Page 1

Тихомир Остојић – Живот и дело Приредио Игор Љубас


Тихомир Остојић (5. јули 1865, Семиклуш (Остојићево), Банат, тада Хабзбуршка монархија – 18. октобар 1921, Беч, Аустрија) је био српски историчар, историчар књижевности и културни радник. Биографија Тихомир Остојић школовао се у Остојићеви и Новом Саду. био је научни и културни радник, професор новосадске гимназије, историчар књижевности, композитор, секретар Матице српске. Био је један од ретких људи и који је после одласка из родног места задржао контакте са њим. Био је стипендиста Текелијиног фонда што му је омогућило да да студира словенску филологију у Пешти и у Бечу код чувеног слависте Ватрослава Јагића. Докторирао је 1907. са дисертацијом о Доситеју Обрадовићу. Од 1899. до 1910. радио је као професор у новосадској гимназији. Године 1911. постао је секретар Матице српске, уређивао је између 1912. и 1914. Летопис МС али је онда, под оптужбом да је у часопису ширио српску пропаганду интерниран у Бају и Столни Београд. Из прогонства се вратио 1917. године. Изабран је 1920. за професора југословенске књижевности и првог декана Филозофског факултета у Скопљу. Један је од покретача и први председник Скопског научног друштва основаног 1921. године. Постао је дописни члан Српске краљевске академије 1910. године.


Остојићево У писаним изворима Остојићево се први пут спомиње у првој половини XIII века. По православној цркви св. Николе називало се на мађарском језику Szent Miklos или Tisza Szent Nikolaus и слично. У немачким изворима Klein Miklos, Theys sent Nikolaus, називао се и Ражањ или Рашан 27. марта 1920. године седница општинског одбора одлучила је да се име села измени у Потиски Св. Никола. 1935. године општински одбор одлучио је да се име села измени у Остојићево, по Тихомиру Остојићу, Срби су га звали Мали Семиклуш или само Семиклуш. Материјални, археолошки, извори сведоче да је човек живео на овој тераси и на овом месту од каменог и металног доба па надаље. Насеље се налазило својевремено у саставу некада моћне дачке државе, све док је нису победили римљани и са њом потчинили својој власти и подручје данашњег Остојићева. У средишту села налазило се једно сартско насеље које се, после римске, нашло најпре под влашћу гепидске, потом аварске власти, са којом се упоредо јављају у њему и Словени. Бројну старославеснку топографску номенклатуру у Остојићеву и непосредној околини нису могли уништити ни нови господари Остојићева, - ни средњовековна феудална Угарска (XI век – 1552), ни Турска са својим тимарско-спахијским уређењем (152-1716), нити феудално – апсолутистичка Аустрија (1718 – 1779). Па и за време жупанијско-феудалних власти Уграске (1779-1848), затим по управом Војводства Србије и Тамишког Баната (1849-1860) ово место је расло бројно и борило се за очување своје црквено-школске аутономије, и то особито у периоду после нагодбе (1867-1918).


Тихомир Остојић и Остојићево Рајко. Л. Веселиновић Зашто само волем тако то мало селенце! Зашто! То сам и ја себе питао често, али правог одговора не знам још ни сад. Та леп релативно није - видео сам и лепши вароши. Али за њега ми је срце прирасло, у њему сам срце оставио, кад сам дошо, па ми је још и сад тамо. Тих. Остојић, Мој Дневник Тихомир Остојић је један од наших ретких ителектуалаца који су одржавали везе са својим родним местом и после одласка из њега. Живе слике из детињства нису избледеле у његовој свести његовом сећању ни у гимназији, ни на пештанском универзитету, нити зрелим годинама за време професуре у Новом Саду. Захваљујући његовом дневнику И обимној преписци између њега И његовог професора и добротвора, а после колеге у новосадској гимназији, Јована Грчића, са једне стране, И његовог брата од тетке, Илије Белеслијина, свештеника И песника, са друге стране, ми можемо пратити његове доласке и одласке у свој мили Семиклуш, у једно овеће банатско село полегло по вици лесне терасе чије је подножје при високим водостајима запљускивала река Тиса која је одувек привлачила дечаке на купање и брање јагода по њеним разлисталим врбовим јагњединим гајевима, о којима ће, иначе, Тихомир говорити са љубављу. Тихомир Остојић родио се 5. јула 1865. године. У Остојићеву су доскора живели неки од Тихимирових другова из основне школе. Они су о њему радо причали и сећали га се као доброг, племенитог, лепог, живахног и хитрог младића, кој је у колу и на рогљу радо свирао егеде и са лакоћом прескакао зидове од набоја, покривене пошивањем од туљева (кукорозовине), а подигнутих између суседних кућа, њиховог дворишта и башта пуних багремова на бразди шљива, јабука, жеже и метле.


I - Од рођења до преласка у Нови Сад (1865-1876) Л. К. Веселиновић у својим рукопосним Мемоарима наводи казивање Светозара Бугарског-Доде, званог Лаза, да је Тихомиров отац ,,млад досељеник, занатлија. Милош Јуришин, непосредни сусед куће у којој је рођен Тихомир тврдио је писцу споменутих Мемоара и његовом сину (писцу ових редова) да се Тихомиров отац Радивој као млад занатлија доселио из Сенте. Оба казивања потрвђују се односним записом у матици умрлих Матичарског звања општине Остојићево. Тихомировог оца сахранио је попАксентије Белеслијин, тада капелан и записао у матици да је Радивој, кројач, умро у 28ој години. од обичне болести и да је рођен у Сенти. Ближе податке о породици Остојић у Сенти нисмо могли пронаћи. О Тихомировом оцу Радивоју нема података у матицама рођених. Судећипо наведеном запису да је умро у 28-ој години . Јуна 1886. године, излазило би да је рођен 1838. Године. Међутим матице крштених знатним делом су уништене за време бурне 1848/49. Године. То су тврдили двојица вредних свештеника Тимотеј Бранковић и Александар Николић. Они су 22. Јула. 1857. Године завршили са преписивањем преосталих матица. Из Тихимировог дневника, неких радова и писама види се да је посећивао и Сенту приликом својих долазака у Остојићево. Летњи школски одмор после свршеног VI разреда гимназије Тихомир је провео у Остојићеву где је стигао са матером 12. јула 1882. године. Већ сутрадан смо ишли ја и Вељко у Сенту пешке. Сента се – пише Тихомир у своме Дневнику – прилично подигла има кадрму лепу. Тамо сам се састао и са Станикиним из Санади. На основу Тихомировог каснијег писања могло се препоставити да је имао родбине с очеве стране у Сенти. Приликом боравка у Остојићеву у лето 1898. године, ради записивања мелодија и текстова обредних песама у Потисју, Тихомир је прешао и у Сенту. Што ћу овде у обредним песмама објавити пише Тихомир после две године – знам највише из својега родног места Семиклуша у Банату и Сенте која је сат хода од Остојићева, преко Тисе у Бачкој. А мелодије, сам текст и обичај записао сам од својих радова или простих жена и девојака. Иначе, Тихомир је слао књиге Српске књижевне задруге Игњату Брановачком у Сенти, а преко њега и своме брату од тетке Илији Белеслијину, тада младом свештенику у Српском Падеју. У своме писму од 2. јуна 1915. године из Стоног Београда, где је био интерниран, Тихомир пише Јовану Грчићу у вези са уређењем богате библиотеке Јоце Вујића Културну ризницу г. Вујића познајем јер ми ју је сам показао пре годину дана, када сам био у Сенти. Тихомирова мајка, Јелисавета, Савета или, или како су је деца у родбини од милоште називали Ава, треће је дете месног пароха Стефана Фирићанског, званог поп-Штева, и жене му Марије. Јелисавета је рођена 20. новембра 1838. године. Породица Фирићаски доселила се, свакако, са другим породицама у Остојићево средином XVIII века, у време развојачења Потиско-поморишке војне границе , из села Фиређхаза код Сараволе, у


данашњој Румунији. Породица Фирићаских уживала је леп углед у Остојићеву током XVIII I XIX века. Најстарији архивски податак о овој свештеничкој породици потиче из 1765. године, а односи се на пароха Јакова Фирићаског који је те године поклонио храму св. Николе у Остојићеву књигу Јевангелија чтомаја (то јест која се читају) во свјатиј и великиј четворток на литургији. 1870. године спомиње се у Остојићеву постмајстер – шеф поште Стефан Фирићански са женом Персидом и ћером Милицом. Тихомир је као што се зна роћен . јула 1865. године. Он није запамтио свога оца пошто је овај умро . јуна 1866. године, тачно на дан када је Тихомир навршио 11 месеци. Тихомир је имао и једнога брата који роћен, 3. новембра 1866. године као друго дете Радивоја и Јелисавете Остојић – кројача. Да би задржала успомену на мужа , мајка му је дала име Радивој. Међутим то дете умрло је већ после нешто више од 8 месеци, тако је да Тихомир остао сам са својом мајком коју је целог живота веома волео и звао Мати. Из љубави према оцу кога није запамтио, Тихомир ће доцније додавати уз своје име и, нешто измењено, очево име. Свој први прилог у Стражилову, оцену Живановићеве књиге о српском језику, потписао Тих. Радов Остојић. Ускоро после смрти свога мужа Тихомирова мати почела је доживљавати заједно са малим Тихомиром читав низ непријатности, којих сам Тихомир као дете није био свестан. ,,Данас си у том ланцу Твога силовитог дизања свећа на светионику народном, вођа књижевног или управо културног живота нашег народа - писао ми је много касније брат од тетке Илија Белеслијин-Беља - Ти, којега је отац Рада, шнајдер и који си у један мах био избачен на улицу... До данас су нам остале ближе нерасветљени узроци због којих је Тихомир са мајком морао изаћи из куће у којој је рођен. Највероватнија претпоставка јесте да је Савета била у немогућности да плаћа кирију. На ту мисао наводи нас казивање добро обавештеног Светозара Бугарског-Доде који је познавао Тихомирове родитеље. Он наводи ,,да Тихомиров отац као сирома занатлија (кројач који се тек настанио у селу) није могао добити већ настањене куће. Кућа, пак, у нашој улици - од времена ,,после Буне кад ју је Јошко Попов-Орњош купио од Нике Веселиновића и све до нашег доба издавана је у кирију - могла је бити издата у кирију младом досељенику занатлији, Тихомировом Оцу. Тихомир ће касније у своме Дневнику споменути два-три пута ту стару и малу ,,али милу теткову кућу у којој сам толико срећних часова провео’’. Пошто се кућа налази у једној од углова правоугаоног простора у чијем се средишту пресека дијагонала налази православна црква, те се за њу говорило да се налази у буџаку, те га и Тихомир назива ,,тетков буџак. Упоредо са утицајима који су на Тихомира вршени у једној нашој свештеничкој породици друге половине прошлог века, и тадашња српска основна вероисповедна школа знатно је допринела формирању младога Тихоимра са својим учитељима васпитаним у идејама омладинског покрета и са својим наставним програмом. Основна школа у Остојићеви у време Тихомирова поласка у њу навршила


је, ако не више, а оно сигурно својих стотину година постојања и рада, јер се први пут спомиње 1772. Године. Тихомир је пошао у ту тзв. Стару школу школске 1872/3. Године. Најпотпунији опис Старе школе дао је 1878. Године Матеј Чобановић, један од Тихомирових учитеља. То је била мешовита (помешана) школа свега једном двораном дужине 9,45 м., ширине 7,25 м. И висине 2.79 м. Два прозора окренута југу, а два окренута северу, осветљавали су учионицу. Дворана је зими загревана земљаном пећи начињеном од ваљака (черпић). У шеснаест старих, дотрајалих скамија дужине по 2,50 м. Смештало се од 86 до 119 ђака? Скоро стотинак ученика морало је остати без наставе због недостатка школског простора. Постојала је једна стара табла; није било лењира, ни шестара, ни рачунаљке. Штице, земљорадне карте малог формата и прегледалице биле су својина учитеља Чобановића. У школско двориште улазило се кроз дрвену сељачку капију у рђавом стању. У дворишту, засађеном дудовима и багремима, висило је између два стуба школско звоно 15 кикограма. Тихомирово школовање у Остојићеву пада у доба после нагодбе између Аустрије и Уграске (1867), у време доношења све чешћих и све оштријих мера угарских власти у циљу помађаривања. Држећи се начела угарских револуционара из 1848/49. Године да у Уграској не постоји више народности, него само један политички народ, тадашње власти сматрале су да све народности Угарске треба да се уједине у тај ,,политички’’ народ преко маћарског језика. Таквој политици сметало је постојање српско црквеношколске аутономије, те су власти настојале да је смање и укину. Тихомир је учио основну школу од 1872. До 1876. године, у време пораста народног отпора против такве политике, отпора који ће временом и у Остојићеву достићи свој пуни израз у одбијању Срба да своју децу шаљу у државно забавиште. Тихомиров први учитељ - дјетонаставник - био је Михаило Боженски, звани ,,учитељ Мија’’. Божески је рођен у Остојићеву 1818. Године. После завршене основне школе у месту и једног разреда хуманиора завршио је 1841. године учитељску школу у Сомбору. 1873. Године спомиње се учитељ Јевстатије Петровић о коме немамо ближих података. После њега учитељавао је 1873/4. године Светозар Бугарски. У III и IV разреду Тихомира је учио Матеј Чобановић. Чобановић је рођен у Остојићеву 8. Фебруара 1844. Године. После завршене основне школе у месту, изучио је три разреда подреалке у Сомбору (1864), а затим препарандију у истом месту (1866). О садржини и карактеру Чобановићевог утицаја на своје ученике може се, мислим, говорити одређеније, ако знамо да је он био један од активних чланова ђачке дружине Венац чији је задатак ,,вежбање у српској књижевности’’. Дружин је издавала истоимени ,,рукопис писни часопис ђака Сомборске учитељске школе’’. У Венцу за 1866. Годину Чобановић је објавио два превода са немачког (Сирома и срећа, Курјак и мазга) и Изреке које је сакупио у народу, вероватно у Остојићеву. Чобановић је најпре учитељевао две године у Црној Бари, затим шест година у Банатском Аранђелову (тада: Оросламош). 1. Августа. 1874. године изабан је за учитеља у Остојићеву. Он спада у ред


вреднијих учитеља. На захтев државних власти и не без његовог уплива отворена је у Остојићеву Повторна или Недељна школа (1878). Читајући народне песме својим ученицима, он је у њима развијао љубав према народу, према народној прошлости и народној књижевности. У том правцу деловаће на њега и настава у новосадској гимназији. Тихомир ће, касније, као гимназиста доносити собом из Новог Сада у Остојићево збирку народних песама и читати их присутнима, док ће у тренутцима одушевљења за музиком клицати: ,,Та ја бих цео свој век посветио народу и музици. Његови потоњи радови у области издавања народних песама и прикупљања народног обредног мелоса показују да је Тихомир остао веран идеалима стеченим у раној младости. Што се тиче наставног програма, Тихомир спада у прву генерацију ученика српских вероисповедних школа која је почела учити по Уредби за српске народне школе од 17. јула. 1872. године. Број седмичних наставних часова, према Уредби, зависио је од број учитељских снага у школи. У Остојићеву је у време Тихомировог школовања радио само један учитељ који је предавао седам наставних предмета у сва четири разреда. Науку вере слушао је Тихомир у сва четири разреда по 2 часа седмично. Уз овај предмет слушао је од II до IV разреда црквено-словенско читање и разумевање са по два часа седмично, а црквено појање коме ће касније, не без утицаја Васе Пушибрка, директора новосадске гимназије, посветити добар део свог рада – слушао је од III разреда са по ½ часом седмично уз обавезно посећивање богослужења и певања у цркви. У српски језик спадали су очигледна настава, писање, читање, основи граматике и писмени састави са по 13 часова седмично у I разреду, са по 10 часова у II разреду, са по 9 часова у III разреду и са по 8 часова у IV разреду. Учење мађарског језика је од 4 до III разреда састојало се у учењу речи и вежбање у говору са по два часа седмично писање и читање са вежбањем у говору и основе граматике учио је II и III разреду са по три часа, а од IV разреда са по пет часова седмично. Рачун (и облици из геометрије са цртањем) предавани су у I разредз са по два часа, у II разреду са по 4 часа, а од III разреда па навише са по 4 ½ часа седмично. У предмету стварна знања из земљописа и историје Тихомир је учио са по 1 час седмично у III и IV разреду земљопис и слике из повестнице отачаствене са поуком о правима и дужностима грађана. Гимнастика је предавана са по једним часом седмично.39 Судећи по једном писму Илије Белеслијина-Беље, Тихомир је почео рано да чита нека дела из нове српске књижевности. Сећајући се детињиства и младости проведених у Остојићеву, Илија истиче знатан утицај који су на младог Тихомира извршили неки романи Милована Видаковића. ,,Да није било Видаковићева Љубомира у Елисијуму и Босиљке, нити би Ти био Тихомир, нити би тетка Ава с енергијом роматичарском кадра била пребродити, да би Ти без ње постао оно што си, јер је то закон, да се ироји пробију, па ма у како тешке прилике дошли. Један од Тихомирових ученика у новосадској гимназији, др Јова Поповић очни лекар у Зрењанину, у својим чланцима о Тихомиру наводи да је мајка дала Тихомира после свршетка српске основне школе једно кратко


време у месну јеврејску основну школу ,, да не би луао улицама. Још додаје је да је учитељ јеврејске деце саветовао да Тихомира да на продужење школовања. То је лако могуће, премда је извесно да је пресудан утицај у том погледу одиграла породица Белеслијин у којој се на Тихомира гледало као на роћено дете и који је, према томе, као и Белеслијина деца, требало да настави са школовањем.

II – Од преласка у Нови Сад до завршетка студија 1876 – 1888 Прелаз у Нови Сад, - и боравак у Остојићеву преко лета 1882. године. – Младићка љубав, забаве и провод. – Посета Остојићеву о Ускрсу 1883. године. – Другови на селу. – Рогаљ. – Боравак у Иђошу и Остојићеву после матуре 1884. године. – О учењу музике у Остојићеву и Новом Саду. – Оснивање певачког друштва у Остојићеву (1884). – Остојићево у писмима Илије Белеслијина писаним Тихомиру (1885). Тихомир је заједно са мајком прешао у Нови Сад ради продужавања школовања у тадашњој Великој српској православној гимназији. ,, Све је своје распродала и дошла са мном у Нови Сад, - пише Тихомир у своме Дневнику. Ту се бочила и мучила са ђацима, потрошила је поред тога и своје 200 форинти, па то све само за љубав моју... Но, већ почетком школске 1877/8. године мајка га је морала исписати из II разреда. Пошто није имала средстава да га школује, она је намеравала да га да на занат. У помоћ је притекао Тихомиров професор Јован Грчић, који је Тихомира примио код себе. Код њега је остао све до матуре, пуних седам година. 43 Мајка је најпре нашла себи службу код богате Трандафилке, а после у Ковиљу. Касније, и оа је прешла код Грчића. А када је с јесени 1883. године успела да изнајми слушкињу, Тихомир је сав радостан записао у своме Дневнику: ,,То је баш добро. Бар неће се мати морати толико мучити. Сирота моја мати? Она се мучи и ради па све за љубав мени. Какво понижење. Поповска кћи па је морала служити код Трандафилке, па после у Ковиљу. Онда сам још био мали, па нисам то ни разумео шта то значи. А сада чисто не верујем да је то могло бити. Од кад је дошла код господина нестало јој је барем те проклете титуле ,,Слушкиња’’.44 По завршетку VI разреда гимназије Тихомир је кренуо са мајком и тетка-Даницом у Остојићево. Возио их је Лаза Николајев, црквењак, на сељачким колима уз Тису, преко Старог Бечеја, Бачког Петровог Села и Аде, одакле су скелом прешли у Српски Падеј, а одавде у суседно Остојићево. Tихомир је осећао да нешто треба да каже о уметничким квалитетима зидних слика Николе Алексића у цркви св. Николе, у којој је често као дете, па и сада као гимназиста заједно са братом од тетке Николом отпевао службу. Његови рани дечачки утисци сводили су на закључак да је црква лепа и шарена. Но ни утусци гимназисте Тихомира, и поред сопственог убеђења у узвесни стечени естецки осећај, суштински се не


разликују од ранијих, пошто се завршавају констатацијом да је ,,врло лепа, да је у њој све укусно и фино израђено. Међу зидним сликама истичу се својом оригиналношћу Алексићеве композиције из народне историје - Косовска битка састављена из централног дела са представом Муратовог убиства од Милоша Обилића и двеју бочних композиција са преставама борбе Косанчића Ивана и Топилице Милана, као и Крунисање Стефана Првовенчаног. Извесно је да су и те композиције морале извршити известан утицај на уобразиљу и на свест младога Остојића одушевљеног народним песмама. Те композиције уливале су у мојој генерацији осећање поноса што припадамо једном тако јуначком народу. И не само то. За сву децу на селу у равном Банату пењање на црквену кулу представљало је јединствен доживљај и због изванредне панораме која се са ње ширила по целој околини, него и због свог звона и - хељуга (сова).,, ...Ишао сам на торањ код звона - пише Тихомир - а звонио сам. Колико сам као дете тумарао по торњу, звонио, ватао хељуге!’’53 Иако, тек са напуњених седамнаест година, после завршеног 7 разреда гимназије, Тихомир се са извесном сетом сећа дана свога детињства са свима оним чаролијским доживљајима које је могло да му пружи тадашње банатско село. Но између тог раног детињиства и садашњег младићког доба Тихомир је са својом мајком доживео доста тешких тренутака. Он је крај себе гледао брижну мајку коју је мучило још и то што у Новом Саду - и кад јој је добро било као код Грчића - како је говорила Тихомиру: ,,Све је то лепо, мени је добро, господин је добар, али тек све то није моје (Подвукао је Т.О.). Ту Тимину исповест о љубави према Милици обрадио је Тихомир у споменутој приповеци Тима и Милица и објавио је већ следеће године (под псеудонимом Љубинко) у шапирографисаном часопису Слога, истоимене ђачке дружине. 63 Тихомир и Илија дописивали су се са Тимом и са осталим друговима у Остојићеву. ,,Мени је мило - пише Илија из Пеште на Туциндан 1886. Године својој мајци - кад добијем било какав глас из Семиклуша макар од неког ,,паорендера’’, а камо ли од наше маме, којa се за нас стара и љуби нас. Добио сам већ од три ,,паорендера писмо... Тима се није оженио Милицом, него се венчао 5, јуна 1888. Године са Даницином, ћерком Светозара Бугарског-Доде. ,, Чудим се - писао је Илија Тихомиру у Новом Сад како ниси ништа писао Тими од како се оженио. Ја сам ти послао једну дописницу још из Пеште у којој сам ти јавио да нас Тима пред Спасовдан у Недељу зове у сватове. Узео је Даницу Бугарску која је баш ружна девојка, те је Феда незадовољан, те сваки час слоставља Тиму, бајаги, Тимина је воља била. Злоставља кад год се опије, а то често бива.65


Тихомир је по природи био весео. Његови другови познаници у Остојићеву тврде да је од детињства волео песму, игру и музику. Певао је као дете сопран ,,танко, гласовито,, многе песме, а особито песму ,,У петак се разболело ђаче,,. Основе духовне вокалне музике стицао је у кући свога тетка свештеника и у III и IV разреду вероисповедне школе у Остојићеву у опсегу предмета црквено појање са 1 1/2 сат седмично. У Новом Саду ће га даље проширити и утврђивати. Тихомир ће у новосадској гимназији почети најпре учити клавир код Петрика, а затим и виолину, која је заведена у истој гимназији с јесени 1881. Године. О летњем школском одмору 1882. године Тихомир је одлазио код Проке Јокиног, тада на гласу виолинисте. ,,Чешће сам одлазио код Јокини. Однесем вијолину па свирам са ,,бабом. Баба је стари свирац. За младог доба био је славан ,,егедуш,,. Иначе, Прока Јокин спомиње се у месним архивским изворима као музикант још 1852. Године. У приповеци Тима и Милица Тихомир наводи, да су се у Остојићеву изненадили када су чули да неко сокаком свира у егеде, пошто се знало да је ,,Прока, свирац, већ одавно мано свирати, од кад су му деца прирасла.,, Иначе, већ нам је познато да је о ускршњем одмору 1883. Године свако вече после вечере одлазио ,,с егедама,, код Тиме, па су се пратили са друговима и свирали сокаком и на рогљу. Тихомиров ученик у новосадској гимназији др Јован Поповић очни лекар у Зрењанину, пише да је Тихомир свирао момцима и девојкама на рогљу у Остојићеву ,,у фрулу и гајде,,. Тихомир, додуше, не спомиње у свом Дневнику ова два инструмента, али је могуће да је и њих знао. У Остојићеву је било врсних гајдаша од којих се могао научити. 1880. Године у изворима се спомиње Тима Трандафил, гајдаш. ,,По мени ја бих учио сваки инструмент и виолину, флауту, кларинетз, трумбету, па и гајде и тамбуру и наше тужне јавор-гусле, све бих ја то учио само да имам прилике. Осим тога волео бих у оргуље свирати и у хармонијум. О ускршњем одмору 1883. Године Тихомир је ,, једно трипут ваљда,,, како сам тврди, ишао у Велики бирц, односно у коло, где су се скупљали момци и девојке на игру. У том Бирцу свирао је тада Трива, гајдаш. ,, Трива је већ стар, запажа Тихомир, али још траје у њему паре. Тихомир је, изгледа примио од Триве једне гајде да их прода у Новом Саду. ,,Ако не можеш продати-гајде пише му Илија Белеслијин из Остојићева крајем јула (без ознака године) на новосадску гимназију - пошаљи Триви: Дулац и рог. Тихомир је добро познавао гајдашку свирку. Касније је тзв. Гајдашко коло транцкрибовао за гласовир у две руке. Транцкрипцију је приказао Јовану Грчићу. Гајдашко коло издали су Браћа М. Поповићи у Новом Саду.


Захваљујући свом професору Јовану Грчићу Тихомир је, као ђак новосадске гимназије, стекао солидно музичко образовање. Научио је, свакако, сам и ,,наше тужне јаворгусле,,. Као гимназист компоновао је неке песме, 1882. Године саставио је програм за светосавску гимназијску беседу, а као хоровођа припремио је мешовити хор који је под његовим руководством отпевао, између осталог, и његову Прву смецу српских народних песама. Ја осећам да имам дара за музику - пише Тихомир 1881. Године у своме Дневнику - па сад само могу да се одам на музику, та ја бих свој цео век посветио народу и музици,,. А после годину дана пише да му се чини ,,да бих ја мого компонирати,,. Простудирам музику и да мало Generalbass научим, па ће то ићи... Када би се то само испунило, та толико бих ја радио и компонирао. Одао бих се сасвим на народну музику, па бих је штудирао; и уопште бих гледао да се музика што већма одомаћи код нас.

Са тако схваћеним идеалима посвећивања својих интелектуалних снага своме народу и музици, Тихомир је допутовао у Остојићево после матуре 1884. Године. Од својих школских другова из основне школе и других Тихомир је основао Певачко друштво које ће се између два светска рата, као Српско певачко друштво, учланити у Јужнословенски певачки савез. Након завершетка прве године студија у Пешти Тихомир је дошао у лето 1885. Године својим сестрама од тетке у госте у Иђош и у Остојићево. Том приликом спремио је музички програм једне беседе, која је одржана у Ади. О тој беседи умео је опширно да прича члан Друштва споменути Милић Мишковић. 4 августа 1885. Године Тихомир се јавља Јовану Грчићу из Иђоша и моли га да му пише у Семиклуш. ,, Немојте ми замерити ни примити за зло, што вам тако дуго не одговорих на ваше писмо, које се ми још у Семиклуш послали - извињава се Тихомир Грчићу писмом из Пеште од 19. октобра исте године. Наскоро сам затим отишао у Аду, где сам толико посла имао око беседе да нисам ни могао мислити да Вам пишем. Изгледа да је рад Друштва привремено замро, те га је у лето 1888. Године обновио Илија Белеслијин, Тихомиров брат од тетке. У једном своме писму он је известио Тихомира о увежбавању хора и о томе да су начинили Тихомирову литургију. Због тога се у селу дигла ,,велика прашина и свет веома интересује наше Друштво. Сви би ступили у Друштво, само веле, док оврху...,, Из Тихомирових писама Јовану Грчићу и Илији Белеслијину из студенстких дана у Пешти, нарочито 1884. и 1885. године, види се да није био одушевљен , нити студијама. Он се колебао и у једном тренутку намеравао да их напусти. Истина, он се већ 12. Октобра 1884. Године пријавио за члана Кола младих Срба у Будимпешти (основано 1881), те је одмах изабран за тајника Друштва. ,,Знам је велика противност између тебе и Пеште - пише му 7. Новембра 188. Године из Новог Сада Илија - ал, да ћеш бити у Текелијином заводу ,,саморан,, том се, бога ми, нисам надао, Само напред, српски сине - храбри га Илија - не очајавај. Ако нема наших милих Семиклушана, а оно има тамо


Срба из свију крајева; ако рогња нема, у скупштину с њима, па говорите о српству, па се сетите наших великана: Милетића, Његуша, Бранка и других, па ће нестати сете, рад ће је разгонити. Илија му том приликом саопштава жељу његове матере да о Божићу дође у Нови Сад ,,да божићује,,. ,, Тешко ми је било ово написати, ал сам морао написати материне речи. Моје мишљење, пак, о том сасвим је друкчије. Ја те саветујем и молим те, да идеш у Семиклуш, јер ћу и ја зацело ићи. Молим Те, немојте пропустити него дођите у Семиклуш, ех браћо моја, то ће бити дивота. Тако и никако.’’92 Временом се Тихомир привикао на пештанску средину и јако се заузимао у Колу. Рад друштва појачан је његовим рецитацијама и предавањима. Он ће и у Пешти, као што је чинио и у Остојићеву, организовати хор Кола. Због тога Коло за Тихомира, односно за хор, ,,купује хармонијум, он ће држати читав један мали циклус предавања из области књижевности. У лето 1888. Године после повратка са Вукове прославе одржан је састанак Кола. ,,Остојић завршва тај састанак уз гусле народну песму Милош Обилић и в II

Тихомир према Остојићеву и према родбини као професор новосадске гимназије (1890-1917) Прикупљање мелодија и текстова обредних песама у Остојићеву и Сенти - Помагање Певачког друштва у Остојићеву - код родбине у Иђошу о феријама 1885. - Смрт Тихомирове мајке у Иђошу.

Веза са родбином у Иђошу за време интернације у Столном Београду у току првог светског рата - Пуштање из интернације фебруара 1916. Године и летовање у Иђошу. Тихомир у Бечу са сестром од тетке Маром Белеслијин 1917. Године. - Повратак у Иђош, затим у Столни Београд и коначно пресељавање у Нови Сад. Као професор новосадске гимназије Тихомир је у лето 1898. Године посетио Остојићево, Сенту и Иђош ради прикупљања мелодија и текстова обредних песама у Потисју. Том приликом скупио је доста коледских, краљичких, лазаричких и додолских песама. За једну коледску песму Тихомир каже да ју је записао од своје сестре од тетке Кристине Белеслијин која ,,ју је научила у Семиклушу... И лазаричке песме записао је од ње онако ,,кко је на запамтила из Семиклуша,,; другу варијанту записао је онако како је ,,моја мати запамтила и својега детињства овај текст, што га певају лаарице на исту мелодију у Семиклушу ...’’ По казивању своје матере прибележио је и објавио приповетку Зла свекрва. Једну коледску песму записао је од Софије Лињачке, Баба-Соке која је, иначе, била у младости на гласу певачица. Без њезиног сватовца није прошла нједна свадба у Остојићеву. Била је родом Семиклушкиња. Од ње је Тихомир записао неке тужбалице, односно запевке и песме које су се певале приликом плетења венца уочи Ивандана.


Приликом тадашњег боравка у Остојићеву стално је био у друштву са својим другом из детињства, Тимом Грбиним, а упознао се и са неким млађим мештанима који су се интересовали за књигу и били чланови његовог Певачког друштва.

О богојављењу 19. Јануара 1904. Године Певачко друштво одржало је дилетантску представу Три бекрије. Од чистог прихода купњено је око 200 књижица Мале Библиотеке Браће Јовановића из Панчева. Тиме је ударен темељ друштвеној књижици. Милош Јојић, тадашњи градски службеник у Новом Саду, иначе родом из Остојићева, прикупио је заједно са Тихомиром ,,пакетић књига и нешто новца на поклон за књижицу нашим сељанима. Сам Тихомир је нешто раније (око 1902. године) прикупио 40 круна добровољног прилога од наставничког колегијума своје гимназије и послао га своме певачком друштву у Остојићеву. Сава Виловски, један од млађих чланова Певачког друштва, наводи у својим рукопоисним Успоменама да се Тихомирово Певачко друштво по хоровођством учитеља Бошка Букурова (први пут хоровођа од 1906. До 1914. године.) толико развило да му ,, у околини није било равних’’. Тада су друштву слали ,,партитуре световних и црквених песама из Новог Сада др Тихомир Остојић и Исидор Бајић, професори тамошње гимназије’’.

,,Сва Белеслијина деца тежила су да буду на селу’’, говорио ми је недавно Милорад Белеслијин. То је добрим делом тачно. Тихомирове сестре од тетке искупиле су се у Иђошу. Ту је Јелена-Ленка била учитељица и, извесно време, поштарица. После се у Иђош доселила и друга сестра Кристина-Криста, која је преузела пошту од Ленке. И Мара се доселила у Иђош, пошто је доста рано пензионисана као учитељица у Ади. У Иђошу је становао и њихов брат др Стефан, лекар. Чак су и свога умрлог брата, др Николу-Нику, адвоката, после смрти пренеле из Старог Бечеја у Иђош. Они су били најближа родбина Тихомира и његове мајке, те су њих двоје овамо чешће долазили. У Иђошу је Тихомир безбрижно проводио дане. ,,Садашњи мој живот је врло леп и безбрижан - писао је Тихомир Јовану Грчићу из Иђоша 4. Августа 1885. године. Само кадикад пређе, као сен од облака преко умилне пољане, преко те моје среће зебња за будућност моју.’’ Овде је Тихомир записао народно предање о постанку Иђоша које је објавио 1900. године у Караџићу. Мати је отишла и Иђош у госте’’, писао је Тихомир Јовану Грчићу 10/23. Априла 1914. Године. Том приликом она је ту напрсно умрла, па је ту и сахрањена.’’ ,,Синоћ смо дошли из Иђоша извештава Тихомир Грчића 17/30. Јуна - где смо давали парастос нашој доброј и непрежаљеној матери.’’


Тихомир је по избијању првог светског рата па до 1916. Године био интерниран у Столном Београду (Szekesfehervar). За то време слала му је пакете хране сестра од тетке Кристина-Криста. 20. Априла 191. Године послао је нешто јаја и брашна из тих пакета своме професору Јовану Грчићу. ,,У мањем пакету има 5 кила брашна за кување. Добили смо од моје сестре Кристине 10 кила на дар, од тога ми vама шаљемо на дар половину.’’ Пошто је пуштен из интернације, Тихомир је са својом драгом Еком допутовао родбини у Иђош. ,,Ја сам ослобођен у фебруару - јавља Тихомир Грчићу дописницом 10. Јуна 1916. Године из Иђоша. ,,Pре три недеље смо дошли овамо код Кристине на летоваље. Она нас задржава да останемо овде, и то ћемо канда и учинити.’’ Но, Oстојићеви су изменили своју првобитну намеру, јер су у Иђошу остали до почетка августа, а тада се вратили у Столни Београд - у ,,нашу резиденцију’’. Последњи податак којим располажемо о Тихомировим родбинским везама односи се на Мару, сестру од тетке, учитељицу у Ади. ,,Довео сам нашу Мару (Белеслијин) - јавља дописницом Тихомир 4. маја 1917 из Беча Грчићу у Загреб - да оперише очи. Мени сада нарочито није било згодно долазити овамо, али због мојега познавања Беча и познавања немачког језика морао сам се примити ове улоге.’’ Из Столног Београда Остојићеви су се, најзад преселили у Нови Сад. ,,Екица је, међутим, 30. Априла одселила из Стоног Београда - јавља Тихомир у споменутој дописници - и то савим отишла у Нови Сад. Хтели смо да се настанимо у Будиму, али нисмо нашли згодан стан, а бојимо се и због исхране. Куда ћемо она него у Нови Сад. Тихомир Остојић рођен је у Остојићеву у време пораста политике помађаривања којој ће се жестоко опрети и Срби у Остојићеву. У вероисповедној основној школи његови учитељи васпитавали су га у идејама омладинског доба које су и сами усвојили током свога школовања. Тихомир чита народне песме и истовремено се надахњује јунаштвом њихових јунака насликаних на сводовима мале сеоске цркве мајсторском руком сликара Николе Алексића. Истовремено на њега врше снажан утицај романи Милована Видаковића који су у њему будили љубав ка народној прошлости и јачали национално оећање. Он је из свог маленог села понео велику и трајну љубав према својој родбини, својим друговима и своме народу. Он је, како је Васа Стајић с правом рекао, ,, био један од последњих романтичара наших, националист у лепом, не данашњем смислу. ‘’ Љубав према народној песми и музици не смањује се ни док је био ђак новосадске гимназије. Он жели да учи све инструменте, он хоће на свој начин да служи свом народу. Кад код може он долази у свој ,,мили Семиклуш’’ да се игра, да се забавља да учи народне инструменте, али и да, већ као зрео научник, из непресушног народног врела прикупља народне мелодије, да их компонује и транскрибује и да их поново распе по своме народу.


Већ у Остојићеву Тихомир Остојић изградио је чврсте темеље почетног ступња свог интелектуалног развитка који ће се потпуно изразити и изградити у новосадској гимназији и створити од њега уравнотежену и хармоничну личност, личност једнога ,,од најбољих интелектуалаца јучерашње Војводине’’.

Ђорђе Бајић

Тихомир Остојић као писац уџбеника историје српске књижевности Године 1905. Изашла је из штампе књига Тихомира Остојића Српска Књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића.Састављена још 1902. Године, она је плод наставничких напора једног свесног предавача и вредног научног радника који се врло одговорио и са одушевљењем прихватио васпитачког позива и од првих дана своје професорске каријере, од 1890, године, трудио не само да њгови ученици што више знају, него да му и метод предавања буде савремен и да солидно градиво за школске књиге свога предмета, што је по његовом мишљењу , било од првенствене важности у условима у којима су учили и васпитавали се млади нараштаји Новосадске гимназије крајем XIX века и у почетку XX века. Сукобљен са неразумевањем оних који су се неозбиљно односили према његовим настојањима и који си мислили, као његов директор Васа Пушибрк, да ,,српску литературу (будући је мала) није тако тешко спремити за шк. Књигу’’. Тихомир Остојић је упркос томе, прегао да своје ученике на најбољи начин уведе у проучавање књижевности, да им открије какву вредност за човеково васпитање има то проучавање, од каквог је значаја читање књижевних дела и како, приликом читања, треба увек самостално судити о прочитаном. 1Рашчистибши одлучно са тим да Грчићева Историја српске књижевности ,,није за школу згодна’’, јер ,,библиографија и биографија није историја књижевности’’, Тихомир Остојић (а с њим и новосадски професор Јован Живојновић) никада није ни предавао по Грчићевој Историји, и ако је она од 1903, па до 1911/12. Шк. Год. Била обавезни уџбеник у Новосадској гимназији. Полазећи од схватања да ђаци ,, не морају знати ни сва дела, ма и најглавнијих писаца’’, а поготово да је ,,још мање важно да се зна ко је дело издао, где је штампано ‘’ итд., 2Остојић је плендирао за анализу главних дела, приказ идеја, везе са страним литературама, како би све то заинтересовало ученике и развијало у њима способност самосталнога мишљења, критичност духа, литерални укус и естецки смисао и како би средњошколац по утицајем обрађеног градива самостално стварао себи преставе и мисли и, упућен у наставно градиво и начине рада, сам даље радио и сазнавао.


1. Др Јован Савковић Тихомир Остојић професор Српске новосадске гимназије. Нови Сад . 1935. 2. Јован Грчић, Портрети с писама II, 102, 103. Проучавајући врло студиозно баш XVIII век српске књижевности и тражећи и истичући у њему узрочну повезаност између материјалних, политичких и културних прилика с једне стране, и књижевног стваралаштва с друге, Остојић је, поред Српске књижевности од велике сеобе до Доситеја Обрадовића дао још неколико врло значајних студија из овог временског периода, међу којима је свакако најбоља Доситеј у Хопову (1907).4 Међутим, Остојићева школска књига о књижевности XVIII века. До Доситеја представља његов први и успели покушај књижевно-историјске обраде развоја књижевности у овом добу, важном за живот српског народа у крајевима преко Саве и Дунава, када се, притискивана старим и у оквирима тога старог, рађала нова српска књижевност. Тихомир Остојић је ову књигу поделио у два . У првом говори о приликама код православних Срба у карловачкој митрополији, до велик сеобе, о великој сеоби по партријахом Ареснијем Црнојевићем, о привилегијама даљој судбини српског народа и значају сеобе за просвету; о школама и књижевности (црквеној и богословској, школској и историјској); о почецима књижевне поезије, драми Емануила Козачинског, почетку периодичне књижевности и о Захарији Орфелину, коме ће доцније посветити и посебну студију. У другом делу књиге Остојић је, ,,ради потпуности’’, додао и лекције о књижевности славонских римокатолика и примораца, које је саставио још 1896. Године и у којима је се расправља о политичким и културно-просветним приликама у Славонији и о значају, животу и раду Матије Антуна Рељковића, писца Сатира. Последње две Остојићеве књиге су заиста писане као средњошколски уџбеници. У њих је унесено само оно што је Остојић сматрао да је у научном смислу пречишћено и не подлеже дилемама и сумњи, што је тачно и јасно. У овим књигама нема навода, извора и фуснота, што такође само поткрепљује тврђење да Остојић своју Српску књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића није сматрао правом ,,правом школском књигом’’, а још мање одговарајућим средњошколским уџбеником. Материју која је обрађена у својој Историји Српске књижевности и сасвим је прилагодио програмским захтевима и наставним потребама тадашње гимназије, 19 додавши јој још и књижевност XVIII века у Дубровнику и Далмацији поред књижевности у Славонији и карловачкој митрополији које су биле приказане у књизи Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића.20 Тако је настао један сасвим нов уџбеник историје српске књижевности у две варијанте, који је, пре свега, био резултат озбиљних наставничких напора, преке школске потребе и студиозног проучавања појединих периода наше књижевне историје.


19. Др. Тихомир Остојић, Историја српске књижевности, Београд, 1923, 107-125. 20. Јован Скерлић се у својој књизи дотиче Остојићеве српске књижевности од велике сеобе до Доситеја Обрадовића

Живан Милисавац 1

Тихомир Остојић реформатор Матице Српске Интересовање Тихомира Остојића за Матицу српску јавља се већ у гимназији. То јесасвим природно, јер је одрастао у кући Јована Грчића, Матичиног активног сарадника. Нашавши га на улици, новембра 1877. године, уплаканог и ојађеног што више, због сиромаштине и беде, не може наставити школу, Грчић га је примио к себи, и задржао га до краја гимназијског школовања, ,, готово пуних седам година. Ту је био не само материјално обезбеђен, него је имао прилике да преко Грчићеве библиотеке брже уђе у свет књижевности и да се уз помоћ свога ментора напосредније упозна са интелектуалним круговима у Новом Саду, дакле и око Матице. У време Остојићева сазревања 1880-1884. године, у новосадској гимназији израста једна генерација интелектуално радозналих младића, међу којима је и Богдан Гавриловић, и Јован Максимовић и Радован Кошутић, па и Јакшићи – Милутин, Васа и Милета. Они у гимназији уче француски, а ван гимназије, приватно, руски. У Новом Саду је у то време Јован Јовановић Змај и ту покреће, 1880. године, свој дечји лист Невен, што није остало незапажено у кругу ове омладине. Они Змаја воле и цене, иако не могу и неће да схвате његово везивање за тадашње радикале. Остојић бележи у своме дневнику 23. августа 1882. да је био код Змаја и да му је однео један свој астав, Из мога дневника, а вратио се задовољан, јер му је велики песник рад повољно оценио, те од тада постаје сарадник овога листа. А вероватно под Грчићевим утицајем, Остојић се посветио музици, тако да већ у шестом разреду добро свира клавир и постаје школски хоровођа. Служећи се библиотеком свога добротвора, Остојић је врло рано упознао Летопис и преко њега делатност Матице Српске. Немајући још довољно изграђен књижевни укус, он се диви Летопису. А. Хаџића и назива га ,, цветом наше новије књижевности, али и праска, револтиран Хаџићевом сервилношћу према Мађарима: Та само кад ми једном дођемо на кормило. Ми који смо сада у 7 и 8 разреду. Тако ћемо ми све те растерати. Положивши матуру 1884. године, Остојић је отишао на студије у Пешту, ко Текелијанац. Његов животни пут га је све више приближавао Матици. Он намерава да се посвети науци, и нимало не жели да се повинује притиску матере, Грчића и директора новосадске гимназије Пушибрка да што пре стекне квалификације за гимназијског професора. ,,Ја сам жељан света, - пише Грчићу 1888, - жељан сам науке и узалуд је, ја


се не могу из Пеште већ овако још неспреман, пустити у активан рад у јавном животу. Ако ја што будем вредео, ја мислим да ме народ неће пустити да пропаднем . Исте године већ он је у Бечу где му се, у друштву Јагићеву, коме одлази и у кућу, отварају нови научни видици. Па иако му је пештански професор славистике Ажбот одбио 1889, писмену радњу, тако да на усмени испит из српског језика у Бечу није ни ишао, Остојић не очајава, јер је наумио да се посвети студијама српске и словенске литературе и језика у Бечу, те је уверен да ће брзо постићи оно што није успео у Пешти. Међутим још исте, 1889. године, он прихвата службу у новосадској гимназији, на којо је 19. октобра изабран за предавача, да 21. августа 1890. буде постављен за суплента. Поштујући тако притиску својих најближих, Остојић је постао средњношколски професор у Новом Саду, предајући гимнастику, појање, српски, мађарски и немачки. За научни рад услова није било баш много. Рад у школи односио је много времена. И друге стране, друштвени живот у Новом Саду и ових тмурних деведесетих година био је, као и раније, ,,безбрижан, жив, готово раскалашан. ,,Ијоле друштвенији млад човек – забележио је Ј. Грчић – није имао ни дана мира, да гледа свога посла. Ишло се те са једне забаве на другу. Тихомир је био веселе нарави, дружеван, лепо је свирао гласовир, добро играо, био, што но реч, увек од партије те су га призивали.’’5 Четири године касније, 1894, Остојић је положио професорски испит, добио диплому и са њом се вратио у Нови Сад, где је проглашен за сталног и редовног професора.6 Али Нови Сад му се већ тада није много свиђао. Он је желео да оде у какво веће културно средиште, где би имао услова за научни рад. Иако друштвен човек, у млађим годинама чак и весељак, он је још у младим годинама осећао потребу да се посвети озбиљном нучном раду. У Новом Саду тих услова није било. Матичина библиотека, једина велика књижница у граду, била је ипак сиромашна и непотпуна, а научних радова скоро није ни било. Стога је покушао да добије место у Загребу, али у томе није успео. Морао је да остане ту, у томе малом и за њега тесном периферном културном центру, који је у ово време спутавао размах његових крилатих жеља и планова. Нови Сад је, истина, имао гимназију, али ни она није била бише значила оно што раније. Тихомир Остојић је пак провео своје најбоље године ту, у те две институције од гимназије до Матице.

II Добар професор, који је остао у лепом, дубоком урезаном сећању код својих ученика,7 Остојић је критичким погледом пратио је рад у Матици, знајући већ тада да ће га његова опрдељеност за науку неминовно одвести под кров ове већ помало забатаљене културне грађевине. У лето 1890. године он се из Вуковара, где је преко летаподучавао сина неког богаташа, подсмева своме ментору Грчићу - а преко њега и другим Матичним сарадницима - што је препоручио за награду безвредно дело Свилени Рубац, Божидара Борћошког.8 А већ 1892. Године има прилично изграђен став о задацима и


делатности Матице српске. Тада он још стоји по страни од ње иако је те године изабран за повереника Српске књижевне задруге, и не сарађује у њеном Летопису, већ у Грчићевом Стражилову, помажући сврсрдно уреднику у свим пословима. Пишући у овоме часопису о Српској књижевној задрузи, затим о Матици хрватској, а посебно о Матици српској, 9 Остојић развија мисли које ће касније бити основ његових захтева о реформи ове наше, тада једине у овом крајевима, културне институције. ,,Појава књига Матице хрватске сваке године - писао је тада не без горчине - треба да нас жацне, да испитамо узроке неплодности наше Матице, да загледамо у кошницу, нема ли можда сувише трутова, или каке туђице разносе мед, или је од чега код оболела, па да се у тому за времена лека нађе.’’ Матица српска треба да буде књижевно средиште Срба у крајевима под Угарском и ,,да се стара за књижевне потребе нашега краја’’. У Новом Саду треба да се прибирају књижевне снаге од којих би се образовало Књижевно одељење и Књижевни одбор. Људи у овим Матичним телима треба да буду нека врста страже која ће бити способна да сагледа све што се догађа у ,,књижевном царству’’, да се брине о напретку књижевности и да ,,бистрином својега луча’’ осветљава путеве књижевног развитка. Но Матица не може сама решити овај проблем; њој би морао бити на помоћи и патронат гимназије довођењем и постављањем способних професора. Ове своје идеје о Матици српској Остојић није никако напуштао, него их је само допуњавао и разрађивао. Тако већ идуће, 1893. године, у чланку Пред Матичну скупштину, објављеном такође у Стражилову, тражи за Матицу све српску улогу, иако је и даље високо ценио делатност Српске књижевне задруге. Шта више, он се још увек живо интересује за рад Задруге и шаље јој седам нових чланова из сремског села Јамене. Члан је и одбора Српске читаонице у Новом Саду, док тада још не мисли да се упише у Матицу. 9.Матица српска, Стражилово, 38-40, 1892. Иако је Матичним чланом постао тек после скупштине 1896. године, Остојићева сарадња с њом почиње нешто раније: 1894. Године појавиле су се, у његовој редакцији, две свеске Доситејевих басана, у библиотеци ,,Књиге за народ’’. А од 1896. Године датира и његова сарадња у Летопису, чланцима: Препорођај наше књижевностии Српска књижевна задруга. Иако је до тога часа пратио Матичину делатност са стране, он се брижљиво припремао да уплови у њене мирне воде и да их немилосрдно узбурка. Група потоњих ,,покреташа’’ одлучује да уђе у Матицу и Остојић уплаћује одједном три последње чланске рате да би могао бити биран у Кжњижевно одељење у које га је, заједно са Јованом Радоњићем и Станојем Санојевићем, предложио 19. Августа његов школски друг Милутин Јакшић. Он тада још неће постати и члан Књижевног одбора, који води Матичне књижевне послове, али у овоме седе, после седнице Књижевног одељења од 21. Августа, људи с којима с којима се могло рачунати: то је у првом реду Милутин Јакшић, затим Радивој Граховац, Ђорђе Магарашевић и Паја Марковић Адамов, па


напослетку и Јован Грчић, а такође и потпредседник Књижевног одељења Јован Вучковић, ректор благословије у Карловцима. Од јесени 1898. Године почиње нова страница у историји Матице Српске.

III Од 1896. Године Остојић је, све до 1900, надозорник Српског учитељског конвикта у Новом Саду. У његовом стану, у згради конвикта, састаје се група пријатеља и дискутује о стању у Матици. Ту су се 29. Септембра 1898. Године Милутин Јакшић, Јован Радонић, Станоје Станојевић и Тихомир Остојић споразумели о акцији за реформу Матице српске. Као резултат тога договора појавила се 1899. Године прва свеска часописа Покрет у коме је група изнела своје гледиште о месту и улози Матице српске у савременом друштву. Посветивши свеску само једној теми, покретачи ове публикације почели су са Матицом српском, јер су сматрали ,,да је она и по свом задатку и по материјалним средствима једна од најважнијих наших народних установа’’.10 Критику тадашњег Летописа дао је Јован Радонић.11 По њему, и Матица и Летопис под руководством и уређивањем А, Хаџића само вегетирају. Летопис уређује случај. Чланови књижевног одбора, који би требало да су његови главни стубови, раде у њему мало или нимало. Ова публикација, у ствари, од како постоји није имала програма, па стога није ништа ни створила ни на научном ни на културном плану. Отуда ,,време је крајње да се отпочне са реформом, како би Летопис и науци и народу што више користио’’.12 Углавном би се могао прихватити Ђорђевићев програм, нешто ревидиран, јер би требало одвојити науку од културе. Летопис ,,треба да збаци са себе неодређени карактер, те да навуче савремено рухо дајући годишњи преглед нашега просветнога стања и водећи бригу о литерарном развитку у нас и других културних народа.’’12 Књижевни одбор би морао бити нека врста академије, са члановима од стварне вредности, па би онда могао држати на достојној висини и Летопис и остала Матична издања. Станоје Станојевић је узео на нишан Матично Књижевно одељење и Књижевни одбор. 13 Његова критика је била оштра, скоро сурова. Неприлике у политичком и јавном животу и малаксалост после захухталог омладинског покрета утицали су и на бројно и на квалитетно опадање српске интелигенције. Отуда, услед несташице ,,добро спремљених људи за разне струке и слободних људи за рад на просветном, књижевном и културном пољу’’, у Књижевно одељење и Књижевни одбор Матице српске ушло је доста људи којима тамо није место, који нису дорасли задацима какви се постављају пред овакву једну институцију. Они, према томе, нису могли бити оно што је требало да буду: ,,средиште Матичина просветнога рада, расадник науке и просвете бар за Матицу, и главни покретач сваке добре мисли.’’14 Они немају критеријума и стога примају за штампање и награђивање дела ништавне вредности. Са таквим људима Матица не


може бити регулатор српске књижевности. По Станојевићевом мишљењу Матица и не може развијати систематски рад на пољу лепе књижевности, него на пољу науке. О неким проблемима Библиотеке Матице српске писао је Милутин Јакшић. 17 У ствари, писао је о сукобу Књижевног одељења и Управног одбора око плате књижничару и самовољи Управног одбора приликом сређивања Библиотеке. У скупштини 1899. Године Књижевни одбор је предложио да се књижничару одреди плата 1.000 форината, док је предлог Управног одбора ишао на 800. Иако је скупштина прихватила предлог Књижевног одбора, из Матице је Министарствз послато мишљење да је та плата велика. То је некоректност Управног одбора. Исте године је управни одбор, пре него што је изабран библиотекар на расписани конкурс, поверио сређивање Библиотеке једном нестручном лицу, које јој је својим радом нанело штету и срамоту. Управни одбор се бесправно умешао у делокруг Књижевног одељења, а сетио се да постоји Књижевни одбор ,,тек онда, кад новине због штампања каталога стадоше нападати Матицу’’.18 Мисао коју је набацио Станоје Станојевић у закључку свога чланка О извештаијма Књижевног одељења и Одбора Матице разрадио је детаљније Тихомир Остојић. 19 И он је пошао од критике рада Матице српске. Матични рад не задовољава, ни по количини ни по квалитету; ти немили гласови ,, одавно се чују и јавни и приватно’’. Заиста, када се погледа тај гломазни Матичин апарат, са скупштинама, одборима, фондовима, дугим седницама и гломазним извештајима, с једне, и њене 4 свеске Летописа и 6 књижица за народно просвећивање, с друге стране, несразмера је очигледна. Други раде много више без толике апаратуре и са много мањим средствима. Као изврсна илустрација јаднога стања у коме се Матица налази Остојић је изнео податак да је Књижевно одељење од 1864. До 1895 године изабрано 122 члана, док од тога броја њих 57, дакле скоро половина ни једнога реда нису написали за Летопис. Но није само у Матици. ,,Тако се ради у цркви, и у школи, и у политици. Бирократска укоченост или дилетантизам цветају на све стране и укоче или расплину сваки здрав покрет.’’21 Лек за овакво стање Остојић види у следећем: да се пооштри мерило приликом избора чланова Књижевног одељења, али нарочито у новој оријентацији приликом постављања професора у новосадској и карловачкој гимназији и службеника у другим службама. Треба креирати што више места за људе који се баве науком и књижевношћу. Ту је Матица немоћна, а то није само њена ствар. Потребна је планска и координирана политика свих одлучујућих чинилаца, како у Новом Саду тако и у Карловцима. Матичин проблем је део проблема српског културног живота уопште у границама Угарске. Питање реформе покренуо је, и без одређене намере, секретар Матичин Милан Савић. Незадовољан положајем уредника Летописа у Књижевном одбору, он је н седници 18.


Фебруара 1899. Предложио да се са часописа скине име уредника, јер он ионако само одређује место појединим прилозима и води коректуру, док часопис стварно уређује Књижевни одбор. Стога би, кад већ тако ствари стоје, по његовом мишљењу на часопис требало ставити: ,,Према упуствима и одредбама Књижевног одбора за штампу спрема Н. Н секретар дрштвени’’.22 У вези са овим предлогом Радивој Врховац је, на истој седници, изнео нову мисао, којом се ишло даље, у сам проблем уређивања Летописа. Он је тражио да се у часопису, ,,поред систематског приказивања или оцењивања главнијих продуката наше књиге, уноси у Летопис тачан библиографски преглед свега, што изађе на српском језику а тиче се нашега народа.’’ У томе циљу би требало позвати уреднике листова и књижевнике да своја издања шаљу Матици. 22 Оба ова предлога дата су члановима Одељења на проучавање. Одговарајући на њих, Милутин Јакшић је поднео ,,опширан и образложен предлог’’ о новом начину издавања у Матици српској. Он је констатовао, пре свега, да се Матичне књиге слабо продају, а као један од основних разлога је, бар што се тиче Летописа, што је ,,у слабој вези са свременошћу’’. Часопис треба да је у току савременог живота да доноси преглед црквеног, просветног, књижевног живота, да излази четири пута годишње да пре три свеске доносе: књижевни преглед - оцене приказе, библиографију српских књига, затим књига о Србима српској науци, а по могућству и најглавнијих дела светске књижевности; књижевни рад Матичин као и чланке о разним књижевним, просветним и уопште културним питањима; мишљење великих светских и наших већих писаца и проблемима књижевности и културе; говоре у свечаним седницама Одељења, уколико Одбор реши да се штампају у целини. У последњој свеци би се, уз поменуту садржину, доносио преглед главнијих појава у животу српске цркве, школе, друштва, уметности, економског живота, - у првом реду на територији Карловачке митрополије. Од осталих издања предвиђене су ,,Књиге из науке’’, ,,Поучне књиге’’ и ,,Забавне књиге’’. Средства за ову повећану издавачку делатност обезбедила би се из фондова и путем преплате. Приликом ове реорганизације потребно је имати у виду измењене прилике у којима се Матица налази. Српски народ сада има и друге културне иституције, којих није било када је Матица основана. Ту је сада Српска књижевна задруга, ту је нарочито, Српска академија наука. Из те чињенице Матица треба ,,да извуче неке консеквенције, што се тиче поделе рада’’.23 Не треба, и није добро, да сви рае све. Матица српска нема довољно средстава ни научних снага да би могла неговати науку. Новом Саду недостаје универзитет, а академије без универзитета не може бити. У Матици раде углавном средњношколски професори, а они не могу вршити научна истраживања, него спроводити већ готове научне резултате у шире народе слојеве. Отуда у Матици тежиште рада треба ставити на ширење и популарисање науке, то треба да је у ,,тесној вези са животом о прошлошђу нашег народа у овим крајевима’’.24 Јакшић је овај предлог поднео у договору са члановима Књижевног одељења из Карловаца: Јованом Вучковићем, Радивојем Врховцем, Пајом Марковићем и Ђорђем Магарашевићем. Он је упућен, заједно са мишљењем Аркадија Варађанина, члановима Књижевног одељења


на разматрање, с тим да ови у року од два месеца доставе своје примедбе и мишљење.25 Тиме је почео процес у реформи Матици српској.

IV Тај процес ишао је брже но што се у први мах могло очекивати. На разаслати упит Књижевног одбора одговорила је ,,новосадска група’’ - Тихомир Остојић, Јован Радонић, и Станоје Станојевић - новим предлогом. Они су. Одмах у почетку, нагласил да се слажу са теоретским делом карловачког предлога од 14. Јуна 1899. год. Заиста, не могу сви све радити. Матица треба да повуче неке конзеквенце из чињенице да постоји Српска академија наука, Југословенска академија знаности и уметности, Матица хрватска и Српска књижевна задруга. Матица српска тога, силом прилика постаје све више облaсно друштво Она треба да буде савремена и да се у своме раду руководи практичним и економским начелима. У томе се слажу и једни и други, само што новосадска група из тих премиса изводи нешто друкчије закључке. Она сматра да тежиште Матичине активности треба да је на Летопису, који треба да има ,,одређену физијогномију и да се што чешђе издаје’’. Поред Летописа треба да посвети пуну пажњу ,,Књигама за народ’’, док на друге књиге не треба ни да мисли све док од Летописа не начини месечни часопис обима бар шест табака. 26 Књижевни одбор је пре скупштине донео још неколико значајних одлука везаних за реформу Матичина рада: решено је да на Летопису у будуће, у смислу предлога матичиног секретара од 18. Фебруара 1899. Године, стоји: ,,Уређује др Милан Савић, секретар Матице српске, према одлукама Књижевног одбора’’; образован је редакциони одбор у који су ушли: Милутин Јакшић, Тихомир Остојић, Јован Радонић и секретар Милан Савић; одлучено је да се јавности упути позив на претплату и да тај позив састави Тихомир Остојић.30 Други дан после скупштине 15 септембра, Књижевно одељење је на својој првој седници изабрало дотадашње чланове Књижевног одбора и за наредни период: Антонија Хаџића, Јована Вучковића, Јована Грчића, Ђорђа Деру, Милана А. Јовановића, Стевана Лекића, Тихомира Остојића, Саву Петровића, Јована Радонића, Милана Савића, Радивоја Врховца, Милутина Јакшића, Ђорђа Магарашевића и Павла Марковића Адамова. То је био скуп људи који је у име Матице српске имао да руководи извођењем реформи, док је реализација програма предата у руке редакционом одбору чији су чланови били Милутин Јакшић, Тихомир Остојић, Јован Радонић и Милан Савић.


V У Матици се најзад увидело - реферисао је Остојић - да библиотеци треба посветити више пажње. Просторије за њу ни сада нису довољне, али је ипак далеко боље него што је било раније. Добро је и то што је расписан конкурс за стручног библиотекара. Рђаво је, међутим, што Управни одбор није сачекао да се то место попуни, него је поверио нестручном лицу да тај посао уради, и тек када је било све готово, о свршеној ствари известио је Књижевни одбор, молећи га да отклони грешке које су се појавиле у Списку, а које су узнемириле јавно мнење. А требало је радити другачије. Било би и јефтиније и боље да се сачекало док се постави стручни библиотекар, који би тај посао обавио по дужности. Ако се из неких разлога хтело пожурити онда то није био посао Управног него Књижевног одбора. Управни одбор, судећи по овоме поступку, хоће да преотме и улогу Књижевног одсека, на штету Матице, јер: ,, Много новца је потрошено а посао није као што треба урађен, па је још од тога и срамоте пало на Матицу.’’35 Поводом списка несталих књига Остојић је предложио да се те књиге још једном потраже и ,,да се нађе начин да се до њих дође’’, а да се књижничар и секретар обавежу да ову акцију спроведу, јер ,,неко мора бити одговоран’’ за ову Матичину имовину. Његово мишљење је да нису нестале само оне књиге које су наведене у томе попису, него да су у Матичиној Библиотеци постојале и многе од оних које су уписане у списак које треба набавити, него ту ствар треба да препусти Књижевном одбору. На крају, Остојић је тражио да се остави новом књижничару да Библиотеку прегледа и уради, па и да да предлог којим књигама је треба попунити. А захтевао је и да се изрази жаљење Управном одбору што се мешао у делокруг Књижевног одбора и својом нестручном интервенцијом ,,учинио Матици и непотребна трошка и неприлике’’.39 Остојићев реферат је представљао веома оштру критику рада Управног одбора. Али она је била тако умесна и тако оправдана, да од Управног одбора да се цео штампани списак уништи, а ,,Јовану Грчићу и Тихомиру Остојићу изречена је захвалност на њиховом труду’’.39 VI После скупштине почело се са спровођењем реформи. Летопис, ,,друштвени орган и свакако најотменији израз нашег књижевног рада’’, излази знатно измењен: тањи је, али излази чешће шест пута годишње, и садржај му је другачији. Око њега се убрзо окупило много нових имена. Издате су и две књиге у серији ,,Књиге Матице српске’’ први део аутобиографије Јована Суботића, у редакцији Т. Остојића, и Аграрни покрети у старом Риму Ђорђе Дере, а дата је у штампу књига Чед. Мијатовића Цариградске слике и прилике. Изашло је пет свезака ,,Књига за народ’’, од којих је једну, народне песме по насловом Косово припремио Т. Остојић, а шеста, календар, опет у редакцији Т. Остојића, била је пре годишње скупштине 1901. Дата у штампу.42


Реформа према томе, овога пута није одбачена, иако се према њој јавио јак отпор у Матици. И сам секретар Милан Савић све јој се више опирао. На седницама је долазило до сукоба између њега с једна и Милутина Јакшића и Тихомира Остојића с друге стране, тако да је Остојић морао да тужи секретара Књижевном одбору.46 Привид слоге ипак се некако одржава. Остојић уређује Матичин календар, сарађује у Летопису, у коме преузима једну рефераду, чак узима на себе да изради вишегодишњи програм ,,Књига за народ’’. Он и даље остаје у Књижевнпм одбору и Редакционом одбоеу, а скупштина од 25. Септембра 1901. Бира га поново Управни одбор, заједно са Милутином Јакшићем.

VII Настављајући, и поред неуспеха, упорно замишљеним реформама, Остојић је издeјствовао да су уочи Матичине скупштине 1902. Године одржи, 24 септембра, конференција о ,,Књигама за народ’’. Конференцијом је руководио Матичин председник Антоније Хаџић, а референт је био Остојић. У часу када се и код великих и просвећених народа много размишља о народном просвећивању и ,,кад се највећи научници, универзитетски професори и академици не стиде држати предавања за народ, за раднике, и писати популарне књиге’’, и српска интеленгенција треба да се заложи на овоме послу, - истакао је Остојић у своме реферату. Први задатак је, код нас, научити народ читати, да би се могао користити књигом.47 Матица издаје издаје ,,Књиге за народ’’ од 1885. Године и 1902. прешла је већ прву стотину свезака, штампајући сваку свеску у 4.000 примерака. Издавао их је посебан издавач, који је Матици давао известан примерак за њене чланове а остало је сам растурао. Од 1900. године Матица их сама издаје, јер је желела да те књиге продру што дубље у народ. И у погледу уређивања постоји разлика: раније је Матица чекала да јој писци пошаљу рукописе, сада сама наручује и тражи радове. Популарне књиге се могу упоредити са сваком другом робом: ако подмирују неку потребу, оне ће се и тражити и користити; ако то није случај, оне никоме ни не требају, постају сувишне. Међутим, наша интелигенција, и ,, поред свега нашег оглашеног народњаштва’’, не познаје народ и не зна какве су његове потребе. Отуда се намеће потреба израде једног дугорочног програма на основу изучавања народа. Истина, и 188. године је израђен неки програм ,,Књига за народ’’ али је и он у оно време био непотпун, а временом је сасвим застарео. Нарочито, је по Остојићу, његов недостатак у томе што је био и сувише практицистички, док треба ићи на задовољавање и емоционалних и интелектуалних потреба народа. Стога се залаже и за белетристику, и за историју, и за етнографију.


Док је Остојић покушавао да пробуди заспало српско грађанство у Новом Саду за активан друштвени рад, извештај Књижевног одбора, у коме је поново констатован неуспех реформе, био је већ одштампан и чланови су га имали у рукама. Тамо је речено да се књижевни рад развијао као и ранијих година, да је био ,,и обилан и успешан’’, те не би имало шта да се приговори, али се показало се да је он био заснован на широком основу и да за тако широк замах није било материјалних средстава. Задужбински приходи нису били довољни и Матица се задужила, рачунајући на претплату, коју је узалудно очекивала. ,,Велика нас је пубилка напустила, наши повереници, које смо прошле године тако хвалили, попустили су, осим неколицине њих, у својој ревности, број претплатника за сва издања спао је на половину броја од прошле године, а како ли ће бити с издањем за народ, то се у овај мах баш никако не може знати.’’50 Матица није одмерила своју снагу. Иако је постигла морални успех, материјални је сасвим изостао. Остојић је свакако био депримиран оваквим развојем ствари. Он сам се залагао колико су му снаге допуштале у друштвеном раду, желећи да примером повуче за собом и другу интелигенцију. Као подпредседник Српске читаонице у Новом Саду он држи предавања на њеним приредбама и већ на првој таквој приредби, државној 22. Фебруара 1902, говори о проблему: ,,Има ли Нови Сад услова да остане средиште овостранога Српства!’’ Нешто није у реду у новосадском друштву, и ,,Нови Сад у овај мах јест типска слика нашег свеопштег расула, наше забуне и лутања у јавним пословима.’’52 Опадање српског Новог Сада ишло је неосетно, још у време највећег привидног успона: ,,док смо се ми вукли клипка са целом државом а запуштали остале своје интересе, и док док смо се међу собом гложили’’, Нови Сад је државном апарату, тако и у привреди. Нарочито штете има о од привредног слабљења, јер се то одржава и на слабљењу српске интелигенције. Па ипак, Нови Сад по свему мора, остати и културни и привредни и политички центар Срба у Угарској, и ту улогу му не могу преотети варошима, и по броју становника и по економској снази. Па чак, ,,ако неки појави не варају’’, криза као да већ помало пролази и у Новом Саду се осећају извесни знаци ренесансе.53

VIII До успеха је међутим тешко било доћи. Године 1903. Одлучено је да се престане с радом на реформама. У извештају о раду за 1902/1903. Годину пречено је да се више о неприликама неће говорити, ,,и то утолико пре, што ће се започети обилати рад и тако морати, до бољих времена обуставити, јер нам новчане прилике не допуштају, да се и даље упуштамо у подузећа, која су, додуше, књижевно лепа но која ми нашим скромним средствима нисмо и стању да изведемо’’.54 На скупштини одржаној 9. септембра 1903. Дигли су се гласови против реформе, а Жарко Миладиновић и Јован


Радивојевић Вачић тражили су да се извештај Управног одбора не узме на знање због дефицита насталог ,,услед такозваног новог покрета с књижевним издањима’’. Извештај је ипак прихваћен са 132 према 37 гласова.55 Па је и Остојић и Јакшић су поново изабрани у Управни одбор. Остојић и даље ради у Летопису, припрема за ,,Књиге за народ’’ три свеске народних песама о Краљевићу Марку и са Јованом Радонићем саставља календар за 1904. Годину. Остојић као да се још нада да је криза пролазна и да ће Матица поново приступити остварењу програма реформиста. Крајем 1905. године Летопис доноси његову оцену приспелих рукописа за ,,Књиге за народ’’, а у томе реферату он се поново осврће на историјат подухвата око реформе ове библиотеке. После конференције о кеигма за народ 1902. године разаслати су упитни листови с 39 питања. Од 900 анкетираних дазвало се свега 64, а на основу примљених одговора Редакциони одбор је израдио извштај који је прочитан на другој конференцији, 8 септембра 1903. И на овој конференцији је било присутно мало чланова, па је решено да се неке одлуке и тезе расправе на следећем састанку. Матица међутим више није сазивала овакве скупове, тако да је запела и израда програма књига за народ. ,,Напомињемо, - жали се даље Остојић - да нико није ни запито, зашто није сазвана трећа конференција. Јасно се види, да се ни чланови Књижевног одељења из Новог Сада не интересују за ово важно питање у крилу Матичину.’’56 Од Матице се много тражи, и сви сматрају да је могу критиковати, а када треба нешто да се уради, онда тих говорљивих родољуба нигде нема. Али ми изјављујемо да нећемо стати на по пута. Докле год нас буде поверење на овом месту држало, ми ћемо радити на том, да се проблем популарне књижевности код нас што свесраније расправи...’’ Матица, ако не може бити академија наука, може и треба да буде савремен просветни завод, који неће заостајати за радом сличних институција код суседних народа. ,,Ми требамо да смо активнији. Мора се коначно прекинути са досадашњом праксом седења скржтених руку и чекања.’’57 А већ на својој седници 22. Септембра 1906. Године Управни одбор је узео на знање оставку Тихомира Остојића на чланству у томе одбор и донео одлуку о отпремнини ,, бившем библијотекару’’ Јовану Радонићу. 58

Овако, он може јасније да сагледа шта то смета Матици у њеном деловању. Осврћући се на скупштину 1907. Године, Остојић у чланку Од чега болује Матица српска долази до закључкада око Матице нема снага које би понеле један бољи и далекосежнији програм. Проблем Матице српске е остао јо увек нерешен. Овогодишњој скупштини су поднели своје предлоге Никола Милутиновић и Радивој Симоновић, а чланство је заборавило да је о скоро потпуно истим предлозима решавало пре шест година. Ови ,,нови’’ предлози само показују да се код нас ствари брзо заборављају. Но и без обзира на то, Остојић сада више, ,,после немилог искуства’’, много не верује у програме. Где има људи, ту је и програм. Треба имати људе који умеју да раде, али њих нема. Када је


група млађих чланова дошла с предлозима о реформи, на њихов подухват се гледало са скепсом каткад чак и ,,с противљењем’’. Остојићу се сада чинило да су их бирали у одборе са извесном малицијом. И ако је оштро критиковао мртвило у Матици, па и људе који Матицом руководе, Остојић ни даље није прекидао сарадниче односе са њом. Не само да још увек сарађује у Летопису, него опет прихвата читаву рефераду у њему - о пјавам на пољу књижевне историје -, као што је и Радонић прихватио рефераду о појавама из старије српске историје (Седница књижевног одбора, 5. Новембра 1908).62 Он је чак на седници Књижевног одељења изабран за члана Књижевног одбора у коме ће остати све до уласка у Матицу као њен први секретар.

IX Шта то би у Н. Саду. Мислим у Матици. А то се могло и предвидети’’ - пише Остојић Грчићу из Постојне, 20. Августа 1911, мислећи на велику проневеру благајника Лазара Мајноловића, која је до темеља уздрмала ову стару установу. Ова афера је наметала радикално чишћење у Матици. Но промене су почеле и пре скупштине. Већ 18. Јула 1911. Управни одбор је уважио молбу првог секретара др. Милана Савића да се крајем године пензионише ,,с пристојбама које му припадају по годинама службе’’.64 Савић је међутим напустио Матицу пре краја године; чак ни на последњој свесци Летописа за 1911. Годину није стајало име уредника. Проневера је потпуно паралисала рад у Матици. Књижевни одбор је на седници 6. Октобра одлучио да се ,,до бољих прилика’’ одмах обустави издавање ,,Књига Матице српске’’ и ,,Књига за народ’’, а у 1912. Да се и број свезака Летописа смањи од 12 на 8 или 6. Даље је одлучено да се, такође због прилика у којима се Матица нажла, не предлажу скупштини нови чланови Књижевног одељења нити почасни чланови. Није се могла издати ни 12. свеска Летописа, него је на једанаесту стављено да је 11. И 12.65

У таквој ситуацији је дошао у Матицу, за њеног првог секретара, Тихомир Остојић. Он је, на властиту молбу, пензионисан у гимназији 1. Септембра, а на скупштини Матице српске 1. Новембра изабран је за њеног секретара, док је за председника, уместо Антонија Џаџића, изабран др Гедеон Дунђерски. За другог секретара је изабран професор Никола Продановић. Остојић је ушао у Матицу не само упропашћену проневером, него и разиједињену страначким борбама. Дунђерски је изабран ,,једногласно’’ за председника, уз уздржане гласове радикала, који нису имали свог кандидата.


На седници Књижевног одељења 17. Новембра за потпредеседника Одељења и Одбора изабран је Радивоје Врховац, који је већ на тој седници оцртао програм рада Одељења у смислу ранијих нстојања реформиста. Неколико дана касније, 22. Новембра, конституисан је Редакциони одбор, у који су ушли: Иларион Зеремски, Милан Будисављевић, др Никола Радојчић, Јован, Живојновић и, по положају секретара, Тихомир Остојић. У исто време, на седници Управног одбора 24. И 27. Новембра, Остојић саопштава да је на молбу дотадажњег секретара и на позив Матичиног председника примио службу у Матици већ 18. Новембра, те неће чекати 1. Јануар 1912, као што у декрету означено.67 Примивши дужност секретара, Остојић је смтарао првим својим задатком да прокламује програм којим ћњ се руководити, изјављујући одмах да остане на становишту , оних реформи које су започете у Матици 1899. год. а довршене 1900.’’ Ове реформе су биле тада прихваћене, али нису спровођене,. У начелу дозвољава и ревизију тога програма, али сматра да ће требати више враћати онога што је изостављено него што ће се морати избацивати. За 1912. Предложио је да се прихвати: 1) издавање Летописа сваког месеца у по 5 табака по свеци, с програмом који је означен у Раду и именику за 1900; 2) издавање ,,Књига Матице српске’’ у две серије: у једној да се штампа грађа и научне расправе, у другој белетристика, популарне монографије и већа поучна дела; 3) растурање ,,Књига за народ’’ уз годишњу претплату, преко повереника. 68 У Летопису треба, у белешкама, нарочиту пажњу посветити народном и друштвеном просвећивању, али како ни то неће бити довољно, предложио је да се у Књижевном одељењу оснује Секција за народно просвећивање. Ова секција би имала да каже своју реч и о,,Књигама за народ’’. Његове предлоге је примио Редакцион, а затим и Књижевни одбор. 69 Мисао о организовању стручних одбора такође је брзо сазрела, те ју је Остојић изнео на седници Књижевног одбора 22. Децембра, предложивши да се оснују: Одбор за народно просвећивање и књиге за народ; Историјски одбор; Етнографијскоетнологијски одбор; Уметнички одбор; Одбор за српски језик; Социологијски одбор; Педагогијски одбор. И овај његов предлог је примљен је у начелу, с тим да се Одбор за народно просвећивање и књиге за народ као и Историјски одбор установе што пре, а остали када то буде могуће.70 У склопу ових идеја и предлога треба забележити и Остојићев предлог о организацији мреже повереника, јер ће само на тај начин Матица српска успети да своја издања дотури у кругове којима су намењена. Управни одбор је прихватио и овај његов предлог, с тим да ,,у своје време поднесе детаљан план о организацији повереника и растурању Матичиних књига’’.71 Прихваћен је, најзад, још један његов предлог: да се у будуће Рад и именик штампа у свескама, као додатак Летопису, и да се у њему публикују све службене ствари.


Истовремено Остојић је припремао прве свеске Летописа којима је требало да оправда захтеве које је читаву деценију стављао пред уреднике наших часописа и да на њему приени идеје за које се залагао у тим својим захтевима.72

X Мој је циљ: стваран и трајан успех у културној мисији Матица српске’’, - рекао је Остојић у Приступу новог уредника.73 Иако су његове идеје већ биле познате, јер је сам у више наврата изајвљивао да стоји на програму из 1899. Године, он је и овде, још једном, изнео основни смисао реформног покрета. Тај смисао је у овоме: Књижевно одељење, а оно је стуб Матице, чини књижевна и научна интелигенција. Преко ње овај део Срба треба да стоји у духовном контакту са осталим Србима и целим културним светом. Матица српска треба да постане духовна радионица у којој ће се скупљарти, прерађивати, производити. Отуда кроз Матицу ,,треба да се преламају зраци општечовечанских идеја под кутом који је потребан за нашу зеницу.’’Летопис мора постати народни орган а не ,,снобовска ревија или орган какве егзотичне књижевне котерије’’. Остојић је оптимиста. Он види извесну регенерацију српског друштва, а узда се и у омладину која пристиже. Али његов полетни оптимизам већ прве године спутава реалност у којо се Матица нашла после проневере: на седници Књижевног одбора од 22. Марта саопштава се извештај књиговоства о финансијској ситуацији и, у складу са њим, решава се да се Летопис издаје двомесечно, у свескама од 7 табака, и кондтатује да ће о ,,Књигама Матице српске’’.74 Већ из пропасти реформе 1900-1903. Године видело се да се шира активност не може заснивати на Матичним књижевним фондовима. И тада још Остојић је инсистирао на оснивању широке мреже повереника за растурање књига, али је и тај подухват пропао захваљујући индоленцији и тромости Матичиног администритивног апарата. Сада је први Матичин секретар узео лично у своје руке успостављање организаије повереника. Он већ у рано пролеће путује у В. Кикинду, В. Бечкерек, Ст. Бечеј, Сомбор, Земун и Панчево, одржава састанке с Матичиним члановима и пријатељима, уписује нове чланове и организује поверенике. Остојић е успоставио везу и са Српском књижевном задругом и Савезом српских земљорадничких задруга, ради заједничке организације растурања књига, у Сомборује придобио за ствар Матице српске Девојачко коло и Женску задругу, а тражио је контакт, преко сарајевске Просвјете, и са Србима у Босни. Путовања раи организације повереника обавњао је о своме трошку, а путовао је недељом, па је заиста морало бити увредљиво питање једнога члана Управног одбора на седници 30. Маја ,,има ли Г. Секретар од кога овлашћење за тај рад и ко ће сносити путни трошак’’. Касније ће овак посао пребацити на администрацију и чланство, јер’’Секретар Матице српске је засад спречен и пословима и великим трошковима (које


је он на досадашњем путовању из свог шпага подмиривао) да сам лично спроводи даљу организацију повереника’’.76 Истовремено са бригом око стварања солидне материјалне основе за предстојећи рад, Остојић је развио живу делатност и на организацији Матице као културно-научне институције. Ранија идеја о организовању секција, потом одбора за поједине струке, добила је коначан облик у формирању зборова за рад у неколико области народног живота. На седници књижевног одељења од 30. Свгуста 1912. Године одлучено је, и поред резерви чланова, да се приступи организовању стручних органа за изучавање народног живота, а и овај подухват ће, по уверењу секретара, финансијски помоћи ,,дарежљиве руке’’. Начињена су Правила за организацијуи рад Стручних зборова у Књижевном одељењу Матице српске, с тим да се ,,засад’’ оснују ови стручни зборови: 1) Збор за друштвено просвећивање и књиге за народ, 2) Историјско-археологијски збор, 3) Уметнички збор, 4) Антропогеографијско-етнологијски збор и 5) Збор за српски језик. Ови зборови су замишљени као саветодавна стручна тела, - које се могу делити и на секције - а коначне одлуке доноси Књижевно одељење.77 Задатак Збора за друштвено просвећивање и књиге за народ јесте да проучава проблем просвећивање народа ,,литерарним и друштвеним путем’’ и да помоћу књиге и живе речи ради на подизању просвете у српском народу. За своје делатност ће се припремити проучавањем метода овога рада код напредних народа Европе и Америке, а нарочито код суседних народа. Историјско-археологијски збор треба да приступи проучавању историје Срба у Карловачкој митрополији, подразумевајући не само политичку, него и културну и књижевну, црквену и школску историју. Овај посао ће се обављати изучавањем извора у архивама и библиотекама, али и у штампаним делима, нарочито Мађарске академије наука и Мађарског историјског друштва. У оквир његове делатности иде у припремање грађе и другог материјала за публиковање. - Уметнички збор ће помагати, развијати и ширити уметност, затим издавати изворна уметничка дела; проучаваће српску уметност по манастирима и остатке архитектуре и сликарства на подручју Карловачке митрополије; радиће на оснивању Уметничког музеја у Матици. - Задатак Антропогеографијско-етнологијског збора је да проучава живот, обичаје, етничке и антрополошке особине српског народа, да сакупља материјал из своје области и да ради на оснивању Етнографског музеја у Матици. Збор за српски језик имао би да проучава питања језика и да саветима помаже Матици при издавању књига.

XI Питање подизања интелигенције тесно је било везно с питањем плодоснијег деловања Матице српске, па је стога Остојић покренуо 1912. Године дискусију о стимпедијама као једној од тада веома значајних полуга у решавању проблема повећања броја интелектуалаца. Он се путем штампе обратио бившим стипендистима, текелијанцима у првом реду, с предлогом да сваки онај ко се школовао средствима стипендија, дакле


народним новцем, сматра својом обавезом да ту своју стипендију народу и врати. На тај начин би се стпендијски фондови врло брзо толико умножили да би могли задовоњити основне и најпрешније културне потребе тренутка. Као први задатак сматрао је да би требало подићи школу у спомен Сави Текелији. Следећих неколико година би се новац могао намењивати Народном позоришту, Гимназији, Соколу, Привреднику, итд. После Остојића, о овоме питању су писали: Мирко М. Косић, Васа Стајић, Милутин Јакшић, Миливој Матић, Ђорђе Грујић и др., подржавајући углавом Остојићеву идеју.81 У заказани дан, 26. Маја, одржан је у Матици састанак текелијанаца. Иако их је дошао веома мали број, свега њих седам, многи су обећали а неки и послали своје прилоге, тако да се тада већ било накупило 2.000 круна за зидање школе у спомен Текелији. Састанак је завршен са следећим одлукама: 1) да се подигне школа као споменик Сави Текелији; 2) да се прилози за овај споменик шаљу Централном кредитном заводу у Новом Саду; 3) да се оснује Српско просветно друштво у коме би чланови били бивши стипендисти; 4) да ово друштво снује фонд од уплата бивших стипендиста ,,из кога ће се подмирити актуелне, важне потреба српског народа’’; 5) да се образује привремени одбор који ће извршити све потребне припреме за оснивање друштва, а у њега су изабрани: др Душан Дима, Радивој Врховац, Стеван Милованов, др Миландин Свињарев, др Васа Царићевић и др Тихомир Остојић; и 6) да извештај о овоме састанку Т. Остојић објави преко новина. Извештај о састанку објављен је у Српском гласу (бр. 21, 1912), али су листови иначе ,,ладно примили тај предлог’’. Један од два главна тадашња листа, Застава, изразио је неверицу и сумњу у овај подухват, а други, Браник, изјаснио се отворено против њега. То је већ било сасвим довољно да се унапред агледа судбина целе акције. Стипендијско питање није више, за Остојићево време, покретано у Матици.

XII Остојић се растрза на све стране. Он и 1913, па и 1914. године лично путује ради организације повереника у Војводини и увек успева да Матици прибави и већи број чланова и по неколико поузданих пропагатора књига. Из Матице се упућује апел родољубима да се уписују у чланство и да се прихвате задатка растурања Матичних издања, јер ,, растуривање добрих књига у народ је најлепши и најважнији рад те врсте’’.82 Остојић жели да око Матице окупи све снаге, јер свако може на свој начин помоћи у остваривању њених задатака: људи од пера књижевном сарадњном; љубитељи књиге који живе у додиру с народом могу својим обавештењима помоћи Збору за друштвено просвећивање и књиге за народ о потребама и могућностима просветног рада; Матичини чланови могу и треба да упознају широке слојеве са радом Матице и да прикупљају нове чланове; сваки Србин, напослетку, треба да се упише за члана, да се претплати на Матичина издања или да се прими повереништва.83


Он је имао у плану да сазове састанак Матичиних чланова из Новог Сада, да би се расправљало о томе ,,шта треба у Новом Саду, као седишту Матице српске и средишту књижевности овога краја, учинити да се упише у Матицу што више чланова и да се растури што више издања Матичиних’’.84 Сви ови напори само потврђују колико је Остојић имао разрађену концепцију о препороду, националном и културном, српскога друштва у Новом Саду и Војводини и са колико упорности је радио на рализацији својих идеја. Остојић међутим није задовољан ни Новим Садом ни Матицом. Он пише 13. Јануара 1913. Грчићу у Загреб да би волео ,, да је Нови Сад барем као Загреб’’ у већој вароши човек може да избегне уплитање у свакодневне тричарије које загорчавају живот, ,,а у оваквом малом месту, као што је Нови Сад, има човек и одвише прилике, да се бори са ситничарским схватањем, празноглавим али амбициозним људима’’. Тако је и у Матици. Планова много, добрих помагача врло мало, новца скоро нимало.90 Понекад је падао у право очајање, исповедајући се само на хартији: да није дошао у Матицу, мислио је каткад, постигао би много више, јер би се бавио научним радом и посвршавао започете књижевне послове.91 Остојић је говорио из очајања што не може да разбије анемичност и извуче из летаргије учмало српско друштво у некадашњој ,,Српској Атини’’.Он је веровао у препород српског народа, упирући поглед ,,с оне стране Саве и Дунава’’, па је и јавно признао да се тај нови дах живота осећа и овде.Њему је сада Нови Сад скоро неподношљив и жуди за променом средине. Отуда је разумљива радост којом 3. Маја 1920. Године јавља Грчићу да је изабран за професора факултета у Скопљу. Он одлази тамо весео и са пробуђеним еланом за друштвени рад. Дуго, међутим, а на општу жалост није могао послужити друштву: 18. Октобра 1921. Године стигла је вест из Беча, како је отишао да потражи лека, и да је његов рад готов заувек. Остојићеву дужност у Матици српској прихватио је Васа Стајић, покушавајући, без већег успеха, да настави и његово дело.

Закључак Тихомир Остојић нам је показао са колико воље посвећености и елана можемо бити бољи од сиромаштва и беде је постао један од утицајних људи нашег времена урадио је за своје 52 године много за свој народ па би према његовим заслугама требали да следимо његово дело и лик да би постали много бољи као људи. Захваљујем се руководству Матице Српске на издвојеном времену и литератури.


О Аутору. Игор Љубас рођен у Сенти 6.5.1987. Године. Основну и средњу школу завршио је у Новом Саду два пута је добио захвалнице Матице српске за књиге које је поклонио библиотеци полагао је стручни испит за књижничара 2016 године у Матици српској ради као књижничар у библиотеци Пољопривредног Факултета у Новом Саду од 2010 године. Издао је збрику песама 2012. Године. Бави се израдом портрета. Мајка му је родом из Остојићева у којем је одрастао па је решио да се упусти у овај научни рад. Историја нас учи да извлачимо грешке других како не бих кроз живот понављали исте и да истрајемо у правцу доносећи одлуке разумне за све нас. Игор Љубас

Литература и извори Тихомир Остојић и ОстојићевоРајко. Л. Веселиновић 39. Др Ж. Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба и др. Наређења српске народне црквене аутономије у Угарској, Хрватској и Славонији. Нови Сад, 1897, 345. 39. Тј. Велимир и Босињка 44. Остојић, Мој дневник, 13. 53. Исто, 77. 63. Слога, 1, 2-14. 65. М3ОО, Домовни протокол на бр. 87. - РОМС, Инв. Бр. 4410. 92. РОМС, Инв. Бр. 4407.

Живан Милисавац


Тихомир Остојић реформатор Матице Српске 5. Исто. 80. 6. Исто, 88. 8. Портрети са писама, , 77-78 10. Покрет, св. 1, 1899 Приступ, стр.3. 11. Јов. Радонић, Како се уређивао Летопис. Покрет 12. Исто, 13. 13. Ст. Ст., О извештајима Кљижевног одељења и Одбора Матице српске. Покрет, 1. 14. Исто, стр. 15. 17. М. Ј., О књижници и књижничару Матице српске. Покрет, 1. 18. Исто, 22. 19. Тих. О., Средина Матице Српске, стр. 27. 21. Исто, 41-42. 22. Рад и именик Матице српскеза 1899, 2 додатак, стр. 20. 23. Исто, 22. 24. Исто, 24. 25. Исто, 30. 26. Рад и именик, 1900, II додатак, 44-47. 30. Исто, 57-58 35. Рад и именик, 1900, II додатак, 64. 39. Исто, 71. 42. Календар је изашао за 1903, 1904, 1905, 1906 и 1914. Годину. Све их је уредио Тихомир Остојић осим за годину 1905. И 1906, које је припремио Ј. Радонић 52. Има ли Нови Сад услова да остане средиште овостраног Српства. Покрет 2, 1902, 24. 53. Исто, 27. 54. Рад и именик, 1903, 3. 55. Исто, 11. 56. Летопис, 234, VI, 1905, 113. 57. Летопис, 234, VI, 1905, 113-114.


58. Летопис, 240, VI, 1906, 118-119 62. Летопис, 249, III, 1908, 154. 65. Исто, 283 и 284, XI и XII, 87-88. 67. Рад и именик 1, 1912, 29-30. 69. Исто, 13. 70. Рад и именик 1, 1912, 26. 71. Исто, 15. 72. О овој теми расправља се на другом месту, тако да о њој овде неће бити речи. 73. Летопис, 285, 1, 1912, 1. 74. Рад и именик, 2, 1912, 59. 76. Исто, 2, 1912, 57. 77. Исто, 6, 1912, 244. 81. Све ове чланке Остојић је објавио у св. VI Покрета. О истом питању изашао је у Летопису (св. 5, 1912) уводник Радивоја Врховца, а у св. 84. Исто, 3, 1914, 63. 91. Васа Стајић, Тихомир Остојић. Летопис, 313, 1-3, 1927, 29.


Тихомир остојић  
New
Advertisement