Page 1

IGOR ČOKO

IZA REŠETAKA ŽIVOT OSUĐENIKA IZ OKRUŽNOG ZATVORA U BEOGRADU


IZA REŠETAKA

ŽIVOT OSUĐENIKA IZ OKRUŽNOG ZATVORA U BEOGRADU Prošireno digitalno izdanje

Beograd, 2017. godine


O ZATVORU

Okružni zatvor u Beogradu je ustanova poluotvorenog tipa u kome postoji odeljenje za smeštaj osuđenih lica, zatvoreno odeljenje i posebno odeljenje zatvorenog tipa za smeštaj pritvorenih lica. Pod nazivom Centralni zatvor u Beogradu započeo je sa radom u septembru 1953. godine i pod tim nazivom funkcionisao je sve do 1968. godine. U navedenom periodu nalazio se u sastavu Sekretarijata za unutrašnje poslove Republike Srbije. Od 1968. do 1991. godine nalazio se u sastavu Sekretarijata za pravosuđe i upravu Republike Srbije, a od 1991. godine nalazi se u sastavu Ministarstva pravde Republike Srbije. U arhitektonskom smislu ovaj Zatvor spada u ustanovu koja sa četvorougaonim rasporedom svojih objekata stvara zatvorene korisne površine (šetališta i sl.). Zatvori tipa Obern-Sing-Sing imali su uticaj na način projektovanja zatvora, a u takvom stilu izgrađen je Okružni zatvor u Beogradu. Razlozi bezbednosti su svakako odneli prevagu nad standardima o uslovima smeštaja. Prilikom eventualnog pokušaja bekstva, lice lišeno slobode ne može se ni u slučaju prokopavanja zida naći van zatvora, već može dospeti u susednu ćeliju, hodnik zatvora ili, u najboljem slučaju, šetalište Zatvora omeđeno zgradama iz kojeg je nemoguće pobeći. Zgrada Zatvora je građena kao kompaktan objekat, a sastoji se od upravnog dela, pet blokova i četiri šetališta između blokova. Okružni zatvor u Beogradu koristi podrum, prizemlje, prvi i drugi sprat, a Kazneno-popravni dom bolnica u Beogradu koristi treći i četvrti sprat. U odeljenju za smeštaj osuđenih lica, nalazi se 280 osoba. Od tog broja, njih 64 služe kaznu u poluotvorenom odeljenju, a ostatak je u zatvorenom odeljenju. Mnogo se ulaže u rad Službe za tretman i to daje rezultate - nema mnogo samopovređivanja i konfliktnih situacija. Svi problemi se uglavnom rešavaju razgovorima i bez primene značajnih rezultata sile. U svemu tome, značajan je rad raznih kulturnih, literarnih sekcija koje su pomogle da tenzije kod osuđenih lica značajno opadnu, a mnogi od osuđenika su uložili sopstvene napore, tako da imaju manje prostora za neke druge aktivnosti koje su prosto deo neformalnog zatvorskog sistema. Tretmanski deo je značajan prevashodno i kroz radno angažovanje, razne grupne radove u vidu smanjivanja besa, skidanja tenzija i ostalog. Ovakav vid postupanja mnogo pomaže da se osuđenici mnogo bolje osećaju i lakše adaptiraju zatvorskom sistemu. Zvonko Grulović, upravnik


UVOD

U trenutku kad masivna metalna vrata kapije na ulazu u pritvor Okružnog zatvora u Beogradu zalupe iza leđa, kada vas revnosni pripadnik Službe obezbeđenja isproverava do najsitnijih detalja na poslednjoj tački slobode, ulazite u prostor gde stanuje realnost kakvu ne poznajete. Ulazite u dimenziju pomešanih energija koje emituju čudan, težak, opor vajb. Tamo gde ste ušli, najmanje je lepih stvari - rešetke i kocke neba koje štrče iznad šetališta skockanih između masivnih blokova dominantne sive zgradurine u srcu grada, užurbana sinhronizovana svakodnevnica u kojoj se prepliću oni koji su tamo po zasluzi i oni koji tamo rade. Gazeći izlizani teraco dugih sivih hodnika, nameće se dilema o predrasudama - usađeni stereotip o nečemu što se po defaultu predstavlja kao loše, negativno. Posebno u ovom, zatvorskom slučaju. Da li mora zaista biti tako? Da li stereotip o robijašima mora da bude svesno negativan? Ili možda krije ispod dubokog sloja emocija i neku drugu, svetliju stranu priče? Kakav je to život iza brave? Šta se tamo zaista dešava? Kakvi su to profili ljudi? Ova priča prati svakodnevnicu osuđenika sa zatvorenog odeljenja bloka 5-1 Okružnog zatvora u Beogradu. Na direktan i transparentan način, dotiče srž njihovih svakodnevnih aktivnosti i rituala, dokolice, radnih angažmana ili kreativnih izazova. Ličnih i moralnih preispitivanja, ravnodušnosti ili euforije, identiteta i emocija iskazanih kroz ožiljke, tetovaže ili nešto treće što definiše i opisuje kompleksnost njihovih ličnosti i zatvorske ikonografije. Tamo gde je kocka neba jedino plavetnilo koje mogu da vide. Dok ne izađu na slobodu. Kao bolji ljudi. Ili ne. Fotografisano u Beogradu, tokom 2014 - 16. godine. Igor Čoko, autor


O ROBIJI

“Skupio sam preko dvadeset godina robije. Pola života sam po robijama. Nije da sam imao loš život, naprotiv. Divni roditelji, mirno detinjstvo... Ali, uzela me ulica. Bajo moj, bio sam i u Zabeli i u Mitrovici i napolju sam robijao... Moram da ti priznam, robija mi je u dva navrata spasila život na ulici. Jednom kad sam krenuo da divljam s oružjem, drugi put kad sam krenuo da valjam dop... Ce ze mi sada, nakon svega dođe kao obdanište, veruj mi. Ovde ti je kao da živiš u jednoj ulici. Ovde se čovek odmori pred izlazak...”

“Da nema teretane, poludeli bi. Poubijali bi se, zatvoreni po čitav dan. Ovako dođeš, ispucaš se, nabaciš masu i onda si miran. Bitno je da radiš na sebi... “

“Poseban osećaj je kad stignu paketi. Kad te se sete s polja. A u paketima svega. Duvan i kafa - to je suvo zlato. Kad imaš kafu i duvan u sobi, onda je mir. To su neki momenti kad je sve ok. Ali, opet, džaba da je u paketima i ptičije mleko, kad nemaš slobodu... Ovo mi je, nadam se poslednja robija. Bežao sam iz tri zatvora napolju. Na ovu, poslednju robiju dobrovoljno sam se javio. Dosta je bilo. Aj da to odradim pa da počnem ispočetka...”

“Pre dolaska u Ce ze, robijao sam u Mitrovici šest godina. Za tih šest godina imao sam 39 samnica po 15 dana. To je mnogo samnica i mnogo dana. Ali, svesno sam ih tražio. Napravim sranje da me izoluju. Onda tako u samici razmišljam. Vodim neke svoje misli, neki svoj dnevnik... Prepisujem u svesku misli robova koje su ostavili po zidovima. Svašta čovek nauči u samnici...”


TETOVAŽE

“Tet sam radio gore u Specijalnoj bolnici, na meri. Mesto gde sam je tetovirao najviše boli. Boli u pičku materinu, kad krene da te bocka i senči po petnaest puta po živoj rani. Nije to ko napolju sa profi opremom i petnaest igala. Ali, nekako mi lepa ta bol. Prija. Sva lepota dolazi iz boli...”

“Ožiljci? Pa uspomena na prvi dolazak u Ce ze. Tad sam se baš isekao. Onda sam napravio tetovažu, da sakrijem te ožiljke... Tetoviranje u zatvoru je otpor sistemu, na prvom mestu, stvar statusnog simbola. Ko je ko i iznad koga. Tačno se zna ko je šta i kod koga radio. I treće, to nije samo otpor sistemu u zatvoru. Tetoviranje u zatvoru je i otpor sistemu na slobodi. Jer se tačno vidi razlika zatvorskog rada i rada u salonu. I onda, kad izađemo napolje, oćemo da svet zna da se ne stidimo i da se zna gde smo. Međusobno se prepoznajemo po tim tetovažama”.

“Burmu sam istetovirao tokom robije zato što nisam mogao da nosim prsten. Burma je posveta mojoj ženi koja me čekala sve ove godine robije. Burma je moja posveta odanosti i večnosti. Ne može da se skine, ne može da se proda. I dokaz je vernosti do kraja života osobi koja me je jedina promenila.”

“Nemoj da me puno pitaš zašto sam tu istetovirao molitvu. Sam sebi sam je radio. On me maltretirao, ja sam ga rokno. Nema tu puno filozofije. Da li žalim? Ne. Zato što je zaslužio. I opet bi ga rokno. A tetovaža je moje iskupljenje, krst koji ću da nosim do kraja. Toliko...”


AKTIVNOSTI

“Pohađamo ovde opismenjavanje. Oću da naučim da pišem, da mi bar malo robija bude korisna. Kako ide? Pita me drug iz sobe dokle sam stigao. Ja mu kažem, za dva dana sam stigao do V. On se smeje...”

“Rad u zatvorskoj biblioteci je jedan super osećaj kada oblikuješ i kreiraš život robova u zatvorenom. Kroz knjige makar na trenutak pobegneš iz zatvora. Kroz knjige i dok spavaš. Volim kad me pitaju za savet i kad mogu nekome da olakšam robiju izborom literature. Biblioteka je najbolje mesto u zatvoru...”

“Imaš tri vrste robije. Robijanje uz teretanu gde nabacuješ masu, robijanje uz metadone i terapije i robijanje uz posao. Ova treća je najbolja. Brate, prvi deo dana provedeš na poslu, imaš sadržaj, obilaziš mesta, imaš svrhu. Onda kad dođeš u sobu imaš drugačiji status. Znaju da se cimaš, da radiš, da nisi drukara... Pre ovog dolaska u Ce ze, prošao sam dosta robija. Ali jedina prava robia je robija na obraz....”

“Nisam ja krimos ni uličar. Imao sam jednu epizodu o kojoj ne želim da pričam, a koja me je dovela ovde. Dobio sam priliku da radim. Znači mi to. Imaš neku svrhu dok čekaš da istekne kazna. Ispunjen dan. Dođeš s posla umoran i nemaš vremena da misliš o glupostima. Kažem ti, napolju me čeka porodica, daj da ovo odrobijam i nikad više... ”


Realizator projekta: Ministarstvo pravde Republike Srbije Uprava za izvršenje krivičnih sankcija Okružni zatvor u Beogradu

Autor fotografija: Igor Čoko Fotografije su nastale u periodu od oktobra 2014. do decembra 2016. Lica na izdržavanju kazne zatvora potpisala su pismenu saglasnost za fotografisanje za potrebe knjige, a u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Fotografije objavljene u ovom izdanju ne smeju se koristiti van konteksta publikacije i bez prethodne saglasnosti Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. U Beogradu, decembra 2016. godine

O AUTORU: Igor Čoko iz perspektive vizuelnog antropologa kroz fotografiju dokumentuje život ulice i socijalnih, disfunkcionalnih i marginalnih grupa i pojedinaca. Knjiga fotografija “Iza rešetaka”, deo je obimne dugogodišnje opservacije sprovedene u direktnom radu sa licima na odsluženju kazne zatvora u Okružnom zatvoru Beograd.


Iza resetaka  

Produžena, digitalna verzija originalne štampane knjige u nešto drugačijem izdanju. Priča o životu osuđenika na izdržavanju kazne zatvora u...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you