Page 1

IGOR ČOKO

SUBVERZIVNA ESTETIKA ULICE PRIZORI RASKOŠNE STVARNOSTI


Posvećeno Zoji


SUBVERZIVNA ESTETIKA ULICE Prizori raskoĹĄne stvarnosti

Beograd, 2013 - 2017. godine

www.igorcoko.net


UMJESTO UVODA

ili kako je nastalo ovo uliÄ?arenje


P

riča pred Vama rezultat je četverogodišnjeg uličarenja sa fotoaparatom u ruci, posmatranja i dokumentovanja svakodnevnih procesa i promjena koje nosi ritam rastrzanog i haotičnog velikog grada. Za sebe mogu reći da se osjećam kao antropolog sa fotoaparatom u ruci, koji iz vizuelne perspektive kroz dokumentarnu i life fotografiju istražuje i sublimira senzibilitet ulice, ljudi i uličnog života, krajnosti u kojima se do posljednje kapi znoja bore palanka i metropola rađajući inspirativne kontraste, kao refleksiju aktuelnih kulturoloških i socijalnih previranja. Knjiga fotografija koja je pred Vama, a koju sam nazvao “Subverzivna estetika ulice - Prizori raskošne stvarnsti”, epilog je takvog pristupa. Beograd, Jul 2017. Igor Čoko


Po obrazovanju si diplomirani etnolog – antropolog, da li to utiče na način na koji posmatraš ljude? U uvodniku za „Subverzivnu estetiku ulice“, napisao sam da se osjećam prije kao antropolog sa fotoaparatom u ruci, nego samo kao fotograf. Taj antropološki plašt u opservaciji svakodnevnih socio - kulturoloških procesa i prizora sa kojima se susrećem tokom fotografisanja ulice, u najvećoj je mjeri presudan za ovakvu priču. Za drugačiji pristup, razumijevanje i analizu tih procesa, za komunikaciju sa ljudima koji su tema mojih fotografija kada radim direktne, lične priče, kao i za pozadinski rad „nevidljiv“ u samom procesu stvaranja, ali transparentan u finalnom, obrađenom obliku fotografije. Nije poenta fotografisati, recimo, prosjaka na ulici samo zato što je prosjak i djeluje „atraktivno“. Kako je to slikovito opisao jedan ozbiljni, iskusni fotoreporter: „slikanje prosjaka je kao slikanje ribica u akvarijumu“. Ali, ako uhvatite u kadru recimo, prosjaka koji nema pola lijeve noge, pritom je bos, a pored njega je reklamna kesa butika cipela „Office shoes“, e to već dobija sasvim drugu dimenziju i kontekst. I tu nastupa antropolog, tj. mogućnost da u naizgled običnom detalju prepoznate mnogo dublji kontekst. Način na koji hvataš momente svojim fotoaparatom čini da tvoje fotografije pričaju priču. Da li su ti momenti slučajni ili ih „čekaš“? Pa suština fotografije jeste da ispriča priču. Da ne bude nasumični detalj koji nešto prikazuje, ali ne znate šta. Ulica je u tom smislu često puta klopka, ali i nevidljivi saveznik. Beograd je kao grad savršen za uličnu fotografiju, isticanje ulične priče, upravo zbog svojih ekstrema, kontrasta kojima obiluje. Nimalo dosadan, štaviše, katkad vrlo uzbudljiv grad, iskren, bez foliranja u toj svojoj izmučenosti, interakciji i prljavosti koja ima šmek velegrada. Ako deset puta prolazite istom rutom, svaki put ćete zateći različit kontekst. Beograd ne voli da pozira, ne pati od estetskih kompleksa kao druge manje


ili veće evropske metropole. Mnogo je više andergraund u tom socijalnom obolu. Kad izađete na ulicu, presudno je imati ideju, znati šta je neki zami išljeni cilj, šta želite da fotografišete, na koje segmente da usmjeravate pažnju. I tu nema pravila oko slučajnosti i čekanja. Naravno, postoje momenti i situacije kada imate „priču“, kompoziciju kojoj fali detalj i onda ga strpljivo čekate. Ali je mnogo uzbudljivije kada pustite da vas ulica nosi i iznenađuje trenucima u kojima morate reagovati jer su trenutni, jedinstveni, neponovljivi. To je zgodna mentalna gimnastika koja vas tjera da razmišljate u trenutku o više stvari – kompoziciji, specifičnosti priče, podešenim parametrima fotoaparata, da sve to ispadne kako treba… Često puta se desi da propustim kadar, nemam vremena/strpljenja da čekam, ili je u pitanju situacija koju nije baš etički fotografisati, i onda vam karma to vrati na drugoj strani, iznenadi vas u nekoj novoj situaciji… Desi se da danima uličarim, a ne snimim ništa ili bar ništa vrijedno pomena, a onda u jednom danu me zapljusne cunami situacija koje sam morao ovjekovječiti. I sve se dešava spontano, autentično, onako kako jeste, pa sa sve svijesnom greškom u kompoziciji, a to ulica toleriše. „Subverzivna estetika ulice“ je naša realnost i naš život. Suočavanje sa kontrastima i situacijama koje su uporna konstanta još od početka devedesetih, beskrajna igra propadanja koja će možda, svoj pravi efekat imati kao dokument za nekih 10 – 20 godina… Ali treba je uočiti, arhivirati. Ukazati, ma koliko god to bilo degutantno, jer ako okrećemo glavu od ovakvih stvari, može nam biti samo gore. Koliku ulogu u kritici društva ima tvoja umetnost? Poenta dokumentarističkog pristupa jeste kritika stvarnosti i društva, aluzija na efekte paradoksalnih situacija koje nam se odvijaju pred očima. Od kulturoloških, preko dnevno-političkih do socijalnih. Ljudima je generalno, muka od hard core socijale, ali je zapravo, neprimjereno i stalno okretati glavu od takvih situacija. Što čovjek svjesnije, u ovom slu

čaju fotografski ulazi dublje u to socijalno podzemlje, susreće nevjerovatne kontraste, apsurdne situacije koje su itekako refleksija efekata stvarnosti koju proživljavamo. Nisu tu samo beskućnici i prosjaci, to je negdje uobičajeni dio folklora svakog velikog grada. Poenta je u sitnicama, detaljima koji se dešavaju ispred nosa, a koji prosto vape da budu uhvaćeni, arhivirani... jer na nevjerovatno bizarne i apstraktne načine kritikuju društvo i ukazuju na paradokse. Ponekad se iskreno, baš i ne osjetim prijatno u količini tih detalja, ali to je to. Naša realnost. Fotografija je najbolji kritičar društva, posebno ako iza nje stoji jasna, efektna, angažovana vizuelna priča koju posmatrač treba da shvati i razluči na sebi svojstven način, ali da se ne udalji od njene suštine. Šta te inspiriše i koji motiv koji je baš karakterističan za tebe? U ovom serijalu inspiracija je priliko široka. Inspiracija je konstantan proces koji se širi i rađa nove detalje. Zajednička konstanta je ulica, kostur se detalji, masa za oblikovanje je poigravanje apstrakcijom kao oružjem za kritiku društva i neverbalna komunikacija između aktera, simbola i objekata na fotografijama koje imaju neki svoj konstantni diskurs. Recimo, poigravanje simbolikom ljepotnog ideala kojim nas bombarduju sa bilborda, izloga ekskluzivnih butika ili trećih izvora. Taj nerealni prisutni glamur koji u svojoj zamišljenoj kompoziciji redovno naleće na prizore stvarnosti i biva „zaprljan“ prizorima koji narušavaju šljašteći kontekst i vraćaju priču u blato stvarnosti. Volim i da pričam sa ljudima sa margine, obilazim beskućnike po debelom minusu, da im priđem, doprem do njih lično, uspostavimo kontakt i međusobno poverenje, ma koliko god to bilo teško. Da ne bude jednostrano zadovoljstvo – dar sa uzdarjem, što bi rekli antropolozi – oni meni fotografiju/ dušu, ja njima nešto što će da im donese radost. Makar trenutnu. iz intervjua za sajt Inspiriši me, februar 2015. povodom izložbe u galeriji Bartselona...


ESTETIKA PATRI(J)OTIZMA


“Subverzija kad se jednom desi, više je ništa ne može zaustaviti” - mudrost je koja najbolje definiše stanje svijesti na ovim prostorima, već duže od dvije i po decenije. Postavili uličnu estetiku patri(j)otizma u 1991. ili 2017. godinu, dobićete maltene isto stanje stvari. U pitanju su tek nijanse tehnološkog napretka u dokumentovanju stvarnosti. Sve ostalo je samo - gore. Konstantni vorteks fidbekova koji opasno šamaraju čistu svijest i savjest na izdisaju. Satkana od šizofrenih trenutaka, ulična estetika patriotizma uvijek se potrudi da iznenadi drugačijom dimenzijom dna. Superbrzi tranzit iz socijalizma u stanje slobodne kritičke (nacionalne) svijesti, otvorio je Pandorinu kutiju suštinskog neznanja i neshvatanja materije, instinktivno vođenu nacionalističkim, revanšističkim nagonima koji su tokom devedesetih otvarali vrata porazima i paradoksima, a čiji je mit praktično, postao usud prelaska s generacije na generaciju. Kroz pogrešno postavljenu sliku takvog mita, inata i upornosti srljanja u pogrešnom pravcu, događaju nam se apsurdna snoviđenja i fleš bekovi u kojima masa više nije masa, već antropološki fenomen za oblikovanje po potrebi aktuelnog ubijanja u pojam... Ovo su samo neki od tih prizora...

12/13


14


15


16/17


18/19


20


21


22


23


24


25


26/27


28


29


30


31


32


33


PRIZORI RASKOÅ NE STVARNOSTI


“Čekaj, da li mi živimo u istom gradu?” - upitao me drug listajući fotografije iz ove serije, misleći pritom na prizore dokumentovane na istima. Drug koji je isto skitara i jako dobro poznaje grad. Da, živimo u istom gradu, ali ne primjećujemo iste prizore, ne hvatamo se za iste detalje. Prizori raskošne stvarnosti su “ironični” osvrt na scene naše svakodnevnice. Na ono što nam se odigrava pred očima, a što zbog ubrzanog ritma života ne stignemo da vidimo. Ili ne želimo. A u čemu se krije suštinska istina dimenzije našeg dna. Posmatrajući situaciju prevashodno kao antropolog, moram da uočim simboliku sukobljenih krajnosti u svakodnevnom životu. Socijalnih i kulturoloških. I način na koji te krajnosti međusobno komuniciraju, stopljene u prizore u kojima se součava široka paleta izraženih osjećaja realnosti, tranzicije, propadanja i uzbuđenja... Neverbalna komunikacija u kojoj preovladava diskurs simbola i simbolike sa čovjekom kao stradalnikom u glavnoj ulozi. Neposrednost iskustva dokumentuje slike grada od kojih bi rado pobjegli, da možemo...

36/37


38


39


40/41


42


43


44


45


46


47


48


49


50/51


52


53


54


55


56


57


58


59


60


61


62/63


64


65


66


67


68


69


70


71


72


73


74


75


76/77


78/79


80/81


O LJUDIMA


Volim da radim ulične portrete, interakciju sa ljudima specifičnih, osebujnih životnih priča. Razmjenu energije koja nosi kreativno i konstruktivno iznenađenje. Neke od najsnažnijih mudrosti i životnih istina, saznao sam od ljudi sa margine. Od onih koji su “dolje”, čije su sudbine sastavni dio estetike ulice. Prisutni, neviljivi, a opet - bogati duhom i u najtežim okolnostima. Čudna je ta energija neposrednog pristupa, ulaska u dušu. Koliko god da grad djeluje haotično i hiperaktivno, ljudi iz ove knjige su usputne oaze mira u tom grotlu. Fotografisao sam ih u nekom zamišljenom kontekstu interakcije sa pozadinom, slušao životne priče, pio i jeo s njima, častio pivom i oni mene. Obostrana pažnja je urodila sinergijom osmjeha, eksplozije energije kao kontraudara uslovima života u kakvom provode dane. Ljudi su jedna od najvećih radosti ulične fotografije. I istovremeno, najrealniji reper stanja duha.

84/85


86


87


88


89


90


91


92


93


94


95


SADRŽAJ

06. Umjesto uvoda 10. Estetika patri(j)otizma 34. Prizori raskošne stvarnosti 82. O ljudima 98. O autoru

Igor Čoko “Subverzivna estetika ulice: Prizori raskošne stvarnosti” Edicija: Grain books, izdanje 001 Broj strana: 100 Fotografija: 78 www.igorcoko.net Izdavač: Centar za rehabilitaciju imaginacijom Štamparija: Makarije, Markovićka 40/6 Beograd Beograd, 2017. copyright: Igor Čoko Fotografija autora: Marina Kovačević Tiraž: 300 primeraka


Igor Čoko rođen je 1975. godine u Kninu, Hrvatska. Živi i radi u Beogradu. Po obrazovanju je diplomirani etnolog – antropolog. Iz perspektive vizuelnog antropologa, kroz dokumnentarnu i uličnu fotografiju istražuje senzibilitet ljudi, uličnog života i života stigmatizovanih grupa. Do sada je svoje radove izlagao na samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i Evropi, a radovi su objavljivani u vodećim medijima na prostoru bivše Jugoslavije i Evrope. Autor je knjiga fotografija “Subverzivna estetika ulice - Prizori raskošne stvarnosti”, “Zarobljeni - Pakao je tu iza ugla” i “Iza rešetaka - Život osuđenika iz Okružnog zatvora u Beogradu”.


www.igorcoko.net

Subverzivna estetika ulice  

"Subverzivna estetika ulice - Prizori raskošne stvarnosti" iz vizuelno antropološke perspektive kroz dokumentarnu fotografiju istražuju i su...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you