Page 1


Сава Бабић Његош, или Истрага и истражени — 76 записа о Његошу и нама —

Замајац / Тардис Београд, 2013


Ово­га су у гро­бу кљу­че­ви. Ње­гош

Пре­и­на­че­ни Кант У ме­ни ни­шта — али је на­да мном озве­зда­но не­бо. Ан­драш Фор­гач


I

ИСТ РА ГА — САТА Н Е


1. Обич­но се ка­зу­је, та­ко сто­ји и у исто­ри­ја­ма књи­жев­но­сти, да је Ње­гош сво­је пр­во ве­ли­ко де­ло, Лу­ча ми­кро­ко­зма, на­пи­сао и об­ја­вио 1845. го­ди­не, али је тек по­том оства­рио сво­ја истин­ска зре­ла де­ла: Гор­ски ви­је­нац (на­пи­сан 1846, об­ја­ вљен 1847) и Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли (на­пи­сан 1847, об­ја­вљен 1851). Три уза­стоп­не го­ди­не и три ве­ли­ка спе­ва. Али се ла­ко пре­ла­зи­ло и пре­ла­зи пре­ко Лу­че, цен­т рал­но де­ло је по­ста­ло Гор­ски ви­је­нац, а не­што за­не­ма­ре­ни­ји Шће­пан Ма­ли. Хро­но­ло­ги­ја на­стан­ка епо­ва не мо­ра би­ти пре­суд­на, али је у овом слу­ча­ју ве­о­ма зна­чај­ на, по­го­то­во за­то што је оди­ста реч о епо­ви­ма и њи­хо­вим ва­ри­ја­ци­ја­ма, где је лич­ност ства­ра­ о­ца те­шко сво­ди­ва на уоби­ча­је­не и при­хва­ће­не ка­но­не. За­то је и по­т реб­но хро­но­ло­шко иш­чи­ та­ва­ње Ње­го­ше­вог де­ла, као укуп­но оства­ре­ног пе­сни­ка, ка­ко би се, на тај на­чин, бо­ље ви­де­ла ге­не­за пе­сни­ко­вих де­ла, евен­ту­а л­на по­ме­ра­ња ко­ја он­да из­ну­т ра осве­тља­ва­ју сâмо де­ло и ње­ го­вог твор­ца. Као и обич­но, у пр­вим де­ли­ма ве­ли­ких ства­ ра­ла­ца кри­је се кли­ца це­ло­куп­ног де­ла; из­ве­сна за­хук­та­лост, за­нос, на­го­ми­ла­ва­ње, слут­ње, по­ ку­шај да се ви­ше ка­же не­го што де­ло мо­же да под­не­се, не­спрет­но­сти — све то ни­је слу­чај­но и го­во­ри о на­ме­ра­ма твор­ца ко­је се ма­ње–ви­ше ја­сно от­кри­ва­ју. 7


2. Већ ми се про­шлог ле­та учи­ни­ло да ниг­де бо­ љег ме­ста за по­нов­но чи­та­ње Лу­че не­ма до ли на Дур­ми­то­ру. У кам­пу на Иван до­лу, на ви­си­ни од го­то­во 1.500 ме­та­ра, где се на­о­ко­ло уз­ди­жу „со­хе не­бе­ске“ све пре­ко 2.000 ме­та­ра (Са­вин кук, Ма­ли Ме­ђед, Обла гла­ва, Цр­ве­на гре­да), не­бо је та­ко ни­ско, бли­ско и бес­крај­но ду­бо­ко, да се зем­ ном ство­ру учи­ни да са­мо про­пи­ња­њем на пр­сте мо­же до­хва­ти­ти зве­зде. Но­ћу је ко­ли­чи­на не­ба и озве­зда­ност фа­сци­нант­на, млеч­ни пут ја­сан, до­жи­вљај при­сан — не оста­је ни­шта дру­го до ми­сао ко­ја хо­ће да до­ма­ши про­стран­ства и да раз­го­ва­ра с Бо­гом. Без ци­ви­ли­за­циј­ских све­тиљ­ки, од ко­јих не ви­ди­мо не­бо, ов­де на овим уз­диг­ну­тим тач­ка­ма ја­вља се осе­ћа­ње да је Ње­гош не­ка­ко ова­ко гле­ дао не­бо из­над се­бе и на Ње­гу­ши­ма и на Це­ти­њу. Пре сто­ти­ну и пе­де­сет го­ди­на ова­ко је не­ка­ко но­ћу мо­ра­ло да из­гле­да и нео­све­тље­но Це­ти­ње. За­гле­дан у озве­зда­но не­бо Ње­гош је по­ста­вљао се­би и по­ку­ша­вао да ре­ши ве­ли­ка пи­та­ња све­та, све­ми­ра, по­сто­ја­ња. За­то сам по­нео Лу­чу: ов­де тре­ба чи­та­ти Лу­чу. Ов­де је про­бле­ма­ти­ка ово­га де­ла бли­ска, при­сна и са­вре­ме­на, све­вре­ме­на.

8


3. За­што се ми­сли да је Лу­ча ми­кро­ко­зма те­шка за чи­та­ње и раз­у­ме­ва­ње? Ако је због је­зи­ка, мо­ же се та­кво ми­шље­ње и схва­ти­ти. Али то би он­да има­ло зна­ча­ја са­мо за по­пу­лар­ност, за чи­ тљи­вост де­ла, али не и за ње­го­во раз­у­ме­ва­ње. Је­зик је­сте ста­рин­ски у од­но­су на наш са­вре­ме­ни стан­дард­ни; не са­мо да је мно­го цр­кве­но­сло­вен­ ског, ста­рог срп­ског и ру­ског, не­го се раз­ли­ку­је и у од­но­су на Ње­го­шев доц­ни­ји је­зик ко­ји је не­што бли­жи на­род­ном, од­но­сно он­да­шњем не­стан­дар­ ди­зо­ва­ном је­зи­ку. С не­ве­ли­ким реч­ни­ком лек­си­ ке ко­ја се не мо­же ла­ко раз­у­ме­ти или јој пе­сник да­је зна­че­ње ко­је да­нас не­ма, ла­ко се из­бо­ри­ти с овом те­шко­ћом. Те­шко­ћа је са­свим дру­ге при­ро­де, и са­мо је на­из­глед у је­зи­ку. От­па­ди­ли смо се од ве­ли­ких те­ма, не раз­ма­т ра­мо их ево већ не­ко­ли­ко ве­ко­ ва; пре­о­вла­дао је ма­те­ри­ја­ли­зам, по­зи­ти­ви­зам, марк­си­зам и сл., ко то озбиљ­но раз­ма­т ра про­ блем Бо­га и са­та­не, про­блем из­вор­ног, пра­ро­ди­ тељ­ског гре­ха, гре­ха уоп­ште, чо­ве­ко­вог по­ло­ жа­ја на Зе­мљи и сми­сла чо­ве­чан­ства, ка­да нам је на­у­ка, то но­во бо­жан­ство, пру­жи­ла ве­ли­ке до­ка­зе о чо­ве­ко­вој мо­ћи, ње­го­вом по­ре­к лу, ка­ри­ ка­ма као крун­ским до­ка­зи­ма ко­је се при­ку­пља­ју (исти­на увек још по­не­ка не­до­ста­је!), и тек што ни­смо од­го­во­ри­ли и на пре­о­ста­ли не­зна­тан број за­го­нет­ки, пре не­го што на­у­ка ко­нач­но усре­ћи чо­ве­чан­ство. 9


Ако већ је­зик за озбиљ­ни­јег ис­т ра­жи­ва­ча не пред­ста­вља про­блем, ко­ји би дру­ги раз­лог пре­ о­стао он­да па да је те­шко сле­ди­ти еп­ску при­чу?

4. Ни­је на од­мет са­чи­ни­ти све­ден си­же свих шест пе­са­ма ове еп­ске при­че. Пје­сан 1, Уз­ди­за­ње: Ја­ка же­ља су­бјек­та да стиг­не до све­тлих не­бе­са без по­губ­ног ло­ма, али ка­ко на та­ко ри­зи­чан пут без за­шти­те? Ја­ вља се „зра­ка сјај­на ог­ња бе­смрт­но­га“ ко­јом се чо­век се­ћа шта је из­гу­био и ко­ја је­ди­на мо­же да га до­ве­де до не­бе­ских вра­та. Искра бо­жан­стве­на, искра бе­смрт­на, све­тла иде­ја тра­жи од су­бјек­та да од­ба­ци фи­зич­ки оков и он­да га во­ди веч­ном ог­њи­шту. Пре­ва­љу­ју шест не­бе­са ко­ло­вит­них, шест млеч­них пу­те­ва, пет не­под­ви­жних не­бе­са и за­у­ста­вља­ју се на оба­ли јед­ног ве­ли­ког све­та. Сле­ди опис све­та у ко­ји су­бјек­та уво­ди ње­гов ан­ђео хра­ни­тељ ко­ји је и ту­мач узро­ка чо­ве­ко­ве суд­би­не и ње­го­вог па­да. На не­бу се ви­де сун­ца ко­ја се уз­ди­жу и ко­ја све­тле и вла­да­ју не­бе­си­ма, али по­сто­је и цр­но­кра­ке лу­че ко­је пред­ста­вља­ју ад у ко­јем ца­ру­је са­та­на и где вла­да зло. Ан­ђео хра­ни­тељ по­ма­же су­бјек­ту да не кло­не пред оним што је ви­део: „Ти си искра за не­бо ство­ре­ на, бе­смрт­ни­јем Бо­гом по­ма­за­на. Шта те к људ­ ској ву­че ко­ли­јев­ци…“ А су­бјект му од­го­ва­ра: 10


Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна. Види човјек своје заточење, помало се прве славе сјећа и полети небу како муња; ал га смртни ланац заустеже докле рочно одстоји сужанство. Стога смртни најсјајни поете с вратах неба у пропаст падају.

Пје­сан 2, Не­бо: Опис не­ба с ње­го­вим ле­по­та­ ма, го­ра­ма, цве­ћем, др­ве­ћем, као и опис тро­на Бо­жи­јег и Твор­че­ве кру­не „са ко­јом је сам се­ бе вјен­чао“. Ан­ђео за­штит­ник об­ја­шња­ва да он спа­да у ле­ги­о­не ар­хан­ђе­ла Ми­ха­и­ла. Оста­вља су­бјек­та код из­во­ра: Ту ти сједи и воде се напиј са бистрога тога источника; она ће ти управо открити страшну судбу твога паденија!

И ње­му се не­срећ­на суд­би­на от­кри­ва као у огле­да­лу.

Пје­сан 3, Пред тро­ном Све­ви­шњег: Ар­хан­ђе­ ли Ми­ха­и­ло и Га­ври­ло го­во­ре с Го­спо­дом и он им об­ја­шња­ва сво­је на­сто­ја­ње да се све­тло­шћу 11


над­вла­да мрак. Бор­ба тра­је, иако су че­те та­ме за­то­че­не. Али за Све­ви­шњег не­ма по­чин­ка док не ис­пу­ни свој за­вет хар­мо­ни­је о веч­ној сре­ћи и о веч­ној љу­ба­ви. Али се Бог чу­ди што с ар­хан­ђе­ ли­ма ни­је до­шао и са­та­на, ко­ји им је рав­но­пра­ ван. От­кри­ва да је са­та­ни­на ду­ша гор­да и же­ли да по­ко­ле­ба не­бо и да на­ста­не по­ги­би­ја. Чак је и Ада­ма при­до­био, што ће ње­гов ле­ги­он ба­ци­ти у пла­чев­но ста­ње. На­го­ве­ште­на је по­бу­на са­та­не ко­ји хо­ће да угра­би пре­сто и све све­то­ве да уто­ пи у мрак. Го­спод на­ја­вљу­је гнев твор­ца.

Пје­сан 4, Са­та­на: Ар­хан­ђел Ми­ха­и­ло тра­жи од са­та­не да се по­ка­је, али гор­ди од­го­ва­ра „Про­ ште­ни­ја не иште са­та­на; бла­го­род­на мо­ја на­мје­ ре­ња не­бо чу­је, а зна­ће ми­ро­ви!“ Са­та­на не­ће да хва­ли и сла­ви Го­спо­да, осе­ћа се пре­ва­рен и при­кра­ћен. Он сма­т ра да тре­ба да бу­де јед­нак с Бо­гом („тај­ни слу­чај наш је отац био“). Пре­о­ ста­је су­коб.

Пје­сан 5, Ис­тра­га: „Бој се ужди ме­ђу бе­смрт­ ни­ма у нај­ви­ши сте­пен свир­је­по­сти.“ Два да­на и две но­ћи тра­је бит­ка. Тре­ће ју­т ро Адам на­пу­шта бој и већ се ка­је: он је у сну ви­део ис­ход бит­ке и ка­ко је тво­рац за­у­ста­вио ње­го­ву по­ги­би­ју и око­ва­ног га ба­цио „на шар мрач­ни нео­б­д је­лан не­ки“. Бог обе­ћа­ва ар­хан­ђе­ли­ма да ће че­твр­тог да­на из­ве­сти стра­шан удар „да га и ја мо­гу на­ зват сил­ним!“ Сле­ди опис ада, тар­та­ра у ко­ји 12


ће би­ти прог­на­ни про­тив­ни­ци, као и уда­ра с про­го­ном.

Пје­сан 6, Пре­су­да чо­ве­ку: На оп­штем ску­пу Све­мо­гу­ћи оп­шир­но од­ре­ђу­је ка­зну за Ада­ма и ње­го­во по­ко­ље­ње. По­ста­вља се Зе­мља, „не­да­ ле­ко од мрач­но­га ада“, на ко­јој је Адам за­то­чен, али код свих њих, Ада­мо­вих по­то­ма­ка не­ма ни спо­ме­на „ка да не­бо ни­је­су гле­да­ли“, Му­ч и­тељ ће је­д ан дру­гом би­т и, сва­к и се­бе по­о­соб нај­ве­ћ и. Смрт ћу из­вест из мрач­не тав­н и­це на зе­м љу је пу­ш тит ме­ђ у њи­м а, пре­о­д је­т у у ра­з ним ви­д и­м а: не­ка стра­в ом из­ме­ђ у њих тр­ч и. чи­нећ стра­ш на опу­с то­ше­н и­ја.

Ски­ци­ра се жи­вот ко­ји оче­ку­је чо­ве­ка на Зе­мљи, од Ка­и­на пре­ко мно­го­бо­жач­ке ве­ре до Спа­си­те­ља.

13


5. Ако се од кам­па на Иван до­лу кре­не кроз бо­ ро­ву шу­му пре­ма Цр­ном је­зе­ру, бли­же оба­ли је­зе­ра, мо­же се за­па­зи­ти ви­со­ки бор — од­о­здо се не ви­ди да ли се ви­си­ном из­два­ја од дру­гих — ко­га је не­дав­но зго­дио гром. Од са­мог вр­ха, до­к ле до­пи­ре по­глед, низ ста­бло се бе­ли пру­ га од не­ко­ли­ко сан­ти­ме­та­ра, али ни­је око­ми­та од вр­ха до зе­мље, већ је спи­рал­на, го­то­во два це­ла окре­та. На­о­ко­ло ра­су­те тре­ске: из ста­бла су ис­ки­ну­ти ко­ма­ди ду­жи­не по два–три ме­т ра, не­јед­на­ке ши­ри­не и де­бљи­не, али те­шки по не­ ко­ли­ко ки­ло­г ра­ма. Ограш­је: по­сле­ди­ца си­ли­ не уда­ра и ра­за­ра­ња ста­бла. Бор ни­је са­го­рео, зна­чи тип гро­ма ко­ји не иза­зи­ва по­жар; бор је и да­ље зе­лен и као да ће пре­жи­ве­ти, са­мо ће ду­бо­ке ра­не оста­ти. Моћ­ни гром, а за­што баш у ово ста­бло ко­је ни по че­му не из­гле­да из­у­зет­но, са­мо јед­но од хи­ља­да. Мо­ра да је и тре­сак био ужа­сан, али је бор из­др­жао ипак, чак је остао на но­га­ма, и да­ље сто­ји. Не гром, бор иза­зи­ва ди­вље­ње.

14


ЊЕГОШ ЈЕ ИСТИНСКИ СРОДНИК ВЕЛИКИХ ТВОРАЦА СВЕТЕ НАУКЕ

Лист „По­ли­ти­ка“, у бро­је­ви­ма од 21. мар­та до 1. апри­ла 2001. го­ди­не, об­ја­вио је не­у­о­би­ча­јен фељ­тон Са­ве Ба­би­ћа, под на­сло­вом Ње­гош, или ис­тра­га и ис­тра­же­ни. Овај ре­ла­тив­но дуг на­пис у на­став­ци­ма на­ро­чи­та је вр­ста јед­не ла­год­не и опу­ште­не књи­жев­не фор­ме, дат (с об­зи­ром на те­ му) са по­ма­ло, за на­ше при­ли­ке, из­не­на­ђу­ју­ћом од­сут­но­шћу сва­ке па­те­ти­ке, на­тег­ну­то­сти, ви­со­ ко­пар­но­сти и ква­зи­му­дро­ва­ња. То је ме­ша­ви­на пу­то­пи­са, го­то­во днев­ни­ка, есе­ја и сло­бод­них ли­те­рар­них ре­ми­ни­сцен­ци­ја и па­ра­ле­ла, као и по­ет­ских уз­ле­та фи­не вр­сте. У књи­жев­но­сти то је под­виг по­знат: да се не­ку­да кре­не на пут, на ле­то­ва­ње, по­слом, а да се по­не­се јед­на књи­га ко­ ја би се ус­пут, или баш с ци­љем, пу­ту­ју­ћи, про­ чи­та­ла (та­кво је, на при­мер, али не­што обим­ни­је, де­ло То­ма­са Ма­на Пре­ко мо­ра с Дон Ки­хо­том), па да се евен­ту­а л­но не­што о то­ме и рек­не. Са­ва 89


Ба­бић се, узи­ма­ју­ћи у ру­ке три епа Пе­т ра Пе­т ро­ ви­ћа Ње­го­ша, при­хва­тио, вр­ло те­шког за­дат­ка, али не­ка­ко чи­сто, сми­ре­но, и тај ње­гов на­чин да о нај­сло­же­ни­јим те­ма­ма, о бит­ним и по­след­њим ства­ри­ма, го­во­ри са со­бом и с чи­та­о­ци­ма при­сно, го­то­во као у мир­ном, слу­чај­ном али озбиљ­ном раз­го­во­ру с љу­ди­ма ко­је зна, во­ли и це­ни, до­нео је овом на­пи­су, овим фи­ло­соф­ским мр­ви­ца­ма и пе­снич­ким сли­ка­ма, на­ро­чи­ту чар, при­влач­ност ко­јој је те­шко одо­ле­ти. Без об­зи­ра на то шта би­смо лич­но ми­сли­ли о по­је­ди­ним тврд­ња­ма и за­к ључ­ци­ма ауто­ра, ово шти­во нам је по­ста­ло убр­зо ве­о­ма дра­го, па смо ра­до ку­по­ва­ли но­ви­не. Би­ли смо вр­ло за­до­вољ­ни услед са­зна­ња да се о ове­шта­лим те­ма­ма (и те­ма­ма ко­је су из­ве­сни кру­го­ви ско­ро „при­сво­ји­ли“, ре­зер­ви­са­ли за се­ бе), да се и о те­ма­ма из на­ци­о­нал­ног за­бра­на, као и о ве­чи­тим ства­ри­ма све­та, и у нас мо­же пи­са­ ти на за­и­ста не­сте­ре­о­ти­пан, не­кон­вен­ци­о­на­лан, искрен и мо­де­ран на­чин. Шта са­чи­ња­ва мо­дер­ ност? — Уме­ре­ност, ме­ра у од­но­су на вре­ме, са­ о­бра­жа­ва­ње (modéra­tion) вре­ме­ну, по­пу­шта­ње, уга­ђа­ње зах­те­ву но­вог вре­ме­на? От­при­ли­ке. Али ја ми­слим да је мо­дер­но за­пра­во у ве­чи­том, у оном што је трај­но и што ће сто­га би­ти увек тре­ти­ра­но, са­мо с иде­ја­ма и у фор­ма­ма све­жим, ко­је ве­ро­до­стој­ни­је из­ра­жа­ва­ју људ­ску бит. Све­ јед­но. Ба­бић нам из­ла­же, ре­ђа пред на­ма и ни­же, као не­ке склад­не стро­фе, сво­је фраг­мен­те о Ње­ го­шу, пред­ста­вља нам соп­стве­на за­па­жа­ња, те­зе и асо­ци­ја­ци­је (а и на­зна­ке ве­ро­ват­но јед­не ве­ће и за­ма­шни­је си­сте­ма­ти­за­ци­је иза­бра­не те­ме), и 90


ми смо чи­та­ју­ћи то го­то­во одах­ну­ли: ето, мо­же се о то­ме и из дру­гог угла, на људ­ски­ји, ши­ри, ду­шев­ни­ји и по­ште­ни­ји на­чин! „Лу­чом ми­кро­ко­зма” док­тор Ба­бић је са­свим оду­ше­вљен, он је ста­вља ско­ро из­над „Гор­ског ви­јен­ца”, из ње, из ње­не ана­ли­зе и при­ка­за рас­ це­па, рас­ко­ла и по­де­ле у Ан­ђе­о­ској Сфе­ри, као и из ла­мен­та­ци­је о по­сле­ди­ца­ма пр­во­бит­ног гре­ ха, а с ослон­цем на цен­т рал­ни до­га­ђај у спе­ву у ко­јем се опи­су­је хи­по­те­тич­ка исто­риј­ска дра­ма под Лов­ће­ном, он и из­во­ди основ­ну за­јед­нич­ку цр­ту сва три Ње­го­ше­ва епа: ис­т ра­гу. Ба­бић је су­ коб прин­ци­па до­бра и зла пра­тио кроз де­ло осе­ ћај­ног и за­бри­ну­тог, скру­ше­ног и ум­ног вла­ди­ке Ра­да не као ма­ни­хеј­ски упро­шћен прин­цип, не­го као та­на­но раз­ми­шља­ње ве­ли­ког пе­сни­ка о уде­ лу чо­ве­ка на Зе­мљи, и у мно­гом га је свео на пи­ та­ње са­мог по­е­те: да ли је овај свет на­г ра­да или ка­зна људ­ској вр­сти, из­ре­че­на и ре­а ­ли­зо­ва­на од стра­не Све­др­жи­те­ља. Бра­ни­слав Пе­т ро­ни­је­вић је та­ко­ђе сма­т рао да је глав­ни пред­мет „Лу­че” под­јед­на­ка бли­скост зе­маљ­ског све­та и па­к лу и ви­шем, са­вр­ше­ном све­ту, те на­пор пе­сни­ка да кроз обра­зла­га­ње узро­ка и то­ка чо­ве­ко­вог Па­да раз­ја­сни шта нас то за­пра­во чи­ни љу­ди­ма. И Ба­ би­ћу је „бор­ба не­пре­ста­на” и зах­тев да се „тир­ јан­ству ста­не но­гом за врат” у Ње­го­ша глав­но, али је ме­тод есе­ја за­пра­во усме­рен не­че­му дру­ гом. Из ово­га на­пи­са би­ва на ма­хо­ве очи­глед­ но ка­ко је фи­ло­соф­ски увид и пе­снич­ки план Ње­го­шев уро­дио пло­дом та­ко да се за­пра­во у 91


пот­пу­но­сти сла­же са нај­сна­жни­јим, нај­у­бе­дљи­ ви­јим и нај­т рај­ни­јим де­ли­ма свет­ске ба­шти­не, са древ­ним све­тим зна­њем, оли­че­ним у нај­вред­ ни­јим спи­си­ма ду­бо­ке про­шло­сти, ко­ји та­ко­ђе, са­гла­сно ме­ђу со­бом, де­ле уни­вер­зал­но по­сто­ ја­ње чо­ве­ка, и у вре­ме­ну и у ду­ху, на три до­ба: на до­ба хар­мо­ни­је, пат­ње и спа­се­ња. Ње­гош се ба­ви Злат­ним до­бом, Из­гу­бље­ним ра­јем, апо­ка­ лип­тич­ном, не­срећ­ном и ха­о­тич­ном ствар­но­шћу са­вре­ме­но­сти (те­ту­ра­ње, тур­ба) и нај­зад по­ку­ ша­јем пре­о­бра­та, ме­та­но­је, али он је као еп­ска при­ро­да об­у­зет у пр­вом пла­ну сра­зом, же­љом да се не­што учи­ни, ис­т ра­гом, исто то­ли­ко ко­ли­ко, а у су­шти­ни и бит­ни­је (и про­стор­но узе­то, у де­ лу оп­шир­ни­је) дво­у­мље­њем, мо­рал­ним апе­лом и мо­ли­твом. Ба­бић у свом на­пи­су не ин­си­сти­ра екс­пли­цит­но на овим за­к ључ­ци­ма, али на њих ве­што на­во­ди. У ту свр­ху на­чи­нио је елип­тич­ ни гест, ве­ли­ки про­стор свог тек­ста по­све­тио је, по­ред вед­ских упа­ни­ша­да, и древ­ном ин­диј­ском епу „Ма­хаб­ха­ра­та” (као јед­ном од мно­штва мо­ гу­ћих при­ме­ра и упо­ре­ђе­ња), по­ка­зу­ју­ћи, ци­та­ ти­ма, сво­јим об­ја­шње­њи­ма и крат­ким опи­си­ма, исто­вет­ност двој­бе древ­ног вој­ско­во­ђе Ар­џу­не у „Бха­га­вад–ги­ти” пред од­суд­ну и стра­шну бит­ку, са дво­у­мље­њи­ма вла­ди­ке Да­ни­ла у „Гор­ ском ви­јен­цу”… На под­ло­зи ве­ли­ких, мо­гу­ћих и ствар­них, људ­ских кр­ва­вих би­та­ка у вре­ме­ној исто­ри­ји, Ње­гош је пот­пу­но јед­на­ко као нај­ве­ ћи, име­ном зна­ни и не­зна­ни, древ­ни пе­сни­ци, раз­ма­т ра­ју­ћи сми­сао за­че­ла све­та и све по­сле­ ди­це људ­ског сре­ди­шњег са­г ре­ше­ња, из­ло­жио 92


сво­ју ме­га­ме­та­фо­ру хе­ра­к ли­тов­ског ве­чи­тог ра­та и по­сто­ја­ња кроз трај­ним за­ко­ни­ма са­ме­ ре­но плам­са­ње уни­вер­зу­ма… По­пут Дан­теа, Ње­гош је у „Лу­чи ми­кро­ко­зма” об­у­зет ве­ли­чај­ но­шћу астрал­них про­сто­ра, али то је код ње­га ду­ша, пра­ва ствар­ност, спрам зе­маљ­ског те­гоб­ ног жи­во­та ко­ји је ма­ја (Сном је чо­вјек успа­ван те­шки­јем / У ком ви­ди стра­шна при­ви­ђе­ња / И је­два се опред’је­лит мо­же / Да му би­ће у њи­ ма не спа­да), а во­ди­тељ му ни­је са­брат пе­сник, не­го ап­стракт­на искра ра­зу­ма, мо­жда сам ло­гос, ко­ји га на ис­т ра­жи­вач­ком пу­ту пре­да­је у ру­ке ан­ђе­ла; док ње­гов спев не по­чи­ње од мрач­не ка­пи­је, но обр­ну­то, упра­во од нај­ве­ћих ви­со­ва, ско­ро од цен­т рал­ног не­бе­ског тро­на. Хра­брост је у на­шег по­е­те ве­ли­ка; а по­што му про­ви­ђе­ње шап­ти нај­ве­ће та­и­не и до­стој­но му се по­ве­ра­ва, он има пра­во и на крај­њи пре­зир и га­ђе­ње над не­мо­ра­лом људ­ским и на бес­ком­про­ми­сну осу­ду ла­жног ца­ра, да­к ле са­тан­ске ни­ско­сти. Сви зна­ ју да је код Ње­го­ша све уни­вер­зал­но, али Ба­бић је, чи­ни нам се, на­слу­тио да овај за­мах, да овај по­сту­пак in me­di­as res до­ла­зи на­шем ве­ли­ка­ну од ње­го­ве при­род­не рав­но­прав­но­сти са свет­ским ми­сли­о­ци­ма нај­ви­шег ре­да; а као пи­сац, аутор је и умео не­на­ме­тљи­во да на­ма чи­та­о­ци­ма ову чи­ње­ни­цу пре­до­чи… Овим и ова­квим раз­ми­шља­њи­ма оди­ста ве­ ли­чај­но при­ста­ју при­зо­ри отво­ре­не и сло­бод­не при­ро­де! Цео на­пис Са­ве Ба­би­ћа прот­кан је кра­ сним па­су­си­ма о при­род­ним ле­по­та­ма, лир­ским 93


треп­та­ји­ма и искре­ним, ус­хи­ће­ним до­жи­вља­ји­ ма мeста на ко­ји­ма је бо­ра­вио, где се по­вре­ме­ но за­др­жа­вао и би­ва­ко­вао док је пи­сао. Ње­го­ве ми­ни­ја­ту­ре о Иван–до­лу, ме­ђу „со­ха­ма не­бе­ ским”, ње­гов опис озве­зда­ног не­ба ко­је про­сто из­ма­мљу­је „раз­го­вор с Бо­гом”, за­тим ути­сци с гро­мо­ви­тог Цр­ног је­зе­ра, опис сен­ки у сун­ча­ном ју­т ру на Чво­ро­вом бо­га­зу, па си­ла­зак у пи­то­ми­ ну, у Ри­ба­ше­ви­ну, бо­ра­вак код Ка­ран­ске бе­ле цр­кве, све до сли­ка стра­хот­них по­сле­ди­ца ра­та дуж Дри­не на пу­ту ка Ба­ји­ној Ба­шти и Пе­рућ­цу, као и дру­ги опи­си, још ви­ше су опле­ме­ни­ли овај је­дин­ствен лич­ни и књи­жев­ни днев­ник. Уни­вер­ зи­тет­ском про­фе­со­ру, про­за­и­сти, пи­сцу огле­да и пре­во­ди­о­цу, при­дру­жио се та­ко и пе­сник… Ни­је Са­ва Ба­бић са­мо с успе­хом на сво­јем пу­ то­ва­њу још јед­ном про­чи­тао Ње­го­ша. Ба­ве­ћи се раз­ма­т ра­њем пу­та пре­да­ка и пу­та бо­го­ва, и од­ ре­ђу­ју­ћи се за овај по­след­њи, он нам је по­ка­зао из­ме­ђу оста­лог и то ка­ко се (у при­лог мо­гу­ћем, и уоста­лом пре­ко по­т реб­ном, пре­о­це­њи­ва­њу све­га што је у на­шој књи­жев­но­сти од ње­них по­че­та­ка до да­нас ство­ре­но, и о њој ре­че­но) мо­же си­гур­но и без ба­т р­га­ња ићи и бит­но но­вим пу­те­ви­ма ис­ тра­жи­ва­ња и по­што­ва­ња истин­ских на­ци­о­нал­ них и уни­вер­зал­них вред­но­сти. Ла­за ЛА­ЗИЋ

94


Са д ржај

I истрага — Сатане. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 II истрага — потурица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 III истрага — варалице. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 51 IV истрага — оних који су напустили пут богова. . . 61 V истрага и истражени . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81

Лаза Лазић: Његош је истински сродник великих твораца свете науке. . . . . . . . . 89

Пост–мо­то Те­же је пре­ста­ти во­ље­ти ње­г у­шку пр­ш у­т у не­го Ње­го­ша.


Сава Бабић Његош или Истрага и истражени библиотека Aкубзa књига Ч © Сава Бабић © Замајац 2013 Издавач Замајац www.zamajac.rs kontakt@zamajac.rs

Тардис www.tardis.rs office@tardis.rs

Устаничка 183/4, 11050 Београд За издавача Жарко Милићевић и Споменка Пулулу Уредник Споменка Пулулу Цртеж на насловници Недим Хаџиахметовић Мафа Фотографија на полеђини Бранко Белић CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09 Петровић Његош П. II 821.163.41–84 БАБИЋ, Сава, 1934–2012 Његош или Истрага и истражени: 76 записао Његошу и нама / Сава Бабић. – Београд: Замајац, Тардис, 2013 (Београд: 3Д+). – 94 стр. ; 20 cm. – (Библиотека Акубза; књ. Ч) Тираж 500. – Његош је истински сродник великих твораца свете науке / Лаза Лазић ISBN 978–86–6363–000–0 (Замајац) ISBN 978–86–6099–039–8 (Тардис) a) Петровић Његош, Петар II (1813–1851) COBISS. SR-ID 198922252


Sava Babić: Njegoš ili istraga i istraženi  

Format: 12x20 cm Broj strana: 96 strana Pismo: ćirilica Povez: mek Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-6363-000-0 Cena u knjižarama: 395 dinar...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you