је у одговарајући круг у радној свесци. Затим их питати: Како једним именом називамо: дете, маму, тату, баку, комшију, васпитачицу, неког певача... ? (људи). Како једним именом називамо: лисицу, вука, кокошку, зеца, патку, свињу, лава... (животиње). Како једним именом називамо: дрво цвет, траву... (биљке). Рећи деци да, иако се људи, животиње и биљке међусобно веома разликују, заједничко им је то да су живи, те да их због тога зовемо жива природа (не инсистирати на овом називу, довољно је да знају шта је живо).
Н
На овом узрасту није примерено детаљно се бавити критеријумима разликовања живог и неживог, али је свакако корисно поменути их и бавити се њима у оној мери у којој проценимо да су деца за то спремна. И овде, како и другде, важи принцип што непосреднијег ослањања на дечје лично искуство: скренути им пажњу најпре на сличности између живих бића, на пример човека, кућног љубимца (домаће животиње) и биљке (кућне украсне или нпр. воћке у башти) – сви расту, сазревају, старе и умиру, свима је потребна храна да би живели. Пошто се кроз разговор покаже да су (бар нека) деца ово разумела бар на најповршнијем нивоу, позабавити се разликама између живог и неживог, поређењем било ког одабраног примерка живе природе са, на пример, каменчићем. Разликовање живог и неживог може бити олакшано и следећом игром:
И
Расте, расте... Васпитач каже: - Расте, расте... дрво, јабука, ормар, краставац, лењир, трава, ружа... Деца подижу руку када васпитач изговори име нечега што расте. Из игре се искључују деца која погреше. У току игре повремено скретати деци пажњу да је све што расте – живо.
90