Issuu on Google+

Jana Oršolić

RADOST JE OSVEŽENJE I OBRNUTO Delo Bore Iljovskog sa posebnim osvrtom na slovni znak kao element u njegovim slikama


SRDAČNO HVALA Bori Iljovskom Igoru Oršoliću Oliveri Stojadinović Mariji Skoko


Jana Oršolić

RADOST JE OSVEŽENJE I OBRNUTO Delo Bore Iljovskog sa posebnim osvrtom na slovni znak kao element u njegovim slikama

RAD NA POSTDIPLOMSKIM STUDIJAMA NA PREDMETU ISTORIJA UMETNOSTI

mentor prof Milanka Todić Beograd, oktobar 2008.


Zemun, 05. 09. 2008.


O UMETNOSTI

Sa Borom Iljovskim sam se našla na zemunskom keju. Kraj leta 2008, divno sunčano kasno popodne. Već i vrapci na grani znaju da Bora Iljovski ne voli intervjue. Stoga nećemo reći da je razlog našeg susreta bio intervju, pre razgovor. Bilo bi još bolje da nije bilo diktafona, te sprave ga sputavaju … Gledaj slike, šta da ti pričam o njima… više volim da skrenem s teme, onda je to prava stvar. Tako se bolje dođe do suštine. Ovako, kad su direktna pitanja o umetnosti, ništa da me ubiješ, ništa više ne znam… Njegovo društvo nije moglo baš u potpunosti da shvati zašto sam ja tamo i šta ja imam da intervjuišem „njihovog Boru”. Znaju oni da je Bora slikar, umetnik. Neki od njih nisu videli ništa od njegovih slika, akamoli videli njegovu veliku retrospektivnu izložbu koja se održala 2006. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ali znaju da mora biti dobar slikar. Zato što je dobar čovek. Sam Iljovski kaže da mu razgovor sa tim ljudima predstavlja zadovoljstvo – uparivanje nekog novootkivenog belog vina sa sveže upecanim smuđem koji se degustira i komentariše u „Duši Dunava”. To je umetnost. A ti ljudi umetnici. Svako u svom poslu. I sve što on radi upravo ljudi koji nisu iz struke najbolje „kopčaju”. Otvoreno, bez predrasuda ulaze u njegova velika platna i odmah u par bojenih fleka prepoznaju lokalnu apoteku. Tako tretiran predeo je istinit mnogo više nego fotografija. Nikada Bora Iljovski nije imao foto-aparat. To je varka, gubljenje vremena. Njegovo pronicljivo oko će nepogrešivo proceniti da li scena pred njim ima potencijala da postane crtež i slika ili je definitivan i samim tim nepromenljiv. Isto kao kad vidite definitivnog čoveka sa kojim nemate šta da pričate. Bila sam počastvovana što mi je Bora Iljovski poklonio nešto vremena i dao mnogo neočekivanih odgovora i preciznih komentara koji mi sada potpuno jasno zaokružuju i objašnjavaju njegove putanje, širinu i strast koja ga tokom svih ovih godina neprestano i nesmanjeno gura da bez previše premišljanja i teoretisanja ide dalje.


B.I. BORA ILJOVSKI J.O. JANA ORŠOLIĆ

U CRTICAMA, POMALO ISKIDANO, ALI POTPUNO TAČNO, SAZNAJEM KAKO NASTAJU NJEGOVA MAGIČNA PLATNA: B.I. … Ne postoji ništa osnovno. Polazište je totalna avantura. To je

meni osnova. Avantura, pa gde stignem. Uopšte, šta je tu ispred, koji je materijal, da li su slova, note, bilo šta, to se jednostavno gazi preko, gazi do daske, pa šta ispadne. To je to. Nema nikakvih unapred pripremljenih šablona. To je čist humor sa tim šablonom.” J.O. ČULA SAM DA STE NEGDE POMINJALI KAKO VAS JE ZA SLIKU ZIMSKO JUTRO INSPIRISAO OSUŠENI PERŠUN PA SU SE LJUDI ČUDILI. MENE NE ČUDI DA JE TO BIO IZVOR INSPIRACIJE, JASNO JE, ZABAVNO, DUHOVITO. B.I. Pa evo, ovi mlađi kažu pa ti nas zezaš, svratili su jednom kod

mene u atelje i upravo stajao taj peršun kad sam radio, kažem evo ovo mi je inspiracija za sliku, a oni znaju za taj moj humor, pa kažu „Ma, Bora nas zeza, ‘ajmo mi odavde”. Kad posle, ta slika u muzeju. J.O. KAD NEKO TAKO ODREAGUJE KAO „BORA NAS ZEZA”, JEL’ VAM NEKAKO PADNE U OČIMA ILI SAMO POMISLITE DA NEMA SMISLA ZA HUMOR? B.I. Ne uopšte, pa čekaj k’o u životu, uvrede, šta znam, to su samo

reči. To je k’o slon u džungli. Slon jeste veliki, ali džungla je još veća. Čovek mora da se seti tih proporcija, inače je nadrljao. Ljudi zaborave na poetske proporcije, ne shvataju da su reči samo reči.”

J.O. MNOGE FORME KOJE SU INSPIRISANE PRIRODOM NA VAŠIM SLIKAMA PODSEĆAJU NA MATISA. B.I. Dobro, Matis mogu da kažem da ga volim, ali ja i dalje to

moram da preokrenem u svoje vode. Nema, čovek sve to samelje i napravi svoju stvar, svoj jezik. Zato ja ne moram da govorim ni jedan jezik, pravim svoj jezik. Volim da vidim nešto dobro i priznam da je to dobro, ali ja sam u svojim vodama. Uostalom, to se vidi na radu nemam ja šta tu… Ivo Andrić je rekao kad su ga pitali da li čita nesto: „Šta kog đavola da čitam, kad ću da pišem svoje stvari?” Čitati, citirati, prepisivati… u ovom 21. veku...

Bliskost u senzibilitetu Matisa i Iljovskog se ogleda u jednostavnim, naoko naivnim, a zapravo detaljno razrađenim formama koje izlaze iz četke koja reže kao makaze koje od papira u boji iz jednog poteza isecaju ustalasanu formu biljke. Ovakve oblike kod obojice prate i brižljivo odabrani tonovi brutalnih i finih, sukobljenih i istovremeno skladnih boja. (na slici: Matis, Bacač noževa)


O TERITORIJI I MUZICI

ZIMSKO JUTRO, 1988

Za Boru Iljovskog ne postoji razlika između Kanarskih ostrva i Zemuna. Svuda postoji dobra i loša umetnost. Gde god da ideš, tvoja glava ide s tobom. Suvi peršun naspram zimskog prozora postaje ulje na platnu, a zvižduk sa Kanarskih ostrva - akvarel na papiru. I jedno i drugo je pre toga prošlo rešeto istog uma. Vizura je ono što je jedinstveno, a ne teritorija sa koje si ili na kojoj si. Konkretne forme sa jasnim korenom u organskom čine neobično elegantnu, hladnu i živu celinu. Oštrina zime udružena sa nareckanim formama listova peršuna opisuje poseban osećaj hladnog jutra, smrznutu vlagu. Neobična igra sa pozitivom i negativom koja daje titrajuću sliku u kojoj se gubi jasna granica između planova, biljka se stapa sa snegom koji se vidi kroz prozor naspram kog stoji i ova dva razmenjuju boje. Smirujuće, vedro, bez predubeđenja, sa istinskim zanimanjem, energično, jedinstveno prikazivanje scene viđene kroz vrcavi, iskričavi pogled Bore Iljovskog.


J.O. OVI AKVARELI SU NEVEROVATNI, NISU PLOŠNO REŠENI, IMAJU PRETAPANJA, NEKU POTPUNO DRUGAČIJU TEKSTURU I EMOCIJU AKO IH POREDIMO SA SLIKAMA. POTPUNO IZNENAĐUJUĆE… B.I. Pa to je takva tehnika, to

je spontanost, čovek pravi zapise k’o u svesku što beleži neke stvari, najbezveznije. Neke od tih sam pravio upravo na Kanarskim ostravima. I nazvani su po ostrvu gde sam ih napravio - La Gomera. Prikazano je upravo to, zvižduci i njihova specifična svirka u kojoj sam uživao u lokalnoj kafani, koja se slučajno zvala „Casa Creativa”. K’o bog.

Specifičnost akvarela kao tehnike koja podrazumeva iskliznuća, bežanja boje u kontaktu sa vodom, nemogućnost potpune kontrole, podsetila me je na ispucale površine uljane boje na platnu Pomereni redosled. J.O. A ONA PLATNA GDE JE CRNA ISPUCALA, JEL’ TO… B.I. E, to je namerno. Ranije

se desilo slučajno, ali to sam iskoristio. Onaj koji ume da ulovi svoje greške može nešto i da napravi. Kao što je Sokrat znao da ne zna ništa, ali je ZNAO da ne zna ništa. E, tako ja svoje greške ulovim i onda iskoristim. La Gomera, Casa Creativa

POMERENI REDOSLED, 1979. DETALJ


BEZ NAZIVA (LA GOMERA), 1994.

Akvarel koji nosi lakoću zvižduka sa La Gomere, pretapanja koja uvek pomalo beže kontroli. Prepuštanje i osluškivanje. Lakoća u vazduhu, osunčano, provetreno. Azurno plave, koralni tonovi tropskog cveća, zemljane boje. Poneko oko, krilo… Forme nalikuju izlomljenim pticama koje su izuvijane do svoje suštinske forme – crvkuta koji ispuštaju.


NOĆNI ZAPIS, 1998.

Jednostavni upečatljivi omoti ploča izdavačke kuće Blue Note su veoma obimna i najkomlpetnija kolekcija slika koje jednostavnim grafičkim pristupom i sa ograničenim sredstvima zadatim tadašnjim tehnološkim uslovima perfektno dočaravaju suštinu muzike kojoj su pakovanje. Ovi omoti su atmosferom identični tonu koji postiže Iljovski; to je način na koji muzika titra u njegovim slikama. Takođe, ne samo muzika nego i Blue Note omoti kao i slike Bore Iljovskog od nastanka do danas i dalje, sve vreme nesmanjeno fasciniraju svežinom i neprolažnim jazzy šarmom i dubinom pristupa oličenom u ovim duhovitim efektnim vizuelnim celinama.


LIČNA PARTITURA, 1995.

Jedino što priča o teritorijama je muzika. Bora Iljovski uživa u različitostima, voli da čuje muziku koja opisuje neko podneblje, onu koja nepogrešivo priča o granicama i mešavinama... Ovo je jedna od mogućih verzija Lične partiture, muzičkog lista Bore Iljovskog. Ovo je kompozicija, ni samo likovna, ni samo muzička. Kompozicija. Ritmična kao sam Iljovski, negde upetljana, negde mirna, izlomljena, izvijena, oštra i obla. Dinamika i eksperiment sa kontinuitetom i prekinutim linijama. Instrumenti, žice, vratovi, upleteni u kompoziciju prestaju da budu lim i drvo sa razapnutim strunama. Stopljeni u masu, učvoreni su u više nivoa, dočaranih linijom, bez dodatnih likovnih sredstava. Kada počne o muzici tu za njega prestaju granice, to je za njega jedino postojanje. I kada ljudi nestanu, muzika ostane. To je pravi uticaj muzike na njegov rad. Uživa u Mingusu kao što voli da čuje i prave tamburaše, ali … to su odvojene realnosti… i … to sve ispari u toku rada… Njegovo je biće ritmičko isto kao što je i vizuelac. Tu su se našli Bora Iljovski i muzika.


Potsećanje na izgled refleksa u vodi, posmatrano sa broda

photo: WERNER SCHNELL / flickr


O SAMOĆI I SAMOSTALNOSTI O teškim počecima, istinskoj nemaštini, seobama, nema mnogo šta da se kaže. Ili ga ne pitaju. Kad ti je teško, sam si. Niko ne zna kroz šta Iljovski prolazi u radu. … kao Kjerkegor što kaže, čačkaš stalno zube, nosiš čačkalicu u zubima i svi misle da si se nahranio lepo – ‘ko kaže da nema, pa stalno ide posle nekog ručka’… a on nije video ručak mesecima. Na kraju vidimo predivnu, preciznu, živu sliku i Boru koji ume da uživa u životu. U magnetski privlačnu kompoziciju Živa ograda možemo beskonačno zuriti. Baš kao u ogradu broda u koju je čitavih sedam dana zurio sedmogodišnji dečak Boris Iljovski putujući sa babom i dedom iz Grčke u Poljsku kao prinudno ukrcana izbeglica davne 1949. U ovoj kompoziciji kao da u iscepkanim detinjim sećanjima *

saznajemo o tome šta je gradilo Iljovskog. Na neki specifičan način ovo platno, po dimenzijama (140 × 200cm) dvostruko manje od onih po kojima najčešće pamte Iljovskog (oko 200 × 300cm) neobično lično sažima ono što predstavlja njegov prepoznatljivi izraz. Korišćenje osnovnih boja u kombinaciji sa neuobičajeno ravnim linijama na ovom platnu posebno potkrepljuje ovaj način posmatranja. I dalje je sve pomenuto prikazano kroz razigranu formu koja morski pejzaž prikazuje novim sredstvima i dočarava osećaj bez doslovne naracije. Iljovski nas navikava da

ŽAK TATI

(Jacques Tati, 1907-1982) je značajan francuski filmski stvaralac, glumac i reditelj. Sin Rusa i Holanđanke, ceo život je proveo u Parizu. Njegovi filmovi imaju malo izgovorenog teksta i sazdani su na pažljivo uigranim gegovima i sinhronizovanim zvučnim efektima. U svojim filmovima Tati igra glavni lik, gospodina Iloa (Monsieur Hulot), društveno neadaptiranog čoveka u prepoznatljivom kaputu, sa kišobranom i lulom. Ujo je jedan od najprepoznatljivijih likova filmske komedije. Kao reditelj, snimio je sedam dugometražnih filmova, od kojih je najpoznatiji Moj ujak (Mon Oncle, 1958), za koji je dobio Grand Prix u Kanu i Oskara za najbolji strani film 1958.

gledamo dalje od površine i da mu, kao Žaku Tatiju* zavidimo na vizuri i želimo da se bar na trenutak nađemo u „njegovim cipelama”. Tati je svojim filmovima pokazivao ljudima koliko ne vide i šta propuštaju u zivotu. Samo zato što vide ono čega nema, pa zbog toga ne vide ono što im je pred očima, kaže Iljovski.

ŽIVA OGRADA, 1977.


BEZ NAZIVA, 1981.

**

J.O. KOLIKO VAM TREBA DA DOĐETE DO PRAVE KOMBINACIJE TEHNIKE I FORMATA? NEKAKO UVEK TO SPAKUJETE DA BUDE POTPUNO ADEKVATNO I TAČNO. B.O. E, to je džeziranje. Krene

se od crteža, najvažnije je da se napravi gomila crteža, to do daske... i onda… tragam, tu sam nemilosrdan, mora da bude TAJ format. I to se na kraju vidi. Jednom mi se desilo… dobro, tada sam bio mlađi, tako se čovek i uči… završio sliku i slika mi je duža za jedno… dva’es santimetara. Iako je naslikana, svi kažu odlično… ne, meni je suviše. Uzmem testeru i bukvalno pretesterišem. I kažem - do ovde je slika, ovo nije. Eto, to je bila čak i jedna fizička intervencija. J.O. DA, TO JE KOD VAS UVEK PRECIZNO ZAOKRUŽENO, BILO DA JE U PITANJU CRTEŽ TUŠEM ILI VELIKA SLIKA… B.I. Nema tu razlike. To je meni

potpuno ravnopravno. J.O. DA LI VI CRTEŽ TUSEM RADITE KAO PRIPREMU ZA VELIKI FORMAT ILI JE SLIKA POTPUNO ODVOJENA STVAR? B.I. Crtež, uvek izaberem crtež,

ŽUTI CRTEŽ NA CRVENOM POLJU, 1982.

obično izaberem najgori. Sa apetitom ga uništim i onda slika krene u drugom pravcu. Ali opet je sve tu. I na kraju ispadne taj crtež, samo mnogo bolji u slici. A kad vidim da je definitivan, tu nemam šta da radim. Kao kad vidite definitivnog čoveka sa kojim nemate šta da pričate, sa kojim ne možete ništa. E, isto je sa radovima. Vidim ko nudi još neki materijal – e njega hvatam za gušu. Crtež sām prenet na platno je mrtvo slovo na papiru. On mora da radi. Ja prestajem da radim, slika mora da nastavi da radi. Pa ja sam životan tako da hoću i slika da živi.


LIČNA SVITA, 1981.

Ličnu svitu možemo videti kao manifest slatkog života, živo i živopisno uživanje u punom sjaju. Titrajući tonovi dve tople i dve hladne boje udružene sa odsustvom oštrih izlomljenih formi ostavljaju utisak kraljevskog papirnog suncobrana. Lagano i vazdušasto, kao izvedeno u dahu, jedna od slika na osnovu kojih ćemo teško naslutiti šta je ostalo u ateljeu.** I kasnije, za vreme studija, prava, istinska nemaština. On i njegovi drugari bili su kako kaže Iljovski „ulični džukci”. Tada su zaista bili siromašni, sada imamo, samo smo razmaženi. A onda, obe strane platna po dvadeset, trideset puta slikane – Bora, koji je bio poznat po tome što voli boju, odlazio je sa svakim sledećim premazom u sve tamniji kolorit, sve do crne. Radili su kao mahniti jer nisu imali ništa, rad im je bio sve. Nije to pitanje discipline, samo uzmeš da radiš, … jedino to ostaje, čovek radi pa… dokle stigne. Bora Iljovski je čovek koji zaista ima zdravorazumski oslonac u samom sebi. Pokazuje uz reku i priča… Uvek, odavde do tamo i dalje gde je Hrvatska, Slovenija, gde je Španija, Amerika… sve sami. Sama samoća. zato idu u gomilama, da se osete kako nisu sami. U stvari, čovek sa tim mora da bude načisto. U dvoje je sam, a kamoli na stadionu. To je neminovno…


FUK-TAK II, 1981.

J.O. DOK SAM PROLAZILA KROZ VAŠU IZLOŽBU, SVE VREME SAM IMALA OSMEH NA LICU. TREBA PRIĆI OTVORENO DA BI SE TA DUHOVITOST PRIMETILA. MENI SE ČINI DA JE UBACIVANJE HUMORA U RAD OBAVEZA UMETNIKA KOJI SMISAO ZA HUMOR POSEDUJE. TO RADU DAJE POSEBNU VREDNOST. B.I. Pa to je… inače bi rad postao vic. A vic svako priča. Duhovit je, u stvari, retko ko. Eto, to su

razlike. Biti duhovit – to je itekako ozbiljna stvar. J.O. DA LI ONDA ODSUSTVO DUHOVITOSTI U NEČIJEM RADU ZNAČI DA TA OSOBA NEMA SMISAO ZA HUMOR ILI DA PREVIŠE OZBILJNO SHVATA SEBE? B.I. Pa i jedno i drugo. Moć zapažanja tu igra veliku ulogu. Evo, uzmem recimo ovo parče papira,

i vidim – šta je ovo, ovo je ništa, treba od toga nešto napraviti. Onda makazama… makaze rade svašta… skalper… i nastane sve i svašta, tu je jedina nezgoda… muzej bi bio mali da se od svog tog materijala napravi jedna izložba. Ovo u Muzeju savremene umetnosti, nije to baš bila prava retrospektiva.


SLOVA U SLIKAMA BORE ILJOVSKOG

OTKUD SLOVA Polazište svakog od dela iz opusa Bore Iljovskog je materijal koji nam je svima pri ruci. To je često i inspiracija i sredstvo za rad. Papir, olovka, makaze, lenjir, skalpel, krivuljar, četka, gumica. Ovo je njegovo polazište, drugih osnova nema. To je materijal kojim svi raspolažemo. Ono što čini opus Iljovskog je njegovo pronicljivo oko, moć zapažanja i mnogo mahnito išaranih crteža u potrazi za tačnim odnosom sadržine i forme, pravim, dugo traženim i precizno nađenim formatom i slikom koja će nastaviti samostalno da živi kada Iljovski završi sa radom na njoj. Iz živih, gotovo detinje energičnih igara sa papirnim trakama koje je Iljovski pravio tokom 70-ih izrodila su se dva pravca daljih istraživanja.


PRVI... ... predstavlja sled eksperimenata koji za temu imaju direktno moduliranje ritma. Drvene bojene trake, crteži i akvareli na papiru i ulja na platnu igraju kao zidarski metri na rasklapanje koji imaju novu unutrašnju logiku, nemoguću u opipljivom svetu. Kao i uvek kada Iljovski nađe aktuelno polazište, on ga nemilosrdno razgradi i dâ novi, dublji i dugotrajniji život.

RITMIČKA TEMA, 1980.

DEO POSTAVKE NA RETROSPEKTIVNOJ IZLOŽBI U MSUB, 2006.

BEZ NAZIVA, 1976-78. (GORE DETALJ)


DRUGI... ... obuhvata slike koje se bave slovnim znakom. FAZA 1

Iako oko željno slova i u prethodnim formama može naći slovne znake, ono što je bio prvi direktan upliv slova u delo Bore Iljovskog desilo se 1974. godine sa slikom 99-T. … Jedan prelom trake, već nastane jedna situacija, intriga. Pronađena čista forma slova T počela je da gradi čvrst šablon u kome se slovo prepoznaje i istovremeno potpuno razgrađuje. Čitava površina titra u neočekivanom mnoštvu dubokih, toplih boja kao tkani ćilim i istovremeno i potpuno suprotno - kompjuterska igra nalik Tetrisu. Jednostavni šablon je oživeo, diše obuhvaćen i u službi novopronađene varijacije forme izražavanja.

99-T, 1974.


Ono što se posle zbilo ne može se lako objasniti. Bora Iljovski o tome u tragovima kaže: … Nije slovo samo slovo, nego ja kad uzmem to slovo pa počnem da ga gledam s apetitom… to je gurmanski posao! Pa moje su slike gurmanske! Proces rada je brutalan, nemilosrdan. Umetnost nije tolerisanje. Bora Iljovski hvata istinu, a tu nema mesta za udovoljavanje ukusima. Slova voli, a to ga pokreće da ih razgradi do suštine, ponovo hrabro poništava ono na šta smo navikli i prikazuje nam to u potpuno novom svetlu.

U slikama koje je napravio između ’76 i 78. Iljovski slavi slovo praveći portrete pojedinačnih slovnih znakova. On ih istovremeno glorifikuje i razgrađuje, brutalno mrvi i dovodi do istine po Iljovskom. Sve ono što znamo o slovu više nije važno. Ono nije smešteno u kontekst poznate komunikacije, površina slova i njegove negativne površine Iljovskom daju šlagvort za dalji rad. On sam tu igru opisuje kao … dokaz da su slova pevljiva, da igraju, a da tekst može da bude i glup. Još jedan od materijala kojima svi baratamo on oživljava na način na koji deca posmatraju svet oko sebe. Šablon je glup, ali napravite nešto duhovito i drugačije. Naterate ljude da vide… Kao dete, njemu je svejedno, štap mu momentalno postaje puška, ubeđeno je da je to to. I treba poverovati. A mator čovek ne razume, još uzme štap pa bije to dete. Jednostavno, matorom čoveku to je samo štap. Mrtav štap. A sa mrtvim štapom mrtav čovek.

FAZA 2


RADOST JE OSVEŽENJE I OBRNUTO, 1976.

Pregršt slova najrazličitijih karaktera. Meki, zatalasani potezi kao potekli iz skriptova (1), poneka ligatura (2), strogo izlomljena upravo kada očekujemo da budu obla (3), retki dragoceni kurent kurziv (4), veliko P i malo b stopljeni u veliko B (5). R za koje nema dovoljno mesta (6) i sklop N i R nalik nekakvom logotipu (7). A kom se u pokretu razmiču delovi (8), naznaka treće dimenzije (9). Tanka i debela (10), pa divan neprekinuti tok koji čine O, S i T (11). Segment velikog F ili T rotirano za 90 stepeni (12)? Još mnogo pitalica i mogućih čitanja, daleko više nego što bi ovoliko slova dalo u smislenoj rečenici uredno naređanih slovaca na belom papiru. Sedam redova se retko kad čita ovako dugo i sa ovako intenzivnim, nesmanjenim zanimanjem. 1

2

3

4

5

7

8

9

10

11

6

12


NAPUŠTENA REČENICA, 1977.

Posle čitave rečenice Radost je osveženje i obrnuto, desila se jedna Napuštena rečenica. Ovoga puta još veći zahtev za posmatrača, razgrađene forme u kojima se povremeno jasnije izdvojena ili duhovito zamaskirana, prepoznaju slova. Do sada smo već naučili. Prepuštanje formama bez traženja smisla koji bi um, po navici, pasivno tražio. One ne grade rečenicu i onoga ko dolazi tražeći je ostavljaju uskraćenog. Iljovski se njima ne obraća. Ljudi koji su konačni, kao i crteži koji su konačni ne mogu postati ništa više od toga što jesu. Ovi drugi, sa „greškom”, odnosno potencijalom za rast, ostaju osveženi ovim radom, novom fazom u traganju.


FIRMA, 1977.

Poslednja slika iz ove faze, Firma, evidentno privodi kraju i objedinjuje tada aktuelna traganja. Dekonstrukcija slovnog znaka se nastavlja i ona jos više približavaju granici prepoznavanja. Iljovski ovom slikom na tipično šaljiv način daje do znanja svakom ko hoće da primeti da iz njegove radionice vrlo lako može izaći i delo za otvoren prostor, veliki zid neke nove zgrade ili enterijer nekog drugog javnog prostora. Neko ko se bavi projektovanjem pisma mogao bi da zažali što, sa ovakvim iskustvom i izgrađenim odnosom prema svakom slovu pojedinačno, Iljovski nije priredio seriju slika posvećenu upravo svakom od njih posebno. Taj bi eksperiment bio kruna ove svojevrsne slovarice i u svetu slova pravi pandan onome što predstavlja Odi-se-jada.

ODI-SE-JADA, 1990. (24 SLIKE)


NAOČARI, 1974.

Duh i duhovitost u temi i nazivu slike Reagovanje na toplotu podseća na slavljenje života svedenim oblicima i bučnim bojama koje vidimo u delu Kita Heringa (Keith Haring). Nedostatak opisa pokreta sredstvima nalik stripskim u poređenju kao što je ovo dodatno naglašava snagu efekta topljenja koji je Iljovski postigao na ovom i drugim platnima koji istražuju pokret. REAGOVANJE NA TOPLOTU, 1974.


RITMIČKE VEŽBE, 1977.

FAZA 3

Tokom iste, 1976. godine, u kojoj su u punoj snazi procvetala slova na slikama, ona su nastavila i dalje da evoluiraju. Slovni eksperiment krenuo da se približava izlomljenim metrima koji su se u isto ovo vreme baškarili na belim platnima. Elementi su sada već potpuno neprepoznatljivi kao slova, ali svakako poseduju iskustvo pređašnjeg istraživanja. U kôd ove slike utkana je struktura rečenice i princip ispisivanja redova teksta koji je sada nečitak. Slika Ritmičke vežbe se i koloritom približava studijama ritma od bojenih traka. Kao i u Živoj ogradi koja u isto vreme nastaje, koriste se osnovne boje uz dodatak zelene kao njihovog izvedenog elementa. Dok je ravna oštra forma širokih linija koje su na granici da postanu površina rezervisana za pomenute ritmičke vežbe, ovo platno je njihov obli rođak. Čak i linije imaju zaobljene krajeve. Kružne upletene forme u nizu evociraju Naočari i Reagovanje na toplotu, slike nastale dve godine ranije, jednako svedene i u formi i u koloritu. Svojom živošću i snagom Ritmičke vežbe nose čak i svežinu, jednostavnost i prijemčivost olimpijskih krugova.


AKTIVNO DNO,, 1977.

Iljovski bez ikakve nepotrebne presije osluškuje sebe i prati signale koji se pojavljuju. Rad se ne dovodi u pitanje, disciplina nije potrebna, to je unutrašnja potreba za njega, kao potreba za spavanjem, jelom i vodom. I upravo kao po pravilu, na prelomnim platnima kao potka pojavljuje voda, kao lajtmotiv njegovog života i rada. Aktivno dno kao da je dovelo do dna istraživanja u ovom segmentu. I novim iskrama, sevanjima, bljeskanjem označilo nešto sledeće. Kao električne jegulje i druge neviđene i pretpostavljene nemani sa dna dubokih voda, titraji ultramarina u tragovima blješte na mračnom dnu još jače nego bele, žute i narandžaste. Ponovo se upliću kompleksnije harmonije, fina lagana plava divno sarađuje sa svim odsečnim bojama, naročito ljubičastom i narandžastom, i suptilno kompletira ovu kompoziciju koja samostalno stoji u njegovom opusu kao posebna i neobična.


U ČETIRI IPO REDA, 1978.

U ČETIRI IPO REDA, DETALJI

U slici U četiri ipo reda upliv plošnog prikaza treće dimenzije se postavlja kao najistaknutiji fokus u poređenju sa prethodnim platnima okupljenih oko teme tipografskog eksperimenta. Samim tim ovo platno je najudaljenije od tog koncepta, ali se u ovu grupu slika može svrstati upravo zbog nazivom deklarisane forme uklapanja elemenata u redove po kojima čitamo sliku. Segmenti se zainteresovano i naizgled objektivno bave teorijom forme, pojednostavljujući svetlo i senku na ujednačeni ton i dajući mestimični utisak objekata u prostoru. U ovome naročitu zaslugu imaju sukobljene žute i crne površine. Utisak koji ostavlja je da bi slika mogla postojati i u prostoru, i istovremeno da je, nalik Ešerovim optičkim varkama, nemoguća u trećoj dimenziji.


NA CRNOM POLJU,, 1978.

C

C

Co

Co

G

G

S

Q

Q

X

Y

e

e

e

e

e

e

e

e

e

e

e

Posebna lepota slike Na crnom polju je u tome što i nazivom i formom direktno ukazuje na mogući izvor inspiracije. Ovo je još jedan od čistih primera stapanja šablona u funkciji dočaravanja organskog. Još jednom, Iljovski uzima sve najbolje iz šestara i krivuljara i pravi jednostavno cvetno polje toliko svedeno da stoji na ivici grafičkog dizajna. Uporni posmatrač koji ne želi još uvek da se odrekne slova u njegovom radu još uvek će nalaziti pregršt slova, pa čak i poneku ligaturu.

Čak se može naći veza i sa aktuelnim dizajnerskim rešenjima, znak za zaštićena autorska prava čiji odlomljeni gornji deo čini dijakritik praveći tako slovo ć i logo firme Mirko Ilic Corp.


O CELINI I ZAOKRUŽENOSTI J.O. JEL VAMA NEOBIČNO DA U KATALOGU VIDITE

Poslednji element koji bi u istraživanju dela Bore Iljovskog kroz slovni znak

SLIKE KOJE VIŠE NE POSTOJE

zaokružio priču bio bi sam potpis umetnika. Međutim, potpisa nema. Na stu-

U REALNOM ŽIVOTU, TE

dentskim slikama je po automatizmu krenuo sa potpisivanjem slika sa prednje,

KOJE KAŽETE DA STE

svakom vidljive strane slike, ali je ubrzo pomislio da je to element koji stoji sam

POSLE RETROSPEKTIVE UNIŠTILI? NEMATE NEKI

za sebe i to tako da se u njegove slike ne uklapa, odvlačeći u toj svedenosti i

SENTIMENTALNI ODNOS

čistoći izraza pažnju. A pored toga, nije ime autora prva informacija sa kojom

PREMA TOME? KAD JOJ JE DOŠAO KRAJ… B.I. Ne, ma to je kraj i kao

posmatrača treba suočiti. Čovek koji prvo gleda sliku pa tek onda pita ko ju je naslikao za njega je dragocen posmatrač.

crtež… gomila se uništi da bi nove stvari nastale. To je normalno. J.O. NEŠTO DOTRAJE, PA SE POJAVI NESTO NOVO.

O ISTINI

B.I. To sam čovek zna. J.O. VI IMATE TAKO AKTIVAN ODNOS PREMA SVIM TIM STVARIMA... B.I. Nije to za mene, da ja sad

to čuvam, kažem, nisam ga ja ni pravio za muzej, pravio sam zato što ja hoću, ne što neko hoće. I kad ja to napravim za sebe, kao u onom intervjuu… kao kafa, e, to je to. Za sebe, ako praviš za drugog – gotov si. Ljudi se dodvoravaju, a druge ne možeš da zadovoljiš, to je poznato. J.O. POSTOJI LI NEKA MERA, KOLIKO JE DOVOLJNO ZA JEDAN ŽIVOT? JEL’ POSTOJI NEKA TAČKA? B.I. Tačka je smrt, onda je

dovoljno. Kad me pitaju „kad ćeš da završiš ovu sliku?”, kažem – nikad nisam radio za izložbe, a možda neću nikad ni da završim. Otkud znam šta može da me trefi sad ovog trenutka ili sutra, prekosutra. Kaže „pa kad si počeo?”, kažem – kad sam se rodio, šta da mu kažem.

I posle svega, ili pre svega, opus Bore Iljovskog je bezrezervno iskren i direktan. Vanvremenski i živ. Besprekorno kompletan i beskompromisno konkretan. Istinitost onoga što stvara možda se najpreciznije može objasniti ako dotaknemo religioznost. Platnima Beli anđeo i Udar sunca Iljovski je uhvatio esenciju religioznosti. Prikazan je osećaj bez uobičajene vizuelizacije pomoću elemenata preuzetih iz pojedinih vera. O tome on kaže: Religioznost su naše freske, ne zato što su u crkvama, nego zato što su istinite, bez trunke folirancije. One su najslobodnije i da nisu tako oslobođene ne bi zračile, bile bi čisto tupljenje. Kao sad što imitiraju ikone. Onda je to mrak.


UDAR SUNCA,, 2005.

Sveti ratnik, manastir Manasija

Udar sunca zrakom koji se rikošetira, prelama, blješti, beleži upravo taj zaslepljujući prizor. U izrazu daleko najsvedenije platno, pomoću samo jednog elementa – zraka i dve tople boje, bez ikakve očekivane hladne kontre, prepričava tačno koliko je potrebno.


BELI ANĐEO, 1997.

Beli anđeo, freska Mironosice na grobu Hristovom, manastir Mileševa

Dodatna uputstva nisu potrebna, treba samo posmatrati. Čak i u formi prepoznatljivo – manje, spušteno krilo sa leve strane i rašireno sa desne. Linija butine i tkanine koje se umotavaju. Kroz vizuru zaljubljenika u slovo, ovo bi mogao biti inicijal iz srednjevekovnih knjiga ili upravo jedno od onih pojedinačnih slova za kojima smo uzdahnuli po završetku tipografskih eksperimenata 70-ih. Prelepo B predstavlja Belog anđela. Svako vreme zahteva aktuelna sredstva izražavanja. Kako stari Grci kažu - manje je više, a više manje. I nema, to je tako. Jednostavan, otvoren pristup čoveka koji umešno barata rasploživim alatkama, daje svoj odgovor na večite zadatke, svoju verziju istine. Sve ostalo je linija manjeg otpora. Živeti i stvarati je jedno za Boru Iljovskog. Osluškujući, primećujući, ne zadajući sebi nepotrebno teške zadatke. Uvek imati na umu da je RADOST OSVEŽENJE I OBRNUTO.


BIOGRAFIJA 1942.

17. jula rođen u selu Drenova u Egejskoj Makedoniji, Grčka

1956.

Dolazi u Beograd gde završava osnovnu školu. Posle završene prve godine Škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu prekida školovanje

1961.

Upisuje Akademiju za likovne umetnosti u Beogradu

1968.

Prva samostalna izložba u Grafičkom kolektivu

1970.

Useljava se u atelje na Dorćolu

1972.

Nastaje slika 99-T

1973.

Počinju eksperimenti sa trakama koji se bave ritmom i koji su po rečima umetnika ključni za razumevanje njegovog opusa. Ova istraživanja će trajati narednih sedam do osam godina

1976.

Nastaje slika Radost je osveženje i obrnuto

1977.

Nastaju slike Napuštena rečenica, Firma, Ritmičke vežbe, Aktivno dno

1978.

Nastaju slike U četiri ipo reda, Na crnom polju

1982.

Nastup u Jugoslovenskom paviljonu na 41. Bijenalu u Veneciji

1991.

Nagrada Jesenje izložbe ULUS-a

1993.

Boravak u La Gomeri na Kanarskim ostrvima

2003. Na poziv Rene Bloka učestvuje na izložbi U gudurama Balkana u Kaselu sa radom Odi-se-jada 2006. Retrospektivna izložba u MSU u Beogradu Dobitnik Politikine nagrade za 2006. godinu


IZVORI INFORMACIJA I FOTOGRAFIJA Bora Iljovski: Ponovo i uvek Branislav Dimitrijević, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 2006 Umetnost je egoistična, (intervju povodom dobijanja Politikine nagrade) Marija Đorđević, Politika, 2007. Wikipedia i drugi brojni internet izvori dodatnog foto materijala



BORA ILJOVSKI