Page 1

GORDAN MARIČIĆ

NESMIR

BEOGRAD, 2006.


KEVO U tihoj noći miholjskog leta, pod stablom mladog hrasta, sinuo je svitac na glavici kupusa: zečiću za rođendan.

MIRI MIR Plač i pesma u grlu skupa. Bol je rupa... Tonem.

ČOHA Slutim da biva. I stvarno se desi. Nad tobom pokrov. Odeća u kesi. Dan možda prođe. Al minuti tuku. Sedativ meni, dok ruža sanduku. Majka je jedna. I retko prava. Slutim da biva. Plačem, Miroslava.


IZ PLAVETI sa Milenkom Maričićem O svete, naš se flert bliži kraju. Ne zato što mi čula posustaju, već što su te moje oči site. Sećam se jedne čarobnice vite, duge je, obojene nokte imala. Još ćutim strah kad bi namah po mom obrazu njena ruka pala. Vrati se, vrati, oči mi moraš iskopati! Samo zrnce vida da zataji oko, ptica nek ga kljucne i poleti visoko, pa kad me ko tačkicu vidi iz plaveti, neka sleti na nečije rame i nek taj neko ničim ne liči na me.

BEZ U pomami za Godinom novom, jelki i mandarina opija dah, svetiljki ukrasnih izmesti me niz. Pa domu kad hodim svome, korak ubrzam jer osmeh čeka me i zagrljaj majčin, oca britki um sinu da posvetli put. Al opsene kratak je traj, i pre kapije ja odgovor znam: već godine brojim dve zemaljski kako minu im vek.


ROĆKIŠ Anja, kad tuga te ganja, a ljubav se sklanja: vera sve ti manja, nada blizu panja i oštre sekire. Tad zvekni u zvekire, metalni zvuk svako nek čuje! On dopreće i do uje, poetske, male oluje: uja kažnjava, uja teši. Stradaće grešnik i onaj ko bi da greši, baš kao lešnik kad čekić ga zgodi. Blagosloven nek je dan kad se Anja rodi!

FAMILIJO Da vas sve lepo sakupim pa onda smanjim, smanjene u krpenjaču zašijem čvrsto i degažiram vas snažno, strasno daleko, što dalje od doma mog!

SAM Naćulim uši: tresu me udari vlastitog srca.


KROKI – GOKI Puštam kasetu za kasetom sopstvenu da ne slušam samoću.

VAJ! Pun u praznini. Šta da se čini? Prazan u punoći. Ko će sa mnom moći?

PITAM Još mi jedan mesec prošao je čedan. Na satu uporno dvanaest i jedan. A grip u zasedi čeka da me srubi. Koja koju želim mene će da ljubi?

MALO MORGEN Probudim se noću: stih mi se tad ili pesma javi. Srećan zaspim snova: sutra pesma nova! Al jutrom mi tek žene u glavi.


O DA Okreni, Sandra, stranicu knjige, okreni je i budi bez brige: tu te ne čekaju crne misli, nisu se na njoj zmajevi stisli; tu nema kiša i nepogoda. Čeka te tu jedna mala oda. Oda tvom duhu, lepoti, snazi, oda tvom licu u ekstazi. Tu su naši zajednički dani: i ja čekam te na istoj strani.

DRUGA LJUBAV Plakao sam slomljen dok sam je čekao, ronzao je u rerni krompir što se pekao; jecao mi krevet željan strasnih gibanja, suzio kalendar zbog kišnih svibanja. Značkica se Mini kupala u tuzi, Pluton je s majice bolno zacvileo: jedan se moljac udavio u suzi, kada sam Sofiji iz srca iščileo.

NATAŠA Tako si se davala, ko oblacima Avala. Zbog mene očajavala, sa drugima spavala. Tako si me htela, ko nezavisnost dežela. Dubila te mnoga strela jer sa svakim ti si smela. A kad beh u tebi, jednog trena, pomislih: ti nisi tek mena već samo moja, moja žena.


ICA Čovek koji bi flertovo s pola sveta (kad stigao bi samo) kaže da život s tobom, mlada damo, nije šteta. Naprotiv, čist ćar. Jer božji si dar, darić, nežna ko carić, pevaš ko štiglić. (I opet ptica.) Ti, lepotica Jonskoga mora, mis dijaspora, kraljica bulevara, sa tolko takta i dara da me smiriš. Iz svake moje misli viriš: kada te volim, od tebe kad bežim, preplašen ležim, za tebe se molim. No, da izvučemo bit: da pevam te bila bi hit, da te snimam Oskar bi me krasio, kiša da si, tobom bih se kvasio. Tobom ja bih prao sve što drugoj sam dao, a to ne beše mnogo. Ja, go(rdan), pred tobom stojim sa gresima starim i samo za tebe, Ivana, marim.


O TOME Šta još da kažem ti o tome? Marina, ljubavi, dabome, srca se lome, slomljena spajaju, ljudi se sreću i odvajaju. Al ako u tvom srcu ljubavi ima i ako ona moj lik prima, ići ću s tobom sve do Krima. Ma šta Krima, do Himalaja! Biću za tebe jagnje, il direktan potomak zmaja. I nema nijedna ina u životu mom. Samo ti, Marina.

I PILE I KOBAC Marina, sve je manje nade da ću te imati, na adresu istu da mi ćemo primati čestitke za Godinu novu. Marina, kad već propustismo ovu, odložimo bar sve ostale. Al olovke mi zavisne od tvog imena postale! Bogami, i pisaća mašina. Vole da pišu o tebi, Marina.

DEVOJČICE MALA, FALI MI VOKALA! Dok se vreme drobi kao stari hleb, ja špartam po sobi i mislim na teb. Dreamlover, where are you, peva Bobi Darin. Znam da nisi tu, ali s kim si, Marin?


SKORO GROZNICA Marina, devet i dvadeset pet. Marina, subota je, veče. Marina, jedan dan traje kaktusov cvet. Marina, pola deset. Vreme teče. Marina, viski ispod stola napola popijen. Marina, taj Džoni Voker na poklon dobijen. Marina, hemijskom ne pišem više. Marina, uzeo sam penkalo. Marina, u blokčiću menjaju se boje. Marina, crveno beše, sad zeleno je. Marina, evo i plave malo. Marina, volim da izgovaram tvoje ime. Marina, volim i da ga pišem. Marina kako, Marina čime sliku tvoju da rišem? Jer ma kako me tuba čikala, nema boje što tebe bi slikala. Jer ma kakve da suze me kvase, pravih reči nemam da te krase. Marina, skoro je deset i deset. Marina, u groznici gorim ko treset. Marina, treset je tu zbog rime, a ni groznice nema. Marina,


ti si ideja i tema, a refren je tvoje ime.

TRIŠA (Ova pesma neće u antologije.) Nema te već mesec, bez apologije. Al kao da drži me ipak lepljivi neki pipak. Kao da bolom me častilo maskirno tvoje mastilo. Sad si mi poput sipe jer stradam, jer put ti je gnjecava. Mesto piva zar čaj od lipe? A, da – kolena mi klecava. Malecka, gle, laž: od alkoholne ne patim krize, jedino čula mi šize. Ćutim: sva si draž.

MINIRAN ni pisma ni razglednice ni pojma ni odrednice svirepe su obljetnice kad te nema, nevernice ni puta ni stranputice ni leda ni poledice ni sunca ni sunčanice kad te nema, nevernice.


MINOLOVAC Spalio sam pesme, sagoreo slike, te svedoke neme, tužne izletnike. I pepeo da njin ja u zemlju metnem, opet sve oživi kada Minu sretnem.

MINA Brišem prašinu sa olovaka iz čaše. Nežno poglédam one bez mine. Znam kako im je.

SHE U ambis ličnosti svoje skliznula. Na litici ležim, ruku sam u nebo uzaman pružio.

BEZMILICA Kosa plamena. Grudi dva znamena stida. Kida me čežnja za njenim „Grli!“ Sav sam u dva režnja: jedan ka njoj hrli; drugi teži ravnoteži i zato od nje beži.


SUTRA MINUS JEDAN Vlažnim asfaltom gume jezde. Još jedno ćebe na sebe (jorgan + 2)! Toplinu njenu ništa mi ne vraća.

OPET KRAJ PLAVOG MEDE Igranje ljubavlju ljubav svede na dve-tri vlasi sede, na neke poglede, na okrajak bede, tužni CD. Plačka.

TAD Plamen sam krotio pogledom čežnju odricanjem ljubav odlaskom. Sad ni suza da poteče.

ČETIRI VINA PRE Gorči. Ne slobodi. Ne bockaj, probodi!


TANJA M. Ni vab ni mam: imam zamku rđavu. I slab mi kam da u njenu se tvrđavu ugradim.

TU JANG Dao bih i dva ferarija da si samo malo starija.

TIT Zagrli me smelo pa će telo i telo... (Rasti do strasti, pasti, pa srasti ili... O, propasti!)

LAVIMIŠ Jedina stamena. Al želja plamena drugom je odne. Ja probijah se kroz čežnje neprohodne. Vreme ispred nas


ZZZZZZZ... San mi te vrati, San me sad prati. Uložio sam pregršt stihova na konto tvoje moguće tuge. Muzika mi odzvanjala njihova i kad sam, posle, ljubio druge.

TIJANITA Ko te tako krasnu satka? Ne znam mamu, ne znam tatka, o rodbini ni podatka. Ko te tako umnu stvori? Roditelji – profesori, nobelovci – preci, kojeg boga žreci? Kad će da dolija čulna vodolija?

ZGUBIDAN Kušah ti put. Pa neka bude: o dražesti, zamamne, lude! Takoh ti um. I plam me spali: u njemu demoni su mali.

TI, JA, NA-NA-NA S ribama podelim mentolnu bombonu i zaplivam snažno put crvene bove. Misli me o tebi tad ponovo tronu: svaki zamah iska osećaje nove. Pržno, 2003.


DALJINE S malog kalendara otpadaju dani: papirići lete, ljuljuška ih vetar. Iako sam tako sve bliži Tijani, probada vremena svaki milimetar.

PENELOPKO Neprisutnost tvoja očajno me mrvi, dok studeni vrvi, studen mi u krvi. Sunčane ja sanjam obale i plaže, na svima sam s tobom, da l to da se kaže? Peni se okean, ne daju nam raže, tek glasovi, reči dalek plamen snaže. Isključen telefon, kako ću do tebe? Već ne pijem vino, samo grickam cvebe.

BODY DOUBLE Muk. Ne zove demonska raspuštenica. Ni uzdah, ni smeh. Nijedna rečenica. Tićo, nema tu više abolicije: ženim se smesta, putem audicije. Potražiću tvoju dvojnicu, krenuću s njom u Fojnicu! U kupeu ću joj virnuti u oči i neću te naći. Na Novi Beograd čim voz kroči, Gordan će izaći.


KOD KOGA SU EPIGRAMI? Tijana je u Bostonu. Uželela se Marcijala i moli me da joj pošaljem knjigu. Rizično je, čuo sam da se zanimljivo štivo krade. A Epigrami su hit kod magacionera Stylosa! Ipak šaljem. Zajedno sa Senekinim Dijalozima i Salustijevom Katilininom zaverom. Na papirić pišem stihove, papirić stavljam u Marcijala. To je (preventivna) kletva u osmercu: Ko ukrade ove knjige meni dragom adresatu, neka vazda jebe ljige, jede govna ko salatu! Tijana me, umesto u zakazani petak, zove u sledeću sredu. Glas joj je promenjen, zvuči usporeno. Kaže da neće doći u Beograd. Razabirem nam kraj. Pitam jesu li stigle knjige. „Seneka i Salustije. Marcijala nema!“ Nema ni papirića, pa joj kletvu recitujem. Tijana se smeje. Deklamujem nanovo da zapiše. I malo posle kaže „ćao“, i ja kažem „ćao“. I spuštam slušalicu, ali čujem njen smeh.

LOŠ TAJMING Uvek sama kad sam s nekom uvek s nekim kad sam sam. U prolazu jedno drugom nasmešimo se nežno.

BJONDA Ako cvet si, u meni svenu. Ako korov si, opet nići ćeš.

MA, JA


Rime mi se roje, podvriskuju boje. Mrva paranoje dok oblaci stoje. Kad oblaci krenu, prenem se u trenu. I oni se prenu: kišom sliku njenu.

NEDA Pelcujem se drugom od tebe da se branim. I štošta još kanim, još kušam, ja, tobom operušan.

JELKA U zalisku srca sakriću te vešto, pa zbogom, Budime, i adio, Pešto! Putovaćeš samo krvotokom mojim, živećeš istinski dokle ja postojim. Al jedan beg biće i za tvoje uze: prestane li ljubav, izlij se kroz suze!

RAK Kazaljka velika maloj je hodila (ka broju dvanaest staza je vodila), sekundara rujna sama beše čujna. Dok mi premor grli tremor, u san dok tonem, za dah se borim,


taknuo me bog ovo da stvorim: u školjci ko da stanuješ u dvoje kada samuješ. U STVARI, NA TARI Biljani Nikad sasvim njen, nikad odeljen. Dok krčio svoj sam lom, uz drugog stekla je dom. Zove večeras, kaže: „Došla sam s mora, pustila Šade, čitam Homo Patheticusa, zamišljam Gordana u svakoj od pesama.“ Ako sam sanjao o ljubavi, ako sam sanjao o slavi... MOJA Da l si još ranjiva kad svanjiva, kad zaždi mrak i sunca mazi te zrak nemilice? Čiji ti poljupci na očima noćivaju, da li jutrom strasniji bivaju? Čiji ti miris nozdrve skrivaju? Neznanje je moć.


GORKI Kraj koga bude se sva ta mila i čila lica nabeđenih i pravih zavodnica? Koga jutrom poljube prvo, da l zgadi im se na mah taj znani dah? Uz koga su pred oltar stale sve te brbljivice male, jake žene nakostrešene, slabe, plačljivice, tobožnje samoubice, u moj život povratnice, one što okreću lice kad me sretnu? Još paljbu pamtim brzometnu poljubaca veštih i priučenih, nežnih, katkad snenih, ujede pamtim za dušu i neke ujediće. Al u samoće kad zapneš tmušu, dodir svaki lekovit biće. Il skoro svaki. Gde su se dele te sudbe nevesele, cure što ištu srećan kraj, a nehaj sa usana im se cedi? Šta vredi, ni ja ne bih partner dobar, već kobrin muž – dakle, kobar. Ni svoje duše marljiv sobar, nisam znao da pometem. Al često bejah pometen. Pred kojim su se matičarem ljubile one što mene su izgubile? Koje babice panično su zvale one što meni nisu se dale? Čiju su decu, presrećne, rodile te što po domu mom su hodile?


Pa pegice, čedne mice, tinejdžerke i kokete, riđe, plavke, sve brinete, građene ko Venere, građene ko nešto loše, sada neki drugi troše i sa merom i bez mere. Ja sam sam. Setan slušam pesme njihove, imam dvojke a ne štihove. Čamim, pa neku zovnem telefonom. Al ko će meni, osami sklonom, dati razlog za ’’par’’? Mnogo zeznuta stvar. I zato opet, i zato snova, u erotski san sa njih pet: dobre su stare kad nema nova. Festivali zato onanije: kad nema slano, može neslanije. Zato čežnje, uvek i svuda: čežnja traje kad nema čuda. Nema te jedne sve druge da skupi u sebi samoj, u jednoj lupi sve da ih smanji, sebe uveća. O drugoj kad maštam, na nju da me seća. Vrti me tuga ko staru ploču, treba mi drúga za ljubavnu moču. Vrtim se sam i vreme me vrti. Težak je jaram što čekanje prti. Da odagnam samoće stravu, ja ću, dok čekam pravu


(jer baš mi se nešto pašti), ganjati krive, makar u mašti.

SANDRI (na knjizi Francuski pesnici od Vijona do Apolinera) Sa posvetom nemam nekih poteškoća, al me tvoje moguće neverstvo muči. Bez tebe, bledolika, Gord onemoća, a an nema s kim latinski da uči.

VESNA Na Kalenića pijaci, juče, pesme Ljubomira Simovića jeftino kupim. Knjiga Hleb i so posvetu nosi: „Beograd, 14. 11. 1993. Ali Ti ne treba da zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za Tvoju ružu... Voli te Vesna“ Da li bih Vesnu ja voleo bolje?

SAMO Sve te u knjigama posvete dodatne su osvete onih što nas napustiše. Još nekolikim rečima samo u njihovim smo novim životima. Pocepaće, možda, uskoro i te prve stranice, sa posvetama. Shvatiće naglo da pisca nikad ni voleli nisu,


a nekmoli knjigu tu. Shvatiće i drugom proslediće.

MITA U drugom gimnazije u poslednjoj sam klupi srednjega reda sa Mitom sedeo o devojkama samo maštao, maštao a Mita se zabavljao sa jednom od njih o držanju za ruke ljubljenju i vatanju uredno mi pričao ubeđeh sam bio da sve se to iz ljubavi radi zato i upitah „dobro, Mito, a voliš li ti nju?“ „ne znam, videću danas“, odgovori Mita.

MLADI HELENISTI Devojku znam što Ilijadu za jednu je pročitala noć. Mladića znam što svaki je dan, na wc šolji sedeći, po dvadeset stihova čitao Homerovih. Na grčkom. Nedavno, njih dvoje združio je brak. Nazdravlje!


GOSTI SU IZLIŠNI Poučen sopstvenim iskustvom i svojom pesmom juče na Adi (umesto ose) spasavah bubamaru pola jezera preplivah sa njom u levoj podignutoj ruci izađoh iz vode palidrvcem je sa dlana na kamenčiće preneh: sušila je krilca razgibala ih i ubrzo opet u vazduhu bila let, let bubamaro!

ZAHVALAN Znaju li Voren Zivon, Džoni Keš i Robert Palmer da sam im danas, u subotu, 27. IX 2003. godine, u pravoslavnoj crkvici na Novom groblju u Beogradu, u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore upalio po sveću? Voleo bih da znaju.


DABOGDA U nedelju pre podne Kičevskom ulicom prolazim, kod broja 1 zastajem: u prizemlju niskom prozor otvoren. Saksija bela na pervazu prazna, pored saksije žuta je fascikla kanapom za prozor prikačena. Na poleđini njenoj zelenim flomasterom: TI LOPOVE ŠTO SI UKRAO MOJ LIMUN I OBORIO MOJE CVEĆE DABOGDA TI SE OSUŠILE RUKE I LANE SI UKRAO LIMUN. PAR Kad se trojke spoje, hodaju udvoje (ko osam postoje).

PLAŽA Dokle misli moje istu tugu pletu, dok mi bura vija trideset i petu, parčad razgovora ja hvatam u letu, trudim se da stihom ne napravim štetu.

NEDELJA Crvene paprike dokle se peku, košava dok mreška sivkastu reku a zunzare sreću traže u dreku, ja trošim poslednju jesen u veku.


LISTOPAD, 31. U košavi ritma laganog uminuo dan je štednje. Evo meni kajanja znanog: započinju umne rednje. Umor mi oči tanano sklopi: u polusnu ja ću smisao da tražim. Dobro i zlo u jedno se stopi: ne znam da li padam ili se snažim. U (IN) U meni tuga za tugom, u meni stih posle stiha, i žene, jedna za drugom, pet „jao“ sa dva „apćiha“. U meni strepnja od nesna i uplašenost zbog buđenja; požuda gotovo presna, u meni od mene tuđenja.

RELEJ Kroz sebe: kišu, vetrove, glasove, likove. A ne znam što nemir me kida, srce zašto lupa.


NIKAD Utvare ne stare, Aveti ne séde. Lekovi ne vrede.

ZORNJAK L’aurore s’allume Viktor Igo Obzorje se žari, guste magle nesta. (Beše poput testa što se teško vari.) Obzorje se žari, žarom oblak crta. Baš je tuga krta u poretku stvari!

PISMO Ljiljana draga, očevidno to je: dopisivanja nema kad ne pišu dvoje. Al od olovke ruke se znoje. Ko i od vrućine. Možda straha? Misliš, jurim žene ine i to je uzelo maha. Kad pročitaš Zlatnu jabuku večite želje, znaćeš koja strast mene melje. Kundera je pisac. A ja baš nisam takav lisac ko što se čini. Konačno, izvini što nisam pisao.


U alkoholnim sam isparenjima disao dosta često. Resto trenutno nije pomena vredno. Vreme, inače, provodim čedno. A, evo, danas pijem i vodu. Šaljem ti pesmu, ali ne odu. Zasluži je, lutko, i because: sedaj u bus ili u voz! Izvucimo sami sopstveni loz, jedno u drugom izgubimo se skroz!

OTPIS Stožeru dragi iz davnih vremena, nažalost dugo uči se žena. Uči se sama, uče je ini, voli se blizu, i u daljini. Katkad nam od nje nema ni glasa, pa ljubav umre, ili ljubav stasa. Ja znam da to znaš, ali me brine u duši bliskoj višak sitnine. (A sećam se još tvoje širine!) Malo ko čuje, svak svoje radi, pa pesmu pišem u mutnoj nadi da ne ode sve uvek u ’’lepu’’. Svoj sitniš, Zozo, čuvaj u džepu!

POSLANICA DRINKI GOJKOVIĆ „Nek nestane vaša zagonetna krinka! Rimujete klasiku. Zašto?“, pita Drinka. „Odgovor na papir morate staviti, jer samo ću tako prevod objaviti.“ I sad se ja mučim i razloge iskam, a talenat ne bih na prozu da spiskam. Horacije dobri strpljivo me čeka, jer slavan će biti dok je sveta, veka. Da rimujem, Drinka, volim vrlo mnogo, da rimujem blago, da rimujem strogo, da rimujem čedno i rimujem bludno,


srokove da tražim ko bogatstvo rudno. Što slikujem ja ne osećam se krivim: hoću da kroz rimu poput Flaka živim!

1. KEVO 2. MIRI MIR 3. ČOHA 4. IZ PLAVETI 5. BEZ 6. ROĆKIŠ 7. FAMILIJO 8. SAM 9. KROKI – GOKI 10. VAJ! 11. PITAM 12. MALO MORGEN 13. O DA 14. DRUGA LJUBAV 15. NATAŠA 16. ICA 17. O TOME 18. I PILE I KOBAC 19. DEVOJČICE MALA, FALI MI VOKALA! 20. SKORO GROZNICA 21. TRIŠA 22. MINIRAN 23. MINOLOVAC 24. MINA 25. SHE 26. BEZMILICA 27. SUTRA MINUS JEDAN 28. OPET KRAJ PLAVOG MEDE 29. TAD 30. ČETIRI VINA PRE 31. TANJA M. 32. TU JANG 33. TIT 34. LAVIMIŠ 35. ZZZZZZZ... 36. TIJANITA 37. ZGUBIDAN 38. TI, JA, NA-NA-NA 39. DALJINE


4O. PENELOPKO 41. BODY DOUBLE 42. KOD KOGA SU EPIGRAMI? 43. LOŠ TAJMING 44. BJONDA 45. MA, JA 46. NEDA 47. JELKA 48. RAK 49. U STVARI, NA TARI 50. MOJA 51. GORKI 52. SANDRI 53. VESNA 54. SAMO 55. MITA 56. MLADI HELENISTI 57. GOSTI SU IZLIŠNI 58. ZAHVALAN 59. DABOGDA 60. PAR 61. PLAŽA 62. NEDELJA 63. LISTOPAD, 31 64. U (IN) 65. RELEJ 66. NIKAD 67. ZORNJAK 68. PISMO 69. OTPIS 70. POSLANICA DRINKI GOJKOVIĆ


Nesmir  

poems

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you