Page 1


Izdvajamo iz sadržaja:

IMPRESSUM

Aktuelnosti: Svaki četvrti ilegalni radnik mora pakovati kofere

3

Izvršni urednik Velid Jusufović

Aktivnosti udruženja: 4

Osnovan Literarni klub “Husein Bašić”

Position: Islam u Luksemburgu iz prizme Luksemburke

6

Geschehnisse: Eklat in der Uno-Generalversammlung De l’immigration à la citoyenneté

Glavni i odgovorni urednik (Rédacteur en chef ) Almir MEHONIĆ

8 12-13

Redakcijski kolegij: Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademik Muhamed Filipović, dr. Džemaludin Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae), Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović, mr. Fatmir Alispahić, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević, Edit Agović Umjetnička fotografija Nedžib Vučelj Urednik ilustracije Sabahudin Muranović Muran

Tema broja:

Dizajn i prelom Semir Šišić

Anketa medju intelektualcima o pasivnosti 18-23 bosnjačke elite

Štampa Imprimerie EXE

Reportage: Bosnische Erholung für die Seele

Izdavač / éditeur Centre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

24-25 Partnerska organizacija / partenaire

Pod lupom: Manji Bh entitet za šest godina izgubio opštinu 26 veličine Foče

Le projet est financé par

Naša riječ: 30 godina od „Sarajevskog procesa“

30-31

Vakat:

FEI 2007-2013

Bošnjaci na carskom Diwanu

37

Međe: B.S.Boškailo predstavlja najoobimniji roman u 38-39 Bošnjaka

Diwan -april/avril 2013.

Adresa redakcije 26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz Tel. +352 26 950 681 Mob. +352 691 725 226 Fax. +352 26 950 680 e-mail: almirmehonic@yahoo.com L’opinion exprimée dans cette publication ne reflète pas nécessairement la position officielle de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration / Ministère de la Famille et de l’Intégration


Kapija

Sandžački čvor Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

S

rbija i poslije 12 godina od petooktobarske revolucije, kada je sa vlasti zbačen Slobodan Milošević, nije mnogo odmakla u procesu decentralizacije zemlje. Tada je u samoj izbornoj platformi Demokratske opozicije Srbije decentralizacija i regionalizacija države zauzimala visoko mjesto. U tom programu bilo je mjesta i za Sandžak. On je bio zamišljen kao zaseban region u regionalizovanoj državi. U godinama nakon 5. oktobra 2000. godine jedna po jedna stranka, članica DOS-a, odustajala je od priče o regionalizaciji Srbije. Naravno, ovo je najviše pogađalo najnerazvijenije regione, među kojima je Sandžak zauzimao prvo mjesto. Kako je to izgledalo i izgleda na terenu? Diskriminacija Sandžaka Funkcije u bitnim ustanovama u sandžačkim opštinama kreiraju se u Beogradu, pa tako i sama struktura zaposlenih, počev od načelnika i inspektora u policiji, direktora i šefova u zavodima za zapošljavanje, distribuciji, pošti, upravi prihoda, centrima za socijalno, bolnicama, inspektori za rad i radne odnose... Školstvo je, takođe, van domašaja lokalnih i regionalnih interesa. Školski programi, sadržaji, udžbenici, kreiraju se, takođe, u Beogradu. Lokalna samouprava i lokalna vlast je svedena na formu. Pored nekoliko mjesta u opštinama i par direktorčića po domovima kulture, obdaništa i muzeja, lokalnim vlastima nije ostalo ništa. Lokalna vlast ne samo da ne može utjecati na ekonomski oporavak i razvoj, nego je izopštena od bilo kakvog upliva u običan život građana. Ako ovome dodamo da svim vodotocima, prirodnim resursima, šumama i prirodnim ljepotama upravljaju zavodi koji su, po pravilu za sandžačke opštine, izmješteni ili u Kraljevo ili u Užice, dobijete odgovor zbog čega je Sandžak godinama najnerazvijenije područje u ovom dijelu Evrope. Ovakvo uređenje je osnova ekonomske i nacionalne diskriminacije Sandžaka i Bošnjaka. Okvir za opstanak Daleko od uticaja lokalnog stanovništva, sve republičke ustanove koje imaju svoje ispostave po sandžačkim gradovima su nedostupne za Bošnjake. Iako zakoni Srbije kažu da u tim ustanovama nacionalna struktura zaposlenih mora odražavati nacionalnu strukturu građana u toj opštini, Bošnjaci su zaposleni u procentu statističke greške. Da

ne ulazimo u to da je i taj mali broj zaposlenih uglavnom iz reda podobnih Bošnjaka. Zbog svega navedenog, riješavanje statusa Sandžaka je neminovnost. To je svojevrsni zaštitni okvir za opstanak Bošnjaka, kako ekonomski, tako i duhovni. Srbija je od 5. oktobra 2000. godine do danas dobila milione donacija, ali se u Sandžaku niko ne može sjetiti niti jedne značajnije investicije . Svi sadašnji i svi budući problemi u Sandžaku nastali su nerješavanjem njegovog statusa. Zato je status Sandžaka pitanje svih pitanja , a nikako sredstvo za jeftini politički marketing. Naša odgovornost Ipak, ovdje treba postaviti pitanje sandžačkog unutarnjeg kapaciteta za rješavanjem svoga statusa. Ako hipotetički uzmemo da nam se sutra riješi status, zapitajmo se da li zaista među Bošnjacima i svim Sandžaklijama postoji kapacitet za vođenje jedne moderne evropske regije? Bojazan je da bi „pazarska“ politika ubrzo formirala i dupli region Sandžaka, po istom receptu kako je formirala dupli Univerzitet, dupli BNV, duplu Islamsku zajednicu, duple partije i kulturna udruženja. Nedorasla politička, vijerska, kulturna elita zarobljena je u međusobnim sukobima, a pomenuti tabori ponajmanje su ideološki suprostavljeni, već su dominantno u ličnim interesnim sukobima. Tu ne postoji odgovornosti za kolektiv. Nacionalni i regionalni interesi su uvijek u zapećku ličnih, a demagogija i isprazne parole su uobičajen način komuniciranja sa masama. Zbog toga, riješavanje statusa Sandžaka nije moguće bez predhodnog riješavanja problema sa sandžačkom političkom i vjerskom elitom. Uspostavljanje sandžačkog koncenzusa je preduslov ozbiljnog bavljenja sandžačkim pitanjem. A uspostavljanje koncenzusa bez smjene političkih i vjerskih lidera koji vladaju sumornim sandžačkim prostorom preko dvije decenije samo je iluzija. Nažalost, svaki od njih su dio nekog problema, a ni jedan dio nekog rješenja. Status Sandžaka je krov nad izgrađenom kućom sa jakim temeljima i zidovima. Možda je došlo vrijeme da prestanemo pričati o krovu, nego da zapnemo na kopanje temelja.

Diwan - januar/janvier 2013.

1


Aktuelnosti

Luksemburg 2015. ukida načelo bankovne tajne Pet zemalja EU-a dogovorilo automatiziranu razmjenu podataka o vlasnicima bankovnih računa radi smanjenja utaje poreza. Luksemburg je potvrdio da je spreman da uvede tražena pravila, koja bi se primjenjivala od 2015. godine.

F

rancuska, Njemačka, Italija, Španija i Velika Britanija postigle su dogovor o automatiziranoj razmjeni podataka o vlasnicima bankovnih računa u sklopu borbe protiv poreske evazije, odnosno izbjegavanja plaćanja poreza, izvijestili su evropski mediji.

U zajedničkom pismu koje su uputili Evropskoj komisiji, ministri finansija pet najvećih zemalja EU-a izvijestili su da su postigli dogovor o ‚pilot‘ projektu automatske razmjene podataka, čija je svrha suzbijanje utaje poreza. U Evropskoj uniji usvajanje sličnog zakona dosada su kočili Austrija i Luksemburg, insistirajući na načelu bankovne tajne u slučaju domaćih, ali i stranih klijenata. Slučaj Luksemburga Međutim, Luksemburg je u srijedu potvrdio da je spreman da uvede tražena pravila, koja bi se primjenjivala od 2015. godine.

„Možemo uvesti automatsku razmjenu informacija bez ikakve opasnosti od januara 2015.“, rekao je premijer Jean-Claude Juncker. Urušavanje kiparskog bankovnog sistema, čija vrijednost, kao i u slučaju onog luksemburškog, višestruko nadmašuje vrijednost BDPa, te niz otkrića o offshore modelu regulative i oporezivanja bankovnog sistema, izložili su Austriju i Luksemburg pojačanom pritisku da izmijene svoje stavove prema pitanju bankovne tajne. Austrijski kancelar Werner Fayman je u razgovoru za Kleine Zeitung kazao da je njegova zemlja „spremna razgovarati o intenzivnijoj razmjeni informacija o međunarodnim ulagačima“. Dodao je, ipak, da će načelo bankovne tajne ostati na snazi za domaće klijente, napominjući da bi bilo „apsurdno“ kada bi banka u Austriji morala domaćem ministru finansija dostavljati podatke o svojoj štednji.

Sistem konvencionisanja vjerskih zajednica se ne mijenja B

Povećan broj zahtjeva građana Srbije za azil B

roj građana Srbije koji su tražili azil u zemljama Evropske unije u 2012. povećan je u odnosu na prethodnu godinu za više od 6.000, pokazuju objavljeni podaci statističkog zavoda Evropske unije, Eurostata. U 2012. godini, u 27 zemalja članica EU registrovano je 332.000

2

podnosilaca zahtjeva za azil od čega je udeo državljana Srbije šest procenata, odnosno blizu 20.000, pokazuju podaci Eurostata. Najviše zahtjeva za azil državljani Srbije su podneli u Nemačkoj, više od 12.800. Tokom 2011. godine, građani Srbije su podneli 13.900 zahtjeva. Diwan - april/avril 2013.

udući odnosi između vjerskih zajednica i države bili su tema sastanka Parlamentarne ustavne komisije koji je održan 20. marta. Prema riječima predsjednika te komisije Paul-Henri Meyers postignut je koncenzus oko ovog pitanja. Vjerska sloboda će biti unijeta u Ustav u formi jednog općeg teksta. Principi kao npr. neutralnost države naspram vjerskih zajednica, međusobna tolerancija, poštovanje osnovnih prava, kao i kriterijumi za konvencionisanje vjerskih zajednica će biti regulisani posebnim zakonom. Sistem konvencijonisanja se neće mjenjati, dok će detaljna pitanja za svaku vjersku zajednicu biti regulisana u posebnim konvencijama. Političke stranke će biti pozvane da se u narednom periodu izjasne po pitanju moguće konvencije sa islamskom zajednicom, izjavio je predsjednik ustavne parlamentarne komisije.


Von 140 Länder der Welt ist Bosnien-Herzegowina das achte gastfreundlichste Land Bosna i Hercegovina nalazi se na osmom mjestu liste najgostoljubivijih zemalja za turiste, koju je objavio Svjetski ekonomski forum početkom prošlog mjeseca. U Izvještaj o konkurentnosti turističkih zemalja za 2013. godinu ušlo je 140 zemalja svijeta. Jedna od glavnih stavki u širokoj analizi bila je kategorija “odnos građana prema turistima”.

I

n dem Bericht über Konkurrenzfähigkeit der touristischen Länder wurden 140 Länder der Welt umfasst. Einer der wichtigsten Punkte in der umfangreichen Analyse war die Kategorie „das Verhältnis der Bürger zu Touristen“. In der Gesamtauflistung der gastfreundlichsten Länder steht Bosnien-Herzegowina auf dem achten Platz mit 6,6 Punkten, was ein sehr gutes Ergebnis darstellt. Vor unserem Land stehen noch: Island auf dem ersten und Neuseeland auf dem zweiten Platz, beide mit 6,8 Pun-

Ilegalni radnici

Luksemburško državljanstvo

Svaki četvrti ilegalni radnik mora pakovati kofere

Ostaje klauzula o luksemburškom jeziku

652 ilegalnih radnika su se nadali da će putem jedne akcije Vlade dobiti dozvolu boravka. Međutim, 180 od njih sada moraju napustiti državu. 652 ilegalnih radnika u Velikoj kneževini su od početka januara do kraja februara u ministarstvu za imigraciju predali zahtjev za dobivanje dozvole boravka. Ovo je bilo moguće tokom jedne vremenski ograničene akcije vlade, koja je na ovaj način željela da smanji broj radnika na crno, pri čemu je ilegalnim radnicima i njihovim šefovima garantovala da neće biti kažnjeni. 228 osoba su dobile pozitivnu odluku, dok je 180 osoba moralo u roku od 30 dana napustiti Luksemburg. Njihovi zahtjevi su odbijeni, npr. jer ne zarađuju minimalnu platu, jer njihova dokumentacija nije bila kompletna ili jer nisu mogli jasno dokazati da već 9 mjeseci žive i rade u Luksemburgu. Ako ovi ljudi ne napuste zemlju dobrovoljno, prijeti im istjerivanje iz zemlje. Od 91 osobe je zatraženo da predaju dodatne dokumente. Preostaje još 150 zahtjeva, koje službenici ministarstva još nisu pregledali. Članovi udruženja „Asti“, koje je mnogim ilegalnim radnicima pomoglo da popune zahtjeve, nisu zado-

kten. Auf dem dritten Platz ist Marokko mit 6,7 Punkten. Genauso viele Punkte haben auch Mazedonien, Österreich und Senegal. Auf dem sechsten Platz befindet sich Portugal mit 6,8 Punkten. Es folgen Bosnien-Herzegowina, Irland und Burkina Faso mit ebenso 6,8 Punkten, steht es in dem Bericht von CNN. Auf der Liste der am wenigsten freundlichen Länder steht Boliwien ganz oben mit 4,1 Punkten. Nach Boliwien folgen Venezuela, Russland, Kuwait, Lettland, Iran, Pakistan, die Slowakei, Bulgarien und die Mongolei auf dem letzten Platz.

K

voljni, ni iznenađeni velikim brojem odbijenica. „Uslovi su bili prestrogi. Mnogi su imali poteškoće da ih ispune“, objasnio je govornik za odnose sa javnošću Sergio Ferreira. Udruženje „Asti“ još uvijek ne zna na koji način će oni ljudi koji su odbijeni napustiti državu. „Sveukupno je ovo naravno tužno. Ovaj propis može izazvati ljudske drame. Možda će od slučaja do slučaja biti moguće pronaći još neko drugo rješenje.“ Koje nacije? Najveću grupu podnosioca zahtjeva su sačinjavali Kinezi (230), slijedili su ih Brazilijanci (105), državljani Crne Gore (66), stanovnici Zelenortskih otoka- Kap Verde (59), te ilegalni radnici iz Srbije (43). Zaposleni u kojoj branši? Najviše podnosioca zahtijeva (387) su zaposleni u gastronomiji, 112 ih radi u privatnim domaćinstvima, 69 su zanatlije i 45 ih radi u građevinskom sektoru. Diwan - april/avril 2013.

o u budućnosti bude želio da podnese zahtjev za luksemburško državljanstvo mora i dalje ispunjavati uslov da govori luksemburški jezik, ali ne mora više (kako je to prije bio uslov) sedam godina uzastopno živjeti u Velikoj kneževini. Ovo predviđa nacrt zakona o reformi prava na državljanstvo koji je vijeće ministara usvojilo u srijedu. Po mišljenju ministra pravde François Biltgen-a dužina boravka bi trebala biti vezana za klauzulu o jeziku. U principu će se period od 7 godina obaveznog boravka u zemlji smanjiti na period od 5 godina, pod posebnim uvjetima ovaj rok može biti smanjen na 3 godine, a mogao bi se i sasvim izostaviti. Useljenici koji žive u Velikoj kneževini već 20 i više godina neće morati dokazivati znanje jezika. Osim toga, u budućnosti se neće tako rigorozno insistirati na neprekidnom boravku. Klauzula o boravku od 3 godine važi i ne bračne partnere luksemburških državljana koji se doseljavaju u zemlju. Međutim, ona se izostavlja ako bračni par ima dijete sa luksemburškim državljanstvom.

3


Aktivnosti udruženja Luksemburg

Osnovan Literarni klub “Husein Bašić” G

rupa pisaca i ljubitelja pisane riječi osnovala je u Luksemburgu klub pod nazivom - Literarni klub „Husein Basic“, u čast i sjećanje na jednog od najvećih pisaca i rizničara bošnjačke kulture. Ciljevi i zadaci udruženja predviđaju zalaganje za kulturnu, nacionalnu i jezičku zaštitu kulturne baštine Bošnjaka, ali i afirmaciju mladih talenata. Za predsjednika ovog udruženja je izabran ugledni bošnjački književnik Faiz Softić. On je u izjavi za portal imedia-uma.com izjavio da postoji potreba za formiranjem udruženja bošnjačkih, a i drugih pisaca koji žive u Luksemburgu, a vode porijeklo sa nekadašnjeg zajedničkog prostora i koji govore bosanski ili njemu slične jezike. - Tu bi, prije svega, trebalo dobro razgraničiti ko je pisac, a ko nije. Moraju postojati uslovi za ulazak u takva udruženja, i ta se praksa poštuje u cijelom svijetu. Šta hoću reći? Nijesu pisci svi oni koji i napišu knjigu. I zato moramo razdvojiti pisce u jednu stranu škribomane u drugu. Kada god pričam o ovim stvarima, prisjetim se našeg velikog pjesnika rahmetli ismeta Rebronje koji bi znao reći, gledajući nekakav epigonski uradak: „Ah,

BD Fond iz Luksemburga ugostio predstavnike crnogorske diplomatije

što će nastrada bukva, ni kriva ni dužna.“ Radim sve od sebe da se talentima pomogne, da se napute, donosim knjige iz Bosne i dijelim onima za koje znam da su im potrebne i da će im pomoći, ali oni koji pišu samo iz puke potrebe, jer se uživljavaju u ulozi pisca, a iza nje ostaje ništa, takvima je pošteno reći da se okanu ćorava posla i da rade nešto drugo. Opasno je to iz više razloga, a ja ću navest samo jedan: Naše, bošnjačke porodice, pogotovu ovdje u Luksemburgu imaju viši slog para nego knjiga a to je opasno. U tim kućama, znači, djeca nemaju priliku da se upoznaju sa našim istinskim piscima, pa kada dođe nešto iz ruku onih koji blage veze nemaju ni kako treba da izgleda književni tekst, a pogotovu da se nose njime, to se u našim porodicama, zahvaljujući njihovom neznanju, doživljava kao prvoklasna lektira, i tu dolazi do devijacije ukusa, jer - većina ljudi smatra da je svaka knjiga koja izlazi na svjetlost dana - prava! A nije, rekao je Faiz Soft ić Članovi upravnog odbora ovog udruženja su i Sead Ramdedović - sekretar i Remzija Ajdarpašić - blagajnik. Sjednici su prisustvovali i postali prvi članovi udruženja, pisac Edit Agović i pjesnik Safet Ćeman.

Konferencija Tarika Ramadana

K

rajem mjeseca februara u Luksemburgu je održana tribina u prostorijama i u organizaciji BD-Fonda, na temu EU INTEGRACIJA. Izlagači su bili Ivan Leković, ambasador Crne Gore pri EU i Nikola Šaranović prvi sekretar Misije Crne Gore pri EU u Briselu. Skupu su također prisustvovali predstavnici Ambasade Crne Gore u Briselu na čelu sa ambasadorom Veskom Garčevićem, u pratnji Tatjane Raspopović i Gorana Vratnice. Nakon obraćanja pomenutih izlagača, te predstavnika Ambasade u Briselu, predsjednik BD Fonda Enver Korać je uručio gospodinu Lekoviću dokument koji je izradila Bošnjačka kulturna zajednica Crne Gore pod naslovom Izvještaj o polažaju Bošnjaka u Crnoj Gori, koji je poslat na adrese mnogih vladinih i nevladinih organizacija u Evropi i Americi. Inače, u pomenutom dokumentu se ukazuje na prisutnu diskriminaciju prema Bošnjacima u Crnoj Gori.

4

P

od pokroviteljstvom Šure, a u organizaciji knjižare E-islamshop u Luksemburgu je u januaru ove godine održan skup na kome su učestvovali Tarik Ramadan (Tariq Ramadan), poznati univerzitetski profesor i Fethullahu Otmaniju (Mr. FethAllah Othmani) direktor organizacije za certifikaciju AVS i profesoru u centru obrazovanja Šatibi u Lionu. Skup je organizovan u Kongresnom Centru Trifolion u luksemDiwan - april/avril 2013.

burškom gradu Ešternah (Echternach), uz izuzetnu posjećenost. Profesor Ramadan je govorio o suštinskim problemima koji se tiču muslimana u Luksemburgu, ističući potrebu za pravdu i jednakost muslimana u odnosu na ostale religije i to ne na način da se njima oduzmu određene privilegije kako bi bili na istom nivou sa muslimanima, već da se i muslimanima daju iste privilegije kao ostalima.


U Luksemburgu promovisana knjiga priča “Buđenje Bihora”

Promocija knjige okupila Bihorce Autor: Hamdija M. Rastoder

U

prostorijama Zavičajnog kluba „BIHOR“ u Luksemburgu, koji je poznat po humanitarnim akcijama i donacijama za sportske i kulturne aktivnosti u domovini, organizovana je još jedna promocija knjige, odnosno, zbirka priča „Buđenje Bihora“, koju čine odabrane priče devetnaest autora sa prostora exYU. To su, zapravo, priče koje su pristigle na prošlogodišnji konkurs tradicionalne manifestacije „Zavičajne staze“ koja se svake godine u julu i avgustu održava u Petnjici . U propozicijama konkursa jedna od stavki bila je i da su priče inspirisane Bihorom. ZK „Bihor“ Luksemburg bio je pokrovitelj prve nagrade na ovom anonimnom konkursu koja je dodijeljena Abidu Jariću iz Zenice za priču „Sahat“. Promotori su bili Mirsad Rastoder, urednik knjige i Faiz Softić, književnik koji je bio predsjednik žirija i autor predgovora. – Ovo je jedna, po mnogo čemu, posebna knjiga, kako po književnom postupku, tako i

po mjestima odakle su sve priče pristigle. Pokazalo se da je Bihor kao geografski i duhovni prostor postao zanimljiv i ljudima na stotine pa i hiljade kilometara daleko od Crne Gore i Bihora – rekao je u svom nadahnutom obraćanju Mirsad Rastoder, urednik knjige i predsjednik upravnog odbora manifestacije „Zavičajne staze“ Faiz Softić se osvrnuo na stvaralaštvo Ćamila Sijarića koji je svojim pričama i književnim opusom podstakao veliki broj stvaralaca da svojim djelima pokušaju dotaći književne visine kojima je težio veliki pripovjedački mag Ćamil Sijarić. Moderator ove promocije, Raif Adrović, predsjednik ZK „Bihor“ govorio je o značaju manifestacije „Zavičajne staze“ i zahvalio se Mirsadu Rastoderu i drugim entuzijastima na naporima koje ulažu da se kvalitetnim programima afirmiše Bihor kao region koji je iznjedrio veliki broj književnih i drugih stvaralaca. Bilo je to jedno toplo zavičajno druženje koje se i nakon promocije knjige nastavilo do iza ponoći, a, između ostalog, govorilo se i o procesu povratka PetDiwan - april/avril 2013.

njici status opštine koji Bihorci u Luksemburgu i cijeloj dijaspori pomno prate. Cijeneći dugogodišnju posvećenost zavičaju gost iz Crne Gore Mirsad Rastoder proglašen je počasnim članom ZK „Bihor“ Luksemburg. Promocija knjige „Buđenje Bihora“ organizovana je u saradnji sa Literarnim klubm „Husein Bašić“ iz Luksemburga koji djeluje u okrilju ZK „Bihor“. Iz ovog vrijednog udruženja najavljuju da će početkom maja organizovati već tradicionalne susrete za dijasporu iz drugih evropskih država i Luksemburga. Na poziv Envera Koraća, predsjednika ,Bošnjačkog demokratskog Fonda, koji već četvrtu godinu stipendira desetak studenata iz Bihora, Mirsad Rastoder i čelnici Zavičajnog kluba posjetili su sjedište Fonda i sa domaćinima razgovarali o saradnj u organizaciji Zavičajnih staza za ovu godinu i mogućim oblicima organizovanja Razvojnog fonda za Petnjicu. Konstatovano je da bi sve inicijative valjalo objediniti u interesu stvaranja opšteg povjerenja i dugoročnog utemeljenja Fonda za razvoj nove opštine u Crnoj Gori.

5


Position Islam u Luksemburgu

Autor: Lucie Waltzer

Luksemburg u višestrukom religijskom kontekstu

L’islam au Luxembourg reste à nos jours une communauté peu étudiée et peu connue. En effet, il est impossible de quantifier le nombre exact de musulmans au Luxembourg. Depuis 1970, date du dernier recensement où l’appartenance religieuse était mentionnée, il est légalement interdit, en vertu de la loi du 31 mars 1979 de recueillir des données sur l’appartenance religieuse par voie de recensement. Les évaluations quant au nombre de musulmans résidant au Luxembourg se basent dès lors sur l’origine nationale des individus, ce qui n’est pas un très bon indicateur de l’affiliation, car on ne peut pas assigner une personne à une religion sur la base de son origine ethno-nationale . Le critère de la nationalité est souvent adopté, mais s’avère de moins en moins adapté, aussi dans la mesure que les populations immigrées et réfugiées et leurs descendants acquièrent la nationalité luxembourgeoise. Les différentes estimations existant par rapport au nombre de musulmans ne reflètent donc pas le nombre effectif de musulmans au Luxembourg, mais uniquement le nombre de personnes issus de pays estimés à forte population musulmane.

L

uksemburško vjersko polje je doživjelo duboke promjene tokom zadnjih decenija. Jedna katolička zemlja, kakva je bila u početku, sa vrlo malom manjinom jevreja i protestanata, luksemburska vjerska sfera je doživjela bitne promjene, naročito pad pripadnika katoličanstva ali i reorganizaciju vjerskog života zbog uspostave novih religija. Bitne promjene su se dogodile zahvaljujući imigraciji koja je doprinijela pluralnosti vjerskog pejzaža. Sa više od 43,5% populacije, procenat građana stranog porijekla je najveći u Evropi. Sa vjerskog i kulturnog aspekta, imigracija građana s područja bivše Jugoslavije je donijela preobražaj u odnosu na imigraciju iz Portugala i Italije. Radi se o multireligijskoj imigraciji, katolici, orto-

6

doksi i muslimani. Iako su druge manje grupe, porijeklom iz islamskih država, prije toga došle u Luksemburg, kao na primjer građani Turske, Alžira, Maroka, Pakistana, tek kroz imigraciju Bošnjaka islam je postao jedan konstitutivni mozaik u luksemburškom vjerskom pejzažu. Balkansko porijeklo tih građana daje islamu u Luksemburgu jednu posebnu konfiguraciju. Njihov većinski broj predstavlja značajnu predpostavku u pitanju vjerske institucionalizacije, ali i po pitanju odnosa vjernika naspram vjere. Iako je većina muslimana Luksemburga porijeklom s područja bivše Jugoslavije, ima muslimana porijeklom i iz Magriba, Turske i Irana. Dakle, muslimani nastanjeni u Luksemburgu mogu biti različiti na osnovu više faktora: status prebivališta, razlog migracije, datum dolaska u Luksemburg, porijeklo, osobe koje su prešle na islam. Islamska zajednica se karakterizira, dakle, kroz raznovrsnost po pitanju nacionalnosti, ali i kroz različitu kulturu i tradiciju. Islam u Luksemburgu i njegova zajednica je malo poznata i malo istražena. Zaista je nemoguće dati tačan broj muslimana u Luksmeburgu. Davne 1970. godine je bio datum zadnjeg popisa u kojem je vjerska pripadnost bila popisivana. Nakon toga je zakonski zabranjeno (na osnovu Zakona od 31. marta 1979.) da se pri popisu stanovništva navodi vjerska pripadnost. Procjene kada se radi o broju muslimana u Luksemburgu se prema tome baziraju na nacionalnoj pripadnosti osoba, što nije dobar indikator, jer ne možemo osobu vjerski odrediti na osnovu njenog etno-nacionalnog porijekla. Kriterijum nacionalnosti se često uzima, ali se ispostavlja sve češće neadekvatan, jer stanovništvo sa migracijskom pozadinom, izbjeglice i njihovi potomci, uzimaju luksemburško državljanstvo. Razne procjene po pitanju broja muslimana u Luksemburga ne odražavaju njihov efektivni broj. Pored toga ti brojevi ne daju nikakav podatak o vjerskim osjećajima tih osoba. U kvantitativnim istraživanjima vjerske manjine često nisu dovoljno predstavljene. Muslimansko stanovništvo je sociološki nepoznato, premda je konvencija između islamske zajednice i Vlade Luksemburga u toku. Diwan - april/avril 2013.

Verhältnis zwischen Kirche und Staat: Konventionierungssystem bleibt U

m das künftige Verhältnis zwischen den Religionsgemeinschaften und dem Staat ging es in der parlamentarischen Verfassungskommission. Dabei zeichnete sich PaulHenri Meyers, dem Vorsitzenden des Ausschusses, zufolge ein Konsens ab. Der Artikel 21 des Grundgesetzes, der besagt, dass der kirchlichen immer die standesamtliche Trauung vorausgehen muss, wird aus der Verfassung gestrichen. Die Religionsfreiheit wird in Form eines allgemeinen Textes in die Verfassung einfließen. Die Prinzipien, wie z.B. die Neutralität des Staates gegenüber den Glaubensgemeinschaften, gegenseitige Toleranz, die Achtung der Grundrechte, die Anerkennungskriterien usw. werden in einem Gesetz geregelt. Das System der Konventionierung bleibt bestehen. Die Detailfragen für jede einzelne Gemeinschaft werden in der Konvention geregelt. „Nach den Osterferien werden die Parteien dazu aufgefordert, sich zu einer möglichen Konvention der islamischen Gemeinschaft mit dem Staat zu äußern“, sagte Paul-Henri Meyers auf LW-Nachfrage. Die von Kultusminister François Biltgen angekündigte Debatte mit den Gemeinden über die Zukunft der Kirchenfabriken findet im Juni statt.


Une mascarade interminable La Shoura a frappé fort hier en sortant de son chapeau un homme d’une «stature internationale exceptionnelle» selon son président Sabahudin Selimovic : Tariq Ramadan, grand agitateur dans un Occident accroché à sa culture judéochrétienne ou champion du double discours selon le point de vue.

U

ne belle revanche pour la Shoura qui sort peu à peu de sa réserve et de sa timidité pour s’inviter dans le débat public. Créée il y a dix ans, elle a mis du temps à asseoir sa crédibilité, minée par les dissensions internes et par sa diversité culturelle. Une diversité propre à l’islam, moqua-

it gentiment hier Tariq Ramadan, car l’islam du Pakistan n’est pas celui de l’Algérie ou de l’Irak... Le ministère des Cultes avait d’ailleurs beau jeu de regretter l’absence d’une représentatiAuteur: Camille on identifiée du Leroux-Frati culte musulman pour négocier un conventionnement à l’image des autres cultes pratiqués au Luxembourg. Depuis 2011 et l’aboutissement de la refonte de la Shoura, cette excuse ne vaut plus. Et le rapport de la Commission contre le racisme et l’intolérance du Conseil de l’Europe de 2012 rappelle le gouvernement à ses engagements. Réponse : aucune décision avant la livraison du rapport d’experts sur les relations entre l’État et les communautés religieuses ou philosophiques.

Vu de l’extérieur, tout cela ressemble fort à une mascarade, à un signe supplémentaire de frilosité dès qu’il s’agit d’octroyer les mêmes droits aux musulmans qu’aux catholiques, aux juifs ou aux anglicans. Et à la longue, comme dans tout conflit larvé, ce mépris offensant risque de braquer une communauté qui crie son intégration et considère le Luxembourg comme «son» pays aussi. Parce que certains sont là depuis trente ans, parce que leurs enfants fréquentent l’école luxembourgeoise, et parce qu’ils ont le droit de pratiquer leur culte dans des conditions décentes. Certes, les discussions entre le gouvernement, les cultes et la Chambre sur l’évolution du système actuel doivent encore avoir lieu. Mais le temps passe vite et il ne faudrait pas que le gouvernement cède à la tentation de laisser le débat en suspens jusqu’aux élections de 2014. (www.lequotidien.lu) Caractéristiques Le Pont en dos d’âne est un pont en pierre construit selon le modèle romain en arc. De forme semi-circulaire, il présente une longueur de 8,43m pour une hauteur de 4,21m. Sa construction traditionnelle est basée sur l’utilisation de pierres de “Tenelija” taillées à la main et assemblées par du mortier, ses parapets sont en pierre calcaire. La chaussée est également construite de manière traditionnelle, avec des seuils en pierre entre lesquels ont été introduits de galets en mortier. Reconstruction

Pont en dos d’âne Auteur: Velid Jusufović

U

ne vingtaine de ponts en pierre furent construits en Bosnie-Herzégovine sous l’empire ottoman. Il en existait 12 encore jusqu’au début de la guerre en 1992. Historique Le Pont en dos d’âne fut mentionné pour la première fois au milieu du 16e siècle (1558).

Son emplacement fut jadis choisi en fonction du caractère stratégique du lieu, car situé sur une importante voie de circulation régionale. Durant les 16e et 17e siècles, ce pont constituait un axe de communication primordial entre le Nord et le Sud et l’Est et l’Ouest. Il contribuait également à sécuriser efficacement l’endroit en permettant le contrôle de la circulation depuis les tours du Vieux Pont. Diwan - april/avril 2013.

Le Pont en dos d’âne s’est effondré le 31 décembre 1999, à la suite d’inondations, mais aussi et surtout en raison des dégâts subis pendant la guerre (1992-1995). Pour préserver son identité originelle, il fut reconstruit selon son apparence d’avant 1967, dans le respect de son environnement et en tenant compte des changements qu’il connut durant sa longue existence. Le Pont en dos d’âne a pu être reconstruit sous les auspices de l’Unesco en 2002 grâce au soutien technique et financier du GrandDuché de Luxembourg.

7


Geschehnisse

Serbischer Vorsitz

Eklat in der Uno-Generalversammlung

Mehrere Länder haben eine Sitzung der Uno-Generalversammlung unter serbischer Leitung boykottiert. Der serbische Staatspräsident Nikolic kritisierte in seiner Rede nicht nur die Uno-Strafgerichte. Angehörigen von Kriegsopfern soll der Zutritt zum Saal verwehrt worden sein.

D

ie Vereinigten Staaten, Kanada und Jordanien haben am Mittwoch, den 10.04. 2013 eine Sitzung der UnoGeneralversammlung boykottiert, an der unter serbischer Leitung über internationale Strafjustiz debattiert wurde. Sie warfen dem serbischen Präsidenten der Generalversammlung, Vuk Jeremic, vor, bosnische Kriegsopfer ausgeschlossen und einseitige Angriffe des serbischen Staatspräsidenten Tomislav Nikolic auf das UnoKriegsverbrechertribunal für das frühere Jugoslawien zugelassen zu haben. Nikolic protestierte in

8

seiner Rede gegen «lynch-mobben gegen alles Serbische» und warf dem Den Haager Tribunal eine «selektive Justiz» vor, weil Serben bestraft und die Verbrechen von Bosniern und Kroaten übersehen würden. Die Präsidentin der Mütter von Srebrenica, Munira Subasic, sagte, sie sei als «stille Beobachterin» zu der Sitzung zugelassen worden, von Jeremics Sicherheitsleuten aber aus dem Saal geführt worden, als sie ein T-Shirt mit der Aufschrift «Srebrenica« und «Gerechtigkeit ist langsam, aber erreichbar» zeigte. Das T-Shirt sei als Geschenk für Uno-Generalsekretär Ban Ki Moon gedacht gewesen. Der jordanische Uno-Botschafter Prinz Seid al-Hussein und Liechtensteins Vertreter Christian Wenaweser traten an einer Pressekonferenz für zwei bosnische Opfergruppen – die Mütter von Srebrenica und die Vereinigung der Zeugen und Überlebenden von Völkermord – auf. Prinz Seid, der an der Uno-Friedensmission in Bosnien teilnahm und von 2002 Diwan - april/avril 2013.

bis 2005 erster Präsident der Versammlung der Staatsparteien beim Internationalen Strafgerichtshof war, kritisierte Jeremics Sitzungsleitung. Er sei empört darüber, «wie der Präsident der Generalversammlung seine Position und dieses wichtige Thema der Rolle der internationalen Strafjustiz bei Versöhnung missbraucht» habe. Jeremic habe einen unverdienten Angriff der Serbischen Progressiven Partei auf das Internationale Tribunal für das frühere Jugoslawien zugelassen. Wenaweser, der auch Präsident der Vereinigung der Staatsparteien am Internationalen Strafgerichtshof war, warf Jeremic vor, die Generalversammlung für seine eigenen politischen Ziele ausgenutzt zu haben. Der Generalsekretär Ban betonte in seiner Eröffnungsrede angesichts dieser Kontroverse seine «volle und unmissverständliche Unterstützung» für alle Uno-Tribunale. «Die Tribunale unterstützen heisst respektieren – und nicht in Zweifel ziehen – ihrer Unabhängigkeit, Unparteilichkeit und Integrität», sagte er.


Intervju

Jean Asselborn, ministar vanjskih poslova i potpredsjednik Vlade Luksemburga

Očuvanje integriteta, jedinstva

i stabilnosti BiH moraju biti prioritet Razgovarali: A.M - Velid Jusufović

D

iwan:Vaša funkcija ministra vanjskih poslova Vas upućuje i na praćenje situacije na Balkanu. Kako komentirate situaciju u BiH? - Na početku nekoliko riječi o internoj situaciji u Bosni i Hercegovini. Tvrdim da kao i u svakoj državi tu ima uspona i padova. Na internom planu mogu samo čestitati autoritetima koji su obezbjedili dobro odvijanje lokalnih izbora u oktobru prošle godine. Nakon dugog perioda u slijepoj ulici većina političara je u mogućnosti da radi na osnovu politički postignutih dogovora. Nažalost, ekonomska situacija postaje

sve lošija, nezaposlenost ne prestaje da raste, a navodu se podaci o padu stranih investicija za oko 60% u zadnjih dvije godine. Na polju reformi, smatram važnim da dogovorene reforme budu i sprovedene. Svjestan sam da je njih naročito teško sprovesti kada se uzme u obzir ekonomska i finansijska kriza kao pozadina. Ali se to tiče kredibilnosti svakog pojedinca. Diwan: Koji su po Vama ključni problemi sa kojima se bosanskohercegovačko društvo suočava? - Očuvanje integriteta, jedinstva i stabilnosti države moraju biti prioritet. Važne reforme mi se čine neophodnim, naročito kada Diwan - april/avril 2013.

govorimo o funkcionisanju Federacije BiH, njene kompleksnosti, kao i pretjeranih troškova. Kako smanjiti tu kompleksnost i osigurati bolju koordinaciju između svih tih razina, ključno je pitanje. To ipak ostaje na Bosancima da koncipiraju, predlože i primjene nužne reforme. Međunarodna zajednica i naročito Evropska unija mogu pomoći Bosni i Hercegovini na dobrom putu, ali nije na međunarodnoj zajednici da donosi odluke umjesto bosanskog naroda. Diwan: Stvara se utisak da je BiH talac igre političara iz Republike Srpske, kojima kao da s namjerom nije stalo da se ubrza put države prema Evropskoj uniji? 9


- Na Bosni je da uzme sudbinu u svoje ruke. Bosna živi na osnovu demokratskih principa. Interesi svih građana moraju biti uzeti u obzir. Ti interesi su često različite prirode ali se moraju naći kompromisi, kroz međusobni dijalog i razumjevanje. Put Bosne i Hercegovine je put ka Evropskoj uniji. Moja konstatacija je jednostavna, građani, naročito omladina, žele više Evrope u BiH. Evropska unija je jedan veliki prostor demokratije i slobode, mladi žele biti njen dio i ne treba ih razočarati. Evropska unija se zasniva na vrijednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokracije, jednakosti, pravne države kao i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava osoba koje pripadaju manjinama. Evropska unija neće odustati od ovih principa. Podjela ovlasti i nezavisnost sudstva su elementi naročito bitni za svaku demokratsku državu. Pravna država se nalazi u srcu politike proširenja Evropske unije. Strukturalni dijalog o sudskim institucijama koji su vođeni od strane Evropske unije i u kojem su pristupili autoriteti države je naročito bitan u tom pogledu. Diwan: Problem azilanata sa prostora Balkana je izražen u zemljama EU, naročito je taj problem vidljiv u malom Luksemburgu. Kako je sada stanje stvari i u kom smjeru teku razgovori u vrhu vlasti po ovom pitanju?

područja tih zemalja su podnijele zahtjev za azil pri službi za izbjeglice. Valja podvući da sve države Zapadnog Balkana, izuzev Kosova, su na listi bezbjednih država. Ta činjenica omogućava da se ti zahtjevi za azil razmatraju po brzom postupku. Procenat prihvatanja tih zahtjeva je ravan nuli. Ministar Schmit, u čijoj nadležnosti su pitanja imigracije, je podvukao u nekoliko navrata da postoji zajednčiki interes da se umanje ti talasi neutemeljenih zahtjeva za azil. S jedne strane zato što te osobe škode ugledu zemalja Balkana na putu ka Evropskoj uniji i s druge strane što one blokiraju proceduru azila građanima država koje su stvarno pogođene tim talasima. Diwan: Da li je moguće da se poveća stepen kulturne saradnje između BiH i Luksemburga imajući u vidu značajan broj bošnjačke populacije u državi?

- Od mjeseca septembra 2010. godine Luksemburg je konfrontiran sa masivnim talasom osoba koje su tražile međunarodnu zaštitu s područja Zapadnog Balkana. Samo između 2010. i novembra 2012. godine više od 3.100 osoba s

10

Diwan - april/avril 2013.

- Odnos između naše dvije države su obilježili prijateljski kontakti. U 2012. godini smo proslavili 20 godina diplomatskih odnosa i ja sam sretan zbog toga. Na ekonomskom polju bilateralni odnosi su još uvjek nezadovoljavajući, trebamo nastaviti da ih jačamo i trebamo bolje upoznati komparativne prednosti Bosne i Hercegovine koja ima ekonomskih i ljudskih prednosti, kao i neuporedivo kulturno blago. Više od 2.000 građana iz Bosne i Hercegovine su odabrali Luksemburg kao svoju državu. Oni obogaćuju naš svakodnevni život i to je jedna dobra stvar za Luksemburg. Unaprijediti dijalog između naših društava je jedna od tema koja mi naročito leži na srcu i možete računati na moj lični angažman u jačanju tih odnosa između Bosne i Hercegovine i Luksemburga.  


Interview : Jean Asselborn, Vice-Premier ministre, ministre des Affaires étrangères du Luxembourg

La préservation de l’intégrité, de l’unité et de la stabilité de la Bosnie doit être une priorité Auteur : A.M. - Velid Jusufović Diwan: Sur la Bosnie ?

P

our commencer, quelques mots sur la situation interne en Bosnie-Herzégovine. Je constate que comme dans chaque pays, il y a des hauts et des bas. Sur le plan interne, je ne peux que féliciter les autorités pour avoir assuré un bon déroulement global des élections municipales du mois d’octobre dernier. Après une longue période d’impasse, la majorité politique au pouvoir est en mesure de travailler sur base des accords politiques trouvés. Malheureusement la situation socio-économique ne cesse de se dégrader, le chômage ne cesse d’augmenter et l’on relève une baisse de 60% des investissements étrangers en deux ans. Sur le plan des réformes, il me semble important que les réformes promises soient aussi mises en œuvre. Je suis bien conscient qu’il est difficile de réformer surtout sur un arrière fond de crise économique et financière. Mais il en va de la crédibilité de tout un chacun. La préservation de l’intégrité, de l’unité et de la stabilité du pays doit être une priorité. Des réformes notables me semblent indispensables, particulièrement pour ce qui est du fonctionnement de la Fédération, de sa trop grande complexité et de son coût financier excessif. Comment réduire cette complexité et assurer une meilleure coordination entre toutes les collectivités? Là encore, il appartient aux Bosniens eux-mêmes de concevoir, proposer et mettre en œuvre les réformes nécessaires. La communauté internationale et surtout l’Union européenne peuvent accompagner la Bosnie-Herzégovine dans la bonne voie mais il

n’appartient plus à la communauté internationale de prendre des décisions en lieu et place du peuple bosnien. Diwan: Sur l’intégration de la Bosnie dans l’EU? A la Bosnie-Herzégovine de prendre en main son propre destin. La Bosnie-Herzégovine vit selon des règles démocratiques. Les intérêts de tous les citoyens doivent être pris en compte, ces intérêts sont souvent de nature divergente mais il faut trouver des compromis en se parlant et surtout en s’écoutant. Le chemin de la Bosnie-Herzégovine est celui de l’Union européenne. Mon constat est simple: les citoyens, surtout les jeunes, veulent plus d’Europe. L’Union européenne est un grand espace de démocratie et de liberté, les jeunes veulent en faire partie et il ne faudra pas les décevoir. L’Union européenne se fonde sur les valeurs de respect de la dignité humaine, de liberté, de démocratie, d’égalité, d’État de droit ainsi que de respect des droits de l’homme, y compris les droits des personnes appartenant à des minorités. Et l’Union européenne ne transigera pas sur ces valeurs que la Bosnie-Herzégovine partage aussi. La séparation des pouvoirs et l’indépendance de l’autorité judiciaire sont des éléments particulièrement importants de tout Etat démocratique et l’Etat de droit se trouve au cœur de la politique d’élargissement de l’Union européenne. Le « dialogue structuré » sur les institutions judiciaires conduit par l’Union européenne, auquel les autorités du pays ont souscrit, est particulièrement important à cet égard. Diwan - april/avril 2013.

Diwan: Sur les demandeurs d’asiles ? Depuis le mois de septembre 2010, le Luxembourg est confronté à un afflux massif de demandeurs de protection internationale en provenance des pays des Balkans de l’Ouest. Entre 2010 et novembre 2012, plus de 3.100 personnes en provenance de ces pays se sont présentées aux guichets du Service des Réfugiés. Il convient de relever que tous les pays des Balkans de l’Ouest (Kosovo exclu) figurent sur la liste des pays d’origine sûrs du Luxembourg. Ce fait permet notamment d’analyser les demandes de protection internationale des ressortissants de ces pays dans le cadre d’une procédure, dite accélérée. Le taux de reconnaissance de ces demandes en matière d’asile est quasiment nul.  Le Ministre SCHMIT en charge des questions d’immigration a souligné à plusieurs reprises qu’il existe un intérêt commun d’endiguer l’afflux des faux demandeurs d’asile, d’un côté parce que ces personnes nuisent à la réputation des pays des Balkans dans l’Union européenne et de l’autre côté parce qu’elles bloquent les procédures d’asile des Etats membres qui sont concernés par cet afflux. Diwan: Sur la coopération entre la Bosnie et le Luxembourg ? Les relations entre nos deux pays, empreintes d’amitié, sont bonnes. En 2012 nous avons fêté le vingtième anniversaire des relations diplomatiques entre nos deux pays et je m’en réjouis. Au plan économique, les relations bilatérales sont encore insuffisantes, il faudra continuer à les renforcer et il faudra mieux faire connaître les avantages comparatifs de la Bosnie-Herzégovine qui bénéficie d’atouts économiques et humains, ainsi que d’un incomparable patrimoine culturel. Plus de 2000 citoyens de Bosnie-Herzégovine ont choisi le Luxembourg comme leur pays. Ils enrichissent notre vie de tous les jours et cela est une bonne chose pour le Luxembourg. Promouvoir le dialogue entre sociétés est un sujet qui me tient particulièrement à cœur et vous pouvez compter sur mon engagement personnel pour solidifier les relations entre la Bosnie-Herzégovine et le Luxembourg!

11


Događaji

30 Festival migracije, kultura i građanstva

Od imigracije do građanstva Autor: Ekipa Clae

K

irchberg je ugostio sredinom marta 30. ediciju Festivala migracije, kultura i građanstva. Festival je nastao 1981 na inicijativu nekoliko organizacija italijanske, portugalske i španske imigracije. Radilo se u to doba o nekoliko gastronomskih i političkih štandova na platou Guillaume, kao i muzičkih grupa, koje su prikazivale i dijelile kulturu tih zemalja. Namjera festivala je bila da se pokaže da osobe sa migracijskom pozadinom, koje su doselili u Luksemburg, nisu bili samo radnici, nego da donose sa sobom njihove kompetencije, njihovo znanje i kulturu. Drugi cilj je bio zahtjev za socijalna i politička prava, odnosno, jednaka prava za sve stanovnike države. U to vrijeme ovaj skup se zvao Festival imigracije. Ovaj festival, kao i svaki imigrant, mnogo je putovao. U prvo vrijeme, nekoliko godina, se održavao u hali Victor Hugo, da bi se zadnjih nekoliko godina mjesto održavanja festivala prebacilo u LuxExpo na Kirchbergu. Tek 2000. godine festival je postao Festival kulture i građanstva. To nije bilo anegdota, niti prosta promjena imena. To je bila, prije svega, promjena paradigme. Od putovanja, od sjećanja na prelaz zvani imigracija, do

12

nastanjenosti u ovoj zemlji prijema i kulturne izmješanosti. Takođe kažemo, naša želja je da podjelimo zajedničku sudbinu, da razmislimo o klasičnim modelima učešća i da tako redefinišemo koncept građanstva. Svaki stanovnik koji učestvuje u projektima luksemburskog društva je Luksemburac. Koji ga obogaćuje, ne samo na ekonomskom planu, nego naročito na kulturnom i socijalnom planu. Svake godine festival nas iznova suočava sa našim idealima, jer nove organizacije nam se priključuju kako bi svjedočile o tom društvenom preporodu. U 2000. godini Festival migracije, kulture i građanstva je obogaćen sa još jednim salonom knjiga i kultura. To je dodatna snaga i viša vrijednost kulturama osoba sa migracijskom pozadinom. To je napor da Festival postane mjesto gdje se mješaju i narodna i elitna kultura. Ove godine, za svoje 30 izdanje, Festival se iznova proširuje. U srcu festivala je Salon kultura i savremene umjetnosti. Ovo je nova interkulturalna dinamika koja će ojačati ovaj neprekidan dijalog između zemlje emigracija i zemlje imigracije. Diwan - april/avril 2013.

U nizu decenija postojanja, Festival migracije, kultura i građanstva je sam po sebi ušao među velike događaje građanskog, kulturnog i socijalnog života naše države. On je postao veliki događaj koji prima desetine hiljada posjetilaca, mjesto gdje se prenose uspomene, gdje se susreću identiteti i kulture. Naš najveći ponos je da, i pored njegove važnosti, ova manifestacija nije izgubila narodnu srdačnost, njegov duh bratstva, prijateljstva i solidarnosti.


De l’immigration à la citoyenneté

L

e plateau du Kirchberg a accueilli, à la mi-mars, la trentième édition du Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté. Un festival né 1981 de l’initiative de quelques associations héritières de l’immigration italienne, portugaise et espagnole. Il s’agissait à l’époque de quelques stands gastronomiques et politiques sur la place Guillaume, et déjà une scène où se produisait des groupes de musiques et de danses montrant et partageant les cultures des pays d’origine. La volonté du Festival était de dire que les personnes immigrées n’étaient pas simplement des travailleurs, mais qu’ils apportaient avec eux leurs compétences, leurs savoirs et savoir-faire, en somme de montrer les apports culturels des immigrés. Un second objectif était de revendiquer des droits sociaux et politiques, les mêmes droits pour tous les habitants du pays. A cette époque, il s’appelait le Festival de l’immigration et – comme tout immigré - a beaucoup voyagé les premiers temps avant de s’installer un certain nombre d’années au Hall Victor Hugo. Depuis quelques années, il se déroule à la Luxexpo. En 2000, le Festival est devenu le Festival des migrations, des cultures et de la Citoyenneté. Ce n’était pas anecdotique, pas un simple changement nom. C’était avant tout un changement de paradigme. Du voyage, du passage évoqué par l’intitulé immigration, on dit désormais notre ancrage sur cette terre d’accueil et le métissage culturel du Luxembourg.

On dit également le désir de partager au Luxembourg une communauté de destin, de réfléchir aux modèles classiques de participation et de redéfinir ainsi le concept de citoyenneté : est Luxembourgeois tout résident qui participe au projet de société luxembourgeois, qui l’enrichit - non seulement au niveau économique, mais aussi et surtout au niveau culturel et social – et qui l’améliore. Chaque année, chaque édition du Festival nous confortent dans nos idéaux puisque de nouvelles associations nous rejoignent pour témoigner de ce renouveau sociétal qui fait fi des origines culturelles et sociales. En 2000, toujours, le Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté s’est augmenté d’un Salon du livre et des cultures, une volonté supplémentaire de valoriser les cultures des personnes héritières de l’immigration, dans un festival où se mêlent cultures populaires et cultures dites plus élitistes. Cette année, pour sa 30e édition, le Festival s’est à nouveau agrandi. Au cœur du Festival s’inscrit ainsi désormais un Salon des cultures et des arts contemporains, nouvelle dynamique interculturelle renforçant ce dialogue ininterrompu entre terres d’émigration et terres d’immigration. Diwan - april/avril 2013.

Au fil des décennies, le Festival des migrations, des cultures et de la citoyenneté s’est tout naturellement inscrit parmi les grands événements de la vie citoyenne, culturelle et sociale de notre pays. Il est devenu une gigantesque caravelle accueillant des dizaines de milliers de personnes, une caravelles où se transmettent des mémoires, où se négocient des identités, où se partagent des cultures. L’une de nos plus grande fierté, c’est que malgré son importance, cette manifestation n’a rien perdu de sa convivialité populaire, de son esprit de fraternité, d’amitié, de solidarité.

13


Diwanhana Bakir Izetbegović, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine

Bošnjaci više ne smiju biti slabi jer slabost privlači nasilnike Predsjednik Izetbegović rođen je 1956. godine u Sarajevu. Završio je Arhitektonski fakultet i uspješno radio u više firmi kao arhitekta ili savjetnik. U politiki se uključio sa ocem Alijom kome je bio desna ruka tokom agresije na BiH. Prošao je kao poslanik sve nivoe vlasti u BiH, od općinskog vijećnika do poslanika u Državnom Parlamentu. Od 2010. godine nalazi se na poziciji člana Predsjedništva BiH Razgovarao: Anes Džunuzović

D

iwan: Gospodine Izetbegović, kada se pomene Vaše ime prva asocijacija za sve koji poznaju skorašnju historiju Bosne i Hercegovine jeste Vaš otac Alija. Vodio je Bosnu i Hercegovinu tokom agresije na nju, bio uticajan i poštovan u cijelom svijetu, kao veliki čovjek, državnik, ali i mislilac i filozof. Koliko to povezivanja rahmetli predsjednika Alije i Vas utiče na Vaš život kao političara? Da li je to breme teško, koje su pozitivne, a koje negativne strane te činjenice kada govorimo u kontekstu Vaše aktivne i značajne političke pozicije u Bosni i Hercegovini? Izetbegović: Moj otac je vodio tešku političku borbu kroz cijeli život, i ta borba se nakon njegovog odlaska nastavila. Stekao je mnogo prijatelja i mnogo neprijatelja. Ja sam naslijedio njegovo prezime, njegovu borbu, njegove prijatelje i neprijatelje. Njegovo ime je dobra ulaznica u svijet politike, snažna promocija, ali, u isto vrijeme, ono neizbježno dovodi do poređenja. A nije se lahko porediti sa Alijom Izetbegovićem. Sve u svemu, pozitivne strane prevlađuju, njegov put je težak ali je to put dobra, njegovih prijatelja ima na raznim stranama svijeta, u različitim ideološkim skupinama, ali su to uvijek dobri ljudi. Važno je biti na pravoj strani.  Diwan: Možda je sljedeće pitanje isuviše lično, ali nadam se da ćete shvatiti da naše čitatelje interesira odnos koji ste

14

imali sa Vašim ocem, da nam prenesete neka iskustva koja Vam je ostavio, da nam predstavite rahmetli Aliju kao oca? Izetbegović: Tome bi trebalo posvetiti cijeli intervju, to je duga priča. Ovaj put ću samo skrenuti pažnju na jednu bitnu crtu njegove ličnosti. Bio je neobična kombinacija romantičnog idealiste i pragmatičnog racionaliste. Naime, Alija je u životnim opredjeljenjima bio idealista, živio je za ideje, za svijet koji nije ni vidljiv niti opipljiv. U svakodnevnom životu, radu, pa i realizaciji svojih ideja je bio veoma racionalan i pragmatičan. Vjerovao je samo u vidljiv i opipljiv rad i rezultat tog rada.  I bio je dobar, jako strpljiv čovjek, privlačio je ljude tom dobrotom. U mladosti je znao biti ljut, ljutila ga je lijenost, neodgovornost, bezobrazluk ljudi, ali se i to s godinama ublažilo. Na kraju je samo radio po cijeli dan, i ko je htio da bude uz njega morao je taj tempo da prati. Mene nikad nije udario niti ozbiljno naružio, a bilo je razloga za to u mojoj ranoj mladosti. Općenito, izbjegavao je da kažnjava ljude, praštao je. Možda i previše.  Diwan: Vaš angažman u politici traje dugo, bili ste uz rahmetli Aliju tokom agresije, nakon toga ste obnašali neke zakonodavne funkcije u više nivoa vlasti. Međutim, dugo ste odbijali kandidiranje za neku snažniju poziciju unutar stranke, kao i za neku ozbiljniju poziciju unutar vlasti. Ali, odlučili ste 2009. da se kandidirate za predsjednika stranke, a potom 2010. i za člana Predsjedništa BiH. Šta je bilo presudno u toj odluci da se potpuno predate politici? Izetbegović: U politiku sam ušao da bih bio uz oca, da mu pomognem jer bio je već u godinama kad je osnovao prvu demokratsku stranku u Bosni i Hercegovini. Imao sam namjeru napustiti politiku sa njegovim odlaskom, ili je staviti na drugu poziciju u svom životnom angažmanu. Politika je mukotrpan posao, nikad niste dovršili započeto,  uvijek sam više volio svoj inženjerski Diwan - april/avril 2013.

poziv koji ostavlja za sobom vidljiv rezultat. Nisam se imao namjeru natjecati sa političkim prvacima koji su naslijedili Aliju, ali sam u vremenu koje je uslijedilo uvidio da su moje političke procjene bile bolje od njihovih. Kada su propale bitne reforme zbog loše strategije i taktike bošnjačkih lidera odlučio sam da se izborim za veći uticaj, da pomognem da se iduće šanse ne propuste. Diwan: Dok ste predsjedavali Predsjedništvom BiH imali ste intenzivnu diplomatsku aktivnost. Šta su Vaši osnovni ciljevi unutar pozicije člana Predsjedništva BiH, šta su Vam prioriteti i ciljevi, te koliko ste uspjeli ostvariti zacrtanih ciljeva? Izetbegović: Nadležnosti članova BiH Predsjedništva su dosta uske, to su međunarodni odnosi, odbrana i sigurnost. Članovi Predsjedništva imaju pravo na apelacije prema Ustavnom sudu BiH pa sam i tu mogućnost koristio. Imao sam intenzivan program putovanja i prijema stranih državnika, na Zapadu mi je cilj bio zadržati BiH u fokusu interesovanja jer nove krizne tačke diljem svijeta odvlače interes i energiju međunarodne zajednice, na Istoku sam težio pojačati političku podršku i ekonomsku saradnju sa BiH. Pred Ustavnim sudom sam imao par uspješnih apelacija od kojih je najvažnija ona kojom sam zaustavio gubitak državljanstava za Bosance koji su tokom rata napustili BiH i dobili državljanstva drugih zemalja. Radi se o skoro milion građana BiH diljem svijeta, većinom na Zapadu.  Diwan: Imate česte susrete sa Turskim državnicima. Šta su Vaša očekivanja od Turske, koliko je saradnja praktična i pragmatična kada govorimo o ekonomiji, pa i politici? Šta je do sada urađeno, a šta se planira učiniti na jačanju odnosa? Izetbegović: Turska predstavlja OIC u vitalno važnom Vijeću za implementaciju Dejtonskog mirovnog sporazuma i snažno podržava teritorijalni integritet i suverenitet BiH, u BiH su sve prisutniji


turski biznismeni i investitori, turska vlada je odobrila veoma povoljan kredit od 100 miliona eura za podršku održivom povratku. Turska je prijateljska zemlja koja i hoće, i može pomoći BiH.  Diwan: Neki političari iz BiH govore da Turska želi biti mentor i zaštitnik Bosne i Hercegovine na Balkanu, koliko ovakva promišljanja imaju osnova?

blizini džamije pravoslavna ili katolilčka crkva, ili obije. Etničke grupe u Bosni pripadaju istoj etnogenezi, naši jezici su u stvari tri varijante istog južnoslavenskog jezika, sve tri vjere se mole Bogu, ogromna većina ljudi je dobra i sklona suživotu, potrebno je izbjegavati sukobe koji daju šansu lošoj manjini, mir će postupno izliječiti traume i ponovo ujediniti Bosnu i Hercegovinu. 

Izetbegović: Mentor i zaštitnik su prejake riječi, prijatelj i saveznik bi bolje odgovarale. Turski lideri rade na pomirenju, spajaju predsjednike zemalja koje su nastale raspadom Jugoslavije kroz rad tzv. ‘’trilaterala’’ u kojim učestvuje i Turska. Turska obnavlja spomenike iz vremena Otomana i time  podupire razvoj turizma diljem Balkana, turski biznismeni investiraju u cijelom regionu, Turci školuju našu djecu u Turskoj, ali masovno i u školama i univerzitetima koje su izgradili diljem Balkana. Sve je to dobrodošlo, svima je od pomoći i ima sadržaj i intenzitet koji nikog ne treba da brine. 

Diwan: Povremeno se aktuelizira pitanje novog rata, šta mislite o tome?

Diwan: Prošlo je 18 godina od agresije, je li moguć suživot raličitih nacija u Bosni i Hercegovini, na koji način poboljšati razumjevanje i toleranciju među narodima unutar države?

Diwan: Da li su Bošnjaci izvukli lekcije iz posljednje agresije i genocida koji je počinjen nad njima? Koliko su nove generacije informirane o dešavanjima tokom agresije?

Izetbegović: Naravno da je moguć suživot, on je prirodna stvar, nastao je spontano i traje već hiljadu godina uz povremene sukobe koji redovito bivaju inicirani vanjskom agresijom na BiH. U Sarajevu se bogomolje bukvalno oslanjaju jedna na drugu, i Sarajlije su ih gradile pomažući jedni drugima. Slično je u svakoj bosanskoj čaršiji, uvijek je u

Izetbegović: Informirane su svakodnevno, sjećanja na rat, naučne analize, filmovi i knjige o ratu se stalno produciraju. Bošnjaci su naučili da više nikad ne smiju biti slabi, da slabost privlači nasilnike. Ali Bošnjaci imaju veoma složenu zadaću, ponekad kontroverznu, moraju jasno pokazati spremnost da brane jedinstvo države BiH,

Izetbegović: Ratom se više ništa, osim nove patnje i razaranja, ne može postići. Prije dvadeset godina činilo se da Srbija i Hrvatska mogu naoružati bosanske Srbe i Hrvate i podijeliti BiH, to je zaista bila realna opcija. I nisu uspjeli, a bili su daleko nadmoćniji, imali su organizovane države, armije, dobrovoljce spremne na zločine. Bosna se i u takvim okolnostima, uz nametnuti embargo na oružje, uspjela odbraniti. Rat više nikom  nije u interesu i do njega neće doći. 

Diwan - april/avril 2013.

ali i spremnost da grade mir, sačuvati sjećanje na zlo, ne zaboraviti,  ali raditi i na pomirenju, opraštati, jednom rječju nastaviti živjeti, po vjeri drugačiji i brojčano manji, sa onima sa kojima su ratovali. Nije to lak i jednostavan zadatak.  Diwan: Ako napravimo poređenje uloge islama u životu bosanskih muslimana – Bošnjaka, prije i poslije agresije, da li ima promjena i kolike su? Izetbegović: Rat je zlo, destrukcija, nasilje, poniženje. Ipak u tom zlu ima nešto što je dobro, a to je osvješćivanje ljudi i naroda, povratak vjeri. Rat loše ljude učini još gorima, dobre osvijesti i opameti. Bošnjaci su se masovno vratili islamu u vremenu rata. Srušeno  nam  je  preko 1.000 džamija, izgradili smo skoro 2.000 i sve su veće od predratnih. I sve su pune omladine.  Diwan: Za kraj, molim Vas za poruku evropskim muslimanima, koji gaje posebne prijateljske odnose prema Bosni i Hercegovine, i jako se interesiraju za dešavanja i sudbinu Bosne i Hercegovine i bosanskih muslimana? Izetbegović: Islam je  svojedobno  dao ogroman doprinos globalnoj kulturi i civilizaciji, a zatim  je nastao viševjekovni vakum u kome je kreativnost muslimana zamrla. U vremenu koje je pred nama islam će, u saradnji sa kulturama Zapada, uz Božiju pomoć, zaustaviti moralni nazadak i dekadenciju, i pomoći da se stvore zdrava društva. Evropski muslimani imaju misiju pronalaska formule koja će ujediniti islamske i zapadne vrijednosti.       

15


Balkan Novi Pazar

Die Entstehung des Sandschak Serbien will Beitrittsgespräche mit der EU führen. Doch solange der Konflikt mit dem Kosovo nicht gelöst ist, wird das nichts werden. Nun soll es neue Gespräche zwischen den Nachbarn geben. Deshalb hat die EU-Kommission die Veröffentlichung eines Berichtes über Serbiens Aussichten verschoben.

S

chon der Name dieser Region klingt sehr “exotisch”. Im Osmanischen Reich bezeichnete der Begriff Sandschak einen Verwaltungsbezirk. Novi Pazar genießt heute keine Selbstverwaltung, ist aber als territoriale Einheit erhalten geblieben. Auf Beschluss des Berliner Kongresses von 1878 wurde das Mandat über diesen Sandschak an Österreich-Ungarn übertragen. Die militärische Oberhoheit des Habsburger Reiches sollte verhindern, dass sich Serbien und Montenegro hier eine Landbrücke zwischen ihren Staatsgebieten schaffen konnten. Bis zu den Balkankriegen von 1912 und 1913 blieb der Sandschak formell unter osmanischer Herrschaft. Erst 1913 wurde das Territorium aufgeteilt: Serbien erhielt den Norden, Montenegro den Süden. Nachdem sich im Zweiten

16

Weltkrieg ein antifaschistisches Komitee für die Befreiung des Sandschak gebildet hatte, sollte das Gebiet eigentlich zu einem jugoslawischen Bundesstaat werden. Doch Milovan Djilas, der für die Festlegung der inneren Grenzen des neuen Jugoslawiens maßgeblich verantwortlich war, entschied sich für die alte Teilung: Die eine Hälfte kam zu Serbien, die andere zu Montenegro. Die Hauptstadt des Sandschak, Novi Pazar, war lange Zeit ein wichtiger Handelsplatz am Kreuzpunkt der alten transbalkanischen Karawanenstraßen. Auf dieser Rolle beruhte auch der einstige Reichtum der Stadt, von dem der heute verfallene jüdische Friedhof zeugt. Im heutigen Sandschak leben Angehörige dreier nationaler Gemeinschaften: Die balkanischen Muslime, die etwas mehr als die Hälfte der rund 500 000 Einwohner ausmachen, verstehen sich als “Bosniaken”; die orthodoxen Christen im Norden definieren sich als Serben, die im Süden als Montenegriner. Geografisch bildet der Sandschak einen Korridor zwischen dem Kosovo und Bosnien, und damit in den Augen mancher Ideologen den Kernabschnitt einer “grünen Diagonale” in der Balkanregion. Zwischen dem Osten und dem Westen sind die Beziehungen aber nicht sehr intenDiwan - april/avril 2013.

Wappen der Bosniaken im Sandschak

siv. Der Osten ist stark muslimisch geprägt, wobei sich die Bosniaken in den serbischen Städten Novi Pazar, Sjenica und Tutin und im montenegrinischen Rozaje konzentrieren. Aus dem Westen dagegen wurden die meisten Muslime schon im Zweiten Weltkrieg durch die Tschetniks, die serbischen Nationalisten vertrieben. Ethnische Säuberungen gab es auch während der Kriege in den 1990er-Jahren, etwa in Pljevlja (Montenegro) und Priboj (Serbien). Für die serbischen Nationalisten war vor allem die Vertreibung der Muslime aus dem Drina-Tal immer sehr wichtig. Heute dient der Sandschak auch als Korridor für mafiose Gruppen aus Serbien, Montenegro, Bosnien und Albanien, die besonders in Novi Pazar präsent sind. Doch wenn auf dem Balkan Frieden einkehrt und die Grenzen sich öffnen, könnte die Stadt erneut zum Zentrum von Handel und kulturellem Austausch werden. Dann würde auch der Sandschak seinen angemessenen Platz im Europa der Regionen finden.


Illegale arbeiter

Jeder Vierte muss jetzt die Koffer packen

L

Catherine Ashton: Die EU-Außenbeauftragte will mit Serbien und dem Kosovo sprechen

Beitrittsverhandlungen: EU-Kommission verschiebt Serbien-Bericht Serbien will Beitrittsgespräche mit der EU führen. Doch solange der Konflikt mit dem Kosovo nicht gelöst ist, wird das nichts werden. Nun soll es neue Gespräche zwischen den Nachbarn geben. Deshalb hat die EU-Kommission die Veröffentlichung eines Berichtes über Serbiens Aussichten verschoben.

S

traßburg - Die Regierungschefs von Serbien und dem Kosovo sollen eine weitere Chance bekommen. Deshalb hat die EU-Kommission am Dienstag die Veröffentlichung eines Berichtes über die Aussichten der beiden Balkanstaaten auf Annäherung an die Europäische Union verschoben. Dies sagte Erweiterungskommissar Stefan Füle in Straßburg. Unmittelbar zuvor hatte die EUAußenbeauftragte Catherine Ashton mitgeteilt, dass sie die Regierungschefs beider Länder für Mittwoch zu erneuten Gesprächen nach Brüssel eingeladen habe. Sie will in dem Konflikt einen erneuten Vermittlungsversuch unternehmen. Sie habe Serbiens Regierungschef Ivica Dacic und Kosovos Ministerpräsidenten Hashim Thaci aufgefordert, “in einem konstruktiven Geist zu kommen, in der Bereitschaft verschiedene Lösungen

zu sondieren und einen beiderseitigen Kompromiss zu schließen.” Bei bisher acht Verhandlungsrunden unter Ashtons Schirmherrschaft haben sich beide Seiten in den vergangenen sechs Monaten nicht auf eine Entschärfung des Konflikts einigen können. “Wir sind zuversichtlich, dass dieses Treffen zu einer klaren Vereinbarung führt”, sagte Füle. Die Gespräche unter Vermittlung der EU zur Normalisierung der Beziehungen zwischen den beiden Balkanstaaten waren Anfang April vorerst ergebnislos beendet worden. Die frühere serbische Provinz Kosovo hatte 2008 ihre Unabhängigkeit erklärt. Die Führung in Belgrad erkennt dies bis heute jedoch nicht an. Knackpunkt der Gespräche ist die Frage, welche Rechte die serbische Minderheit im Kosovo erhält. In dem Bericht der EU-Kommission sollte es vor allem darum gehen, ob Serbien und das Kosovo ihren Konflikt entschärfen konnten. Nur dann hat Belgrad eine Chance, dass im Juni die Staats- und Regierungschefs der EU grünes Licht für den Beginn von Beitrittsverhandlungen mit Serbien geben. Das Kosovo möchte seinerseits über ein Assoziierungsabkommen enger an die EU angebunden werden. “Wir hoffen, dass beide Regierungschefs die Chance nutzen”, sagte Füle. Diwan - april/avril 2013.

UXEMBURG – 652 illegale Arbeiter hofften durch eine Aktion der Regierung, eine Aufenthaltsgenehmigung zu erhalten. 180 von ihnen müssen nun aber das Land verlassen. 652 illegale Arbeitnehmer im Großherzogtum haben zwischen Anfang Januar und Ende Februar beim Immigrationsministerium einen Antrag auf eine Aufenthaltsgenehmigung gestellt. Möglich war dies im Rahmen einer zeitlich begrenzten Aktion der Regierung, die dadurch die Schwarzarbeit eindämmen wollte und den Illegalen sowie ihren Chefs Straffreiheit zusicherte. Während 228 Personen einen positiven Bescheid bekamen, müssen mindestens 180 Menschen Luxemburg innerhalb von 30 Tagen verlassen. Ihr Antrag wurde abgelehnt, zum Beispiel weil sie nicht den Mindestlohn verdienen, der Antrag nicht komplett war oder sie nicht glaubwürdig nachweisen konnten, bereits seit neun Monaten in Luxemburg zu leben und zu arbeiten. Reisen sie nicht freiwillig aus, droht ihnen die Abschiebung. 91 Personen wurden aufgefordert, Unterlagen nachzureichen. Bleiben weitere 150 Fälle, die die Ministeriumsmitarbeiter derzeit noch nicht geprüft haben. Beim Verein Asti, der vielen Illegalen dabei half, den Antrag auszufüllen, zeigte man sich unerfreut, aber nicht überrascht über die hohe Anzahl von Ablehnungen. «Die Bedingungen waren zu streng. Viele hatten Schwierigkeiten, sie zu erfüllen», erklärte Pressesprecher Sergio Ferreira. Der Asti wisse noch nicht, wie genau die Betroffenen des Landes verwiesen würden. «Insgesamt ist das natürlich unerfreulich. Diese Regelung kann menschliche Dramen auslösen. Vielleicht gibt es von Fall zu Fall noch eine andere Lösung.» Aus welcher Nation? Mit 230 Chinesen stellte diese Nationalität die größte Gruppe unter den Antragstellern dar, gefolgt von 105 Brasilianern, 66 Montenegrinern, 59 Kapverdiern und 43 Serben. In welchem Gewerbe tätig? Die meisten – 387 Antragsteller – sind im Gaststättenbereich tätig, 112 in Privathaushalten, 69 im Handwerk und 45 im Bausektor.

17


Tema broja Anketa među bošnjačkim intelektualcima

Potiskivanje elite kao predznak

urušavanja nacionalnog opstanka Bošnjaka Nakon cijelog jednog stoljeća nacionalne potisnutosti i lutanja bošnjačka intelektualna elita je dočekala vrijeme demokracije i slobodne riječi. No, u tim krugovima kao da i dalje traje neka vrsta zbunjenosti. Bošnjaci kao narod su opet stavljeni na nove kušnje, i dok se u takvim procesima očekuje glas bošnjačkih intelektualaca, njihovo potiskivanje u drugi plan u skoro svim značajnimm organizacijama i strankama je više nego očigledno. Na čelne pozicije se postavljaju podobni ljudi, mediokriteti, kojima je gavna vrlina slijepa podčinjenost „liderima“. Postavlja se pitanje o čemu se ovdje zapravo radi? Ko je kriv za trenutnu političku situaciju u zemlji i da li je bošnjačka intelekutalna elita isuviše razjedinjenja da bi rješila novonastalu situaciju? Kako bi bar djelimično pokušali rasvijetliti ovu problematiku, razgovarali smo s nekoliko istaknutih bošnjačkih intelektualaca . Ekipa Diwana Diwan: U zadnje vrijeme se stiče utisak da se u većini organizacija i stranaka ciljano radi na potiskivanju bošnjačke elite u drugi plan i prepuštanje značajnih funkcija mediokritetima i poslušnim ljudima. Zbog čega se to dešava? Akademik Muhamed Filipović: „Vaša konstatacija je tačna, jer je činjenica da i ono malo stvarne inteligencije i elitnih ljudi ne samo da ne mogu doći do riječi u našim političkim strankama i kulturnim institucijama koje su pod njihovom kontrolom, nego se oni namjerno tjeraju iz njih i u njima im se zatvaraju vrata. Uzroci te pojave, koja bi bila pogubna za mnogo veće i razvijenije narode, su brojni, a među njima ja bih istakao one najvažnije. Prvi od uzroka je činjenica da mi ni nemamo elite kao značajnijeg socijalnog i kulturnog sloja, jer je nju sistematski uništavao svaki dosadašnji u pravilu antibošnjački i antibosanski režim koji je u Bosni i Hercegovini vladao, a takvi su bili svi dosadašnji režimi nastali od sredine XIX vijeka, uključujući i ovaj

18

za čiji nastanak mi Bošnjaci, ili bolje reči naše bošnjačko političko vođstvo na čelu sa Alijom Izetbegovićem, nosi odgovornost. Tako je našu elitu, tj. našu vrhunsku aristokratiju uništavalo i Osmansko carstvo u progonima koji su uslijedili nakon Ustanka Bošnjaka iz 1832. godine, zatim su isto to činili i predstavnici Austrougarskog carstva, od okupacije Bosne i Hercegovine do 1918. godine, da bi isti posao nastavio vršiti i srpski kraljevski režim, potom i NDH, pa onda komunistički, a to na neki način, iz neznanja i pogrešnog odnosa prema narodu, čini i ovaj sadašnji režim u kojem bošnjačke stranke imaju udjela. Zbog toga mi kao narod nismo uspjeli, kada nam je propala stara i dokazana elita koja je vodila naš narod u uspješnoj odbrani zemlje dugoj tri stotine godina, da stvorimo jednu novu i isto tako zemlji i narodu odanu elitu, tj. novu poslovnu, finansijsku i inetektualnu elitu, jer su naši ljudi kasno ulazili u europsko školovanje i poslove, a intelektualci se školovali u uvjetima kada su se dijelili na Srbe i Hrvate i zaboravljali ko su i šta su i odakle potječu. Danas pravi intekeltualci, a to su oni koji odgovorno misle i govore samo istinu, što im je glavna odlika i dužnost, nikome nisu ni potrebni, jer oni koji vladaju i pljačkaju narod, budući da imaju novac i vlast, smatraju da imaju i pamet i da su pametniji od onih navodno pametnih koji su dokazali da to nisu, jer su ostali sirotinja, a oni su svoju pamet dokazali time što su se obogatili. A kako su to postigli i po koju cijenu na račun naroda, u to se ne ulazi. A koji to veliki i pravi intelektualac u svijetu nije siromah prema raznim lopovima i prevarantima koji se nazivaju biznismeni i uspješni političari.” Mr. Fatmir Alispahić: „Ponovo smo upali u zamku da nam Srbi i Hrvati određuju koji su to dobri Bošnjaci. A za njih je dobar samo onaj Bošnjak, koji ne drži do svojih vrijednosti. Šta mi zapravo radimo u toj zamci? Računamo kako će Bosne biti onoliko koliko su Srbi i Hrvati zadovoljni s nama, koliko im ugodimo, Diwan - april/avril 2013.

koliko ih vežemo za sebe. Pa kad oni kažu: „taj je Bošnjak dobar“ mi svi pomislimo kako je taj Bošnjak rješenje za dijalog i zajedništvo sa Srbima i Hrvatima. Ako uzmemo logičku postavku da je Bosne više što je više samosvjesnih Bošnjaka, i da je Bosne manje što je više Bošnjaka po srpskoj i hrvatskoj mjeri, onda nije teško zaključiti da u ovoj zamci nestaju i Bosna i Bošnjaci pod krinkom dijaloga i tolerancije. Ova podvala proizilazi iz našeg neznanja, i nerazumijevanja, jer nikud iz Bosne neće i ne mogu otići Srbi i Hrvati, jedino se može dogoditi da nestane kritične mase Bošnjaka, usljed čega bi BiH prestajala bivati državnopravni, a postajala geografski pojam. Snaga Bosne je u snazi Bošnjaka, kao kičmenog naroda, tako da slabljenje ove kičme, kroz uklanjanje naših najboljih ljudi, i kroz protežiranje mediokriteta i poltrona, može odgovarati samo velikosrpskom i velikohrvatskom projektu. Logično je da nosioci ovih hegemonističkih projekata insistiraju na uklanjanju bošnjačke elite, jer ta elita, ako bi bila na pozicijama, sigurno bi u pravom smjeru upravila bošnjačku putanju, namjesto što srpsko-hrvatski poltroni ništa ne čine za dobrobit Bošnjaka, štaviše, bivaju javno angažirani na progonu bošnjačkih vrijednosti i rijetkih intelektualaca koji se usuđuju govoriti. Ovo nije tek dejtonska pojava, bilo je tako odmah nakon Drugog svjetskog rata kada je kompletna spisateljska elita u Bošnjaka, od strane srbokomunističkog režima, pohapšena, osuđena, obespravljena, a neki su i likvidirani, poput Mustafe Busuladžića. Bio je to jasan znak da srbokomunisti ne žele Bošnjake sa elitom, već Bošnjake koje će predstavljati ljudi poput reisa Fejića koji je, jadan, u džamiji učio dovu za Josipa Broza Tita. Genocid u Prijedoru, gdje su sistematski, po spisku, ubijani viđeniji Bošnjaci, najbolja je ilustracija jasne namjere da se Bošnjaci obezglave. Taj projekat se nastavlja i danas, samo pod drukčijim okolnostima. Kako je došlo do toga? Tako što je dejtonski režim realizirao dogovor iz Karađorđeva o podjeli BiH, uz podršku međunarodne zajednice, a s ciljem da se Bošnjaci razbošnjače


i razmuslimane. Sistem moći u dejtonskom poretku je usmjeren protiv bošnjačke samosvijesti, dostojanstva, napose, usmjeren je ka bošnjačkom samouništenju. Dokaz tome je da su Bošnjaci danas najveći islamofobi u BiH, da niko kao ljudi sa bošnjačkim imeninima ne vrijeđa islam, tako uporno i ostrašćeno. Ogroman je broj Bošnjaka koji su idoktrinirani i usmjereni da ubijaju svoj identitet, u ime navodnog odobrovoljavanja Srba i Hrvata da žive tu, pored nas. Iz ove podvale proizilazi i mehanizam kadrovske politike, gdje najbolji Bošnjaci ostaju po strani, a karakterni, patriotski i moralni otpad u Bošnjaka biva uzdignut na utjecajne pozicije u društvu.“ . Prof. dr. Senadin Lavić: „Bošnjaci su u procesu unutarnje konsolidacije kao narod koji je postao politički subjekt u Bosni. Internacionalnim priznanjem Bosne i Hercegovine 22. maja 1992. godine postali su politički narod i riješili svoje nacionalno pitanje. Završili su epohu potisnutosti kroz samoodređenje kolektivnog bošnjačkog bića, suprotstavili se pokušaju uništenja države Bosne i Hercegovine, organizirali se kulturno, politički, ekonomski, vojnički i sada ih antibosanske snage moraju uzeti zaozbiljno. S druge strane posmatrajući, Bošnjaci sami sebe još uvijek romantičarski doživljavaju kao homogenu masu ili mehanički skup istovjetnih elemenata, a ne kao višeslojnu povijesno konstituiranu narodnu strukturu u kojoj ima raznih slojeva, razina moći, obrazovanja, bogatstva, osviještenosti, odgovornosti, usmjerenosti, političkih orijentacija, koje se objedinjavaju Bosnom i bošnjaštvom kao zajedničkim imeniteljom. Elita jednog naroda uvijek je malobrojna, vrhunski obrazovana, specijalizirana, iznad populističkog mentaliteta i ona uglavnom ne učestvuje u operativnoj politici, „dnevnim aktivnostima“ jednog društva, na razini tehničkog sprovođenja političkih ideja. Ona ne djeluje neposredno niti učestvuje direktno u sistemu vlasti nekog društva. Elita jednog naroda sama sebe prepozna u određenom povijesnom času i svoj elitizam pokazuje kroz odgovornost za opće dobro društva. Za jedan narod, pored političke, neophodno je razvijati kulturnu, znanstvenu, ekonomsku elitu. Trenutno je primjetljiv vrlo primitivan egoistički duh koji prevladava u političkom i javnom životu kod Bošnjaka. Fragmentirani su u nekoliko političkih opcija koje između sebe ne komuniciraju, a to odgovara samo antibosanskim snaga-

ma koje su danas ujedinjene i složno napadaju na Bosnu. Došlo je do rascjepa između intelektualnog potencijala naroda i ljudi koji su u operativnoj politici. Oni iz operativne politike nemaju potrebe za intelektualnim „razgovorom“, a intelektualci su već odavno po strani i nezainteresirani, jer su nekoliko puta u zadnjih dvadeset godina izigrani i zloupotrijebljeni od političkih predstavnika Bošnjaka. Na scenu su, doista, stupili ljudi koji svojim ponašanjem i djelovanjem vrijeđaju bošnjačko dostojanstvo, naročito kroz politikantstvo i islamizam, u kojima se negira filozofiju politike i filozofiju vjere kao ozbiljne ljudske pristupe zbilji. Tako, naprimjer, o bošnjačkim narodnim i nacionalnim interesima govore ljudi koji nikada nisu studirali povijest Bošnjaka preko desetina autora u dvadesetom stoljeću ili studij sociologije, politologije, etnologije, antropologije, prava ili znanja o državi... Poluobrazovana bošnjačka većina, raspojasana masa koja je postala glasna, ne mari za znanstveno vođenje politike, kulture ili ekonomije, nije spremna da uvaži ljude koji znaju politiku ili društvene odnose, nego se bahato odnosi prema vrijednostima i znanjima. Taj palanački mentalitet je zarobio naše društvo, a državne institucije koristi kao privatne. Zato svi danas trpimo teror prosječnih i poluobrazovanih bošnjačkih tajkuna u čije zatočeništvo je palo cjelokupno društvo.“ Akademik Serbo Rastoder: „Moguće da ste u pravu.Ali je vrlo upitan odgovor na pitanje ‘šta je to bošnjačka elita’? Ako se misli na vrhunske intelektualce, onda je logično da se oni ‘potiskuju’ jer su to ljudi koji ne znaju razmišljati kalkulantski i dnevno-politički, uvijek su kritički nastrojeni prema okruženju i pokazuju da znaju više od onih ‘koji odlučuju o njima’. A baš to niko ne voli. I onda imate dvije vrste intelektualaca. Jedni su oni koji dozvoljavaju da ih ‘vode’ i one koji bi da vode druge. Pošto smo mi tradicionalno društvo mediokriteta i osrednjosti koje voli vlast i moć, dolazi do tenzije između moći i znanja. Pošto pametni misle da je moć u znanju a ne u funkciji, oni se najčešće povlače .Ta mjesta zauzimaju ‘stručnjaci opšte prakse tzv političari, odnosno ljudi koji ništa nisu stvorili, pa im javna funkcija dođe kao sredstvo promocije.To je možda više izraženo kod Bošnjaka nego kod drugih, iz razloga što se radi o etničkoj zajednici koja je dugo učena i vaspitavana ‘da više poštuje druge nego sebe’. U tome Diwan - april/avril 2013.

će kod ‘drugih’ uvijek imati podršku. Sve u svemu, promocija osrednjosti i nekompetentnosti je trenutno najizraženija kod Bošnjaka, iz razloga što su oni tek sada dosegli fazu romantizma, preskočili prosvjetiteljstvo i ušli u ‘odbrambeni gard’ pritisnuti opasnošću spolja. Pri tome se zaboravlja da je realnu opasnost lakše vidjeti u drugima i drugačijima, nego u ‘sebi’. Istina je da se svakih 50. godina, na Balkanu dešava da ‘pametan zaćuti’, da ‘oružje progovori’, da ‘patriote’ ginu a ‘fukare se obogate’. Treba biti mnogo mudar pa naći mjesto u takvom društvu.“ ističe doktor Rastoder za naš list. Filip Mursel Begović: „Tako je najlakše, i ne događa se to samo u Bosni. Ne traže se misleći ljudi već ovce koje će grupno i složno meketati. Iako nas stalno plaše prijetnjom novih genocida, pa na sav glas viču da treba stvoriti preduslove ‘da se to nikada i nikome više ne dogodi’, upravo tim mentalitetom ovaca rade scenarij za ‘Otkup sirove kože’, da citiram naslov Sidranove knjige. Makavejev je snimio film pod naslovom ‘Čovek nije tica’, a na nama je da napokon shvatimo da ‘Insan nije ovca’. Količina nesposobnih političara i njihovih ovaca je naprosto zapanjujuća u Bosni i Hercegovini. No, kao što je opće poznato, kako su nesposobni da kreiraju uslove za društveni i ekonomski napredak, tako su nevjerojatno sposobni da za sebe izvuku svaku vrstu koristi. No, da se ne uvlačim u poziciju dežurnih ljutitih kritizera, koji su u Bosni prisutni od pružnih radnika do doktora znanosti, rekao bih da stanje nije besperspektivno. Patriotizam kod Bošnjaka nije nestao, samo je potisnut u neku vrst apatije i ravnodušnosti. Vrijeme je da ga se probudi. Buđenje, nakon dugogodišnje kome, je bolno, a neophodno. Srećom, ima među Bošnjacima ‘na pozicijama’ ostataka iskrenih i poštenih patriota koji izdržavaju golem teret. Naime, meni političko i ekonomsko stanje u BiH liči na oronulu zgradu pred urušavanjem. Zamišljam na njezinom vrhu posljednji tanjur s ukusnim kolačićima, koji su joj ujedno i najveća vrijednost. Umjesto da svi zajedno podupremo leđima da se zgrada ne uruši, pohlepna rulja je navalila u želji da se domogne tih zadnjih zalogajčića. E sad, nema opcija, ili ćemo pohlepnu rulju pobacat tamo gdje im je mjesto ili ćemo gledat kako se zgrada urušava pa još jednom, po sam Bog zna koji put, sve graditi ispočetka.“ mišljenja je Begović.

19


Diwan: Da li, po Vama, intelektualci sami snose krivicu za takav odnos prema njima? Akademik Muhamed Filipović: „Naravno da su krivi. Krivi su jer se ne bune i jer pristaju da služe iako dobro znaju da služe onima koji to nisu zaslužili i koji nemaju moralno pravo da zahtijevaju da im se služi. Do tog dolazi zbog činjenice da je služba narodu, što je obaveza svakog čovjeka, a osobito intelektualca, danas identitčna sa služenjem onima koji tvrde da jedini predstavljaju narod, mada je očigledno da ga svojim radom uništavaju. Budući da takvi, a to su nacionalni političari, imaju monopol na službu narodu i oni u stvari zamjenjuju narod, oni smatraju da služiti njima znači istovremeno služiti narodu. To je apsurd današnjeg svijeta. A poznato je da je cijeli svjetski politički establišment kriminalan i da u politici gotovo uopće da nema časnog čovjeka. Zar su časni ljudi bili Clinton, Bush, Holbroock, Kohl, Mitterand, Major i svi oni lopovi koji su nas prevarili i umjesto da nas zaštite, štitili su ubice i koljače, palikuće i lopove, a na kraju su naše jadnike od predstavnika prisilili da se saglase sa lažnim stavom da je kod nas bio građanski rat, a ne agresija na zemlju i genocid nad narodom. Dak le, ko su ti ljudi i kako se oni mogu mjeriti sa onim nekadašnjim politčkim vođama i što je nekad značilo biti politčki vođa naroda,a šta danas. Isprepletenost tih ljudi sa finasijskim i kriminalnim miljeima je evidentna i tu se nema više šta reči osim da se sve to normalnom čovjeku gadi.”

20

Mr. Fatmir Alispahić: „Kad se u tom kontekstu uzme sintagma ‘bošnjački intelektualac’, onda treba računati da taj čovjek živi u konkretnom okruženju, da mu je egzistencija ovisna od tog okruženja, da ima djecu, račune, porodicu, posao, i da je svaka njegova misao u ovom traumatiziranom i našpanovanom društvu, izložena procjeni i eventualnim sankcijama. Biti slobodan bošnjački intelektualac, podrazumijeva plaćanje poreza u vidu raznih stigmi, kleveta, zatvorenih vrata i konkretnih progona. To podrazumijeva hrabrost i žrtvu, jer ne postoji nikakva mogućnost da će neko ko se suprotstavlja dejtonskom zlu, biti ostavljen na miru i da neće trpjeti razne sankcije. Mogao bih iz svoga iskustva o tome pričati satima, no, taj izbor je na svakome od nas.“ Prof. dr. Senadin Lavić: „Previše se vjeruje u moć intelektualaca. Oni imaju posebnu društvenu ulogu da u određenim situacijama, kada je potrebno ponuditi orijentaciju i socijalnu usmjerenost cjelini društvenog života, da iskažu usmjeravajući stav ili kritičku misao spram neke anomije koja vodi disfunkciji društvenog sistema. Intelektualci su cijenjeni u jednom društvu kada ponude jasne, racionalne i na znanstvenom uvidu zasnovane stavove kojima se za većinu članova nekog društva rasvjetljava društvena situacija. Intelektualac označava kojim putem treba krenuti većina jer je njegov intelektualni stav zasnovan na etičkom i epistemičkom osnovu. Kada Diwan - april/avril 2013.

intelektualac napusti etičku i kritičko-epistemičku osnovu svoga javnog djelovanja onda on postaje populistički ideolog. Kada se ne čuje intelektulac u jednom društvu, onda je to velika opasnost totalitarističkog jednoumlja.“ Akademik Serbo Rastoder: „Sigurno da ima i njihove krivice. Prije svaga, u odbijanju potrebe da budu ‘uprljani’ dnevnopolitičkim angažmanom i činjenicom, što su sve njihove institucije u povoju i veoma često improvizovani okvir njihove (ne)moći. Dakle, bez jakih institucija koje postoje više vjekova, pojedinačni i sporadični intelektualni uzleti su ‚ekces‘ a ne pravilo. Institucije su jedino sigurno stanište za njihovu promociju. Narod koji nema institucije, koje rade na nacionalnoj afirmaciji, uvijek ima ‚problem‘ sa ‚svojom‘ inteligencijom.“ Filip Mursel Begović: „Naravno da jesu. Većina dobronamjernih, koji realno mogu doprinijeti, šute ili su se povukli ili nemaju mogućnost da djeluju, a na medijskoj sceni su aktivni, pretežno, isluženi igrači koji neprestano mijenjaju gazde, odnosno lance kojima su vezani. Onog trenutka kada ih se s lanca pusti, neće veselo trčkarati livadom i uživati u slobodi, em će nekoga ugristi, em će sve oko sebe zapišati. Zatim će, kao što to radi poslušan pas, umiljato mahati repom onome tko mu baca koske. Nažalost, usporedba s lancem i psom je puno aktualnija u BiH od usporedbi s dvorskim ludama i dvorskim ćatama.“


Diwan: U susjednoj Srbiji i Hrvatskoj, primjetna je veoma živa

aktivnost

elite,

koja

trenutnom

se

intelektualne ne

slaže

situacijom.

sa Kao

primjer možemo uzeti Srbiju, u kojoj se jedan značajan broj takvih intelektualaca, okuplja oko Peščanika, dok kod nas u BiH sve nekako izgleda potpuno razbijeno? Akademik Muhamed Filipović: „Ne bih se složio sasvim sa ocjenom da je u susjednim zemljama neka velika sloga među intelektualcima. Lakše se ljudima uvijek složiti oko lošeg nego oko dobra. Ako bi jednu grupu od deset ljudi pozvali da pomognu nekom u nevolji, javiće ih se dva tri najviše, a ako treba nekoga uništavati i kaljati, tada ih se javi osam, devet. Tako je to među ljudima osobito danas. I srpsk i i hr vatsk i intelektualci su postali vrlo složni kada se radilo o njihovim nacionalnim interesima, a ti su bili suprotni našima. Oko tuđe glave se uvijek lagano nagoditi. Ipak je tačno da je tamo i snažniji i jače se čuje glas razuma koji potječe od izv jesnih malih, ali ipak postojećih intelektualnih k rugova. Kod nas su institucije koje bi trebale generirati inetelektualnu produkciju u dubokoj k rizi jer su u rukama nesposobnih monopolista koji spriječavaju i mlade, a kako moj primjer pokazuje i stare aktivnije intelektualce da dođu do riječi. Gdje ćeš doći do riječi kada k riminalizirane grupe drže u sov jim rukama sve medije, a oni elektronsk i, kao fejsbuk i sl., dođu samo kao zabava, a ne st varna i ot vorena intelektualna komunikacija.“

Mr. Fatmir Alispahić: „Ne postoji mogućnost poređenja bošnjačke intelektualne scene sa nacionalnim intelektualnim scenama u Srbiji i Hrvatskoj. Mi smo u potpuno različitim pozicijama. Naša nesloboda ne može se mjeriti sa njihovim neslobodama, ako su to uopće neslobode. Mi Bošnjaci smo porobljeni kao u najcrnja kolonijalna vremena. Šta su radili kolonijalisti? Oni su nametali svoj sistem vrijednosti, u Alžiru, Indiji, Burmi, oni su propisivali šta od domicilne kulture može opstati, šta ne može. Onda su instalirali domaće ljude po svojoj mjeri. Tako i kod nas, glavni dejtonski intelektualci u Bošnjaka su zastupnici srpske i hrvatske mjere za Bošnjake, dok kompletna, autentična, bošnjačka kultura ostaje izvan ovih zvaničnih tokova i živi na margini. Ako analiziramo književnu scenu, koju podržava dejtonski medijski sistem, vidjet ćemo da su zvijezde jeftini pisci koji ismijavaju Bošnjake, dok se o Isnamu Taljiću i njegovom remek djelu, romanu o sultanu Fatihu, na ovim medijima ne može čuti ni riječ. Mnogo je ilustracija koje ovo dokazuju. Stoga je naša pozicija mnogo teža, jer sistem podržava i finansira rušitelje bošnjaštva, dok graditelji i čuvari bošnjaštva nemaju nikakvu sistemsku podršku, pa su takvi napori uglavnom individualni i mukotrpni.“ Prof. dr. Senadin Lavić: “U Bosni postoje rijetke intelektualne oaze u pustinji dejtonskog ustava. Javne tribine o svim bitnim bošnjačkim pitanjima koja organizira BZK „Preporod“ diljem Bosne, promocije knjiga univerzitetskih profesora, sesije Kruga 99, znanstveni skupovi, časopisi kakvi su Pregled, Odjek, Znakovi vremena, Sarajevske sveske, Godišnjak BZK „Preporod“ i drugi. Ali to nije dovoljno za potpunu intelektualnu scenu, jer je sve manje intelekDiwan - april/avril 2013.

tualnog dijaloga, kritičke analize i interpretacije društvenih tokova. Ljudi se ponekad pomire s prosjekom i ne reagiraju. Dejtonskim ustavom, koji je ilegalan i oktrojiran, postavljen je etnopolitički sistem koji se samourušava. U njemu su kultura i obrazovanje svedeni na nivo kantona, tj. postavljeni su tako da se ne mogu razvijati i da moraju postati provincijalni sadržaji, jer im smjernice daju ljudi s palanačkim i etnoklerikalnim svjetonazorima.” Akademik Serbo Rastoder: „Sasvim razumljivo. To je (alternativno) kritičko mišljenje u sredinama koje imaju institucije zatvorene za kritički orijentisane intelektualce ali i tradiciju intelektualnog dijaloga koji nije sveden na prizemni duel različitih viđenja, već na konstituisanje različitih paradigmi.“ Filip Mursel Begović: „Ne znam da li je Srbija dobar primjer, jer tamo to više izgleda kao pokret otpora. Međutim, oni koji zagovaraju srpsko suočavanje s prošlosti i društveni napredak, čini mi se, na zavidnoj su razini samoorganizacije i pokazuju nevjerojatnu hrabrost i postojanost. S druge strane, značajan napredak pokazuju Hrvatska i Slovenija koje iz državnog budžeta financiraju udruge i institucije koje ih potom kritiziraju. U Bosni ne postoji ravnoteža između lijeve i desne političke orijentacije, između vladinog i nevladinog sektora. Ma lijevo i desno uopće ne postoji. Postoji samo buka, odnosno lajanje. Bosanci i Hercegovci traže one koji će im biti odvjetnicima, a ne one koji će ih trovati medijskim senzacijama i političkim smradom. Stalno ponavljam da ne postoji nezavisan novinar, nezavisan intelektualac, političar, umjetnik jer uvijek od nekoga i nečega ovisimo… postoji samo od morala zavisan čovjek.”

21


Diwan: U poslednje vrijeme, primjetna je tendencija osnivanja novih organizacija i institucija unutar bošnjačkog korpusa, kao što su BANU, Svjetski bošnjački kongres, a najavljuju se i nove kao npr. matica Bošnjaka. Kako Vi gledate na to i da li su po Vama potrebne nove organizacije, ako već postoje neke kulturne institucije, i da li im se na taj način prave svojevrsni duplikati? Akademik Muhamed Filipović: “Dobro ste primjetili. Odista je u zadnje vrijeme nastalo nekoliko veoma važnih institucija, barem kad se tiče nas Bošnjaka. To je dobra pojava, jer izražava svijest o tome da je važno i neophodno ispraviti jednu veliku historijsku nepravdu koju su svi dosadašnji režimi i vlasti činile nama Bošnjacima, a to je da nam nisu dozvoljavali da kao narod izgradimo sve neophodne instituicije nacionalnog organiziranja i osvještavanja. Tako su Bošnjaci ostali jedini narod na Balkanu koji nije imao ni jedne takve institucije, a postao je narod koji ima dva puta brojniju prisilnu emigraciju nego što ima stanovnika u domovini. Svi ti narodi, od Hrvata i Srba, Slovenaca, Makedonaca, Crnogoraca, Albanaca na Kosovu i u Albaniji, a da ne govorimo o Grcima i Bugarima, izgradili su sve nacionalne naučne i kulturne institucije, kao što su Akademije, Instituti za izučavanje njihove historije, umejetnosti itd, kao i nacionalne izdavačke kuće i institucije za proučavanje i čuvanje jezika, dok kod nas i ono malo velikih institucija propada. Samo mi Bošnjaci takvih institucija nismo mogli imati i morali smo ih dijeliti sa Srbima i Hrvatima. Tako je dolazilo do apsurda da su i Srbi i Hrvati uspostavili svoje nacionalne Akademeije i u Zagrebu i Beogradu, ali i u Banja Luci i Mostaru, samo Bošnajci nisu imali svojih, a one koje su dijelili sa drugima su ih ograničavale i dovodile u zavisnost od volje i interesa drugih koji im očito nisu bili skloni. Ne čudi da je do pojave inicijative za stvaranje ovih institucija došlo iz kraja koji je bio stotinu godina podvrgnut najgrubljem političkom i kulturnom progonu, a to je Sandžak. Tu je prvo došla do izraza svijest da mi nećemo biti narod koji je ravnopravan drugima sve dok ne stvorimo sebi institucije i to one koje će biti neovisne od bilo kakve vlasti i političkih oligarhija. To je veoma pozitivno i treba ga na svaki način podržati. Nas su tvrdnjama da nam te institucije nisu potrebne, jer ih navodno već imamo,

22

držali u zapečku i mraku već stotinu i više godina, prisvajali i pljačkali naše nacionalno kulturno blago i falsificirali istinu o nama. Stvaranjem navedenih institucija stvoreni su uvjeti da taj vid našeg duhovnog ropstva prestane postojati. Mi smo i kao narod i kao civiliztacijsko-kulturni i historijski subjekt sasvim zaslužili da imamo sve bitne institucije konstitucije našeg nacionalnog i državnog identiteta i to treba da podrže svi istinski bošnjački patrioti.“ Mr. Fatmir Alispahić: „Ovo pitanje se taman veže na prethodni odgovor, jer se postavlja logično pitanje – a šta je sa našim nacionalnim institucijama, kakva je „Preporod“, recimo, ili VKBI (Vijeće kongresa bošnjačkih intelektualaca), recimo? Kakva nam korist od „Preporoda“, kad ova institucija, koja je nekad bila respektabilna, danas u svome rukovodstvu ima istaknute islamofobe, članove SDP-a, koji Bošnjake optužuju da razbijaju Bosnu kao što su Srbi razbili Jugoslaviju. Da je „Preporod“ ostao ono što je bio u vrijeme svog obnovitelja prof. Muhsina Rizvića, ili iz vremena prof. Muniba Maglajlića, sigurno je da nam ne bi trebale nove nacionalne institucije. Međutim, ova institucija je okupirana iznutra, umrtvljena, sterilizirana, i od nje Bošnajci već jednu deceniju nemaju nikakve koristi. Isto vrijedi iz za VKBI koji je nakon smrti prof. Purivatre postao zagubljen u vremenu i prostoru. Osnivanje BANU, pa SBK, nužni su i veliki iskoraci, ali, sudeći po mnogomjesečnoj neaktivnosti ovih nacionalnih adresa, ispada da se sve svodi na to, da se neko zove predsjednikom ovoga ili onoga. Nama gori pod nogama, nestajemo, rasipamo se, a predsjednik BANU g-din Muhić objavljuje tekstove o nekakvom kraljevskom porijeklu Bošnjaka. To je za mene isto kao kad bi Bošnjaci u Srebrenici 11. jula 1995. organizirali, recimo, teferič. Ili, srpsko-hrvatska propaganda u Sarajevu je majstorski ubijedila mnoge Bošnjake da se izjasne kao Bosanci, a BANU i SBK nemaju nikakvog smislenog odgovora, ne samo da se Bošnjaci vrate u bošnjaštvo, već i da se kao Bošnjaci izjasne i oni Bošnjaci koji su u mješovitim brakovima ili potiču iz njih, koji su ateisti ili agnostici, svi koji ne moraju biti muslimani praktičari da bi bili i Bošnjaci. Potpuno smo dezorjentirani i izgubljeni, uzimajući u obzir i kampanju pod nazivom „Bitno je biti Bošnjak“, koja ide na ruku ovima koji bi da Bošnjake reduciraju samo na muslimane, računajući da će se gotovo pola bošnjačkog naroda utušiti u nepostojećem boDiwan - april/avril 2013.

sanstvu. Akcenat te kampanje mora biti na ubjeđivanju svih bošnjačkih razlika da će samo pod krovom bošnjaštva, doprinijeti očuvanju Bosne i Hercegovine i bosanske ideje. Ovaj detalj otkriva kako kompleksne stvari prolaze pored nas, bez obzira na sve te institucije koje, na žalost, više postoje formalno, nego sadržajno. Moramo se boriti, inzistirati, da se ove nacionalne adrese ispune sadržajem, aktivnošću, svakodnevnom brigom za narod, namjesto poziranja i filozofiranja.“ Prof. dr. Senadin Lavić: „Da, neke udruge među Bošnjacima nose narodna imena i niču kao gljive poslije kiše. Ima u tome nešto naivno. Bošnjaci su suviše malobrojan narod da bi se dijelili u duplikate-institucije, a posebno u kulturi gdje je danas vidiljvo da postoji Bošnjačka zajednica kulture „Preporod“ (BZK „Preporod“) u Bosni i regionu, ali se pojavljuje i neki kulturni duplikat pod imenom Bošnjačka kulturna zajednica (BKZ) iz Novog Pazara ili dva svjetska kongresa Bošnjaka, jedan iz 2011. na čijem je čelu Musafa Hajrić, i drugi iz 2012. na čijem je čelu Mustafa Cerić. To je zbunjujuće za mnoge Bošnjake jer vide da mnogi koji bi vodili određene procese nisu u stanju da normalno komuniciraju sa već postojećim narodnim i nacionalnim udruženjima i institucijama. O kakvoj se nezrelosti i neodgovornosti tu radi? Da li je riječ o pluralizmu ili partikularnom volontarističkom primitivizmu među Bošnjacima, uludom rasipanju snaga, ideja i ljudskih potencijala, nerealnim procjenama o mjestu pojedinih ‘ličnosti u svjetskoj povijesti’ ili o svešteničkom držanju pred sekularnim pitanjima i novom bijegu od pitanja epohe u kojoj se nalazimo? Zar se pored ovih novouspostavljenih narodnih udruga ne bi trebalo razvijati postojeće, koje su stare više od jednog stoljeća, a posebno raditi na jačanju državnih institucija koje su jedini pravi garant našeg narodnog prosperiteta? Te silne udruge koje su organizirane na marginalnom pravcu bošnjačke egzistencije ne mogu polučiti ništa bitno za bošnjački narod jer nema toliko kvalitetnih ljudi da im svojim djelovanjem uliju esencijalni kvalitet. Više bi nam značilo da Bošnjaci prave poslovno-strukovne udruge, klubove bošnjačkih biznismena, poslovno-razvojna udruženja, a da se klonu jeftinih skolastičkih i ideoloških prepucavanja. To je naš bošnjački cinizam – lažno prosvijećena svijest na koju moramo odgovoriti bez straha. U tome skolastičkom mentalitetu prepoznaje se velika neodgovor-


nost pojedinaca koji su se uživili u mesijanske uloge i ne znaju ništa o bitnim tokovima savremneog svijeta, naročito evropskih procesa. Uz to treba imati na umu da je danas nemoguće objasniti i razumijeti svijet na osnovu neke ograničene ideologije ili naracije o ‘jednom jedinom i pravom’ svjetonazoru koji bi bio obavezujući za sve pripadnike jednog naroda ili za svakog čovjeka jednog društva. Iz tog neznanja nastaju mnogobrojne zloupotrebe religije, politike, kulture ili ekonomskih interesa naroda, koje direktno vode u jednoumlje, a ne u pluralno sagledavanje bošnjačkih povijesnih interesa. Bolje bi bilo da Bošnjaci unutar sebe razvijaju otvoren dijalog, a ne da ih predstavljaju ljudi koji nisu u stanju da vode normalan dijalog zbog svojih primitivnih sujeta. Smatram da će nakon ovih brojnih i djelimično smiješnih, a u suštini tragičnih, bošnjačkih fragmentiranja narodnog interesa, nastupiti faza objedinjavanja i ukrupnjavanja bošnjačkih ekonomskih, kulturnih, znanstvenih i političkih potencijala. To znači da se moraju ‘posložiti kockice’ i tačno ustanoviti ko će biti nadležan i odgovoran za određena pitanja u društvenom sistemu Bošnjaka. Očito je da više nismo u feudalnom mraku i da sveštenici ne mogu voditi narode. Naša je budućnost objedinjavanje bošnjačkih potencijala u Bosni i širom svijeta na osnovama savremene znanosti i parlamentarne demokratije, a to znači iza svega što radimo kao kolektiv mora stajati određena teorija i politička filozofija Bošnjaka.” Akademik Serbo Rastoder: „Sve te institucije su nastale iz ‘nužde’ i hendikepa zbog odsustva i nemoći organizovanog društva i bojim se i kao privid iluzije u kojima se moć pojedinaca izdiže na pijedestal moći zajednice. Znači, sve ‘naše’ institucije su NGO i to nije slučajno. To i ne mora biti toliko loše, ali ipak treba imati na umu da su one nužno poligon za promociju pojedinaca i ne služe opštem interesu u mjeri u kojoj ih ime obavezuje. To govorim kao član BANU, DANU i CANU, s tim, što sam kao član BANU-a jedino bio na konstitutivnoj sjednici. Možda neko misli da mi je to čast, ja mislim da smo mi, koji smo dali ‘legitimitet’ takvim instutucijama, velikim dijelom i odgovorni za to śto one ipak ne vrše funkciju organizovanih institucija, već služe za ‘proizvodnju’ priča od kojih mnoge traju taman toliko koliko se izgovore. Želim samo da kažem da je takvo djelovanje ovakvih i sličnih institucija vid ‘samoobmanjivanja’ koji proizvodi ‘priču’ a ne institucija

koja produkuje dobro od interesa za sve. Znam da narod voli ‘priču’ posebno ako ih ona hrabri, ali ovakve ‘elitne’ institucije treba da se bave, po meni, ‘proizvodnjom opšteg dobra’ a ja to ili ne vidim, ili ne prepoznajem. Nema te akademije u regionu koja ima potrebe da drži ‘tribine’ po svijetu i promoviše stavove koji nisu plod ozbiljnog, organizovanog i sistematičnog rada. Ja sam za ovo drugo i na tribine mislim da je bolje ići sa knjigom nego sa pričom. Nemam ništa ni protiv toga, ali sam ipak za ovo drugo. Što se tiče Svjetskog bošnjačkog kongresa, ovo ne pričam kao potpredsjednik institucije sa tim imenom, koja je osnovana prije ovog ‘novog’ već kao neko koji je i tada i sada zagovarao stav, da je takva organizacija moguća samo kao ‘Predstavničko tijelo’ svih relavatnih bošnjačkih institucija. Ako je to novi NGO koji ćemo prepoznavati po pojedincima, onda je to za mene gubljenje vremena u politici samoobmanjivanja i proizvodnje privida. Možda to nekom i koristi, narodu ne sigurno.Volio bih da to nije tako i da nisam u pravu, ali moramo sačekati da vrijeme to potvrdi ili demantuje.“ Filip Mursel Begović: „Šta će nama Matica Bošnjaka, zar da oponašamo stoljetne institucije Srba i Hrvata! Tužno i nepotrebno. Nažalost, imamo bosanski Preporod, a koji ne pokazuje zadovoljavajući vitalitet i angažman koji je mu je poslanjem dat. Preporod ima taj potencijal, da kao temeljna kulturna institucija okupi Bošnjake od folklora do književnih i znanstvenih pregnuća. No, to se ne događa. Osobno, trenutno više vjerujem pojednicima nego našim institucijama. Kao kolektiv pokazujemo nemoć i nesnalaženje, a kao pojedinci iznimnu kreativnost i sposobnost. Pitanje je tko će imati presudnu snagu da te pojedince okupi u smislenu i produktivnu cjelinu. Što je sada na sceni? Jedno suludo dupliciranje i tripliciranje naših institucija koje su nam trenutno ništa drugo nego jedan ogromni uteg oko vrata. Imamo brojne institucije, a nemamo projekte. Imamo puno govornika, a gotovo pa ništa djelatnika. Imamo likove koje zanima titula i pozicija, a ne shvaćaju da one ništa ne znače bez uspješno realiziranog projekta. I tko će im onda vjerovati? Nitko! Toliko krasnih ljudi ima među Bošnjacima (isto tako i među Hrvatima i Srbima), ne samo u Bosni, nego širom dijaspore. Svi kao da žele doprinijeti, ali ne žele da ih se smatra budalama. Priča o bošnjačkom jedinstvu je toliko stara i izlizana da mi uopće nije jasno kako nekome pada Diwan - april/avril 2013.

na pamet da ju uopće spominje, a kamoli pokušava provesti. A opet, tom jedinstvu mnogi teže, nadaju mu se i kada bi bilo na zdravim osnovama veliki broj bi mu pohrlio. No, to jedinstvo mora prestati biti jedinstvo jednoumlja, jedinstvo ovaca. Bojim se, ne želeći pritom biti zloguki glasnik, da SBK neće uspjeti jer u svojem užem vodstvu ima ljude koji pripadaju vjerskom establišmentu. To isključuje mogućnost da se napravi ravnoteža unutar nečega što pretendira biti svebošnjačko. Naprosto nisu svi Bošnjaci praktični muslimani. Na ovaj način mi samo povećavamo jaz između sekularnog i vjerskog u BiH, a opetovano se dovodimo u opasnost od onog famoznog ‘svođenja na vjersku skupinu’. S druge strane pogledajte bosanski ‘Napredak’, temeljnu hrvatsku kulturnu instituciju u BiH. Nikome ne smeta i nitko ne vidi problem da joj je na čelu svećenik. Što nam to govori – da nešto u našem pristupu ne valja. Nema tu puno opcija, naš pristup ili je preagresivan pa se mora stišati ili je potpuno nezdrav i s krivim ljudima na čelu, pa se treba od njega u potpunosti odustati. Uz to, frenetično naglašavamo da će nas nestati ako se na sljedećem popisu ne izjasnimo kao Bošnjaci, a zbog neprimjerenog uplitanja vjere u društvene i političke odnose u državi riskiramo da otjeramo tzv. sekularne muslimane od bošnjaštva. A taj broj tzv. sekularnih je veliki, puno veći od nesekularnih. Ohrabruje da je toga ulema itekako svjesna pa imamo u časopisu “Muallim” konciznu i sjajnu definiciju ovog institucionalnog kolapsa, u eseju dr.sc. Fikreta Karčića, pod naslovom “Etno-nacionalno i vjersko u diskursu neke naše uleme”. Karčić je, među ostalim, ustvrdio da je autoritet uleme ograničen područjem njihove ekspertize pa bez dodatnih kvalifikacija ne može biti autoritet u području međunarodnih odnosa, prava, teorije države, mikroekonomije itd. Karčić će pojednostavljeno reći da nam nikada ne bi palo na pamet da stručnjaka za antičku filozofiju priupitamo da nam da savjet za kupovinu automobila. S druge strane, nikako mi nije jasno da muftija Zukorlić propagira svebošnjačko institucionalno jedinstvo, a to jedinstvo ne može postići u svom dvorištu. Nema jedinstvo u stranci koju je pokrenuo, nema međumuslimansko jedinstvo u Srbiji i nema adekvatan odgovor kako riješiti sporove s državom čiji je građanin. I kako da mu onda itko povjeruje kada s jumbo plakata na ulazu u Sarajevu poziva Bošnjake na svebošnjačko jedinstvo. Nema šanse. To je kao da Kosovo poziva Norvešku da imaju zajedničku valutu, ne ide.“

23


Putopis

Bosanski smiraj duše A

ko iz pravca Dubrovnika i Metkovića krenete prema Mostaru, u naselju Buna skrenite prema istoku i uskoro ćete se naći u Blagaju.

Blagaj – oaza mira i prirodne harmonije smješten je svega tri kilometra od mostarskog aerodroma. Zbog blizine Jadranskog mora (oko 45km) i male nadmorske visine, klima je mediteranska s vrlo dugim i vrelim ljetima. U miru tekijske avlije, rashlađeni svježinom bajkovite Bune, shvaćate zašto je Blagaj bio centar zanimanja predpovjesnih ljudi, rimskih plemenitaša, osmanskih vezira i kadija, austrougarskih oficira i mnogih putnika namjernika željnih izvorske svježine, topline sunca i plavetnila neba.

24

Blagaj ima iznimno veliki broj sunčanih dana, gotovo 200. Stoga i ne čudi činjenica da oko 170 vrsta ptica nalazi stanište na ovim prostorima. Između njih najpoznatiji je bjeloglavi sup (Gyps fulvus) vrsta kojoj prijeti istrebljenje, koju možemo još sresti jedino na otoku Cresu. Ekološki čista i hladna Buna, čiji izvor spada među najjače u Evropi (36m3/s) idealna je za uzgoj svjetski poznate pastrmke. Od voća uspijevaju mediteranske kulture: grožđe, smokve, breskve, kajsije, šipci, kivi….. .

Prema predaji, tekiju na vrelu Bune osnovali su derviši bektašijskog reda u XVl vijeku. Zasigurno znamo da je tekija postojala već sredinom XVll vijeka o tome svjedoči Evlija Diwan - april/avril 2013.

Čelebija koji je zabilježio da je mostarski muft ija Zijaudin Ahmedibn Mustafa uz izvor Bune dao sagraditi tekiju helvetijskog reda u‚ „kojoj derviši vode prijateljske razgovore i naučne diskusije‘‘. Sredinom XlX vijeka obnavlja je Omer-paša Latas. Orijentalna bosanska arhitektura ogleda se na mirnim vodenim površinama. Velagićevina se ogleda u vodama ade, malog ostrvca na Buni. Prema dobro očuvanim natpisima koje nalazimo na samom ulazu u kompleks, ovaj blistavi dragulj nastao je oko 1766.godine. Zgrade su sagrađene na sprat sa izbačenim doksatima i imaju prostrane cvjetne avlije. Dvije musafirhane služile su za prijem putnika namjernika. Blagaj je danas turistički centar Hercegovine.


Blagaj – die Tekke

Bosnische Erholung für die Seele W

enn Sie von Dubrovnik oder Metković aus nach Mostar fahren, dann sollen Sie beim Ort Buna in Richtung Osten abbiegen. Bald danach erreichen Sie Blagaj. Blagaj – eine Oase der Ruhe und natürlicher Harmonie, liegt nur 3 km entfernt vom Flughafen Mostar. Wegen der Nähe zu Adria (ca. 45 km) und der niedrigen Meereshöhe herrscht hier ein mediterranes Klima mit langen und heißen Sommer. Im Frieden des Hofes der Tekke, wo man die Kälte und die Frische des Flusses Buna genießen kann, kann man schnell nachvollziehen, warum Blagaj im Zentrum des Interesse so vieler Menschen stand: in der Vorgeschichte, in der Römer-, Osmanenzeit und in der Zeit von Österreich-Ungarn. Außerdem kamen viele andere Resende, die sich nach einer frischen Quelle, nach der Wärme der Sonne und nach einem blauen Himmel sehnten, nach Blagaj.

Blagaj hat äußerst viele sonnige Tage, fast 200 im Jahr. Deshalb ist die Tatsache, dass über 170 Vogelarten in diesem Gebiet ihren Wohnraum gefunden haben, nicht verwunderlich. Unter ihnen ist der Gänsegeier (Gyps fulvus) die bekannteste Vogelart. Den kann man (außer hier) nur auf der Insel Cres (Kroatien) antreffen. Der Fluss Buna, der ökologisch sauber und kalt ist und dessen Quelle eine der stärksten in ganz Europa darstellt (36m³/s), ist ideal für die Zucht der weltbekannten Forelle. Obstsorten, die hier gedeihen, sind mediterrane Obstsorten: Trauben, Feigen, Pfirsiche, Aprikosen, Granatäpfel, Kiwi usw. Angeblich wurde die Tekke an der Quelle von Buna von den Derwischen eines Bektaschi-Ordens im 16. Jahrhundert gebaut. Mit Sicherheit wissen wir, dass die Tekke im 17. Jahrhundert bestand. Davon zeugen die Schriften von Evlija Čelebija, der davon berichtet, dass der Mufti von Mostar Zijaudin Ahmed-ibn Mustafa an der Diwan - april/avril 2013.

Buna-Quelle eine Tekke des HelvetiOrdens erbauen ließ, in der Derwische „freundliche Gespräche und wissenschaftliche Diskussionen führen“. Mitte des 19. Jahrhunderts wurde die Tekke von Omer-Pascha Latas renoviert, und seitdem gehörte sie zu dem Kadiri-Orden. Heute ist die Tekke im Besitz des Nakschibendi-Ordens. Orientalische bosnische Architektur bezaubert unter anderem mit ihrem Spiegelbild in dem ruhigen Flusswasser. Die Häuser der Familie Velagic spiegeln sich im Wasser rund um die Flussinsel. Laut gut erhaltener Schilder, die sich am Eingang des Gebäudekomplexes befinden, wurde dieser Juwel um das Jahr 1766 erbaut. Die Häuser sind ein Stockwerk hoch, haben typische Erker und breite Höfe voller Blumen. Zwei Gästezimmer waren für die Unterkunft von unerwarteten Reisenden gedacht. Blagaj ist heute ein wichtiges touristisches Zentrum in der Herzegowina.

25


Pod Lupom Demografske analize pokazale

Manji Bh entitet za šest godina izgubio opštinu veličine Foče

Bosna i Hercegovina će do 2050. godine imati 1,4 miliona stanovnika manje zbog izrazito negativnog prirodnog priraštaja, koji je uzrokovan lošim ekonomskim stanjem i sve većim brojem emigranata . Tome doprinosi posebno katastrofalna situacija u manjem entitetu. RS godišnje izgubi 2.500 hiljade stanovnika.

U

projekciji Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, koji je nedavno radio novu demografsku analizu za većinu zemalja svijeta, po pitanju BiH donete su crne prognoze, prvenstveno zbog toga što je u cijeloj zemlji primećen fenomen rapidnog starenja stanovništva, čiji je trenutni prosek 40 godina, zatim lošeg nataliteta, koji iznosi 1,3 djeteta po jednoj ženi, ali i dugogodišnjoj tendenciji masovnog odlaska mladih ljudi u inostranstvo zbog teškog socijalnog i ekonomskog stanja u BiH. Da su predviđanja stručnjaka za populacionu politiku UN tačna, potvrđuju i podaci do kojih su nedavno došli nadležni iz entitetskih statističkih zavoda. Naime, prema rezultatima prošlogodišnjeg istraživanja Zavoda za statistiku Republike Srpske, negativni prirodni priraštaj i drastičan pad nataliteta smanjio je broj stanovnika RS za više od 15.000, i to samo u poslednjih šest godina! - Iako Republika Srpska još od 2002. godine beleži konstantan pad nataliteta, poslednji podaci pokazuju da je stanje postalo posebno alarmantno od 2007. godine, kada je, prema procenama, u Srpskoj živelo oko 1.439.000 ljudi, da bi u 2012. taj broj iznosio jedva 1.424.000 stanovnika - navodi se u prošlogodišnjoj publikaciji Zavoda za statistiku RS. Crne prognoze za manji entitet Ouzrocimakojisudovelidotogadažene u RS i BiH sve manje rađaju, odgovore smo potražili kod jednog od najpoznatijih demografa na ovim prostorima Steve Pašalića. Ističući da postoje brojni faktori koji su doveli do ovakve negativne demografske slike i još crnjih prognoza, Pašalić „iz prve“ navodi nekoliko osnovnih problema koji, prema njegovim rečima, sprečavaju veći prirodni priraštaj. - Smanjena stopa rađanja, sve manje sklopljenih brakova i sve veći broj razvoda, negativan migracioni saldo, samo su

26

neki od uzroka koji najdirektnije utiču na smanjivanje ukupnog broja stanovnika. Prema mojim proračunima, u sledećih deset godina, broj stanovnika u RS i BiH biće smanjen za više od 100.000 ljudi! Ako konkretno govorimo o Republici Srpskoj, mi svake godine u proseku izgubimo oko 2.500 stanovnika, što praktično znači da je samo u poslednjih šest godina nestala jedna kompletna opština veličine Foče, Novog Grada ili Lopara! Za samo četiri ili pet godina ovde se izgubi jedna kompletna generacija dece koja bi se upisala u školu. U odnosu na period od pre 11 godina, danas imamo oko 30.000 učenika manje u osnovnim školama - kaže Pašalić. Ističući da bi u slučaju nastavka ovog negativnog trenda do 2050. godine broj stanovnika u RS mogao pasti na jedva nešto više od 800.000, što je u skladu sa prognozama UN, Pašalić navodi i podatke iz Strategije reforme penzionog sistema RS, koji takođe potvrđuju ovu crnu statistiku. - Stručnjaci koji su radili na reformi penzionog sistema utvrdili su da ćemo 2016. godini imati oko 1.237.000 stanovnika, ta brojka će 2026. pasti na 1.154.000, da bi već u 2046. godini broj stanovnika u Republici Srpskoj pao ispod jednog miliona! Broj stanovnika se smanjuje po stopi većoj od četiri odsto godišnje, što je prava katastrofa - zaključuje Pašalić. Za razliku od Republike Srpske, koja već godinama ima izrazito negativan prirodni priraštaj stanovništva, situacija je nešto bolja u Federaciji BiH, ali i tamo stanje „varira“ od kantona do kantona. Zdenko Milinović, direktor Agencije za statistiku BiH, kaže da su pozitivan prirodni priraštaj u FBiH prethodnih godina bilježili Tuzlanski, Unsko-sanski i Zeničko-dobojski kanton, dok je negativna stopa primjećena u Sarajevskom, Hercegovačko-neretvanskom, Posavskom i Livanjskom kantonu. - Prema našim procjenama, pošto u BiH već više od 20 godina nije proveden zvaničan popis stanovništva, u FBiH trenutno živi oko 2,3 miliona stanovnika. Međutim, situacija je različita od kantona do kantona. Kada sve saberemo, ispada da u FBiH još uvijek imamo pozitivan prirodni priraštaj koji iznosi 0,6 odsto. Međutim, BiH je kao cjelina dobila negativnu prognozu od populacionog fonda UN prvenstveno zbog loših pokazatelja iz RS, Diwan - april/avril 2013.

u kojoj je već više od jedne decenije prisutna izuzetno negativna stopa. Činjenica je da BiH, po svim pokazateljima, ulazi u jedno duže razdoblje negativnog prirodnog priraštaja - kaže Milinović. Strategija za ostanak Osim glavnog problema koji je doveo do depopulacije u BiH, a to je mali natalitet i sve veći mortalitet, iz nadležnih institucija stižu upozorenja da je i sve masovnija emigracija uzrok doslovnog „pražnjenja“ zemlje od stanovnika. Prema podacima Ministarstva za ljudska prava i izbeglice BiH, od 1992. godine do danas, iz BiH je odselilo skoro 1,5 miliona ljudi! - Prema našim procjenama, u inostranstvu je do sredine prošle godine živjelo oko 1.350.000 lica koja su poreklom iz BiH. U odnosu na ukupan broj stanovnika, koji se procjenjuje na 3.863.000, BiH spada među zemlje s najvećim brojem iseljenika u cijelom svijetu. Posebno je zabrinjavajuće što ljudi, posebno oni mladi, još uvijek masovno napuštaju zemlju. Kao osnovni razlog za odlazak iz domovine mladi ljudi navode teško ekonomsko stanje i nemogućnost da pronađu posao u struci za koju su se školovali - kažu u ovom ministarstvu. Među onima koji su prethodnih godina nudili rješenje kojim bi se sprečila dalja depopulacija u BiH, interesantno je ono koje je javnosti ponudio Jusuf Žiga, profesor Medicinskog fakulteta u Sarajevu. Žiga se, naime, zalaže za što hitnije usvajanje državne strategije po ovom pitanju, koja bi, između ostalog, podrazumevala tzv. pronatalitetnu strategiju razvoja. - Ova strategija podrazumeva da mladi ljudi imaju realne šanse da se na odgovarajući način školuju, da se na odgovarajući način zaposle i žive od svoga rada, da na odgovarajući način mogu rješavati svoje egzistencijalne probleme, da će imati stabilnu situaciju u društvu i da će onda, kao normalni ljudi, poželjeti barem da imaju najmanje dvoje djece. S druge strane, svako treće, četvrto, peto, odnosno svako sljedeće dijete, treba dodatno stimulisati tako što će biti privilegovano. Njegovi roditelji će imati poreske olakšice, dok će majka imati dvogodišnje ili trogodišnje plaćeno odsustvo - predlaže Žiga.


Kakav je status Islamska zajednica imala i

Kako je oduzimana zemlja

Bošnjacima u Kraljevini SHS Autor: Prof. Alen Zečević

R

aspad Austro-Ugarske monarhije izazvao je velike promjene ne samo na Balkanu nego i šire. Jedna od tih promjena svakako je i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, u čiji sastav su ušle sve južnoslavenske zemlje. Međutim, već samo ime novonastale države sugeriralo je diskriminatornu prirodu njenog ujedinjenja bez spominjaja Bošnjaka muslimana u kapacitetu njihove etničke pripadnosti. Ona je kao takva, isključiva u svom predustavnom i ustavnom poretku, zapravo, bila prostor u kome su se konfrontirale velikohrvatska i velikosrpska ideologija. U takvim okolnostima Bošnjaci su pribjegavali u politički pragmatizam, ulazeći u državnu zajednicu kao jedino, u to vrijeme, povoljno rješenje. Uprkos činjenici da je Austro-Ugarska monarhija nestala sa političke scene, ipak, neki od važnih pitanja naslijeđena su i prenešena u obavezu Kraljevine SHS. Jedno od tih pitanja bilo je i agrarno pitanje. Podaci austrougarske uprave iz posljednjih godina njene vlasti u Bosni i Hercegovini pokazuju da je tada bilo oko 45.000 Bošnjaka koji su bili vlasnici raznih obrta i sitnih zanatskih radnji. Prvodecembarskim aktom i ujedinjenjem 1918. godine došlo je do nagle ekonomske, socijalne i imovinske inverzije među društvenim slojevima. Iskustva evropskih država koje su feudalizam likvidirale postupno nisu poslužila kao model za rješavanje istoga u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Zanemarivši pravu prirodu neriješenog agrarnog pitanja regent Aleksandar Karađorđević je izdao proglas upućen narodu u kojemu je rečeno: ‘’Ja želim odmah da se pristupi pravednom rešenju agrarnog pitanja,

i da se ukinu kmetstva i veliki zemljišni posedi. U oba slučaja će se predati među siromašne zemljoradnike, sa pravičnom naknadom dosadašnjim vlasnicima njenim. Neka svaki Srbin, Hrvat i Slovenac bude na svojoj zemlji gospodar. U slobodnoj državi našoj može da bude i biće samo slobodnih vlasnika zemlje... Pozivam da s poverenjem u moju kraljevsku reč mirno sačekaju da im naša država zakonskim putem preda zemlju, koja će unapred biti samo Božija i njihova, kao što je to već odavno u Srbiji. ‘’1 Proizvoljna tumačenja takvog proglasa u kojemu se ukidaju kmetstva i veliki zemljišni posjedi, koji su u pravilu bili vlasništvo Bošnjaka, značilo je samo jedno: da će se predstojeće rješavanje agrarnog pitanja provesti oduzimanjem begovskih posjeda i njihovim predavanjem ‘’siromašnim zemljoradnicima’’. Ti siromašni zemljoradnici su u većini slučajeva bili kmetovi pravoslavne vjeroispovijesti koji su prema ovome proglasu zauzeli stav da imaju prava na zemlju koju obrađuju, iako je ta zemlja do tada bila u vlasništvu begovata. Zakonski okvir proglasa zapravo je potvrdio njihova uvjerenja i omogućio neometano sprovođenje odluka koje su se nalazile na tragu ekonomskog uništavanja Bošnjaka. To nije bila slučajnost, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da se tada istovremeno oživljava genocidna politika prema Bošnjacima na Kosovu, Sandžaku i Bosni i Hercegovini. Vlada u Beogradu je svakodnevno primala telegrame koji su pristizali iz svih dijelova Bosne i Hercegovine u kojima se upozoravalo na pljačke imanja zemljoposjednika i na položaj begova koji su nerijetko i ubijani skupa sa svojom poslugom. Tadašnji predsjednik Zemaljske vlade za Bosnu Hercegovinu Atanasije Šola slao je izvještaje ministru Svetozaru Pribičeviću u kojima se, pored Diwan - april/avril 2013.

ostalog, govorilo o stradanjima Bošnjaka. Vrhovni poglavar Islamske zajednice reis-ul-ulema Džemaludin Čaušević je u razgovoru sa Atanasijem Šolom istakao da je Bosna zapala pod teror kakav se ne pamti. Francuski novinar Charles Rivet je prilikom boravka u Sarajevu februara 1919, obavio razgovor i sa reis-ul-ulemom Džemaludinom ef. Čauševićem i objavio ga u listu Le temps aprila iste godine. U tom razgovoru Čaušević je iskazao zabrinutost za budućnost Bošnjaka muslimana iznosivši nekoliko podataka koji su nedvosmisleno govorili o zločinima koji su počinjeni nad njima. Do septembra 1920., pored ostalih oblika nasilja, ubijeno je oko 2.000 Bošnjaka.2 Takva politička represija i rasplamsavanje nacionalizma rezultiralo je i iseljavanjem nekoliko hiljada bošnjačkih porodica u Tursku, čime su njihova imovina i svi posjedi ostavljeni bez ikakvih naknada i zaštite. Do jula 1919. godine je od 4.281 bošnjačkog zemljoradnika oduzeto 400.072 hektara zemlje. Islamska zajednica i vakufska imovina To nasilje nije zaustavljeno uprkos potpisanom Senžermenskom ugovoru od 10. septembra 1919. godine, koji je u članu 10. spominjao muslimane i odnos prema njihovim vjerskim institucijama. Članom 10. ugovora Vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca obavezala se da će ‘’pružiti zaštitu džamijama, grobljima i drugim vjerskim ustanovama muslimanskim’’. Međutim, mnogi muslimanski vjerski objekti su srušeni, pretvoreni u vojne, privredne ili objekte druge namjene. Vakufska imovina u Bosni i Hercegovini je bila regulirana posebnim Štatutom za autonomnu upravu islamskih vjerskih i vakufsko-mearifskih poslova iz 1909. godine. Da bi postepeno ukinula tu uredbu Vlada Kraljevine SHS je već 12. septembra 1919. godine donijela privremenu Uredbu o upravi vakufa, koja se kao takva nije odnosila na Bosnu i Hercegovinu. Ta uredba je, kako se ispostavilo, bila samo prelazno riješenje do donošenja Zakona o upravi vakufa kojim je sva vakufska imovina u Kraljevini SHS došla u nadležnost Ministarstva vjera u Beogradu. Ministarstvo je pozivajući se na ovaj zakon postavljalo čak i one vjerske službenike koje je plaćao vakuf iz svojih akumuliranih sredstava, i takvo stanje je ostalo na snazi sve do zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine. Nedugo nakon zavođenja diktature i donošenja Zakona o Islamskoj vjerskoj zajednici 31. januara 1930. kao i Zakona o izboru reis-ul-uleme 4. juna 1930. godine, došlo je do uspostave reorganizirane Islamske vjerske zajednice u Kraljevini Jugoslaviji na čelu sa svojim vrhovnim poglavarom. Međutim, vladi nije smetala takva zajednica u kojoj je cijela vakufska i vjerska uprava bila pod kontrolom Ministarstva vjera u Beogradu.

27


Nakon donošenja Zakona o Islamskoj vjerskoj zajednici Vlada Kraljevine Jugoslavije je donijela Uredbu o privremenoj organizaciji vlasti i poslova Islamske vjerske zajednice Kraljevine Jugoslavije. Tom uredbom je ministar pravde postao najviša upravna vlast za sve vakufsko-mearifske poslove, a zakonski okvir uredbe mu je omogućio da suvereno raspolaže cijelom vakufskom imovinom. To se pokazalo kao cilj pokrenutog procesa reorganizacije Islamske zajednice koja bi u konačnici bila lišena svakog oblika individualnog upravljanja vlastitim kulturnim, vjerskim i materijalnim dobrima. To je bio glavni razlog zbog kojeg reis-ululema Čaušević nije pristao na takvo jednostrano rješavanje statusa Islamske zajednice, pa je svoj stav odlučno iskazao podnošenjem ostavke na svoj položaj. Vlada Kraljevine Jugoslavije je nakon šestojanuarske diktature donijela 1931. godine Zakon o likvidaciji agrarne reforme na velikim posjedima. Donošenju tog zakona prethodila je upućenost vlasti u činjenično stanje na terenu koje je govorilo da je u trenutku stvaranja jugoslavenske države preko 62 % privatne zemlje bilo u posjedu Bošnjaka muslimana. ‘’U svim agrarnim reformama od 1919. do 1939. godine, ukupno je u Bosni i Hercegovini od nekadašnjih veleposjednika (uglavnom Bošnjaka) oduzeto i predato u ruke seljaka (uglavnom pravoslavnih Srba), kako beglučkih zemalja (400.072 hektara), tako i kmetskih selišta (775.233 hektara), što ukupno iznosi 1.175.305. hektara zemlje koja je oteta od Bošnjaka’’.3 Godine koje su dolazile donijele su sve veću ekonomsku i socijalnu destrukciju Bošnjaka od strane vlasti Kraljevine Jugoslavije. Toga nije bila pošteđena ni institucija vakufa koja je pretrpila ogromne štete i gubitke. Kolike je razmjere poprimila pljačka vakufske imovine najbolje ilustruje podatak da je u periodu od 1919. do 1938. godine oduzeto oko četiri miliona duluma vakufske zemlje. Posljedica takvog haotičnog stanja u kojemu je privatna svojina oteta preko noći i predana onima koje je vlast proglasom odredila kao ‘’legalne nasljednike tuđe imovine’’, rezultirala je u konačnici i društveno-političkim raslojavanjem Bošnjaka. Zakoni koji su donošeni sa takvim okvirima, bazirani na nacionalnoj i vjerskoj isključivosti, doveli su Bošnjake u položaj ekonomske i socijalne inferiornosti, oduzimanjem posjeda koji su do samo prije 20 godina bili njihovo vlasništvo. 1. Mustafa Imamović, Kemal Hrelja, Atif Purivatra, Ekonomski genocid nad Bosanskim Muslimanima, Sarajevo, 1993. str.46 2. Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, Novi Pazar, 2007, str. 490. 3. Mustafa Imamović, Kemal Hrelja i Atif Purivatra, Ekonomski genocid nad Bosanskim Muslimanima, str. 65

28

Bosanska soba Piše: Fahrudin Vojić

B

osanska soba je nastala kao spoj istočne i zapadne kulture, te kao takva predstavlja posebni značaj u srednjovjekovnoj evropskoj arhitekturi. Njena unutrašnjost je specifična po mnogo čemu, ponajprije zbog činjenice što bosanska soba odiše rahatlukom i širinom prostora u kojem se čovjek osjeća komotno. Prisjećajući se nekadašnjeg ambijenta u kojem su živjeli Bošnjaci, neizbježan je detalj stare nene koja peče kruh u odžaku i onako bez kutije, položen u žar, zamiriši širom kuće, mameći znatiželju onih koji prolaze uskim sokakom. Enterijer bosanske sobe mami svakog ljubitelja mirnog i spokojnog života. Vrlo jednostavno projektovana, bosanska soba se sastoji od prizemnih sećija skrojenih od obložene slame postavljene duž zidova sobe, čiji se naslonjači prostiru ispod pendžera davajući na taj način onome ko sjedi mogućnost pogleda na avliju i sokak. Zavjese na pendžerima ručno izheklane, rukama poštenih majki bošnjačkih, davali su posebni dekor Diwan - april/avril 2013.

unutražnjosti bosanske sobe. Na sred sobe se nalazio drveni stolić za kahvu, a negdje u ćošku sofra koja je služila za postavljanje jela. U drugom ćošku obavezno je stojao orman u kojem se čuvala posetljeni za spavanje, tako da se bosanska soba brzo i jednostavno mogla transformirati iz dnevne u spavaću sobu. Jela koja su se spremala i služila u bosanskoj sobi su raznovrsna. Poznato je da su Bošnjaci gostoljubiv narod i kod njih je uvijek važilo i ostalo pravilo da se prilikom ugošćavanja ne smije biti škrt. Posebno su se isticala raznovrsna kuhana jela i pite, od kojih su najviše zastupljene bosanski lonac, čorba, sarma, burek, sirompita, krompiruša i zeljanica. Zimi je bio običaj da se uz sjela u odžak na žeri peku krompiri i jedu sa domaćim sirom. To je ostavljalo snažan utisak na djecu, tako da se mnogi starci rado prisjećaju tog običaja. Posebno je interesatan bio običaj kada tetke ili nene donose gurabiju ili halvu . Suđe u kojem se služila hrana u bosanskoj sobi, uglavnom je bilo od bakra, aluminija ili drveta. Taj skromni život i rahatluk i danas privlači mnoge ljude, posebno turiste koji, kada dođu u Bosnu, obavezno posjećuju Etno sela u kojima se nalaze replike nekadašnjih bosanskih soba.


Histoire

Histoire de la Bosnie M

algré sa petite superficie, la Bosnie a une histoire très riche. Elle fut jadis le centremoteur du grand territoire de l’Illyrie. Avant l’arrivée des Slaves au 6e siècle, elle a fait partie du Royaume des Ostrogoths, peuple germanique. Lorsque les Slaves s’installent en Bosnie, ils se mélangent avec les populations autochtones et répandent largement leur langue dans la région (le slavon). Comme le démontrent les études génétiques, les Bosniaques ont donc des origines surtout illyriennes, mais également goths et slaves même s’ils sont aujourd’hui plutôt catégorisés comme Slaves du Sud. Les territoires peuplés par les Slaves vont former différentes Sklavinies (régions autonomes). Celle située sur le territoire de l’actuelle Bosnie sera d’abord vassale de l’Empire byzantin et ensuite du Royaume de Hongrie. C’est le ban Kulin qui va donner une véritable indépendance à la Bosnie durant son règne de 1180 à 1204. Kulin va permettre la propagation de l’hérésie patarine dans son État et s’y convertira lui-même. Les adeptes de cette religion feront partie de l’Église bosnienne et se nommeront eux-même par « chrétiens » (krstjani). La grande majorité de la population sera d’ailleurs de religion patarine. Les bans se succèderont en Bosnie jusqu’à ce que Tvrtko Ier de la dynastie Kotromanić étende sérieusement son territoire et devienne roi. Il se fait couronner en 1377 en tant que Roi de Bosnie et son État devient un des plus prospères de la région. La plupart des souverains bosniaques étaient officiellement catholiques, mais certains d‘entre-eux étaient patarins. Presque tous

les souverains catholiques avaient des sympathies pour la religion patarine et il semble que certains y adhéraient sans que le Pape en ait connaissance. Cependant, le dernier roi bosniaque, Stjepan (Étienne) Tomašević va persécuter sa population patarine sous les ordres du Pape. Le Royaume de Bosnie va tomber aux mains des Ottomans en 1463. La grande majorité des patarins vont se convertir à l‘islam durant cette occupation puisqu‘ils verront les Ottomans comme des « sauveurs » qui ont empêché Tomašević de les chasser complètement, mais également à cause de la ressemblance de certaines doctrines du patarinisme et de l‘islam. Durant leur règne, les Ottomans font massivement venir en Bosnie des Valaques de religion orthodoxe comme force de travail. C‘est ainsi que s‘implante la religion orthodoxe en Bosnie alors qu‘elle n‘était que très peu présente avant l‘arrivée des Ottomans. Au 19e siècle, en pleine période de montée des nationalismes, les orthodoxes de Bosnie vont se faire « serbiser » par l‘Église orthodoxe alors que les catholiques vont se faire « croatiser ». Déjà à cette époque, les pays voisins avaient un plan machiavélique en tête: séparer la Bosnie en deux et prendre chacun son morceau. Seuls les musulmans restent Bosniaques et permettent à leur pays de continuer d‘exister. Au 20e siècle, la Bosnie se fait annexer par l’Autriche-Hongrie. Cette dernière fait ajouer « Herzégovine » au nom du pays sans raison particulière ce qui fait que la région s’appelle « Bosnie-Herzégovine » depuis cette époque. Après la 1ère Guerre mondiale, la Bosnie se retrouve dans le Royaume de Yougoslavie puis dans la YouDiwan - april/avril 2013.

goslavie communiste sans le consentement des Bosniaques. Cette période peut être comparé à une occupation, car les Bosniaques y étaient des citoyens de seconde zone. Ils n‘avaient plus le droit de s‘appeler par « Bosniaques », mais le président Josip Broz Tito leur donna droit au nom national discriminatoire « Musulmans », au grand mécontentement des intellectuels bosniaques qui acceptèrent tout de même cela comme solution provisoire. La Bosnie obtient finalement de nouveau son indépendance en 1992, après cinq longs siècles de diverses occupations étrangères. Le président Alija Izetbegović organise un référendum qui obtiendra 99% de « Oui » et son pays se fera rapidement reconnaître à l‘ONU par la communauté internationale. Cependant, la Yougoslavie (Serbie), mécontente de ce résultat va dès 1992 agresser la République de Bosnie-Herzégovine démocratiquement indépendante et ce, à l‘aide des Serbes (Valaques) de Bosnie qui vont commettre un génocide et un nettoyage ethnique contre les Bosniaques durant les trois longues années de guerre. Heureusement, l‘Armée de la République de Bosnie-Herzégovine va réussir héroïquement à maintenir l‘intégrité territoriale de son pays. Aujourd‘hui la composition ethnique du pays ressemble à ceci: 55% Bosniaques 33% Serbes 11% Croates 1% Autres Les Bosniaques, qui sont en très grande majorité de religion musulmane, ont repris pour symbole le blason fleurdelysé du Roi Tvrtko, qui était d‘ailleurs présent sur le premier drapeau de la République, avant d‘être changé en 1998.

29


Naša riječ

Trideset godina od najvećeg i najznačajnijeg montiranog političkog procesa u SFRJ

“Sarajevski proces’’

kao priprema za agresiju na BiH ‘’Štampa i ostali mediji uveliko su se takmičili stvaranjem atmosfere progona i sijanjem straha. Imao sam utisak da je tih dana biti Musliman (Bošnjak), samo po sebi bilo opasno i rizično. Taj stepen apriornog neprijateljstva i omraze nije bio rezultat samo komunističke netrpeljivosti prema neistomišljenicima i pritisak političke policije, već se osjećala neka dublja, iracionalna mržnja koja je imala teološku i etničku pozadinu, koja će se poslije nepunih 10 godina pretvoriti u bespoštedni rat i istrebljenje Muslimana (Bošnjaka)’’ – Rajko Danilović, advokat Autor: Anes Džunuzović

O

d samog dolaska na vlast 1945. godine komunisti u SFRJ brutalno su se obračunavali sa političkim neistomišljenicima, vjerskim službenicima i vjernicima, te slobodoumnim intelektualcima. Već u maju 1945. godine počeli su obračuni, 17. maja uhapšen je poglavar katoličke crkve u Hrvatskoj Alojz Stepinc koji nije pristao na ucjene i zahtjeve komunista da se katolička crkva u Hrvatskoj izdvoji iz Vatikana. U Sloveniji su odmah nakon Drugog svjetskog rata bili veliki procesi protiv političkih neistomišljenika. Na sudsko-političkom udaru našli su se svi koji su bili u logoru Dahau, radilo se o članovima Komunističke partije još od

30

1930. godine, španskim borcima, partizanima, te istaknutim ličnostima nakon rata. Oni su optuženi i osuđeni za saradnju sa Gestapoom za vrijeme Drugog svjetskog rata, te za saradnju sa zapadnim obavještajnim službama nakon rata. Kasnije se komunistička Jugoslavija obračunava sa staljinovim sljedbenicima u svojim redovima, tada stotine ljudi završava u zatvorima. Komunistički obračuni sa ‘’neistomišljenicima’’ od 1945. do smrti Tita Bosanski model progona bio je specifičan ponajviše zbog činjenice da su u BiH živjela tri naroda sa tri različite vjere. Zbog toga se u BiH komunizam obračunavao sa vjerskim službenicima, vjernicima i onima koje su nazivali nacionalistima. Izmislili su i specijalni termin ‘’kleronacinalizam’’. Po ulazu u Sarajevo komunisti su uhapsili neke od najistaknutijih bošnjačkih intelektualaca među njima i Mustafu Busuladžića i likvidirali ga. Ubijeni su i neki pripadnici pokreta ‘’Mladi muslimani’’, a neke hapse u maju 1946. među kojima i Aliju Izetbegovića i Nedžiba Šaćirbegovića. Tri godine kasnije pokreće se velika ak akcija hapšenja ‘’Mladih muslimana’’ kada kroz političke procese prolazi oko 1.200 pripadnika ovog pokreta, a veliki broj ih biva osuđen. Nekoliko ih je ubijeno tokom istrage, a jedan broj Diwan - april/avril 2013.

nakon presude. Ukupno je što 1945. što 1949. godine ubijeno 13 pripadnika pokreta ‘’Mladi muslimani’’. Na meti komunista našao se i episkop Srpske pravoslavne crkve Varnava Nastić koji je optužen 1947. godine da je ‘’imperijalistički agent’’ i ‘’saradnik ustaša’’. Veliki publicitet komunisti daju i Cazinskoj i Slunjskoj buni 1950. godine, kada su zemljoradnici se protivili zadrugama, ovo je bila višenacionalna pobuna. Organizirano je osam suđenja u Krajini i jedno u Slunju. Na suđenjima u Krajini izrečeno je 16 smrtnih presuda i više desetina dugogodišnjih zatvorskih kazni. Tokom trajanja ovih suđenja u cijeloj Krajini važio je ‘’policijski sat’’. U Slunju su na smrt osuđene dvije osobe. Ovo su bili u to vrijeme najpoznatiji obračuni komunista sa političkim neistomišljenicima i vjernicima, pa može se reći i vjerom kao ‘’opijumom za mase’’. Pojedinačnih slučajeva bilo je na stotine, a što najbolje svjedoči postojanje ‘’Golog otoka’’, te puni zatvori političkih zatvorenika, imama, popova, fratara. Nakon prvog poratnog vala obračuna sa ‘’neprijateljima’’ komunisti su napravili zatišje u masovnim obračunima, već su nastavljena pojedinačna hapšenja. Vladala je strahovlada, a u kućama su se djeca učila da i zidovi imaju uši i da se ne smije ni u šali bilo šta reći protiv Tita, Države, socijalizma. O vjeri se učilo da je nazadna, a oni koji su je prakticirali da su zaostali. Sedamdesetih godina počinju novi obračuni, sa srpskim liberalima 1972. godine, a godinu prije toga sa MASPOK-om u Hrvatskoj, to je bio pokret za demokratske promjene u političkom, pravnom i ekonomskom sistemu totalitarne države. U Tuzli je bio obračun sa bratom književnika Meše Selimovića koji je optužen za muslimanski (bošnjački) nacionalizam, a čovjek se pritom izjašnjavao kao Srbin. I poslije Tita obračuni sa ‘’neprijateljima socijalističkogsamoupravljanja’’ Sa smrću Tita 1980. godine pojavljuju se neke nove ideje u cijeloj SFRJ. Komunisti da bi zaštitili svoju ideju i svoje privilegije ponovo pristupaju snažnim represivnim mjerama. Na Kosovu se dešavaju demonstracije sa zahtjevima za republikom. Stotine studenata sa Prištinskog univerziteta zbog parole ‘’Kosovo republika’’ završava u zatvorima širom SFRJ. Komunistička vlast u BiH želi se pokazati kao najsnažniji i najvjerniji lučonoša komunizma. Zbog toga se u BiH pokreću novi fantomski montirani politički procesi. Sudi se 1980. godine imamu Muharemu ef. Hasanbegoviću. U Sokocu 1980. godi-


ne vlasti proganjaju popa Nedeljka Janjića sa optužbama da se na svadbi njegovog sina svirala neprijateljska muzika. Osuđen je na šest godina. U Hercegovini 1981. godine komunisti hapse fra Jozu Zovka i optužuju ga da je u crkvi u Međugorju govorio na propovjedi da je dosta 40 godina robovanja, okova, tame i patnje. Osuđen je na 3,5 godine zatvora. Međutim, ovo su bili ‘’sitni’’ procesi, bh. komunističkoj vlasti trebao je ‘’veliki slučaj’’ i to slučaj u kome će biti optuženi Muslimani (Bošnjaci). I tako se montira najpoznatiji politički proces u posttitinoj Jugoslaviji, čuveni ‘’Sarajevski proces’’. Obračun srpskih nacionalista sa muslimanskim (bošnjačkim) komunistima Ovaj proces je posebno trebao Hamdiji Pozdercu jer su iz Beograda, od srpskih nacionalista, pokrenute optužbe da se u BiH razvija muslimanski (bošnjački) nacionalizam. Njima je trebalo i opravdanje za Memorandum SANU-a. Trebalo je muslimanske (bošnjake) komuniste proglasiti nacionalistima i time razviti mržnju prema svim Muslimanima (Bošnjacima). Na meti su bili, kako kaže Edhem Bičakčić: ‘’Hamdija Pozderac iz stare klike i Nijaz Duraković kao novi, Musliman (Bošnjak) među komunistima. Pozderac nije u potpunosti shvatio namjere iz Beograda, htio je samo sebe zaštititi, ne uvuđajući krajnji cilj proglašavanje Muslimana (Bošnjaka) nacionalistima i stvaranje terena za dešavanja koja su uslijedila 90-ih godina’’. Da je uloga beogradskih nacionalista u ‘’Sarajevskom procesu’’ bila takva tvrdi i advokat Danilović: ‘’’Sarajevski proces’ bio je ideološka i moralna priprema budućeg rata u Jugoslaviji. Cijelo suđenje bilo je u funkciji razvijanja mržnje prema Muslimanima (Bošnjacima)’’. U knjizi ‘’Sarajevski proces 1983.’’ Danilović opisujući stanje u Sarajevu i BiH tokom istrage i suđenja piše: ‘’Štampa i ostali mediji uveliko su se takmičili stvaranjem atmosfere progona i sijanjem straha. Imao sam utisak da je tih dana biti Musliman (Bošnjak), samo po sebi bilo opasno i rizično. Taj stepen apriornog neprijateljstva i omraze nije bio rezultat samo komunističke netrpeljivosti prema neistomišljenicima i pritisak političke policije, već se osjećala neka dublja, iracionalna mržnja koja je imala teološku i etničku pozadinu, koja će se poslije nepunih 10 godina pretvoriti u bespoštedni rat i istrebljenje Muslimana (Bošnjaka)’’. I danas srpski nacionalisti, pa čak i haški optuženici poput Karadžića koriste ‘’Sarajevski proces’’ i pokušavaju tada optužene i osuđene, a kasnije nosioce političkog organiziranja Bošnjaka predstaviti kao borce za islamsku državu BiH, za uvođenje šerijata.

‘’Mladi muslimani’’ dežurni ‘’neprijatelji’’ komunizma Pozderac muslimanske (bošnjačke) nacionaliste lahko pronalazi. To su ‘’dežurni neprijatelji’’ - ‘’Mladi muslimani’’. ‘’Sarajevski proces’’ počinje 23. marta 1983. godine, hapšenjem ‘’Mladih muslimana’’: Alije Izetbegovića, Omera Behmena, Saliha Behmena, Rušida Prgude, te mladog imama Mustafe Spahića i književnice Melike Salihbegović koji nisu pripadali pokretu ‘’Mladi muslimani’’, ali je Spahić bio poznat i kivan komunistima od ranije, jer je pratio proces suđenja Muharemu Hasanbegoviću 1980. godine i pisao je proteste političkim organima u Beograd, a Melika je od uzornog komuniste postala vjernica koja se pokrila u tom vremenu. Slijede velika hapšenja, desetina Muslimana (Bošnjaka) narednih dana. Neki su nakon saslušanja dobili status svjedoka, a neki su postali optuženi. Među optuženim našli su se još Hasan Čengić, Ismet Kasumagić, Husein Živalj, Edhem Bičakčić, Đula Bičakčić, Džemaludin Latić i Derviš Đurđević. Optužnica je bila podignuta na osnovu članova 114. i 133. Krivičnog zakona SFRJ. Optuženi su za ‘’udruživanje radi rušenja ustavnog poretka’’, te radi ‘’verbalnog delikta’’. Osnov za montiranje procesa nađen je u knjizi ‘’Islamska deklaracija’’ Alije Izetbegovića; putu nekolicine od uhapšenih (Omer Behmen, Ismet Kasumagić, Edhem Bičakčić, Husein Živalj i Hasan Čengić) u IR Iran u januaru 1983. godine; debatama u Tabačkom mesdžidu; razgovoru sa prijateljima, kolegama, komšijama. Suđenje je počelo 18. jula, a završilo se 19. avgusta, a dan iza toga izrečena je presuda. Svi optuženi su proglašeni krivim i dobijaju ukupno 89,5 godina zatvora. Alija Izetbegović osuđen je na 14 godina, Omer Behmen na maksimalnih 15 godina, Hasan Čengić i Ismet Kasumagić na po 10 godine, Edhem Bičakčić osuđen je na sedam godina, Džemaludin Latić na 6,5 godina, Husein Živalj na šest godina, a Salih Behmen, Mustafa Spahić. Melika Salihbegović i Derviš Đurđević na po pet godina, te Đula Bičakčić na šest mjeseci zatvora. Svjedoci, mediji, ‘’etničko čišćenje’’ ‘’Sarajevski proces’’ je u potpunosti bio montiran proces. Optuženima se na teret stavljalo udruživanje radi rušenja ustavnog poretka SFRJ, a pritom se mnogi od njih nisu poznavali. Recimo Alija Izetbegović kaže da petero od optuženih ne poznaje. Drugo, optuženi su za čitanje Islamske deklaracije (a Alija i za njeno pisanje) kao teksta koji poziva Diwan - april/avril 2013.

na uspostavu šerijata, panislamizam i sl. A pritom je Islamska deklaracija postojala više od deceniju jer je napisana početkom ‘70.-ih godine i odnosila se na islamske zemlje, te je zbog toga i prevedena na arapski, turski, engleski, a nikada do tada nije štampana ili plasirana široj publici u Jugoslaviji. Optužba je bila i za putovanje u IR Iran, a pritom se previđa činjenica da je u to vrijeme IR Iran zvanično za SFRJ ‘’prijateljska, nesvrstana’’ zemlja. Dakle, i po Krivičnom zakonu SFRJ optužnica je bila bez temelja, zbog toga se morala montirati kroz od UDBA-ine napisane iskaze za svjedoke i kroz snažnu medijsku kampanju. Pritisak na svjedoke bio je ogroman, oni su kroz isljeđivanje prošli gore nego optuženi. Bili su psihički i fizički zlostavljani, a o čemu svjedoče neki od njih: Rešid Hafizović kome su istražitelji pištolj uperivali u glavu, Enes Karić kome su iskaz mijenjali do neprepoznavanja i prisiljavali ga da isti potpiše, itd. Međutim, svjedoci su se u većem broju pokazali pravedni. Iskaze koje su potpisivali pod prisilom istražitelja negirali su na sudu. Ključni svjedoci koje su istražitelji pripremali danima odustali su na sudu od potpisanog iskaza, poput Nermine Jašarević kolegice (sa Fakulteta islamskih nauka) od Hasana Čengića i Džemaludina Latića. Pošto na suđenju ne postižu željene rezultate i svjedoci uglavnom svjedoče u korist optuženih, monteri procesa počinju se koristiti novim metodama, a to je uvođenje pojma ‘’etničko čišćenje’’. Taj pojam se prvi put na prostore SFRJ uvodi tada, i to od strane organizatora ovog montiranog procesa, a kroz novinarsko pero ‘’komunističkog novinarskog barda’’ Fuada Muhića. Optuženima se stavlja na teret da su htjeli ‘’etnički čistu’’ državu. Mediji se uključuju u proces izvještajima iz sudnice koji neodgovaraju istini, jer govore kako svjedoci potvrđuju optužnicu, a zapravo se u sudnici dešava nešto sasvim suprotno. Slijede novinarski napisi od Nagorke Idrizović, Bahrudina Bijedića, Zlatka Dizdarevića, Hamze Bakšića sa naslovima: ‘’Podrivali društveno uređenje - Oslobođenje, “Cilj islamska republika” - Politika expres, “Protiv Allahovih neprijatelja” - Politika, “Četa mala, ali zatrovana” - Svijet, “Protiv Ustava u ime Kur’ana” - Start, “Deklaracija mraka i mržnje” - Oslobođenje, itd. U takvom ambijentu došla je presuda i postignut je rezultat, ‘’dokazano’’ je nacionalističko djelovanje Muslimana (Bošnjaka) koji su ‘’htjeli etnički čistu’’ državu, pa stoga Srbi ‘’imaju pravo’’ pripremati Memorandum kao plan zaštite Srba od ‘’etničkog čišćenja’’ i daće sebi za pravo 90-ih godina da učine genocid kako bi se zaštitili od ‘’Muslimanskog etničkog čišćenja’’.

31


Historija

Historija Velike kneževine Luksemburg II

Nastanak Velike kneževine u njenom današnjem obliku (1839.) N

a papiru je Luksemburg 1815.godine postao država odvojena od Nizozemske. Međutim, u stvarnosti, Wilhelm I nije pravio razliku između te dvije zemlje. On je vladao Velikom kneževinom kao da je 18. provincija njegovog kraljevstva. Holandski ustav je proširen i na Luksemburg, luksemburški poslanici su sjedili u holandskim institucijama a u školama se predavao holandski jezik. Luksemburžani se, doduše, nisu tome protivili, ali je ekonomska a prije svega porezna politika holandske vlade izazivala sve veće nezadovoljstvo kod stanovništva. Tako da nije bilo iznenađujuće kada su stanovnici Velike kneževine pri izbijanju Belgijske revolucije 1830.godine stali na stranu belgijskih pobunjenika. Mnogobrojni luksemburški dobrovoljci su tada krenuli u Brisel kako bi se prijavili u Patriotsku armiju. Nakon proglašenja nezavisnosti Belgije, 4. oktobra 1830.godine, u ustavotvornoj skupštini - a kasnije i u organima mlade belgijske države - su sjedili i luksemburški predstavnici. Samo je glavni grad Velike kneževine ostao pod holandskom kontrolom, jer je bio zaštićen od pruskog garnizona. Kako bi što prije otklonili revolucionarno žarište, velike sile su odlučile da razdvoje Belgijance i Holanđane osnivanjem Belgijske kraljevine, a da Veliku kneževinu istovremeno podijele između ta dva protivnika (Sporazum o članu 24. od 14. oktobra 1831.godine). Belgijski parlament je prihvatio ovu odluku, ali je Wilhelm I bio protiv. Osam godina je Luksemburg

32

bio pod dvostrukom upravom: vladavina dinastije Oranien je bila ograničena na grad i tvrđavu, dok je ostatak zemlje i dalje bio pod belgijskom državnom vlašću. Na kraju je ipak i Wilhelm I prihvatio odluku velikih sila. Podjela je ozvaničena u Londonskom sporazumu od 19. aprila 1839.godine. Od ovog trenutka su postojala dva Luksemburga: Velika kneževina Luksemburg koja je ostala u vlasti dinastije Oranien-Nessau, te belgijski Luksemburg, koji je postao belgijska provincija. Linija razgraničenja je odgovarala otprilike jezičkoj granici sa izuzetkom oblasti oko Arlona. Sporazumom iz 1839.godine su utvrđene granice Velike kneževine koje su od tada ostale nepromijenjene. Učvršćivanje nezavisnosti (1839.-1890.) Nakon 1839.godine Luksemburg i Nizozemska teritorijalno više nisu bili povezani, tako da je kralj – veliki knez bio prisiljen da Luksemburgu odobri vlastitu upravu. Prilikom jedne posjete Luksemburgu 1841.godine, novi vladar Wilhelm II (1840.-1849.) je izjavio: „Ja želim da Luksemburgom vladaju Luksemburžani.“ Postepeno su stvorene autonomne državne strukture. Već 1841. godine je kralj-veliki knez prihvatio ustavnu povelju. U nizu temeljnih zakona su regulisani: komunalna organizacija, školstvo, socijalna skrb i pravosuđe, pridržavajući se i dalje Napoleonovog koda (Code Napoleon). Luksemburška država je nakon toga dobila svoj oblik, ali da li je jedna tako mala zemlja – sa Diwan - april/avril 2013.

170.000 stanovnika na površini od 2586 km2 - mogla 1839.godine biti potpuno nezavisna? U prvoj fazi je Velika kneževina ostala vezana kako za Njemačku putem članstva u Njemačkom savezu, tako i za Nizozemsku putem različitih dinastija. Samo postepeno je bilo moguće raskinuti ove veze. 1866.godine je autrijsko-pruski rat doveo do raspada Njemačkog saveza. S obzirom na ekspanziju Pruske, Francuska je tražila neku teritorijalnu ravnotežu. Luksemburg je pri tome izgledao kao lagan plijen. Napoleon III je kralju–velikom knezu dao sljedeću ponudu: Veliku kneževinu za pet miliona zlatnih franaka. Wilhelm III (1849.-1890.) se složio, ali se Pruska, koja je u tvrđavi Luksemburg imala još uvijek jedan stacioniran garnizon, usprotivila ovom planu. Kako bi pronašli izlaz iz krize, velike sile su se sastale u Londonu na kongresu. U Londonskom sporazumu (11. maja 1867. godine) je dogovoren kompromis s kojim su bili zadovoljni i pruski kancelar Bismarck i francuski car Napoleon III i putem kojeg je međunarodni status Luksemburga učvršćen. Pruska je povukla svoj garnizon, tvrđava je srušena, a Velika kneževina je proglašena zauvijek neutralnom državom pod garancijom sila potpisnika. Francuska je zauzvrat odustala od svojih teritorijalnih pretenzija. Tokom krize iz 1867.godine je postalo jasno u kakve je sukobe interesa mogao zapasti kralj-veliki knez zbog svoje dvije krune. Međutim, nakon smrti Wilhelma III 1890.godine Unija Nizozemske i Luksemburga se raspala,


jer su u ove dvije države važili različiti zakoni o prijestolonasljednicima. Dok je Wilhelmina, kćerka Wilhelma III postala nasljednica na holandskom prijestolju, Velika kneževina je kao nasljedstvo pripala Adolfu od Nassau-Weilburga. Naime, jedan porodični pakt iz 1783.godine zaključen između svih loza dinastije je predviđao, da - u slučaju da u jednoj lozi dinastije (u ovom slučaju u lozi OranienNassau) nema muških nasljednika - porodični posjedi pripadaju prvoj sljedećoj lozi. Tako Luksemburg od 1890.godine ima svoju sopstvenu dinastiju, Nassau Weilburg, iz koje je dosada izašlo šest vladara: Adolf (1890.-1905.), Wilhelm IV (1905.-1912.), Marie-Adélaide (1912.-1919.), Charlotte (1919.-1964.), Jean (1964.-2000.) i Henri (od 2000). Nastanak državnih institucija Da je Velika kneževina uopće nastala i da je nakon toga mogla izgraditi svoju samostalnost treba zahvaliti datim povoljnim okolnostima. Pri tome je samo malo međunarodnih posmatrača u 19. stoljeću vjerovalo da će ova sićušna zemlja, koja je uvijek budila požudu svojih susjeda, preživjeti. Međutim, suprotno svim očekivanjima, Luksemburžani su uspjeli da sagrade punovrijednu državu koja je utemeljena na istinskoj nacionalnoj slozi, te koja se može osloniti na solidne ekonomske temelje. Prvi zadatak se sastojao u tome da se odredi institucionalni okvir. Tri ustava koja su usljedila jedan za drugim 1848., 1856. i 1868. godine su mladoj državi dala strukturu, te su stvorila prikladnu ravnotežu između ovlasti vladara, koje vlada imenuje i smjenjuje, i ovlasti parlamenta (zastupničkog doma) koji donosi zakone. Državna forma Velika kneževina je reprezentativna demokratija u obliku konstitucionalne monarhije. Prava demokratizacija je, međutim, uslijedila tek 1919.godine uvođenjem općeg izbornog prava za muškarce i žene. Prije toga je izborno pravo odobravano na osnovu poreznih kriterija. U vrijeme prije Prvog svjetskog rata je uslijedio intenzivniji politički život, te su nastale političke stranke: Socijalistička stranka (1902.-1903), Liberalna liga (1904.godine), te Stranka desničara (1914). Komunistička partija je nastala tek 1921.godine putem otcjepljenja od socijalista. Političku scenu u Luksemburgu karakteriše neobična stabilnost. Od 1919.godine su – ako se izuzmu dva kratka perioda od 1925.-1926. i od 1974.-1979. – razne koalicije vlade bile pod vodstvom Stranke desničara (Partei der Rechten), koja je poslije 1945.godine postala Kršćanskosocijalna narodna stranka.

Nastanak (razvoj) nacionalnog identiteta (osjećaja) Nastanak vlastitog nacionalnog identiteta je počeo tek nakon nastanka luksemburške države. 1839.godine su stanovnici Velike kneževine, koji su u toku belgijske revolucije u najvećem broju bili na strani Belgijanaca, žalili zbog otcjepljenja od Belgije. Ali ubrzo nakon toga su Luksemburžani osjetili povezanost sa svojom državom, te su počeli da cijene prednosti nezavisnosti. Dvadeset godina poslije podjele se u pjesmi „Feierwôn“, (patriotskoj pjesmi komponiranoj za puštanje voza u pogon) kaže: „Mir wëlle bleiwe wat mir sin“ (Wir sollen bleiben, was wir sind – Mi želimo ostati ono što jesmo). Pjesma je postala istinska nacionalna pjesma. Za oficijelnu nacionalnu himnu je, međutim, izabrana jedna druga pjesma, „Ons Hémecht“ (Unsere Heimat – Naša domovina) koja je prvi put javno izvedena 1864.godine. „Ons Hémecht“ je pjesma Michel-a Lentz-a, za koju je muziku napisao Jean-Antoine Zinnen. Procvat luksemburške književnosti od polovine 19.stoljeća čiji su najvažniji predstavnici bili Michel Lentz (1829.-1893.), Edmond de la Fontaine, bolje poznat pod imenom Dicks (1823.-1891.) i Michel Rodange (1827.-1876.) svjedoči takođe o razvoju nacionalne svijesti. Upotreba jezika je zasigurno igrala važnu ulogu u nastanku nacije. Podjelom iz 1839. godine je nastala jedna jezički jedinstvena teritorija, jer je Velika kneževina reducirana na svoje njemačko govorno područje. Ipak je zakonom o osnovnom obrazovanju iz 1843.godine, pored nastave njemačkog jezika, uvedena i nastava francuskog jezika kao obavezan predmet. Društvene elite su insistirale na upotrebi francuskog jezika, te su željele da spriječe jezički jaz u odnosu na niže narodne slojeve. Svi učenici u Luksemburgu od ttada moraju da uče dva jezika: francuski i njemački. U svakodnevnom životu Luksemburžani govore svoj dijalekt, koji se do kraja 19.stoljeća zvao „Lëtzebuerger Däitsch“ (luksemburški njemački). Na kraju 19.stoljeća, kada je ubrzan proces sazrijevanja nacionalnog identiteta, pokazalo se da je maternji jezik Luksemburžana luksemburški jezik (a ne njemački jezik). Tokom Drugog svjetskog rata upotreba luksemburškog jezika je bila simbol otpora i nacionalne sloge. U okviru politike prisilne germanizacije su okupacione sile pokušavale da potisnu njegovu upotrebu. Ovaj razvoj koji je trajao stoljećima je ozvaničen 1984.godine zakonom koji je podigao značaj luksemburškog jezika, ali da pri tome nije doveo u pitanje upotrebu francuskog i njemačkog jezika. Diwan - april/avril 2013.

Luksemburški patriotizam, koji se razvijao od sredine 19.stoljeća, praćen je ponekad određenimm neprijateljskim stavom prema Njemačkoj, jer je opasnost od asimilacije od strane Njemačke bila naročito velika. Luksemburg je od 1815. do 1966. godine bio član Njemačkog saveza; od 1842. je ova zemlja pripadala carinskoj uniji; od 1872. godine je luksemburška željeznica stajala pod njemačkom kontrolom. Pored ove političke i ekonomske povezanosti postojala je takođe i neosporiva kulturna i jezička srodnost između ove male države i njenog velikog susjeda. Kako bi se odvojili od Njemačke, Luksemburžani su se okrenuli Francuskoj. Njegovana je dvojezičnost, čak i trojezičnost. Francuski jezik je postao jezik uprave i sudstva i općenito jezik kulturnih i intelektualnih krugova. Takođe je puno zanatlija išlo putovati u Francusku dok su mlade djevojke radile u Parizu kao sluškinje. S obzirom na tu veliku demonstrativno iskazivanu frankofiliju jedan njemački diplomata malo prije Prvog svjetskog rata ravnodušno piše: „Ova mala država je sa Njemačkom imala razuman brak, a sa Francuskom ima ljubavnu aferu.“ U stvarnosti je Luksemburg prisvojio karakteristike sva tri svoja susjeda, te tako stvorio svoj vlastiti identitet koji nije ni njemački ni francuski ni belgijski, već jedna mješavina sve tri kulture. Luksemburg, dugo godina zemlja iseljenika Velika kneževina Luksemburg je danas useljenička zemlja. To, međutim, nije uvijek bilo tako. Prije procvata industrije željeza, Luksemburg je bio siromašna, seoska država, čija poljopriveda nije mogla hraniti stanovnike čiji je broj rastao. Mnogi stanovnici Luksemburga su napustili svoju domovinu sa nadom u bolji život u nekoj drugoj zemlji. Od 1825.godine su se Luksemburžani iseljavali najprije u Brazil i Argentinu a kasnije prije svega u Sjedinjene Američke Države. Drugi su išli u Francusku kako bi tamo radili kao zanatlije ili, u slučaju mladih djevojaka, kao sluškinje ili dadilje. Između 1841. i 1891. godine je oko 72.000 Luksemburžana napustilo svoju domovinu (pri ukupnom broju stanovnika od 212.800 u 1891. godini). U inostranstvu su nastale velike luksemburške kolonije. 1908. godine je 16.000 luksemburških iseljenika živjelo u Čikagu! Neki su u svojoj novoj domovini postali slavni kao npr. Hugo Gernsbach (1884.-1967.) koji je uveo naziv „science fiction“ ili fotograf Edward Steichen koji je stvorio izložbu „The Familiy of Man“.

33


Luxembourg

La participation politique des ressortissants de l’ancienne Yougoslavie aux élections communales d’octobre 2011 L

I.Introduction

es élections communales ont lieu tous les 6 ans au Luxembourg sur l’ensemble des communes que compte le pays. C’est aux élections communales de 1999 que les étrangers issus de l’Union européenne (U.E.) uniquement ont eu pour la première fois la possibilité d’élire les conseillers communaux. Puis, aux élections communales de 2005, le droit de vote s’est étendu aux non-communautaires (nonU.E.) qui avaient la possibilité de s’inscrire sur les listes électorales dans les mêmes conditions que les ressortissants communautaires, sans toutefois avoir la possibilité d’être candidats. Enfin, une dernière modification a été adoptée le 27 janvier 2011 qui élargit l’électorat passif (être candidats) aux ressortissants non-communautaires et surtout leur permet l’accès aux postes de bourgmestre et d’échevin. Ainsi, aux élections communales de 2011 tous les étrangers, communautaires et non-communautaires ont eu la possibilité de voter et de se porter candidats au même titre que les Luxembourgeois sous deux conditions : être âgé de plus de 18 ans le jour des élections et justifier 5 années de résidence au Luxembourg. Le Grand-Duché fait partie des quelques pays de l’Union européenne à permettre à tous ses résidents de prendre part aux élections locales, en tant qu’électeurs et en tant que candidats. Pour voter, les ressortissants étrangers doivent effectuer une demande d’inscription sur les

34

listes électorales. Le délai d’inscription pour les non-Luxembourgeois est fixé au 13e vendredi avant la tenue du scrutin, soit trois mois environ avant les élections. Pour participer aux élections communales d’octobre 2011, les étrangers avaient jusqu’au 14 juillet 2011 pour effectuer les démarches nécessaires auprès de leur commune. Le CEFIS a réalisé une étude1 sur la participation des étrangers aux élections communales, comprenant un bilan des inscriptions, le profil des candidats étrangers, ainsi qu’une analyse des actions qui ont été menées pour informer et favoriser la participation électorale des ressortissants étrangers. Nous proposons dans cet article un résumé de cette étude en accentuant l’analyse sur les ressortissants de l’ancienne Yougoslavie, qui comprennent : les Monténégrins, les Bosniaques, les Serbes, les Macédoniens, les Croates, les Kosovars. Il y a également une catégorie « Serbes et Monténégrins  » et une catégorie «  Yougoslaves  ». Cette typologie n’est pas le fait des chercheurs du CEFIS, il s’agit d’une donnée administrative dans la mesure où l’enregistrement de la nationalité de la personne qui entre dans le territoire se fait en fonction du passeport valide qu’elle fournit. Par contre, nous avons fait le choix de ne pas prendre en compte les ressortissants de la Slovénie, car, en tant que pays membre de l’Union européenne, ceux-ci possèdent un statut distinct par rapport aux autres ressortissants de l’ex-Yougoslavie. Diwan - april/avril 2013.

II. Inscriptions sur les listes électorales Au 14 juillet 2011, 30 937 personnes de nationalité étrangère se sont inscrites sur les listes électorales pour voter aux élections communales du 9 octobre 2011, soit 29% de plus qu’en 2005 et plus du double qu’aux élections communales de 1999. C’est une progression importante certes, mais ce chiffre ne représente qu’un taux d’inscription de 17% (pourcentage qui représente le nombre d’inscrit par rapport au nombre d’étrangers total de plus de 18 ans). Le taux d’inscription des ressortissants des pays de l’U.E. est de 18% alors que celui des non-communautaires est de 11%. La différence entre les ressortissants communautaires et non communautaires s’explique à la fois par une surreprésentation des ressortissants de l’U.E. dans la société luxembourgeoise et le fait qu’ils vivent au Luxembourg depuis longtemps, notamment pour les ressortissants des pays frontaliers et la communauté portugaise. Seulement 2 595 personnes inscrites sont issues des pays tiers. Beaucoup viennent des pays de l’ancienne Yougoslavie (51% plus précisément, soit 1328), le reste étant composé principalement de Capverdiens, de Suisses, d’Américains, de Chinois et de diverses autres nationalités. Comme le montre le graphique 1, se sont les Monténégrins qui ont le taux d’inscription le plus élevé avec 25%, ce qui représentent 413 inscrits. Puis, suivent les Bosniaques et les Yougoslaves qui ont enregistré tous deux une hausse importante par rapport aux élections communales de 2005 : les Bosniaques passant de 13% à 18% (297 inscrits) et les Yougoslaves de 7% en 2005 à 17% en 2011 (soit 343 inscrits). Les Serbes sont à 12% (102 inscrits), les «  Serbes et Monténégrins  » 10% (102 inscrits) et les Macédoniens sont à 7% (25 inscrits) contre 5% en 2005. Les Croates sont à 6% (20 inscrits) et enregistrent 1% de plus qu’aux élections communales de 2005, et les Kosovars ont un taux d’inscription de 4% (soit 26 inscrits).


Graphique 1 : Taux d’inscription des ressortissants de l’ex-Yougoslavie aux élections communales de 2011 et de 2005

Enfin, il faut souligner l’importance de l’implantation dans la commune. En effet, plus la durée de résidence dans une commune est longue (plus de 5 ans), plus on observe que le taux d’inscription augmente et que les résidents s’inscrivent sur les listes électorales. Le taux d’inscription dépasse les 20% pour les personnes qui habitent depuis plus de 10 ans dans leur commune, et celles qui y sont depuis plus de 20 ans ont un taux supérieur à 30%.

La plupart des inscriptions ont été enregistrées à Esch-sur-Alzette, particulièrement les Monténégrins, et à la ville de Luxembourg, où l’on retrouve surtout des Yougoslaves et des Bosniaques. Enfin, les communes de Differdange et Wiltz enregistrent également plus de 100 inscriptions.

III. Les candidats

Graphique 2 : Taux d’inscription selon l’âge aux élections communales de 2011

Il est intéressant de noter l’importance de l’âge en politique. Parmi les ressortissants de l’ex-Yougoslavie, le taux d’inscription est plus élevé parmi les 45-54 ans, pour décliner ensuite, alors que ce même taux est plus important dans la tranche d’âge supérieur à 55 ans parmi les étrangers en général. Autre différence à noter chez les plus jeunes : le taux d’inscription est plus élevé dans la tranche d’âge allant de 18 à 34 ans pour les ex-Yougoslaves par rapport aux autres étrangers.

Pour la première fois, les ressortissants non-communautaires avaient la possibilité de poser leur candidature aux élections communales de 2011 et de se faire élire au conseil communal pour les fonctions d’échevin ou de Bourgmestre. Comme le montre le graphique 4, aux élections communales précédentes, le nombre de candidats étrangers était très faible, à savoir 138 en 1999, 189 en 2005, où les seuls communautaires étaient représentés. En 2011, les candidats étrangers ont certes augmenté, passant à 236, cependant ce chiffre reste très en deçà de la population étrangère globale. En outre, sur ces 236 candidats, nous avons enregistré 11 candidats non-communautaires  : 3 Monténégrins, 1 Albanais, 1 Américain, 1 Bosniaque, 1 Ivoirien, 1 Mauritanien, 1 Norvégien, 1 Serbe et 1 Suisse, soit 5 ressortissants de l’exYougoslavie. 17 étrangers ont été élus en tout, parmi eux, il n’y a aucun candidat non-communautaire. Graphique 4 : Les candidats étrangers aux élections communales de 1999, 2005 et de 2011

Graphique 3 : Taux d’inscription des ressortissants de l’exYougoslavie selon la période de résidence dans la commune aux élections communales de 2011

IV. Pour conclure Les chiffres présentés dans cette étude montrent les difficultés auxquelles sont confrontés les ressorDiwan - april/avril 2013.

tissants étrangers pour participer à des élections, car souvent ils en ignorent les principes et le fonctionnement. Le fait de donner un droit à une personne ne suffit pas à sa mise en application automatique. Une nouvelle loi doit être accompagnée par un changement des mentalités pour que les gens se l’approprient et l’adoptent. C’est pour cela qu’il est nécessaire et important qu’un droit nouveau s’accompagne de mesures qui permettent de l’exercer de façon effective, surtout lorsqu’il s’agit de politique, car au Luxembourg, malgré l’obligation de voter, le taux d’absentéisme est relativement important à chaque élection pour les Luxembourgeois, alors que dire de la participation des étrangers ? Pour faciliter cette appropriation et inciter les ressortissants étrangers à s’inscrire sur les listes électorales, le gouvernement luxembourgeois a mis en place, avec les partenaires associatifs, syndicaux, les partis politiques, toute une série d’actions pour permettre une meilleure participation, en ciblant notamment des communautés bien spécifiques. Par exemple, pour sensibiliser les ressortissants de l’ex-Yougoslavie, des actions ont été mises en place en collaboration avec les associations de Monténégrins et autres ressortissants de l’ancienne Yougoslavie, comme la Coopération Luxembourg Monténégro, l’Association Luxembourg/ Monténégro. Sans entrer ici dans les détails, ce travail doit se poursuivre pour favoriser l’intégration politique et sociale de tous les étrangers afin de favoriser le “vivre ensemble” entre les autochtones et les étrangers, mais aussi entre les étrangers eux-mêmes. Pour conclure, rappelons que toutes les personnes étrangères peuvent s’inscrire sur les listes électorales à tout moment de l’année, à condition de remplir les conditions d’âge et de résidences (5 années de présence au Luxembourg). Les démarches sont simples, il ne faut pas hésiter à se renseigner auprès de l’administration communale et d’en parler autour de soi. Besch Sylvain, Dubajic Nénad, Manço Altay, Monika Schmidt, Les élections communales d’octobre 2011, RED n° 17, CEFIS, Luxembourg, janvier 2013.

1

35


Integracija

Jezici u Luksemburgu (I) Z

emlje kao Luksemburg, u kojima stanovništvo na cijelom državnom području piše i govori više jezika u različitim oblastima – u privatnom, poslovnom, društvenom, kulturnom i političkom životu – izuzetno su rijetke. Višejezičnost je u Luksemburgu od 1984. godine i zakonski utemeljena: luksemburški je državni jezik, a francuski je jezik zakona, osim toga su sva tri – i francuski i njemački i luksemburški – jezici javne uprave i sudstva. Ova trojezičnost se odnosi prije svega na domaće Luksemburžane, tj. 277.900 ljudi. Zbog velikog ekonomskog razvoja i politike podržavanja socijalnog napretka tokom proteklih decenija, ovim jezicima se mogu pridodati i maternji jezici 205.900 stranaca koji trenutno žive u Luksemburgu. Uska veza između jezika i historije Posebne jezičke prilike u Luksemburgu potječu iz Srednjeg vijeka. Kako bismo mogli razumjeti sadašnju situaciju neophodno je pozabaviti se nekim centralnim etapama u historiji ove države koja je stoljećima bila pod tuđom vladavinom. 963. Ime „Lützelburg“ (od 19. stoljeća „Luksemburg“) se odnosi na malu tvrđavu koju je izgradio grof Siegfried i čiji ostaci se još i danas mogu vidjeti na grebenu stijene. Njeno starogermansko ime „Lucilinburhuc“ znači „mala tvrđava“. U to vrijeme je ova oblast pripadala Svetom njemačkom carstvu; govorio se književni njemački jezik. 1364. Politika ekspanzije luksemburškog grofa kao i niz osvajanja na sjeveru i zapadu zemlje doveli su do toga da se ovo područje sastojalo iz dva velika dijela u kojima su se govorili dijalekti: valonski u francuskom govornom području i luksemburški dijalekat u njemačkom govornom području. Pisani jezik i jezik javne uprave bili su francuski i njemački, oba u svom starom obliku. Dakle, u ovo vrijeme je u Luksemburgu postojala teritorijalna dvojezičnost (historičar Gilbert Trausch u ovom kontekstu govori o „bilinguisme juxtaposé), što znači da isti ljudi nisu istodobno govorili dva jezika (već je jedan dio stanovnika govorio njemački a drugi dio stanovnika francuski). Iako se grad Luksemburg nalazio na njemačkom govornom području, on nije slijedio strogu logiku teritorijalne jezičke podjele, već se javna uprava odlučila za upotrebu francuskog jezika. 1684. Prva francuska okupacija od strane kralja Ludwig-a XIV dovela je gotovo do prestanka upotrebe njemačkog jezika. Pored toga, francuski jezik je jedno stoljeće kasnije

36

– pod utjecajem francuske revolucije – počeo da se upotrebljava u lokalnoj upravi njemačkog govornog područja, te je na taj način zastalno proširio svoju teritoriju. 1804. godine uveden je „Code Napoléon“ (francuski građanski zakon). Međutim, svakodnevni jezik za sve stanovnike zemlje je ostao luksemburški. 1839. Na Londonskoj konferenciji su velike sile priznale nezavisnost Velike kneževine Luksemburg, te su podijelile njenu državnu teritoriju. Nova teritorija, koja je bila ograničena na današnju površinu od 2.586 km², nalazila se u potpunosti na njemačkom govornom području. Njemački jezik je sada definitivno mogao potisnuti francuski. Međutim, njemački činovnici u ovoj namjeri nisu bili podržani od nizozemskog kralja i velikog kneza Luksemburga Wilhelma II, tako da su utjecajne i ugledne ličnosti Luksemburga uspjele sačuvati francuski jezik u javnoj upravi, pravosuđu i politici. 1843. Industrijalizacija zemlje je dovela do dalekosežnih promjena u stanovništvu: Njemci i Italijani su se doselili u velikom broju, istovremeno su se mnogi Luksemburžani iselili u Francusku i SAD. Jezičko pozicioniranje je postalo stvar politike. Kako bi se ogradili od Njemačkog saveza i kako bi se zaštitili od nacionalističkih pokušaja germanizacije, donesen je jedan odlučujući zakon koji je i francuski i njemački jezik proglasio obaveznim predmetom u školi. Nastava francuskog jezika je uvedena od prvog razreda, a nastavni plan i program za jezike je konačno usvojen 1912. godine u toku reforme školstva. 1941. Koliko se nacija identifikovala putem jezika postalo je ponovo jasno kada su stanovnici Luksemburga popis stanovništva, koji je organizovala njemačka okupatorska sila, pretvorili u referendum, u kome su se hrabro i nedvojbeno izjasnili za luksemburški kao jedini maternji jezik. Nakon rata, pozicija luksemburškog jezika – ojačana njegovom ulogom kao jezik otpora – više nije bila u opasnosti. Kao reakcija na traumu identiteta i jezika, uzrokovanu njemačkom vojnom okupacijom tokom prvog i drugoj svjetskog rata, luksemburški jezik je vremenom u oblasti leksike obogaćivan francuskim riječima. Konačno, u izmjenjenom ustavu iz 1948. godine, koji je išao dalje od onoga iz 1848. godine, zakonski je propisana upotreba jezika u javnoj upravi i pravosuđu. 1960. Od 60-tih godina (kada dolazi do otvaranja granica u skladu sa Rimskim ugovorima iz 1957. godine) uslijedio je novi val useljeniDiwan - april/avril 2013.

ka koji je sa sobom donio i promjenu u upotrebi jezika. Tri četvrtine od svih novih useljenika su bili iz romanskih država: kako bi se sporazumjeli sa Luksemburžanima koristili su francuski jezik. Tako da se francuski jezik – još uvijek simbol stare buržoazije– ponovo koristio u svim slojevima stanovništva, dok je luksemburški jezik dobio novo značenje zbog integracije mlade generacije u nacionalni obrazovni sistem. 1984. Zakon o upotrebi jezika podigao je luksemburški jezik na nivo državnog jezika, te po prvi put propisao da javna uprava kod zahtjeva na luksemburškom, francuskom ili njemačkom jeziku mora – ukoliko je to moguće – odgovoriti na jeziku koji je odabrao podnosilac zahtjeva. Iako se ovo spomenuto ograničenje odnosilo očigledno na luksemburški jezik, ipak je luksemburški jezik putem zakona iz 1984. godine uspio ući u područje javne uprave. Luksemburški jezik je dobio još veće priznanje 1989. godine kada je na evropskom nivou priznat u okviru programa „Lingua“. Ovo priznanje je potvrdilo socio-kulturno oživljavanje luksemburškog jezika koje je bilo prisutno još od 70-tih godina. 70% od svih zaposlenih u Luksemburgu danas čine stranci i radnici iz susjednih država. Nekoliko jezičkih škola za odrasle kao i mnogobrojne inicijative različitih društvenih aktera pokušavaju da udovolje povećanoj potražnji za kursevima luksemburškog jezika. U poslaničkom domu je izglasan nacrt zakona koji predviđa osnivanje Nacionalnog instituta za jezik (Institut national des langues) kao i uvođenje diplome luksemburškog jezika i kulture („Diplom Lëtzebuerger Sprooch a Kultur“). Ova diploma bi trebala omogućiti profesorima luksemburškog jezika da prodube svoja znanja o raznim aspektima jezika (pravopis, lingvistika, književnost i.t.d.). Ovaj nacrt zakona takođe reguliše status profesora luksemburškog jezika, te predviđa studij luksemburškog jezika za nastavnike. Povrh toga, nacrt zakona o dvostrukom državljanstvu će u budućnosti dovesti do još veće potražnje za potvrdama o znanju luksemburškog jezka. Nacionalni institut za jezik će provoditi ispite koji će biti uslov za sticanje dvostrukog državljanstva. Nastavice se ...


Vakat

Bošnjaci na carskome Divanu U Autor: prof. Alen Zečević

toku četiri stotine i petnaest godina osmanske vlasti u Bosni i Hercegovini Bošnjaci su igrali značajnu ulogu u politici koju je provodila Visoka Porta. Dolazeći u Carigrad najčešće putem adžami oglana (devširma), kao što je to bila praksa u svim provincijama carstva, Bošnjaci su se isticali po svojim sposobnostima i vještinama. To je bio dovoljan razlog da im sultan omogući najbolje obrazovanje na Topkapiju (osmanski dvor). Zahvaljujući obrazovanju oni su brzo napredovali u službi na dvoru, korak po korak, da bi kasnije dobili najviše položaje u Osmanskoj carevini. U intervalu od 67 godina Bosna je Carstvu dala devet velikih vezira. To su bili redom: Rustem-paša Opuković (1544-1560.), Semiz Ali-paša Pračić (1560-1564.), Tavil Mehmed-paša Sokolović (1565-1579.), Sijavuš-paša, u tri navrata vezirovao sedam godina, umro 1594., Ibrahim-paša, novošherlija, u tri navrata vezirovao četiri godine, umro 1600., Javuz Ali-paša Malkoč, umro 1604, Lala Mehmed-paša Sokolović, umro 1607., Derviš-paša Sokolović, umro 1607. i Kujundži Murat-paša (1607-1611.). Koliko je značajan položaj velikih vezira najbolje pokazuje činjenica da su u tom svojstvu uvijek bili bliski sultanovi prijatelji i ljudi od povjerenja. Imenovanju na taj položaj prethodio je put napredovanja u činovničkoj hijerarhiji na osmanskom dvoru, od onih najnižih do viših rangova paša, naposlijetku do imenovanja sultanovim ukazom u čin velikog vezira. Prvi u redu od Bošnjaka koji je imenovan na taj položaj bio je Rustem-paša Opuković, 1544. godine, a posljednji Kujundži Murat-paša, 1607-1611. godine. Međutim, najznamenitiji od svih bili su Opuković i Mehmed-paša Sokolović. To su dva Bošnjaka koji su ostavili snažan pečat osmanskoj politici u XVI stoljeću službujući za vrijeme vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog (15201566). Nema pouzdanih podataka o vremenu dovođenja Rustem-paše Opukovića u Istanbul i o njegovom školovanju, ali se zna da ga je sultan Sulejman cijenio zbog njegove razboritosti i vrlina koje su izazivale velike simpatije na dvoru. On je u službi dvora imenovan za beglerbega Anadolije a kasnije i Dijarbekira. Rustem-paša je po povratku stekao zvanje četvrtog vezira Carstva. Koliko je bio omiljen u vladarskoj porodici pokazao je onda kada je oženio sultanovom kćerkom miljenicom Mihrimah, ženom nesvakidašnje ljepote i ogromnog bogatstva. Ulazeći na taj način direktno u odnose osmanske dinastije kao zet nadaleko poznate Hurem sultanije, u Evropi poznatije kao Rokselana, Rustem-paša je stekao veliku moć. To će se potvrditi njegovim imenovanjem na položaj drugog vezira Carstva, u proljeće 1541. godine. To je ujedno bila i prilika da iskaže svoje ratničko umijeće i odanost sultanu, pa je bio jedan od učesnika velikog pohoda na Budim. U sukobu dvaju vojska pod Gerhardovim brdom Bošnjaci su predvođeni

bosanskim sandžakbegom Ulema-pašom porazili vojsku Ferdinanda Habsburškog. Tada je Rustem-paša pokazao svoje diplomatsko umijeće vodeći razgovore oko mirne predaje grada. To je, sasvim sigurno, bilo presudno da ga sultan marta 1544. godine svojim ukazom imenuje na položaj velikog vezira Carstva. U toku svoje dugogodišnje vladavine u rangu velikog vezira Rustem-paša je stekao veliko bogatstvo. On je kao vakif u Istanbulu dao novac da se izgradi džamija sa pratećim objektima: medresom, hamamom, karavan-sarajem i kutabhanom (biblioteka). Ali, kako je svojim porijeklom bio neraskidivim nitima vezan za Bosnu i svoj narod odlučio je da u Sarajevu izgradi poznati Brusa-bezistan, ostavivši novac za gradnju mosta preko rijeke Željeznice (koji se nalazio na Ilidži). Izgradnju većine objekata ostavio je u povjerenje najveem osmanskom arhitekti, Mimar Sinanu. Rustem-pašin najstariji brat, Sinan-paša, obnašao je položaj hercegovačkog sandžakbega, da bi kasnije bio imenovan za admirala osmanske flote (kapudan-paša). Njegov mlađi brat, Mehmed-beg, jedan je od najpoznatijih vakifa koji su svojim zadužbinama odredili fizionomiju grada Mostara. U narodu je bio poznatiji kao Karađozbeg. Po uzoru na svoga brata dao je novac da se u Mostaru izgradi Karađozbegova džamija koja i danas krasi jednu od ulica ovoga grada. Pouzdano se zna da je Rustem-paša imao dva sina i kćerku. Stariji sin je život izgubio pod Siskom u pohodu 1593. godine. Jedna od najpoznatijih ličnosti koje su obilježile historiju Osmanskog carstva bio je Mehmed-paša Sokolović, Bošnjak porijeklom, iz Podrinja. Iako postoji jedno neutemeljeno mišljenje prema kojem su pojedinci koji su putem adžami-oglana zauzeli velike položaje na carskom dvoru bili oni koji su prevodili na islam ljude u svojim krajevima, to se naučno može odbaciti s obzirom da su krajevi iz kojih je potekao i Sokolović već 120 godina prije njega bili zahvaćeni procesom prihvatanja islama. Mehmed-paša je kao mladić u vrijeme Sulejmana Veličanstvenog bio obrazovan dvorjanin koji je u pohodu na Ugarsku stekao značajno vojničko iskustvo. Na početku je bio carski kapidžibaša (zapovjednik dvorske straže), a tri godina kasnije, nakon smrti admirala Hajrudina Barbarose, postavljen je na njegovo mjesto kao kapudan-paša. Mehmed-paša se istakao kao odličan vojskovođa u pohodu na Perziju, pa je 1555. godine dobio rang trećeg vezira carstva. Vrhunac svoje vojno-političke karijere Mehmed-paša je doživio deset godina kasnije, kada je 1565. godine imenovan na položaj velikog vezira. On je bio glavni stub Osmanskog carstva, pored sultana Suljemana Veličanstvenog. U tom zvanju je ostao i nakon sultanove smrti. Vještim prikrivanjem Sulejmanove smrti pune tri sedmice Mehmedpaša je izbjegao veće nemire u prijestolnici i tajno obavijestio nasljednika Selima da dođe u Beograd. Dolaskom Selima II na mjesto sultana, Sokolović je u svojstvu velikog vezira zapravo bio stvarni vladar Carstva. MehmedDiwan - april/avril 2013.

paša je pao kao žrtva zavjere 1579. godine, kada ga je u njegovom saraju ubio nepoznati derviš iz Bosne. Službujući za vrijeme Sulejmana Veličanstvenog, Mehmed-paša je uspio reorganizirati Osmansko carstvo i od njega stvoriti najmoćniju vojnu silu tog vremena. Za svoga života podigao je mnogo sakralnih objekata iz svoga vakufa. U svome rodnom selu Sokolovići kod Rudog dao je novac da se izgradi džamija sa mektebom, musafirhana i vodovod. Svoje zadužbine podigao je u Beogradu i Banatu, a u Bosni je podigao nekoliko mostova. Svakako da je najznačajniji i najljepši od njih ćuprija na Drini u Višegradu. Da je Mehmed-paša Sokolovi vladao u duhu prvednosti i tolerancije pokazuje njegov uticaj da osmanska država donese odluku da 1557. godine obnovi Pećku patrijaršiju. Pored Rustem-paše i Mehmed-paše Sokolovića, koji su se iskazali u vojno-političkoj službi za sultana, potrebno je spomenuti i ime Hasana Kafija Pruščaka (1544-1615/16) – Bošnjaka koji je, sasvim sigurno, jedan od vodećih mislilaca i filozofa toga vremena na prostoru Bosne. Analizirajući neke od poraza osmanske vojske Hasan Kafi Pruščak je u tome vidio posljedicu unutrašnjeg stanja Carstva. U duhu racionalizma on je napisao svoje najpoznatije djelo ‹›Temelji mudrosti o uređenju svijeta››, koje je osmišljeno kao moralno-politička rasprava o unutardržavnom poretku. Prepoznavši značaj njegovih filozofskih promišljanja u tom djelu, Ibrahimpaša Novošeherlija veliki vezir porijekom iz Bosne, savjetovao mu je da djelo predstavi sultanu, kako bi se njime mogli koristiti činovnici na sjednicama carskog divana. Njegovo djelo je oduševilo sultana Mehmeda III, koji mu je svoji ukazom dao prusački kadiluk na doživotnu mirovinu. Neke od analiza iz pomenutog djela bitno su odredile politiku Visoke Porte kada je u pitanju spašavanje timarskog sistema, a djela Kafija Pruščaka su prevedena na francuski, turski, mađarski i njemački jezik. Navedene ličnosti su i danas predmetom naučnih istraživanja a njihove biografije se čitaju sa velikim poštovanjem. One su bitne najviše iz razloga što se radi o Bošnjacima koji su se svojim sposobnostima nametnuli Osmanskom carstvu kao prijeko potrebna snaga za velike vojne i političke uspjehe. Njihovi životi su svjedočanstva da su i pored služenja Osmanskom carstvu služili i Bosni i Hercegovini, gdje su u mjestima svoga rođenja uvakufili značajan dio svojih bogatstava i dali na korištenje svome narodu.

37


Međe Kako je nastao najobimniji roman o Bošnjacima

Roman koji je pisan historijom Autor: Dr. Bisera Suljić-Boškailo

D

ugo svitanje” je naziv najobimnijeg romana u bh književnosti - historijski roman od dvije i po hiljade stranica koji je zaokružio temu života, kako istaknutih Bošnjaka, tako i događaja koji su oslikali život na prostorima Bosne i Hercegovine u vremenskom rasponu od sto godina - od 1901. do 2000. godine. Roman sadrži četiri toma: u prvom je obrađen austrougarski period do 1918., u drugom Kraljevina Jugoslavija, u trećem život u SFRJ a u četvrtom prijeratno i vrijeme iza posljednjeg rata u BiH. “Dugo svitanje predstavlja jednu vrstu geneze i procesa nacionalnog osvješćivanja Bošnjaka. No, iako se danas kao nikad busamo sa riječju Bošnjaci, rijetko ko i zna da postoji ovo četvorotomno djelo Halida Kadrića čija je tema upravo Bošnjaci i njihovo bošnjačko “dugo svitanje”. A to samo iz razloga, jer za našu kulturu ne da nisu drugi zainteresirani, nego mi sami koji čak najviše radimo na tome da se to zataška, omalovaži, ćušne kao nešto nebitno ustranu. Malo je onih koji u svojim regalima imaju uopšte knjiga, a još manje koji imaju knjiga koje niču iz njihove književne baštine. I sve kao da je bitnije od kulture koja nas ipak najviše uzdiže i daje. Da nije to malo entuzijasta koji i pored takvog stanja ipak pišu i bori se, mi ne bismo imali ni jedne pjesmice, a kamoli tako obimne knjige koju je autor u ovom slučaju pisao više od 12 godina. Zamislite da radite 12 godina nekome džaba. E, upravo tako autori danas rade nagnuti nad praznim papirom koji pune svojim mislima, iskustvima, talentom, da bi zatim sami isfinansirali štampanje svoga djela, da bi zatim platili recenzentima da im napišu recenziju i preporuče to djelo, da bi zatim platili promoterima da im promovišu to djelo koje se ipak tiče sviju nas i od kojih se jedino očekuje samo da kupe jedan primjerak te knjige, kod koje se kao i kod novorođenčeta nikad ne zna da li će biti naš genijalac, i da li je to djelo biti uistinu djelo.

38

No, iako sam naučila da se borim sa “debelim” knjigama, “debelim i teškim knjigama” poput knjiga “Josif i njegova braća” koja ima preko 2000 strana, od Tomasa Mana, pisca na kojem sam i doktorirala, kada sam ugledala pošiljku knjiga od autora Halida Kadrića, odskočila sam ustranu. Bože dragi, šta sada da radim?, prošaptala sam. Kada me je autor ovog romana nazvao telefonom i upitao da li bih pročitala njegov roman i napisala neki prikaz, obećala sam mu da ću to uraditi. Običaj mi je kada me neko tako zamoli, znajući da nema u BiH više književnih kritičara, ja to u okvirima svoje mogućnosti i odradim. I Halidu Kadriću sam tada obećala. I šta sada da radim? Da pročitam samo ovo njegovo djelo treba mi preko dva mjeseca. A da ga istražim i o njemu dam ocjenu i sud treba da ga makar dva puta pročitam, pa da napišem nešto ozbiljno o njemu. Ali, koji pisac danas ima pola godine da pokloni nekome? Previše mi je danas dati i jedan sahat, a kamoli toliko vrijeme. A obećala sam čovjeku misleći da je to neki roman od stotinjakdvije stranica. Ali, učinjenom poslu mahane nema... I tako ja krenem u čitanje. Historijske činjenice i historijski likovi se počinju pojavljivati, i odmah nakon nekoliko stranica čitaocu je jasno da se radi o historijskom romanu. Vodi Halid poetski, interesantno i živo svijet koji opisuje. Dopadaju mi se ovi likovi Bošnjaka o kojima smo svi čuli, ali o kojima ne znamo puno. Nosi me priča o toj bošnjačkoj eliti vremena 1901. poput Ibrahim-beg Bašagića i njegova sina Safet-bega, pa Edhema Mulabdića, Osmana Nuri Hadžića, Džemaludina Čauševića, Muse Ćazima Ćatića Hamdije Kreševljakovića... Čitam i mislim ako je Autor ovih redaka koristio za ovo djelo i istinite događaje, činjenice, arhive, onda se treba žrtvovati za ovo djelo. I tako dogovorim sastanak sa autorom najobimnijeg djela bh-književnosti. Halid Kadrić je široj čitalačkoj publici dosad bio poznat po djelima za djecu i omladinu a “Dugo svitanje” je, nakon romana “Drugi ljudi”, prva knjiga pisana za odrasle čitaoce. Četiri toma koje sadrži su, zapravo, peta, šesta, sedma i osma knjiga iz njegovih Izabranih djela. Diwan - april/avril 2013.

„Dugo svitanje“ je historijski roman? - Trudio sam se da ne izostavim nijednu značajnu ličnost, nijedan značajan dugađaj kroz stotinu godina koliko ima i poglavlja u romanu. Svaka godina povijesti obrađena je jednim poglavljem. Sve istorijske činjenice doslovno su unesene u roman. Zato je ovo roman hronika. U prvom planu nisu samo događaji nego i ljudi nosioci zbivanja.To je spoj činjenica i doživljaja. Kmetovi, begovi, zanatlije, radnici, ministri, svi društveni slojevi su obuhvaćeni radnjom romana. Obrađeni su različiti periodi razvoja kulture, obrazovanja, privrede, ekonomija.Najzad u romanu je bezbroj ljudskih sudbina, sve proistekle iz odnosa koji su uslovljavali odvijanje različiotih procesa.Obrađen je period od 1901 do 2000. godine.Nijedna godina i nijedan značajn lik nije izostavljen. Obradio sam cijeli 20. vijek ne izostavljajući nijednu godinu, niti jednu ličnost iole bitnu u historiji bošnjačkog naroda. Pošto mi danas nemamo neku jaku književnu kritiku, ja sam nazvao i vas da se uključite u davanju ocjene ove oknjige, jer sve što se ima više ocjena, sve je realnije doći do prave ocjene. Jeste li koristili arhive? - Prije nego sam prišao pisanju, proveo sam dugo vremena na istrazivanju. Čak tri godine sam proveo u arhivima, bibliotekama. Ima toga dosta, ali mnogo i nestalog i zaturenog kod nas. Mnoge nepoznate stvari i istine su utkane u ovu knjigu. Htio sam napisait jednu ozbiljnu knjigu koja će zadovoljiti sve potencijalne čitaoce, ljude koji vole i zanimaju se za literaturu i historiju. Vidim i katastarske skice ste koristili? - Toliko toga ima iz biblioteke Gazi-Husretbegove, iz državnog arhiva, federalnog arhiva. Imao sam pred sobom tonu papira i knjiga. Nailazio


sam istražujući za ovo djelo na stvari koje su tako sjajne i zahvalne za literalnu obradu. No, mnoge mi se ovdje nisu uklapale, pa sam te sjajne događaje morao za sada ostaviti. Imali ste i žive ljude i njihove ispovjesti kao izvor? - Od unuka Mulabdića i sina Mehmeda Spahića sam dosta čuo. Gdje god sam čuo da imaju potomci tih velikih likova, ja sam putovao i tražio ih i razgovarao sa njima. Zašto? Zato što su mi trebali detalji iz intimnog života tih ljudi i njihovih porodica, kako bih dokučio njihov život. U tim susretima sam dobio izvjesnih podataka i dokumenata na pregled. Sve sam to pokušao onda unijeti u knjigu. Mnogo je podataka i likova u romanu? Kako ste ih obrađivali? - Da, preko 300 likova. Pravio sam plan. Išao sam prvo na to ko su bili ti priznati ljudi iz 1901. Istraživao sam šta se tada događalo, šta su tada oni objavili. Šta je tipično za to vrijeme. Jesu li se posvađali ili potukli, šta se značajno desilo te godine, ne samo njima, nego i onima koji su bili važni svedoci tog vremena. Znao sam ući ljeti u kaputu i smrznem se u tim podrumima. Iznesu mi iz onih stalaža knjiga koje nikad niko nije prije mene otvorio. Ostala bi mi na prstima vlaga, ali cilj mi je bio da sve istražim. I tako za svaku godinu. Za svaku godinu sam imao po jednu fasciklu, torbu gdje sam sve što se ticalo te godine tu slagao i onda sam to prerađivao. Izuzetno teško je bilo povezivati sve to, to vrijeme, jer se zaboravi tako puno činjenica, ne može da se zapamti sve. Odustajao sam od pisanja. Umorio bih se, prepao bih se kako ću sve ovo. Preko šezdeset mi je godina bilo kada sam sa ovim započeo. Kada bih vidio da se zadržavam na jednoj godini, a ostaje mi 100 godina, onda sam mislio udaviće me sve ovo. I ja šta ću. Ostavljao sam to sve. No, počnem onda sanjati te iste ljude, te likove. Javljaju mi se, i pitaju što sam ih napustio, što nisam sa njima. I probudim se i ne mogu da spavam. Tako hodam dva tri dana i pokušavam da to zanemarim, mislim proćiće, to je samo san. Vraga. Prođe tri dana i ono opet se oni pojavljuju. To je bila opsesija. Bio sam rob tih svojih likova, vremena i morao sam nastaviti.

Vi koristite puno citata i čak izvore navodite? - Citata ima. Ima dosta navođenja izvoda, mnogi bi mogli prigovoriti da je to prepisano, ja sam tu ne samo hroničar, već i serviser, izvolite to se tad događalo. Sada se dokumentarnošću okreću mnogi pisci, u mom romanu sam i to koristio kao podlogu za više od deset ljudskih drama, porodičnih, kolektivnih. I nije muka prestala sa pisanjem ovog debelog djela. Kad sam ga dovršio gledam četiri toma ispred sebe. Kome sada ovo ponuditi? Dva mjeseca treba nekom da ovo pročita. Diwan - april/avril 2013.

Nosio sam svoje tomove i kod rahmetli Nedžada Ibrišimovića. Pita me: “Što si mi donio četiri knjige? Što nisi jednu?” Ali, ovo je sve jedan roman, kažem. “Ma ne pada mi to na pamet da čitam. Otkud meni toliko vremena?” Ja ga gledam. Pa, hoću li sada bacit ovo? Ovo je rukopis? Treba mi recenzent. “Halide, ovako. Ja cijenim tvoj rad, ozbiljan si pisac i znam da pošteno radiš, ali da čitam sve ovo, zaboravi. Daću ti potpis.” Dvanaest godina sam radio ovo. Toliko radio, a sada ovako. Baš se razočaran vratih kući. Kad on ujutru me zove: “Ponesi mi sve tomove”, veli i bilo mu je drago što je to pročitao.

39


Velikani Priče o bosanskim vladarima (IV.)

Kralj iz Tvrtkove sjenke, kralj Dabiša U Piše: dr. sc. Ibrahim Kajan

sjenci iznenadne i zagonetne smrti prvog, blistavog bosanskog kralja Stjepana Tvrtka I. Kotromanića dana 10. III. 1391., u 53. godini života, mudri su starci znali da se rijetko može ponoviti, u nasljedniku, prethodni državnički sjaj bosanskog uzdignuća, moći, vojne slave i goleme zemlje u neprikosnovenim granicama tvrdim poput kitajskih zidina. Jest, sumnje u njegovu prirodnu smrt nikada, do dana današnjeg, nisu zatvorene. Ko će ga naslijediti, bilo je pitanje svih pitanja! Imao je tri sina, ali Bosanski stanak nije uzeo ni jednoga princa za očeva nasljednika, ni sina Trvtka II. s kraljicom Dorotejom rođenog, ni Stjepana Ostoju, ni Vuka Grubačevića Banića, sinova rođenih s neznanim ženama izvan bračne postelje. Kralj kojeg niko nije znao

Nad sudbinu Bosne nadvirivali su se brojni pretendenti – od vanbračnih sinova do mađarske kraljice Marije, unuke Stjepana II. Kotromanića: zlatno bosansko prijestolje htjela je darovati svom suprugu Sigismundu. A ni vojvode bosanske nisu bili bez pritajenih i tamnih računica: željeli su kralja koji će održati kraljevinu ali pred čijom snagom neće strijepiti njihova budućnost ni njihove nezajažljive ambicije, za moćnoga Tvrtka, dugo godina skrivane i potiskivane. A onda se pojavilo, iz nekog skrivenog a bliskog obiteljskog nabora historiji nejasna figura – Dabiše, Stjepana Dabiše Kotromanića! Ko je, čiji je, gdje je njegova pozicija na obiteljskom stablu bosanskog vladarskog stabla Kotromanića? Nikad dokraja nije, ma koliko se historičari trudili, to pitanje prosvijetljeno niti je na njega ikada dat jasan i nedvojben odgovor. Neki će reći da je Stjepan Dabiša nezakoniti sin kneza Ninoslava (nekad imenovana i imenom Miroslav), mlađeg brata Tvrtkova oca Vladislava. Ima izvora iz kojih se može zaključiti da je zapravo sin Vladislava i Jelene Šubić, dakle rođeni brat Tvrtkov, ili, opet vanbračni sin Vladislava – i Tvrtkov polubrat, rođen malo vremena nakon Tvrtka, iza 1339. godine!

40

Prije nego je proglašen kraljem, historija je samo jedanput zabilježila njegovo ime – u ono smutno vrijeme kad je došlo do oružanog sukoba na tijesnom prijestolju u kojem su sjedili i naguravali se mali banovi - dječaci Tvrtko i Vuk - a između njih njihova majka Jelena Šubić, i kada je Vuk poželio prijestolje samo za sebe: u tom dramatičnom poslu uzurpatora Vuku je, eto, pomagao i Dabiša, brat, polubrat ili brat od strica. Dabišina žena, zasigurno iz velikaške bosanske obtelji, zvala se Jelena, poznata pod imenom Gruba. Iz njihova braka, znano je ime njihove kćerke, princeze Stane: otac joj je, kad se udala darovao selo Veljaci u Humskoj zemlji, s odredbom da je naslijedi njezina kći, tj. unuka kraljeva, Vladava (ili Vladka) udana za Jurja Radivojevića. Taj dokument o darivanju svojih potomaka, kćeri i unuke, smatra se posljednjom voljom i oporukom Dabišinom, potpisanom 26. IV. 1395. Bio je bolestan, mjesec dana ranije zatražio je od dubrovačkog Vijeća umoljenih, da mu pošalju liječnika. U posljednjim mjesecima, usamljen i povučen u Kraljevoj Sutjesci, primit će jedino, u mjesecu maju, pridignuvši se u postelji, župana Vukmira Semkovića i braću mu Tvrtka i Stipana, potvrdivši im uime vjerne službe i osobita herojstva za „turačkih boji“, vlasništvo sela Kolo što im ga je darovao Tvrtko I u zamjenu za drugo selo, Jelšanicu. U tom trenutku, dok je potpisivao Semkovićima povelju, dana 17. maja 1395. - u Budimu je umrla mlada, izmučena, kraljica ugarska, Marija, žena Sigismundova, unuka Stjepana II Kotromanića. Uskoro će i Dabiša napustiti ovaj svijet... „Gledahomo našim očima gdje naši virni polivahu svitlo oružje krvju turačkom...“

A između dana stupanja na bosanski tron i dana samrtnog zatvaranje očiju, prošlo je malo vremena, četiri i pol godine, ispunjene borbom da se očuva velika zaostavšina velikog kralja Tvrtka: golim se okom vidjela žudnja bosanskih velikaša za nadmetanjem u vlasti s kraljem, njihova vojvodstva su ponovno postajala države u državi, a Tvrtkovi banovi u dalmatinskim pokrajinama su se odmetali i obrušavali bosanske granice iz Tvrtkova vremena, sad traDiwan - april/avril 2013.

žeći i nalazeći potporu u oružju madžarskih kraljeva na vlasti i kraljevskih pretendenata u Napolju. Dabiša se hrvao i nipošto se ne može reći da u to, prvo, presudno vrijeme svoje „mlade vlasti“ nije imao uspjeha! Ali, vremenom, unutranje vrenje gramzljivosti i vojvodske sebičnosti, icrpljivale su snagu dojučerašnjeg moćnog kraljevstva... Prvu kraljevu provalu bijesa izazvali su župan Bjeljak i brat mu vojvoda Radič Sanković, gospodari u Humskoj zemlji i Popovu polju, zemlje između Stona i Dubrovnika; prodali su Dubrovčanima „župu konavalsku i z Donjom gorom i grad Sokol koji je u njoj, i vsa sela i ljude i zemlje i gore i paše i vode i mline i dohotke... i jošte... sela i zemlje Vitaljine“ – učinili su to na molbu Dubrovčana koji im se preporučiše „prigodom prispjelih novosti o smrti kralja bosanskog“! To je bio jasan i drzak znak nepriznavanja kralja kojem je visoki bosanski stanak dao naslov – „Stifan Dabiša, po milosti gospodina Boga kralj Srbljem, Bosni, Primorjem i Hlmsci zemlji, Dolnjim krajem, zapadnim stranam, usorski, solski i Podrinju i k tomu“! Taj „lov u mutnom“ razbjesnio je kralja, podjednako dubrovačka bezobzirnost koliko i čin prodaje dijela teritorijalnog suvereniteta samovjesnog kraljevstva! Bosanske oči u uši su čule i vidjele dubrovačko podrivanje i nagovaranje u Splitu, Trogiru, Kotoru... da se odmetnu od Dabiše a ponovno priznaju Sigismunda! Ali, Dabišu su odmah priznali Mlećani, i odmah ga imenovali svojim građaninom. Veliki vojvoda bosanski Sandalj Hranić i knez Pavao Radinović, u kraljevo ime, snažno udariše na Sankoviće, zarobe ih i njihovo „vladanje“ podijele među sobom.


vsako godište na Dmitrov dn... kako su davali našemu bratu sveto počivšemu gospodinu kralju Stifanu Tvrtku...“ Uz „gospoju kraljicu kiru Jelenu“, povelju su potpisali veliki vojvoda Hrvoje Vukčić, usorski vojvoda Vlatko (Hranić), knez Stjepan Hrvatinić, knez Radoslav Pribinić, knez Dobroslav Divošević i brojni drugi iz sjajnog plemstva koji se zatekoše s kraljem na „čestitoj vojsci kraljevstva mi u Dolnji Krajih u Lušcih“, 17. VII. 1392. Razaranje Dobora, Dabišina nemoć...

U 1392., na granici su zatrubili ratnički roglji, Turci su razvalili granicu na nečiji poziv... možda baš Sankovića, ali ne pođe im za rukom i skršeni odredi se vratiše svojoj postojbini. Taj siloviti boj ostavio je impresivno svjedočenje u retcima Dabišine povelje izdane Hrvoju Vukčiću 15. IV. 1392., u kojoj, među ostalim piše: „...Buduće že mi kraljevstvu na vsakom miru bespečalno i tagda pride na kraljevstvo mi plna moć vojske turačke i ulize naprasito u vladanje kraljevstva mi, i tadahtaje pospišno skupih kraljevstva mi boljare, vojevode, banove, knezove, tepačije, župane i ine velmožani, vlasteli že i vlasteličiće, i potegoh na rečenu turačku vojsku dnem i noći i božijim htijenjem i tajnimi svojimi milostmi, im že me smilova, a naših virnih srčanim trujenjem rečenu vojsku turačku pobismo i pod mač obratismo i gledahomo našima očima, gdje naši virni polivahu svoje svitlo oružje krvju turačkom od udorac mačih kripkije jih desnice, ne štedeći se nam poslužiti, a svoje mišce nasladiti v poganskoj krvi...“ Sudbina Sankovića i osobito odjek ratne epizode udaraca mačeva pred kojim su i Turci ustuknuli, duboko su potresle Dubrovčane i nagnale ih da se „averte“ i „upristoje“ – pa oni, pokunjeni, ponizno zamoliše kralja bosanskog Dabišu da primi njihove poklisare Stjepana Lukarevića i Rafa Gučetića s molbom o potvrdi prijašnjih povlastica koje im je dato u doba kralja Tvrtka I. Gospodski kralj bosanski izdao im je povelju potvrđujući sve što su tražili, osnaživši njihove „sloboštine“ ali i striktne obaveze prema Bosanskom kraljevstvu, poimenično „zavezaše se kraljevstvu mi davati... srpski dohodak dvi tisušti perper dinari dubrovačkih

Kralj Sigismund ugarski i kralj napuljski, Ladislav, čekali su povoljan trenutak poput kobaca u kojem će podvrgnuti pod svoje skute kralja Dabišu, učiniti ga vazalom, i oteti mu prije svega „mađarske“ zemlje koje je u Hrvatskoj, Dalmaciji i u primorskoj Zeti Bosni priskrbio nezaboravni Tvrtko. Sigismund je bio turskim napadima zauzdan, a Ladislav u Primorju (čak i u unutarnjoj Bosni!) namještao svoje banove i knezove, dijelio časti i titule, darivao sela i gradove kao da su njegovi vlastiti... ali sve je to bilo „tanko“, slabo se primalo, jer su još uvijek i Split, i Trogir, i Zadra Dabišu priznavali svojim vladarskim suncem, svojim stijegom i svojim vladarskim žezlom. Čim je malo popustio turski pritisak, a Dabiša bio pritiješnjen Ladislavovim zlokobnim akcijama – Sigismund nad Slavonijom, Hrvatskom i Dalmacijom imenova novog bana Ivana (Anža) Frankopana, da mu povrati izgubljene zemlje i gradove od Bosanskog kraljevstva preotete. Pod tim gromoglasnim „zveckanjem oružja“, Dabiša prihvati Sigismundov poziv na „mirovne pregovore“ (u ljeto 1393., u Đakovu), jer se nije mogao biti na dvije fronte, s dva ljuta protivnika. U Đakovu, na zaprepaštenje promatrača, nije bilo ni riječi o povratku ili razmjeni osvojenih teritorija koje je Tvrtko ostavio u amanet svom nasljedniku. Ali, iz pritajene i podzemne diplomacije, izaći će na svjetlo dana Sigismundov zahtjev: da kao muž kraljice Marije, Kotromanićke, dobije u nasljedstvo krunu Bosne nakon smrti Dabišine. Dabiša je, nevoljnik, prisegao i potpisao! Sigismund je tim nametnutim sporazumom, piše Vjekoslav Klaić, izvojevao veliku pobjedu a da nije „izvukao mača iz korica i prolio kapi krvi“. Od najpoznatijih bosanskih vojvoda, sporazum je priznao Hrvoje Vukčić Hrvatinić...., ali, za divno čudo, najveći broj bosanskog plemstva, vojnih i državnih figura bosanskog dvora – sporazum je smatrao pravno ništavnim i neuptreDiwan - april/avril 2013.

bljivim! Nad „Đakovačkim sporazumom“ posebno su se zgrozili i protiv njega ustali hrvatski velikaši smatrajući da ih je „Dabiša naprosto izdao“. U teškim političkim okolnostima i Sigismundovim progonima, „hrvatski pobunjenici“ dobjegnu u grad Dobor i tu se utvrde. U tom skupljanju, koncentraciji i utvrđivanju protivnika „Đakovačkog sporazuma“ u bosanskom Doboru, historičari vide dokaz da se Dabiša – sporazuma sa Sigismundom zapravo odrekao! Da je tomu tako, da su slutnje opravdane, pokazalo je Sigismundovo munjevito vojno prodiranje na utvrdu „u donjim stranama na obrani granica kraljevstva“. Koncem mjeseca augusta 1394. vojska je, sa Sigismundom na čelu, pala na tvrdi grad. Kralj je opkolio Dobor, zatvorio ga, zapalio i do temelja vatrom spržio zajedno s ljudima i životinjama! Užasno uplašen, bosanski je kralj zamolio da se sporazum obnovi te je „sebe i svoje Bošnjane podložio Sigismundovom gospodstvu i vlasti“. Sigismundu to više nije bilo dovoljno od prevrtljivog, kakvim ga je opisao, kralja Dabiše. Dabiša je morao potpisati još jedan akt – da se odriče Hrvatske i Dalmacije i da ih istog trena, kad mu pero dotakne papir, izuzme iz bosanskih državnih granica. Stjepan Dabiša je ostao usamljen na poprištu, povukao se u samoći, a uskoro su se javili i prvi znaci bolesti. Među posljednim poklisarima koje je primio, bili su Dubrovčani Kleme Gučetić i Paskoje Rastić, koji su mu podnijeli još jednu od bezbrojnih molbenica za otkup Konavala, osnaženu priskrbljenim pismom svemoćnog Sigismunda. Po njima je poslao Vijeću umoljenih zamolbu da mu pošalju liječnika... Stigao je još potpisati darovnicu svojoj kćerki Stani, za ono selo Veljaci u Humskoj zemlji. I dočekao je, uz to, vijest o smrti ugarske dinastičke kraljice Marije, po kojoj je i njezin muž Sigismund mogao biti mađarskim kraljem. Njezinom smrću, zabrujao je budimski dvor - umrlo je i njegovo pravo na prijestolje. A na taj način umrlo je i pravo Sigismunda iz potpisanog sporazuma kojim bi, nakon smrti bosanskog kralja - naslijedio Bosansko kraljevstvo! Kraljica, „kira Jelena“, u narodu poznata pod imenom Gruba, zatvarala je mrtve Dabišine oči. Zatvarajući ih zasigurno je mislila o tamnim danima koji dolaze u Bosnu bez vladara, bez princa nasljednika i bez sina zaštitnika. Bilo je to 7. septembra 1395. godine. Šta će biti sutra, vidjet će se!

41


Predstavljamo

Nova cjelodnevna škola za djecu iz Wiltz-a

Kako će funkcionisati ova nova struktura zbrinjavanja djece? Kompetencije koje propisuje plan i program su iste kao i u klasičnoj redovnoj školi. Dijete stoji u središtu nastavnog procesa. Sadržaje i metode kako u nastavi tako i u vannastavnim aktivnostima dijelom biraju i sama djeca, te su oni blisko povezani sa njihovim iskustvima. Dijete se posmatra u cijelosti, kako u školskim tako i u vannastavnim aktivnostima, kako bi se ciljano podsticalo u svom razvoju. Primjenjuju se aktivni oblici nastave kako bi dijete odraslo u samostalnu i autonomnu ličnost. Gdje će biti smještena ova nova cjelodnevna škola? Nova cjelodnevna škola će se nalaziti u zgradi sadašnje vile Mirabella. Po svojoj promišljenoj pedagoškoj arhitekturi ovo je mjesto gdje se može učiti i živjeti te gdje se djeca, osoblje a i roditelji ugodno osjećaju. Za koju djecu je namjenjena nova cjelodnevna škola? Cjelodnevna škola „Villa Mirabella“ je prikladna za SVU djecu općine Wiltz čiji roditelji ih upišu u ovu školu. „Villa Mirabella“ ima maksimalni kapacitet od 120 djece, od 1.ciklusa (predškolsko obrazovanje) do 4.ciklusa. Kako bi se postigla mješovita struktura djece

42

postojaće kriteriji za upis.U cjelodnevnoj školi „Villa Mirabella“ postojat će obavezno i neobavezno (dobrovoljno) vremensko razdoblje za koje roditelji mogu prijaviti svoju djecu u skladu sa njihovim potrebama. BUDUĆNOST OSNOVNE ŠKOLE U WILTZ-U U budućnosti će sadašnja Osnovna škola u Wiltz-u biti podijeljena na tri škole sa kompletnom ponudom osnovnog školskog obrazovanja. Ovaj korak će se napraviti u interesu djece, kako bi se dodatno poboljšala pedagoška ponuda i komunikacija među svim učesnicima u ovom procesu. Ova promjena se treba brzo sprovesti u praksu kako bi građevinski radovi i organizacijski poslovi mogli biti dovršeni u nekom prihvatljivom roku. Tako bi već u školskoj 2013./2014. godini tri spomenute škole trebale zamijeniti sadašnju Osnovnu školu. Kako bi u septembru počela nastava u spomenutim školama, već u proljeće 2013. godine će građevinski radovi i preseljenje biti u punom jeku. Koncepciju i planiranje neophodnih koraka će izvršiti radna grupa koja će se sastojati od predstavnika općine, inspektorata, nastavnika, predstavnika iz cjelodnevnih odgojnoobrazovnih ustanova te roditelja. Diwan - april/avril 2013.

Škola – stara zgrada A Trenutno su u ovoj zgradi smješteni: ciklus 3 i ciklus 4. U budućnosti će se u ovoj zgradi nalaziti kompletna škola od predškolskog obrazovanja, preko ciklusa 1, 2, 3 do ciklusa 4, koja će funkcionisati otprilike u isto školsko vrijeme kao i sadašnja škola.

Škola – nova zgrada B Trenutno su u ovoj zgradi smješteni: predškolsko obrazovanje, ciklus 1 i ciklus 2. U budućnosti će se u ovoj zgradi nalaziti kompletna škola od predškolskog obrazovanja, preko ciklusa 1, 2, 3 do ciklusa 4, koja će funkcionisati otprilike u isto školsko vrijeme kao i sadašnja škola. Škola – Villa Mirabella C Trenutno su u ovoj zgradi smješteni: predškolsko obrazovanje, ciklus 1 / igraonica. U budućnosti će se u ovoj zgradi nalaziti kompletna škola od predškolskog obrazovanja, preko ciklusa 1, 2, 3 do ciklusa 4, koja će funkcionisati otprilike u isto školsko vrijeme kao i sadašnja škola. A+B Djecu će školski inspektor i općina svrstati u jednu od ovih škola, ako se nisu odlučili za cjelodnevnu školu. C Djecu roditelji prijavljuju u cjelodnevnu školu.


Oglasna tabla

Važni kontakti Der Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates Das luxemburgische Verwaltungsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit bestimmte Vorgänge direkt online zu erledigen. http://www.guichet.public.lu/fr/ index.html

7-9, avenue Victor Hugo L-1750 Luxembourg Tél. : (+352) 247-85700 http://www.olai.public.lu/fr/index. html

CLAE BUREAUX 26 rue de Gasperich L- 1617 Luxembourg Téléphone : 00 352 29 86 86-1 Fax : 00 352 29 86 01 migrations@clae.lu

Poziv na prezentaciju

Ugovora o prijemu i integraciji Poziv

Invitation A une présentation du Contrat d’accueil et d’intégration (CAI) en langue française avec traduction en bosniaque à l’intention des associations

Na prezentaciju Ugovora o prijemu i integraciji (Contrat d’accueil et d’intégration- CAI) koje će se održati na francuskom jeziku uz prevod na bosanski, namijenjen raznim organizacijama.

Quand? Le vendredi 3 mai 2013 de 18h à 20h

Kada? Petak 3. maja 2013 od 18 do 20 sati.

Où? Au Ministère de la Famille et de l’Intégration, 12-14, avenue Emile Reuter à Luxembourg, salle D

Gdje? U Ministarstvu Familije i Integracije (Ministère de la Famille et de l’Intégration, 12-14 avenue Emile Reuter, Luxembourg, sala D).

Inscription : avant le 26 avril auprès de l’Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration (OLAI) par mail à : anne.leurs@olai.etat.lu, par téléphone, au 247 85748 ou par fax : 247 85730

Prijave : molimo Vas da prijavite vaš dolazak najkasnije do 26. aprila u Office luxembourgeois de l’accueil et de l’intégration (OLAI), putem e-maila: anne.leurs@olai.etat.lu, telefonom : 247 85748, ili faksom : 247 85730 Diwan - april/avril 2013.

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés. 12, rue Auguste Laval L-1922 Luxembourg Tel : 43 83 33-1 Fax : 42 08 71 Madame Mounia Zerktouni Email : zerktouni@asti.lu

5 av. Marie-Thérèse L-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507 www.cefis.lu


Diwan broj 7.  

Tema broja: Anketa medju intelektualcima o pasivnostibosnjacke elite

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you