партизанима страдалим 1941. године у овом месту, а на плочи се налази и име Доборосава Шибалића који није би партизан. У црквеној књизи умрлих цркве дубовске пише да је погинуо 11. октобра 1941. године у 10 сати пре подне испред болнице у Рашки у обрачуну са партизанима. Био је припадник четника Машана Ђуровића, а лаж је да је погинуо као партизан. Кад је његова мајка Грозда пошла саоницама
школа отворена 1876. године. У књизи су наведена имена свих учитеља од те па све до 1967. године. Предмет интересовања историчара била је црква у Дубову, а пажљивом читаоцу су понуђени подаци о свим, до сада непознатим, свештеницима који су у овом месту службовали између 1835. и 1967. године. Међу њима је и име Митрофана Романова који је умро и сахрањен у Гокчаници, а веровало се да
тима из 19. века професор Љушић наводи назив Гакчаница, други аутори Глочаница или Гочаница. У 19. веку није било куцаних докумената, па је на основу писаних често погрешно идентификована. Професор краљевачке гимназије Радослав Љ. Павловић написао је 1924. године књигу „Подибар и Гокчаница“ у којој је много нетачности јер аутор није са ових простора, и не по-
у Рашку да преузме тело сина са њом је отишла и моја баба. Причала ми је да су отишле по зимском времену а Грозда, откопавајући гробове погинулих четника, познала сина по чарапама које је плела. То су историјске неистине које сам у овој књизи хтео да исправим – каже Арсић. Цело поглавље посвећено је школи у Гокчаници за коју се до појаве монографије веровало да је почела да ради 1863, односно 1874. године. У Државопису Кнежевине Србије Арсић је пронашао податак да је први учитељ у Гокчаници био Илија Кнежевић, а да је
потиче из царске породице Романов. Милољуб Арсић доказује да је Митрофан рођен у Харкову и да нема никакве везе са породицом цара Николаја кога су убили бољшевици заједно са супругом, четири кћери и сином Алексејем 1917. године. Монографија Гокчанице обухвата период од 1220. годне, када се први пут помиње област Гвочаница, све до 1970. јер се у историји не обрађује време последњих 30 до 40 година. Гокчаница је специфична и по томе што се њено име врло често погрешно писало и изговарало. Тако у докумен-
знаје најбоље топономатику, па прави кардиналне грешке и за читаве родове наводи погрешна имена. - У Гокчаници постоји род Ђурађевића које он обрађује као Ђурашевиће каквих никада није било у овом крају, а нема их ни данас. Те неистине су се шириле у литератури, па много нетачних података има и о пореклу становништва. Ја сам потврдио оно што је утврдио Јован Цвијић, а и Радомир Илић који је 1900. године проучавао Ибар и насеља око њега, поготово студенички крај. За разлику од Шумадије, у коју је становништво у 18. и 19. веку,
81