26
bi se propeo konj, svaki čas pao konjik. Najposlije siđoše s konja, i urličući: »Alah!« tiskala se hajka uz brda. Prve sastavismo sa zemljom, ali dođoše drugi, treći, sve više i više, a cestom grnula cijela rulja put Dubice. Imao sam još četiri fišeka. Doviknuh drugovima da se vratimo u grad. Uzmakosmo prema Dubici. Prekasno! Presjekoše nam put. Izgubih u šumi drugove. Bludio sam, bludio, čujući kako nas nevjernici po grmlju traže. Da ludo poginem? Neću. Zavukoh se u šikaru. Odavde sam dobro razabrati mogao silnu pucnjavu. Napokon planu Dubica. Oteše je Turci. Sjutra zorom spustih se na cestu i krenem prema Kostajnici, jer je sve tiho bilo. Nijesam zapalio ni šibe. Ali ujedanput polete za mnom dva konjanika Bošnjaka »Stani, kaurine«, povika prvi. Ja da se obranim, ali u času istepe mi drugi buzdovanom pušku iz ruku. Već zamahnu da mi razmrvi glavu, ali će mu drugi: - Pusti, Jusufe, prodat ćemo ga u roblje! Oteše mi nož, kapu, kabanicu i fišeke, te tako koracah pješice među oba konjanika put Dubice. Teško mi je bilo. Sto puta bio sam se na nože, na sablju ogledao po krajini sa Turcima, a sad me ovako zarobiše, ni da sam izbacio pušku. Zašto ja nijesam imao konja! Ujedanput će drugi Jusufu: - Ču li me! Ja ću dolje k Uni da napojim konja, a ti ovdje pričekaj i čuvaj kaurina. - Dobro, Ibrahime - odvrati Bošnjak, a Ibrahim ode. Sjedoh na panj kraj puta, Jusuf pako siđe s konja i reče: »Čuj, kaurine! ovamo te, da ti ruke svežem«, i, skinuv s konja remen, pokroči prema meni. Omjeriv ga, rekoh si: »Ilija, bogme si ti jači«, i nešta mi munu glavom. Ja kanda ću pružiti ruke, ali uto spustim glavu, zaletim se Turetu među noge. Jusuf sruši se preko mene, a ja se munjom okrenuh, klekoh mu na leđa i trgnuh ispod njega nož, rinuh mu ga u rebra. Ibrahim bijaše dosta odaljen, nije nas mogao vidjeti. Skinem s mrtvaca oružje, dolamu i čalmu, bacim lješinu za gust grm, pospem krvavi trag prahom, poklopim konja i zagrabim put Kostajnice. Ujedanput orilo se za mnom: »Oj Jusufe! Oj čovječe! Gdje si?« I vidim kako je Ibrahim poletio za mnom. Nije valjalo kazati mu leđa. Okrenem konja, pojurim proti njemu. Turčin se prenu. Vidi čalmu, vidi dolamu, vidi koplje, ne vidi kaurina. Bijasmo još razdaleko. - Gdje ti je kaurin? Evo ga - viknuh ispaliv kuburu u glavu konja, koji se prevali i konjika pokri. - Dugo sam čuo, kako Ibrahim u sav glas nariče i psuje, ali ja odmakoh brže u Kostajnicu. Kad je knez Nikola Zrinjski čuo za tu moju vragoliju, dade mi deset cekina i dvije kubure, te mi zapovijedi da moram uz njega služiti. Služio sam ga ljudski, i lijepo je služiti junaka, a Nikola, brate, junak je kakova nema među Dravom i Savom. Uz njega sam branio Zrinj, s njim sam išao pod Peštu. Bože moj, čudna li veselja kad se zaletjesmo na janjičare! Valja reći, dobri su vojnici, prije će pasti negoli uzmaći za pedalj. Ali su i smiješni! Svaki je zatakao za kapu žlicu, a kape su im ko vreće. Donle je sve dobro bilo, i ja se provukoh čitav kroz sve lumbarde, strijele, puške i sablje. Ali riječ je: ide vrag po svoje. Bilo je baš one godine kad je knez Nikola postao banom. Mi smo u Zagrebu brusili sablje jer od Turčina nijesi nikad siguran. Bilo mi je, duše mi, dosadno ljenjariti. Jedne noći pozvaše nas trublje na okup. Moj gospodar, gdje sam na stanu bio, preplaši se silno, a ja, uhvativ sablju, kalpak i koplje, rekoh mu: »Laku noć.« Sam nas je ban vodio. Bogme mišljah, bit će krvi, jer kad Nikola poklopi konja, nema šale. Ja sam služio kod banovih konjanika. Išlo se sve na sjever, kao da nas vile nose. Jedva da nahraniš konja! Koliko pamtim, išli smo uz Krapinu. Kod Zaprešića pridruže nam se štajerski konjanici; vodio ih je nekakov dugi Švaba sa strašnom bradurinom. Putem reče mi moj četnik Mijo Kovačić, pošten Zagorac, da su Turci uzeli Moslavinu, da su valjda već prošli preko Križevaca na Sveti Ivan, pa da će na Varaždin. Nedaleko od Krapine rijeke dođosmo do grada Konjščine. Postavismo se u ravnici, a za nama bje šuma. Ovuda rekoše da će Turčin doći i, bogami, dođe. S daleka prepoznah te vražje tikve. Sve konjanici, kopljanici. Štajerski gvozdeni ljudi sjeđahu mirno na svojim konjima, ali mi, zrinjski katane, da! Nije još bilo bitke, ali se mi za šalu potitrasmo. Moja se četa primicala iz prikrajka Turkom. U toj igri ostade mnoga čalma pusta. Ban pohvali nas pred svâkom svojim Tahijem, koji je uz njega bio, da smo junaci, ali neka je šali kraj jer da je s Turčinom ugovorio primirje. Do vraga i taj mir kad si se došao tući. Moja četa sastavi koplje, priveza konje,