na dobrom uspehu u školi u Njujorku i poželeli joj dobrodošlicu. Pomoćnik direktora dao je Savani raspored koji joj je delovao razumno i ponudio joj da je otprati na prvi čas, a tada se Savana brzo pozdravila sa ocem. Škola je bila mnogo veća od one u Njujorku i bila je poput škola koje je viđala u filmovima sa dugačkim redovima ormarića u svakom hodniku. Đaci su bili podeljeni u grupe, sa knjigama u ruci, smejali su se i žurili na čas. Njena gipka figura i duga plava kosa privukle su pažnju nekoliko momaka. Nosila je farmerke jer joj je rečeno da su dozvoljene, starke, kariranu košulju koja je bila ispasana i duksericu sa logom njenog odbojkaškog tima iz Njujorka. Znala je da je prekasno da se ovde priključi timu, ali se nadala da će imati priliku da trenira neki sport unutar škole. Prvi čas po rasporedu bio je francuski. Išla je na napredne kurseve francuskog u Njujorku i imala je dobre ocene na ispitima. Profesorka je čitala odeljak iz knjige kad se Savana ušunjala na svoje mesto. Podigla je pogled i izgledala pomalo iznervirano zbog ometanja, klimnula glavom, a potom nastavila. Bilo je trideset đaka u učionici i većina se dosađivala. Čas je trajao pedeset dva minuta i kada je zvonilo, nakon sto im je profesorka podelila zadatke, svi su izleteli kroz vrata. Profesorka joj se nasmešila na izlazu i Savana je krenula niz hodnik. Dali su joj mapu, ali sve je bilo zbunjujuće i nije imala pojma gde se nalazi. Obrtala je i prevrtala mapu, s knjigama u rukama, kada joj je prišla nasmejana pegava devojka svetloriđe kose vezane u rep. „Deluješ izgubljeno. Mogu li da pomognem?” Kao i svi ostali, osim Savane, i ona je imala jak južnjački akcenat. „Mislim da mi je sledeći čas istorija. Hvala”, rekla je dok je pružala mapu lepoj riđokosi. „Na pogrešnom si spratu”, objasnila joj je devojka. „Učionica se nalazi gore,


tačno iznad naših glava, a gospodin Armstrong je bezveze. Zadaje previše domaćeg i ima ružan zadah. Odakle si?” Još uvek se smešila, a Savana je bila zahvalna na pomoći. Niko drugi se nije ponudio, iako ju je nekoliko momaka posmatralo kod svojih ormarića s druge strane hodnika, a Savani su bili simpatični. Nije imala dečka od prve godine srednje škole. Provodila je vreme samo sa drugaricama. Znala je da bi bilo još gore da je morala da ostavi i dečka da bi ovde došla. „Odavde sam poreklom. Ovde sam se rodila. Ali sam deset godina živela u Njujorku.” „Dobro došla nazad!” Nasmešila se devojka srdačno. „I ja moram na sprat. Ispratiću te. Imam hemiju. Nikako da je položim. Ne mogu da dočekam da završim sa školom. Pauziraću godinu.” Savana je klimnula glavom dok su žurile uz stepenice. Devojka je nosila duksericu i farmerke, kao i većina momaka. To se nije razlikovalo od Njujorka, mada joj je nekako ovde sve bilo neobično, kao da joj je nekakav znak iznad glave na kom piše Ja sam nova učenica. „Zašto si se vratila?” pitala ju je devojka. „Došla sam da budem sa ocem do kraja školske godine. Živim sa majkom u Njujorku.” Nije želela da kaže da je tu jer joj je život u opasnosti. Tema je previše ozbiljna da bi je delila sa drugima, naročito sa onima koje ne poznaje. „Ako se svađaš sa majkom, ja se u to ‘previše’ dobro razumem”, rekla je devojka smešeći se. „Moja majka i ja se slažemo kao pas i mačka, ali je ipak mnogo volim, blagoslovena bila. Sa tatom mogu da se dogovorim, ali majka mi je oštrokonda”, rekla je devojka i Savana nije mogla da se suzdrži da se ne nasmeje. „I tvoja je takva?” „Ne, moja je prilično dobra. Odlična, zapravo. Samo smo mislili da bi bila dobra ideja da malo provedem vremena sa ocem.” To je čak i njoj zvučalo sumnjivo, ali nije znala šta drugo da kaže. „Uzgred, kako se zoveš?” bila je zainteresovana za devojku iz Njujorka. Imala je stila čak i u dukserici i farmerkama, a imala je i neku iskru u očima. „Savana Bomont. Ti?” „Džulijen Petigru. Moj deka je bio general ili tako nešto. Meni je to pomalo dosadno. Toliko me zamaraju te gluposti. Moja baka je članica Ujedinjenih ćerki Konfederacije i stalno ide na čajanke.” To ju je zamaralo, ali je ipak pomenula. Savanu je ovo podsetilo na svoju baku. Džulijen je dotad već dovela Savanu do njene učionice i obećala joj da će je kasnije potražiti. Rekla je da će biti u kafeteriji na drugom odmoru, u pola jedan, i pozvala je Savanu da joj se pridruži. Ona je pogledala raspored i videla da je takođe tada slobodna i rekla joj da će pokušati da je pronađe. „Hvala ti na pomoći. Vidimo se kasnije!” rekla joj je Savana i ušla u učionicu. Na


istoriji je bilo duplo više đaka nego na francuskom i ona je sela na poslednje mesto u poslednjem redu iza zida momaka koji su razmenjivali poruke i uopšte nisu obraćali pažnju na profesora. A profesor je uradio upravo ono što joj je Džulijen i rekla, zadao im je previše domaćeg. Imala je još dva časa posle toga, čas kreativnog pisanja i sociologiju, a onda je imala odmor i to za vreme ručka. Nekako je pronašla kafeteriju, ali nigde nije videla novu prijateljicu. Dva dečka su joj ponudila da sedne sa njima, ali joj je bilo neprijatno jer ih ne poznaje. Stavljala je na poslužavnik jogurt, voćnu salatu i flašicu soka od pomorandže kada ju je Džulijen pronašla. „Bila si u pravu”, rekla joj je Savana i bilo joj je drago što je vidi. Tražiti nekoga u kafeteriji bilo je poput traženja igle u plastu sena. Stotine đaka su šetale okolo i sedale za velike i male stolove, a i bilo je veoma bučno. „ Armstrong zadaje previše domaćeg.” „Rekla sam ti. Upravo sam ponovo dobila dvojku iz hemije. Majka će me ubiti. Opterećena je dobrim ocenama, a ona nikada nije išla na koledž. Samo želi da ide na ručak i da igra bridž sa drugaricama. Ne moraš da ideš na koledž da bi to radio.” Savana je klimnula glavom. Nije pomenula da je njena majka advokat da ne bi izgledala uobraženo. „Tata mi je lekar. Pedijatar.” Savana je ponovo klimnula glavom. Pronašle su slobodan sto i sele, a onda im se pridružila grupa momaka i devojaka. Izgleda da je Džulijen bila popularna i poznavala je sve ljude u školi. Na pola ručka priznala je Savani da ima momka. On je kapiten tima američkog fudbala, što je velika stvar. Svi za stolom su pravili planove za vikend, razgovarali o košarkaškoj utakmici od petka, raspitivali se za prijatelje, razmenjivali brojeve telefona i tračeve. Bila je to jedna živahna grupa i Savana se osetila malo zapostavljeno, tako da je samo slušala. Bila je potpuno samouverena u Njujorku, ali se ovde osećala nesigurno, pored toliko novih likova i imena i tako velike škole. Bila je pomalo sluđena kad ju je otac pokupio iz škole u tri sata. Džulijen i još dve devojke su joj dale svoje brojeve telefona, što je bio dobar početak, ali je bila previše stidljiva da bi ih pozvala. „Kako je bilo?” pitao ju je otac kad je ušla u auto. Delovala mu je umorno i iscrpljeno. „Pomalo previše svega, ali sam dobro. Upoznala sam neke fine ljude. Samo ih ima mnogo i teško je uz nove časove i nove profesore. Većina materije mi je poznata i ne razlikuje se mnogo od rada u Njujorku, osim časova građanskog gde se samo priča o južnjačkoj istoriji. Konfederacija je nesumnjivo i dalje prisutna u Čarlstonu. Ali nije bilo loše za prvi dan”, rekla je iskreno, a on je klimnuo glavom kad su


krenuli kući. „Mnogo domaćeg?” pitao ju je zainteresovano. Bio je veoma pažljiv prema njoj, više nego što je očekivala i to ju je ganulo. „Otprilike isto kao i pre. Svi smo nekako u istom sosu, čekamo vesti sa koledža. Morali bismo baš da budemo glupi da sve pokvarimo u poslednjem tromesečju. Sad je sve opušteno.” Smejao se kad je to izgovorila. „Siguran sam da bi bili srećni da to čuju.” „Znaju oni to. Kod kuće čak i nemamo godišnje ispite na kraju četvrte godine. Samo moraš da imaš prolazne ocene sa časova.” Neće saznati da li je primljena do kraja marta, a možda i do aprila, tako da se još uvek nije brinula za to. Pet minuta kasnije bili su kod kuće, a kad ju je odbacio, otac se vratio u banku. Poručio joj je da će se videti kasnije. Otišla je u kuhinju da nešto prezalogaji, ali nije bilo nikoga. Dve žene koje su obično u kuhinji ostavile su poruku da su otišle u nabavku. Nije bilo traga ni Luisi ni Dejzi. Savana je pošla na sprat ka svojoj sobi sa jabukom i limenkom koka-kole, kad je Dejzi iskočila iz svoje sobe široko se smešeći. Znala je da joj majka nije tu, pa je bilo bezbedno da zagrli Savanu. „Kako je bilo u školi?” pitala je i pošla za Savanom u njenu sobu. „Pomalo strašno”, priznala je. Bilo joj je lakše da kaže njoj nego ocu. „Mnogo je novih ljudi.” „Jesu li profesori bezobrazni?” pitala je Dejzi saosećajno bacivši se na Savanin krevet. „Ne. Samo je drugačije.” A onda se setila nečeg što je želela da pita Dejzi, koja je njen lični savetnik po pitanju domaćih običaja. „Šta znači ‘blagoslovena bila’ što svi izgovaraju? Stalno to pričaju.” Delovalo joj je pomalo neobično, a Dejzi joj se nasmejala kad ju je čula. „To znači da nekoga mrze. Prvo kažeš nešto veoma ružno o nekome, a onda odmah dodaš ‘blagosloven bio’. Moja majka to stalno radi. Kao i moja baka. Mi to nazivamo pokvareni, a fini.” Onda se i Savana nasmejala. Džulijen je to rekla o svojoj majci. „A ako to kažeš nekome u lice, to znači da ga zaista mrziš. Moja majka i to radi.” Savani nije bilo teško da poveruje u to. Čuli su lupu ulaznih vrata, a Dejzi je otrčala nazad u sobu za slučaj da je to njena majka. Nisu želele da ih uhvati zajedno. Savana je čula kako se zatvaraju vrata Luisine sobe odmah potom, pa joj je bilo drago što je Dejzi otišla. Luisa bi odlepila kad bi saznala da se tako lepo druže i da spavaju svake noći zajedno u Savaninoj sobi. Aleksa je pozvala Savanu ubrzo nakon toga i pitala je kako joj je bilo u školi i


Savana joj je sve ispričala. Rekla je da je manje-više, sklopila prijateljstva. A iz navike, majka ju je pitala kako se zove nova drugarica, Kad joj je Savana odgovorila, nastupila je tišina s druge strane veze dok je Aleksa pokušavala da shvati ćerkine reči. „Čudno”, rekla je na kraju, dok je sedela za svojim stolom u Njujorku, zamišljenog izraza lica. Savana je mogla da joj čuje to u glasu. „Šta je čudno?” „Mora da ima hiljadu đaka u toj školi, a ti si našla ćerku žene koja mi je bila najbolja prijateljica dok sam živela u Čarlstonu. Uradila je istu stvar, prišla mi je čim sam se doselila tu, pomogla mi je da se snađem, u svemu mi je pomogla.” Aleksin glas je polako kopnio dok ju je Savana slušala. Pretpostavila je da ima još nešto da kaže. Poznavala je svoju majku. „I?” „Zaklela mi se na večnu odanost kada me je tvoj otac ostavio i da ćemo zauvek biti prijateljice. Nikad se više nismo čule. Prestala je da mi piše. Nije mi se javljala na telefon. I poslednje što sam čula jeste da su ona i Luisa najbolje prijateljice. Veoma južnjački. Pazi se da i tebi tamo ne slome srce. Sve je to lažni sjaj.” „Nemoj da si takva, mama.” Savana ju je ukorila. „Ima takvih ljudi i u Njujorku. Ovde su uglavnom druželjubivi.” Onda je pomislila na Luisu, koja svakako nije bila druželjubiva i nije pružila južnjačko gostoprimstvo Savani. „Postoje dobri i loši ljudi svuda. Nema to veze sa jugom ili severom.” Bila je u pravu, ali Aleksa to nije želela da čuje. „Niko od tih ljudi nije stao uz mene kad sam se vratila u Njujork. Nikad mi se više nisu javili, nakon što sam sedam godina mislila da su mu bliski prijatelji. Ništa mi iz tih godina nije ostalo osim tebe.” Nasmešila se žalosno Aleksa. „I mnogo mi nedostaješ. Nema te dva dana i jedva to podnosim.” „Da, znam. I ti meni. Deluje kao da će zauvek biti ovako. Kad dolaziš?” „Ne ovog vikenda, narednog. To je najbolje što mogu da izvedem. Ovaj slučaj me ubija.” Bila je iscrpljena i Savana je čula to preko telefona. „Kakvi su ti časovi?” „Dosadni. Preživeću”, pokušala je da je uveri. Majka joj je bila pod stresom. Znala je da se plaši da dođe u Čarlston, ali bi zbog ćerke otišla i u sam pakao. Savana je bila oduševljena što dolazi. Džulijen ju je pozvala na mobilni pre večere i otkrila je isto što i Savana, da su im majke bile najbolje drugarice kad su one bile male. „Moja majka šalje tvojoj poljupce, blagoslovena bila”, rekla je Džulijen i Savana je jedva uspela da se suzdrži od smeha. Želela je da joj kaže da zna da to znači da Džulijenina majka mrzi njenu. Ali Aleksa bi rekla isto to, da je to njen stil. S obzirom na to da je iz Njujorka, bila je direktnija i nazvala je Džulijeninu majku izdajicom.


Devojke su porazgovarale nekoliko minuta i dogovorile se da se nadu u školi narednog dana. Savana je počela da radi domaći i upravo je završila istoriju kad je došlo vreme za večeru. Bez Trevisa i Skarlet da odvlače pažnju, razgovor je te večeri bio slabašan. Luisa je razgovarala sa svojom ćerkom, ali je ignorisala i Savanu i svog muža. Tom je razgovarao sa svima njima, a Dejzi samo sa roditeljima, dok se Savana uopšte nije usuđivala da progovori, smatrala je da je tako bezbednije. Otac ju je kasnije obišao u sobi. Knjige su bile svuda oko nje, a ona je sedela za računarom i slala mejlove drugaricama u Njujorku u kojima im je pisala o Čarlstonu. Nije nikome objasnila zašto je otišla. Majka joj je rekla da to ne radi. Samo je napisala da će se ubrzo vratiti i da joj nedostaju, i da je u poseti ocu u Čarlstonu. Laknulo joj je što će stići na maturu. Barem je tada mogla da se pozdravi sa svima, pre nego što odu svi na svoje koledže. Za nju su školski dani u Njujorku već bili gotovi, ali njeni prijatelji to nisu znali. „Kako ide domaći?”, pitao ju je Tom kad je ušao u njenu sobu. „Skoro sam gotova.” Imala je ideju i htela je nešto da ga pita, ali nije želela da pominje ništa za večerom. Nije ništa želela da priča pred Luisom, blagoslovena bila. Nasmešila se samoj sebi na tu pomisao. „Pitala sam se da li bi možda trebalo da posetim baku.” „Želiš li da je posetiš?” Bio je iznenađen. „Mislila sam da bi možda bilo lepo.” Klimnuo je glavom. Savana je tako iznenadno došla u Čarlston da mu to do sad nije ni palo na pamet, ali je bila lepa pomisao. Ona je dobra devojka i bio je ganut. „Razgovaraću sa njom.” Njegova majka i Luisa su bile posebno bliske i plašio se da bi Savanina poseta mogla da izazove novu eksploziju, možda čak i goru. „Prilično je krhka.” „Je li bolesna?”, Savani je bilo žao. „Ne, samo je stara. Sada ima osamdeset devet godina.” Imala je četrdeset i četiri kada se on rodio i bio im je veliko iznenađenje. Njegovi roditelji za dvadeset i dve godine braka nisu mogli da imaju decu, a onda je stigao on. Njegova majka je stalno pričala koliko je to čudo bilo. Kad je bio mali, zvala ga je svojim malim čudom, a on to nikad nije voleo, pa ni sada. „Ako želi da me vidi, volela bih da je posetim”, rekla je Savana. Jedva je se sećala. Bila je prisna sa bakom u Njujorku, ali se baka iz Čarlstona potpuno udaljila iz Savaninog života, u znak odanosti prema Luisi. I zato što Aleksa nije s juga, već je došla sa strane. Kada su otišle, zatvorila je vrata za njima i nikada ih ponovo nije otvorila. Savana je znala da joj je majka ogorčena i zbog toga, i nije bila sigurna šta bi ona mislila o toj poseti, ali je to želela da uradi kad je već tu. Želela je da okusi


svaki aspekt života u Čarlstonu. To je i njena porodica, ne samo porodica njenog oca, njena druga polovina, mada bi tako nešto njenoj majci zvučalo kao izdaja i zbog toga je osećala grižu savesti. Tom je svratio kod majke narednog dana. Imao je slobodnog vremena i odvezao se do nje u Maunt plezant. Judžin de Boregar Bomont živela je na deset minuta od njegove kuće, tridesetak ari niže, u kolonijalnoj vili koja je bila okružena hrastovima sa velikim odajama za robove koje su se i dalje nalazile u stražnjem delu imanja, mada su bile prazne. Dve stare sluškinje su živele u kući sa njom, a jedan čovek bi dolazio svakog dana popodne da obavlja teže fizičke poslove. Bile su skoro istih godina, a nijedna nije imala dovoljno snage da održava toliku kuću čistom. Tu su odrasli i Tom i njegov otac. Nekoliko puta je pokušao da je nagovori da prodaju imanje, ali ona nije želela. Bilo je njen ponos i radost skoro sedamdeset godina. Sedela je na stražnjem tremu i čitala, zamotana u veliki vuneni šal. Šoljica čaja od nane nalazila se pored nje, a knjigu je držala starim suvim rukama. Bila je slabašna i hodala je uz pomoć štapa, ali je bila dobrog zdravlja. Sedu kosu je, kao i uvek, držala podignutu u punđu. Bila je predsednica general Ujedinjenih ćerki Konfederacije. Generalsku titulu je nosila jer je njen otac bio general i to čuveni. Nekoliko njenih predaka je takođe imalo titule. Volela je što je njena porodica ponos juga. Bila je zapanjena kada se Tom oženio Jenkijem. Aleksa je bila naročito nežna prema njoj kada su se venčali, ali je ipak bila devojka sa severa i nije bila po merilima njegove majke, Oduševila se kad se Luisa vratila i dala je sve od sebe da ubedi sina da se ponovo oženi njom. Odluka je doneta kada je Luisa pametno odigrala i ostala u drugom stanju, što je Tom kasnije shvatio da se nije desilo slučajno, već da je bilo pažljivo isplanirano, na predlog njegove majke, a na kraju je i upalilo. „Majko?” rekao je nežno kada je izašao na trem. Sluh joj je bio savršen, a vid još bolji. Samo su je kolena ponekad mučila, ali joj je um, kao i jezik, bio oštar kao i uvek. Nije želeo da je prepadne, a onda je podigla pogled i nasmešila se kad je spustila knjigu. „Bože, kako lepo iznenađenje. Šta ti tražiš ovde usred dana? Zašto nisi na poslu?” „Imao sam malo slobodnog vremena pa sam mislio da je dobro da svratim. Nisam bio od prošle nedelje.” Trudio se da je posećuje dva do tri puta nedeljno, a Luisa je dolazila barem jednom. Pošteno je obavljala svoje dužnosti po tom pitanju i na tome je Tom bio zahvalan. Povela bi i Dejzi sa sobom na svakih nekoliko nedelja, ali bi detetu uvek bilo dosadno. Nije bilo ničega za nju tamo. „Šta ima novo? Je li ti dolazio neko?”, upitao je pošto je seo. Kuvarica ga je ponudila čajem, ali je odbio. „Išla sam juće kod frizera”, rekla je ljuljajući se u svojoj fotelji. „I prečasni Forbuš je došao da me poseti u nedelju. Nisam otišla u crkvu, pa se zabrinuo. Koleno


me ponovo mučilo, pa sam ostala kod kuće.” „Kako ti je koleno sad?”, pitao ju je saosečajno. Uvek se plašio da bi mogla da padne i slomi kuk, a to bi u njenim godinama imalo katastrofalne posledice. Bila je nestabilna na stepenicama, ali je insistirala da se penje na svoju odgovornost. „Bolje je. To je zbog vremena. Bilo je vlage u nedelju pre kiše.” Nasmešila se svom sinu jedincu. Bio je dobar momak i ponosila se njime. Njegov otac je takođe bio ponosan na njega, ali umro je pre tri godine, u devedeset četvrtoj, i ona je otada bila usamljena. Aleksa je bila veoma brižna i prema njemu. Bio je vatreni starac sa neobičnim smislom za humor i nikad nije voleo Luisu, ali se, za razliku od svoje žene, nije mešao u njegov brak. Tomova majka je uvek imala mišljenje o svemu što je radio i imala je snažan uticaj na njega. Bio je bliži njoj nego ocu. On je uvek bio udaljeniji i rezervisan. „Luisa kaže da si išao na sever.” „Jesam”, potvrdio je. „Išao sam na skijanje u Vermont.” „Nije mi rekla to. Mislila sam da si možda na poslovnom putu u Njujorku.” „Nisam bio ovog puta”, rekao je. Odlučio je da bude hrabar i da vidi šta će se desiti. Znala je da se viđao sa Savanom nekoliko puta godišnje. Nikad nije pitala za nju, a Tom nije komentarisao. Što se njegove majke tiče, to poglavlje je zatvoreno, iako ne baš koliko se nadala. „Vodio sam Savanu na skijanje.” Judžin nije ništa rekla. „Kako je Dejzi?” to je bio njen način da mu stavi do znanja da ne nastavlja temu. „Dobro je. Lepo joj je u školi.” A onda je odlučio, s retkim naletom hrabrosti, da se ne snebiva. „Majko, Savana je ovde.” Na trenutak, majka nije rekla ništa, a onda ga je pogledala hladno, a on joj je uzvratio pogled. „Kako to misliš ovde? U Čarlstonu?” Klimnuo je glavom, a ona je izgledala razočarano. „Kako možeš tako nešto da uradiš Luisi?” „Nisam imao izbora. Njena majka je tužilac u slučaju ubistva u Njujorku i taj čovek je pretio Savani. Aleksa se plašila da joj je život u opasnosti i želela je da je skloni iz Njujorka. Nismo imali gde drugo da je pošaljemo.” Nastupila je dugačka pauza dok je njegova majka razmišljala o tome. „Zašto preuzima takve slučajeve? To nije posao za ženu.” Znala je da je i Aleksina majka advokat, ali je bila advokat za razvode, što je drugačije, a potom je postala i sudija. Nije gonila ubice i dovodila porodicu u opasnost. „Upisala je pravo nakon razvoda i sada radi za državnog tužioca. To je visokopoštovan posao.” „Ali ne za ženu!”, odbrusila je njegova majka i zatvorila usta uz coktanje. Izgledala je kao Krcko Oraščić kad je to uradila. Bila je lepa žena u mladosti, ali to je bilo tako davno. Sada je previše mršava i ličila je na jastreba sa oštrim nosem i


namračenim očima. Usne su joj se pretvorile u tanku liniju, što je značilo da nije srećna. Nakon nekog vremena je ponovo progovorila, dok je Tom čekao i pitao se da li treba da ode. Ako ne želi da vidi Savanu, neće je prisiljavati. Njegova majka radi šta ona poželi, tako je uvek bilo. „Koliko će dugo ostati?”, pitala ga je konačno suzivši oči. „Do maja ili juna, dok se suđenje ne završi.” Širom je raširila oči kad je odgovorio. „Mora da je Luisa veoma uznemirena.” Nije rekla ni reč o tome, ali nisu ni razgovarale nekoliko dana. „Najblaže rečeno. Spremna je da me ubije. Ali Savana je veoma mila devojka.” Majka nije rekla ništa. „Ona je moja ćerka”, dodao je. „Ne mogu da se ponašam prema njoj kao da joj ništa ne dugujem. To nije pravedno. Nisam smeo da dozvolim Luisi da mi zabrani da je dovodim u Čarlston i da me natera da je viđam jedino u Njujorku. I ona je deo mog života, odnosno treba da bude, a nije bila poslednjih deset godina.” „Previše je potresno za Luisu da ona bude ovde.” Judžin nije želela da on ima ikakve veze sa Aleksom, kao nj Luisa. Znala je koliko ju je Tom voleo i nije želela da joj se vrati. Luisa je njegova supruga. Nakon njene „male greške”, kako je to njegova majka nazivala, vratila se kući. Majka je želela da tako i ostane. Ona je dobra južnjakinja iz Čarlstona. Aleksa je stranac iz potpuno drugačijeg sveta, ne pripada ovde kao ni njena ćerka. Ali je Savana i Tomova ćerka. To nije želela da prizna. „Luisa će morati da izdrži do kraja suđenja”, rekao je Tom odlučno. „Duguje to Aleksi, koja je brinula o momcima sedam godina, dok je Luisa bila u Teksasu. Tri meseca je sada neće ubiti.” Ali bi mogla ona da ubije njega. Delovalo je verovatno. „Kakva je?”, pitala ga je majka. „Koliko godina sada ima?” Kao da je prošlo sto godina otkako su otišle. „Ima sedamnaest godina. Ona je jedna prelepa, divna, pristojna, osećajna, nežna i pametna devojka. Liči na majku.” Usne njegove majke su se ponovo pretvorile u tanku liniju i on je odlučio da odustane. „Ne moraš da je vidiš, majko. Nisam želeo da te pritiskam. Znam kako se osećaš po tom pitanju. Ali Savana je pomenula da bi volela da te vidi, pa sam mislio da treba da ti prenesem to. Reći ću joj da više ne primaš posetioce.” Nije ništa odgovorila, a on je ustao da pođe kući i nežno je pomazio po glavi. On je brižan sin i uvek ju je poštovao i slušao. Sagnuo se da je poljubi u obraz, a ona ga je pogledala čeličnim očima. „Dovedi je na čaj u nedelju”, bilo je sve što je rekla. Podigla je knjigu i nastavila da čita. A on je, bez ijedne reči, tiho otišao. Savani se ispunila želja, a Luisa će ponovo da poludi. Nije ga više plašila, već je navikao na to. Savanina poseta mu je


vratila nešto što je odavno izgubio. Hrabrost.


10. Kad je narednog jutra Aleksa stigla na posao, čekala ju je poruka od Džoa Mekartija, državnog tužioca, da odmah dođe kod njega. Zvučalo je kao da je važno. Otišla je pravo do njegove kancelarije, a sekretarica joj je rukom dala znak da uđe. Džo je sedeo za svojim stolom, a i Džek je bio sa njim. Izgleda da se nešto desilo. Delovali su zabrinuto i nije joj se dopadalo šta vidi. „Nešto nije u redu?”, pitala je kad je sela tamo gde joj je Džo pokazao rukom. Prešao je pravo na stvar. „FBI želi naš slučaj”, rekao je i delovao je nezadovoljno zbog toga. „Koji slučaj? Luka Kventina?” Aleksa je raširila oči, ali nije bila toliko iznenađena. Kretali su se u tom pravcu čim su žrtve počele da se pojavljuju u drugim državama. Čim se pređe državna granica, umeša se i FBI, to su svi znali. „Žele zasluge za istragu i osudu.” Džo Mekarti joj je ispričao ono što je upravo rekao Džeku. „Ne mogu to da dobiju, mogu da nam pomognu sa istragom, ako žele, kao što i jesu. Ali su i druge lokalne agencije umešane, kao i operativna grupa koju, moram priznati, oni vode u poslednje vreme. Ali smo mi pronašli prva tela u Njujorku i mi smo ga ovde uhapsili. Slučaj je naš.” Nije želela slavu ili ljubav novinara, nego su toliko naporno radili na tome, naročito Džek i ona, i nije želela sada da odustane. Bila je odlučna u nameri da smesti Kventina iza rešetaka. „Ako ga preuzmu, nastaće haos, sve države će se uključiti i razvlačiti slučaj okolo. Moramo da povežemo njihove slučajeve sa našim, kao što smo i uradili. Sve je lepo povezano. Ovde smo podigli optužnicu, ne vidim zašto se FBI ne bi samo pridružio. Ne krijemo ništa od njih, dobro bi nam došla svaka pomoć pri istrazi, ali će koštati poreske obveznike čitavo bogatstvo ako krenemo da ga vozamo po ostalih osam država, a to nije nikome u interesu. On je naš!” Rekla je bez oklevanja, a Džo joj je nasmešio. „Volim kad žena zna šta želi”, rekao je manje zabrinuto. „Ne plašiš se da nastaviš sa ovim slučajem, Aleksa? Već imaš policajca u svom stanu, a čujem i da si poslala ćerku odavde. Zar ne bi radije odustala?” „Ne, ne bih”, rekla je mirno. „Želim da završim ono što sam započela. Luk Kventin je sociopata i hladnokrvni ubica i želim da ga krivično gonim. Ne plašim ga se. A mojoj ćerki je dobro tamo gde je. Nedostaje mi, ali svakako imam previše posla pa ne bih ni provodila vreme sa njom. Hajde da uradimo ovo, ljudi. Ne smemo da dozvolimo da nas FBI pokrade. Žele samo slavu. Mi ne želimo to, radimo dok ne


padnemo s nogu. Sudićemo mu ovde. Imamo pravo po zakonu jer smo ovde pronašli prva četiri tela.” Tehnički je bila u pravu, ali FBI je imao veliki uticaj i moglo bi da se desi i jedno i drugo. „Videću šta mogu da uradim. Kako ide istraga?” Nije ih pitao nekoliko dana, bio je previše zauzet borbom sa direktorom FBI-ja. „Imamo podudaranja DNK sa skoro svakom žrtvom. Fale nam dve i čekamo rezultate iz Ilinoisa”, uputio ga je Džek. „I još uvek ne želi da prizna?” Džek je bio iznenađen. „Ne”, odgovorila je Aleksa. „Šta kaže njegova braniteljka?” „Da je nevin i da mu je neko podmetnuo”, rekla je prezrivo. „Sa podudaranjem DNK sa sedamnaest žrtava? Na čemu je ona?” „Čvrsto na zemlji. On je zavodnik i mislim da je pala na njega. Mlad je i zna šta treba da radi. Sociopata od glave do pete.” „Imamo li psihološku procenu?” „Imamo dve. Sociopata do srži.” „Zna li ona to?” „U kontaktu smo. Ima sve što imamo i mi. Bez iznenađenja.” „Ovo će biti gadno. Porota će mu presuditi, a sudija će ga zatvoriti na hiljadu godina.” „Slažem se”, rekla je Aleksa uzdahnuvši. Bila je umorna, ali je dobro obavljala zadatak i obojica su to znali. Uvek je tako bilo. Neverovatno je temeljna i državnom tužiocu se dopadalo to što čuje. Daće sve od sebe da joj ne oduzmu slučaj. Boriće se još jače da ga zadrže. Uverila ga je. Ona je pravi tužilac za ovaj slučaj. Nijedan federalni tužilac ne bi to bolje uradio. „Kventin želi svoj dan na sudu. Mislim da mu se dopada pažnja medija”, rekla je mudro Aleksa. „Mrzim to!”, rekao je Džo ljuto, ali nije bilo načina da se zaustavi. Luk Kventin je bio vest nacionalnih razmera. Kao i Aleksa, ali bila je izuzetno diskretna po tom pitanju, nije želela da upropasti slučaj nečim što bi rekla novinarima. Pametna je, a Džou se i to dopadalo. Uveravao je oboje da će se boriti da zadrže slučaj i da će povući sve moguće veze, a nakon toga su otišli iz njegove kancelarije. I Džek i Aleksa su i dalje bili zabrinuti. „Dođavola, nadam se da nećemo izgubiti slučaj”, rekla je Aleksa kad su se zaustavili kod aparata za kafu. Ovih dana živela je na kafi i čokoladicama i ostajala je za svojim stolom do ponoći, svake noći. „Nadam se da će iskoristiti svoj uticaj da ga zadržimo”, rekao je Džek dok je išao za njom u njenu kancelariju. Jedva da ju je viđao, bio je previše okupiran poslom.


Juče je došao iz Pitsburga gde je bio da bi pomogao sa tamošnjom istragom i razmenio korisne informacije. „Moram da priznam da nas ovaj bednik tera da naporno radimo.” „To nam je posao”, rekla je Aleksa nasmešivši mu se kad je sela za sto. Osećala se kao da tu živi. „Da li ti se ikad smuči sve?”, pitao ju je iscrpljeno i popio gutljaj kafe. „Ponekad. Ali ne sad. Kada su gluposti poput krađa. Barem se uz ovakav slučaj osećam korisno. Štitim društvo i mlade žene. Kad su kradljivci u pitanju, gonim ih jer su ukrali gaćice iz radnje donjeg veša. Koga to zanima?” Neki slučajevi su bili ozbiljniji, ali većina nije. „Kako je Savana, uzgred?” Aleksa je uzdahnula kad ju je pitao. „Dobro je. Sa ocem je u Čarlstonu. Ne uživa naročito, ali se trudi. Nedostaje mi.” Bila je usamljena bez nje i Džek je to znao. „Ako FBI preuzme slučaj, može da se vrati”, rekao je, ali je Aleksa odmahnula glavom. „Ne želim da se vrati dok se ovaj slučaj ne završi, bez obzira na to ko ga vodi. Ovaj čovek je manijak. Mogao bi da nastavi da je maltretira zbog onoga što sam do sad uradila i mislim da bi to i uradio. Odustaće tek kad ga osude i pošalju nazad u zatvor. Tada će biti svršeno i on će shvatiti. Sada je vladar sveta.” Džek joj nije protivrečio. Kventin se hranio pažnjom koju je dobijao. Džek ga je posetio nekoliko puta u poslednje vreme i Kventin je delovao hrabrije svaki put. Bio je opijen uzbuđenjem, a slepa nevinost i divljenje njegove advokatice su mu samo dale podstrek. Mislio je da je nasamario ceo svet, ali nije. Može samo da misli tako. Pati od jakog kompleksa više vrednosti. Niko mu ništa ne može ili se barem nada. Dok ne bude osuđen. „Mislim da je pametno to što si je poslala tamo”, rekao je iskreno Džek. „Nadam se”, ponovo je uzdahnula Aleksa. „Iskreno, bojim se da se ne zaljubi u Čarlston kao i ja. Jug je veoma zavodljiv, naročito takav grad. Ljudi su druželjubivi i šarmantni. Sve je tako lepo. To je potpuno drugi svet i drugi život. Istina je kad kažu da je graciozan, uživala sam u životu tamo. A onda se sve okrenulo protiv mene i ispostavilo se da su sva ljubav i toplina bili lažni. Oni se drže jedni drugih, radije bi imali lošeg pripadnika Konfederacije nego dobrog Jenkija u svom okruženju. Prevarili su me svi koje sam tamo poznavala.” I dalje je bila ogorčena zbog toga. Možda će uvek i biti. „Nemoguće da su svi takvi”, pretpostavio je Džek. „Možda nisu, ali sam takav utisak stekla. Savana je još u fazi medenog meseca, još uvek otkriva sve lepote. Loše stvari dolaze kasnije.”


„Meni to zvuči kao brak”, zakikotao se Džek kad ju je pogledao. „Nisam siguran da se mnogo razlikuje.” „Jug je posebno mesto. Iz drugog je veka. Bilo je divno mesto za život. Ne želim da Savana ostane tamo, ni da to poželi. Nadam se da će se vratiti pre nego što se upeca. Valjda će se njena zla maćeha postarati za to umesto mene. Otac joj je oženjen pravom oštrokonđom.” „Rekao bih da ju je zaslužio.” Aleksa je klimnula glavom u znak slaganja, nakon čega je podigla gomilu dokumenata vezanih za Kventinov slučaj i zajedno su se bacili nazad na posao. Radili su tu do tri i ručali su sendvič za njenim stolom. Onda se Džek vratio u svoju kancelariju, a Aleksa je u svojoj ponovo ostala do ponoći. Savana nije rekla majci da će se videti sa bakom tog vikenda jer nije želela da je uznemiri. Znala je da Aleksa ima dovoljno problema sa slučajem. A Tom nije rekao Luisi, jer je se to ne tiče. Odvezao je Savanu tamo u nedelju po podne. Iznenadio se kad je video majku kako sedi u sobi za primanje umesto na tremu. Set za čaj je bio postavljen na stolu. Savana je hodala iza njega i bila je zapanjena koliko je prostorija delovala neočuvano. Sećanje na nju bilo je maglovito. Kuća je nekada bila prelepa, ali je sada blago oronula poput njene bake. Tomova majka je sedela u velikoj fotelji i čekala. Kosa joj je bila savršeno podignuta u punđu, a njene oštre oči su posmatrale oboje. Odmah je videla da joj je sin zaštitnički nastrojen prema Savani i da je vezan za nju, a to joj se nije dopadalo. Što se nje tiče, Savana to ne zaslužuje. Pokušala je da izbriše Savanu i Aleksu iz njihovih života i smatrala je da su njegova osećanja prema Savani prava izdaja Luise. Ni ona nije rekla Luisi za sastanak. Bili su zajedno u ovoj zaveri i osećala je grižu savesti. A ona je i to prezirala. „Zdravo, bako”, rekla je Savana uljudno, pruživši joj ruku, a starica je nije prihvatila. „Imam artritis”, rekla je, što je bila istina, ali ne u toj meri. Uvek bi pružila ruku svešteniku kad bi došao. I više bi volela kad bi je Savana oslovljavala sa gospođa Bomont, ali je to prećutala. „Kako sam čula, ovde si do juna”, rekla je direktno Savani kad je njena prastara služavka ušla da im sipa čaj. „Možda ću biti”, rekla je Savana tiho, kad je sela u uzanu fotelju blizu nje. Sve u sobi je izgledalo krhko i prašnjavo. Savana se nadala da neće kinuti. „Možda i do maja, ako se slučaj brže završi. Ali to je veliki slučaj, suđenje ume dugo da traje.” „Tvoja majka nije bila advokat kad sam je ja poznavala”, rekla joj je baka uz naznaku neodobravanja, a Savana je klimnula glavom. Nije lako ostati nepokoleban pred ovom staricom oštrih crta lica. Možda je stara, ali je jaka kao čelik. „Upisala je pravo nakon”, pošla je da kaže „razvoda”, a onda se zaustavila,


„nakon što smo se vratili u Njujork. Moja druga baka je takođe pravnica.” „Znam”, Judžin Bomont je klimnula glavom. „Upoznala sam je. Bila je draga žena.” Bila je voljna da to prizna, ali ništa slično neće reći o Aleksi, zbog odanosti Luisi. „Hvala”, rekla je učtivo Savana, još uvek držeći šoljicu čaja. Nosila je sivu suknju i beli džemper i izgledala je uredno, čisto i stidljivo. Tom je bio ponosan što želi da dođe i što je dovoljno hrabra da to uradi. Njegova majka nije jednostavna žena. „Da li i ti želiš da budeš pravnica?”, namrštila joj se baka. Tražila joj je manu, video je Tom, ali još uvek ništa nije našla. Očigledno je bilo da je ona devojka sa severa i da joj je nedostajala mekoća juga, ali je bila učtiva i lepo vaspitana, a to joj se dopadalo. „Ne. Mislim da bih volela da budem novinarka, ali još uvek nisam sigurna. Tek sam se prijavila za koledž i ne moram da prijavim smer još dve godine.” Baka ju je pitala na koje se koledže prijavila i bila je zadivljena odgovorom. To su sve prvoklasne škole, uključujući i Djuk. „Mora da si dobar đak”, zaključila je Judžin, „čim si se prijavila u takve škole. U moje vreme devojke nisu išle na koledž, udavale bi se i rađale decu. Sad je, međutim, drugačije. Jedan od mojih unuka je upisao Univerzitet u Virdžiniji kao i njegov otac, drugi je otišao na Djuk”, rekla je kao da ih Savana ne poznaje. „Univerzitet u Virdžiniji je veoma dobra škola”, rekla je jednostavno Savana, ali ona se nije prijavila tamo. Majka joj je rekla da to ne radi jer smatra da će se tamo osećati izopšteno obzirom da nije poreklom s juga. Savana je znala da je u pitanju predrasuda njene majke o jugu, ali je odlučila da se svakako ne prijavljuje. Nežno se nasmešila baki, uzela joj je praznu šoljicu iz ruku i spustila je sa strane, a onda je ponudila keksom. Služavka se vratila u kuhinju. Judžin je uzela jedan keks i grickala ga dok je posmatrala unuku. „Mnogo ličiš na majku.” Bilo je teško razaznati da li je to kompliment ili uvreda. Možda žalba. Nije želela da je podsećaju na Aleksu ili koliko ju je volela u početku. Dok se Luisa nije vratila kući i njeno savezništvo se vratilo prvoj snasi. Savana je smatrala da je najmudrije da ne odgovori. „Znaš li šta su Ujedinjene ćerke Konfederacije?”, pitala ju je, a Savana je klimnula glavom. Setila se da je slušala o tome, mada joj je zvučalo pomalo blesavo, ali nije to rekla. „Ja sam predsednik general. Dodeljena mi je ta titula jer je moj deda bio general u vojsci Konfederacije.” To je rekla sa takvim ponosom da joj se Savana nasmešila. Ispod njene žestine, nalazila se krhkost i ranjivost koja ju je ganula. Bila je veoma stara žena i njen život je prošao. Sama je u prašnjavoj staroj kući, ponosna na vojsku koja je izgubila rat pre skoro sto pedeset godina, poput japanskih vojnika koji su se krili u pećini i godinama nisu znali da je rat završen.


Judžin je zatim pogledala svog sina i klimnula glavom. On je odmah svatio znak. Umorna je i vreme je da odu. Ustao je i rekao Savani da bi trebalo da krenu. „Hvala ti što si mi dozvolila da te posetim, bako”, rekla je ljubazno i ustala. „Ideš li ovde u školu?” Judžin je postala zainteresovana za nju. Bila je bistra devojka, a kad se malo bolje pogleda, ličila je i na oca, ne samo na Aleksu. Imala je, na kraju krajeva, južnjačke gene. „Idem. Krenula sam ove nedelje.” „Da li ti se dopada?” „Zasad. Svi su fini. I Čarlston je prelep. Tata me je proveo kroz grad u ponedeljak pre nego što sam krenula u školu.” „Nadam se da ćeš uživati u boravku ovde”, rekla je učtivo Judžin, stavljajući joj do znanja da se više neće viđati. Bilo je to i zdravo i doviđenja u jednom sastanku. „Hvala.” Savana joj se toplo nasmešila, a onda su otišli. U povratku je bila tiha i razmišljala je o njoj. Tako je mala i stara, a ne zmaj kog je očekivala. Nije joj bilo teško, bilo je lako. Luisa ih je čekala kod kuće. Kao i obično, ignorisala je Savanu i gledala je muža pravo u oči. „Čula sam da si upravo išao u posetu majci i da si poveo nju sa sobom.” Uvek ju je oslovljavala sa „nju” ili „ona” nikad imenom. „Tako je. Jesam. Mislio sam da Savana treba da je obiđe. Ona joj je baka, na kraju krajeva. Je li te zvala?” Iznenadio se, ali možda je majka imala potrebu da prizna Luisi. „Neko vas je video kako skrećete kod nje.” Luisa je imala špijune na sve strane i znala je svaki njegov pokret. „Zašto mi nisi rekao?” „Nisam želeo da te uznemirim”, rekao je iskreno, kad ih je Savana tiho ostavila i otišla u svoju sobu. „Nizak je udarac što si je tamo odveo i dobro to znaš”, optužila ga je. „Savana ima pravo da je vidi.” „Nema ona ovde nikakvo pravo”, podsetila ga je Luisa. „Ovo je moj dom, a ovo su naša deca! Ona nije ništa od toga i nikad neće biti! Dovoljno je loše što si je doveo ovde. Ne moraš još i da me ponižavaš tako što je pokazuješ okolo ili je vodiš kod majke na čaj.” „Žao mi je što se tako osećaš. Ona nije neprijatelj, Luisa. Ona je dete. Moje dete. Njen boravak te neće povrediti niti umanjiti tvoj položaj.” Nije mu odgovorila, ali mu je uputila ubilački pogled i napustila prostoriju. Nije se dalje razgovaralo na tu temu dok nije ponovo posetio majku dva dana kasnije. Odlučio je da ne pita za Savanu, osim ako ona to ne uradi, a na kraju posete


ona ju je pomenula. Zapanjio se kad mu je rekla da ju je Luisa zvala i da je bila veoma uznemirena zbog Savanine posete. Taj deo ga nije iznenadio. „Kaže da bi želela da se više ne viđam sa njom”, rekla je mirno. „Razmišljala sam o tome i odlučila sam da bih volela da je vidim bez obzira na to. Deluje mi kao fina devojka. A i lepo je s njene strane što je htela da me poseti.” Bio je zatečen odlukom svoje majke i njenom procenom Savane. Dopadala joj se. „Rekla sam tvojoj ženi da mi se ne meša u život.” To je prvi put za sve te godine da se zauzela za nekoga ko nije Luisa. „Nema razloga da je ne viđam ako to poželim. Niko mi neće govoriti šta da radim.” Tom se nasmešio na njene reči. „Niko to i nije radio, majko. Imam potpuno poverenje u tebe da ćeš se suprotstaviti svakome ko pokuša. Drago mi je da ti se Savana dopala.” „Inteligentna je i učtiva i liči na tebe.” Nije želeo da je izaziva, ali ona zapravo mnogo više liči na svoju majku i oboje su bili svesni toga. Mnogo je hrabrija od njega. Prodao je dušu đavolu pre mnogo godina i dozvolio svojoj majci i Luisi da ga navedu da izda osobu koju voli, čak i da napusti svoje dete. Nije imao čime da se ponosi. „Uradio si šta si morao i ono što je ispravno”, rekla je pročitavši mu misli, kao što je to često i radila. Umela je to bolje od bilo koga, ponekad je to koristila protiv njega, ali ne i ovog puta. „Ne, nisam”, rekao je tiho. „Tada je delovalo kao ispravna stvar.” Pomislio je da se možda i ona pokajala, ali je nije pitao. „Obe su patile zbog moje gluposti i slabosti”, rekao je iskreno. „Nema tu ničega ispravnog.” Luisa je bila pobednik, a nije to zaslužila. Svi koji su bili umešani bili su gubitnici, uključujući i njega koji je i dozvolio da se sve to desi. „Možda će ti prijati sada njeno prisustvo.” A onda je uz opaki osmeh dodala: „Ako ti Luisa ne uništi njen boravak. Nije srećna što je devojka tu.” Tom se nasmejao na njene reči. „Ne, nije. A uništava i Savanin život.” „Deluje mi da može to da podnese. Kakva je sa Dejzi?” Bila je zainteresovana za nju. Njihov susret je probudio apetit za još informacija. „Veoma je draga. Dejzi je obožava.” Njegova majka je klimnula glavom. „Dovedi je ponovo kod mene. Treba da nauči više o svojoj istoriji. U njenom životu postoji više od one dve advokatice u Njujorku. Treba da sazna i o našoj porodici.” Bio je to veliki znak prihvatanja što je želela da podeli sve sa Savanom, a Tom je bio oduševljen dok je razmišljao o tome na putu kući. Rekao je Savani te večeri da baka želi ponovo da je vidi, a Savana je izgledala zadovoljno. „I ona se meni dopala. Možda sledeći put može da mi ispriča o Ujedinjenim


ćerkama Konfederacije i o generalima u porodici.” Te noći se vratio u spavaću sobu, kod Luise. Još uvek je bila besna na njega, ali je to bila i njegova soba, kao i kuća. Nije imao nameru da zauvek spava u radnoj sobi, samo zato što je njegova ćerka došla u posetu. Odveo je Dejzi i Savanu u bioskop te večeri. Pozvao je i Luisu, ali nije želela da ide. Divno se proveo sa ćerkama. Kada je po povratku legao u krevet, okrenula mu je leđa, ali se nije preselila u neku od soba za goste, što je on mislio da će uraditi. Nije razgovarala sa njim, ali je on povratio svoju teritoriju i svoj život. Ponovo se osećao kao muškarac, po prvi put za deset godina. Luisa više nije imala uticaj na njega i više nije bio njeno vlasništvo. Želeo je da vrisne u znak pobede, ali se umesto toga samo okrenuo na stranu i zaspao.


11. Nedelja nakon Savanine posete baki bila je još jedna nedelja puna događaja za Aleksu. FBI je odustao od ideje da preuzme slučaj nakon velikog pritiska koji je izvršio Džo Mekarti, ali su i dalje čekali da se ustreme na njih i da ga zgrabe u slučaju da nešto pode naopako. Na sreću, još uvek ništa nije. Uprkos tome, Aleksa je sve vreme išla kao po iglama. Upravo su čuli da je Kventin povezan sa još jednim ubistvom, ovog puta u državi za koju nisu ni znali da je posetio. Kako se kasnije ispostavilo i nije bio tamo, a i forenzički dokazi se nisu podudarali. Želela je da bude izuzetno pažljiva kako ne bi ispalo da mu pripisuju šta stignu. Morala je da bude apsolutno sigurna da je zaista počinio zločine za koje ga optužuju, a svi dokazi su se podudarali, tako da nije bilo mesta sumnji. Nije želela da izgubi ovaj slučaj ili da pokuša da ga optuži za zločine koje nije počinio. Želela je da bude potpuno sigurna da su na pravom putu u svakom slučaju i verovala je da jesu. Bez isključivih čvrstih dokaza od drugih zakonodavnih agencija u drugim državama neće dodati njihov slučaj svom. Bila je pažljiva i temeljna i to je zasad ubedilo direktora FBI-ja da je zadrži na slučaju. Smatrao je da niko drugi ne bi bolje obavio posao, a Džo ga je u to uverio. Sve to je povećalo pritisak na Aleksu da ne posrne i ne pogreši. Izgledala je iscrpljeno, a tako se i osećala. Suđenje je za deset nedelja. Kventin je nastavio da se drži suda i da hrani znatiželju novinara. Aleksa je odbila da daje dalje izjave, što se takođe dopadalo FBI-ju, a koristila je svaku priliku da im se zahvali na pomoći, da im pripiše zasluge tamo gde ih je bilo, a zaista je i bila zahvalna na velikoj istražnoj organizaciji koja im je pomagala pri građenju slučaja. Pensilvanija je pronašla još jednu žrtvu i telo je bilo ekshumirano iako je porodica bila protiv toga i morali su da ih ubeđuju duže vreme. Džek je otputovao kod njih i molio ih da sarađuju, na šta su na kraju i pristali, potpuno u suzama. I podudaralo se sa Kventinom. Sada, broj žrtava koje su povezan sa njim iznosio je osamnaest, a Aleksa je imala jak osećaj da su ih sve pronašli. Nije bila sigurna zašto, ali su prečešljali sve države koje je posetio nakon izlaska iz zatvora i proverili svako ubistvo, silovanje i nestale osobe. Nije više bilo nestabilnosti, i dvadesetdvogodišnja studentkinja medicine iz Pensilvanije bila je poslednja žrtva. Osamnaest prelepih devojaka umrlo je zbog njega. To je nešto nezamislivo, naročito za njihove roditelje, ali se dešavalo svakodnevno. Aleksa je bila zahvalna svakog dana što je poslala Savanu u Čarlston. Nije bilo pisama otkako je otišla. Odlučila je da je odvede u Evropu tokom leta, za odmor koji joj je preostao, jer će nakon toga Savana otići na koledž i biće im teže da usklade slobodno vreme. Kventin joj je ukrao poslednje


mesece sa ćerkom, ali je bila bezbedna, a drugima je uradio mnogo gore stvari i uništio im živote. Razgovor sa roditeljima žrtava slamao je Aleksi srce. Kroz ceo proces, njegova braniteljka je smatrala da nisu u pravu, uprkos dokazima, žrtvama, podudaranjima DNK i sad već tri izveštaja psihologa koji su potvrđivali da je sociopata. Aleksa ju je skoro sažaljevala jer je bila potpuno očarana njim i mogla je da bude još jedna njegova žrtva da ga je srela napolju. Bio je knjiški primer sociopate, a svaki put kad bi video Aleksu, što nije bilo često, mada se Aleksi tako činilo, svlačio bi je pogledom, samo da bi joj stavio do znanja da mu se može i da moć nije u njenim, već u njegovim rukama. Bio je strašan čovek, ali uglađen kao svila. Aleksa je želela da dobije ovaj slučaj više nego bilo koji drugi. Ponovo su ga ispitivali tog popodneva, o najnovijoj žrtvi iz Pensilvanije, a on se, kao i uvek, šepurio prilikom ulaska u prostoriju. Vežbao je jer nije imao šta drugo da radi i videlo se ispod zatvorskog kombinezona da je razvio mišićnu masu. Sve u prostoriji je posmatrao svojim, sad već poznatim, ledenim očima. Ovog puta se Aleksa opredelila da se ne krije iza ogledala i sedela je među policajcima s druge strane stola u maloj prostoriji. Osećao se težak miris muškog znoja u vazduhu. Nije bilo prijatno, ali Aleksa nije marila, a i Džudi Daning je bila prisutna i nasmešila mu se blagonaklono. Uz polu-osmeh, Luk je posmatrao ostale samo da im pokaže šta može da uradi. Potpuno ju je obrlatio. Dva specijalna agenta FBI-ja su takođe bila prisutna, Sem Lorens i jedan novi, kog nije ranije upoznala, i Džekov prvobitni istražni tim, Čarli Mekavoj i Bil Nili. Soba je bila prepuna i ispitivanje je počelo. Pitali su ga o žrtvi, za koju je tvrdio da je ne poznaje, i pokazali su mu njene fotografije. Izgleda da joj je prišao u mračnoj ulici blizu njenog stana dok se kasno vraćala iz školske biblioteke. Poput ostalih, bila je silovana i zadavljena tokom odnosa. Telo joj je pronađeno u plitko iskopanom grobu u parku. Nisu mogli da je nađu četiri meseca i telo se do tad raspalo. Luk je bio u gradu kad se to desilo. Slegnuo je ramenima dok je gledao sliku devojke dok je bila živa i bacio je nazad na sto. Prikovao je pogled za Aleksine oči i na dug momenat zaćutao dok ju je posmatrao. Možda nije u pravu, ali osećala se kao da joj je prećutno poručio: „Pazi se, ovo bi mogla da budeš ti... ili tvoje dete.” Nije trepnula, a nije ni on. Ovo je prerastalo u ličnu osvetu između njih dvoje. Neće mu dozvoliti da je nadmudri ili prevari. „Zašto mi neprestano donosite ove žene? Ona stvar bi mi otpala da sam sa svima njima spavao.” Stariji detektiv koji je vodio ispitivanje nije komentarisao, a Aleksa je primetila kako se Čarli Mekavoj promeškoljio u stolici. Još uvek je bio na slučaju i dobro je radio svoj posao. Bavio se slučajem svoje sestre i nekoliko drugih devojaka i radio je prekovremeno. Izgledao je podjednako umorno kao i ostali. Jedino je branjeni delovao odmorno, u dobroj formi i lepo raspoložen. Bio je zvezda i u centru pažnje. Nekoliko puta je pogledom okrznuo svoju advokaticu koja mu se


ohrabrujuće smeškala tokom celog ispitivanja. Aleksa je nedavno tražila da se obave dalja istraživanja kako bi se saznalo da li je ejakulirao u neku od žrtava, da li se negde zadržala sperma, kao što se nekad dešavalo kod ljudi koji su imali problema sa bubrezima ili bili na terapiji godinama. Nije bilo takvih dokaza, a on je odbio da ga pregledaju, što je imao pravo da uradi, ali je ponudio da izađe pred njih. Pri kraju ispitivanja svima je već bilo dosta i njega i svega toga. Nije bilo ni trunke kajanja ili zabrinutosti, tvrdio je da nije ništa uradio nijednoj od žrtava, da ih nije ni silovao ni ubijao, štaviše, prilično se dosađivao. A u prolazu je dodao da su jedine žene koje je sreo u Ajovi bile džukele ili prostitutke. Aleksa je videla da se Čarli napeo ne te reči i nadala se da neće reagovati. Iz nekog razloga, možda je znao da je i Čarlijeva sestra jedna od žrtava na fotografijama i želevši da ga isprovocira, rekao je da ne bi spavao ni sa jednom devojkom iz Ajove. Čarli je tog dana bio umoran jer je proveo budan celu noć nakon što se sastao sa roditeljima nekih žrtava i pokušao da izvuče iz njih još informacija. Te nedelje je bila godišnjica smrti njegove sestre i roditelji su bili skrhani bolom koliko i on. A Kventin nije odustajao, neprestano je govorio o džukelama i jeftinim prostitutkama i šta bi im uradio ili ne bi da je imao priliku. I pre nego što je bilo ko stigao da ga zaustavi, Čarli je skočio s mesta poput munje, doslovno se bacio preko stola i uhvatio Kventina za grkljan, a bio je u boljoj formi od Luka. Čarli ga je davio, a Kventin mu je uzvratio. Dva muškarca su doslovno gušila jedan drugog, a svi policajci u sobi, uključujući i Aleksu, skočili su ka njima da ih razdvoje. Neko je upalio alarm i nastao je haos u prostoriji dok su ljudi vikali, grabili, tukli se i bilo je skoro nemoguće razdvojiti Čarlija od njega, ali su dvojica policajaca na kraju ipak uspeli. Džek je stajao i obilno se znojio. Nije rekao ni reč Luku, već je urlao na svog detektiva koji se gušio i pljuvao po podu. Luk je ponovo bio u lisicama i odveli su ga dok je i on kašljao. „Šta si dođavola uradio? Jesi li poludeo? Skidam te sa slučaja. Momentalno!” „Podneću prijavu!”, vikao je Luk kroz zatvorena vrata, nemavši vremena da uputi tinjajući pogled svom advokatu ili preteći Aleksi i bilo kome drugom. Čarlijev postupak je bio neverovatno glup, zbog čega će verovatno dobiti godinu dana suspenzije, ali očigledno mu je trebalo da odmori, a Džek je bio besan na sebe što ga nije skinuo sa slučaja ranije. Tiho je razgovarao sa Semom Lorensom i drugim agentima FBI-ja koji su uspeli da odvuku Čarlija od Luka. Džek im je objasnio da je to uradio jer je i njegova sestra jedna od žrtava, oni su klimnuli glavom i na kraju se jedan od njih nasmejao. „Slušajte, opustite se. I ja sam to poželeo da uradim samo nisam imao hrabrosti. Imam tri sestre, a ovaj tip je veliko đubre.” Ali su takođe bili odgovorni za njegovu


zaštitu, a ne da ga oni lično ubiju. „Neću ga prijaviti”, rekao je Sem. „Zaslužio je to. Vi radite kako hoćete.” Džek je znao da mora svakako da podnese prijavu. Pola sata kasnije, u svojoj kancelariji, saopštio je Čarliju da je suspendovan na godinu dana i poslao ga je kući. Obavljao je odličan posao, ali je stres koji je doživeo zbog toga što je Kventin ubio njegovu sestru bliznakinju bio je preveliki za njega. Čarli se neprestano izvinjavao Džeku pre nego što je otišao i rekao je da će se vratiti u Ajovu iste noći, ali da će on i njegova porodica prisustvovati suđenju. Džek je izgledao još iscrpljenije kad se pojavio u Aleksinoj kancelariji nakon što je Čarli otišao. „Dođavola! Samo nam je ovo trebalo. Hvala bogu da su agenti FBI-ja bili fini po tom pitanju. Mekarti će me ubiti kad bude čuo. Trebalo je da sklonim Čarlija sa slučaja čim smo saznali da mu je sestra jedna od žrtava. Ne znam šta mi je bilo. Mora da mi mozak ne radi.” „Ti si ljudsko biće, kao i svi ostali”, umirivala ga je, ali bio je to napet trenutak, a i veoma glupa greška s Čarlijeve strane. „Ovaj slučaj dopire do svih nas.” Uticao je na svačiji život, uključujući i njen. Sedeli su zajedno još sat vremena i jeli energetske čokoladice i, kako bi joj malo skrenuo pažnju, pitao ju je za Savanu, a ona je ponovo priznala o čemu brine i to podelila sa njim. „Posetila je baku tamo. Ušuškava se i to me brine. Ne želim da se zaljubi u Čarlston i odluči da tamo živi.” To joj je jedna od najvećih briga, ali je njen dolazak u Njujork još gora briga, tako da nije dolazio u obzir sve do kraja suđenja. „Nemam dece, ali mi deluje da oni vole da rade ono što žele, uglavnom suprotno od onoga što njihovi roditelji žele. Mislim da ne možeš mnogo da utičeš na njene odluke. Ali čak i ako je Čarlston lep, nije Njujork. Ona se navikla na veći svet, a i ide na koledž uskoro.” Bio je u pravu i to ju je umirilo, a onda su se vratili razgovoru o slučaju. Otići će za vikend u Čarlston. Jedva je čekala da vidi Savanu, ali se plašila svih gorkih uspomena koje će joj to oživeti. Na kraju ipak nije bilo velikih posledica Čarlijevog napada u sobi za ispitivanje. I državni tužilac i FBI bili su zadovoljni Džekovim predlogom o godinu dana suspenzije i činjenicom da je Čarli već istog dana otišao. Olakšavajuća okolnost bila je to što je njegova bliznakinja jedna od žrtava. Pošto je on sklonjen sa slučaja, neće se više ponoviti. Niko nije znao šta bi se desilo da dvojica agenata nisu uspeli da zaustave Čarlija. Verovatno bi resilo problem, ali bi prouzrokovalo nove probleme koji bi bili mnogo gori po njega. Nikome ne bi bilo žao da je Luk Kventin umro, osim Džudi Daning, koju je Aleksa sada nazivala budalom. Do pet sati u petak po podne, kada je trebalo da pode na aerodrom, Aleksa je letela po kancelariji i punila torbe dokumentima. Želela je da radi u avionu u oba


smera. Ostatak vremena će u potpunosti posvetiti Savani i njenim planovima. Jedva je stigla na aerodrom na vreme, a sa majkom je razgovarala iz taksija. Izgledala je i osećala se neuredno i potpuno nepripremljeno da se suoči sa starim životom. Ranije te nedelje ispričala je majci za Čarlija Mekavoja. Kventinov slučaj bio je pun svakakvih emocija, a Mjurijel je rekla da će joj prijati da se malo udalji. Aleksa nije bila tako sigurna, osim što će videti Savanu. Sve ostalo ju je plašilo. „Čega se bojiš?” pitala ju je Mjurijel. Upravo je završila posao za taj dan, koji je bio uspešan. Život joj nije bio preplavljen dramom kao što je bilo sa njenom ćerkom. Nije mogla tako da živi, niti da radi tako naporno, mada jeste bilo tako u mladosti. S tim danima je svršeno. Bila je zauzeta, ali život joj nije tekao vratolomnom brzinom kao Aleksin. Mjurijel je zbog toga mrzela slučaj na kom je Aleksa radila i stres koji je proživljavala. „Ne znam, mama”, rekla je Aleksa iskreno. „Valjda se plašim da će ostati i da će Tom odjednom biti tako fin i da će je Čarlston zavesti, svojom lepotom i južnjačkim šarmom. Ja sam se prva bila upecala. Zašto ne bi i ona? Šta ako nikad ne poželi da se vrati kući ili ne poželi da ponovo živi u Njujorku?” „Možda joj se dopada ono što vidi i poželi da se vrati u posetu, ali bi me iznenadilo kad bi poželela da živi tako daleko od tebe, barem sad. A i ona je usredsređena na koledž, ne na selidbu na jug ili otkrivanje svojih korena. Treba da uči o tome i mislim da je to dobro za nju. Uvek sam tako smatrala, to će ispuniti njenu znatiželju ili magična uverenja koja je imala. Ali Savana ide na koledž, to je sve što joj je sad važno. Ti si završila koledž i zaljubila se u čoveka koji je stariji od tebe. Takav život Savana ne može ni da zamisli, niti ga želi. Barem ne na neko duže vreme. Ako je pitaš, mislim da će ti reći istu stvar. Znatiželjna je, ali nema ničeg više. A tromesečni boravak tamo daće joj odgovor na pitanja.” „Volela bih da sam tako sigurna.” Aleksu su reči njene majke samo malo umirile, mada je imalo smisla to što govori. „Jesi li sigurna da se brineš za Savanu, a ne za sebe?” Bravo! Aleksa je znala da je njena majka pogodila pravo u metu, znala je razlog što joj je bilo toliko neprijatno. Kao i uvek, pogađala je pravo u epicentar bola. „Da, možda jesam”, rekla je Aleksa iskreno, pokušavajući i sama da shvati čega se više plaši. Bilo je teško razaznati. „Bila sam tako srećna tamo, toliko sam volela Toma i njegove sinove. Slepo sam mu verovala i mislila sam da ćemo zauvek biti zajedno. A sada je sve to nestalo i oženio se nekom drugom koja živi u istoj toj kući. Teško mi je to da podnesem.” I zbog toga ga je mrzela godinama. Ukrao joj je snove i uništio joj poverenje. Nikad nije uspela da ga ponovo izgradi, sa bilo kim. Srušio ju je do temelja. „Radije bih da se nikad više tamo ne vratim.”


„Nekad moramo da se suočimo sa stvarima koje nas najviše bole. Možda tvoje rane neće zaceliti dok to ne uradiš.” Obe su znale da je to istina. „Ne možeš da nastaviš dalje dok ne završiš sa prošlošću inače će sav taj bol i agonija nastaviti da žive. Možda će ti ovo dobro doći.” Aleksa je razmišljala o tome kada se taksi zaustavio ispred terminala i rekla je majci da mora da ide, ali je znala da je možda u pravu. Njen bol je još uvek živeo. Ni razočaranje ni izdaja nisu izbledeli za deset godina, možda su se čak i pogoršali. Nije imala čoveka u životu, a nije ga ni želela, jer nije mogla ni da oprosti ni da zaboravi onom koji ju je najviše povredio. Nije oprostila ni Tomovoj majci, ni njegovoj ženi koja ga je navela da je izda na svaki način. Urotili su se protiv nje, jer nije bila jedna od njih, koliko god da je teško poverovati u to. Deluje neverovatno, ali je istina. Luisa je pobedila zbog geografskog položaja i tradicije, a poput Ešlija u Prohujalo s vihorom, Tom je ispao slabić. A deset godina nepraštanja ju je otrovalo poput radioaktivne supstance koja još uvek kulja njenim venama. Spržilo ju je iznutra uz sevajući bol. Nije želela da Savana boravi blizu tih ljudi, ali nije imala izbora. Aleksa je prošla obezbeđenje i jedva je stigla na avion. Nije želela da ga propusti i da tako razočara Savanu. Poleteo je u pola sedam i sleteo je posle osam. Srce joj je zastalo kad je videla aerodrom. Rekla je Savani da će joj javiti kad stigne da se nađu u hotelu. Nije želela da je čeka sama. Pokupila je torbu, uhvatila taksi i rekla ime hotela. Vožnja do grada je bila poznata i kratka. Srce joj se steglo kad je videla mostove i tornjeve crkava koje je volela. U jednoj od njih je krstila Savanu. Grad je budio uspomene i umalo nije prsla poput prezrele šljive. Morala je da ih potisne iz uma. Pre nego što je stigla u hotel pozvala je Savanu koja je čekala njen poziv u svojoj sobi. Tada je bilo skoro devet sati. Planirala je da se sama odveze, ali joj je otac rekao da će je on odbaciti, jer je Aleksa iznajmila auto preko hotela. Znao je da Aleksa ne bi želela da se sama vozi do grada. Savana ga je obavestila kad je primila poziv i otrčala niz stepenice sa malom torbom. Pozdravila se i poljubila Dejzi tog popodneva, pošto će ona prespavati kod drugarice. Luisa je bila napolju na partiji bridža te večeri. Tom je odlučio da ostane kod kuće. On i Luisa su imali veoma napet odnos, ali su spavali u istoj sobi, mada jedva da su spavali. „Mora da si uzbuđena što ćeš videti majku”, rekao je Tom na putu do „Ventvort vile”. Aleksa se setila da je to najbolji hotel u gradu koji je prvobitno izgrađen kao stambena jedinica. To je jedna od najlepših gradskih viktorijanskih vila, koja je pružala prijatnost i udobnost uz gracioznost prelepo sređenih soba, staklene plafone iz Tifanija, lep starinski nameštaj i spa, u kom je Aleksa znala da bi Savana uživala i gde bi obe mogle da se opuste. Nalazio se u centru grada, okružen radnjama i restoranima i prelepim pogledom na stari deo Čarlstona. Aleksa se nadala da će obe uživati, a Savana nije marila ni da su odsele u motelu, samo je želela da vidi svoju


majku. Jedva je čekala. „Jesam, uzbuđena sam što ću je videti”, odgovorila je Savana široko se smešeći sa sjajem u očima. „Ona mi je najbolja drugarica”, rekla je dobrovoljno. „Mnogo mi nedostaje.” „Znam da je tako”, rekao je Tom, nadajući se da može da joj ispuni prazninu nekako, ali čak iako je uživala u društvu svog oca, bilo je prekasno za to. Zahvaljujući njemu, znao je, bili su samo poznanici, ne i prijatelji. Nadao se da će produbiti njihov odnos dok je tu, ali suprotno strahovima njene majke za njega tri meseca neće dugo trajati. A svakako ne dovoljno dugo da se iskupi za deset godina. Tom je ispratio Savanu do hotela i poneo joj torbu. Nije spakovala mnogo stvari, a rekla je i da može da nosi majčinu odeću. Savana je ušla u predvorje kao štence, odmah je ugledala majku za recepcijom i skoro joj je skočila u naručje. Zagrlile su se tako snažno da su izgledale kao jedno telo s dve glave, dok je Tom tiho stajao sa strane i nijedna nije obratila pažnju na njega. Aleksa je prošla prstima kroz Savaninu kosu i preko njenih ruku, kao da je gladovala za njom. Tom je video da su obe bile takve, Savana se držala svoje majke poput malog deteta. Prošlo je pet minuta dok su se setile da je on tu. Potajno je bio tužan dok ih je posmatrao i shvatio da je prouzrokovao snažnu vezu između njih dve tako što ih je napustio. Osećao se izopšteno i znao je da nema prava da traži više. Imao je sve nekada, i izdao ih je, a sada je živeo u pepelu koji je za njima ostao. I Aleksa i Savana bile su sunčevi zraci u tamnom zatvoru u koji se njegov život pretvorio, a taj zatvor je sam sebi izgradio zahvaljujući slabosti i strahu. „Dobro, izgledate veoma srećno što se vidite”, rekao je smešeći se obema. Nije se pokazala njegova tuga. Delovao im je srećno, a zapravo je bio ljubomoran na njihov odnos. Sve što ima veze sa njima bilo je od čistog zlata. Aleksa se odmah ukočila kad ga je videla. Zaboravila je na njega, kao i Savana. Pokušala je da se ponaša uljudno. Bila je zahvalna na skloništu koje je obezbedio njihovoj ćerki, ah je to i dalje bio Tom, osoba koju je najviše mrzela i koja ju je najviše povredila. Gledala ga je kako je zagrlio i poljubio Savanu i obema poželeo prijatan vikend. Delovalo je iskreno, ali s njim se nikad ne zna, pomislila je Aleksa i, kao uvek, pripisala je to južnjačkom ponašanju, i dalje uverena da je svako sa juga licemer i lažov, ko čeka da izda onoga koga voli. Bilo je prekasno da je uvere u suprotno. Za nju, oni su poput drugačije nacije koja joj je bila odvratna. „Stvarno se radovala ovome”, rekao je pažljivo Tom Aleksi, jer nije znao šta drugo da kaže. Stalno je bila napeta, osim kad bi pogledala svoju ćerku, tad bi se opustila i omekšala, kao dan i noć. „I ja sam”, rekla je hladno Aleksa. „Hvala ti što si je primio. Sigurna sam da ti nije lako.” Znala je za sve njegove svađe sa Luisom, rekla joj je Savana, ali nije to


pomenula. „Ona je naša ćerka”, rekao je jednostavno, „a i drago mi je da mogu malo da ti olakšam, ako mogu. Kako napreduje slučaj?” Zaista nije želela da razgovara sa njim o tome, ali je bilo teško izbeći odgovor zbog lepih manira i južnjačkog šarma. Čak i uz sve što zna o njemu i dalje je bio zgodan i privlačan muškarac. „Ima mnogo posla”, rekla je učtivo. „Ali naš je. Veoma bih se iznenadila kad ga ne bi osudili.” „Siguran sam da ćeš pobediti”, rekao je, a onda je predao Savaninu torbu sobaru. „Uživaj u vikendu”, rekao je Savani. „Pokupiću te u nedelju. Javi mi kad budeš spremna ili ako ti treba nešto pre toga.” Nasmešio se obema, a potom je išetao iz predvorja svojim dugim vitkim nogama. To nije moglo da se dovede u pitanje, čak i Aleksa nije poricala, bio je zgodan čovek, a njegovi geni nisu škodili Savani. Aleksa je rezervisala najbolji apartman u hotelu, a Savana je razgledala uzbuđeno i vrisnula kad je ušla iz dnevne sobe u spavaću, pa ponovo izašla. Imala je krevet sa baldahinom, kao i onaj u Hiljadu hrastova, a ova soba je bila dekorisana žutim nijansama, sa tamnim nameštajem i mnogo kristala iz Tifanija. Bila je to klasična predratna vila, a Savana je jedva čekala da odu u spa. Imale su zakazane masaže, manikir i pedikir narednog popodneva. Aleksa je želela da se obe počaste luksuznim vikendom. Naručile su hranu u sobu, pošto je Savana već jela, a Aleksa je želela lakši obrok. Nakon toga je raspakovala nekoliko stvari koje je Aleksa zaboravila da joj spakuje kad je polazila iz Njujorka i dve nove bluze i džemper koje joj je kupila, a koji su oduševili Savanu i rekla je da može da ih nosi u školu. Razgovarale su o školi, o ljudima koje je tamo upoznala, njenom sastanku sa južnjačkom bakom, a razgovarale su i o Aleksinoj majci. Prešle su skoro sve teme, stalno se grlile, ljubile i zadirkivale jedna drugu, a Savana joj je ispričala o izrazu „blagoslovena bila” koji južnjaci koriste pre ili nakon što zajedljivo prokomentarišu nešto, a Aleksa se glasno nasmejala i potvrdila joj to. Bile su opijene ljubavlju koju su osećale jedna prema drugoj i konačno legle da spavaju, a onda su zagrljene utonule u san poput dva šteneta, srećne po prvi put nakon nekoliko nedelja. Čim su se ujutru probudile, počele su da pričaju o svemu što žele da rade. Aleksa je želela da je odvede u nekoliko simpatičnih radnji kojih se sećala, ako još uvek postoje i na ručak u njen omiljeni restoran, a i Savana je napravila spisak želja. Imale su dovoljno planova da ispune vikend, a već od pola jedanaest su se šetale ulicama Čarlstona po sunčanom danu. Aleksa je bila napeta dok je posmatrala poznata mesta, ali nije dozvolila da je uznemire. Ovaj vikend je posvećen samo Savani, a ne razočaranju koje je tu doživela. Otišle su u radnju u kojoj su se prodavali samo džemperi od kašmira, uglavnom


pastelnih boja. Aleksa joj je kupila ružičasti i smejale su se kad su izašle iz radnje, a onda se Savana iznenadila kad je ugledala svoju prijateljicu iz škole. Džulijen je išla sa svojom majkom, čije se lice ozarilo čim je videla Aleksu, kao da je i ona videla svoju najbolju drugaricu. Nekada joj jeste bila, ali ju je izdala kao i Tom. Ovo je Aleksi prvi kontakt sa njom posle deset godina. „Gospode Bože, Aleksa! Draga, kako si? Nemaš pojma koliko puta sam pomislila na tebe... Mnogo mi nedostaješ, a Savana je tako lepa. Blagoslovena bila, ista je ti.” Savana i Aleksa su razmenile brz pogled na njene reči i suzdržale se da se ne nasmeju. Ali Aleksa je bila isprovocirana njenim licemerjem i pretvaranjem da prijateljstvo i dalje postoji, kad je zapravo ona učinila da nestane pre toliko godina. „Koliko ostaješ ovde?” „Samo do sutra. Došla sam na vikend.” „Oh Bože! Moramo da se nađemo sledeći put. Zovi me pre nego što budeš dolazila. Možemo da idemo na ručak sa ćerkama.” Nema šanse, dok si živa, pomislila je Aleksa i uzvratila joj osmeh. „Toliko smo srećni što je Savana u poseti svom tati. Devojke su tako dobre prijateljice.” Aleksa je klimnula glavom s lažnim osmehom na licu i ništa joj nije rekla. Savana je poznavala taj pogled i bio je rezervisan za ljude koje njena majka nikako nije volela, a znala je da je Džulijenina majka jedna od njih. Zvala se Mišel, a zvali su je Šeli. „Šta radiš u Njujorku? Da li si se ponovo udala?” Aleksa je imala snažan nagon da je ošamari kad je čula pitanje. To se nje ne tiče. Koliko god da se pretvarala, nisu više prijateljice i nikada neće biti. „Ja sam tužilac i radim u državnoj kancelariji”, rekla je Aleksa tiho. Nije odgovorila na pitanje o braku. Pretpostavljala je da Šeli svakako zna. Uvek je gurala nos svuda i volela je da tračari i od svih je izvlačila informacije koje su je zanimale. „Blagoslovena bila, to je tako važan posao, naročito za ženu. Ovde si prilično poznata.” Aleksa joj se zahvalila i rekla da moraju da krenu. Devojke su se dogovorile da će se čuti naredno veče, a Aleksa i Savana su požurile u sledeću radnju sa spiska. Čim su se sklonile iz vidokruga, Aleksa se okrenula ka ćerki sa iskrivljenom grimasom. „Zasad sam izbrojala dva „blagoslovena bila” za tebe i četiri za mene. Pazi se, ona nas mrzi!” Aleksa ju je upozorila, a onda su obe prasnule u smeh. „Primetila sam. Prestala sam da brojim posle drugog puta. Ni Džulijen se ne slaže najbolje sa svojom majkom. Kaže da je velika oštrokonđa.” „Da, rekla bih da je u pravu. Bila je iskrena koliko i otrovani sladoled s ukusom magnolije!” „Mama, prekini više s tim stavom prema jugu. Nisi imala sreće ovde.” Savana nikad nije propustila da je opomene zbog toga, a deo Alekse je bio svestan da je u pravu. Drugi deo je previše mrzeo jug da bi marila.


„Da, da, šta god”, bilo je sve što je odgovorila, kad su se zaustavile kod radnje u kojoj su kupile losione i šminku. Provodile su pravi ženski vikend, kao što bi radile i u Njujorku kad bi obe imale vremena, što nije bilo često kad je u pitanju Aleksa. Savana je imala ispunjeniji društveni život od nje i njena majka je bila sigurna da će biti isto tako i u Čarlstonu. Masaže u hotelu bile su pravi raj. Sredile su nokte i vratile se u apartman u gumenim papučama sa vatom među prstima na nogama. Aleksa je rezervisala sto za večeru u restoranu „Circa 1886”. To je bila stara ostava za kočije koja je pripadala njihovom hotelu i Aleksa nikad nije bila tamo. Veći deo dana su obilazile njena omiljena mesta. Kao što je i mislila, bilo je i slatko i gorko ponovo biti tu. Živela je ovde kao mlada supruga i novopečena majka, a otad joj se život potpuno promenio. Nije videla nijedno poznato lice osim Džulijen i Šeli, ali je bila tako iznenađena i ganuta kad ju je Trevis pozvao. Izvinio se što se dugo nije javljao. Rekao je da bi voleo da je vidi kada sledeći put dođe pošto je ovog vikenda bio na teniskom turniru u klubu. Istakao je da je Savana fenomenalna devojka i bio je srećan što se čuo sa Aleksom. Bio je podjednako učtiv kao i njegov otac i nadala se da je iskren. Pomenuo je da se ženi u junu i da bi voleo da Savana bude na venčanju. Savana je rekla da joj se veoma dopala Skarlet i da je Trevis bio veoma fin prema njoj. Nije još uvek srela Henrija, ali bi trebalo uskoro da dođe kući na vikend. Živi u Nju Orleansu gde radi za jednog trgovca umetninama, to je sve što je znala. Večera je bila bolja nego što su očekivale, a te večeri obe su nosile haljine koje su kupile tog dana. Kad su se vratile u hotel, obe su bile srećne i iscrpljene. Jedina loša stvar bila je činjenica da Aleksa sutra odlazi. Nisu želele još uvek o tome da razmišljaju. Odlučile su da narednog jutra odu u crkvu pre branča u „Bejker kafeu”. Otišle su u Crkvu Svetog Stefana episkopa i Aleksa je rekla Savani da je tu krštena, a onda su sele na klupu. U toku je bila ozbiljna tradicionalna ceremonija, uz pratnju orgulja, a na izlasku su se Aleksa i Savana držale za ruke i dobro se osećale. Samo što su se pozdravile sa sveštenikom ispred crkve, kada je odjednom neko naleteo na Savanu, zagrlio je i skoro oborio. Pokušala je da se održi na nogama i okrenula se da vidi ko je u pitanju, kad je zatekla Dejzino lice koje je izgledalo neverovatno zadovoljno. „Šta ti radiš ovde?”, pitala ju je Savana još uvek zatečena, a onda ju je predstavila majci koja je delovala iznenađeno, ali se toplo nasmešila Dejzi. Bila je slatka devojčica i očigledno luda za Savanom. Aleksa nije imala vremena da svari šta je to dete predstavljalo u njenom životu i kako je iskorišćeno. Bila je samo mila devojčica sa repićima i velikim osmehom. „Mama i ja dolazimo skoro svake nedelje”, Dejzi je objasnila Savani, a onda se


zainteresovano okrenula ka Aleksi. „Savana kaže da ćete smestiti veoma, veoma lošeg čoveka u zatvor.” „Trudim se”, rekla je Aleksa smešeći joj se, a onda je dodala, „zato je Savana ovde, da ne bi mogao da je povredi.” „Znam”, rekla je Dejzi osećajući se važno. „Rekla mi je za to i za tebe.” Ponovo se nasmešila Aleksi. „I meni je rekla sve o tebi”, kazala je Aleksa toplo, potpuno zanemarivši činjenicu ko je ona i čija je. Dejzi je toliko bila slatka da je sve ostalo palo u drugi plan. Teško joj je odoleti. Lice joj se ozarilo na ono što joj je Aleksa upravo rekla. Izgledala je neverovatno zadovoljno. „Stvarno?” pitala je veselo Dejzi. „Stvarno je mnogo volim”, rekla je grleći ponovo svoju sestru, kad se začuo hladan glas iza njih. „Dejzi! Sklanjaj ruke sa Savane odmah!”, rekao je oštar glas. Savana je znala ko je u pitanju i pre nego što se okrenula da pogleda, a Aleksa je mogla da pretpostavi. „Tako se u crkvi ne ponaša.” Bila je to Luisa, čiji je pogled otrovno sevao ka njima, što je takođe bilo nedolično ponašanje u crkvi, pomislila je Aleksa. „Služba je gotova, mama. Ovo je deo kada su svi druželjubivi”, insistirala je Dejzi. Izgleda da Luisa nije došla u crkvu s tom namerom, a naročito ne da bude druželjubiva sa ove dve žene. Gledala je kroz Savanu i Aleksu kao da ne postoje i grdila ćerku. Savana je odlučila da pokuša da skloni Dejzi sa mete. „Luisa, želela bih da te upoznam sa majkom, Aleksa Hamilton”, rekla je učtivo Savana, i sama pomalo otežući govor. Luisa ju je besno pogledala, kao da ju je Savana upravo svukla u crkvi ili zgrabila svoju maćehu za pažljivo friziranu kosu. „Upoznale smo se, pre mnogo godina”, rekla je kroz stisnute zube dok ju je ćerka posmatrala odbojno i pitala se zašto joj je majka uvek tako bezobrazna. Ona nije srećna osoba i često je besna. Kad je Luisa to izgovorila, kiselo je pogledala Aleksu. „Lepo je videti te ponovo, Luisa”, rekla je Aleksa, lažući kroz stisnute zube. Želela je da doda „blagoslovena bila”, ali se nije usudila. Ni ona ni Savana ne bi izdržale da se ne nasmeju, pa čak ni Dejzi. „Hvala ti što si dozvolila da Savana boravi kod vas. Zaista cenim to, a znam da i ona tako misli.” „Nema problema”, rekla je Luisa i zgrabila Dejzi za zadnji deo vrata i pogurala je ka kolima bez reči. Dejzi se okrenula ka njima sa bolnim izrazom lica i mahnula, a obema je bilo žao te devojčice. Na više načina, bila je žrtva u svemu ovome, kao i Savana pre toliko godina, a nijedna to nije zaslužila. „Kakva oštrokonđa”, promrmljala je Aleksa gledajući kako Luisa grdi Dejzi kad je zalupila vratima od kola i otišla. „Blagoslovena bila”, dodala je, a Savana se naglas nasmejala.


„Da, jeste”, potvrdila je. „Ali mi je drago što si upoznala Dejzi. Toliko je slatka.” „Tvoj otac je svakako s njom dobio šta je zaslužio”, prokomentarisala je Aleksa Luisu dok su se udaljavale od crkve. „Deluje prilično nesrećno veći deo vremena”, potvrdila je Savana, „ili je možda tako jer je ona toliko ljuta što sam ja ovde. Jedva da su progovorili dve reči otkako sam došla, a da se ne posvađaju.” „Deluje kao zabavan život.” Aleksa je bila zapanjena ovim susretom i ostala je skoro bez reči od otrova u Luisinim očima. Bila je teška kao đavo, a čak i gora nego što je Aleksa očekivala. Mnogo, mnogo gora. Bile su na divnom branču u „Bejker kafeu”, koji je bio jedan od Aleksinih omiljenih. Rekla je da su tamo često išli dok je bila trudna sa Savanom. To je bio jedan od starih tradicionalnih restorana u Čarlstonu sa lepom baštom, a bio je divan sunčan dan. Odvezle su se do plaže preko nekoliko slikovitih mostova i na kraju se vratile u hotel u kasno popodne. Obe su mrzele što se magičan vikend približio kraju i zbog toga su se rastužile. „Kad ćeš moći ponovo da dođeš, mama?” pitala je Savana zabrinuto. „Ne znam, za nedelju... ili dve... ali tako sam uživala sa tobom, ljubavi. Čak bih mogla i ponovo da se zaljubim u Čarlston pored tebe. Samo nemoj tebi to da se desi”, upozorila ju je. „Želim da mi se brzo vratiš kući!” „Ne brini se, mama. Neću ostati ovde. Zabavno je biti u poseti, ali vraćam se u Njujork čim budem mogla. Pošla bih i sad kad bi mi dozvolila”, ali su obe znale da to nije dobra ideja. „Nemoj da dozvoliš da te Kruela de Vil poremeti”, rekla je Aleksa, a Savana se nasmejala nadimku. „Blagoslovena bila, naravno.” Aleksa je spakovala sve osim onoga što je donela Savani ili što joj je ćerka otela. Morala je da krene na aerodrom u pola sedam, da bi stigla na let u osam. Savana je ponudila da je isprati, ali majka nije želela. Bolje je da se pozdrave u hotelu i da ode sa Tomom, nego da stoji sama na aerodromu dok ona odlazi. Savana je pozvala oca pre nego što su krenule iz sobe do recepcije da plate račun. Laknulo joj je kad joj je majka rekla da će uskoro ponovo doći. Znala je da kad suđenje počne u maju, to neće biti moguće, ali će barem u martu i aprilu Aleksa dolaziti na svake dve nedelje, a možda i češće ako bude mogla. Obećala je, a ona uvek održi reč. Dok je Aleksa plaćala račun, Tom je ušao u predvorje. Došao je iz kluba i nosio je šorts za tenis, a Aleksa je prevrnula očima. Nije želela da vidi kako je zgodan ili kako mu noge dobro izgledaju. To više nije njen problem, ali je već znala da ima nečeg u njemu što u njoj budi osećanja. Ali nije bilo ničeg više od toga.


„Kladim se da ste provele sjajan vikend”, rekao je široko im se smeseći, a onda se blago namrštio. „Čuo sam da ste naletele na Luisu i Dejzi u crkvi.” Žena mu umalo nije otkinula glavu zbog toga, kao da je on to planirao. Luisa mu je rekla da je trebalo da upozori Savanu da ne prilazi njihovoj crkvi. On je kiselo prokomentarisao njen topao hrišćanski duh i da može samo da zamisli koliko je bila neprijatna prema Aleksi. Umesto da se kaje ili da je sažaljeva, Luisa je izgleda imala potrebu da nastavi da je kažnjava. Pogledao je Aleksu kao da se izvinjava zbog postupaka svoje supruge. „Dobro je prošlo”, rekla je Aleksa kratko, a onda je posvetila pažnju Savani da bi se pozdravile. Obe su se borile sa suzama dok je Aleksa ulazila u taksi. Savana je stajala na trotoaru i mahala dok majka nije nestala iz vidokruga, a onda je ušla u očev auto i vratila se u Maunt plezant. Ponekad joj je bilo neobično, odjednom je imala oca, a nije se navikla na sve to. Ispričala mu je kako su provele vikend i šta su sve radile. Raspakovala se kad su stigli kući. Dejzi je uskočila u sobu da porazgovara malo sa njom. Džulijen i druge dve devojke su je pozvale, a Trevis i Skarlet su došli na večeru. Skarlet joj je donela neke časopise, a Trevis staru smešnu fotografiju na kojoj se nalazi Savana kad je imala tri godine. Dok je Aleksa izašla iz aviona u Njujorku, Savana se već vratila staroj rutini i, na neki neobičan način, počela je da se oseća kao kod kuće. Dejzi je rekla Savani te večeri da joj je majka veoma lepa i da deluje fino i izvinila se što je njena majka bila tako bezobrazna. „Mislim da je moja majka ljubomorna na tvoju”, rekla je Dejzi mudrošću malog deteta. „Možda”, složila se Savana, a onda su obe prasnule u smeh kad su istovremeno izgovorile: „Blagoslovena bila.”


12. Prvog dana po povratku iz Čarlstona Aleksa je bila zauzeta razgovorima sa bezbroj policajaca i istražitelja. Sve se sklapalo u jednu sliku i imala je dovoljno materijala da Džudi Daning udavi papirologijom. Bilo je toliko forenzičkih dokaza i toliko izveštaja da se prelista, da je javna braniteljka bila preplavljena. Aleksa je napravila pauzu u podne, što je bila retka prilika ovih dana, i otišla da poseti majku i ruča sa njom u njenim odajama. Bila je dobro raspoložena. „I, kako je bilo?”, pitala ju je majka dok su jele salatu iz restorana preko puta. „Bolje nego što sam se nadala”, rekla joj je Aleksa. „Savana odlično izgleda. A i naletele smo na Luisu kad smo izlazile iz crkve, ispala je takav kreten. Ako izuzmemo to, bilo nam je divno. Čarlston je lep kao i uvek, a Savana i ja smo zaista uživale zajedno. Srela sam i staru prijateljicu, koja je prestala da se javlja nakon što smo se Tom i ja razveli, i to je bilo jezivo. Ali je sveukupno vikend bio odličan.” „Rekla sam ti. Ovo joj je zanimljivo sada, a i dobro je po nju da upozna drugi deo porodice. Ona je pametna devojka i pametno će odlučiti. Niko ne može ni na šta da je natera. Deluje kao da je Tom sebi kupio kartu do pakla u jednom smeru sa Luisom. Zašto je i dalje sa njom?” „Verovatno iz istog razloga iz kog joj se uopšte i vratio”, rekla je Aleksa oštro. „Nema hrabrosti. Kad me je ostavio, to je uradio jer su mu majka i Luisa tako rekle, a sada ga drži na povocu.” „Kako izgleda?”, pitala je Mjurijel zainteresovano, a ćerka joj se nasmejala. Bila je dobro raspoložena, toliko joj je prijalo što je videla Savanu. „Zgodan je i slabić. Izgleda da to nikad nisam primećivala. Još uvek je najzgodniji muškarac kog sam videla, ali znam od čega je satkan i ko je zaista. Čini mi se da će mi uvek biti prelep, ali hvala bogu da više nisam zaljubljena u njega. Barem je to nešto.” Zvučala je slobodnije i manje besno nego prethodnih godina. Nije bila toliko napeta, uprkos pritiscima zbog Kventinovog slučaja. Blisko je saradivala sa FBI-jem i sad, kad više ne prete svakih pet minuta da će im oduzeti slučaj, uživala je u saradnji. Nije bilo ženskih agenata na slučaju i nije joj smetalo što je jedina žena u muškom svetu, čak joj se i dopadalo. A i agenti su bili zanimljivi za saradnju. Pošto joj se majka vratila na posao, Savana je bila zauzeta školom u Čarlstonu. Dodala je časove kineskog i zabavljala se dok je učila novi jezik. Nije joj bio


neophodan za prosek, tako da nije bilo pritiska. Počela je da sklapa mnoga prijateljstva u školi. Ona i Džulijen su zajedno ručale skoro svakog dana. Išla je na sve odbojkaške i fudbalske utakmice i navijala je za njihove timove. Dozvolili su joj da se uključi u plivački tim jer je neko odustao zbog ozbiljnog problema sa ušima. A vikend nakon boravka njene majke u Čarlstonu, kapiten jednog fudbalskog tima pozvao je Savanu na sastanak. Džulijen se umalo nije onesvestila kad je čula. Upravo je raskinuo sa najlepšom devojkom u školi. „Hoćeš li pristati?” pitala ju je Džulijen bez daha kada joj se Savana poverila. „Mogla bih. Nemam pametnija posla”, zvučala je opušteno. Odveo ju je u bioskop u petak uveče, a nakon toga su svratili u kafić. Zvao se Tarner Ešbi, potomak generala istog imena, objasnio joj je dok su jeli burgere i pili šejk. „Izgleda da su svi u gradu u rodu sa nekim generalom”, prokomentarisala je Savana. Nosila je majčin ružičasti džemper, farmerke i visoke potpetice. Razlikovala se od devojaka iz Čarlstona kad bi se sredila. Imala je sofisticiranost Njujorka i nosila je dovoljno šminke, ali ne previše. Izgledao je kao da je ludo zaljubljen u nju. „To je ovde velika stvar”, objasnio joj je. „Znam. Moja baka je predsednica general Ujedinjenih ćerki Konfederacije, ima tu titulu jer je i ona u rodu sa generalom.” Savana se nasmešila. Nije im se podsmevala, ali joj je to sve bilo smešno. Bio je zgodan momak tamne kose i zelenih očiju i bio je najstariji od četvorice braće. „O kom si koledžu razmišljao?”, pitala ga je iskreno zainteresovana. Većina ljudi sa kojima je razgovarala su se prijavili za južnjačke škole. „Tehnološki Institut u Džordžiji ili možda Južni metodološki Univerzitet u Teksasu. Prijavio sam se i za Djuk i za Univerzitet u Virdžiniji, ali mislim da nemam dovoljno poena da upadnem. Šta si ti mislila?” „Volela bih da upadnem na Prinston. Blizu je kuće, što bi bilo lepo, a i dopala mi se škola. Sviđa mi se i Braun. Mislim da je Harvard preozbiljan, a verovatno neću ni upasti. Dopada mi se i Stenford, ali moja majka ne želi da odem tako daleko”, pričala je o svojoj listi koledža. „To je lepa lista visokorangiranih škola na koje si se prijavila”, kazao je zadivljeno. Bila je pametna, ali ne i zatucana, a bila je i najlepša devojka koju je ikad video. Vratio ju je kući u pristojno vreme, u pola jedanaest, a ona je uživala sa njim u bioskopu i poručila mu da će se videti u školi. Džulijen ju je pozvala rano ujutru da pita kako je prošao sastanak.


„Bilo je zabavno”, rekla je Savana kikoćući se, zvučala je mlade, skoro kao Dejzi. „To je sve? Izašla si sa najlepšim dečkom u školi i bilo ti je zabavno? Je li te poljubio?” Džulijen je želela da sazna sve detalje, naučila je to od svoje majke. Tračevi su njihov način komunikacije. „Naravno da nije. Čak se i ne poznajemo. Uostalom, bilo bi glupo da sad uđem u vezu sa bilo kim. Idemo na koledž uskoro, a ja ću ovde biti samo nekoliko meseci.” Razmišljala je praktično. Nije tražila romansu, samo prijatelje, što ju je činilo još privlačnijom. Nije bila očajna poput nekih devojaka iz škole koje su samo tražile momke. „Nema ničeg glupog u zabavljanju sa Tarnerom Ešbijem. Jesi li znala da njegov otac ima naftne bušotine po celom Biloksiju? Moja majka kaže da je on jedan od najbogatijih ljudi u državi. Uostalom”, naglasila je poslednju reč, „sladak je. I kapiten fudbalskog tima. Šta ti još treba?” Savana je bila dobro upoznata s tim da sa fudbalom neće dogurati daleko u životu, potrebno je više od toga. A i nije marila za naftne bušotine njegovog oca. „Je li te pozvao na novi sastanak?” „Ne. Ne budi luda. Izašli smo samo sinoć.” Bila je potpuno opuštena po tom pitanju. „Pozvaće te. Momcima se uvek dopadaju devojke poput tebe, koje ne mare za njih.” „Nisam to rekla. Dopao mi se. Samo ne želim da poludim zbog toga, kao ti”, zadirkivala ju je. „Kladim se da će da te pozove i sledeći vikend”, kazala je Džulijen i zvučala oduševljeno, puna nade. „Nadam se da neće. Mislim da mi majka dolazi. Rekla je da će pokušati, ali možda neće doći do sledećeg vikenda.” Džulijen je ispustila zvuk gađenja. „Sa kime bi radije izašla? Sa Tarnerom Ešbijem ili svojom majkom?” Savana je bez oklevanja odgovorila: „S majkom.” „Ti si bolesna.” Džulijen je obećala da će je zvati da proveri je li je Tarner pozvao. Dejzi je bila sledeći član ispitivačkog tima. „Ko je onaj momak što te je sinoć pokupio?” pitala je opušteno dok su jele palačinke u kuhinji. „Neki dečko iz škole.” „To je sve?” pitala je Dejzi razočarano. „Je li zaljubljen u tebe?” „Ne”, rekla je Savana smešeći se. „Jedva da me poznaje.” „Jesi li ti zaljubljena u njega?”


„Ne. Ni ja njega ne poznajem”, rekla je, stojeći čvrsto na zemlji, „Zašto si onda izašla sa njim na sastanak ako nisi zaljubljena?” pitala je Dejzi zbunjeno. „Zato što smo želeli da večeramo i da pogledamo neki film i onda sam mislila da bih mogla da idem sa njim, kad je već ponudio.” Dejzi je klimnula glavom na smisao onoga što je rekla, ali joj je bilo krajnje neromantično sve to. Dok su razgovarale, njihov otac je ušao u opremi za tenis. „Je li ono bio jedan od Ešbijevih momaka s kim sam te sinoć video?”, pitao je podjednako zainteresovano. Očigledno je njen privatni život bio vruća tema dana. „Da.” „Je li fin?” „Čini mi se da jeste”, priznala je Savana. „Igram tenis sa njegovim ocem. Prošli su kroz težak period, žena mu je preminula prošle godine kad ju je pijani vozač udario na autoputu, deset kilometara od kuće. Mora da je deci to teško palo.” „Nije to pomenuo. Razgovarali smo samo o školi.” Tom je klimnuo glavom i rekao joj da Henri dolazi po podne iz Nju Orleansa. „Jedva čeka da te vidi. Doći će do večere. Trevis i Skarlet takođe dolaze. Cela porodica će biti na okupu”, rekao je i delovao je srećno, kad je Luisa ušla u kuhinju i ignorisala ga. Rekla je da će ceo dan da provede u banji. On je kazao njoj da će pokupiti Henrija na aerodromu, a Luisa je odgovorila da će se vratiti kasno po podne. Otišla je pet minuta kasnije i ponovo su bili sami kod kuće. Savana je ponudila da odvede Dejzi u vodeni svet, što je obema delovalo zabavno. Zove se Akvarijum Južne Karoline i priča se da je baš dobar. Ona i Dejzi su otišle u jedanaest sati i prošetale se kroz ceo vodeni svet, tamo su i ručale i vratile se kući u tri. Talula ih je obavestila da je njihov otac upravo otišao po Henrija, tako da su one igrale karte do pet sati, kada su Tom i Henri ušli u kuću. Dejzi je sletela niz stepenice da dočeka brata. Bio je godinu dana mladi od Trevisa i bio je zgodan mladić, snažne atletske grade. Na koledžu je igrao američki rudbal i umesto da ode na Univerzitet u Virdžiniji, otišao je na Djuk. Savana je znala da je studirao istoriju umetnosti i da je želeo to da predaje. Nije bio zainteresovan za porodični posao kao njegov stariji brat ili otac, ali je radio u važnoj galeriji u Nju Orleansu i bio je stažista u jednom muzeju. Posao kustosa ga je veoma zanimao. Nakon što je Henri snažno zagrlio svoju sestricu, pogledao je ka stepenicama i video Savanu koja mu se smešila. Nije se mnogo promenila, kako mu je Trevis i rekao, samo je porasla. „Toliko sam srećan što te vidim”, rekao je tiho Henri kad se popeo uz stepenice


do nje i snažno je zagrlio. „Mnogo mi je drago što si ovde. Trevis i Dejzi su mi pričah o tebi. Došao sam ovaj vikend samo da te vidim.” Poverovala mu je zbog načina na koji je to rekao. Sišli su niz stepenice i ušli u dnevnu sobu. Na svu sreću, Luisa još uvek nije stigla, inače bi se protivila što se podiže prašina oko Savane. Ali Henri nije mario, nikad nije igrao kako je njegova majka svirala. Seli su i neko vreme razgovarali, a on ju je ispitivao, šta voli, šta radi, koju muziku sluša, koje su joj omiljene knjige i filmovi, kako joj se zovu prijateljice. Želeo je da sazna sve o njoj. A oči su mu se raširile kad je pitao za njenu majku. „Nisam voleo da pišem kad sam bio mali, pa tako i nisam to radio. Ali sam uvek razmišljao o njoj i o tebi. Tvoja majka mi je mnogo značila kad se udala za našeg oca”, rekao je iskreno, kao da deli veoma važnu tajnu sa njom. „Imam disleksiju i tvoja majka mi je pomagala sve te godine. Mrzeo sam učitelja kog sam tad imao, tako da je ona preuzela posao. Mislim da je išla i na časove da nauči kako to da radi. U svakom slučaju, zahvaljujući njoj sam završio školu. Nikad joj to neću zaboraviti. Bila je najbrižnija i najstrpljivija žena koju sam ikad upoznao, puna ljubavi i saosećanja.” Tom je stajao na dovratku i čuo šta je Henri rekao, potom se udaljio sa bolnim izrazom lica. Ni Henri ni Savana nisu znali da je tu, a onda je nestao. „Nikad mi nije rekla to”, kazala je Savana iskreno. „To je prilično dobro ako si upisao Djuk.” „To je dobra škola”, potvrdio je. Nastavili su da razgovaraju i na kraju se i Luisa vratila. Prišla je i poljubila sina, a onda se brzo popela na sprat da se presvuče. Nije bila srećna što ga je videla kako razgovara sa Savanom, ali nije komentarisala i zatekla je svog muža kako sedi tužan u sobi. Zaboravio je da je Aleksa podučavala Henrija sve te godine i koliko mu je ljubavi pružala. Kad se setio toga, bilo mu je loše. „Šta nije u redu?”, pitala je Luisa kad je primetila koliko je nesrećan. „Ništa. Samo razmišljam. Kako ti je prošao dan?” „Veoma prijatno, hvala”, odgovorila je hladno. Nije imala nameru da popravlja odnose sa njim dok se Savana ne vrati u Njujork. Planirala je da ga kažnjava sve vreme, ne bi li ga naučila ponašanju. Želela je da shvati jasno i glasno poruku, da mu se ne bi ponovilo da je dovede. Neće tolerisati to što joj je Aleksina ćerka u kući. Ali je zasad bila nadjačana. Atmosfera za večerom je bila živahna i vesela, zahvaljujući Henriju. Pričao je smešne viceve, imitirao je i sve je zadirkivao, uključujući i svoju majku, Trevis je bio mnogo povučeniji, mada je takođe bio dobar čovek. Skarlet je volela svog budućeg devera, a on je i nju nemilosrdno zadirkivao zbog velikog venčanja. Skarlet kaže da njen mlađi brat radi isto. Henri je imao dvadeset i četiri godine i izgledao je veoma mlado, ali je bilo nečega sofisticiranog u njemu. Savana se pitala da li mu je


život u drugom okruženju pokazao neki novi svet. Trevis je još uvek živeo u porodičnom gnezdu u Čarlstonu, čak je i njihov otac tu proveo čitav život. Samo je Henri zaista otišao od kuće, mada je odabrao opet grad sa juga. Ali Nju Orleans je bio veći i sofisticiraniji od Čarlstona, a izgleda da i dosta vremena provodi u Londonu i Njujorku, poznavao je sva Savanina omiljena njujorška mesta. Pošto je Henri vodio većinu razgovora, svi su bili dobro raspoloženi, čak i njegova majka. Na kraju večere pitala ga je za lepu devojku s kojom je izlazio prošlog leta, a onda ju je čudno pogledao. „Dobro je mama. Upravo se verila.” „Žao mi je”, rekla je s napadnim saosećanjem, a on se nasmejao. „Meni nije.” Henri je mnogo govorio o nekome ko se zove Džef i ko je valjda njegov cimer. Izgleda da je on iz Severne Karoline i nekoliko puta su zajedno putovali. Luisa nije pitala za njega. Dok su završili večeru, sve ih je boleo stomak od smeha, a nakon što su prešli u dnevnu sobu, Henri je igrao karte sa sestrama. Još uvek su se igrali kad su im roditelji poželeli laku noć i popeli se na sprat. Trevis i Skarlet su već bili otišli, pošto se sutradan održava okupljanje za doručkom kod Skarlet. Rekla je da bi rado pozvala Savanu iako će joj biti strašno dosadno. A Travis joj je rekao da je bolje da to ne radi, inače će majka da poludi, tako da ga je poslušala, ah se užasno osećala zbog toga. Luisa bi volela da se i Henri drži što dalje od Savane, ali nije postojao očigledan način da se isključi iz večere, a znala je da bi joj se Henri suprotstavio i rekao joj da je nepristojna. Uvek bi joj odgovorio i rekao kad mu se ne bi dopalo njeno ponašanje. Nije se plašio svoje majke. A Dejzi mu je već rekla preko telefona da je majka užasna prema njoj, tako da je on bio preterano fin prema Savani za večerom. A kada je rekao da je došao kući samo da bi nju video, govorio je istinu. Dejzi je zaspala usred partije, Henri ju je odneo nežno do kreveta, a Savana je otišla u svoju sobu. Pokucao joj je na vrata da se uveri da je pristojno odevena. Bila je u spavaćici i prala je zube kad je ušao pravo u kupatilo da popriča sa njom, kao pravi brat. „Volim što imam još jednu sestru, jednu s kojom zaista mogu da razgovaram”, rekao je smešeći joj se u odrazu ogledala. „Mnogo te dugo nije bilo.” Seli su u njenu sobu i još malo razgovarali. Rekao joj je da želi da se preseli u Njujork ili London na nekoliko godina, čim odluči da li bi da radi u galeriji, muzeju ili u školi. Ali je svakako posao na polju umetnosti bio njegov san. „Ne želiš da se vratiš ovde?” izgledala je iznenađeno. Mislila je da ljudi sa juga uvek ostaju blizu kuće i drže se svojih korena, po onome što je dosad videla. „Previše je malo za mene”, rekao je jednostavno. „Ovo je veoma mali


provincijski grad. I komplikovano je ovde biti homoseksualac.” Pogledala ga je iznenađeno. „Ti si homoseksualac?” Nije to shvatila, a i njegova majka je pitala za devojku sa kojom je izlazio prošle godine. „Jesam. Džef je moj partner. Rekao sam roditeljima da sam gej kad sam imao osamnaest godina. Tata nije bio oduševljen, ali je to dobro podneo. Majka se ponaša kao da je zaboravila i da ne zna, koliko god često da je podsećam, kao slučaj s devojkom za koju me je pitala. Zna da se ne viđam sa ženama. Shvatio sam da sam gej otprilike godinu dana pošto je tvoja majka otišla, kad sam imao petnaest godina. Sa šesnaest sam bio siguran. To ne treba da bude tako velika stvar, ali za neke ljude, poput moje majke, jeste. Pitaće me o ženama s kojim izlazim dok ne budem đoživeo stotu. Verovatno se nada da ću se ‘izlečiti’. To što sam gej nije bio deo njenog plana. Mislim da joj je laknulo što ne živim u Čarlstonu. Bilo bi to previše sramotno za nju, a meni preteško. Još uvek laže svoje prijateljice.” „Kako je to čudno”, rekla je Savana zbunjeno. „Kakve veze ima to sa njom?” „Nije ‘normalno’, što bi ona rekla, ili ‘ispravno’. Ali to je za mene.” „Ti si takav kakav si”, rekla je Savana smešeći mu se. „Ne bi trebalo da je toliki problem. Zna li Dejzi?” pitala je zainteresovano. „Ubili bi me kad bih joj rekao, ali shvatiće ona sama. Mislim da ni Trevis nije naročito oduševljen. On im je mnogo sličniji od mene. On je momak iz malog grada koji će uraditi sve da ih usreći i da se uklopi u njihov kalup. Ja bih se ubio kad bih se oženio sa Skarlet, ali je ona pravi izbor za njega, fina devojka sa juga.” „Zvučiš kao Jenki”, zadirkivala ga je Savana. „Možda i jesam u srcu. Ovde ima mnogo licemerja koje ne volim, možda je to samo mentalitet malog grada. Mrzim kad vidim ljude kako skrivaju šta zaista misle i kako se osećaju, što su učtivi samo da bi se uklopili. Ovde ima previše toga. To je sve u redu, ako imaš nekoliko generala Konfederacije u porodici, ali gej sin nije u redu, barem ne u ovoj porodici. Oni to tolerišu, ali im se ne dopada. Dođavola, šta mi znamo, možda su i ti generali bili homoseksualci.” Oboje su se nasmejali, a onda se on ponovo uozbiljio. „Tvojoj majci ne bi bilo važno. Ona je najbrižnija žena koju sam upoznao. Nisam znao da sam homoseksualac dok je ona bila tu, ali sam se posle pitao da li je ona znala pre mene. Veoma je pronicljiva.” Savana je klimnula glavom, ponosna na svoju majku. „Je li ti majka dobro?”, pitao ju je, a Savana je ponovo klimnula glavom. „Zaista su se očajno poneli moji roditelji prema njoj. Koliko sam shvatio iz onoga što mi je Trevis pričao, nikad se nije ponovo udala.”


„Ne”, rekla je Savana, „nije, mada ima samo trideset i devet godina. Ali je i dalje prilično ljuta zbog tate”, rekla je iskreno. „Ili možda povređena.” „Ima pravo da bude”, rekao joj je podjednako iskreno. „Moja majka ju je zaista prešla, a tata je to dozvolio. Mislim da njihov odnos nije nikakav otad, ali tata je ostao, a majka ga pregazi kad god stigne. Napustila nas je sve kad je ostavila oca. I svi su nekako zaboravili na to. Tako ti ovde stvari funkcionišu.” Delovalo je kao da ne odobrava to dok je izgovarao. „Videla sam”, priznala je Savana. „Besna je zbog mog dolaska.” „Kakva šteta! Trebalo je da te dovede ovde pre više godina. Osećam se užasno što nikad nisam kontaktirao sa vama ili nikad nisam kontaktirao ni sa tobom ni sa tvojom majkom. Samo sam dozvolio da se sve desi samo od sebe. Tada sam imao četrnaest godina i mrzeo sam to što rade. A onda, otkud znam, srednja škola, koledž, život, nikad nisam uradio ništa po tom pitanju”, rekao je. „Ali mi je drago što si ovde. Nadam se da ću uskoro videti i tvoju majku. Imam mnogo toga da joj kažem.” „Pokušaće da me posećuje na svake dve nedelje. Divno smo se provele prošlog vikenda. Nije želela da se vraća ovde, ali je ipak to uradila.” „Mora da joj je to teško palo”, priznao je, a Savana je klimnula glavom. Oboje su razmišljali o Aleksi, a onda je Henri konačno ustao, zagrlio je i otišao u svoju sobu. Dejzi je tu noć prespavala u svom krevetu. A Savana se pokrila i razmišljala o onome što joj je Henri rekao. Nije joj delovalo važno da li je gej ili nije. Ali ona je iz Njujorka, ne iz Čarlstona. Ovde je sve drugačije.


13. Kao što je Džulijen predvidela, Tarner Ešbi je ponovo pozvao Savanu na sastanak. Otišli su u restoran morske hrane i razgovarali su o malo ličnijim stvarima. On joj je ispričao kako je izgubio majku prethodne godine. Rekao je da su dobro, ali je teško palo njegovom ocu i mladoj braći. Oči su mu bile pune suza dok je pričao i bilo je vidljivo da je i njemu teško, ali nije to rekao jer nije želeo da izgleda kao slabić pred njom. Tarner je rekao da mu je drago što ide na koledž, kod kuće je sve bilo mnogo tužno otkako nema nje. A Savana je pričala o odrastanju bez oca. Oboje su se složili da je lepo što ima priliku sad da ga upozna, iako je teško izaći na kraj sa zlom maćehom. Savana mu je ispričala o tome i bio je zapanjen, mada se ni njemu nikad nije dopadala i uvek mu se činilo da je snob. Sada je znao da je i okrutna i nepristojna. Tarner je veoma brižan, pažljiv i pun poštovanja i ponašao se prema njoj blagonaklono i sa lepim manirima po kojima je jug poznat. Rekao je da je zaista uživao u njenom društvu i da bi voleo češće da je viđa, ali mu je odgovorila da joj majka dolazi u poseru narednog vikenda. Pitao je da li bi mogao nekad da svrati do nje, a ona je pristala. Sve je izgledalo više kao staromodno udvaranje nego srednjoškolsko zabavljanje, ali ju je posle drugog sastanka poljubio, što se Savani veoma dopalo. Lepo im je bilo kad su zajedno, a ona je obećala da će ga upoznati sa majkom kad bude došla. Ispričala je Aleksi o tome, a ona je ponovo počela da paniči. Šta ako se Savana zaljubi? Šta ako se uda i ostane u Čarlstonu? Podelila je svoje brige sa majkom, koja joj se ovog puta smejala. „Ona ima sedamnaest godina. Ne ide ona nigde. Samo se zabavljaju.” Aleksa je shvatila da je u pravu i smirila se. Živci su joj bili tanki tih dana. Suđenje je za sedam nedelja, a imala je hiljadu stvari na pameti. Nisu se pojavile nove žrtve i pripremala je slučaj veoma precizno i pažljivo. Dan nakon izlaska sa Tarnerom Ešbijem, Savana je sama otišla kolima u posetu baki. Imala je slobodno popodne i pomislila je da bi bilo lepo da to uradi, mada se pitala da li treba prvo da se najavi. Zatekla ju je kako sedi na tremu i drema u stolici za ljuljanje sa knjigom u ruci. Judžin je otvorila oči čim je čula korake i iznenadila se kad je ugledala Savanu u žutoj dukserici i farmerkama. „Šta ti radiš ovde?”, pitala ju je baka odsečno, iznenađena što vidi Savanu.


„Mislila sam da bi možda volela posetu, pa sam svratila”, odgovorila je Savana oprezno kad joj se baka namrštila. „Trebalo je prvo da me pozoveš. Ne volimo ovde severnjačke načine”, ukorila ju je. „Južnjaci su pristojni.” „Žao mi je.” Savana se pokajala i pomalo uplašila. „Svratiću neki drugi put i pozvaću pre toga.” Pošla je da izađe, a baka joj je odlučno pokazala ka stolici. „Ne, sad si ovde. Sedi. Zašto si došla?” Bila je zainteresovana za nju, a Savana je izgledala uplašeno. Baka je čak i u starosti bila zastrašujuća. „Mislila sam da bi ti prijalo. Volim da slušam priče o ratu, generalima, bitkama. Ne učimo mnogo o tome u Njujorku.” Govorila je istinu, ali je zapravo došla iz pristojnosti prema starici, ali nije to mogla da kaže. „Šta bi želela da znaš?”, nasmešila joj se baka i bila je intrigirana molbom. Ipak u njoj ima južnjačke krvi. „Pričaj mi o svojoj porodici. To je deo i moje istorije.” „Da, jeste”, priznala je Judžin i dopadala joj se pomisao da je podeli sa ovom devojkom. To je najbolji način da se preci ne zaborave, da se istorija nastavi, prenošenjem priča s jedne generacije na drugu. Počela je sa svojim pradedom koji je došao iz Francuske, a onda je prošla kroz nekoliko generacija, brakova i generala, kad su došli u Čarlston, koliko zemlje su posedovali i koliko robova. Zbog toga se nije izvinjavala, rekla je da je bilo neophodno imati robove da bi se obrađivala zemlja, a broj robova se smatrao odličjem njihovog bogatstva u to vreme. Savana se trgnula. To joj je bilo novo, a nije joj se ni dopadalo ništa više od drugih kultura koje su imale robove. Na kraju su stigle do Građanskog rata, a Judžinine oči su zasijale. Znala je svaki datum i svaki detalj velike bitke na Jugu, sve koje su se vodile u okolini ili u samom Čarlstonu, ko ih je dobijao, ko je gubio. Dodala je lične priče o tome s kime su se ljudi venčavali, da li je bilo udovica i jesu li se preudavale. Bila je hodajuća enciklopedija o Građanskom ratu i istoriji Čarlstona, a Savana je oduševljeno slušala. Baka se dobro sećala datuma i detalja i govorila je satima. Niko je nije slušao sa toliko pažnje i tako dugo. Bilo je vreme za večeru kad je završila. Živnula je dok se prisećala pojedinosti i delila ih sa Savanom. Obećala je da će podeliti i neke knjige sa njom. Savani se zapravo dopalo i uzbuđivala ju je pomisao da je u rodu sa nekim od tih ljudi. To je potpuno druga strana njenog života i istorije koju nikad nije upoznala i nikad ne bi da nije bilo bakinih sećanja. Pre nego što je otišla, Savana joj se duboko zahvalila i pomogla joj da pređe u malu sobu za prijem gde je uveče volela da sedi, a potom ju je ostavila sa jednom od njene dve stare služavke i poljubila je u obraz. „To krv Južne Karoline teče tvojim venama”, podsetila je Savanu, „i nemoj to da


zaboraviš! Nije samo krv Jenkija!” „Da, bako”, odgovorila je Savana smešeći se. Provela je divno popodne i razmišljala je o tome dok se vraćala u Hiljadu hrastova. Dejzi se požalila što je nema tako kasno, a Savana je tiho rekla da je išla da poseti baku. „Sasvim sama?” Dejzi je delovala iznenađeno kad je Savana klimnula glavom. „Tamo je tako dosadno!” Nije volela da je posećuje, nije imala šta tamo da radi, a baka joj je tako stara. Mrzela je te bakine priče o generalima. „Ne, ruje dosadno”, branila ju je Savana. „Zna sve o svemu i svakome sa juga. Mnogo toga sam naučila.” Dejzi je umesto odgovora složila grimasu. Nije mogla da zamisli gori način da se provede popodne. Kada je baka pokušavala da joj priča o korenima, nije želela da sluša. Radije bi ostala kod kuće i gledala televiziju. Sedam godina starija Savana, upijala je njene priče kao sunđer. Dejzini roditelji su izašli na večeru, konačno zajedno, pa Savana nije stigla da ispriča ocu o svojoj poseti. Ali mu je njegova majka rekla sutradan kada je svratio do nje posle ručka. „Ona je veoma dobra devojka”, rekla je Judžin i posmatrala ga. Nije imao pojma na koga misli, i pomislio je da priča o služavki koju je često tako oslovljavala. Takođe je muške zaposlene nazivala momcima, što mu je delovalo neprimereno. Ali je bilo u skladu sa njenim godinama „Ko?” pitao je Tom zbunjeno. „Tvoja ćerka” rekla je s iskrom u očima koju odavno nije video. „Dejzi?” „Savana! Došla je ovde na čas istorije o jugu. Pažljivo sluša i sve pamti. To je južnjačka krv u tim mladim venama. Želela je da zna sve o našoj porodici i više od toga. Ona je posebna.” „Znam da jeste”, rekao je zadivljeno. „Došla je ovde sama?” „Naravno”, brecnula se majka na njega. „Ne misliš valjda da ju je tvoja žena dovela? Luisa će me izludeti ako ne prestane da se žali na to dete.” Majka mu je delovala ogorčeno i odmahivala je glavom, što ga je takođe iznenadilo. „Da li te zove da se žali?” Tom se uznemirio. Znao je da ju je Luisa jednom pozvala zbog Savane, ali ne i da češće to radi. „Skoro svako veče. Želela je da iskoristi moj uticaj da je otera. To nije u redu ako joj je život u opasnosti, kako si mi rekao, a verovatno je to istina. Zašto bi lagao o tome?” „Nisam lagao. Savani su stizala veoma uznemirujuća pisma, a pretpostavlja se da su od čoveka koji je ubio osamnaest žena. On je u pritvoru, ali ima prijatelje na slobodi koji su ostavljali pisma u stanu, ako je on u pitanju. A ako je u pitanju neko


drugi, podjednako je loše. Mislim da je Aleksa u pravu što je želela da je skloni iz Njujorka.” „Slažem se. Nema razloga da rizikuje život deteta ili da je plaši. Osamnaest žena, Bože, kako je to strašno... o čemu Aleksa razmišlja kad prihvata takve slučaje?” Izgovorila je kritički. „Ona je pomoćnik tužioca”, rekao je Tom tiho. „Nema izbora. Mora da prihvati ono što joj dodele. Takav joj je posao.” „Lepo s njene strane, ali je previše opasno za ženu”, rekla je majka, malo nežnije. Toma je skoro zadivilo kako je njegova majka zaštitnički nastrojena prema njoj i Savani, nakon što mu je prva rekla da ih otera. Kako brzo ljudi zaborave svoju podmuklost i zločine. „U svakom slučaju, Luisa želi da otera Savanu i očekuje da ću ja na to da utičem i da ću ti reći da je oteraš. Dobila je šta je htela pre deset godina. Dobila je tebe. Ima Dejzi. Dobila je svoje sinove nazad, ne mora dalje da povređuje Savanu i njenu majku da bi se dokazala. Svi smo uradili dovoljno pre deset godina. Rekla sam Luisi da prestane da me proganja s tim. Nije bila srećna zbog toga.” Tom je mogao da zamisli koliko nije bila zadovoljna. Svekrva joj je bila glavni saveznik i saučesnik u zločinu pre toliko godina, a i nakon toga. „Da li se kaješ, majko?” iskreno ju je pitao. Nije se ranije usuđivao da postavi to pitanje. Sedela je u svojoj stolici za ljuljanje, sa šalom u krilu i izgledala je staro i krhko. Oklevala je pre nego što je odgovorila. Znao je da je mnogo snažnija nego što izgleda, da ima gvozdenu snagu, volju i mišljenje. „Ponekad. Zavisi kakav je Aleksin život bio nakon toga. Ako je srećna, pretpostavljam da je ispalo u redu. Ne znam”, rekla je smeteno. „Nisam želela da Dejzi bude kopile, a Luisa me je mnogo pritiskala tada, ali sam bila i mlada.” Pao je pravo u zamku koju su mu Luisa i majka pripremile. Ona ga je zavela i ostala u drugom stanju iste noći, mada ju je tajno posećivao nekoliko nedelja i to svojevoljno. Nikad nije preboleo što ga je Luisa napustila zbog nekog drugog, to ga je proganjalo sve te godine. Voleo je Aleksu, ali je Luisa bila moćnija i glamuroznija i bila je sa juga. Aleksa je bila brižna i otvorena, naivna i puna ljubavi, verovala mu je u potpunosti. Slošilo bi mu se kad god bi razmišljao o tome. „Je li srećna?” pitala ga je majka, a on je uzdahnuo. „Ne bih rekao. Nikad nisam video tako tužne oči. Sama je sa Savanom i nema nikoga u životu. Ona je predivna majka.” „Dobro, ne možeš sad da joj se vratiš i napustiš Luisu samo zato što je Aleksa sama!”, uspaničila se na tu pomisao. „Ne verujem ni da bi me prihvatila, a i u pravu je”, rekao je tužno. Ta pomisao mu je pala na pamet. „Verovatno jeste”, složila se majka sa njim, što ga je šokiralo. „Ako si je voleo,


nije trebalo da je napustiš zbog Luise, bez obzira na to šta sam ti govorila. Vratio si joj se u život poput nekog laneta i poslao Aleksu u Njujork.” Klimao je glavom. Sve je to istina. On je želeo da mu se Luisa vrati, da bi sebi dokazao da može, ali je voleo Aleksu. Ono što nije želeo jeste život kakav sad ima, sa ženom koju mrzi i koja njega mrzi još više. Dobio je šta je zaslužio i toga je svestan. „Samo želim da Luisa prestane da me zove i da mi priča o Savani. Mora da bude pristojna prema njoj. Toliko duguje Aleksi. Ona se brinula o Luisinoj deci.” „Rekao sam joj to. Ne želi ni da čuje.” „Rekla mi je da je Savana derište. Ona nije takva, već je divna devojka. Došla je ovde sama da me vidi. Rekla je da će ponovo doći u posetu. Nadam se da hoće.” „Siguran sam da hoće”, rekao je brižljivo. Savana je takva devojka, voli da posećuje starije i da im pravi društvo. Imala je divno srce, a to su znali i njen otac i njena baka, kao i Dejzi i njena braća. Samo Luisa nije marila. Ona nije imala srce uopšte. Vratila ga je manipulacijom i otad ga maltretira. „Drago mi je da neko u ovoj porodici želi da upozna našu istoriju. Luisa nije zainteresovana, ona ima svoju. Ima generala u porodici koliko i mi”, rekla je Judžin iznervirano, a Tom se jedva suzdržao da se ne nasmeje. Bilo je previše generala da bi se izbrojalo, a priče o bitkama i hrabrosti Konfederacije i pobedama su mu bile dosadne ceo život. Nije bio zainteresovan za istoriju, ali njegova majka jeste. Tom je nakon toga ostavio majku i zahvalio se te noći Savani što ju je posetila i rekao joj da je baka uživala i da se nada da će uskoro ponovo doći. Luisa je čula razgovor i brecnula se na njih da Savana ne treba da je uznemirava, da je previše slabašna i stara. Tom joj je odmah odgovorio da on želi da Savana posećuje baku. Luisa je frknula i nije rekla više ni reč. Kada je razgovarala sa svekrvom tog popodneva, ona joj je poručila isto to. Struja se promenila, a to se Luisi nimalo nije dopadalo. Savana je ispričala majci o poseti i času istorije, kao i o Henriju i njegovom partneru Džefu. Obaveštavala ju je o lokalnim novostima u njihovim svakodnevnim razgovorima. Majka joj je rekla da nije iznenađena što se tiče Henrija. Kad je ušao u pubertet nisu ga zanimale devojčice, mada je bio mlad tada, imao je samo četrnaest godina. Jednom ili dvaput joj je to palo na pamet, ali se nikad nije usudila da to podeli sa Tomom. Bio je tako isključiv po tom pitanju, a Savana je rekla da je i dalje tako, da su svi takvi. Ispričala joj je da se Luisa, njegova rođena majka, pretvara da Henri nije gej. Aleksa je rekla da se nada da je srećan i da bi volela da ga vidi uskoro. Ona će ponovo doći za vikend i planirale su da i ovaj put odsednu u „Ventvort vili”. Opet je rezervisala isti veliki apartman. „I, hoću li upoznati tog dečka?”, pitala je za Tarnera, a Savana se nasmešila.


„Možda. Videćemo. Ako nije previše zauzet. Ima utakmicu za vikend.” „Možda bismo mogle da odemo. Ako se ne stidiš zbog mene.” „Znaš da se ne stidim. Zaista sam ponosna na tebe, mama, i ti to znaš.” „I ja sam ponosna na tebe, zlato moje”, uveravala ju je majka. Nakon što su završile razgovor, vratila se poslu sa Semom i Džekom, a Savana se narednog dana sastala sa Tarnerom. Išli su u šetnju pre večere i razmenili su mnogo poljubaca. Dejzi ju je videla kad se vratila. Ušunjala se u kuću pre večere, a Dejzi se vraćala iz kuhinje sa grickalicama. „I?” „Šta ‘i’?”, pitala je Savana nevino. „Nemoj da se pretvaraš. Videla sam te da odlaziš sa njim. Je li sladak? Je li te poljubio?” Savana je rešila da bude iskrena sa sestricom. Dopadalo joj se što ima sestru, kao i Dejzi. „Sladak je. I jeste me poljubio.” „Fuj!”, rekla je Dejzi i potrčala uz stepenice. „To je odvratno.” A onda se nagnula preko gelendera sa još jednim pitanjem. „Je li on sad tvoj dečko?” „Ne.” Savana je odmahivala glavom i smešila se. „Samo dečko koji mi se dopada.” „Šteta”, rekla je Dejzi i otrčala u sobu smejući se usput.


14. Ovog puta kad je Aleksa došla u Čarlston da poseti Savanu, sve je delovalo mnogo prijatnije. Nije morala da prolazi kroz šok zbog povratka u svet koji je nekad poznavala i volela, pa izgubila. Drugi boravak u „Ventvort vili” bio im je kao da su kod kuće, a Aleksa je čak uspela i da bude prijatna prema Tomu prilikom susreta kad je dovezao Savanu. Bila je opuštena i to se videlo, što ga je dovoljno ohrabrilo da je pozove na ručak. Nije joj se išlo jer nije htela da propusti nijedan sekund sa Savanom, ali nije želela ni da ispadne nepristojna prema njemu. Mnogo joj je pomogao sa Savanom, a čak je rizikovao i da se Luisa razbesni. Aleksa je oklevala pre nego što je odgovorila, a kad je videla da je Savana gleda molećivo, na kraju je klimnula glavom i pristala na ručak sa njim. „Ali ne mogu dugo da ostanem”, bila je obazriva. „Želim da provedem vreme sa Savanom. Zbog nje sam ovde.” „Naravno.” Aleksa je imala predosećaj da želi da zakopa ratne sekire, a da to ne budu njena leđa ili srce. Nije bila još uvek spremna na to, ali je mogla barem da zagrebe temu prijateljstva sa njim, ne bliskog prijateljstva, ali da se ponašaju uljudno, zbog Savaninog budućeg diplomiranja i venčanja. Pretpostavila je da on ima isti cilj. Hladan rat među njima je dovoljno trajao. Konačno su rane počele da zaceljuju. Predložio joj je da se nađu u restoranu „Magnolija” narednog dana, a Savana je rekla da ona može da ode na Tarnerovu utakmicu dok su oni na ručku. Svi su bili srećni, mada bi Aleksa radije ručala sa ćerkom, ali je pristala i Savana joj se zahvalila kad su se popele u apartman. Bio je podjednako lep, a cveće je bilo još veće. Popile su po čašu šampanjca da proslave njihov vikend. Bilo je jagoda prelivenih čokoladom koje su išle odlično uz šampanjac. Obe su popile samo po jednu čašu. Aleksa nije volela da Savana pije, ali bi ponekad, u posebnim prilikama, to bilo u redu, a ni ona sama nije mnogo pila. Bila je nervozna zbog ručka sa Tomom. Nisu bili prijatelji, barem ne još. „U redu, pričaj mi o tom dečku za kojim si poludela. Kada ću ga upoznati? Šta kažeš nakon utakmice? Mogli bismo da odemo na kafu ili tako nešto.” Savana je oklevala, a onda je klimnula glavom, pomalo stidno. „Fin je, mama. Nije ništa ozbdjno. On je kapiten fudbalskog tima i nada se da će upisati Tehnološki Institut u Džordžiji ili Južni metodološki Univerzitet.” „Fin dečko s juga”, prokomentarisala je majka sa osmehom, ali nije bda


sarkastična, već zadivljena. Retko ko je išao u škole na severu. To je primetila kad je živela tu. „Ima tri mlađa brata i izgubio je majku prošle godine.” „Tako mi je žao”, rekla je nežno Aleksa. „Je li fin prema tebi? To je jedino što me zanima. Moj jedini zahtev je da se lepo ponaša prema tebi. Koliko često ga viđaš?” Izgubila je pojam o vremenu zbog trenutnog haosa oko priprema za suđenje. „Fin je prema meni”, uveravala ju je Savana. „Viđam ga u školi svaki dan. Ponekad zajedno ručamo u kafeteriji, a izlazimo dvaput nedeljno, na večeru i u bioskop.” „Spavaš li sa njim?”, pitala ju je majka tupo, a Savana je odmahnula glavom. Prerano je. „Da li još uvek piješ pilule?” Aleksa je želela da potvrdi, a Savana joj se nasmešila. Izgubila je nevinost sa šesnaest godina i majka joj se konačno pomirila sa tim, Aleksa je bila realna. Iako je Savana spavala samo sa jednim dečkom, njena majka je želela da se uveri da je spremna ako se nešto desi sa Tarnerom. „I koristi prezervativ, molim te!” podsetila ju je. Savana je zarežala i prevrnula očima. „Znam, znam. Nisam glupa. Ionako je prerano. Jedva ga poznajem.” Ipak, mnogo joj se dopadao. Mnogo. I sve su se više ljubili. Stvari su se zahuktavale. „Dobro, za svaku slučaj, budi spremna. Ljudi se ponekad zanesu. Nije da se ja sećam kako je to”, nasmejala se Aleksa. Ionako ne bi imala vremena, jedva je stizala da se istušira ili da spava, naporno je radila na suđenju. Večerale su u malom udobnom bistrou i jele sveže rakove. Bila je to kasna večera i prošetale su do hotela držeći se za ruke i osećajući se bliže jedna drugoj nego ikad. Naručile su film, jedan od njihovih omiljenih, i nakon što se završio, otišle su na spavanje u ogroman udobni krevet. Probudile su se narednog jutra opuštene i odmorne. Nakon doručka, malo su išle u kupovinu kao i prethodnog vikenda, a onda je Savana otišla na utakmicu, a Aleksa je otišla u „Magnoliju” da se nađe sa Tomom. Kad je stigla, već ju je čekao i delovao je nervozno. Kao i ona. Seli su za tihi sto u ćošku i razgledali meni kad je Aleksa spustila ruke i pogledala ga. „Izvini što ću ovo reći, ali ovo je čudno. Samo sam morala da kažem naglas. Možda se i ti tako osećaš.” „Jeste neobično.” Morao je da se nasmeje, uvek je isticala istinu. Samo bi objavila šta ima i odbijala bi da to sakrije ih ulepša. To je bilo potpuno suprotno od južnjačkog stila, ali je uvek voleo to kod nje. Nema izmotavanja. Nema igrica. Nije se uopšte promenila. Ako ništa drugo, smatrao je da je sad samo još lepša, jedanaest godina kasnije. Sazrela je.


„Zašto nam je tako neobično?”, pitao je Tom dok ju je posmatrao. Luisa nije imala pojma da je sa njom. „Šališ li se?” pogledala ga je Aleksa. „Napustio si me. Provela sam deset godina mrzeći te. Šta to radim kad sam na ovom ručku? A naša ćerka živi sa tobom. To je sve prilično nenormalno.” „Možda i nije. Imala si pravo da me mrziš. I zaista si velikodušna što si pristala na ovaj ručak, uvek si imala saosećajnosti i mesta za praštanje.” „Nemoj na to da računaš još uvek” rekla je iskreno, a on se ponovo nasmejao. „Zašto je tebi čudno? Jesi U i ti mene mrzeo?” „Nisam imao razlog da te mrzim”, rekao je neveselo. „Imao sam samo kajanje zbog onoga što se desilo.” „Nije se to desilo. Ti si to uradio. Uz Luisinu pomoć i pomoć tvoje majke. One su donele odluku umesto tebe, da me se resiš i vratiš njoj i ti si uradio kako su želele. Pretpostavljam da si i ti tako hteo.” Izgledala je čežnjivo dok je to izgovarala, kao i on. Tada je odmahnuo glavom. „Nije bilo tako jednostavno. Ja nisam znao šta želim. Želeo sam da povratim ponos zbog Luisinog odlaska, ali sam tebe voleo.” „Onda si uradio stvarno glupu stvar, Tome” , rekla je to i pomoglo joj je da se bolje oseća. „Jesam. Slažem se sa tobom. U potpunosti. I ako je za utehu, kajao sam se svakog dana.” Nije želela da nastavi u tom pravcu. Nije želela da zna. Tada su poručili hranu i oboje su se opredelili za tortu od kraba i čorbu od jastoga. To im je uvek bilo omiljeno jelo. Neke stvari se nisu promenile. Aleksa je pomislila kako je hrana jedino što im je ostalo zajedničko. Razgovarali su potom o drugim stvarima. O Savani, njenom suđenju, njegovoj banci, Trevisu i Henriju. Aleksa je usputno pomenula da joj je Savana rekla da je Henri gej i da joj se mnogo dopao. Njegov stil života je nije mnogo iznenadio i očekivala je da će Tom biti razuman po tom pitanju, ali je odmah videla da ga je to bolelo. „Izvini. Da li te to uznemirava?” Teško je poverovati da je tako u ovo vreme, ali je takođe znala da je Tom konzervativan i staromodan. „Ponekad. Valjda je takav kakav je. Ali to nije život kakav sam želeo za svog sina. Na kraju krajeva, samo želim da je srećan. Njegova majka to poriče, što Henriju dodatno otežava.” „To je tako glupo s njene strane”, rekla je tupo Aleksa, a onda se trgnula. „Izvini. Samo mi je žao Henrija ako ne može da bude ono što jeste kad je sa vama. Je li Trevis u redu s tim? On je podjednako konzervativan kao i ti.” Sve ih je odlično


poznavala, iako ih nije videla deset godina, a momke je ostavila kad su bili u pubertetu. Mnogo joj je bilo čudno što ruča sa Tomom i razgovara kao da mu je stara prijateljica, a ne žena koju je voleo i sa kojom je bio oženjen, a koju je napustio zbog druge. Život je zaista neobičan. „Mislim da Trevis pokušava da ima razumevanja, ali u pravu si, on je prilično strog moralno. Momci nisu tako bliski više, sad kad su porasli. Mnogo se razlikuju.” „Uvek su se razlikovali”, rekla je tiho Aleksa. „Šteta što više nisu bliski”, kazala je tužno. „Nekad su bili.” Toma je bilo sramota što nije više podržao sina. To je još jedna na listi stvari zbog kojih je osećao grižu savesti. Imao je mnogo toga za šta treba da se pokaje, a Aleksa je bila na vrhu liste. „Mislio sam ono što sam rekao malopre”, kazao je dok su pili kafu i jeli pitu od breskve za desert. Njegova je bila sa sladoledom od vanile, a njena bez. Ponovo se vide stare navike. Na trenutak je mogla da se seti da je nekada bila njegova supruga, kakav je bio osećaj i koliko ga je volela, naročito kad je Savana bila mala. Bili su tako zaljubljeni, a Aleksa ga je volela do samog kraja. „U vezi sa čim?”, pitala je dok je uživala u desertu koji joj se topio u ustima. Zaboravila je šta je rekao. Dotakli su se velikog broja tema uključujući i njihovu ćerku, za koju je rekao da je predivna i sve zasluge je pripisao Aleksi. „Mislio sam kad sam rekao da sam žalio svaki dan otkako sam te napustio.” Bio je pun tuge i delovao je depresivno dok je to izgovarao, a njene oči su se uozbiljile na njegove reči. „Žao mi je što to čujem, Tome. To je zaista težak život.” „Jeste.” Sažaljevao je samog sebe. Aleksin pogled je postao hladan. „Teško je i kad te odbaci muž kog voliš i kom veruješ, zbog druge žene koja ga je ranije napustila i koja se vratila jer joj je tako odgovaralo. Bilo bi lepo da si je tad prozreo.” Klimnuo je glavom i ponovo je uvideo koliko je Aleksa povređena, koliko mu nije oprostila. Podigla je zidove čim je ponovo načeo temu. „Ne tražim ti da me primiš nazad”, objasnio joj je. „Dobro je, jer ne bih to ni uradila. Ne za stotinu godina.” Želela je da mu to bude jasno, naročito ako će pokušati da budu prijatelji. Želela je da mu postavi jasne granice, da nema zabune ni za njega ni za nju. I dalje je bio privlačan čovek, a ona ga je nekad volela i nije želela da ovo postane opasno po nju. A bilo bi ako bi se ponovo zaljubila. Već joj je jednom jasno stavio do znanja da nije čovek od reči. Nikad više ne bi mogla da mu veruje, ma koliko da ga je nekad volela, ma koliko da je još uvek zgodan i šarmantan. „Samo sam želeo da znaš koliko mi je žao.” „I meni je. Nikad više nikome nisam verovala, a verovatno nikad i neću”, rekla je


to kriveći ga za sve. „To je užasno”, rekao je tužno, ponovo osećajući krivicu i izgledajući jadno i neveselo. „Možda, ali je tako. Barem u mom slučaju. Ne mogu da verujem nekom muškarcu da ne bi uradio istu stvar. Mislila sam da ćemo zauvek ostati zajedno.” „I ja sam. A onda se Luisa vratila i sve sam zabrljao.” Aleksa je klimnula glavom. Nije želela da se podseća njihovog braka za ručkom. „Samo želim da znaš da sam zažalio i da nikad više nisam bio srećan. Ona je užasna.” „Zašto se onda ne razvedeš? Ne zbog mene. Zbog sebe.” „Jednostavno ne želim ponovo da prolazim kroz to. Naš razvod me je skoro ubio.” „Kako zanimljivo, i mene je”, rekla je ogorčeno Aleksa, a onda se nasmejala samoj sebi. „Izvini, izgleda da sam i dalje prilično besna. Majka mi kaže da moram da prebolim, ali je to tako teško. Išla sam zbog toga kod psihijatra pet godina i na kraju sam prestala. Bila sam podjednako besna i posle pet godina, podjednako povređena i ogorčena. Izgleda da treba više vremena. Barem meni. Sporo zaceljujem. Jednom sam slomila ruku i trebalo je šest meseci da kost zaraste, umesto šest nedelja.” „Znam”, rekao je na ivici suza, „bio sam sa tobom.” Ispustila je uzdah. Spustila je pogled ka tanjiru, a onda ga ponovo usmerila ka njemu. „Slušaj, hajde da budemo iskreni. Ja sam sigurna da te na neki način i dalje volim. Da nije tako, ne bih te toliko mrzela. Mislim da te ne mrzim više. Čak nisam ni ljuta. Proveli smo lep ručak i ja sam uživala. Imamo predivnu ćerku, i volela sam te svim srcem. Možda će uvek biti tako u nekom skrivenom kutku moje duše. Možda ‘dok nas smrt ne rastavi’ zaista postoji. Nadam se da nije, ali bi moglo da bude tako. Mrzim što si me ostavio zbog Luise i napustio nas. Ali si uradio to. To što činiš za Savanu je divno i zaista to cenim. Ne moram sad da se brinem za nju jer je s tobom, a to mi mnogo znači. Veliki teret si mi skinuo s leđa. A još uvek si najzgodniji i najšarmantniji muškarac kog sam upoznala. Volela sam ovaj život sa tobom i jug, sve dok nisam počela da ga mrzim jer si ti južnjak. Možda sad možemo da budemo prijatelji, ali ne želim da se zavaravamo da možemo sve ispočetka. Ne želim da uradim Luisi ono što je ona uradila meni, ni ono što si mi ti uradio. Neću se šunjati sa tobom okolo. Ne želim ponovo da se zaljubim u tebe. Mislim da bi to bilo pogubno po mene, naročito ako bi me ponovo povredio. Ne želim nikad da pružim tome drugu priliku, ma koliko da ti je žao. Ne mogu. Nemam snage više. Trebalo mi je deset godina da doguram dovde, da te prebolim. I želim da nastavim dalje. Možda sad možemo da budemo prijatelji, ali to je sve što želim od tebe, ako i toliko. A ako si zbog Luise nesrećan, onda se razvedi od nje. Ali čak iako uradiš to, ja ću ti biti


samo prijatelj. Mi smo Savanini roditelji, tako da ću biti uljudna ako oboje to možemo. Ne želim da se nadaš da ima više od toga”, bila je potpuno jasna i pravedna. Uvek je takva bila, što je bio jedan od milion razloga zbog kojih je voli, a što je zaboravio ili je barem pokušavao da zaboravi. „Razumeo sam, Aleksa. Žao mi je što sam uopšte i pomenuo. Samo sam želeo da znaš da te i dalje volim i da se kajem.” Kad je to čula, ponovo se iznervirala. Nije pravedno što joj govori da je voli. Ne sad, posle deset godina, posle svega što je doživela, sav bol i agonija, sve suze za njim. Besno ga je pogledala. „Da mi više nikada to nisi rekao. To je tako sebično. Sad ti je žao, ali gde si bio prethodnih deset godina? Sa Luisom. Ako to više nikad ne ponoviš, možda možemo da budemo prijatelji. Dogovoreno?” Klimnuo je tužno glavom i znao je da je imao sreće što je makar na to spremna. „Dogovoreno. Izvini.” „Dobro. Sad idi kući svojoj ženi ih šta god. Idem da se nađem sa Savanom na utakmici.” Klimnuo je glavom, pomalo potresen zbog njenih reči. Na neki način se nadao da bi ipak mogao da je vrati. Razmišljao je o tome kad ju je video u Njujorku, ali nije znao kako to da uradi. A nadao se da se i ona tako oseća. Ali je grešio. Previše ju je povredio da bi mu se vratila. Možda mu je oprostila, ali mu se nikad ne bi vratila. Sad više ne sumnja u to. A ni ona. Izašli su napolje nakon što je platio račun, a ona mu se nasmešila. „Hvala ti. Bolje se osećam.” Čekala je deset godina da mu sve to kaže, a sada je konačno dobila priliku. Znala je da je to dar. On se nije bolje osećao i to je bilo vidljivo. Ali to više nije bio njen problem. Ostavila ga je ispred restorana, odvezla se na utakmicu i zatekla Savanu upravo kad je krenula sa tribina. Na terenu ju je čekao zgodni visoki tamnokosi momak, a ostala deca su takođe odlazila sa utakmice. Savana mu se smešila najiskrenije, a Aleksi je zbog tog osmeha srce preskočilo i pomislila je u sebi da, ako je taj momak povredi, moraće da ga ubije. Ne zaista, ali bi to želela. Još uvek je bila potresena zbog Tomovih reči za ručkom. Da mu je dozvolila, napustio bi Luisu i vratio bi se njoj. Možda. Ili bi imali aferu i ponovo bi joj slomio srce. Ako bi mu majka to dozvolila ili ako bi imao hrabrosti, što je znala da nema. Luisa i njegova majka su vodile računa o tome. Nije bilo u redu s njegove strane da joj kaže da je još uvek voli, ali se barem pokajao i delovao je iskreno. Možda je to dovoljno. Osećala je veliko olakšanje. Savana ju je upoznala sa Tarnerom kad je videla kako im prilazi preko terena. „Tarnere, ovo je moja majka.” „Zdravo”, rekla je Aleksa smešeći se. Delovao je simpatično i tako mladoliko. I dok ga je gledala, setila se da je izgubio majku i bilo joj ga je žao.


„Zadovoljstvo mi je da Vas upoznam, gospođo. Čuo sam od Savane mnogo lepih stvari o Vama.” Bio je pravi južnjak i veoma pristojan, ali je delovao iskreno. „I ja sam čula neke veoma lepe stvari o tebi. Kako je prošla utakmica?” „Pobedili smo”, rekao je smešeći se zadovoljno, a Savana se smešila njemu, a onda svojoj majci. „Tarner je dao dva pobednička gola”, rekla je ponosno dok ih je majka posmatrala i osećala se kao da ima hiljadu godina, ah je bila srećna zbog njih. Odvela ih je na njihovo omiljeno mesto na burger i šejk. Neobavezno su razgovarali skoro sat vremena, a onda su se Savana i njena majka vratile nazad u hotel na manikir. U tom luksuzu su obe uživale. Aleksa je rekla ćerki da joj se Tarner veoma dopada, a Savana je delovala oduševljeno. Kad su se vratile u sobu, Aleksa je ispričala Savani šta se desilo za ručkom. Nije imala tajne pred njom. Bile su najbolje drugarice, koliko i majka i ćerka, mada joj je Aleksa, kao majka, uvek stavljala do znanja koja je njena uloga. „Tvoj tata me je danas pitao izokola da mu se vratim, rekao je da me voli i da se kaje zbog svojih postupaka.” „Šta si mu rekla?” pitala je Savana zainteresovano, gledajući majku pravo u oči. Delovala je srećnije. „Rekla sam mu da to više nikad ne ponovi. Dovoljno je da budemo prijatelji. To je samo po sebi čudno što se desilo. Nikad više ne bih mogla da mu verujem i nikad neću. I ne želim da se ponovo vraćam na to.” „Šta je on rekao?” „Mislim da je bio iznenađen” rekla je Aleksa iskreno. „Je li se iznervirao?” „Mislim da nije. Možda je bio tužan. Nije ni pravedno s njegove strane da me to pita, čak ni da implicira. Mnogo je vremena prošlo, a i previše me je povredio.” Savana je klimnula glavom. Slagala se sa majkom. Znala je koliko je bila povređena, barem je mogla da pretpostavi. „Razumem te, mama. Mislim da si dobro postupila.” Čak se i Savana sećala kako joj je majka godinama plakala svaki dan satima, bio je to užasan period. Ne može sad samo da se vrati jer mu je dosadno i ne sviđa mu se izbor koji je napravio. Šta je sa Aleksinim osećanjima i onim što su joj njegovi izbori učinili? „Mislim da svakako nikad neće ostaviti Luisu”, rekla je mudro Savana. „Ona vodi predstavu. A on joj dozvoljava.” „Uvek je bilo tako”, rekla je tiho Aleksa, „čak i dok je bio sa mnom u braku, na kraju. Zaslužuju jedno drugo.” Savana je klimnula glavom, mada joj je bilo žao i oca. Luisa je užasna osoba, ali je on sam napravio taj izbor, dvaput. Provele su divno veče u razgovoru. Tarner je pozvao Savanu, a Aleksa mu je


ponudila da ide na branč sa njima narednog dana. I Trevis ih je pozvao ujutru. Želeo je da vidi Aleksu, pa su on i Skarlet svratili nakon crkve na nekoliko minuta. Savana i Aleksa su bile previše lenje da bi ovog puta išle, a i nisu želele da ponovo sretnu Luisu. Bilo im je drago što nisu otišle kad im je Trevis rekao da su tamo sa njegovom majkom. Seo je sa Aleksom u dnevnu sobu apartmana i razgovarao o starim vremenima i njegovom sadašnjem životu. Izvinio se što joj nije pisao, a ona mu je rekla da razume. Bio je mlad i majka mu je zabranila. Aleksa je to znala, mada on to nije rekao jer je bio odan svojoj majci. Bio je pristojan i sladak kao i kad je bio dete i bio je veoma ponosan kad ju je upoznao sa Skarlet. Aleksi je Skarlet delovala kao fina devojka, a nadala se da će usrećiti jedno drugo. Razgovarali su nekoliko minuta o venčanju i koliko je organizacija stresna, a potom su otišli. Imaju ručak sa Skarletinim roditeljima, treba da sređuju spisak zvanica za venčanje. Ostatak dana je proleteo i opet je došlo vreme da Aleksa ode kući. Tom se našao sa njima u predvorju, kao i prošli put, da pokupi Savanu. Aleksa mu se ponovo zahvalila na ručku od prethodnog dana. Prihvatio je sve što mu je rekla i tužno ju je gledao. „Hvala ti što si uopšte pristala na ručak sa mnom.” Sada je shvatao koliki je ustupak napravila i koliko je hrabrosti morala da skupi da bi to uradila. Razumeo je bolje nego ikad koliko ju je povredio. Bio je toliko usredsređen na svoj bol i gubitak tokom ovih godina, a da nikad nije u potpunosti razumeo kroz šta je ona prošla. Izgubio ju je zauvek. Što se nje tiče bilo je prekasno, bez obzira na to koliko ga je nekad volela, njemu nikad više ne bi mogla da veruje. Osećao se užasno jer je svaka nada umrla prethodnog dana. A za Aleksu, umrla je pre deset godina. Savana se ponovo pozdravila sa majkom, koja joj je obećala da će ponovo doći za dve nedelje, i vratila se kući sa ocem. Vreme je brzo prolazilo i Savana se već navikla na novi život. Na neki način osećala se kao kod kuće, dok se, s druge strane, osećala kao stranac. Aleksa joj je rekla da je i njoj tako bilo dok je živela tu, jer bez obzira na to koliko uživaš u tom životu, ako nisi rođen na jugu, nikad nećeš biti jedan od njih. A sad je i Savana počela da shvata značenje tih reči. Još uvek su razgovarali o Južnjacima i Jenkijima, a zastava Konfederacije je zauvek istkana u njihovim srcima i vijorila se na mnogim kućama. Primetila je da joj je otac tužan kad su se vraćali kući i pogledala ga je zabrinuto. „Tata, jesi li dobro?” Klimnuo je glavom i nasmešio joj se, ali mu je pogled ostao neveseo. Pretpostavila je da je pogođen recima njene majke od prethodnog dana, ali Savana je uopšte nije krivila. Kad su se vratili kući, Luisa ga je čekala. Nosila je crni Šanel komplet i mnogo nakita i šminke. Ukorila ga je što kasni. Treba da idu na večeru sa prijateljima. To je


sada njegov život i žena koju je odabrao. U dobru i u zlu. Ona koju je iskreno voleo i koja je volela njega, otišla je.


15. Bio je početak aprila i preostalo je samo mesec dana do suđenja. I dalje je bilo hladno u Njujorku i padao je sneg cele nedelje kada se Aleksa vratila s vikenda provedenog sa Savanom. U Čarlstonu je bilo proleće i sve je cvetalo, azaleje, vinove loze i drveće trešnje. Bašta u Hiljadu hrastova je blistala i čitava četa baštovana je svakodnevno radila u njoj. Sve u vezi s dva grada i njihovim životima bilo je u potpunoj suprotnosti. U Njujorku je bilo hladno, padao je sneg, oskudno i sivo, a Aleksa se pripremala za suđenje čoveku koji je ubio osamnaest devojaka i osećala se hladno i mračno, isto kao i vreme što je bilo. U Čarlstonu je sve cvetalo, bilo je toplo, a Tarner i Savana su uživali u svojoj ljubavi. Dejzi ju je zadirkivala neprestano zbog toga, a sve devojke u školi bile su ljubomorne. Pozvao ju je da mu bude pratilja na maturi. Otac joj je dozvolio da ga pozove na večeru u kuću. Luisa se nije obradovala, ali barem nije bila nesnosna prema njemu, jer su Bomontovi i njegov otac bili u prijateljskim odnosima. Najbolji deo Savaninog boravka u Čarlstonu, osim Dejzi, Tarnera Ešbija i razvijanja odnosa sa bakom, bilo je to što je sa ocem uspevala da proživi stvari koje ranije nikad nije mogla. Išao je sa njom u duge šetnje, pokazivao joj mesta gde se kao dečak igrao, odveo ju je na poznate plantaže van grada, Drejton hol, Magnoliju, Midlton plejs i Bun hol. Zajedno su ih istraživali i šetali plažama blizu Maunt plezanta. Razgovarali bi satima i upoznavali se. Sada je imala pravog oca, ne samo figuru koja bi se pojavila dvaput godišnje u Njujorku i koja je nije puštala u svoj pravi život. Konačno je znao zasigurno, kao i ona, da je više nikad neče isključiti. Želeo je Savanu u svom životu. Išao je sa obe ćerke u vodeni svet, igrao je tenis sa njima, odveo je Savanu u klub i sa svima je upoznao. I što je više to radio, Luisa se sve više osećala kao da ju je izdao, ali Tom više nije mario. Savanin boravak u Čarlstonu i Luisina reakcija na to samo su proširili jaz među njima koji je postojao i pre nego što je Savana stigla. Tom i Luisa jedva da su više razgovarali, a Luisa je iz besa prema njemu bila ili van kuće ili u krevetu sa mokrim peškirom preko glave. Jednostavno nije mogla to da prevaziđe, ali se nije ni trudila. Nije imala nijednu lepu reč, niti je napravila ikakav ljubazan gest prema Savani otkako je došla. Otac joj se izvinio zbog toga, ali nije mogao da natera svoju suprugu da se lepo ponaša. Bio je to otvoreni rat. Baka je zakačila grip i Savana je otišla nekoliko puta do nje da joj pravi društvo i


da joj pomogne. Pročitala je sve knjige koje joj je dala i naučila je mnogo o Građanskom ratu. Sedela je s njom jednog popodneva na tremu kad je Luisa došla nenajavljena. Pobesnela je čim je ugledala Savanu i rekla joj da ide kući. Pošla je da ustane, nije želela da uzrokuje probleme. „Sedi!” rekla joj je baka oštro i pogledala svoju snahu. „Ne ide ona nigde, Luisa. Zašto ne probaš da se opustiš? Neće te povrediti. Ona je samo dete. Ne želi ništa od tebe. A i njena majka ga ne želi.” Sin joj je ispričao šta mu je Aleksa rekla za ručkom. Nije bila iznenađena, ali ju je poštovala zbog odluke. Rekla je Tomu da je Aleksa u pravu i barem je imala ponosa i samopoštovanja. Bila je sigurna da ga voli, ali nije želela čoveka koji ju je toliko povredio i čekao deset godina da joj se vrati, kad mu je to odgovaralo. Tom je bio zatečen majčinim rečima. „Nemam pojma o čemu pričaš”, rekla je Luisa teatralno, dok ju je Judžina posmatrala suženih očiju. „Da, znaš. Plašiš se da će ti Tom uraditi isto ono što je uradio Aleksi. To se neće desiti. Ona mu neće dozvoliti. Tvoj je. A Savana nema veze s tim. Ona je zaglavljena ovde. Tako da nema razloga da je kažnjavaš.” „Nisam je ni kažnjavala!” Luisa je delovala besno. „Je li ti ona to rekla?” Pogled joj se zarivao u Savanu, a njena svekrva je odmahnula glavom. „Ne. Tom mi je rekao. Kaže da si zla i nepristojna prema njoj otkako je stigla.” Judžin je bila direktna, ma koliko bila sa juga. A i ona je vodila predstavu. Savana je bila preplašena dok je slušala njihov razgovor. Nije želela da brani svoju maćehu, ali nije želela ni da joj se suprotstavi i osudi je. Bila je preveliki suparnik, a već je bilo dovoljno loše i bez toga. „Mislim da samo treba da sedneš i da uživaš za promenu, i da se malo zabaviš. On je tvoj. Ne ide nigde.” „Kako to znaš?” „On nije takav čovek.” Poznavala je svog sina i znala je da nema hrabrosti. „Ti si ga izvukla iz tog braka, a ja sam ga pogurala. Bez nas, neće mrdnuti. A devojka od sedamnaest godina ti nije pretnja. Ona samo boravi ovde dok njena majka ne završi sa suđenjem, kada će moći da se vrati kući.” „Zašto provodi toliko vremena sa tobom?”, Luisa je delovala sumnjičavo i plašila se da su se zaverile protiv nje. Tako nešto bi ona uradila, ali ne i Savana. To joj nije bilo ni na kraj pameti. „Zato što je fina devojka”, rekla je baka nežno. Za kratko vreme joj je postala draga i bila je zahvalna na vremenu koje su podelile. „I verovatno je usamljena ovde, bez svoje majke. A ti nisi učinila ništa da se oseti kao kod kuće.” „Ja... ja...”, zamucala je, ali nije imala odgovor.


„Zašto se ne vratiš u posetu neki drugi put, kad budem sama?” terala je Luisu, a Savana je ustala, posramljena što je svedok razgovora prilikom kog su se ponašale kao da nije prisutna. Luisa se ponašala kao da ne postoji. „Ja ionako imam domaći”, rekla je Savana i sagnula se da poljubi baku. Obećala je da će se uskoro vratiti i nekoliko minuta kasnije je otišla, a Luisa je ostala sa svojom svekrvom koja je previše toga znala i bila deo svega, ali je to koristila protiv nje. „Mislila sam da ćeš biti dobra prema njemu”, rekla je kad je Luisa sela preko puta nje, besna što je Judžin navijala za Savanu, a ne za nju. Savana je bila jednostavnija za voleti nego Luisa. „Nisi bila dobra prema njemu. Bila si zla prema mom sinu. Osvojila si ga, kao psa na vašaru. Sad je tvoj i tako je već deset godina. Nema razloga da ga vređaš. Možda bi bio bolji prema tebi kad bi se ti lepo ponašala prema njemu.” Branila je sina, s dobrim razlogom. Luisa se tako bezobrazno ponašala prema njemu godinama. „Zaista ne znam o čemu govoriš, majko Bomont.” Luisa bi volela da kaže da je to trabunjanje jedne starice, ali su obe znale da je potpuno svesna i da je istina to što priča. Luisa se pravila da je povređena, ali je zapravo kiptela od besa. „Mislim da treba da odeš kući i da razmisliš o tome”, rekla joj je Judžin. Bilo je kasno popodne i bila je umorna. Savanina poseta je dugo trajala i uživala je, ali je sad izmorena. Luisa je naporna. „Na kraju ćeš ga izgubiti ako tako nastaviš. Aleksa ga neće primiti nazad, ali neko će ga možda hteti. On je zgodan muškarac.” „Već sam ga izgubila”, rekla je Luisa promuklo, delujući potišteno i barem ovaj put iskreno. „Nikad me nije voleo, ne otkako sam ga vratila. Nikad nije prestao da voli nju.” Obe su znale da je to istina, a Judžin je žalila zbog svojih postupaka. Sin joj je bio nesrećan deset godina, a to je velikim delom bila njena krivica. Sad je osećala grižu savesti i iskupljivala se Savani. Luisa je razmišljala jedino o sebi i činjenici da je muž ne voli i da nikad nije prestao da voli Aleksu. Svekrva joj je u pravu. „Pogrešile smo, Luisa. Obe. Nismo imale prava da im uradimo to. Obe smo ih povredile, kao i njihovo dete. Na tvom mestu, dala bih sve od sebe da mu se iskupim za to, kao i Savani dok je ovde. To bi mu mnogo značilo.” Luisa je ovog puta ostala bez argumenata i klimala je glavom dok je slušala svekrvu, a potom se vratila u kola. Te večeri se nije bolje ponašala ni prema Savani, ni prema Tomu, ali je bila veoma, veoma tiha. Tom je znao da joj je nešto na pameti. Klonio je se, jer mu je tako bilo lakše. Luisa se popela na sprat, umesto da večera sa njima. Rekla je da je ponovo boli glava i otišla na spavanje. Proleće je bilo u punom jeku kad se Aleksa ponovo vratila u Čarlston. Sa sobom je iz Njujorka donela dve važne stvari, odgovore na Savanine prijave za koledž, a sa


njom je išla i njena majka. Savana je bila tako uzbuđena da se bacila u Mjurijelino naručje čim ju je videla. „Predivno izgledaš, Savana”, rekla joj je baka zadovoljno. Plašila se da bi tolika razdvojenost mogla teško da padne njenoj unuci. Međutim, izgledala je srećno i sva je blistala, a i delovala je odraslo i staloženo. Shvatila je zašto se Aleksa brinula. Izgleda da je Savani prijao Čarlston, tako da je bilo teško poverovati da će poželeti ikada da ode, ali je Mjurijel i dalje bila sigurna da će na kraju krajeva želeti da se vrati. Njujork sa majkom je bio njen dom. „Dobro, hoćemo li otvoriti ta pisma?”, pitala je Aleksa uzbuđeno nakon što je Savana veselo dočekala baku u apartmanu. Savana nije dozvolila majci da ih otvori i pročita. Nije želela da čuje vesti preko telefona. Konačno su svi odgovori stigli te nedelje, neki su kasnili, a neki su došli tačno na vreme. Neke koverte su bile deblje od drugih, što je uglavnom značilo da je primljena. Dobila je odgovore sa svakog koledža za koji se prijavila i bila je nervozna dok je držala koverte. Upravo će biti odlučena njena budućnost i metso gde će provesti naredne četiri godine. Nadala se da je upala tamo gde je želela, a ne samo na fakultete koji su bili rezervni izbor. Bilo je šest koverata. Neke njene drugarice su se prijavile u dvanaest škola, a Savana je smanjila izbor na šest. Aleksa i Mjurijel sedele su na kauču i čekale ne dišući. Savana je počela. Prvo je otvorila koverat sa odgovorom sa Stenforda i oni su je odbili. Na trenutak se snuždila, a majka joj je brzo rekla da joj svakako ne bi dozvolila da ode tamo, tako da to nije bilo sporno, i to je ublažilo udarac. Savana je znala da je to istina, jer joj je majka to odavno govorila, osim ako joj je to jedini izbor. Harvard ju je takođe odbio. Savana ni za taj nije bila naročito zainteresovana jer delovao joj je prilično veliki i strašan. Braun ju je stavio na listu čekanja i čestitao joj na dobrom uspehu. Time je bila malo razočarana, Braun joj je bio drugi izbor. Ostali su Prinston, Džordž Vašington i Djuk. Otvorila je odgovor sa Djuka i tu je upala. Sve tri su vrisnule od sreće. Izgrlile su se i Savana je sijala, a potom su ponovo sele. Upala je u školu i to u dobru. „Zašto se osećam kao da sam na dodeli Oskara? A za najbolji film...” rekla je Mjurijel kad se Savana nasmejala, još nervoznija nego što je bila. Na redu je koverta sa Džordža Vašingtona. Još jedno da. Sad je imala dve škole. A poslednju je otvorila onu koju je najviše želela. Prinston. Koverta je delovala tanano. Verovatno su je odbili. Sedela je i držala je u rukama. „Hoćeš li je, zaboga, otvoriti?”, podstakla ju je Mjurijel. „Ne mogu da izdržim napetost.” „Ne mogu ni ja”, priznala je Aleksa. Ali ovo je Savanin trenutak. Naporno je radila i dugo je čekala da sazna. Poslala je prijave pre tri meseca. Veoma polako je


otvorila poslednju kovertu u agoniji i pažljivo je otvorila pismo. Na trenutak je zažmurila, a onda je pročitala, skočila na noge i počela da vrišti. „Primljena sam! Primljena sam! O, Bože! Primljena sam!”, vikala je i plesala po sobi, a baka i majka su se rasplakale. Odmah su skočile i zagrlile je. „Idem na Prinston”, likovala je, a onda se odmah setila da će Tarner biti razočaran što neće prihvatiti Djuk. On je primljen i to mu je prvi izbor. Ali bi mogli da posećuju jedno drugo. Prinston je njen san. Ne želi da odustane od toga zbog momka, čak ni zbog tako finog kao što je Tarner. Soba je bila preplavljena uzbuđenjem, Aleksa je otvorila šampanjac, a Savana je otišla da pozove oca. Znao je da Aleksa donosi pisma i jedva je čekao da čuje. Javio se na mobilni od kuće. „Stenford ne, Harvard ne, Braun lista čekanja, Džordž Vašington i Djuk da, i Prinston... da!”, vrisnula je u slušalicu, a on se glasno nasmešio. „Idem na Prinston, tata!” Kao i Tarner, on bi više voleo da upiše Djuk, ali bio je naklonjen južnjačkim školama. A Prinston je veoma zadivljujuć. Svi izbori su joj bili takvi. Visoko je gađala i dobro je pogodila. Bio je veoma ponosan. „Čestitam! Hajde da sutra uveće proslavimo. Sve ću da izvedem na večeru. Svaka čast, zlato moje. Tako sam ponosan na tebe!” Zahvalila mu se, a potom se vratila kod bake i majke. Sedele su i razgovarale dugo o tome, a onda su otišle na večeru u Savanin omiljeni restoran. Bio je bučan i pun studenata. Većina njenih prijatelja je čula vesti sa svojih koledža te nedelje, a kao što je i rekla, Džulijen se nije ni prijavljivala jer se opredelila za godinu dana pauze, ali se sad malo pokajala. Osećala se izopšteno, tako da je Savana nije pozvala da joj ne bi nabijala na nos. Pozvala je Tarnera pre nego što su izašle iz hotela i on je bio oduševljen zbog nje, premda razočaran što neće ići sa njim na Djuk. Ali su oboje znali koliko joj je Prinston važan i obećao joj je da će je posećivati što češće bude mogao, a ona se zaklela da će činiti isto. Provele su divno veče i Savana je još uvek bila presrećna kad su se vratile u hotel. Njena baka je uživala u gradu. Uvek je volela da posećuje Aleksu dok je bila u braku sa Tomom. Mislila je da je Čarlston veoma šarmantan grad. Sedele su i razgovarale još sat vremena pre nego što su otišle na spavanje, još uvek uzbuđene zbog divnih vesti. Narednog jutra ju je pozvao Trevis da joj čestita, kao i Dejzi koja je odmah želela da zna može li da poseti Savanu na Prinstonu i starija sestra joj je, naravno, rekla da može. Henri ju je pozvao nakon toga i bio je oduševljen zbog nje, mada je priznao da je malo razočaran što neće ići na njegov koledž, a potom je tražio da razgovara sa njenom majkom. On i Aleksa su porazgovarali nekoliko minuta, a Aleksa se smešila kad je pružila Savani telefon. Svi su je zvali. A baka Bomont je bila sledeća i rekla joj je da treba da ide na južnjački fakultet, ali ako će već da ide na jenkijevski, onda je Prinston dobar izbor.


„Zar ne idu tamo samo muškarci?” pitala je Judžin, pomalo zbunjena. „Nekad je bilo tako”, odgovorila je Savana. „Više nije.” „U šta se ovaj svet pretvorio”, rekla je Judžin smešeći se s druge strane veze, a onda je rekla da bi volela da dođe na čaj u hotel i da vidi Savaninu majku i baku tog popodneva. Savana je bila zatečena. Rekla je da je sigurna da će im biti drago i zahvalila se baki što se trudi. „Reći ću tvom ocu da me poveze.” Predložila je da se vide u četiri sata. Savana je prekinula vezu i nadala se da se majka neće protiviti poseti. „Mislim da je to lepo s njene strane”, rekla je Aleksa uljudno, ali pomalo rezervisano. To je žena koja je dirigovala njenom propašću pre deset godina i uništila joj život, ali je i dalje Savanina baka i bila je spremna da bude velikodušna po tom pitanju. Bila je odlučna u nameri da se potrudi zbog ćerke i njena majka je bila ponosna na nju. Rekla je da kad se već videla sa Tomom, ne vidi razlog što ne bi mogla da se vidi i sa njegovom majkom, iako nije gajila fina osećanja prema njoj. „Hvala ti, mama”, rekla je Savana zahvalno. Znala je koliki je ustupak da baka Bomont izađe iz kuće, retko je to radila. Bila je dovoljno stara da bude majka njenoj drugoj baki. Nastavile su sa slavljem celog dana i otišle zajedno u spa. Mjurijel je uživala i sredila je frizuru i nokte nakon masaže. Sve su se vratile u apartman u pola četiri da se obuku i dočekaju gospođu Bomont na čajanci u četiri. Stigla je na vreme sa Tomom. Savana je bila uzbuđena što je vidi, Mjurijel ju je srdačno pozdravila, a Aleksa je delovala napeto. Baka Bomont je prvo krenula pravo ka Aleksi. „Dugujem ti izvinjenje, Aleksa.” Stajala je oslonjena na štap i gledala Aleksu pravo u oči, ozbiljnog izraza lica. „Uništila sam tvoj život i život mog sina. Nikakvo izvinjenje to neće ispraviti. Ah želim da znaš da sam svesna toga i da ću zbog toga jednog dana ispaštati pred Bogom. Ali imaš divnu ćerku i mnogo je volim.” Aleksa se tiho zahvalila i zagrlila je. Istina je, izvinjenje joj nikad neće nadoknaditi ono što je izgubila, ali je barem imala pristojnosti i hrabrosti da prizna to što je uradila. Tom je stajao iza nje posramljen i izbegavao je Aleksin pogled. Nakon toga usledila je prava proslava. Aleksa je pokazala baki Bomont brošuru s Prinstona. To je prelepa škola i kampus, a Savana je jedva čekala da ode. Pozvala je nekoliko drugarica u Njujorku tog jutra, a drugima je poslala majlove. Dve njene drugarice takođe idu na Prinston. Planirala je da živi sa jednom od njih, sve su smislile. Tomova majka je ostala sat vremena, a onda ju je vratio kući. Bio je to dugačak izlazak za nju, naročito nakon nedavnog gripa koji je preležala i zbog kog je bila slabija. Zagrlila je Aleksu na rastanku i ponovo čestitala na Savaninom uspehu.


Tom ih je podsetio na izlasku da će se naći sa njima u restoranu u osam i da će Dejzi, Trevis i Skarlet biti sa njima, a dolazi i Tarner. Njih osmoro će proslaviti to što je Savana primljena na Prinston. Potom je odbacio majku, pa otišao svojoj kući. Kad je stigao, potražio je Luisu i ponovo je pozvao da im se pridruži. Lice joj je bilo napeto, a to mu je bilo poznato. „Ne budi smešan. Tome. Ne idem na večeru sa njom!” Mislila je na Aleksu i to je znao. „I ne zanima me je li Savana upisala neku školu. Ona nije moje dete. Štaviše, sigurna sam da ni Aleksa ne želi da vidi mene. Ja ne bih, da sam na njenom mestu.” „Možda si u pravu”, prihvatio je. „Ali bi mogla nekako da učestvuješ. Dala si sve od sebe da izbegneš Savanu otkako je ovde i da se oseća zbog tebe kao da nije dobrodošla. Ona je moja ćerka.” „Ali nije moja!” rekla je ponovo Luisa. Delovala je namračeno i tužno. „Ne želim je ovde. Znao si to, a ipak si je doveo.” „Nisam imao izbora. Nisi morala svima da otežaš, Luisa. Neće te povrediti, kao ni njena majka. Ne žele ništa ni od tebe ni od mene.” „Već su sve dobile”, rekla je tužno. „Aleksa te ima poslednjih jedanaest godina. Nikad je nisi napustio. To me.” Bio je zatečen njenom izjavom. „O čemu to govoriš? Ostavio sam je pre jedanaest godina, zbog tebe i Dejzi. Ostavio sam je da bismo mogli ponovo da se venčamo. Nikad je više nisam video niti razgovarao sa njom, sve do februara ove godine.” Luisa je klimnula glavom. Verovala je u to, a i često ga je proveravala. Po njenom shvatanju stvari, poverenje nije isključivalo nadgledanje. „I nikad nisi prestao da je voliš. Znala sam to svaki put kad bih te pogledala, i iz načina na koji si ti mene gledao. Mislila sam da mogu da te ukradem od nje i da ćeš je zaboraviti. Ali nikad nisi. Mene nikad nisi voleo, Tome. Želeo si me samo da bi se izjednačio sa Trontonom, jer sam te zbog njega napustila. Ego ti je bio povređen, ne srce. Aleksa je uvek imala tvoje srce.” Tom nije rekao ni reč kad je završila. Nije mogao da porekne. To je istina. I oboje su to znali, kao i Aleksa, iako ga nije želela. „Nikad nisi prestao da je voliš, a sada voliš i njeno dete, koje mnogo liči na nju.” „Savana je svoja osoba”, branio ju je. „Ručao si sa Aleksom poslednji put kad je bila ovde.” „Da, jesam.” Uvek je znala svaki njegov korak. „Imamo zajedničko dete.” „I šta još?” „Ništa. Ona me ne želi”, rekao je smrknuto. Ovo nije razgovor koji bi želeo da vodi sa svojom suprugom. „Jesi li je pitao?” „Ne. Ali nisam srećan i to znaš. Bila si oštra prema meni godinama. Dobila si me,


a onda si me, iz nekog nejasnog razloga, kažnjavala svaki dan.” „Zato što sam znala da je još uvek voliš. Mene nikad nisi voleo.” „Ali sam ostao sa tobom. U najmanju ruku moraš da uzmeš u obzir to što sam ti bio odan.” Oboje su znali da nije bio odan. To je dokazao Aleksi. Bio je slabić. To je bilo drugačije, Luisa je to znala, a znao je i on. „Ne znam zašto si i dalje ovde”, rekla mu je Luisa, iskrena po prvi put posle toliko godina, a možda i u životu. „Možda zbog Dejzi. Čak mi je i tvoja majka okrenula leđa.” Znala je za posetu Aleksi i njenoj majci od tog popodneva, on joj je rekao. „Ti si mi okrenuo leđa kad si doveo Savanu. Uopšte me ne poštuješ.” „Teško je poštovati ženu koja je toliko besna i tako često pokvarena, Luisa. Nisi fina čak ni prema Dejzi, prema svojoj rođenoj ćerki. Napustila si naše sinove. I mene. Teško je to da se zaboravi. I šta sad radimo? Mrzećemo jedno drugo narednih četrdeset godina ili ćemo odustati ili jednostavno pustiti da ide samo od sebe? Bilo bi lepo kad bismo barem mogli da budemo prijatelji. Ne moraš da dođeš večeras. I u pravu si, verovatno i ne treba. Bilo bi neprijatno obema, a i Savani. Veoma je zaštitnički nastrojena prema svojoj majci.” „Kao i ti.” „Ne! Ja osećam grižu savesti, to je drugačije. Nisam je zaštitio kad je trebalo, od tebe. Prevario sam je i spavao sa tobom i ti si ostala u drugom stanju. Što se mene tiče, uradila si to namerno.” Nije odgovorila, što mu je samo potvrdilo ono što je već znao. „Dozvolio sam da ti i majka izmanipulišete mnome. I nisam je štitio ni na trenutak, a ona je tada bila moja supruga, ne ti. Ali sam uradio šta sam uradio. Sada si mi ti supruga. Bilo bi lepo kad bi se tako i ponašala, s vremena na vreme, a ne kao da me mrziš. Zajedno smo napravili ovaj nered. Šta si tražila, to si i dobila. Zašto se ne potrudimo da izvučemo najbolje iz toga? Imaćemo veoma tužan i prazan život ako ne pokušamo.” Bio je u pravu za sve što je rekao. „Osećaću se bolje kad Savana ode”, rekla je tiho. „Možemo tad da počnemo da radimo na tome.” „Kako god želiš”, rekao je vidno razočaran, a nekoliko minuta kasnije je otišao, nije je video ponovo. Ostala je u sobi. Oboje su bili potreseni razgovorom. Luisa mu se nikad nije otvorila, niti je pokušala da bude brižljiva. Jednostavno je takva. Njihov brak se pretvorio u katastrofu i verovatno će uvek tako biti, sad je shvatao. A Luisa neće ništa promeniti kad Savana ode. Njegova kazna je odgovarala zločinu. Večera za Savanu u restoranu „Fig” bila je živahna i zabavna. Trevis je malo više popio i bio je veoma smešan, pričao je doživljaje sa koledža, što je delovalo kao da je bio u školi za žurke. Savani je Skarlet bila preslatka i razgovarale su o venčanju. Dejzi je bila strašno uzbuđena i oduševljena Savaninom majkom i bakom, koje su bile mlađe i zabavnije od njenih, a Tarner je zaljubljeno posmatrao Savanu celo veče,


sedeo pored nje i držao je za ruku ispod stola. U jednom trenutku su se Aleksin i Tomov pogled sreli preko stola i sve godine iza njih su izbledele. Šta god da se desilo između njih, oboje su veoma ponosni na svoju ćerku i ovo je veoma poseban dan. Svi su uživali u večeri. Poslednji su napustili restoran i Savani je ovo bila savršena proslava. Snovi su joj se ostvarili, bila je okružena ljudima koji je vole, a ovo je samo početak. Cele večeri niko nije ni pomislio na Luisu, čak ni Tom. Bila je kod kuće, sama i sve ih je mrzela.


16. Aleksa je sedela pored majke na putu kući. Ceo vikend prošao je u veselju i zabavi i Mjurijel je bilo drago što je pošla sa njom, naročito zbog otvaranja pisama i saznanja da je Savana upisala Prinston. Bio im je to nezaboravan trenutak. Ali je Mjurijel takođe primetila da se sa Aleksom dešava nešto čudno. Nije više tako ljuta ili ogorčena i delovala je smirenije. Pomislila je da joj je povratak u Čarlston prijao. Suočila se sa svim demonima iz prošlosti, sa Tomom, njegovom majkom, Luisom. Izgleda da su se vremenom demoni smanjili. Znala je da joj brak i dalje predstavlja veliki gubitak. Ali kad je uvidela ko je Tom zaista, koliko je sebičan i slab, možda gubitak i nije bio toliki. Nadala se da je Aleksa svesna toga i da sad bolje uviđa kako stoje stvari. On je veoma sebičan čovek i jedini razlog iz kog želi da vrati Aleksu jeste to što nije dobro prošao sa Luisom. Da jeste, ne bi uopšte žalio. Mjurijel je smatrala da je dobio ono što je zaslužio, ženu koja ga je poštovala podjednako malo koliko je sam sebe poštovao. Kao i Aleksa, i ona se setila Ešlija iz Prohujalo s vihorom. Ono što je njenoj ćerki sad trebalo jeste Ret Batler i nadala se da će ga jednog dana naći. Imala je pravo na malo sreće nakon ovih teških godina samoće. Obavila je odličan posao u odgajanju ćerke i taj posao je sad takođe gotov. Savana je odrasla i ide svojim putem, njen život je počeo. Sijala je od radosti. Mjurijel je mislila da joj je momak iz Čarlstona veoma fin dečko. Pitala se hoće li romansa trajati i kad Savana ode na Prinston, a on na Djuk. Tako nešto je uvek teško predvideti. Neke romanse su trajale, neke nisu. Samo će vreme pokazati. Mjurijel je pogledom okrznula ćerku dok su putovale ka Njujorku, a Aleksa je čvrsto spavala. Bio je to emotivan vikend za sve njih. Savana će imati još dva velika događaja u nadolazećim mesecima. Biće na maturi sa svojim razredom iz Čarlstona, a onda će ići na njujoršku. Ponovo će se povezati sa prijateljima, na vreme da se pozdrave. A Tarner je obećao da će doći i to će joj biti zabavno. Otac i dalje mislio da ne dolazi, pošto će biti na njenoj maturi u Čarlstonu, a smatrao je da je ona u Njujorku za njenu majku i ne bi želeo da se nameće. Savana je smatrala da je to redu. Ali prvo njena majka mora da završi sa suđenjem. A onda će se vratiti kući. Bila je spremna. Čarlston je bio divan, dobila je oca, sestru, dva brata i zaljubila se. Ali su Njujork i majka i dalje ostali njen dom. Aleksa je mislila da neće moći da je poseti još jednom u Čarlstonu pre suđenja jer se toliko toga sada dešavalo, ali Savana je razumela. Poslednji udarac stiže.


Jutro nakon vikenda u Čarlstonu, Aleksa je bila u svojoj kancelariji u sedam. Ustala je u pet da pročita neki materijal koji je trebalo da pripremi za suđenje i molbe koje je javni branilac podneo sudiji. Podneta je molba da se slučaj odbaci, što ju je nasmejalo do suza. Nijedan sudija to neće odobriti, ali je braniteljka to svakako uradila. Dugovala je svom klijentu da pokuša. A onda je podnela i molbu Sandoval, da spreči Aleksu da ispituje Kventina o njegovim prethodnim prestupima. To je imala šanse da dobije, ali Aleksu taj deo svakako nije zanimao. Dokazi protiv njega u ovom slučaju su toliko osuđujući, a zločini toliko gnusni, da su prethodne prevare i krađe bile skoro nevažne, a svakako su bile nebitne za ovaj slučaj, mada činjenica da je ranije bio osuđivan može svašta da kaže poroti o njemu. O obema molbama je odlučeno tog jutra. Aleksa je podnela prigovor i sudija je obe odbacio. Javna braniteljka je napustila kancelariju poražena. „Toliko o tome”, promrmljao je Džek u bradu kad su on i Sem izašli za Savanom iz suda, u društvu člana FBI-jeve Jedinice za serijske zločine, koji im je pomagao u istrazi i pripremi. Molbe su uobičajene, a sudija je delovao iznervirano što su uopšte i podnete. Nije gajio nikakve simpatije prema Luku Kventinu, a još manje će biti simpatija kod porote. Aleksa je imala spremne dokaze i sudske veštake. Tužilaštvo je bilo spremno kao zapeta puška. Aleksa je posetila Džudi Daning tog jutra. „Žao mi je zbog molbi”, rekla je Aleksa zadovoljno, pokušavajući da zvuči saosećajno, mada nije uspela. „Mislim da je sudija nerazuman po pitanju Sandovala”, požalila se Džudi. „Porota ne mora da zna da je bio osuđen za prevaru i pljačke da bi sudila u ovom slučaju.” Aleksa nije komentarisala, samo je klimnula glavom. Došla je da je ponovo ubeduje da nagovori klijenta da se izjasni krivim i da izbegne suđenje. „U ovakvom slučaju ne mogu da mu ponudim nagodbu”, rekla je iskreno Aleksa, „ali će se možda bolje ophoditi prema njemu u zatvoru ako se sada urazumi. Suđenje će se pretvoriti u cirkus, ali će ga porota osuditi. Moraš to da znaš. Toliko je dokaza protiv njega, mora da imam dvadeset kutija u kancelariji. Džudi, razgovaraj sa njim. Nikome ne treba pokajanje.” Javna braniteljka je čak pokušala da ospori nalog da je državni tužilac odobrio Džeku i Čarliju da mu pretresu hotelsku sobu na početku, ali se to takođe održalo, tako da je inkriminišući dokaz koji su imali bio prihvatljiv na sudu. „On ima pravo na suđenje”, rekla je kroz stisnute zube. Aleksa se osećala kao da razgovara sa zidom i vratila se u kancelariju vidno iznervirana. Suđenje će biti cirkus s novinarima, a on će otići u zatvor na sto godina. Neka im bude. Ona nema vremena za gubljenje. Imala je sastanke sa FBI-jem cele nedelje, trebalo je da okupe sudske


veštake iz devet država, da organizuju svedočenje, da završi uvodnu reč za suđenje. Imala je hiljadu detalja da dotera, a ostalo je samo nekoliko nedelja. Toliko istražitelja je sada radilo na slučaju, da ih nije znala poimence, a FBI je prisustvovao svakom sastanku kako bi se uverili da se poštuje procedura. Predložena je i promena mesta suđenja, ali je odbijena jer je Kventin sad poznat u svakoj državi. A sudija kog su dobili bio je poznat po tome što je oštar prema novinarima, što je dobro. Narednih nekoliko nedelja, pre nego što počne, i koliko god da bude potrebno posle, Aleksa će jesti, spavati i sanjati o suđenju. Zvala je Savanu iz kancelarije svaki dan, ali nikad nije imala vremena da dugo razgovara, a dok bi došla uveče kući, bilo bi prekasno da je pozove. Savana je to razumela i bila je zauzeta svojim životom u Čarlstonu, školom, prijateljima i momkom. Preostalo je dve nedelje do suđenja kad je Tom gledao vesti jedne večeri i video da se održava konferencija za štampu i onda ugledao Aleksu. Pozvao je Savanu da mu se pridruži i da pogleda, a sa njom je došla i Dejzi. Stajali su ispred televizora i gledali Aleksu kako elokventno govori o nadolazećem suđenju za ubistvo koje broji osamnaest žrtava. Bila je okružena policajcima i agentima FBI-ja, ali su mikrofoni bili usmereni ka njoj dok je davala pažljive, razborite, promućurne odgovore na pitanja koja su joj postavljali. Izgledala je smireno, opušteno i kompetentno. Iako nije znala oko čega je nastala tolika gužva, Luisa je takođe ušla, stajala sa njima i na trenutak gledala, a onda je otišla stisnute vilice. Kada se konferencija završila, Tom je pogledao stariju ćerku i pohvalio joj majku. „Bila je dobra. Biće ovo naporno suđenje za nju, a novinari su već poludeli. Mislim da je veoma impresivna, zar ne?” Savana se složila sa njim i bila je veoma ponosna na nju, a i Dejzi je bila uzbuđena. Nikad nije videla nikoga koga poznaje na televiziji i nasmešila se svojoj sestri. „Izgledala je kao filmska zvezda”, rekla je, a Savana joj se nasmešila. Luisa se vratila i obavestila ih je da je vreme za večeru. Nije ništa rekla o snimku, ali ju je vidno iznervirao. Izgleda da je potpuno nesposobna da bude otvorenija po pitanju Alekse. Nije želela da čuje za nju, ni da je vidi, niti da ima ikakvog kontakta sa njenom ćerkom, a smatrala je da je Tom prisiljava da prihvati Savanu u svojoj kući. Samo je želela da ode. Kap koja je prelila čašu za Luisu došla je tri dana pre suđenja kada su poštom stigle pozivnice za Trevisovo i Skarletino venčanje, pošto je stigla jedna i za Savanu. Otvarala ju je kad je Luisa stigla od frizera. Odmah ju je prepoznala i brecnula se na Savanu. „Odakle ti to?”, ponašala se kao da ju je ukrala ili da otvara tuđu poštu. „Moja je”, rekla je Savana, odmah postavljajući odbrambeni stav. „Stigla je


poštom i pisalo je moje ime”, rekla je zloj maćehi koja je pokušavala da joj svaki dan pretvori u pakao, a ponekad bi u tome i uspela. Bez oca koji bi je branio, Savanin život bi bio očajan. On bi joj sve ublažio, ali bi s vremena na vreme Luisa uspela da dopre do nje. „Pozvali su te na venčanje?” Izgledala je užasnuto i otela kovertu iz Savaninih ruku. Ušetala je u Tomovu radnu sobu u roku od pet minuta i besno mu mahala pozivnicom ispred nosa. „Neću dozvoliti da dođe na venčanje mog sina!”, rekla je drhteći od besa kad se suočila sa njim. „Ona tamo ne pripada. Ona nije njegova sestra. I neće me ponižavati na venčanju rođenog sina.” Brzo je shvatio šta se desilo kad je video pozivnicu kojom je mlatila. „Ako bude ovde kad se budu venčali, ne možeš da je sprečiš da dođe. Neće sedeti kod kuće kao Pepeljuga dok smo mi tamo.” „A ako ne bude ovde do venčanja?” Nije želela da se zbog toga vraća. Želela je da ode. Zauvek. A sigurno ne da dolazi na tako važno porodično okupljanje. Svako ko je bitan iz Južne Karoline biće tamo, čak i iz susednih država. „Onda je odluka Trevisova i Skarletina da li žele da je pozovu. Smem li da te podsetim da ne priređujemo mi venčanje? To rade Skarletini roditelji. Odluka je njihova”, pokušao je da zaobiđe, ali Luisa mu nije dozvolila. „Ko ju je stavio na spisak?” „Nemam pojma”, odgovorio je. Luisa je pozvala Skarlet pet minuta kasnije i rekla svojoj snahi da ni pod tačkom razno ne želi Savanu na njihovom venčanju. „Majko Bomont”, rekla je Skarlet pažljivo, „mislim da to nije u redu. Ona je Trevisova sestra i meni se Savana veoma dopada. Biće osam stotina ljudi prisutno, a samo tri stotine na venčanju u crkvi. Mislim da nikome neće smetati da ona bude tu.” Skarlet je insistirala, stavljajući joj do znanja da nema nameru da ispadne nepristojna prema Savani. „Smetaće meni!”, njena buduća svekrva je vikala na telefon. „ A to ne želiš, zar ne?” Bilo je to očigledno upozorenje da se ne igra. „Naravno da ne. Smestiću je na suprotnoj strani šatora od tebe”, uveravala ju je Skarlet, a Luisa je prekinula vezu i kiptela od besa naredna dva sata. „Možda ću do tad otići”, rekla je Savana tiho svom ocu malo kasnije. „Suđenje bi trebalo da se završi do tad.” „Bilo bi ti lepo kad bi došla na venčanje, pola Čarlstona će biti tamo. Kad ima osam stotina ljudi, ne možeš da naiđeš ni na koga poznatog, ako ne želiš. Luisa će se već smiriti do tad”, uveravao ju je i trudio se da ne oda sopstvenu nervozu. Lusa je bila poput psa kad ščepa kost, jednostavno nije popuštala. Želela je da otera Savanu


iz njihovih života. Bila je to teška pozicija za devojku od sedamnaest godina i još teža za njega, koji je sve vreme podeljen između supruge i ćerke. Sve je to bolno za Savanu, a iscrpljujuće za njega. Savana je razgovarala sa majkom te noći i pomenula je pozivnicu, a Aleksa je zapanjila ćerku kad je rekla da je i ona pozvana na venčanje. „Hoćeš li ići, mama?” Savana nije mogla da zamisli da bi išla, ne ako je Luisa tamo. „Ne, draga, neću. Ali je lepo s njihove strane što su me pozvali. Ti možeš da ideš ako želiš. Mislim da ja ne bi trebalo. Luisa bi mogla da doživi srčani udar ili da mi zatruje supu.” Savana se nasmejala na njene reči. „Biće osam stotina ljudi. Tata kaže da nas neće ni primetiti tamo.” „Ne želim da je dovodim u neprijatnu situaciju, Savana.” „Znam, mama. Ali ja bih volela da idem i radije bih išla s tobom.” „Videćemo. Razgovaraćemo posle suđenja. Ne mogu sad da razmišljam o tome. Venčanja su mi poslednja stvar na pameti.” Aleksi je mozak radio dvesta na sat. Imala je još jednu konferenciju za novinare tog dana i javna braniteljka je takođe dala izjavu. Insistirala je na tome da je u pitanju nesporazum, da je nevinom čoveku neko smestio i da će se na suđenju sve raščistiti. Rekla je potpuno uvereno da će Luk Kventin izaći na slobodu jer je nevin. Izgledala je i zvučala još luđe kad ju je Savana gledala na televiziji tog dana. Dejzi se zbunila kad je čula. U Savaninoj sobi vesti su bile uključene neprestano. Majka joj je bila na televiziji svaki dan. „Je li on to uradio ili nije?”, pitala ju je Dejzi. „To će porota odlučiti. Ali uradio je to. Veruj mi. Osudiće ga i poslaće ga u zatvor.” „Zašto je onda druga žena rekla da nije kriv?” „To joj je posao. Mora da ga brani. A posao moje majke je da dokaže da je kriv.” Dejzi je klimnula glavom. Dobijala je svakodnevne lekcije o pravnom sistemu od Savane. Sudija je zabranio kamere u sudnici, ali kad suđenje bude počelo, nastaće ludnica u hodnicima i na stepenicama suda. Na dan kada je suđenje počelo, Savana je pogledala vesti pre nego što je krenula u školu. Gledala ih je ponovo u kafeteriji za vreme pauze za ručak i, znajući da je Savanina majka tužilac, grupa đaka se okupila oko nje. Aleksa je bila okružena reporterima pre nego što je ušla u sudnicu, ali nije mogla da se zaustavi. Napraviće selekciju porotnika naredni period. Artur Liberman, sudija kojem je dodeljen slučaj, bio je čovek u pedesetim godinama strogog izgleda. Imao je kratku sedu kosu i oči koje su upijale sve u


sudnici. Bio je bivši marinac i nije tolerisao gluposti. Mrzeo je novinare i nije voleo advokate, ni tužitelje ni branioce, koji su traćili njegovo vreme sa beskorisnim zahtevima i neozbiljnim prigovorima. Pozvao je Aleksu i Džudi Daning u svoje odaje na početku slučaja i održao im trezvenu lekciju i stepene upozorenja o onome što je očekivao od njih. „Ne želim gluposti u svojoj sudnici, savetnici, bez smešnih trikova, bez igranja sa porotom na bilo koji način, bez neprikladnih procedura. Nikad mi se suđenje nije oborilo, nikad se nije poništio postupak u mojoj sudnici i ne nameravam da ovo bude prvi put. Je li to jasno?” Obe žene su klimnule glavom i rekle: „Da, časni sudijo”, kao poslušna dečka. „Imate klijenta kog treba da branite”, rekao je Džudi, „a Vi imate osamnaest žrtava za koje treba da dokažete da ih je ubio. Nema veće ozbiljnosti od toga. Ne želim nikakve gluposti u sudnici, ni glumu, niti bespotrebnu dramu. I pazite šta govorite novinarima!”, upozorio je i raspustio ih. Odabir porotnika počeo je pola sata kasnije i delovalo je da se nikad neće završiti, Aleksa je sedela za tužilačkim stolom, s jedne strane je sedeo Džek Džouns, a sa druge Sem Lorens. Počela je da gaji veliko poštovanje prema Semu dok su zajedno pripremali suđenje. Bio je veliki detaljista, ali je brzo shvatila da je u pravu i zbog njega je bila još pažljivija nego inače. Mnogo puta su zajedno ručali u njenoj kancelariji. Bio je u pedesetim godinama, znala je da je već godinama udovac i da je posvetio čitav svoj život FBI-ju. Znala je da će velikim delom zasluga biti njegova kad dobiju suđenje. Mrzeo je Kventina i ceo ovaj slučaj i bio je odlučan u nameri da ga zatvori, podjednako kao Džek i Aleksa i državni tužilac. To mu je bio jedini cilj, shvatila je, a ne da njoj otme slučaj, čak i kad bi regionalni direktor FBI-ja to želeo. Viši specijalni agent Sem Lorens želeo je da najbolja osoba dobije posao i vodi tužbu, tako da je Aleksa imala njegovu podršku. Nasmešio se kad je Aleksa sela pored njega i odabir porotnika otpočeo. Bio je to dugačak, iscrpljujuć proces. Ispitana je stotina potencijalnih porotnika nakon onih što su oslobođeni dužnosti zbog trudnoće, bolesti, koji nisu mogli da izostanu sa posla, ne govore engleski ili se brinu o bližnjima na samrti ili iz bilo kog razloga zbog kog su mogli da se izvine. A Aleksa je znala da će ih biti mnogo sa sličnim izgovorom među stotinom koja je sedela u sudnici i molila se da će uspeti da se izvuče. Sudija im je svima objasnio da je u pitanju slučaj koji će dugo trajati, u koji je uključeno višestruko ubistvo i da bi svedočenje i rasprave mogle da se razvuku na nekoliko nedelja, čak i više od mesec dana. Oni kojima je to predstavljalo problem ili koji su imali teško zdravstveno stanje koje bi ih ometalo u poslu, treba da se jave službeniku suda. Pokazao je na njega, i za nekoliko minuta, napravio se red od dvadesetak ljudi ispred njegovog stola. Ostalih osamdeset je čekalo da ih ispitaju oba advokata da vide da li će se kvalifikovati ili raspustiti. Medu njima je bilo


muškaraca i žena raznih rasa i godina, a svi su bili obični ljudi, od lekara do domaćice, učitelja do poštara i studenata. Sedeli su i čekali Džudi i Aleksu. Luk Kventin je tiho uveden kad je proces počeo, nosio je odelo i nije bio ni u lisicama ni u okovima. Pošto nije pokazao nikakve znake nasilja prethodnih meseci u zatvoru dok je čekao suđenje, bilo mu je dozvoljeno da se pojavi kao civilizovan čovek, a ne vezan, kako ne bi uticao na porotu ili delovao preteći, mada su znali zašto je ovde. Aleksa je primetila kad ga je znatiželjno okrznula pogledom, da je nosio potpuno novu belu košulju. Nije ga pogledala u oči, ali je videla da mu se Džudi samouvereno smeškala kad je ušao, a onda ga je potapšala po ruci kad je seo. Delovao je smireno i sabrano, sve, samo ne uplašeno. Pogledom je prešao preko porotnika, kao da planira sam da ih odabere. Zapravo je i on imao pravo na selekciju, ali je Aleksa sumnjala da će se mešati. Prvi porotnik je bio Azijat i pogrešno je razumeo Aleksino pitanje četiri puta, a dva sa kojima je Džudi pričala bila su raspuštena. Sledeći je nedavno stigao iz Portorika, mlada žena koja je delovala preplašeno i rekla da ima četvoro dece i dva posla i da ne može da ostane, pa je i ona otišla. Aleksa je znala kakve porotnike traži, izdržljive građane, po mogućstvu da budu dovoljno stari da budu roditelji dece istih godina kao i što su bile žrtve i naravno roditelje ćerki. Javna braniteljka će dati sve od sebe da takvi ne budu u poroti. Bila je to igra u kojoj svaki advokat daje sve od sebe da namesti figure na šahovskoj tabli u svoju korist. Tužilaštvo i odbrana imali su po dvadeset konačnih izazova, koji su se zasnivali na činjenici da im se ne dopada odgovor na pitanje. Rođaci policajaca ili sistema pravde retko kad su pozivani u porotu. Sami policajci bi bili raspušteni, kao i oni sa određenom profesijom, naročito advokati. Nisu pozivani ni oni koji bi mogli imati predrasude ili koji su doživeli da je neko njima blizak stradao nasilnom smrću. Pokušali su da isključe bilo kakvo potencijalno simpatisanje bilo koje strane sistema. Proces je bio naporan i spor i trajao je skoro nedelju dana, što je Aleksa i očekivala. Mislila je zapravo da će možda biti potrebno i više vremena. A tokom celog procesa, Kventin je sedeo mirno i svakog porotnika gledao u oči i smešio se ili bi ih prodorno gledao. Smenjivao se utisak straha, nevinosti i nežnosti, i ravnodušnosti koju je odavao. Većinom je ignorisao svoju advokaticu, iako bi se često nagnula ka njemu i šaptala mu objašnjenja ili bi mu postavljala pitanja. Klimnuo bi ili odmahnuo glavom kao odgovor. A za stolom tužilaštva Aleksa se često savetovala sa Semom i Džekom, ali je većinom sama donosila odluke o porotnicima koje bi odbijala ili prihvatala. Dva porotnika su bila raspuštena kada su rekla da poznaju sudiju, a on se složio. Mnogi su se žalili na zdravstvene probleme, a drugi su želeli da služe, ali nisu bili porotnici koje je Aleksa želela, dok je Džudi raspuštala one za koje je mislila da bi verovatno osudili optuženog. Bila je to igra pogađanja za obe i mogle su da iskoriste


samo to što imaju, nisu mogle da izvuku idealne porotnike iz šešira. Morale su pažljivo da ispitaju kako bi ovi ljudi reagovali na dokaze, na zločine i na branjenog. Bio je to i proces edukacije, a u isto vreme i besmislica tokom koje se pokušava proceniti ljudska priroda, tokom koje se predviđa kako bi neki reagovali na ono što čuju, i da li u potpunosti razumeju pravila koja su se odnosila na njih, a koja će sudija objasniti kad suđenje počne. Morali su da ga osude bez sumnje ili da ga oslobode. Njihova konačna odluka mora da bude jednoglasna. Svih dvanaest mora da se složi, inače će morati da se odbaci porota. A poslednje što su i Džudi i Aleksa želele bilo je da se porota raspusti ili da se poništi postupak, pa da moraju da ponove suđenje pred drugom porotom. Kventin bi možda voleo poništenje postupka, kako bi odugovlačio proces osuđivanja i odlazak u zatvor. Sudija odlučuje o kazni, ne porota, i to će uraditi mesec dana nakon presude. Jedina o kojoi nisu morali da brinu jeste smrtna kazna. Ukinuta je u Njujorku još 2004. godine i otad se bore da je vrate. Zasad, nema takve kazne u Saveznoj Državi Njujork. Ako ga osude, Luk će služiti doživotnu kaznu u zatvoru bez mogućnosti izlaska na uslovnu slobodu, ali neće biti osuđen na smrt, tako da porota nije morala da nosi teret da je njihova odluka nekoga koštala života, što im je malo olakšavalo posao. Svi slučajevi su bili povezani sa ovim u Njujorku i sudi mu se za silovanje i ubistvo svih osamnaest devojaka. Optužen je za osamnaest silovanja i osamnaest prvostepenih ubistava sa umišljajem. Bio je petak i kasno po podne kada je odabrano dvanaest porotnika i četiri rezervna, u slučaju da neko od redovnih ne može da odlsuži i mora da se zameni. Od dvanaest regularnih porotnika, bilo je osam muškaraca i četiri žene. Aleksi to nije smetalo. Smatrala je da su muškarci možda više zaštitnički nastrojeni prema mladim ženama, bešnji zbog zločina i na Luka Kventina. Oslanjala se na to. Četiri žene su bile dovoljno stare da imaju ćerke tog uzrasta i bile su malo mlađe nego što je želela i verovatno će biti teško da se predvidi, ali je iskoristila sve adute dok su ih birali. Svi su bili zaposleni i delovali su pošteno i inteligentno. Sve četiri žene su bile starije od muškaraca. Džudi se protivila mladim ženama u poroti, ali četiri rezervna porotnika bile su većinom mlade žene u tridesetim godinama. Bilo je svih rasa, i belih, i Latinoamerikanaca, i Azijata, i Afro-amerikanaca. Dok ih je gledala, Aleksa je bila uverena da su dobra porota, a i naporno su radili da ih odaberu i zaobiđu neke Džudine prigovore. Ona je želela muškarce u poroti, jer je mislila da će imati više saosećanja prema Luku. Aleksa se nije slagala, ali se na kraju obema dopadalo kako je ispalo. Uvek je bilo iznenađenja, ali zasad, uz ono što znaju o njima, Aleksi se ova porota činila dobrom. Saznaće kad se suđenje završi. Kada su raspustili porotnike za taj dan, Kventinu su vraćene lisice i okovi i izveden je iz sudnice u pratnji četiri čuvara. Delovao je samouvereno i opušteno kada se zaustavio kako bi pogledao Aleksu na izlasku. Lice joj je bilo bezizražajno, a on


se blago rugao, potom je nastavio dalje. Obavili su dobar posao te nedelje i Sem i Džek su takođe bili zadovoljni. Malo su razgovarali pre nego što su napustili sudnicu. Sem je uvek bio zadivljen njenom preciznošću i dobrim rasuđivanjem i to je ispričao svojim nadređenima. Dokazaće se sve na suđenju, naravno, ali je on bio neverovatno zadovoljan načinom na koji se ona posvećivala svakom detalju. A bio je zadovoljan i Džo Mekarti, koji je nekoliko puta svratio u sudnicu te nedelje da vidi odabir porotnika. Dodao je svoje odobrenje njenim izborima i mislio je da je pametno izbegavala neke loše. „Dobro, dobili smo dvanaest porotnika za gospodina Kventina”, rekla je Aleksa Džeku i Semu dok je pakovala papire u aktentašnu. Bila je toliko teška da je morala da je vuče na točkićima. „Jeste li spremni za zatvaranje, gospođice Hamilton?”, Sem ju je zadirkivao kad su izlazili iz sudnice. Nisu se iznenadili kad su naleteli na zid novinara koji su želeli da znaju šta ona misli o poroti. Delovalo je kao da im je milion lampica upereno u lice. „Zadovoljni smo porotom”, bilo je sve što je rekla sa kamenim izrazom na licu i progurala se između njih bez daljih komentara. Džek je pokušao da prokrči put, Sem se držao blizu nje sa nekoliko policajaca, ali je ona bila u centru pažnje i dobro je to podnela. Kombi ih je čekao napolju kako bi mogli što pre da pobegnu. Sa Aleksom je sada neprestano bio jedan policajac, a morala je da se vrati u kancelariju pre nego što završi radnu nedelju. Džek se ponudio da ide sa njom, pa su prvo odvezli Sema do njegove kancelarije i poželeli jedni drugima prijatan vikend. Sem je rekao da će biti dostupan na telefonu tokom celog vikenda. Aleksa je kratko razmišljala o tome da ode do Čarlstona da poseti Savanu, ali je znala da ne može. Imala je previše posla koji je morala da prođe za vikend i da dotera uvodnu reč. Samo što je ušla u kancelariju, zazvonio joj je telefon, bila je to Savana. „Upravo sam te gledala na televiziji”, rekla je ponosno, „kako izlaziš iz sudnice. Bila si odlična.” Aleksa se nasmejala. „To je malo preuveličano. Samo sam rekla da smo zadovoljni porotom i ništa više. Ne vidim na osnovu čega si zaključila da sam odlična, ali hvala ti”, ganulo ju je što Savana sve pomno prati. „Dejzi i tata isto tako misle”, potvrdila je. To je bio konsenzus. Luisa je napolju igrala bridž. „Delovala si smireno i sabrano i nisi im dozvolila da te poremete. Rekla si šta si želela i nastavila svojim putem, nisi ih pustila da te unervoze. Barem nisi tako izgledala. I frizura ti je divna.” Cele nedelje je vezivala kosu satenskom gumicom u visoki konjski rep umesto punđe. Delovala je manje uštogljeno. „Hvala ti, zlato. Dobro, videćemo šta će se desiti sledeće nedelje. Mislim da imamo prilično dobru porotu i nadam se da sam u pravu. Razmišljala sam da dođem


sad za vikend, ali stvarno ne mogu”, rekla je razočarano, ali Savana nije bila iznenađena. „Nisam ni očekivala to, mama. Mora da ti je tamo sad prava ludnica.” „Uglavnom”, priznala je. „Šta si ti planirala za vikend?” „Idem sutra na Tarnerovu utakmicu, a večeras će on doći da se družimo.” U podrumu je bila jedna stara soba za zabavu, koju su njena braća koristila kad su bili mlađi. Imala je stoni tenis, bilijar, a otac joj je predložio da mogu tu da provedu vreme. Luisa nikad nije silazila u podrum, a i delovalo je pristojnije da budu tamo nego u Savaninoj sobi. „Pozdravi ga”, rekla je Aleksa, a onda se vratila na posao. Sem Lorens ju je pozvao malo kasnije. „Da li te ometam?”, pitao je uljudno. Već je bio petak veče. „Nikako. Još uvek sam na poslu”, odgovorila je prijatnim tonom. Bio je fin čovek i njihova saradnja je dosad bila dobra. Gajili su uzajamno poštovanje, a on i Aleksa su se sprijateljili prethodnih meseci. „Izgleda da volimo da radimo prekovremeno. Uskoro ću se preseliti u kancelariju”, smejao se. Ali će svi oni raditi danonoćno tokom suđenja. Džudi Daning takođe, čak i više, s obzirom na to da je imala manje podrške i nije dozvoljavala FBI-ju da joj pomogne. „Samo sam želeo da ti kažem da sam zadovoljan porotom i da mislim da si odličan posao obavila. Pravi si profesionalac”, pohvalio ju je, što je bila velika stvar kad je on u pitanju. Agenti FBI-ja retko kad hvale nešto što nije samo njihova zasluga. „Nadam se da će biti tako”, nasmešila se. „Javi ako mogu nekako da pomognem tokom vikenda.” „Hvala, nema potrebe”, uveravala ga je. A i kad nema Savane, nije bilo ničeg da joj odvlači pažnju, niti je imala druge obaveze van posla. Provela je ostatak vikenda radeći kod kuće, prolazeći kroz forenzičke izveštaje i dokaze, radeći na početnoj izjavi i organizujući suđenje do poslednje pojedinosti. Do ponedeljka ujutru osećala se potpuno spremnom. Ujutru su se sastali u Semovoj kancelariji i zajedno otišli u sud. Novinari su čekali i bilo je guranja, laktanja i vikanja, a Aleksa je uspela da se probije kroz gužvu smirena, sa pet policajaca i Džekom i Semom koji su pomogli. Nije joj se dlaka s glave pomerila kad je ušla u sudnicu i sela za sto. Izgledala je poslovno, kompetentno i u potpunosti kontrolisano. Džudi Daning je već bila stigla, a Luk Kventin je ušao uz pratnju četiri čuvara i seo pored nje. A pet minuta kasnije ušao je i sudija i seo za svoj sto. Zasedanje je počelo. Ne gubeći vreme, obavestio je porotu šta se od njih očekuje. Govorio je


jednostavno i jasno o uslovima procesa i zahvalio im se na posvećenom vremenu. Rekao je da imaju veoma važan posao, možda najvažniji u sudnici, važniji od njegovog kao sudije i od advokata. A oni su klimali glavama i gledali ga s ozbiljnim izrazom na licu dok su ga slušali. A onda je Aleksa ustala kako bi dala uvodnu reč. Pripremala ju je mesecima. Nosila je ozbiljan crni komplet i visoke potpetice. Predstavila sa poroti i objasnila im šta njena uloga tužioca predstavlja. Objasnila je da čovek koji sedi za njenim stolom Džek Džouns, glavni istražitelj na slučaju i govorila je o njemu ceo minut. Onda je predstavila Sema Lorensa i objasnila da je on glavni stariji predstavnik FBI-ja. To je njihov tim. „A zašto je FBI prisutan?”, postavila je direktno pitanje dok je šetala ispred njih i svakog ponaosob pogledala u oči. „Zato što su zločini izvršeni u brojnim državama. Čak u devet. Osamnaest devojaka je ubijeno u devet država.” Nije previše naglasila, već je izgovorila jasno, kao da želi da im ugravira broj u um. „A kada se granice predu, kad branjeni ide iz jedne države u drugu da počini zločine, onda se umeša i FBI da uskladi informacije, tako da ne nastane nikakva greška ili zabuna između lokalnih policijskih jedinica. Sve informacije su skupljene kako bismo ih mi predočili vama, dame i gospodo, kao istinite. Prisustvo FBI-ja znači da je ovo važan slučaj, što i jeste. Ne zato što je FBI tu, već zato što je umrlo osamnaest mladih devojaka. Bile su nasilnički napadnute i ubijene. Brutalno su silovane i zadavljene tokom odnosa. Osamanaest njih. Najmlađa je imala osamnaest godina, a najstarija dvadeset i pet, studentkinja medicine. Osamnaestogodišnjakinja je bila student teologije.” Želela je da naglasi da su bile poštene devojke i imala je veliki efekat na porotu. Sve oči u sudnici bile su uprte u nju, dok je govorila smireno, s velikim dostojanstvom i energijom. Bila je talentovana za to, dok su je Džek i Sem i svi u sudnici posmatrali. „Ubica im se nije samo dogodio, nije naleteo na njih, a onda ih silovao i ubio slučajno, što bi takođe bilo užasno. On je to planirao. Vrebao ih je. Verujemo da ih je tražio i posmatrao, a onda ih birao i radio ono što je planirao, sa umišljajem. Planirao je da ih siluje i da ih ubije, jer ga je to uzbuđivalo. Ubijao ih je jer je to bilo njegovo zadovoljstvo. Branjeni u ovom slučaju voli taj tip pornografije, u kom žene umiru tokom odnosa. Želeo je da proživi fantaziju i sam to uradi, tako što će ubiti osamnaest devojaka iz čistog uzbuđenja. Prvostepeno ubistvo znači plan da se neko ubije, postoji namera da se ubije i izvrši zločin. To nije nesreća, već ubistvo s umišljajem. Znate šta to znači. Ove devojke su krvnički silovane i ubijene. To je bio plan. A plan je sproveden u delo. I sada ih nema”, zastala je nakratko, a zatim nastavila, „Znam da neki od vas imaju decu. Pitala sam vas kad sam vas birala za porotnike. Ali čak i da ih nemate, mora da ste zatečeni ovim zločinima. Svi smo. Ja imam ćerku od sedamnaest godina. Mislim da je prelepa i znači mi sve na svetu. Sve. Ona je maturant srednje škole i na jesen kreće na koledž.” Nije rekla Prinston,


da ne bi zvučala kao elita. „Igra odbojku i član je plivačkog tima i mislim da je najdivnije dete na svetu. Samohrana sam majka i ona mi je jedinica, sve što imam”, zaustavila se i svakog pažljivo osmotrila. Upravo je u njihovim očima ostavila utisak da je i ona ljudsko biće, a ne samo advokat. Samohrana majka sa detetom i mogu da joj veruju. Želela je da budu svesni toga. Neki su klimali glavom sa razumevanjem dok je govorila. Sad ih je upecala. „Šest od tih osamnaest devojaka bile su deca. Sedam je imalo samohrane majke. Devet njih su bile studentkinje koje su radile kako bi platile studije i pomogle roditeljima. Dve su bile najstarija deca čije su majke umrle i brinule su se o svojoj braći i sestrama. Četiri su bile izvrsni studenti. Osam je imalo plaćene stipendije. Jedanaest je bilo religiozno i aktivno u svojim parohijama. Pet je bilo vereno. Išle su na sport, imale su braću i sestre, roditelje, pse i profesore koji su ih poznavali i voleli, momke i prijatelje. Sve su bile poštovane i voljene u svojim zajednicama i neverovatno nedostaju svojim bližnjima. Sve ih je ubio branjeni koji sedi pred vama. Sve njih. Osamnaest devojaka. Verujemo da je to istina. Država veruje da jeste, ostalih osam država veruje, FBI veruje i mislim da ćete verovati i vi kad budete videli dokaze”, ponovo je zastala na kratko. „Posebna vrsta ljudi može da počini takve zločine, bez ikakve griže savesti, tako bezosećajno da ubije osamnaest devojaka dok ih siluje, jer je to ono što ga uzbuđuje i jer je to planirao. Užasna je to smrt, a užasan je i razlog. Ne možemo da dozvolimo takvim ljudima da se šetaju ulicama, da povređuju našu decu i ubijaju one koje volimo. Ljudi koji čine ovakve zločine moraju da budu smešteni u zatvor i da snose kaznu za svoje zlodela. U suprotnom, naša deca i voljeni neće biti bezbedni, kao ni mi sami. Uvereni smo da je Luk Kventin ubio ovih osamnaest devojaka. Možemo to da dokažemo i dokazaćemo tokom suđenja, bez ikakve sumnje. A ako se složite sa dokazima i državom, tražićemo od vas da ga proglasite krivim za silovanje i ubistvo osamnaest žena. To je sve što možemo da uradimo za osamnaest devojaka koje su umrle.” Gledala ih je na trenutak, a onda tiho izgovorila: „Hvala.” Vratila se za sto. Porota je delovala potreseno, a nekoliko njih se promeškoljilo na mestu. Sem Lorens je klimnuo glavom u znak odobrenja kad je sela. Bila je to moćna uvodna reč i ponovo mu je dokazala da je ona prava osoba da obavi posao. Kad je sela, Luk je nešto šaputao svojoj advokatici koja je potom klimnula glavom. Odbrana nije obavezna na uvodnu reč, ali je Džudi Daning ipak odlučila da to uradi. Znala je da je Aleksino izlaganje bilo previše moćno da bi samo ostalo da visi u vazduhu, a da čak i ne proba da ga razbije pre nego što suđenje počne. Javna braniteljka je prethodno rekla sudiji da će i ona imati uvodnu reč. Ustala je i prišla poroti i izgledala je tužno i ozbiljno dok ih je posmatrala. Predstavila se i rekla da će ona braniti Luka Kventina. „Želela sam da znate, dame i gospodo, da sam i ja tužna zbog tih osamnaest devojaka. Svi smo. Kao i Luk Kventin. Ko ne bi bio?! Osamnaest mladih života i


divnih devojaka je zauvek nestalo. Kako užasna stvar. A vi ćete čuti veliki broj dokaza u ovom slučaju, neke tehničke, šta se desilo, kako se desilo, gde se desilo i ko je počinilac. Država veruje da je u pitanju Luk Kventin. Gospođica Hamilton vam je to upravo rekla. Ali mi u to ne verujemo. Ni na trenutak. Luk Kventin nije ubio te žene i daćemo sve od sebe da to dokažemo. Ponekad se užasne okolnosti sklope, bude se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i onda izgleda kao da ste uradili nešto što niste. Deluje da ste uradili užasne stvari, ali niste. Sve zvezde i okolnosti i loša sreća su se urotili protiv vas i krive vas za nešto što niste učinili”, pogledala je svakog ponaosob. „Luk Kventin, nije izvršio ta ubistva. Nije silovao i nije ubio te devojke. I to ćemo vam dokazati, bez ikakve sumnje. Ako nam verujete ili imate ikakve sumnje da je Luk Kventin počinio te zločine, onda ćemo tražiti oslobadajuću presudu. Nemojte da odbacite nevinog čoveka, bez obzira na to koliko su zločini užasni”, tom rečenicom je završila i vratila se na mesto. Sudija je odmah potom zatražio odmor od dvadeset minuta. I Džek i Sem su čestitali Aleksi na uvodnoj reči i uticaju na porotu. „Ni Džudi nije bila loša”, rekla je pravedno. Nije imala mnogo materijala, a biće ih sve manje kako dani budu prolazili, ali je barem postavila sumnju. Aleksa je znala da je to najbolje što može. Otišli su do aparata za kafu, brzo je popili i vratili se na mesto kad je sudija Liberman udario svojim čekićem i ponovo doveo sudnicu u red. Rekao je Aleksi da pozove prvog svedoka. Pozvala je Džejsona Jua iz forenzičke laboratorije jer je bio jednostavan i lako i razumljivo će objasniti rezultate DNK analize poroti. Nakon toga će pozvati stručnjake čija informacija će biti teža za razumevanje. Dok ga je Aleksa ispitivala, objasnio je da su prvi testovi DNK povezali Kventina sa pronađenim telima u Njujorku. Ispitivala ga je skoro sat vremena, a onda je sudija tražio pauzu za ručak. Džejson Ju je obavio odličan posao i ona mu se zahvalila. Džudi će preuzeti ispitivanje nakon ručka. Sem, Džek i Aleksa su izašli, ali je Aleksa bila previše nervozna da bijela. Bila je puna adrenalina i provela je veći deo pauze praveći beleške i žvrljajući dodatna pitanja. Dva muškarca su razgovarala o sportu dok je ona radila, a onda su se vratili u sudnicu. Džudino ispitivanje Džejsona Jua bilo je slabašno. Pokušala je da ga zbuni, ali neuspešno, i da učini da njegove informacije i testovi izgledaju nepouzdano, međutim, on je svaki put objasnio svoj rad tačnije i jasnije. Počela je da izgleda smešno i raspustila ga je rekavši da nema više pitanja. Nije imala ni Aleksa. Ona je pozvala jednog veštaka nakon toga, a njegovo svedočenje je bilo dugačko razvučeno i pomalo zbunjujuće. Ali nije mogla ništa da učini. Dokaz koji je


predstavljao bio je važan za njihov slučaj. Znala je da će biti mnogo takvih veštaka iz različitih država. I plašila se da će se porota dosađivati, ali svi su imali nešto važno da dodaju. Sve u svemu, prvi dan je dobro prošao, kao i cela prva nedelja. Uprkos gnusnosti zločina, bilo je malo emotivnog svedočenja. Sve je bilo tehničko iznošenje činjenica. Nije bilo svedoka, a roditelji nisu imali šta da posvedoče. Najemotivniji faktor u sudnici bio je ogroman broj mesta na kojima su sedeli bližnji žrtava. Bilo je prisutno sto devet ljudi koji su napeto posmatrali ispitivanje, a većina njih je plakala. Instinktivno, porota je znala ko su i često ih je posmatrala. Aleksa se jednom pozvala na njih, tako da su sad zasigurno znali, Džudi je podnela prigovor, ali je sad porota već znala i bilo je prekasno. Čarli je sedeo među njima sa svojom porodicom, koja je došla da vidi sprovođenje pravde. Uglavnom su bili predstavljeni tehnički forenzički dokazi koji su sistematično povezivali Luka Kventina sa svakom žrtvom i njihovom smrću. Unakrsno ispitivanje se svodilo na obaranje dokaza, a javna braniteljka nije imala ni veštine ni dokaze da bi u tome bila uspešna. Aleksa i Sem su se sastali sa Džudi u petak po podne nakon što je sud raspušten do ponedeljka. „Samo sam želela ponovo da predložim”, rekla je mirno Aleksa, „da nagovoriš klijenta da prizna. Svi traćimo vreme.” „Ne mislim da je tako”, odgovorila je tvrdoglavo Džudi Daning. „Ljudi greše prilikom testiranja DNK. Ponekad samo isključe grupu ljudi i pogrešno pokažu prstom na druge. Mislim da su policajci u svakoj državi prikačili nerešena ubistva Luku. Ako se napravi i jedna greška, samo jedna, ako je jedan od tih slučajeva pogrešno ili loše sproveden podići će osnovanu sumnju koja može da obori sve ostale.” Verovatnoća je postojala, a to je bila jedina šansa koju je imala. A tim istražitelja u devet država i FBI postarali su se da nema grešaka. Aleksa je smatrala da se ponaša budalasto i da uništava svoju pravnu karijeru zbog klijenta. „Nema šta da izgubi i ima pravo na suđenje”, rekla je Džudi namračeno, kao da je gledala kako nevinog čoveka razapinju na krst, a ne kako nemilosrdnog ubicu dovode pred lice pravde. I dalje je verovala u nevinost svog klijenta, to je barem jasno. Nije samo radila posao, već je vodila i rat za beznadežan cilj. Džudi je Aleksi delovala bolno naivno. „Ima mnogo toga da izgubi”, istakla joj je Aleksa. „Sudija će biti oštriji prema njemu ako traći bilo čije vreme. Niko neće osećati simpatije prema njemu niti će mu olakšati. Bolje bi mu bilo ako bi potpisao nagodbu sad, pre nego što prođemo nedelje i nedelje suđenja. Sudija će se iznervirati”, upozorila ju je Aleksa, a Džek se u potpunosti složio sa njom i mislio da bi dobar advokat nagovorio Luka da prizna. Džudi je bila previše slaba da bi to uradila i previše zanesena Lukom. „Da sam ja


njegov advokat”, rekla je tiho Aleksa, „naterala bih ga da prizna.” Sudija će mu možda dati istovremene, a ne konsekutivne kazne, koje bi mogle da se produže i nakon Lukovog života. Istovremena kazna je najbolje čemu bi mogao da se nada. „Onda ima sreće što ti nisi njegov advokat”, rekla je Džudi odlučno, ustala i pogledala ih ogorčeno. „Ja sam njegov advokat i savetnik i on neće priznati ništa!” Aleksa je klimnula glavom, zahvalila joj se, a onda su ona i Džek napustili prostoriju bez komentara. „Vidimo se u ponedeljak”, rekla je kad su se rastali u hodniku. Četiri policajca su joj pomogla da izađe iz suda do policijskog automobila koji ju je čekao na ulici, a dvojica su joj stajala ispred kuće tokom celog vikenda. Vratili su se na sud u ponedeljak. Svedočenje sudskih veštaka se nastavilo naredne tri nedelje i bilo je zadivljujuće isključivo, bez osnova za sumnju, mislila je Aleksa. I dalje je bilo manje emotivno nego što bi želela. A fotografije žrtava su bile užasne, jer je većina njih pronađena kasnije i tela su već počela da se raspadaju. Porotnici su bili upozoreni da će morati da ih pogledaju. Delovalo je kao da im je muka kad su ih videli, ali su fotografije bile dokaz na suđenju i deo taktike države. Nakon tri nedelje svedočenja, optužba je završila i predala slučaj odbrani. Aleksa je proizvela veliki broj sudskih veštačenja i dokaza koji nisu mogli da se obore. Džudi je mogla jedino da ih zbuni, što i jeste probala, ali ne naročito uspešno. A najgori element u njenom slučaju bio je što Luk nije, zbog prethodnih zločina i kriminal nog dosijea, želeo da da izjavu u svoju odbranu. Mogao je to da uradi, ali ne bi bilo pametno. Čak ni Džudi nije želela da rizikuje, tako da ništa nije rekao u svoju korist, što je samo po sebi dosta toga govorilo. Umesto toga, sedeo je u sudnici tri nedelje, izgledao arogantno i bez pokajanja dok su porodice žrtava plakale. Izlaganje odbrane trajalo je manje od nedelju dana, a onda je i braniteljka završila. Aleksa je pozvala samo dva svedoka odbrane da obori njihove izjave kako bi izgubile verodostojnost. Bili su nekompetentni i to se pokazalo. A onda je Džudi imala emotivnu završnu reč, moleći porotu da ne osudi nevinog čoveka. Imali su kameni izraz lica dok su je slušali. Aleksina završna reč se sastojala iz rezimiranja dokaza, podsetila ih je na svaki slučaj i primer kako je Luk Kventin povezan sa njima kao ubica. Prošla je kroz listu dokaza, jednostavne i komplikovane, koji treba da ih uvere da je branjeni kriv po svim tačkama optužnice. Onda je imala kratak emotivni govor kojim ih podseća na odgovornost koju imaju kao porotnici da dovedu kriminalce poput Luka Kventina pravdi i da ga optuže, ne jednog nevinog čoveka, već čoveka za kog je dokazano da je silovao i ubio osamnaest žena. Na kraju im se zahvalila na pažnji tokom dugačkog suđenja.


Sudija je potom poslao porotnike na zasedanje. Predstavnik je već zatražio tabele i dokaze koji su predstavljeni tokom suđenja. Kroz čitav proces, sudija je upozorio porotu da ne čitaju ništa iz novina o slučaju, ali ih nije zaplenio. Te noći će biti odvedeni u hotel, međutim, ako ne donesu presudu ostaće tamo koliko god da treba. Porota je napustila sudnicu, a Aleksa je duboko uzdahnula. Njen posao je gotov. Sem i Džek su je posmatrali s divljenjem. „Obavila si sjajan posao”, rekao je Sem zadivljen njenom snagom i preciznošću. Bilo je uživanje posmatrati Aleksu u sudnici. Umela je da komplikovanu informaciju pojednostavi i učini je razumljivom poroti dok je ispitivala svedoke i tražila im da jednostavno objasne ono što su rekli. Bio je to pametan način da izbegne zbunjivanje porote sa previše tehničkih detalja. Kad je ustala, Luk Kventin je odveden u lisicama u pratnji četiri policajca koji su bili sa njim tokom čitavog procesa. Ovog puta joj je uputio otvoren pogled pun mržnje. Znao je da nije dobro prošao. Nije joj ništa rekao i samo je prošao, ali da je pogled mogao da ubije, ostala bi na mestu mrtva. Bila je zahvalnija nego ikad što je poslala Savanu u Čarlston. Dok ne bude iza rešetaka u visoko obezbeđenom zatvoru do kraja života, nije se osećala bezbedno. Sem, Džek i Aleksa morali su da ostanu u blizini suda dok su čekali većanje porote, ali ne u samoj sudnici. Svi su bili dostupni na telefon i odlučili su da odu do Aleksine kancelarije. Bilo je neverovatno da je još malo gotovo. Aleksa se nadala da će ga osuditi i bilo joj je teško da zamisli da neće to uraditi, ali porote su ponekad umele da budu nepredvidive. Ako bi imali trenutak sumnje, čak i ako bi se previše zbunili da bi svarili informacije, mogao bi da bude oslobođen. Već se to dešavalo. Sem se ispružio na kauču u Aleksinoj kancelariji dok se Džek opuštao u fotelji, a Aleksa je podigla noge na sto. Bila je uzbuđena, ali iscrpljena i živela je od adrenalina skoro pet nedelja, još od odabira porotnika. Bio je već prvi jun. Savana će maturirati u Čarlstonu za deset dana. Život će se do tada ponovo vratiti u normalu. Državni tužilac joj je obećao nedelju dana odmora čim stigne presuda. Provirio joj je u kancelariju i rekao joj da je video njenu završnu reč i da je bila odlična. Često je svraćao u sudnicu tokom procesa, kao i nekoliko viših članova FBI-ja. Nisu ih pozvali tog popodneva iz sudnice. Bili su previše umorni i nervozni da bi razgovarali. Na kraju je sudski službenik pozvao i rekao im da idu kući. Porota će prenoćiti u hotelu i ponovo se sastati ujutru. Aleksa je to javila Džeku i Semu i obojica su zarežali. Nadali su se da je presuda stigla, mada jeste rano za to. Pozvali su je na večeru, ali je ona rekla da je premorena. Otišla je kući, sela na kauč i prazne glave upalila televizor, Proživela je zaista napornih pet nedelja. Zaspala je na kauču, potpuno obučena, bez večere i sa upaljenim televizorom i nije se probudila do sedam


ujutru narednog dana. SkoÄ?ila je i pogledala na sat. Morala je da se istuĹĄira i obuÄ?e. Porota ponovo zaseda za dva sata.


17. Sem, Džek, Aleksa, sudija, javna braniteljka i porodice žrtava čekale su da prođe još jedan dugačak dan dok je porota većala bez rezultata. Samo što nisu pošli kućama, kako bi porota mogla da ode u hotel na još jednu noć, predstavnik porote je najavio sudiji da su doneli presudu. Sud je odmah počeo zasedanje i branjeni je uveden. Stariji čovek koji je bio predstavnik porote je ustao i pogledao sudiju. „Jeste li doneli presudu, gospodine predstavnice?” rekao je sudija zvanično, a čovek je klimnuo glavom. „Da, jesmo, časni sude. Porota je donela jednoglasnu presudu.” Aleksa je uzdahnula s olakšanjem. Nema ponovnog okupljanja porote. Nema ponovnog suđenja. Šta god da su presudili, gotovo je. Svi su obavili svoj posao, kao i sama porota. Sudija je naložio branjenom da ustane, a potom se ponovo okrenuo predstavniku. „Koju presudu ste doneli za osamnaest optužbi za silovanje, gospodine predstavniče?” „Kriv, časni sudijo”, rekao je jasno kad je Aleksa okrznula Sema pogledom. Još uvek nisu pobedili, ali su na pola puta. Svi u sudnici su udahnuli vazduh. „A koju presudu ste doneli za osamnaest optužbi za prvostepeno ubistvo?” „Kriv, časni sudijo”, rekao je predstavnik, gledajući sudiju, ali ne i Luka. Kriv po svim optužbama. Nastupili su povici, suze i pometnja tamo gde su sedeli članovi porodice, te je sudija udario čekićem i zatražio mir u sudnici. Aleksa je primetila da Čarli grli majku i plače dok se sudija zahvaljivao poroti na napornom radu i ispunjenju građanske dužnosti, kao i na nedeljama njihovog vremena, a potom su ih izveli iz prostorije, kao i Luka, ovog puta i u lisicama i u okovima na nogama koji su već bili spremni za njega. Aleksa nije mogla da izdrži i posmatrala je kako odlazi. Dok su ga odvodili, okrenuo se ka njoj i pogledao je što je otrovnije mogao, gledao ju je poput ubice što je i bio, a potom je procedio: „Nosi se!” i otišao. Džudi je pokušala da ga uteši pre nego što su ga izveli, odgurnuo ju je i ona je ostala da sedi zatečena. Aleksa joj je prišla da se pozdravi sa njom. „Nisi imala šanse da pobediš, Džudi. Slučaj ti nije išao u prilog. Trebalo je da prizna.” Podigla je pogled ka Aleksi, tužnih očiju.


„Mislim da on to nije uradio. To je najgori deo”, izgovorila je, a Aleksa ju je gledala u neverici. Najgori deo je što ona veruje čoveku koji je hladnokrvni ubica i sociopata. Aleksa joj je odgovorila što je nežnije mogla: „Ja mislim da jeste.” Nadala se da ga Džudi nikad više neće videti nakon izricanja kazne. Bilo joj je žao što ona sama mora ponovo da ga vidi. Sudija je ponovo udario čekićem i zakazao izricanje kazne za deseti jul i očekuje se da i braniteljka i tužilac budu prisutni, kao i branjeni. Potom se svima zahvalio, raspustio sud i nestao u svoje odaje. Bilo je pola osam uveče i želeo je da ide kući. Aleksa je sad jedino želela da vidi Savanu. Nije je videla mesec dana. Deset policajaca je ovog puta moralo da joj pomogne da prođe kroz gužvu fotografa na stepenicama. Vukli su je i gurali i želeli izjave od nje i intervjue, a ona im se samo smešila i jurila niz stepenice do patrolnih kola dok su oni trčali za njom. „Šta imate da kažete? Kakav je osećaj?”, uzvikivali su njeno ime. A ona se okrenula prema njima pre nego što će ući u auto i nasmešila se: „Pravda je zadovoljena. To je sve što je važno. Ubica osamnaest žena je osuđen. To smo i želeli. To je naš posao”, rekla je, a onda su policijska kola krenula. Savana ju je pozvala na mobilni pre nego što je stigla kući. Upravo je čula vesti i šta je njena majka izjavila. „Tako sam ponosna na tebe, mama.” „Ja sam ponosna na tebe, zlato. Žao mi je što je ovoliko trebalo.” „Svi te smatraju herojem i ti jesi moj heroj.” „Ti si moj”, rekla je Aleksa opuštajući se po prvi put za toliko meseci. Uživaće u svakom trenutku koji ugrabi sa Savanom tokom leta kako bi nadoknadila izgubljeno vreme. „Doći ću sutra, zlato. Jesi li spremna da se vratiš kući?” „Odmah nakon mature, mama. To je još samo nedelju dana.” „Znam”, Aleksa je već pristala na to. „A onda možeš i ovde da maturiraš. Moram da budem na izricanju kazne u julu, ali smo možda mogle u Evropu na putovanje na nekoliko nedelja. Neophodan mi je odmor!” smejala se. Razgovarale su nekoliko minuta i Aleksa je obećala da će narednog dana biti sa njom. Bila je slobodna žena. Gotovo je. Luk Kventin će biti zauvek zatvoren. Još uvek će je dva detektiva čuvati narednih mesec dana, ali život joj se ponovo vratio u normalu. I Savana može konačno da se vrati kući. Smešila se za sebe kad je ušla u stan. Uradila je svoj posao. I bio je sjajan osećaj što zna da ga je obavila odlično. Lebdela je.


18. Kao što je i obećala, Aleksa je bila u avionu za Čarlston u podne narednog dana. Savana je izostala iz škole i naći će se sa majkom na aerodromu, jedva su čekale da se vide. Aleksa je razgovarala sa majkom prethodne noći dok se pakovala. Mjurijel joj je čestitala na pobedi. Stenli ju je takođe pozvao iz istih razloga. Ušunjao se u sudnicu nekoliko puta da je vidi i rekao joj da je odlično obavila svoj posao. Nikad nije pokušavala da pretvori suđenje u cirkus i oslanjala se na činjenice i forenzičke dokaze, što je on smatrao odličnim pristupom i da je zbog toga dobila slučaj. Sem ju je pozvao tog jutra pre nego što će krenuti na aerodrom i rekao joj da će mu nedostajati. On je baziran u Vašingtonu inače, tako da se sad vraća, mada je često u Njujorku i predložio joj je da odu na ručak na jesen. Džek ju je pozvao da joj čestita, kao i Džo Mekarti prethodnog dana. U vazduhu se osećala pobeda i slavlje. Sad može da dovede ćerku kući i onda će biti još bolje. Nije stiglo više nijedno pismo. Kventin je napomenuo nedavno jednom od svojih čuvara u zatvoru da je igrao jednu „malu igru” kako bi prepao Aleksu i Džek joj je to ispričao. Kventin se igrao sa njom tako što je njegov prijatelj donosio pisma za Savanu. Bilo mu je zanimljivo, a zbog toga je Aleksi bilo još draže što je odlučila da skloni Savanu iz grada. Pisma su prestala da stižu čim je prijatelj prijavio da je Savana otišla, a Kventinu „igra” više nije bila zanimljiva. Aleksi to nije predstavljalo nikakvu igru, već iskreni strah i briga za Savanu. I Aleksa je bila spremna da prihvati da je vreme provedeno u Čarlstonu možda prijalo Savani. Izgradila je pravu vezu sa ocem, što joj je mnogo značilo, čak iako je ljutilo njegovu ženu. Aleksu je majka ponovo podsetila da je lepo što je Savana saznala nešto i o očevoj porodici i što je upoznala baku koja je veoma stara i neće biti tu zauvek. Vreme njene posete je bilo odlično i svima je bio pravi blagoslov, čak i Aleksi, jer uspela je da rastera duhove iz prošlosti i više nije bila tako ogorčena. Kad bi sad pogledala Toma, videla bi slabića koji je platio visoku cenu zbog izdaje. Nije više u njemu videla čoveka kog je volela ili čak mrzela. Osećala se slobodnije nego prethodnih godina. Savana ju je čekala kad je izašla iz aviona i zagrlile su se snažno. Odvezla ju je u hotel malim automobilom koji joj je otac pozajmio i otišla u školu uz obećanje da će se vratiti kasnije. Tom ju je pozvao dok se raspakivala i čestitao joj. Video je na televiziji prethodne noći kad je izlazila iz sudnice i, kao i obično, bio je impresioniran koliko je bila


skromna kad je rekla da je pravda zadovoljena i sa tim završila. Nije želela slavu, samo da ga osude i u tome je uspela. „Mora da si iscrpljena”, rekao je saosećajno, a ona je priznala da jeste. „Ali vredelo je.” „Hoćeš li ostati do Savanine mature sledeće nedelje?”, rekao je pun nade. „Ne, moram da se vratim. Dobila sam nedelju dana slobodno, a i biću na onoj u Njujorku.” Još uvek mu je bila zahvalna što je čuvao Savanu četiri meseca. Odlično je ispalo i za nju i dalo joj vremena da se pripremi za suđenje, a da ne mora da se brine za ćerku. „Biću veoma tužan kad ode”, priznao joj je. „Kao i Dejzi. Nadam se da planirate da dođete krajem juna na Trevisovo venčanje.” Nije znala je li iskren ili samo pristojan južnjak, bilo je teško rasuditi. „Lepo je s njihove strane što su me pozvali, ali mislim da bi bilo neprijatno tvojoj ženi.” Bio je razočaran kad je čuo. Nadao se da će doći. „Pored osam stotina gostiju mogla bi da dovedeš medveda u suknjici i niko ne bi primetio.” „Ali ne i bivšu ženu”, rekla je iskreno, „sigurna sam da Luisa ne želi da dođem.” To je bila njena teritorija, ne Aleksina. Poštovala je to, iako Luisa nije poštovala njeno. „Nije Luisina odluka, već Trevisova i Skarletina. A znam da bi voleli da dođeš. Savana takođe želi da prisustvuje.” „Može, ako želi. Razgovaraću s njom o tome. Ona je odrasla devojka, može da dođe sama.” „Nadam se da ćeš i ti doći, Aleksa”, rekao je nežno, a ona je ignorisala. Nežnost njegovog glasa je bila previše poznata i gorka, a svakako je stigla prekasno. „Videćemo”, rekla je bez obavezivanja, za šta su oboje znali da znači ne. „Vidimo se nekad ove nedelje pre nego što odeš.” „Samo ću se opustiti i provesti neko vreme sa Savanom, da izbacim suđenje iz sistema. Kao prebijena sam”, rekla je iskreno i tako je i zvučala, mada je bila srećna. Savana se vratila do šest sati i šetale su zajedno kaldrmisanim ulicama. Sad je već bilo vruće napolju, cveće je cvetalo i mirisalo. Čarlston u svom najlepšem i najromatičnijem dobu. Aleksa je provela dane lutajući okolo dok je Savana u školi i posetila je jednu od starih plantaža i obišla grad. Ona i Savana su otišle na plažu tog vikenda i Tarner im se pridružio. Aleksa je izvela Savanu i dvanaest njenih prijatelja na večeru za predmatursku proslavu. Svi su bili dobro raspoloženi. Nedelja u Čarlstonu je proletela bez problema ili neprijatnih trenutaka, ili čak susreta sa Luisom. Ignorisala je Savanu u potpunosti ovih dana, što je izgleda dobro


runkcionisalo. Savana je sačekala poslednje veče da pita majku za Trevisovo venčanje. Zaista je želela da ide i da Aleksa pode sa njom. Biće to ogromno slavlje, tako da je Tom u pravu da neće biti neprijatnosti zbog Luise. Probna večera koju priređuju on i Luisa u klubu bi bila neprijatna, ali ne i samo venčanje. Aleksa je ponovo ručala sa njim i on joj je to istakao. Nije joj ponovio koliko mu nedostaje ili koliko mu je žao i da je nesrećan sa Luisom. Poštovao je granice koje je postavila i ona je bila zahvalna na tome. U suprotnom više nikad ne bi želela da ga vidi. Prebolela je to. Što se nje tiče, sve je sad gotovo i iza nje. „Hoćeš li, mama?”, molila ju je Savana, izgledajući više kao da ima pet godina, a ne sedamnaest, a majka se nasmejala. „Kakve veze ima jesam li tamo? Ti ćeš se lepo provoditi sa svojim prijateljima.” Svi koje je poznavala su pozvani, čak i Tarner i Džulijen, jer idu i njihovi roditelji. Bio je to mali društveni krug u Čarlsotnu i osam stotina gostiju predstavljalo je sve ljude na položaju u gradu. Savana je rekla da čak i guverner dolazi na probnu večeru, a najmanje dva senatora će prisustvovati venčanju. Luisa je volela da se razmeće svojim političkim i društvenim vezama, kao i Skarletini roditelji. Dve porodice su se dobro uparile, kao i mlada i mladoženja. „Biće samo zabavnije ako ti budeš prisustvovala. Možemo zajedno da doputujemo.” Još uvek nije rekla majci da bi želela da se vrati u avgustu da bude sa Tarnerom pre nego što oboje odu na koledž. Romansa je i dalje trajala i bila je veoma snažna. Voleli su se. „Dobro, dobro”, popustila je Aleksa na kraju, „ali će mi biti neprijatno. Znala sam sve te ljude dok sam bila u braku, a sada sam izopštena”, izgledala je čudno i odbačeno kad je to rekla, ali tako se osećala. „Nisi izopštena, mama. Ti si nacionalna medijska zvezda. Ti si poznata tužiteljka iz Njujorka.” „Ne budi blesava”, rekla je Aleksa skromno poričući tu istinu. „Nemaš čega da se stidiš, mama”, insistirala je Savana. „Osim što me je tvoj otac odbacio, što je ovde velika stvar, a i meni je bila. Ogromna, zapravo.” Bez obzira koliko je bila važna u svom poslu, to je još uvek bilo bitnije. „Ti si iznad toga. Uostalom, ja mislim da si prebolela”, rekla je Savana oprezno jer nije želela da uznemiri majku. „Više ga ne želiš, a kladim se da možeš da ga imaš kad god. Nesrećan je sa Luisom.” „Znam”, rekla je tiho Aleksa. Toliko joj je on sam ispričao. „I u pravu si, ne želim ga sad. Ali tada jesam.”


„Znam, mama”, rekla je Savana, zagrlivši je. „Znači dolaziš?” „Da, da”, prevrnula je očima. „Poslaću im odgovor sutra.” „Ja sam već rekla Skarlet da ću doći”, kikotala se Savana. Provele su divno poslednje veče i Aleksa je otišla na aerodrom kad je Savana pošla u školu narednog jutra. Mislila je da će joj to biti poslednja poseta Čarlstonu, ali očigledno će morati da se vrati još jednom, zbog venčanja. Aleksa je ispričala majci o tome kad se vratila kući. „Ne znam kako sam dozvolila Savani da me nagovori”, požalila se Aleksa. „I sad moram da kupim haljinu.” „Možda će ti prijati. Možda ćeš upoznati nekoga”, rekla je Mjurijel puna nade. Obema je oduvek bilo ironično to što Mjurijel ima aktivniji ljubavni život od nje. „Samo mi je to potrebno, da upoznam novog šarmera sa juga”, rekla je Aleksa rugajući se. „Jedan je dovoljan za ceo život. S tim sam završila. Ne treba mi još jedan.” „Nisu svi kao Tom”, podsetila ju je majka. „To je istina. Nisu ni kao Luisa. Ali je to urođeno, to je u njihovom mentalitetu i, ako nisi jedan od njih, gotov si. Nadam se da Savana neće završiti tamo i da će se vratiti u Njujork posle koledža.” „Bog zna gde će želeti da bude, sve zavisi od njenog posla ili u koga se zaljubi. Ja sam izdržala dok si ti živela u Čarlstonu.” „Da, ali si ti već tad imala Stenlija. Ja nemam nikog. Samo Savanu.” „Možda ti treba više od toga u životu”, ponovo ju je podsetila majka. „Ne možeš sve da položiš na nju. Nije zdravo ni za jednu.” „Svakako će me šutnuti kad ode na koledž”, Aleksa se brinula zbog toga, ali je njihova razdvojenost prethodna četiri meseca bila dobra vežba. Plašila se zbog praznog gnezda. Čak je i prethodnih meseci stan bio strašno tih bez Savane. Aleksi je bilo drago što ide na Prinston, a ne negde dalje. „Hoćeš sa mnom u kupovinu za vikend?”, pitala je majku. „Treba mi haljina za venčanje, neka elegantna.” „Vrlo radno!” Mjurijel je zvučala oduševljeno. Dogovorile su se da idu u Barnis u subotu, a potom na ručak. „Nisam kupila svečanu haljinu godinama”, rekla je Aleksa uzbuđeno... jedanaest godina... otkako se rastala sa Tomom... a sad se vraća, ali ne kao njegova supruga, već kao nezavisna osoba... tužilac iz Njujorka, kako je Savana rekla... koliko joj se život promenio. Kada je Savana maturirala u Čarlstonu, majka joj se već bila vratila na posao, radila je na nekoliko malih slučajeva koji su bili odmor nakon Kventinovog, Još uvek je bila lokalna zvezda zbog toga. Nekoliko magazina je želelo da je intervjuiše,


ali je ona odbila. Mada, morala je da prizna Džeku da joj malo dosađuju manji slučajevi na kojima sada radi. Bilo joj je teško da se vrati rutini nakon jednog onakvog izazova. Iznenadila se kad je shvatila da joj nedostaje saradnja sa FBI-jem. Džek se zabrinuo da se nije potpuno iscrpela, ali nije pitao. Na Savaninoj maturi u Čarlstonu devojke su nosile bele haljine ispod odore, a momci odela. One su nosile cveće i svi su plakali dok su pevali školsku himnu. Bilo je puno emocija i nežnosti i sve onako kako bi i trebalo da bude. A otac ju je odveo nakon toga na ručak u „Kantri klub”. Trevis i Skarlet su im se pridružili, kao i Dejzi i Tarner i baka Bomont, koji su došli i na maturu i na ručak. Luisa je bila pozvana, ali nije imala nameru ni da se potrudi da se pretvara i odbila je. Barem se ponašala u skladu sa svojim osećanjima do samog kraja. Jedino što je želela da proslavi jeste Savanin odlazak za dva dana. Nikome nije nedostajala za ručkom. Još uvek je besnela jer se Savana vraća na venčanje. Nadala se da se duže vreme neće videti. Nije želela da ponovo dođe u Čarlston, mada je Tom već pričao o Danu zahvalnosti. Luisa nije želela ni da čuje. Bašta kluba je bila prelepa. Baka joj je poklonila bisernu ogrlicu koja je pripadala njenoj majci, a otac joj je uručio pozamašan ček i priznao joj koliko je ponosan. Rekla je da će tim novcem kupiti sve potrebno za koledž. Dodala je i da će se vratiti u Čarlston da se vidi sa Tarnerom u avgustu, kao i sa svima njima, naravno. Tom se nadao da će Luisa tad biti odsutna, u poseti familiji u Alabami, kao što je radila svakog leta. Imala je rođake širom juga. Dva dana nakon mature, Savana je provodila što je više vremena mogla sa Tarnerom. Našao je posao na poljima Misisipija tokom juna i jula i nedostajaće mu neverovatno kad bude otišla. Bila je ljubav i svetlost njegovog života. Posetiće je u Njujorku prilikom njene druge mature naredne nedelje, ali će moći da ostane samo dva dana. Međutim, bili su zahvalni na svakom trenutku koji uspeju da ugrabe zajedno. Savanino poslednje veče u Hiljadu hrastova bilo je u isto vreme i slatko i gorko, dok su ona i Dejzi ležale u krevetu i držale se za ruke, baš kao i prve noći. Bila je topla, mesečinom okupana noć, a sestre su se grlile i šaputale dok nisu zaspale. Savana je želela da je Dejzi posećuje u Njujorku ili u Prinstonu, ali su se obe plašile da joj Luisa neće dozvoliti, ali će pokušati nešto da smisle sa ocem. Dejzi je stajala na stepenicama kod ulaznih vrata i plakala kada je Savana otišla. Džed je spakovao sve stvari u auto, a Talula je brisala suze. Džulijen je takođe došla da se pozdravi i jecala je. I pre nego što je otišla, Savana se vratila u kuću da se pozdravi sa Luisom koja nije izašla da je isprati. Našla ju je kako uštogljeno sedi za kuhinjskim stolom, doručkuje i čita novine.


„Hvala ti na svemu, Luisa”, rekla je Savana pristojno, dok ih je Tom posmatrao s dovratka stegnuta srca. Savana je tako dobra devojka i naporno se trudi, a Luisa nema ni zrno milosti. „Žao mi je što sam ti smetala. Ali bilo mi je predivno”, rekla je Savana očiju punih suza. Najiskrenije joj je bilo žao što odlazi, mada je bila srećna što se vraća svojoj majci. Ovde je dobila nešto što nikad ranije nije imala, oca. I neće se na tome zaustaviti. „Nisi bila smetnja”, rekla je hladno Luisa. „Želim ti bezbedan put”, rekla je ni ne okrenuvši se ka Savani i ponovo je podigla novine. „Zbogom”, rekla je tiho Savana i napustila kuhinju sa ocem. To je najtoplije dovidenja koje je ikad mogla da dobije od Luise. Savana je još jednom čvrsto zagrlila Dejzi, a potom ušla u auto. Dejzi, Džulijen i dvoje starijih sluga su mahali dok su oni i Tom napuštali posed Hiljadu hrastova. Savana nikad ne bi rekla da će mrzeti što napušta Čarlston, koji joj je sad bio poput drugog doma. Čak ni Luisa nije uspela to da joj pokvari. Savani su ovo bila najsrećnija četiri meseca u životu iako joj je nedostajala majka. Sada je imala dva prava roditelja i mnogo ih je volela.


19. Savanina matura u Njujorku je bila potpuna suprotnost onoj u Čarlstonu. Sve njene prijateljice su nosile pocepane pantalone, majice bez rukava i patike ili papuče ispod odora. Niko nije nosio cveće ili lepe bele haljine, a momci su bili u majicama, farmerkama i patikama ili papučama, ali su ispustili isti urlik kad su maturirali i bacili kape u vazduh, a zatim poskidali iznajmljenu odoru. Svi su bili oduševljeni što vide Savanu, a ona je ostala u kontaktu sa većinom preko mejla ili telefonom dok je bila u Čarlstonu. Ali joj je bilo neobično što se vratila. Sve je bilo tako drugačije u Njujorku. Nije bila sigurna gde se više oseća kao kod kuće, volela je i jedno i drugo. Nije to rekla majci, ali joj je zaista ponekad nedostajao Čarlston. Tarner je došao na njujoršku maturu i ona mu je pokazala grad. Sve drugarice su bile oduševljene njim, a čak se dopadao i drugarima. Njena baka ih je oboje izvela na ručak i pokazala mu sud. Tarner je bio oduševljen što joj je baka sudija, a majka pomoćnik državnog tužioca. Njegova pokojna majka nikad nije radila. „Nije ni moja dok je bila u braku sa tatom”, objasnila je Savana. „Upisala je pravo nakon razvoda, a baka nakon što je deka umro. Čisto da ima neku obavezu i da ne tuguje.” Tarner joj je priznao da njegov otac ima dvadesetšestogodišnju devojku i da razmišlja da se ponovo oženi, a on i njegova braća se nisu naročito slagali sa tim. Bio je usamljen bez svoje supruge. Savana i Tarner su uspeli da urade sve što su planirali u Njujorku. Odvela ga je na vrh Empajer stejta, što je želeo da obiđe, a onda su se vozili feribotom do Stejten Ajledna i obišli Kip slobode i muzej na Elis Ajlednu. Potom su otišli u Bronks u zoološki vrt, videli su životinje i ponovo se osećali kao deca. Otišli su i na Long Ajlend i šetali plažom. Već su razmotrili kako će se ponovo sastati i na jesen u Djuku i Prinstonu. Bili su ozbiljni u nameri da održe svoju vezu. A kad god su bili razdvojeni, makar na sat vremena, neprestano su pričali telefonom i dopisivali se. Oboma je delovalo da će proći čitava večnost pre nego što ponovo ona dođe u Čarlston u avgustu, nakon odmora u Evropi sa majkom. Ali barem će pre toga biti venčanje. Od trenutka kad je Tarner otišao iz Njujorka, ostalo je još deset dana. A dan nakon što je otišao, Savana je našla haljinu. Aleksa je svoju kupila kad je išla sa majkom u Barnis. Kupila je nešto što uopšte nije navikla da nosi. Haljina od šifona, boje kajsije i bez bretela sa dubokim izrezom koja joj je stajala fenomenalno, a bila je dugačka i elegantna. Kupila je srebrne sandale na visoku štiklu. Probala je sve zajedno da pokaže Savani i plašila se da je izrez preveliki i da previše pokazuje.


„Mama”, ukorila ju je Savana, „imaš trideset i devet godina, ne sto! Treba da izgledaš privlačno.” „To mi je i baka rekla. Ne znam šta je vama dvema na pameti. Možda planirate da me prodate nekome. Nemam gde ovo da nosim posle venčanja.” Delovalo joj je kao da je protraćila novac, ali se zaljubila u haljinu i nije imala takvu godinama. Savani je bilo drago što je majka kupila tako lepu haljinu. „Nosićeš je na Trevisovo venčanje. To je dovoljno. Izgledaš predivno.” „Možda mogu da je skratim i da je nosim na posao”, zadirkivala ju je majka. „Izgledala bi sjajno u sudnici.” „Postoji u životu i nešto van posla”, ponovo ju je grdila Savana, a Aleksa je slegnula ramenima. Sem ju je pozvao nekoliko puta da vidi ima li šta novo kod nje i oboje su priznali da se malo dosađuju nakon suđenja. Sve je delovalo beznačajno u poređenju sa tim poslom. Ali serijske ubice sa osamnaest žrtava u devet država se ne pojavljuju često u nečijoj karijeri. Bio je lep osećaj što su učinili svet boljim mestom i dobro uradili svoj posao. Izricanje kazne je zakazano za dan pred polazak u Evropu sa Savanom. Posetiće Pariz, London i Firencu, a možda će provesti i vikend na jugu Francuske. Aleksa je planirala da ne štedi i boraviće tamo tri nedelje. A onda će se Savana vratiti u Čarlston da poseti Tarnera na dve nedelje. Aleksa je pristala i na to. Nije želela da stoji na putu njihovoj romansi. Haljina koju je Savana kupila za venčanje svog brata bila je svetloplava od satena, bez bretela, kao i kod njene majke, ali ne sa tako velikim dekolteom. Takođe je bila dugačka i kupila je savršene štikle uz nju. Obe će obarati s nogu, uveravala ih je Mjurijel. Ona i Stenli će takođe ići na odmor ovog leta. Ići će kolima kroz Montanu i Vajoming, što su voleli da rade, da šetaju i jašu i pecaju. Savani je to zvučalo užasno. Bila je uzbuđenija zbog svog putovanja sa majkom, naročito se radovala Parizu. Savana i Aleksa su stigle u „Ventvort vilu” u Čarlstonu u petak po podne, iako nisu išle na probnu večeru koju su priređivali Tom i Luisa, kao ni na ceremoniju u crkvi koja je bila samo za najužu porodicu i bliske prijatelje. Sveti Stefan je premali da bi svi gosti mogli da prisustvuju, ali su želele da imaju dovoljno vremena da se opuste i pripreme za naredni dan. Zakazale su spa u hotelu za to veče. Savana je pozvala Dejzi čim su stigle, a otac ju je dovezao da je kratko poseti. Bila je veoma uzbuđena što će nositi cveće i rekla je da će imati strašno lepu haljinu. Virnula je u Savanin ormar da vidi njenu i veoma joj se dopala. Otišle su i na sladoled, posle čega ju je otac vratio kući. Morala je da ide na probnu večeru, a majka bi joj poludela ako bi zakasnila, tako da je to bila kratka, ali lepa poseta. Dejzi


se bacila u Savanino naručje, dugo su se grlile i ljubile i kikotale. Aleksu je to duboko ganulo. Dejzi je divna stvar u Savaninom životu i mlada sestra koju je uvek želela. Aleksa nikad nije očekivala da će biti tako. A Savana je već obećala Dejzi jedan vikend u Prinstonu i posetu Njujorku, za šta se Tom zakleo da će omogućiti. Tarner je večerao sa njima kad su završile tretman. On i Savana su izašli u vožnju i on joj je ponudio da ih odveze na prijem narednog dana, što je Savani zvučalo kao odlična ideja, kao i njenoj majci. Nije želela da idu taksijem, a ni da se razmeću limuzinom. Prijem je počinjao u šest i Tarner je došao po njih tačno petnaest minuta ranije u starom mercedesu koji je pozajmio od oca. Kad ih je video, oteo mu se zvižduk. Aleksa je izgledala poput princeze u svojoj šifonskoj haljini boje kajsije i kose podignute u elegantnom francuskom stilu, a Savana je izgledala spektakularno u plavoj haljini koja je iste boje kao i njene oči, sa malim, ali ne previše istaknutim dekolteom. Haljina njene majke nije bila neprimerena, ali je bila malo izazovnija. Tarner im je rekao da izgledaju fantastično i bio je ponosan što je njihova pratnja. On je nosio letnji smoking sa belim večernjim sakoom i tradicionalnim belim pantalonama sa satenskom trakom niz nogu, crne cipele rađene po meri koje su delovale starinski, ali primereno, i pravu satensku crnu mašnu, ne onu koja se samo zakači. „Ti si veoma zgodan mladić”, pohvalila ga je Aleksa, srećna zbog Savane. Predivno su izgledali zajedno, tako mlado i nevino i puni nade, kako zaljubljeni i treba da izgledaju. Venčanje se održavalo u Crkvi Svetog Stefana, tamo gde su Aleksa i Savana naišle na Luisu i Dejzi. A one su otišle samo na prijem sa Tarnerom, pošto nisu bile pozvane u crkvu. Luisa se postarala za to. Aleksa je očekivala da će biti smeštena na parking ili u kuhinju, a mislila je da ni Savana neće bolje proći, ali zaista nisu marile. Došle su zbog Trevisa i Skarlet i da se lepo provedu. Ni Aleksi ni Savani nije bilo važno gde će sedeti. Dokle god je Tarner pored nje, Savana je srećna. Kad su stigli do reda za prijem, videli su Skarlet koja je izgledala kao srednjovekovna kraljica kako stoji ponosno pored Trevisa. Venčanica joj je bila izuzetna i Skarlet je bila lepša nego ikada. A Trevis je izgledao kao najsrećniiji i najponosniji muškarac na svetu sa Henrijem, koji mu je bio kum, pored sebe , i dvanaest svojih prijatelja i deveruša oko njih. Skarletina starija sestra je bila kuma, a Dejzi, kao devojčica što nosi cveće, nosila je haljinu do kolena sa žiponom i satensku korpicu punu latica ruža. Svuda je bilo cveća, uključujući i orhideje, gardenije i đurđevak, donesenog sa svih strana sveta. Venčanje je zaista bilo spektakularno. Aleksa je šapnula ćerki nagnuvši se ka njoj: „Ovo je prilično raskošno venčanje.” Skarletini roditelji su bili veoma ugledni i Luisa je bila naročito ponosna zbog


spajanja porodica, kao da je ona sama zaslužna za to. A kao što je Dejzi i rekla da će uraditi, nosila je drečavocrvenu satensku haljinu, sa iznajmljenom tijarom od dijamanata i ogrlicu sa rubinom. Tomu je bilo pomalo neprijatno kad ju je video, ali nije ništa rekao. Luisa je radila šta je htela. Pomislio je da je malo preterala, ali izgleda da niko nije primetio. Tom je ugledao Savanu i Aleksu i izašao iz reda za prijem na trenutak da se pozdravi sa obema. „Izgledaš fantastično”, rekao je Aleksi nežnog izraza. „Oduševljen sam naljinom. Sačuvaj jedan ples za mene.” Želela je da mu kaže „šta god”, kao što bi i Savana uradila, ali je prećutala. Bilo je lepo s njegove strane da se pozdravi, a ubrzo je došao i Henri i smrvio sestru snažnim zagrljajem. „Bože, poješću te, mnogo lepo izgledaš.” Izljubio joj je vrat, a ona se smejala, a zatim se nasmešio i njenoj majci. „Aleksa, i ti izgledaš predivno. Zaista predivno. Veoma seksepilna haljina.” „Nadam se da nije previše”, rekla je delujući nervozno. „Ti si medijska zvezda iz Njujorka. Mogu da se nose”, rekao je Henri, a izgledao je zanosno u svom smokingu. Njegov je bio moderniji nego kod većine muškaraca. Mladoženja je nosio belo odelo. Kao što su pretpostavile, Luisa je bila previše zauzeta da bi primetila Aleksu i Savanu. Gužva je bila prevelika. Imanje Skarletinih roditelja bilo je prostrano. I dok su ljudi prolazili, Henri je predstavljao Aleksu kao svoju maćehu, što ju je duboko ganulo. Ljudi su se maglovito sećali priče kad bi to rekao, ali su većinom zaboravili da mu je otac bio ranije oženjen. Smatrali su da je divno što su ona i momci i dalje bliski. Ona i Henri su malo čavrljali neko vreme, Savana je dolazila i odlazila, Tom se pojavio na trenutak i podsetio je na ples. Zatim je porodica nestala da bi se fotografisala sa mladencima, a Aleksa je lutala okolo sama sa čašom šampanjca u ruci. Videla je neka poznata lica u gužvi, ali niko je nije dobro poznavao, pa joj je laknulo. Henri se ponovo pojavio posle pola sata i otpratio je na večeru. Dali su joj karticu sa brojem stolice i stola. „Izgleda da si u Sibiru”, rekao je Henri kad je video broj. „To smo mogli da pretpostavimo. Moja majka mora da je pomogla oko rasporeda sedenja.” Oboje su se smejali, jer su to i očekivali od nje. „Blagoslovena bila”, dodala je Aleksa, a onda su se još jače smejali. „Upravo tako. Ignoriše me večeras jer sam odbio da dovedem ženu na venčanje. Uvek mogu da joj kažem da sam doveo tebe.” Aleksa je bila srećna što je sa njim. Bio je divno društvo i veoma pažljiv kad ju je odveo do njenog mesta, a onda je


ostavio da bi pronašao svoje s druge strane šatora. Ni Savana nije bila za Aleksinim stolom. Pre nego što je otišao, upozorio ju je da će možda biti prisutni neki velikodostojnici, verovatno predsednik ili kraljica Engleske, a najverovatnije i sam papa. Bio je podjednako duhovit i zabavan kao i kad je bio mali i uvek ga je obožavala, ali volela je i Trevisa koji je bio mirnije dete. Ljudi za Aleksinim stolom delovali su veoma prijatno. Sedela je sa četiri sredovečna para, većina je bila godina njene majke, a njeno mesto bilo je pored katoličkog sveštenika koji je bio veoma zanimljiv za razgovor. Ali suprotno nadama njene majke, večeras neće upoznati princa na belom konju. Nije to ni očekivala i nije marila. Henri ju je obišao nekoliko puta tokom večeri. Uhvatila bi Savanu i Tarnera pogledom ponekad u daljini, a kada je počela muzika nakon večere, Henri ju je izveo na podijum za ples. Prijem se održavao u jednom ogromnom šatoru. „Misliš li da su ga osvojili na sajmu?” pitao ju je Henri kad su počeli da plešu, a ona se nasmejala. Delovalo je da se šator sastoji iz hiljadu kilometara belog satena. Otplesali su uz dve pesme, kad ih je Tom ugledao i ukrao Aleksu. Muzika se upravo promenila u fokstrot i Tom ju je graciozno vodio po podijumu. Aleksi je bilo neobično što pleše sa njim, ali je odlučila da ostane dobro raspoložena i da ignoriše taj osećaj. Napravili su okret i sudarili se snažno sa čovekom koji je prelazio podijum za igru, verovatno na putu ka šanku. Tom ga je prvo ignorisao, a onda je shvatio da ga poznaje. Držao je Aleksu za ruku, ali ju je povukao nekoliko koraka sa sobom, da bi mogao da se javi čoveku, a da mu ona ne pobegne. Delovao je poznato i Aleksi, ali nije imala predstavu ko je on. Imao je pedesetak godina, bio je visok i uglađen, prosede riđe kose i nasmešio se kad je video Toma, a još srdačniji osmeh uputio je Aleksi. „Šta ti radiš ovde?”, pitao je smešeći se, a ona je pretpostavila da ju je pomešao sa nekim. Nadala se da nije sa Luisom. „Izvinite?” „Gledao sam te na vestima poslednjih mesec dana. Izuzetan slučaj si dobila, savetnice. Čestitam!” Bila je zapanjena da ju je prepoznao, a u isto vreme se i postidela i bila zadovoljna što je dobila kompliment povodom slučaja. Brinula se na trenutak da su njegov osmeh i oduševljene upućeni zbog dekoltea, a ne zbog pameti. Ovako je bilo bolje. Tom ih je upoznao. I bio je njen red da se iznenadi. „Senator Edvard Boldvin”, rekao je Tom zvanično, a tada je Aleksa shvatila zašto joj deluje tako poznato. Imao je isti čarlstonski teški naglasak kao i svi prisutni i bio je senator Južne Karoline. Jedan od velikodostojnika koje joj je Henri pomenuo, ako već nije papa. Aleksa mu se nasmešila. „Velika je čast upoznati Vas, senatore.” Pružili su jedno


drugom ruku, on je klimnuo glavom i nastavio ka šanku, a ona i Tom su nastavili da plešu i da razmenjuju pohvale o venčanju. Oboje su znali da je Skarletine roditelje sigurno koštalo milion dolara, ali očigledno da mogu da ga priušte. Aleksi se dopadalo što Skarlet nije bila toliko umišljena i što je samo želela da bude medicinska sestra i da za nekoliko godina rađa decu. Trevisova mlada nije bila ni razmetljiva ni pretenciozna. Aleksi se dopadala, kao i Tomu. Luisa je bila oduševljena venčanjem i očiglednim troškom. I probna večera je odlično prošla. Luisa je dala sve od sebe da je ne prevaziđu mladini roditelji, ali je to bilo neizbežno. Tom je otplesao sa Aleksom još jednu pesmu, lagani valcer u čast starijih gostiju, što ju je podsetilo na njihovo venčanje u Njujorku. Potom ju je otpratio nazad do stola. Bilo je previše buke da bi vodili ozbiljan razgovor i ona je bila zahvalna na tome. Imao je ćežnjiv pogled i pio je dosta šampanjca. Zahvalila mu se na plesu i vratila se razgovoru sa sveštenikom. Dva sata kasnije razmišljala je da diskretno pobegne sama u hotel, kada se senator Boldvin pojavio niotkuda i seo na sveštenikovo mesto. „Da li neko sedi ovde?”, pitao je zabrinuto. „Samo papa”, rekla je Aleksa usputno, a on se naglas nasmejao. „Posinak mi je rekao da će biti ovde, ali je to samo sveštenik iz lokalne crkve. Otišao je.” „Bio sam oduševljen tvojim slučajem”, prešao je pravo na stvar. „Kako si uspela da ga zadržiš van domašaja federalaca kad je bilo uključeno toliko država?” „Nisam želela da odustanem”, nasmešila mu se. „A moj šef se dobro založio za to. Mi smo napravih prva četiri slučaja, pa nije bilo pravedno da nam to oduzmu nakon što smo obavili teži deo posla. Pomno su nas posmatrali, ali su nam odobrili da ga zadržimo do kraja,” „Bila je to odlična pobeda za tebe”, rekao je zadivljeno. „I ne baš. Bio je to čist slučaj gde se njegov DNK podudarao sa svim žrtvama. Jeste li Vi advokat, senatore?” „Nekad sam bio. Bavim se politikom poslednjih dvadeset i pet godina.” I ona je čula za njega. „Bio sam tužilac skoro dve godine. Nisam imao želudac za to, a ni talenat. Više mi se dopada politika od prava.” „Vaš posao je daleko teži”, rekla je ona diveći se. Nije bila impresionirana njegovom pozicijom, ali ga je smatrala pametnim. Očigledno je i on mislio isto o njoj. „Šta te dovodi u Čarlston?” pitao ju je zainteresovano, a ona je na trenutak oklevala, a zatim je odgovorila. „Nekad sam bila u braku sa mladoženjinim ocem, davno je to bilo.” Nasmešio se kad je čuo i klimnuo glavom.


„Divno je što ste ostali bliski. Moja bivša supruga i ja smo razvedeni već dvadeset godina. Provodimo sve praznike zajedno. Lud sam za njenim novim mužem. Divan jedan čovek. Mnogo joj je bolji suprug nego što sam ja bio. Ja sam oženjen Senatom već dvadeset godina. Udala se za njega i rodila još troje dece. Mi imamo dvoje. Praznici su nam zaista divni.” Nije rekla senatoru da njen odnos sa Tomom i Luisom nije bio ni blizu toga i da Luisa nije njena najbolja prijateljica. Ona bi doživela šlog ako bi se Aleksa pojavila za Božić. Aleksa se samo nasmejala i klimnula glavom, bilo je jednostavnije tako. Zatim ju je iz pristojnosti zamolio za ples. Pitala ga je da li je iz Čarlstona. Odgovorio joj je da je iz Boforta, za koji je znala da je obližnje i lepo mestašce. Bio je iz Južne Karoline do srži i bez sumnje je bio povezan sa desetinama generala i verovatno mu je majka bila član Ujedinjenih ćerki Konfederacije, kao i Tomova. Plesali su nekoliko minuta. On je elegantan plesač kog je bilo lako pratiti i delovao joj je iznenađujuće visok kad se obrela u njegovom naručju. Potom ju je zapanjio svojim priznanjem da ne uživa kad je na jugu. Rekao je da većinu vremena provodi u Vašingtonu i da mu je tamo lepše. „Nemam mnogo strpljenja za lokalne tračeve, sve velike stare dame koje mašu zastavom Konfederacije i sve koji su ‘pokvareno fini’ po pitanju svega ostalog dok se smeškaju i zarivaju nož jedni drugima u leđa. Malo mi je to komplikovano. Vašington je daleko jednostavniji.” Ni to nije uvek jednostavno, znala je Aleksa. Ali su njegove reči tačno opisale ono što je i ona osećala prema jugu, a nije se usuđivala da kaže, naročito ne ovde ili njemu. „Moram da priznam”, poverila se i ona njemu, „potpuno isto razmišljamo.” I kad je to izgovorila, Luisa se pojavila pored njih u jarkocrvenoj haljini sa svojom tijarom. Kad je videla sa kime Aleksa pleše, izgledala je kao da će dobiti napad, ali nije mogla ništa da uradi po tom pitanju, jer ju je partner za ples odvukao ka drugoj strani podijuma. „Volela sam život ovde, ali mi se nekako sve obilo o glavu. Vratila sam se u Njujork, veoma ogorčena jugom. Prvi put sam se vratila u Čarlston pre nekoliko meseci, posle deset godina.” „Lepo je što si se vratila. Nismo uvek fini prema severnjacima.” To je svakako istina, ali nije to rekla. Bila je zadivljena što je on fin i što je iskren. „Je li Vaša bivša supruga s juga?”, pitala je Aleksa pristojno, a on se nasmejao. „Naravno da ne. Ona je iz Los Anđelesa i mrzi jug iz dna duše. To je jedan od razloga što me je ostavila. Kad sam ušao u politiku, znala je da ću morati više vremena da provodim ovde, tako da je pobegla glavom bez obzira. Sada ona i njen suprug žive u Njujorku. Ona je pisac, a on producent.” Delovali su kao zanimljivi ljudi, kao i on sam. Nije upoznala nijednog zgodnog princa te večeri, čemu se njena majka nadala, ali je umesto toga imala priliku da popriča sa zanimljivim senatorom.


Zatim je zadirkivao Aleksu: „Ako nekome kažeš ovo što sam ti ispričao za jug, izgubiću položaj i okriviću tebe za to.” Stavila je prst na usne i oboje su se nasmejali, a zatim ju je otpratio do stola. Henri je došao i pravio joj društvo neko vreme, a na kraju je našla i Savanu i obavestila je da će da ide. Divlji rok bend je upravo počeo da svira i znala je da će ona i Tarner želeti da ostanu još satima. Aleksa je bila spremna da pođe kući. Bilo joj je zabavno, ali joj je bilo i dosta. Nekoliko minuta kasnije su konačno isekli tortu, a potom je ona otišla. Čestitala je Trevisu i Skralet, poljubila Henrija i okrznula pogledom Toma dok je izlazila. Bio je za šankom, sam, delovao je nesrećno i pijano. Luisa je plesala uz rok bend, sa tijarom koja je visila s jednog uha i sa ludačkim izrazom na licu. Aleksa nije videla Toma da joj je prišao celu noć. Nije se ni pozdravila sa njim kad je otišla. Nije želela da razgovara dok je pijan, to je više nego što je spremna da podnese. Tako da je ušla u jedno od taksi vozila ispred šatora i vratila se u hotel. Tamo je svukla haljinu i obukla udobnu spavaćicu. „Laku noć, lepa haljino”, rekla je dok ju je odlagala na ofinger, „vidimo se nikad više.” Znala je da tu haljinu neće obući dok je živa ili barem ne veoma dugo. Nikad nije išla na ovakve zabave. Bilo je to prelepo venčanje i uživala je u razgovoru sa Henrijem, senatorom i sveštenikom, a čak i u plesu, a godinama nije plesala. Čula je Savanu kad je stigla oko pola četiri i smešila se kad se uvukla u krevet pored nje. „Jesi li se lepo provela?” promrmljala je Aleksa zatvorenih očiju. „Uživala sam, bilo je odlično. Hvala ti što si došla”, kazala je Savana i poljubila majku u rame. Aleksa se nasmešila i ponovo zaspala.


20. „Osećam se kao Pepeljuga posle bala”, priznala je Aleksa Džeku naredne nedelje kad je svratio do njene kancelarije da joj preda nekakva dokumenta. „Nakon venćanja u Čarlstonu?”, pitao je kad je seo. „Ne, nakon Kventinovog slučaja. Vratila sam se pravim životnim ljudskim slučajevima. Pomalo je teško nakon tolikog uzbuđenja.” „Probaćemo da ti pronađemo još nekog serijskog ubicu uskoro.” Smejao se, ali i on se isto tako osećao. Radili su na velikom broju rutinskih slučajeva koji nisu tako veliki i većinom su bili dosadni. Samo što je napustio njenu kancelariju, zazvonio je telefon i ona se sama javila jer je njena sekretarica bila na ručku. S druge strane veze začuo se dubok glas koji nije prepoznala. „Savetnice?” „Da, Aleksa Hamilton je na telefonu”, odgovorila je zvanično. „Senator Boldvin je”, rekao je podjednako zvanično, a onda se nasmejao. „Da li se to pravite važni, senatore? Imate viši čin od mene”, bilo je smelo to što mu je rekla jer ga je jedva poznavala, ali je znala da ima dobar smisao za humor. „Apsolutno i da, imam. Biću u Njujorku dva dana, pa sam se pitao da li bi išla sa mnom na ručak”, bio je direktan kao da je severnjak, nije se snebivao. „To bi bilo zabavno”, rekla je smešeći se. „Jesi li veoma zauzeta ovih dana?”, pitao ju je. „Nedovoljno. Samo mnogo papirologije.” „Kako razočaravajuće.” Predložio je vreme i mesto za ručak narednog dana, zvučao je kao da je u žurbi i prekinuo vezu. Bila je iznenađena pozivom, ali je on možda dobar kontakt koji bi trebalo da održi, a svakako je bio zanimljiv sagovornik. Nije imala predstavu zašto ju je pozvao, nije joj se nabacivao na zabavi i dopadao joj se. Delovao je kao pametna i zabavna osoba. Imala je neke manje obaveze na sudu narednog dana, pa je otišla taksijem do restorana koji je bio predložio. U pitanju je kičasti italijanski bistro pun ljudi u kom se služila dobra hrana, bila je tu ranije, ali već neko vreme nije imala prilike da ode. Čekao ju je za stolom kad je stigla, pregledao neke papire i vratio ih nazad u aktentašnu. Napolju su ga čekali vozač i službeni auto. Razgovarali su o svemu, od politike i prava do njegove dece koja imaju dvadeset


i jednu i dvadeset i pet godina. Dvadesetjednogodišnja ćerka pohađala je Univerzitet u Kaliforniji i bila je oduševljena, a dvadesetpetogodišnji sin je bio u Londonu i radio u kompaniji Rojal Šekspir. Nedavno je diplomirao na Njujorškom Univerzitetu u Školi umetnosti. Ispričao joj je da ćerka želi da bude doktor, a da su svi drugi u porodici bili književnici ili umetnici, uključujući i njihovu majku, za koju je rekao da je pomalo ekscentrična, ali veoma zabavna. Govorio je o njoj kao o sestri. Aleksa još uvek nije stigla do te faze sa Tomom i verovatno nikad i neće. Ali su sad barem imali dobar odnos. Tom je došao da se pozdravi sa njom i Savanom dan nakon venčanja. Delovao je depresivno i mamurno i bilo joj ga je žao. Ali nedovoljno da poželi da mu se vrati. Aleksa mu je ispričala da kreće sa ćerkom na tronedeljno putovanje u Evropu odmah nakon izricanja kazne Kventinu koje je zakazano za deseti jul, za samo dve nedelje. „I ja idem u Evropu”, rekao je Edvard Boldvin jednostavno. „Odsedam u kući moje bivše supruge na jugu Francuske, u Ramatuju. Nalazi se blizu Sen Tropea, ali nema toliko ljudi. Nakon toga idem u Umbriju. Iznajmio sam vilu. Gde ćeš ti ići sa ćerkom?” I dalje je bio zainteresovan za nju i prijateljski nastrojen, ali ona nije imala osećaj da joj se udvara i to joj je prijalo. Možda bi mogli da budu prijatelji. „Pariz, London, Firenca, možda nešto južnije poput Kana ili Antiba. Nisam dugo bila tamo, ovo je poklon za završetak srednje škole za moju ćerku, a i imale smo prilično naporno proleće. Morala sam da je sklonim iz Njujorka na četiri meseca pre i tokom suđenja. Primala je preteča pisma od branjenog. Želeo je da me unervozi, izgleda, shvatila sam kasnije, a u tome je i uspeo.” „Užasno.” „Da. Prilično je strašno. Tako je završila u Čarlstonu sa svojim ocem. Nisam imala gde drugde da je pošaljem.” „Jeste li ostali bliski nakon razvoda?” Pretpostavio je da imaju sličan odnos kao on i njegova bivša žena. Aleksa se nasmejala i odmahnula glavom. „Nismo razgovarali deset godina. Retko kad je viđao ćerku, sve do februara, ali se u poslednja četiri meseca sve promenilo, tako da pretpostavljam da je to bio pravi blagoslov za sve nas, osim za njegovu suprugu.” Odlučila je da mu ispriča ukratko. „Jednostavno rečeno, šutnula ga je žena i ostavila ga sa dva sina. Venčao se sa mnom, svi smo bili srećni, ali se njegova bivša vratila nakon sedam godina, pa je on mene šutnuo i vratio se njoj. Njegova majka je pomogla u svemu tome. Tako da sam se vratila u Njujork, postala pravnik i živela srećno do kraja života. Imam ćerku iz tog braka i dva posinka koja obožavam i koje sam upravo videla prvi put posle deset godina, a jedan od njih je i mladoženja. Moj bivši ima predivnu desetogodišnju devojčicu koja je bila sredstvo kojim ga je prva žena vratila.”


„Da pogađam”, kazao je Edvard Boldvin sa izrazom neodobravanja. Nije mu se dopadala priča i, mada ju je rekla lako i sa dozom humora, mogao je da vidi bol u njenim očima. „Sada mrze jedno drugo i on te želi nazad.” „Nešto slično tome” Aleksa je klimnula glavom. „Nisam zainteresovana. S tim sam završila.” „Zvuči kao loš južnjački roman”, prokomentarisao je Edvard Boldvin. Njegov razvod je bio jednostavan i čist. Žena ga je napustila, a on je nije krivio i još uvek su prijatelji. Bila je pravedna. „Da li ga mrziš?” Delovao je znatiželjno kad ju je upitao. Ne bi je krivio da je tako. Nakon što je čuo priču, nije mu se više dopadao, prezirao je takve muškarce. Aleksa ovog puta nije oklevala. „Ne. Više ne. Nešto me je izlečilo kad sam se vratila tamo, videla ga i shvatila koliko je slab i jadan. Izdao me je, ali je na kraju krajeva izdao sebe, a sada bi da izda i nju. Ne mrzim ga sada. Sažaljevam ga. Ali sam bila prilično dugo ljuta, celih deset godina. To je dug period da se nosi toliki teret.” To je naučila na teži način i razumela kad je konačno teret spao. „Nikad se nisi ponovo udala?” Ona se nasmejala na pitanje i odmahnula glavom. „Ne. Bila sam previše povređena. A i okupirala sam se poslom i gajenjem ćerke. Srećna sam ovako. Ne treba mi ništa više.” „Svakome treba nešto više. Čak i meni. Samo nemam vremena. Previše sam zauzet političkim izletima u Tajvan i Vijetnam, održavam zadovoljstvo svojih birača i igram se politike u Vašingtonu. Zabavno je, ali mi ne ostavlja mnogo vremena za nešto više.” Oboje su znali da ni to nije istina. Postoji mnogo oženjenih senatora, zapravo je većina oženjena. Koji god da je razlog, nije želeo ponovo da se ženi. To im je bilo zajedničko. Oboje su se plašili nečega, da budu povređeni ili da se obavezuju. A on nije imao izgovor poput zle bivše žene koja ga je prevarila, pošto tvrdi da su prijatelji i da se lepo slažu. Očigledno nema nikoga zato što tako on želi. Pomenuo je tokom ručka da ima pedeset i dve godine i da je razveden već dvadeset godina. U pitanju je ili čovek koji voli samo da švrlja ili se plaši da se veže za nekog. U svakom slučaju, Aleksa je smatrala da može da joj bude dobar prijatelj. Na kraju je platio ručak, a ona mu se zahvalila. Uhvatila je taksi da se vrati na posao i pozdravila se sa njim ispred restorana. Dala mu je svoju vizitkartu i iznenadila se kad ju je pozvao na mobilni istog dana. „Zdravo, Aleksa, Edvard je kraj telefona”, njegov dubok glas i južnjački akcenat su sada bili jednostavni da se prepoznaju. „Još jednom ti hvala na ručku. Bilo mi je lepo.” „I ja sam uživao. Nešto mi je palo na pamet. Sutra idem na večeru sa bivšom suprugom i njenim mužem i pitao sam se da li bi želela da ih upoznaš. Ona je divna žena.”


„Volela bih, naravno”, rekla je Aleksa. Dala mu je svoju adresu, a on joj je poručio da će doći po nju u osam sati. Bila je iznenađena kad je završila razgovor i nije ni znala šta da kaže Savani, tako da je ćutala. Samo se sredila naredno veče i obukla crni komplet koji je obično nosila na sud. „Zašto si se ti tako sredila?” pitala ju je Aleksa kad je izašla iz sobe. Pošla je u bioskop sa prijateljima. „Idem na večeru sa senatorom i njegovom bivšom suprugom”, to je zazvučalo apsurdno. „Gde ideš? Koji senator?” Savana nije znala da joj majka poznaje ikakvog senatora. „Senator Edvard Boldvin iz Južne Karoline.” Savana se maglovito sećala da je čula da je bio na venčanju, ali ga nije upoznala. Luisa se hvalila njim okolo. „Jesi li ga upoznala na venčanju?” „Tvoj otac nas je upoznao. Veoma je fin. Samo kao prijatelj. Ispratio je Kventinov slučaj na televiziji.” „Kao i cela zemlja.” Potom je pažljivije osmotrila majku. „Je li ovo sastanak?” bila je iznenađena. Majka nije rekla ni reč. „Ne. On je samo prijatelji”, ponovila je Aleksa bezizražajno. „Šta je to sa njegovom bivšom?” pitala je Savana sumnjičavo, a majka joj se nasmejala. „Dobri su prijatelji.” Tad se začulo zvono i portir ju je obavestio da je dole čeka auto. Poljubila je Savanu, pokupila tašnu i izletela kroz vrata, dok je Savana stajala i gledala za njom, a onda pojurila ka telefonu. Odmah je pozvala baku i Mjurijel se javila na prvo zvono. „Zdravo, sunce.” Prepoznala je Savanin broj. „Šta ima novo?” „Crvena uzbuna. O Bože! Mislim da je mama na sastanku.” „Kako to znaš? Sa kime?”, Mjurijel se odmah zainteresovala. „Sredila se i ide na večeru sa senatorom kog je upoznala na Trevisovom venčanju, i sa njegovom bivšom suprugom.” „Njegovom bivšom?” to joj je zvučalo neobično. „Oni su prijatelji”, rekla je Savana zavereničkim tonom. „Koji senator?” „Boldvin, iz Južne Karoline.” „Neka sam prokleta!” odgovorila je Mjurijel i obe su prasnule u smeh, uzbuđene.


21. Veče sa bivšom suprugom Edvarda Boldvina bilo je zabavno, neočekivano i potpuno otkačeno. Ona i njen suprug imaju stan na Petoj aveniji i tri sina u pubertetu. On je bio uspešan filmski producent. Čim ga je upoznala, Aleksa je prepoznala ime, a njegova supruga je jedna od autorki čija su dela najprodavanija. Rekla je da je počela da piše nakon što je ostavila Edvarda, a Aleksa je znala da je imala neverovatno uspešnu karijeru. Muža je upoznala kad je kupio knjigu i napravio po njoj film, pre osamnaest godina. Bili su privlačni ljudi, zabavni i pomalo blesavi, Sibil je nosila nekakav ogrtač koji je kupila u Maroku. Muž joj je bio u farmerkama i afričkoj majici. Imali su četiri psa koji su bili na sve strane, španijele kralja Čarlsa, i papagaja u dnevnoj sobi. Aleksa je pročitala neke od njenih knjiga. Znala je da je ćerka poznatog filmskog producenta iz Holivuda i sada se udala za jednog takvog. Bilo je očigledno da se ona i njen bivši muž iskreno poštuju i brinu jedno o drugom, i njen sadašnji suprug je imao odličan odnos sa njenim bivšim mužem. Njihova deca su se ponašala prema Edvardu kao prema stricu, što je bilo veoma daleko od Luisinog ponašanja prema Savani. Bili su kao na filmu, ali i veoma zabavni. Spremili su jastoga za večeru, a sve je propratilo lajanje pasa, zvonjava telefona, glasna muzika i deca koja su ulazila i izlazila kao da se negde odvija žurka. Njihov život je bio žurka i zaista su uživali. Sibil je veoma lepa i starija od Alekse desetak godina. Bilo je to najzanimljivije veče u Aleksinom životu. Svi su imali odličan smisao za humor, čak i deca, koja su bila druželjubiva, a papagaj je samo govorio reči od četiri slova. „Nije bila tako blesava kad sam ja bio u braku sa njom”, objasnio joj je Edvard kad ju je odvezao kući. „Brajan je nekako to probudio u njoj i dobro im ide. Ali je ona i tad bila zabavna. Obožavala je podvale i uvek je u tašni nosila ono jastuče što ispušta neprijatan zvuk. Zaista je jedna divna žena.” Nasmešio se brižno kad je to izgovorio. „Da li ti nedostaje?” usudila se Aleksa da pita. „Ponekad”, rekao je iskreno. „Ali sam bio strašno loš suprug. Tih dana sam želeo politiku više nego brak. Zaslužila je bolje od toga i dobila je to sa Brajanom.” „A sad? Da li i dalje više želiš politiku?”, dopadao joj se i imao je zanimljiv život. Pun je neobičnih kontradiktornosti, staro i novo, sever i jug. Njegova bivša je rekla da je mrzela jug, smatrala ga je licemernim, zastarelim i prepotentnim. Aleksi se


malo više dopadao, ali je shvatala šta je želela da kaže, naročito u određenim krugovima. Luisa je bila slika i prilika svega najgoreg sa juga. Ali su ostali bili primeri lepih stvari i bilo je toliko toga u Čarlstonu što je Aleksa volela. „Ne znam”, odgovorio je Edvard na pitanje. „Politika mi i dalje daje impuls za život. Ali ne želim da imam samo to. U nekom trenutku jesam želeo, ali sada ne želim da završim sam. Problem je i što ne želim da ponovo prolazim kroz gluposti kroz koje moram da prođem sa pravom osobom, ili možda i sa pogrešnom. Hoću da se probudim oženjen pravom ženom. Ali ne bih da se trudim previše da bih stigao tamo ili da rizikujem da počinim neke greške. Što znači da ću verovatno završiti sam”, smejao se kad je izgovorio to. Perspektiva ga izgleda nije uznemiravala. „Pretpostavljam da sam lenj.” „Ili uplašen”, izazivala ga je Aleksa, a on je klimnuo glavom. „Možda”, priznao je. „A ti?” „Ja sam bila zaleđena od straha poslednjih deset godina”, bila je iskrena. „A sada?” „Možda se polako led topi”, nije bila sigurna. „Imaš razlog da se bojiš nakon onoga što ti je muž uradio. To je bilo podmuklo.” „Da, jeste. Nikad nisam imala želju da probam bilo šta sa bilo kim drugim. Rizici su mi bili preveliki. Mislim da sam sad opuštenija po tom pitanju. Ali sam dugo bila strašno povučena.” „Međuljudski odnosi su strašno zamršeni”, rekao je osorno, a ona se nasmejala. „Nije li to istina?!” Potom su razgovarali o drugim stvarima, sve dok nisu stigli do njene zgrade. Zahvalila mu se i pružila ruku, a onda je njegova limuzina otišla dok je ona ulazila u zgradu. Ujutru se vraćao u Vašington. Kao što je i očekivao, mobilni mu je zazvonio čim je krenuo ka hotelu. Bila je to Sibil, njegova bivša supruga. „Ona je savršena za tebe. Oženi se njom odmah”, bilo je prvo što je Sibil rekla, a on je glasno zarežao. „Znao sam šta će se desiti ako vas upoznam. Ne mešaj mi se. Tek sam je upoznao.” „Dobro. Onda je zaprosi za dve nedelje. Sjajna je.” Veoma se dopala i Sibil i Brajanu. „Ti si luda, ali te volim”, rekao je veselo. Voleo je svoje prijateljstvo sa Sibil više nego što je voleo njihov brak. Bila je mu je to veća obaveza nego što je tada bio spreman da podnese. U to vreme jedino je mario za svoj politički život. Sibil je to znala, pa je izašla iz priče pre nego što je naišao Brajan. „Volim i ja tebe”, rekla je nežno Sibil. „Hvala ti što si je doveo. Zaista mi se


dopada. Pametna je, iskrena, zabavna i prelepa. Nećeš naći bolju.” Našao je odličnu kad je bio sa njom, ali je to bilo veoma davno. „Javiću ti šta je bilo”, rekao je odlučno, bez ikakve namere da joj zaista javi. „Laku noć, Edi”, rekla je kad je stigao do hotela. „Laku noć, Sibil. Pozdravi Brajana i hvala vam na večeri.” „Nema na čemu.” Potom je prekinula vezu. Zaista je bila blesava, ali ju je voleo, najiskrenije. Edvard je pozvao Aleksu ponovo pre nego što je krenula u Evropu i saznao njen plan puta. Nije bio siguran, ali se nadao da će se sresti u Londonu ili Parizu i rekao joj da će se javiti u tom slučaju. Morao je prvo da ode u Hongkong. Izgleda da neprestano putuje. Dan pre nego što će krenuti u Evropu, Aleksa je prisustvovala izricanju kazne u Kventinovom slučaju. Luk Kventin više nije nosio odelo. Bio je u zatvorskom kombinezonu, kao i na ispitivanjima. Delovao je aljkavo i besno i bio je oštar prema svom advokatu kog je krivio što je osuđen. Sada je bio mnogo više besan na Džudi nego na Aleksu. Njegova odbrana se opekla na njegovu krivicu. Nije uopšte obratio pažnju na Aleksu, što je bilo veliko olakšanje. Džek je takođe bio prisutan, ali Sem nije. On je radio na drugom slučaju. Sudija je uradio onako kako je rekao i dodelio mu maksimalnu kaznu za svaku optužbu, što je konsekutivno ukupno sto četrdeset godina u zatvoru, doživotna kazna bez mogućnosti uslovnog izlaska na slobodu, nekoliko doživotnih kazni. Nikad više neće videti svetlost dana. Rekao je nešto neprimereno svojoj braniteljki kad su ga odvodili iz sudnice i nije pogledao Aleksu. Rat je gotov. Više nije mario. Biće prebačen u Sing Sing u roku od nekoliko dana. Aleksa i Džek su izašli zajedno iz sudnice. Bližnji nekih žrtava su došli na izricanje kazne, ali većina nije. Čarli i njegova porodica nisu bili tu. Svi su se vratili na posao i bili zadovoljni presudom. Ostalo mogu da pretpostave i biće naknadno obavešteni. I za njih je sve konačno bilo gotovo. Ali je nažalost osamnaest mladih žrtava zauvek otišlo. Bilo je i novinara, ali nisu vršili pritisak za vreme suđenja. Aleksa je napustila sudnicu kad je bilo gotovo i odvezla se sa Džekom. Luk Kventin je samo jedan slučaj u nizu, opasan kriminalac kog su sklonili sa ulice. Biće drugih slučajeva, mada manje senzacionalnih od ovog. Kventinov je bio vrhunac njene karijere. Narednog dana Aleksa i Savana su otputovale u London i odsele u malom hotelu kog se Aleksa sećala iz mladosti. Popili su čaj u „Kleridžu” i obišli Londonski toranj, šetali ulicom Nju Bond i razgledale sav taj nakit i lepu garderobu. Posmatrali su


pramenu straže ispred Bakingemske palate i posetili Kraljevske štale. Radili su sve što rade normalni turisti i išle u kupovinu u Najtsbridž, Karnabi ulicu i na buvljak u Kovent gardenu gde je Savana kupila majicu za Dejzi. Potom su otišle na nekoliko predstava. Divno su se provele, a posle pet dana, nastavile su ka Parizu. Smestile su se u mali hotel na levoj obali Sene i sele na ručak u baštu jednog kafea, gde su isplanirale obilazak grada i šta bi trebalo prvo da urade. Aleksa je želela da obiđe Notr Dam, a Savana je želela da se vozi brodom niz Senu i da šeta kejom. Odlučile su da urade sve to i da im ostane vremena po podne. A želele su i da posete vidikovac na Sakr keru narednog dana i da posete Luvr i Pale Tokio. Vratile su se u hotel da se malo odmore pre večere, a senator Boldvin je tada pozvao Aleksu. Upravo je stigao u Pariz i biće u gradu dva dana, na putu ka jugu Francuske. „Kakav vam je plan, dame?” pitao ju je, a ona je podnela izveštaj. Bio je zadivljen šta su sve uspele da stignu. „Mogu li da vas nagovorim obe na večeru ili imate druge planove?” Aleksa je pitala da li bi mogla da proveri sa Savanom, pa da mu javi. „Šta misliš?”, pitala ju je Aleksa, prenoseći Boldvinovu pozivnicu za obe. „Mislim da je to odlična ideja. Zašto ne odeš sama?” Samo što je napunila osamnaest godina, već je odrasla i bila je sposobna da sama luta ulicama Pariza jedno veče. „Ne želim da idem sama. Ovde sam sa tobom. Želiš li ti da ideš ili ti je to previše dosadno?” Ona je njen prioritet i ovo je njihovo putovanje. Savana je želela da ga upozna i da ga osmotri, a i zvučalo joj je zabavno. Ipak je on senator. Koliko loš može da bude? Aleksa ga je pozvala nakon pet minuta i rekla da prihvataju ponudu sa oduševljenjem. On odseda u hotelu „Ric” i predložio im je da tamo dođu na večeru, a mogu da uzmu sto u bašti. Vreme je bilo divno i toplo. Pozvao ih je da dođu u pola devet. I u dogovoreno vreme, Aleksa i Savana su se našle sa njim u restoranu, nosile su suknje, sandale i lagane bluze. Obe su svoju plavu kosu očešljale i pustile da pada pravo niz leđa. Izgledale su više kao sestre nego kao majka i ćerka, a on im je rekao da su poput bliznakinja. Hotel je bio divan sa ukrašenim predvorjem punim ogledala i velikim vazama cveća na sve strane. A baštenski sto, za koji su ih smestili, bio je prijatan i nalazio se u dvorištu sa mermernom fontanom, čula se i tiha muzika iz glavnog restorana. Bio je to savršen način da provedu toplo veče u Parizu, a on je delovao srećno što ih vidi. „Kako je bilo u Hongkongu?”, pitala ga je Aleksa nakon što ga je upoznala sa Savanom, koja je bila neobično tiha. Promatrala ga je, kao i način na koji je gledao njenu majku. Nije bilo sumnje da mu se dopada i to ne samo kao prijateljica. Savana je odobravala njihovu vezu. Delovao je fino i druželjubivo, nije uobražen i ima dobar


smisao za humor. To je dobar početak. „Kratko, vruće i zauzeto”, Edvard Boldvin je odgovorio za Hongkong. „Radujem se jugu Francuske. Nisam išao na odmor mesecima. Neophodan mi je.” Imao je stresan život, kao i ona. Naročito nakon Kventinovog suđenja i četiri iscrpna meseca pripremanja. Naručili su večeru, a on je pitao Savanu o njenim planovima za školu. Bio je oduševljen Prinstonom i rekao da je njegova ćerka apsolvent na Univerzitetu u Kaliforniji i da je želela da upiše medicinu. Nije htela da se vrati na istok, oduševljena je Kalifornijom i nada se da će upasti na Stenford. „Moja majka mi ne bi dozvolila da odem tamo”, nasmešila mu se Savana. „Previše je daleko, ali svakako to i nije bio moj izbor. Univerzitet u Kaliforniji je odlična škola. Trebalo je tamo da se prijavim, ali nisam.” „Prinston će biti odličan, molim lepo”, umešala se Aleksa. „Ne želim da mi odeš tri hiljade milja daleko. Četiri meseca u Čarlstonu je bilo dovoljno. Toliko si mi nedostajala”, rekla je, a onda su joj se nasmešili i senator i ćerka. Bila je iskrena po tom pitanju. „Ti si moje jedino dete.” Potom su razgovarali o umetnosti i pozorištu i o tome šta bi Savana želela da studira. Veče je proticalo u opuštenom razgovoru kao sa starim prijateljem, a i bio je dobar s decom. Videla je to još kad su bili na večeri kod njegove bivše žene u odnosu sa njena tri sina u pubertetu, koji su neprestano ulazili i izlazili i delovali neverovatno opušteni sa Edvardom, kao i on sa njima. Pozvao je Savanu u Vašington da poseti Senat. Delovala je zainteresovano, a on joj je poručio da je dobrodošla kad god da odluči. Umeo je sa ljudima i bio je prijatan i oštrouman. A do kraja večeri, Aleksa i Savana su bile potpuno prirodne sa njim. Ispratio ih je posle večere i smestio ih u taksi do njihovog hotela. Stajali su na trgu Vendom čitav minut i divili se njegovoj lepoti. Sve je bilo osvetljeno i izgledalo je spektatkularno sa obeliskom u centru. Potom su one ušle u taksi i rekle taksisti adresu hotela na levoj obali reke. Edvard im je mahao i vratio se nazad u „Ric”. „Dopada mi se”, rekla je Savana dok su se vozili preko Mosta Aleksandra Trećeg ka levoj obali. „I meni”, priznala je Aleksa. „Kao prijatelj”, dodala je. „Zašto samo kao prijatelj?” izazivala ju je Savana. „Zašto ne više od toga? Ne možeš zauvek da ostaneš sama. Ja odlazim u septembru. Šta ćeš tad da radiš?” Savana je bila ozbiljna. Brinula se za nju. Bilo je krajnje vreme da njena majka ponovo nade nekog muškarca. Previše je vremena prošlo a bila je i dalje mlada. Nema još ni četrdeset, iako se rođendan bliži. Edvard Boldvin ima pedeset dve godine, što je Savani delovalo kao dobar izbor za njenu majku.


„Prekini da pokušavaš da me se otarasiš”, požalila se Aleksa. „Dobro mi je ovako.” „Ne, nije. Završićeš kao usedelica”, pretila joj je Savana, a Aleksa se nasmejala. Pozvala je Edvarda Boldvina narednog dana da mu se zahvali na večeri. To veče kreće za Ramatuj i rekao je da će je pozvati kad se vrati u Njujork, čemu se radovala. Nije bila sigurna hoće li je pozvati ili ne. Nije se ni brinula o tome, ali je uživala u svoje dve večere i jednom ručku sa njim. Bila je polaskana što ju je uopšte pozvao da izađu. Aleksa i Savana su provele ostatak nedelje u Parizu i uživale u razgledanju. Odlučile su da ipak ne odu na jug Francuske. Otišle su pravo u Firencu umesto toga i oduševile se, provele su sate i sate u muzejima, galerijama i crkvama. Potom su odlučile da nastave ka Veneciji i još malo razgledaju. Provele su tamo pet dana u zanimljivom starom hotelu na Velikom kanalu. Bilo je magično. Letele su kući iz Milana nakon skoro tri nedelje u Evropi. Obe su bile oduševljene savršenim putovanjem. Bilo je teško vratiti se u Njujork starom životu. Aleksu je strašno mrzelo da počne ponovo da radi, a dva dana po povratku, Savana je otišla u Čarlston da vidi Tarnera. Odsešće kod Džulijen nekoliko dana, a onda kod oca. Planirala je da ostane dve nedelje. Luisa nije bila tu, a Dejzi je bila na kampovanju celog meseca. Kada je Savana otišla iz Njujorka, Aleksa bila zatečena koliko je usamljena u stanu bez nje. Nije imala suđenje da joj okupira pažnju i mrzela je što dolazi u prazan stan uveče. Njena majka i Stenli su takođe bili odsutni, bili su na putovanju u Montani i Vajomingu. Večerala je sa Džekom i požalila se. „Bolje ti je da nešto brzo smisliš”, upozorio ju je. „Otići će na koledž za nekoliko nedelja, a onda si sama zauvek.” „Hvala”, rekla je Aleksa ironično. Upravo su dobili slučaj pljačke na kom će zajedno raditi tokom dana i nije ih naročito zanimao. Bila je mrtva sezona i na poslu i kod kuće. Postalo je bolje i življe kada se Savana vratila iz Čarlstona. Njene prijateljice su neprestano prolazile kroz stan da bi se pozdravile sa njom. Aleksa i Savana su morale da obave kupovinu i da je spakuju. Ponovo je pakovala svu njenu omiljenu odeću, a bili su joj potrebni posteljina i peškiri za školu. Išle su kamionetom ne bi li sve spakovale. Uspele su da sve srede do prvog septembra. A njene poslednje noći u Njujorku večerale su sa bakom i Stenlijem. Upravo su se vratili iz Musa u Vajomingu. Oboje su nosili nove kaubojske čizme, farmerke i kaubojske košulje, a Savana se smejala i rekla im da slatko izgledaju. Večerali su u restoranu „Baltazar” u Vilidžu koji je Savana volela, a baka joj je


obećala da će je uskoro posetiti u Prinstonu. Bio je udaljen samo sat i po vremena kolima. Dok je Aleksa ležala u krevetu te noći, bilo joj je teško da poveruje da je sve gotovo. Sve te godine koje su ležale zajedno i brinule se jedna o drugoj, godine koje je provela sama sa njom, a Savana sada odlazi. Bila je skrhana i znala je da nikad više ništa neće biti isto. Dolaziće da je obilazi, ali nikad više neće tu živeti, osim leti. Iz ove perspektive, to je tako daleko. Najbolje je prošlo ili je barem tako izgledalo. Aleksa je iznajmila kombi kako bi prenele njene stvari u Prinston narednog dana. Savana je nosila bicikl, kompjuter, uramljene fotografije, jastuke, ćebad, čaršafe za velike krevete, mali radio i sve što joj je bilo potrebno za koledž. Neprestano se čula sa drugaricom koja će joj biti cimerka. Već su pravile planove. Savana je bila uzbuđena i zvala je Tarnera četiri puta za sat i po vremena vožnje. Stigao je na Djuk dan ranije i imao je tri cimera u apartmanu. Delovalo mu je civilizovano to što Savana ima samo jednu cimerku na Prinstonu. Posetiće je naredni vikend i zbog toga je bila veoma srećna. Imala je mapu kampusa uz pomoć koje je navodila majku kuda da idu, kad su stigli na Prinston. Morale su da ostave kombi na parkingu. Savana je iskoristila Naso hol, najstariju zgradu u kampusu i Klivlend kulu iza nje, kao glavne tačke pomoću kojih će se orijentisati. Njena soba se nalazila u Batler holu i pronašle su je nakon što su nekoliko minuta šetale i pitale prolaznike za pravac. Njena soba se nalazila na drugom spratu i trebalo im je dva sata da sve unesu i organizuju. Ostalo im je još da povežu radio i kompjuter, ali je sve ostalo bilo sređeno. I roditelji njene cimerke su radili isto to. Njen otac je pomogao Aleksi sa kompjuterom. A devojke će deliti mikrotalasnu i mali frižider koji su iznajmili za sobu. Svaka je imala svoju telefonsku liniju, krevet, sto, stolicu i noćni stočić. U ormaru je bilo malo mesta i dok se Aleksa mučila sa tim, devojke su izašle na hodnik da se upoznaju sa ostalim studentima. Nakon sat vremena, Savana je već bila zaražena životom u studentskom domu i poručila majci da može da ide. „Zar ne želiš da ti složim odeću?”, pitala je Aleksa razočarano. Samo što je namestila krevet. Kupili su i neke grickalice i nadala se da će moći da odu u kupovinu namirnica. Ali je Savana bila nestrpljiva da se upozna sa ostalima u domu i kampusu. Njen novi život je upravo počeo. „Ne, mama, biću dobro”, odgovorila je, a druga devojka je isto to saopštavala svojim roditeljima. „Ozbiljno. Slobodna si.” To je bio fin način da je otera. Aleksa ju je grlila skoro ceo minut i borila se sa suzama. „Čuvaj se... Zovi me...” „Hoću, obećavam”, odgovorila je Savana i poljubila je, a Aleksa se hrabro smešila dok je odlazila, ali su joj se suze slivale niz obraze kad je stigla na parking.


Nije bila jedina majka koja je plakala. Bolelo ju je što je ostavlja tu. Kao kad oslobodiš ptičicu nakon što si je voleo i brinuo o njoj osamnaest godina. Da li su joj krila dovoljno jaka? Hoće li se setiti kako da leti? Kako će se hraniti? Savana je bila spremna za to, ali Aleksa nije. Ušla je u kombi, pokrenula ga i plakala čitavim putem ka kući. Bilo je to konačno presecanje pupčane vrpce i delovalo joj je kao najgori dan u životu.


22. Aleksa se osećala kao da je neko umro kad se spremila za posao narednog dana. Zvonio joj je mobilni pre nego što je izašla iz stana i pomislila je da je Savana. Jedva je izdržala da je ne pozove prethodnu noć. Broj koji se pojavio na mobilnom bio je skriven, a kad se javila, saznala je da je to Sem Lorens, ne Savana. Nije se čula sa njim od jula i bilo joj je drago što ga čuje. „Kakvo iznenađenje!” rekla je vedro. „Kako si?” „Prilično dobro”, zvučao je zauzeto, ali raspoloženo. „Hoćeš li danas sa mnom na ručak?” pozvao ju je. Ona zaista nije bila raspoložena. „Iskreno, ne osećam se najbolje. Ćerka mi je juče otišla na koledž. Osećam se kao da mi je život gotov. Odjednom sam ostarila. Mrzim ovo. Šta kažeš na ručak naredne nedelje? Biću bolje raspoložena.” Trenutno nije želela da vidi nikoga. Žalila je za Savaninim detinjstvom i velikim gubitkom. „Hajde da ručamo danas u svakom slučaju. Ja ću te oraspoložiti.” Nadala se da ovo nije nekakav ljubavni sastanak, jer je za to bila još manje raspoložena, a i oni su drugari, to je sve što je želela od njega. Pokušala je da se izmigolji, ali je nije puštao. „U redu. Naći ćemo se u restoranu preko puta. Možda će me hrana ubiti i neću više morati da se brinem niti da budem depresivna.” „Osećaćeš se bolje za nekoliko nedelja. Bilo ti je dobro dok je bila u Čarlstonu tokom suđenja”, podsetio ju „Ne, nije. Mnogo mi je nedostajala. Ali sam bila zauzeta. Sad nemam nešto posla.” Nije rekao ništa, ali su se dogovorili da se nadu u pola jedan. Već ju je čekao kad je stigla i video je da je tužna. Kosa joj je bila podignuta u jedva počešljan rep i obukla je farmerke na posao. Izgledala je kao da se oporavlja od neke bolesti. Čeznula je za svojim detetom. Sem je nekoliko minuta razgovarao sa njom o svemu i svačemu, koliko je loša hrana, a onda joj se nasmešio. „Možda imam nešto što će te razvedriti”, rekao je pun nade. Nadao se da ne greši što se našao sa njom u takvom stanju. „Imam jednu ponudu za tebe”, rekao je tajnovito, a ona ga je pogledala vrlo zainteresovana i sumnjičava. „Kakvu ponudu?” Duboko je udahnuo. „Posao.” „Kakav posao?” Namrštila mu se. „Neki slučaj?” A potom se nasmejala. „Imate


slučaj sa kojim želite da vam pomognem? E, to je kompliment!” Bila je polaskana činjenicom da FBI želi njenu pomoć, iako su dobro sarađivali na Kventinovom slučaju. „Nije slučaj, Aleksa.” Nasmešio joj se. „Posao. Želimo da ti ponudimo posao u Kancelariji generalnog zastupnika FBI-ja. To je posao u kancelariji, ne na terenu, tako da nećeš pucati na loše tipove. Znaš već šta to uključuje. Okomili su se na nas tokom Kventinovog slučaja. Samo što ćeš sad ti biti ta koja maltretira druge, nadgleda sve ili preuzima slučajeve na sebe i rastura. Daće ti zvaničnu ponudu, ali sam ja želeo da prvo razgovaram sa tobom. Želeo sam da se ovo desi otkako smo radili zajedno na slučaju. Mislim da si dostigla svoj vrhunac u kancelariji Državnog tužioca. Ovo bi zaista mogao da bude uzbudljiv potez u tvojoj karijeri. Beneficije su odlične, zanimljivo je i, dodavola, to je FBI.” Nikad nije ni pomislila na tako nešto ranije. Nijednom. Pretpostavila je da će do penzije ostati kod Državnog tužioca. „Ovde? U Njujorku?” pitala je, još uvek iznenađena. To je svak?ko prestižan posao i veliki kompliment je dobiti takvu ponudu. „Ne”, rekao je Sem malo tiše, „u Vašingtonu. Ali tvoje dete je otišlo, Aleksa. Koliko ja znam, ti nemaš čoveka u životu. Zašto ne Vašington?” „Majka mi je ovde”, rekla je zbunjeno. Bilo je to mnogo informacija odjednom. Novi posao, novi grad, novi život. „Njujork je na tri sata vozom. Nije strašno. Zaboga, ne selimo te u Venecuelu.” „Ne, ne selite. Kakva je plata? Bolja od sadašnje?” „Da”, nasmešio joj se. „Ovde nemaš šta da izgubiš. A ako ti se ne dopadne, uvek možeš da se vratiš, ali nećeš želeti. Završila si s ovim poslom, što se tebe tiče gotovo je. Iscrpljena si i znaš to.” Tako se osećala još pre Kventinovog slučaja, koji ju je malo trgnuo na neko vreme. Sada se vratila pljačkama, lopovima, drogama, a naiđe i poneko ubistvo. Nedostajao joj je važan posao. „Hoćeš li razmisliti o tome?” „Da.” Klimnula je glavom smešeći se, osećala se manje depresivno nego pre sat vremena. Bila je uplašena, ali uzbuđena. „Mislila sam da si me pozvao na sastanak”, rekla je smešeći se. „Mogu i to da uradim”, nasmešio se i on. „Nisam mislio da bi želela, kad bih te pitao.” „Ne bih želela. Ne izlazim sa kolegama. Jednom sam to uradila, bilo je glupo i nastao je haos, tako da ne radim to više.” „Pretpostavio sam.” Imao je dobar osećaj, shvatio je iz njenog ponašanja, dok su sarađivali, da je zainteresovana samo za prijateljstvo. A video je da je takva i prema Džeku. „Samo prihvati posao. Oni te žele, a i uživaćeš stvarno. Treba ti pramena u životu. Možda i neki muškarac.”


Slegnula je ramenima. „Zvučiš kao moja majka. I moja ćerka.” „Možda treba da ih poslušaš.” Ponovo se nasmejala, a ostatak ručka su proveli razgovarajući o novom poslu. Zvaničnu ponudu su joj izneli dva dana kasnije. Posao je zvučao zanimljivo, beneficije su bile odlične, a i plata je bila sjajna. Bilo je teško to nadmašiti. Ali je osećala grižu savesti da napusti Kancelariju državnog tužioca. Bila je tamo otkako je diplomirala pre sedam godina i bili su dobri prema njoj. A i volela je Džeka Mekartija. Nije volela što ih napušta, ali im zapravo i nije potrebna. Kao i obično, kad treba da donese tešku odluku, pojavila se u odajama svoje majke na kraju dana. „Je li sve u redu?”, pitala ju je majka. „Savana je dobro?” „Izuzetno je srećna”, odgovorila je Aleksa. „Moj posao je u pitanju.” „Dobila si otkaz?”, majka je bila šokirana. Obavila je odličan posao na Kventinovom slučaju. Kako su mogli da je otpuste? Ali je Aleksa odmahnula glavom. „Dobila sam ponudu. Od FBI-ja.” Majka je raširila oči od iznenađenja. „To je zadivljujuće. Hoćeš li prihvatiti?” „Ne znam. Plata je dobra, a i dopada mi se pozicija. FBI će biti zanimljiviji u ovom trenutku.” Potom je uzdahnula. „Ali je posao u Vašingtonu. Šta misliš o tome?”, pitala je iskreno majku, a Mjurijel je na trenutak porazmislila. „To je zanimljivo pitanje. Hvala ti na tome.” Cenila je odnos koji ima sa ćerkom i Aleksa je uvek mislila na njena osećanja. „Ne želim da odbiješ posao zbog mene”, nasmešila joj se. „Nisam toliko stara. Radim i zauzeta sam. To je kao što je tebi Savana otišla na koledž. Moraš da se pomiriš sa tim i da dozvoliš svojoj deci da odu tamo gde treba da budu. Ja sam morala da se suočim sa tim kad si se udala za Toma i preselila u Čarlston. A Vašington nije toliko daleko. Nedostajaćeš mi”, dodala je, „ali mogu da te posećujem, a možeš i ti mene. Šta ti misliš o Vašingtonu? To je važnije. Nemaš ovde ništa posebno. Ovo su bile srećne godine za tebe. I mislim da će ti na kraju ovaj posao dosaditi.” „Već mi je dosadio”, priznala je Aleksa. „Ništa se ne dešava posle Kventinovog slučaja, a ni pre toga nije bilo ničeg.” „Možda ti treba promena, a ovo je dobar trenutak, s obzirom na to da je Savana otišla.” Potom joj se nasmešila. „Možda ćeš upoznati nekog muškarca u Vašingtonu.” „Ne brinem se o tome. Mislila sam na tebe i Savanu.” „Ona je otišla, a ja sam dobro. I ona može podjednako jednostavno da te posećuje u Vašingtonu. A ako želi da dođe u Njujork, može da bude kod mene. Mislim da


treba to da uradiš”, bila je nesebična i iskrena iako će joj ćerka nedostajati. „I ja mislim da treba. Hoćeš li sigurno biti dobro?” „Da.” A onda je i njena majka uzdahnula. „Stenli je počeo da insistira da živimo zajedno. Ne želimo da se venčavamo, ali on smatra da, kako starimo, ne treba da živimo sami i želi da se useli kod mene ili ja kod njega.” Trebalo mu je sedamnaest godina da joj to ponudi, ali Mjurijel je bila zadovoljna trenutnim stanjem. „Šta ti želiš, mama? Ne obraćaj pažnju na to šta on želi.” „Mislim da mi se dopada ideja. Plašila sam se da se ti ne bi složila”, nasmešila se svojoj ćerki, pomalo stidljivo. „Mislim da je u pravu. I naravno da se slažem. I ja se brinem o tebi. Znači, dogovoreno je?” Aleksa se srdačno nasmešila majci. „Možda. Želim da još malo razmislim o tome. Ne želim da srljamo.” Aleksa se glasno nasmejala. „Koliko ste vas dvoje zajedno?” „Mislim da je prošlo sedamnaest, mada Stenli kaže da je osamnaest godina.” „Kako god da okreneš, ne mislim da srljate.” „Verovatno ću pristati. Radije bih da se on useli kod mene. Ne želim da napustim svoj stan, a i ne dopada mi se njegov. On kaže da je to u redu. Možda posle Božića, imam mnogo posla pre toga. Šta je s tobom? Misliš li da ćeš prihvatiti posao?” Aleksa je klimnula glavom. „Da, mislim da hoću. Hvala ti, mama”, nagnula se ka njoj i poljubila je a potom su zajedno izašle iz suda. Aleksa je razmišljala o ponudi te večeri i pozvala Savanu. Radila je domaći i Aleksa joj je rekla za ponudu. Bila je iznenađena i zadivljena. Mislila je da bi prelazak u Vašington mogao da bude zanimljiv i dobar za njenu majku i složila se sa bakom, ona može da bude kod nje kad je u Njujorku, ako bi želela da se sastane sa prijateljima tamo. Bio je to prelazni period za sve njih. „Promena je dobra stvar, mama. Uzgred, jesi li se čula sa senatorom?” Savani se dopadao. Kao i Aleksi. „Mislim da je ostao u Evropi do sredine ili kraja avgusta. Verovatno je zauzet.” U svakom slučaju, Savana se u potpunosti složila da treba da se preseli i takođe se zahvalila majci što ju je pitala za mišljenje. Aleksa je predala ostavku Džou Mekartiju narednog dana. Osećala se loše zbog toga, ali je on rekao da je razume. Pretpostavio je da će se to pre ili kasnije dogoditi. Uvek je mislio da će preći u neki privatnu advokatsku firmu. Nije ni pomislio na FBI. „Pametno su odlučili što su tebe zaposlili,” zagrlio ju je. „Kad nam odlaziš?” „Da li je mesec dana otkaznog roka u redu?”


„Veoma. To nam daje dovoljno vremena da rasporedimo tvoje slučajeve.” Setila se nečega na čemu je ponovo želela da mu se zahvali. „Hvala ti što si se izborio da zadržimo Kventinov slučaj, što ga nisi samo predao.” „Možda je trebalo”, zadirkivao ju je, „onda ti ne bi ponudili posao.” Potom ju je ponovo zagrlio. „Srećan sam zbog tebe. Mislim da je to dobar potez za karijeru. Mrzim što te gubim, ali odobravam.” „Hvala ti.” Vest da odlazi rasplinula se kao vatra. Džek ju je besno gledao preko stola u njenoj kancelariji u pola pet tog popodneva. „O čemu se radi?” rekao je neveselo. „Žao mi je, Džek”, rekla je izvinjavajući se. „Ponudili su mi nešto što nisam mogla da odbijem.” „Propašću ovde bez tebe”, rekao je nesrećno i ponovo izašao iz njene kancelarije, previše tužan da bi nastavio razgovor. Razmišljala je šta sve treba da uradi, da pronađe stan, da raskine ugovor za stari, da se preseli, počne novi posao, da raspodeli svoje slučajeve u Njujorku. Kad se spremala da napusti kancelariju, pozvao ju je Edvard Boldvin. „Mogu li da te nagovorim na hamburger u zadnji čas? U gradu sam noćas. Izvini što te nisam zvao otkako sam se vratio. Imao sam posla preko glave i morao sam da provedem nedelju dana u Čarlstonu. Uzgred, kako je Savani na Prinstonu?” „Oduševljena je”, Aleksa se nasmešila. Delovao je pun života i kao da juri na sve strane. A sada i ona juri. „A hamburgeri zvuče sjajno. Gde ćemo se naći?” „Nalazim se na dve ulice od tvoje kancelarije. Doći ću po tebe, pa ćemo zajedno smisliti.” „Zvuči odlično.” Sišla je pet minuta kasnije, a on ju je čekao u službenim kolima. Otvorio je vrata i ona je ušla, a potom su otišli do njegovog hotela na piće, a kasnije i na hamburger. „Kakav je bio ostatak putovanja?” pitao ju je. „Divan. Tvoj?” „Savršen”, smešio se kad je to izgovarao. „Mnogo sam razmišljao o tebi. Sve vreme sam želeo da te pozovem, ali nisam stigao. Inače, video sam ti muža u Čarlstonu prošle nedelje. Moram da priznam, očajno izgleda. Vidim i zašto, žena je bila sa njim, a ona izgleda kiselo kao da doručkuje limun i tuče ga svaku noć. Rekao bih da ga je sudbina stigla.” „Možda”, nasmešila se Edvardu. To više nije njen problem. Dok su jeli hamburgere, ispričala mu je da se seli u Vašington i da je dobila posao


u FBI-ju, a on je bio zatečen. „Zaista? To je ogromna promena. To je veoma hrabro s tvoje strane.” „Shvatila sam da je trenutak dobar, sad kad je Savana otišla na koledž. Verovatno ne bih to uradila ranije.” Ali je načinila dosta hrabrih koraka u poslednje vreme. Pustila je Savanu da ode u Čarlston, lično je tamo posećivala, zakopala je ratne sekire sa Tomom, a sada menja posao i grad u kom živi. Bio je to period njenog sazrevanja. „Moram da počnem da tražim stan uskoro.” „Pomoći ću ti”, ponudio se sa širokim osmehom na licu. „Kad počinješ da radiš?” Mnogo mu se to dopadalo. On je najviše vremena provodio u Vašingtonu. Želeo je da se viđa sa njom, čak i da je ostala u Njujorku, ali ovo će im olakšati stvari i imaće više vremena da budu zajedno i da se upoznaju. „Počinjem prvog novembra i imam mnogo posla da obavim pre toga.” „Zašto ne dođeš ovaj vikend i počneš da tražiš?” Razmišljala je o tome. Nije imala šta drugo da radi. Pogledala je preko stola i nasmešila mu se. „U redu.” „Možemo ceo vikend da tražimo stanove”, predložio je. To joj je delovalo kao dobar plan.


23. Aleksa je napustila Kancelariju državnog tužioca prvog novembra, kao što je i planirano. Bio je to i sladak i gorak dan za nju, a Džo Mekarti je organizovao večeru u njenu čast pre nego što je otišla. Dali su joj plaketu i dosta šaljivih poklona za rastanak. Narednog dana će otići u Vašington, ali će proći kroz Prinston. Odložila je početak rada na nedelju dana, kako bi imala vremena da se useli u novu kuću. Njen nameštaj će stići u Vašington dva dana kasnije. Boravila je kod majke prethodne nedelje, što je bilo zabavno. A Edvard joj se javljao nekoliko puta dnevno sa planovima i ponudama. Pozvao ju je na večeru u Belu kuću za dve nedelje. Želela je da poseti Savanu u Prinstonu na putu ka Vašingtonu. Kad je stigla tamo, Savana joj je delovala srećno i zauzeto. Već je upoznala mnogo prijatelja, a Tarner će ponovo doći sa Djuka tog vikenda. Savanin novi život je lepo počeo. Sad Aleksa treba da se okupira svojim. Odvezla se do Vašingtona sa poslednjim komadima stvari, a kad je stigla, Edvard ju je čekao u maloj kući koju je iznajmila u Džordžtaunu, umesto stana. Izgledala je kao kuća za lutke. On joj je pomogao u traganju, a znala je da će se Savana oduševiti. Sprat je bio namenjen samo njoj. Imala je sve što je Aleksi bilo potrebno. Nalazi se blizu Edvardovog stana, koji je prostran i moderan i prilagođen njemu. Pomogao joj je da istovari stvari, a potom su zajedno ušli u praznu kuću. Bila je oduševljena. Ovo je potpuno novi život, novi grad, novi dom, novi posao i možda novi muškarac. Nije još uvek bila sigurna. Ali ostale promene su preusmerile pažnju sa Savaninog odlaska. Obe su započinjale nove živote i Aleksa je bila uzbuđena zbog svog, koliko i Savana zbog Prinstona. Edvard ju je odveo na večeru u „Citronelu” te večeri, a nakon toga ju je otpratio do hotela u kom će odsesti samo jednu noć. Poljubio ju je na rastanku. To je bio prvi put da ju je poljubio i oboje su se iznenadili. Ali joj se veoma dopalo, kao i njemu. Obišao ju je narednog dana kada je stigao nameštaj. Ostao je do ponoći i pomagao joj da se raspakuje. Pronašla je posteljinu i pomogao joj je da namesti krevet. Pričao joj je smešne priče i šale i oboje su se smejali kad su se bacili na krevet, iscrpljeni, gledajući jedno u drugo. On je prijatan čovek, dobar prema njoj i srećna je pored njega. Zatekao ju je onim što će sledeće reći. „Mislim da sam se zaljubio u tebe, Aleksa. Je li to u redu?” Znao je koliko je bila opečena ranije i nije želeo da je uznemiri, da uradi nešto što ona nije želela ili da


brza. „Mislim da jeste”, rekla je tiho. „Mislim i da sam se ja zaljubila u tebe”, plašilo ju je to što je izgovorila, ali se dobro osećala jer je to istina. Bila je luda za njim, tako se nije osećala dvadeset godina. Delovao je kao pravi čovek za nju. I potpuno mu je verovala. „To bi moglo da bude dobro za oboje”, rekao je zagrlivši i privukavši je bliže. Sve se lepo namestilo. Njen novi život u Vašingtonu dao im je vreme koje im je trebalo. „Da li bi želeo da ostaneš ovde noćas?” pitala ga je iznenadivši i samu sebe ponovo. Život joj je postao sve luđi iz minuta u minut. Osećala je strah i uzbuđenje u isto vreme. Sve je bilo uzbudljivo, kao i on. „Voleo bih,” nasmešio joj se grleći je. Malo kasnije, ona se istuširala i legla u krevet u čistu posteljinu, a on je uradio isto nekoliko minuta kasnije. I čitav novi svet se rodio te noći. Svet koji ni jedno ni drugo nisu očekivali da će ponovo upoznati ili čak želeti. Bilo je poput čuda za oboje. Ostatak nedelje Aleksa je provela u sređivanju kuće, a Edvard bi svratio kad bi uhvatio malo vremena. Ostajao je sa njom svaku noć. Nisu nikome rekli šta se dešava. Odlučili su da to zadrže sa sebe dok sami ne saznaju. Možda neće trajati, ali je zasad bilo divno. Aleksa nije želela da zna i nije joj trebalo više od toga. Krenula je na novi posao i bila je oduševljena. Bio je sve čemu se nadala i više od toga. Uživala je u uzbuđenju i prestižu rada za FBI. Naredne nedelje, Edvard ju je odveo u Belu kuću na večeru koju joj je obećao. Fotografisali su ih i bili su veoma lep par. Večera je bila održana u čast predsednika Francuske. Narednog dana, vesti su pustile snimak kako senator odlazi u Belu kuću na večeru sa veoma lepom ženom. Tom i Luisa su slučajno gledali te vesti zajedno, a pošto je on senator Južne Karoline, te vesti su pustili nekoliko puta u Čarlstonu. Luisa je poludela kad je videla i skočila na noge u radnoj sobi, besna. „Ta džukela! Jesi li video ovo?”, pogledala je Toma besno. Tom nije video. Skrenuo je pogled na trenutak i propustio je snimak. „O kome pričamo? O prvoj dami ili ženi predsednika Francuske?” „Naravno da ne! O Aleksi! Jesi li video kako Edvard Boldvin odlazi na tu večeru u Belu kuću? To je Aleksa sa njim!” „Aleksa? Naša Aleksa?”, Tom je bio zapanjen. „Tvoja bivša Aleksa, hvala lepo! Ona mu je bila pratnja! Mora da ga je pokupila na venčanju.” Luisa je bila razjarena. „Nije ga pokupila. Ja sam ih upoznao”, delovao je razočarano dok je Luisa besnela.


„Zašto bi uradio tako nešto?”, grdila ga je Luisa. „Zato što smo naleteli na njega dok smo plesali, pa sam ih predstavio jedno drugom.” A sada je gorko žalio. Izgubio ju je, ali nije imao nameru da je upozna sa sledećim čovekom u njenom životu. Bilo mu je lakše da je sama. „Ona je prostitutka”, rekla je Luisa i isključila televizor. „Ne, zapravo”, rekao je Tom kratko, „nije prostitutka. Ti si to bila i ja sam to bio. Ona nije. Ona nikad ne bi uradila ono što smo mi uradili. Nije želela da ima ništa sa mnom sada jer sam oženjen, čak i da nisam. Mi smo prostitutke, Luisa. Ne ona. Spavala si sa mužem druge žene, a ja sam prevario svoju suprugu. Nije baš najlepša stvar, zar ne?” „Ne znam o čemu govoriš,” rekla je ogorčeno. „Da, znaš, a znam i ja. Možda ipak zaslužuje dobrog senatora.” Luisa nije rekla više ni reč i napustila je sobu. Još ju je više razbesnelo što zna da je Edvard Boldvin odveo Aleksu u Belu kuću. Nije zaslužila ništa takvo. I nakon što je Luisa izašla, Tom je sedeo i gledao u prazan ekran, svestan koliko je toga Aleksa zaslužila. Zaslužila je sve lepo što joj se dešava kako bi se nadoknadilo ono što joj je on uradio. I dok je razmišljao o njoj i Edvardu Boldvinu, dve tihe suze slile su se niz njegovo lice. „Šta ćemo da radimo za Dan zahvalnosti?” pitao je Edvard Aleksu vikend nakon večere u Beloj kući. Dan zahvalnosti je za dve nedelje, a ona ga je pogledala bezizražajno. „Nije mi to ni palo na pamet, bila sam previše zauzeta sređivanjem stvari ovde. Uglavnom smo kod mene, samo Savana i ja, moja majka i njen prijatelj Stenli. Ali ne znam da li bi sada došli ovde. Treba da je pozovem, i Savanu. Zašto? Jesi li imao neku ideju?” Nagnula se ka njemu i poljubila ga. Ležali su sa nedeljnim novinama razbacanim po krevetu i podu i šoljom kafe na noćnom stočiću s obe strane kreveta. Uživala je u njihovom zajedničkom životu, kao i on. Bilo je udobno i jednostavno i ispunjeno srećom. On je topao čovek pun ljubavi i podjednako nežan koliko se ona nadala da će biti. A on je smatrao da je Aleksa isto onako savršena kako mu je njegova bivša žena rekla da jeste. „Ja uglavnom idem kod Sibil. Moja deca dođu i svi provedemo praznik zajedno. Voleo bih kad bi bila sa nama, a želim i da upoznaš moju decu.” „Pozvaću Savanu i majku.” To je i uradila tog jutra, ali je bila zapanjena onim što je čula. Savana je rekla, ako nema ništa protiv, da bi otišla u Čarlston i provela praznik sa ocem i sa Tarnerom i naravno sa Dejzi, Henrijem, Trevisom i Skarlet... i Luisom. Ona je bila jedini problem u planu. Savana je molila majku da joj dozvoli, pa je Aleksa pristala. A kad je pozvala majku, Mjurijel joj je rekla da je Stenli upravo kupio karte za


krstarenje Bahamima i da nije smela još da joj kaže. „Neću ići ako ćeš biti sama.” Aleksa joj je upravo rekla da Savana ide u Čarlston. Na neki način, njen boravak u Čarlstonu početkom godine pripremio je Aleksu na život bez nje, inače bi joj to sad teže palo. To joj je slamalo srce. „Biću dobro”, uveravala je majku. „Idi na krstarenje. Lepo ćete se provesti.” „Šta ćeš ti da radiš?” Mjurijel je zvučala zabrinuto. „Edvard me je upravo pozvao da provedem vikend sa njegovom decom i bivšom ženom.” „Edvard? Misliš Edvard Boldvin?”, pitala ju je majka. „Da”, rekla je tiho Aleksa, nespremna da podeli više sa njom. Nije joj rekla ni za večeru u Beloj kući, a njena majka je nekako propustila vesti. Savana nije i bila je zadovoljna. Poslala je poruku baki. „To je zanimljivo.” Videla je da Aleksa ne želi da razgovara o tome i pitala se da li je sa njim. „Reći ću Stenu da možemo onda na krstarenje”, rekla je smešeći se. Osetila je da se nešto dešava. „Izgleda da je sve u redu”, prijavila je Aleksa Edvardu nakon što je završila razgovor sa majkom. „Cela moja porodica me je otpisala”, smešila mu se, „tako da sam samo tvoja za Dan zahvalnosti.” „Odlične vesti”, rekao je i poljubio je. Nazvao je Sibil i javio joj u ponedeljak ujutru, a ona je takođe bila srećna. Svi su bili srećni, naročito Edvard i Aleksa, kao i njihov klub obožavatelja koji je potajno navijao za njih. Dan zahvalnosti kod Sibil je bio haotičan, pun ljubavi i topline, kao i sve ostalo što je imalo veze sa njom. Umesto ćurke, služili su srneći but spremljen na francuski način, sa belim lukom i graškom. Jeli su kavijar pre večere, prženu svinjsku jetru kao predjelo, a potom je poslužila pitu od bundeve jer su je deca volela, ali i sladoled tortu. Bio je to izvrstan i neuobičajen obrok. A vina koja je Edvard doneo bila su prvoklasna. Sva Sibilina deca su bila prisutna, i Brajanova i Edvardova. Aleksa je bila oduševljena njegovom ćerkom, koja ju je podsetila na Savanu, samo što je tri godine starija. Njegov sin Džon je bio zanimljiv, pametan i zabavan i pomalo ekscentričan, na majku. Želeo je da bude glumac u Šekspirovim dramama i u Londonu je dobijao pristojne kritike. Kosa mu je bila skoro iste dužine kao Aleksina, a devojka mu je bila veoma visoka i takođe je bila glumica. „Čudo je što sam uopšte i izabran za senatora, s obzirom na to da sam u rodu sa vama”, zadirkivao ih je Edvard. Posle večere su igrali pantomime, a psi su neprestano lajali. Papagaj je sve psovao, a svratilo je i nekoliko prijatelja, među kojima je bila i jedna veoma poznata umetnica.


Boravak u njihovoj kući je poput boravka na snimanju filma, a nakon što je atmosfera počela da se smiruje, Sibil se okrenula ka njima sa čašom vina u ruci koje je bilo slatko kao bombona. „I šta se dešava sa vama dvoma?”, pitala je smešeći se nevaljale „Umirem od znatiželje. Mislim da si se zaljubio”, rekla je Edvardu. „Ne poznajem Aleksu dovoljno dobro da bih je pitala. Još uvek mi nije snaha. Ali da li će biti?” „Ne tiče te se”, rekao joj je Edvard dobronamerno i kroz osmeh. „Kad budemo imali nešto da ti kažemo, to ćemo i uraditi. U međuvremenu, nađi drugu zanimaciju, ne mešaj mi se u život.” „Edvarde, kako si nepristojan!” Samo ga je zadirkivala i bio je veoma zadovoljan što se njegovoj deci Aleksa očigledno dopala. To mu je bilo veoma važno, a i njemu se dopadala Savana i mislio je da će se svideti i njegovoj deci. „Nadam se da ćeš doći i za Božić”, rekla joj je Sibil kad su odlazili. „Moraću da budem kod majke”, objasnila je Aleksa. „Ali možda možete da svratite na piće”, dodala je. „Voleli bismo to”, uveravala ju je Sibil, a Aleksa je shvatila da će morati da upozori majku šta joj se sprema, čak i za koktele. Poznata književnica i poznati filmski producent, senator i petoro dece, biće joj to šok u malom stanu. Ali je barem bilo samo piće. Njena majka nikad ne bi mogla da izdrži celu večeru. Jedva je kuvala za sebe i Stena. On je uglavnom to radio. Kad bi bila sama, jela bi salate koje bi kupila na putu s posla. Mjurijel nikad nije bila neka kuvarica. Edvard i Aleksa su odseli u hotelu „Karlajl” ceo vikend i planirali su da se vide sa njegovom decom i narednog dana. Sibil, njeno troje dece i muž provešće vikend u kući u Konektikatu. Edvard i Aleksa su proveli predivan vikend, išli su na večere i u bioskop sa njegovom decom, šetali su Central parkom i obišli Gugenhajm i Muzej modernih umetnosti. Kad se vikend završio, svi su bili lepo raspoloženi i sve je ispričala Savani. Nedostajala joj je, ali je Savana zvučala srećno. A Luisa joj nije uništila Dan zahvalnosti, što je bilo lepo. Dejzi je bila oduševljena što je došla. Henri je poveo svog „cimera” Džefa, koji se Savani takođe veoma dopao. Mjurijel je bila u šoku kad se vratila sa krstarenja i čula od Alekse ko i koliko njih dolazi na piće za Božić. „Da li se šališ? Neće čak ni stati svi u moj stan.” Mjurijel se uspaničila. Želela je da upozna Edvarda i da ga vidi sa Aleksom. I bila je zainteresovana za njegovu bivšu ženu i decu. Pročitala je sve Sibiline knjige. „Staće, majko”, uveravala ju je Aleksa. „Dolaze samo na piće i veoma su opušteni ljudi. Zapravo, da budem iskrena, neverovatno su blesavi, ali su strašno zabavni. Mislim da će ti se dopasti.”


„Zvučiš srećno”, rekla je nežno Mjurijel. „I jesam”, odgovorila je tiho Aleksa. „On je divan čovek.” „Da li čujem svadbena zvona?”, pitala ju je majka uzbuđeno. Dopadala joj se pomisao da joj se ćerka uda za senatora. A dobar čovek za njenu ćerku zvučao je još bolje. Krajnje je vreme. „Ne, samo srećna zvona”, odgovorila je Aleksa. „Ne moram da se udajem. To sam već uradila.” / strašno se opekla, da bih to ponovila bio je ostatak Aleksine rečenice, ali je nije izgovorila. Međutim, Edvard nije Tom. Nije ni slabić ni neiskren. Bio je potpuno otvoren i pošten čovek. „Tako i ja razmišljam o braku”, rekla je Mjurijel. „Ali sam ja mnogo starija od tebe i ne vidim svrhu. U tvojim godinama trebalo bi da imaš malo više hrabrosti.” „Zašto? Srećna sam ovako.” „Ako je dobar čovek, mogla bi i da budeš srećno udata. Samo nemoj da odbaciš to odmah. Nikad ne znaš kako ćeš se kasnije osećati.” „Možda”, rekla je Aleksa, zvučala je neubeđeno. Brak ju je plašio i verovatno će uvek biti tako. Kad se Senat raspustio zbog praznika, Aleksa je uzela nedelju dana odmora i otišli su u Njujork. Savana je boravila kod bake i Stena, a Aleksa i Edvard su ponovo odseli u hotelu „Karlaji”, kao i za Dan zahvalnosti. Rezervisala je sobu i za Savanu, koja će odsesti u hotelu sa njima. Tarner će doći dan nakon Božića. Idu na skijanje u Vermont za Novu godinu sa prijateljima, a Edvard i Aleksa će ostati u gradu. Na Badnje veče, Sibil je stigla sa svojom malom vojskom u Mjurijelin stan. Nije povela samo pse i papagaja. Došla su sva deca i Džonova devojka koja je ponovo došla sa njim iz Londona. Brajan je poveo svoju nećaku nenadano i dvoje odrasle dece iz prvog braka za koji Aleksa nije znala i svi su se smestili u Mjurijelinom i Stenovom stanu i pili punč i šampanjac. Mjurijel je pričala Sibil koliko voli njene knjige, Brajan i Sten su razgovarali o omiljenim filmovima i pecanju, Džon i njegova devojka su razgovarali sa Savanom, a Ešli, Edvardova ćerka, svađala se preko telefona sa dečkom iz Kalifornije i plakala. Bio je potpuni haos, a Aleksa je stajala sa strane, sve posmatrala sa Edvardom i smejala se. „Porodica mi je definitivno porasla. Prošli Božić provele smo same Savana, moja majka i ja. Stenli je svratio posle večere, morao je da poseti bolesnog prijatelja.” „Kako ti se više dopada?”, pitao ju je iskreno Edvard. „To ili ovo?” „Ovo”, rekla je bez oklevanja. „Tako je živahno, srećno i veselo.” Dok se okrenula, njena majka je predložila da poruče kinesku hranu i da svi provedu veče raspoređeni po kuhinji i dnevnoj sobi. Stavili su malu ćurku u rernu, koju će jesti


narednog dana. Sibil i njena vojska bili su oduševljeni idejom i glasali su da ostanu i da batale njihovu večeru kod kuće, za koju je Sibil rekla da je ionako ispala bezveze. Mladi su sedeli na podu u Mjurijelinoj dnevnoj sobi, a odrasli su seli za sto u trpezariji, gde je bilo mesta samo za osmoro. I nekako se sve uklopilo. Bio je to najbolji Božić u Aleksinom životu, bolji čak i od dobrih dana u Čarlstonu. Ostavili su Savanu kod bake još jednu noć, a Edvard i Aleksa su prošetali do hotela. Počeo je da pada sneg. Pevali su pesmicu o snežnom Božiću zajedno i raštimovano, a onda se on zaustavio na ulici i poljubio je. Bio joj je to najsrećniji Božić u životu, a i on se tako osećao. Voleo je brak sa Sibil na početku, ali je ovo bolje, sazreo je. A ponekad je Sibil bila previše divlja, čak i za njega, mada ju je iskreno voleo. „Možda će nastaviti da pada, pa ćemo moći sutra da se grudvamo”, rekla je Aleksa, puna nade, držeći ga pod ruku. „Ne verujem”, rekao je Edvard gledajući je ozbiljnog izraza lica. „Ne? Zašto ne? Ne voliš da se grudvaš?” Nije joj tako delovao. Do sad je bio raspoložen za sve predloge. „Volim da se grudvam”, rekao je kad je ponovo zastao i pogledao je. „Samo ne znam da li je dobra ideja da se senatorova supruga grudva po parku. Možeš da pogodiš stranca, pa da to završi u vestima.” Raširila je oči kad je to izgovorio, „Šta misliš o tome?”, pitao je tiho. „O grudvanju?” pitala je bez daha. „Ne... o drugom... o senatorovoj ženi. Da li to zvuči nepromišljeno?” Znao je koliko se plaši braka, ali on je sam bio siguran ovog puta. Dugo je čekao da je nađe. Sibil je bila u pravu, Aleksa je ona prava. Savršena za njega. „Ja... da... ne...” zamucala je, a onda ju je on ponovo poljubio. „Da. Mislim ne. Ne, ne zvuči nepromišljeno... i da, želim to.” Plakala je i smejala se u isto vreme kad ju je ponovo poljubio, potom su ušli u hotel dok ga je ona čvrsto držala za ruku. Aleksa se široko smešila i bila je veoma uzbuđena a uprkos leptirićima u stomaku, senator iz Južne Karoline delovao je veoma smireno i zadovoljno.

Danijela stil polarna svetlost  
Danijela stil polarna svetlost  
Advertisement