{' '} {' '}
Limited time offer
SAVE % on your upgrade.

Page 1


Edicija Studije

Zorislav Paunković RUSKE TEME Copyright © by Zorislav Paunković & BKG, 2010 - 2015.

Balkanski književni glasnik Marijane Gregoran 69, Beograd Andreja Volnog 15, Sremski Karlovci Majke Tereze 23, Priština Hamdije Čemerlića 37, Sarajevo Zvonimirova 1, Zagreb Luke Matkovića 19, Herceg Novi www.balkanskiknjizevniglasnik.com Urednik edicije Dušan Gojkov Za izdavača Dušan Gojkov Lektura i korektura BKG Beograd, 2015.

2


Zorislav Paunković RUSKE TEME 3


4


UVOD Knjiga sadrži tekstove koji su objavljeni u listu „Politika”. Veći deo tekstova objavljen je u Kulturnom dodatku, za koji je autor redovno pisao 2004–2010, a jedan deo u kulturnoj rubrici. Tekstovi se objavljuju u celovitom obliku (neki od njih izašli su neznatno skraćeni). Posle objavljivanja u novinama pojedini tekstovi pojavili su se na internetu. Podaci o publikacijama izloženi su u Napomenama. Većina tekstova u knjizi je o ruskoj književnosti, mada ima i onih koji su posvećeni drugim oblastima ruske kulture. Svi tekstovi se odnose na rusku tematiku, a često se razmatra i tema srpsko-ruskih veza. Kao dodaci, u knjigu su uključeni članak povodom smrti Aleksandra Solženjicina iz časopisa „NIN”, koji ima dodirne tačke s tekstom o istoj temi iz „Politike”, i intervju urednice „Politike” Anđelke Cvijić sa Zorislavom Paunkovićem i Duškom Paunkovićem. 5


Autor je nastojao da sistematski piše o bitnim pojavama u savremenoj ruskoj književnosti i kulturi u ovom periodu, a pre svega o onima koje kod nas nisu dovoljno poznate. Pokušao je da pruži što potpuniju sliku o promenama u ruskoj kulturi. Tekstovi su nastajali istovremeno sa događajima kojima se bave, tako da poseduju određenu istorijsku dimenziju. Na kraju, može se govoriti o pristupu iz posebnog ugla jer su teme birane tako da budu zanimljive domaćoj publici.

6


SOLŽENJICIN DANAS Oko ličnosti, pojave Solženjicina danas je nastala znatno promenjena, neuobičajena situacija (mada je njegov put bio inače paradoksalan, a kontekst redovno neobičan, sada je reč, u stvari, o izuzetnoj, ekstremnoj neobičnosti konteksta pojave). U ovom trenutku, Solženjicin je jedina nacionalna veličina u pogledu koje postoji konzensus različitih ideoloških i političkih gledišta. Na taj način on se našao na nezvaničnom položaju „oca nacije”. Samim tim – zbog promene stvarnosne situacije, i, u njenom okviru, njegovog statusa, kao i zbog tekućih promena u svetu koje se odigravaju na naše oči – potrebno je baciti ponovni pogled na ukupnost njegovih ideja, ponovo ih analizirati. Te ideje nastajale su u potpuno drugačijim istorijskim okolnostima, u okviru sovjetskog disidentskog pokreta šezdesetih-sedamdesetih godina. Nije tajna ni da su te ideje (čije je poreklo dobrim delom kolektivno) u znatnoj meri – dobro ili loše, na ovaj ili onaj način – iskorištene, operacionalizovane od strane vladajućih 7


struktura tokom perioda koji je postao poznat pod nazivom „perestrojka”. S vremenom, kako se u okviru disidentskog pokreta vršila diferencijacija, Solženjicin je sve više važio za jednog od predvodnika struje koja je smatrana nacionalističkom. Napokon, poslednji period je – Solženjicin je tajanstvena usamljena figura koja se ne može ni sa kim poistovetiti i uglavnom se ne izjašnjava, a kada to čini – govori u svoje ime. Tome se može dodati i poznata epizoda u vezi sa njegovim statusom na Zapadu: oduševljeno pozdravljen, prihvaćen i podržan posle „Arhipelaga GULAG” i izgnanstva iz SSSR, prokažen je posle tzv. „Harvardskog govora” (1978) u kojem se, sa vrednosnog aspekta, dotakao specifično zapadne problematike. Šta se sa Solženjicinovim idejama, dakle, događa danas? Njegove, i ne samo njegove ideje su doprinele da današnja slika sveta izgkleda ovako kako izgleda i da se tekući događaji odvijaju u pravcu u kojem se odvijaju. Ali to nije sve, iza toga se nalazi jedna opštija i potpuno konkretna vizija. Pitanje je – koliko je ta vizija opravdana, kao i da li put kojim se pošlo vodi ka njenom ostvarenju. Sedamdesetih i do polovine godina o ovoj, kao i o drugim tadašnjim koncepcijama, moglo se suditi teoretski, sada se one mogu proceniti i praktično. Vreme je, ako se nije i zakasnilo, pogotovo jer se radi o izuzetno značajnim pitanjima. Teorijski Solženjicinovi pogledi izgledali su (kao i neke druge koncepcije) 8


veoma privlačno, ubedljivo, razložno; praktično, međutim... Mi ovde nemamo nameru da osporavamo neke Solženjicinove poglede koji su najčešće bili predmet osporavanja; nama se čini da za sudbinu njegove koncepcije oni nisu presudni. Oni, opet, nisu isključivo njegova zasloga: rezultat su činjenice da se pisac našao u položaju da ponudi odgovor na sve (i da taj odgovor, kao konačan, bude prihvaćen, čak i o onome za šta bi bilo bolje da je to učinio neko drugi (što često nije bio slučaj: specifičnost istorijske situacije)). Solženjicin je, kao i dobar deo disidentskog pokreta, u svojim razmišljanjima pošao od nečega što u datom trenutku nije postojalo u stvarnosti, stvarnom socijalnom i političkom životu. Pošlo se od pretpostavke slobode, i od pretpostavke o državnom uređenju zasnovanom na slobodnom opredeljenju. Dakle, radilo se o svojevrsnom racionalnom idealizmu koji nije u dovoljnoj meri respektovao stvarno stanje. U tim razmišljanjima, ono nije bilo primarno i maksimalno se relativizovalo; ono se čak nije nastojalo problematizovati, osmisliti, analizirati ili preispitati: traganje za rešenjima nije polazilo od proučavanja problema, već od postulata. To je rezultat i političke prirode pokreta, kao i praktične svrhe koja se podrazumevala. Sama problematika izuzetno razuđenog stvarnog činjeničnog stanja neprestano je na svim nivoima 9


vrednovana iz aspekta slobode ličnosti. Polazeći od tog aspekta, donošeni su sudovi o pojedinim pitanjima i stvarane projekcije poželjnog budućeg stanja. Sada, čak i ako pređemo preko ocena pojedinih pojava i stanja, kao i činjenice da sloboda pojedinačne ličnosti nipošto nije u središtu ni istorije, ni pojma čovečanstva, ostaje pitanje da li je slika budućnosti koja je prezentovana zaista poželjna, odnosno – ne samo da li je poželjna, već i da li je moguća. Drugim rečima, nalazimo li se danas pred neoutopizmom. Odgovor je, po svemu sudeći, potvrdan. Iako se kod Solženjicina može naći sve i svašta, pa čak i upozorenje protiv pogrešnosti ovakvih shvatanja i tumačenja, razvoj tekuće situacije, u čijem je oblikovanju on u najvećoj meri učestvovao, izbacuje iz njegove koncepcije na površinu ono što je u njoj najvažnije, primarno. A to, po pravilu, ne izdržava praktičnu proveru. Najnovijim razvojem situacije u vezi sa Solženjicinom, poništenjem krivične presude, uklonjena je prepreka njegovom povratku u Rusiju. Taj događaj će, nesumnjivo, uskoro uslediti i Solženjicin će biti prvi, ako ne i jedini pisac-povratnik. Smisao tog događaja je dalekosežan i osetiće se u celom svetu. Da li će on voditi daljem porastu neoutopizma saznaće se uskoro. Međutim, sa sigurnošću se može reći da to nije alternativa kojoj treba težiti. Dvadeseti vek je i tako protekao u znaku različitih modifikacija utopije. 10


Momenti koji bi se mogli pozdraviti po Solženjicinovom povratku u Rusiju jesu njegovo odricanje od neprikosnovenog duhovnog položaja (makar kao stav, s obzirom na izrazitu neproduktivnost takvog stanja), pojave novih duhovnih autoriteta, novih, autohtonih (ranije nepoznatih, ali uspešnih) rešenja pojedinačnih zaista brojnih nagomilanih problema, kao i pojava nove generacije poslenika koja bi bila u stanju da se nosi sa novom stvarnosnom situacijom, a ne bi bila opterećena ranijim stvarnosnim kontekstom.

11


STOGODIŠNJICA GAJTA GAZDANOVA Protekla godina u ruskoj književnosti i nauci o književnosti prošla je u obeležavanju stogodišnjice rođenja pisca Gajta Gazdanova (1903-1971). Ovaj okrugli datum obećava da će možda biti i prelomni za dalju recepciju piščevog dela kod šire čitalačke publike u Rusiji i van nje, kao i za određenje njegovog mesta u ruskoj književnosti kao ključnog. Gazdanov je čovek neobične sudbine i dela, čije konačno vrednovanje, uprkos svim naporima proučavalaca, možemo očekivati tek u budućnosti. Osetin po poreklu, koji nije govorio osetinski, rođen u Peterburgu, posetio je zavičaj predaka samo nekoliko puta u detinjstvu. U ruskom građanskom ratu učestvovao je iz radoznalosti i slučajno odabrao stranu - onu koja će biti poražena. U emigraciji je odmah zapažen kao jedan od najvećih talenata, učestvovao je u književnom životu, i, istovremeno, veoma teško živeo, bavio se svakakvim poslovima, između ostalog, skoro dve decenije je radio kao noćni taksista u Parizu. 12


Učestvovao je u francuskom Pokretu otpora, a posle rata radio za američku radio stanicu Sloboda. Napisao je devet romana i četrdesetak pripovedaka. Savremenici su ga veoma cenili, ali vaspitani na normama klasične ruske književnosti, nisu mogli da prihvate novine koje je njegova proza donela. Recepcija nesrazmerna njegovom talentu nastavila se i kasnije, u jeku perestrojke i narednih godina, jer su izvikana dela dobijala prednost nad prvorazrednim književnim dometima koje nije pratio nikakav skandal. Ipak, ulazak Gajta Gazdanova u rusku književnost i kulturu u punom obimu i značaju je nezaustavljiv. To su pokazale i decembarske (pisac je rođen 6. decembra) svečanosti i naučni skupovi u Moskvi i Vladikavkazu, prestonici Severne Osetije. Njima su prethodili naučna konferencija u Kalinjingradu (3.-7. april), u okviru koje je jedan dan bio posvećen Gazdanovu, tematski broj časopisa "Darjal" (3, 2003), Gazdanovljeva biografija autorke Olge Orlove u ediciji "Život izuzetnih ljudi", četvrti, dopunski tom Sabranih dela Gajta Gazdanova i druge publikacije i manifestacije. U Moskvi su održane dve odvojene međunarodne naučne konferencije - prva 3.-4. decembra u organizaciji RAN INION, Solženjicinovog fonda i Francusko-ruskog centra za društvene i humanističke nauke okupila je eminentna imena kao što su N. Bogomolov, T. Krasavčenko, J. Babičeva, J. Matvejeva, A. Serkov, T. Kibirov, M. Okuturje, V. Hazan 13


i drugi. Druga - u organizaciji Društva prijatelja Gajto Gazdanova i Instituta za svetsku književnost Gorki održana je 7.-8. decembra u Institutu za svetsku književnost i okupila četrdesetak učesnika iz Rusije, Slovačke, Bugarske, Srbije i Crne Gore, Hrvatske, Italije i Francuske. Razmatran je širok krug pitanja od značaja za studije o Gazdanovu - od piščeve biografije (T. Fremelj, R. Bzarov), poetike (L. Sirovatko, J. Nečiporenko, M. Zamšev, A. Zakurenko, Z. Paunković), književnih veza (V. Bojarski, A. Kuznjecova, I. Popov, J. Uhova, J. Fonova), recepcije (I. Lukšić, M. Sosnicka) i istorije književnosti (S. Fedjakin, O. Orlova, A. Čagin, S. Kibaljnik) do bibliografije (A. Mzokov). U svakom slučaju, jednodušna je saglasnost stručnjaka iz različitih generacija na ovom skupu, održanom u sedištu ruske nauke o književnosti, pored konstatacije da su uobičajene metode u nauci o književnosti nemoćne pred fenomenom Gazdanova, da se radi o autoru takvog značaja koji menja celokupnu sliku ruske književnosti. Autor ovih redaka bio je jedini učesnik konferencije u Institutu za svetsku književnost koji je pročitao dva referata - zamoljen je da pročita i referat koji je napisao za vladikavkasku konferenciju o recepciji Gazdanova u Jugoslaviji (nastavak ranijeg teksta o istoj temi, objavljenog na sajtu Društva prijatelja Gajta Gazdanova). Jer - Jugoslavija, a zatim Srbija i Crna Gora, našla se u avangardi svetskog procesa promocije 14


i usvajanja dela ovog pisca. Devedesetih godina u prevodu Duška Paunkovića u Beogradu su objavljena u zasebnim izdanjima četiri romana Gazdanova (i Srbija je bila izjednačena sa Francuskom po broju izdanja), a za stogodišnji jubilej Gazdanova beogradska izdavačka kuća "Paideia" objavila je dva toma trotomnih Sabranih dela Gajta Gazdanova - prvih sabranih dela Gajta Gazdanova posle Rusije - u prevodu Duška Paunkovića i Zorislava Paunkovića. Recepcija Gazdanova u Srbiji je - na čast naše publike - široka i kvalitetna, i čini je, između ostalog, mnoštvo slikovitih epizoda. Tako je, recimo, filmski režiser Goran Marković želeo da u francusko-srpskoj koprodukciji snimi film po romanu “Buđenje”, a pisac Laslo Blašković uveo je Gazdanova kao književni lik u svoj roman “Mrtva priroda sa satom” (2000). Ovi i slični detalji iz recepcije Gazdanova u Srbiji saopšteni su i na književnim večerima u Biblioteci strane književnosti Rudomino u Moskvi (gde su izloženi srpski prevodi i tekstovi iz naše štampe o Gazdanovu na izložbi o piščevom životu i delu), te Klubu književnika, kao i ruskim sredstvima informisanja, a na plenarnoj sednici konferencije u Vladikavkazu prekidani su aplauzima. Konferencija u Vladikavkazu, organizovana na najvišem republičkom nivou, okupila je grupu učesnika moskovske konferencije i tamošnje istraživače Gazdanova (N. Chovrebov, F. Hadonova i dr.). Za vreme trajanja konferencije otvorena je izložba 15


posvećena piscu - jezgro budućeg Muzeja Gazdanova, otkrivena spomen-ploča na kući u kojoj je pisac živeo tokom svojih poseta u detinjstvu. Tokom poslednjih godina veliku zaslugu za propagandu Gazdanova i koordinaciju delovanja istraživača ima Društvo prijatelja Gajta Gazdanova koje je osnovano 1998. godine. Na čelu društva je pisac i kulturolog Jurij Nečiporenko čija je podvižnička delatnost i posvećenost doprinela uspehu najvećeg dela ovih poduhvata. Odskora je Društvo prijatelja Gajta Gazdanova, posle SAD (i Kalinjingrada, Peterburga i Osetije u Rusiji) zastupljeno i u Srbiji.

16


FENOMEN DUVAKIN O savremenom stanju ruske književnosti (kao i ruske humanistike uopšte) iskristalisala su se različita mišljenja, u rasponu od negativnih do izrazito afirmativnih. Sa uvidom u američku akademsku praksu i tamošnje tokove, posebno mišljenje izrazio je i kod nas poznati esejista Aleksandar Genis. Po njemu, dok Amerika prolazi kroz krizu, Rusija doživljava pravi "humanistički bum" (termin korišćen 60-ih i 70-ih godina za uzlet humanističkih disciplina u SSSR-). Po njemu, "nikada ranije u zemlji nije izlazilo toliko odličnih knjiga, toliko talentovanih prevoda, toliko smelih studija. Procvat doživljavaju ne romani i stihovi, nego nebeletristička književnost". I ne ulazeći u vrednosna poređenja, svakako se mogu konstatovati izuzetni dometi ove vrste književnosti, u kojoj je, počev od perestrojke, došlo do mnogih prodora. Taj proces se nastavio i do danas, i možda se zaista može reći da je postao osnovni u savremenoj ruskoj književnosti. U svakom slučaju, dalekosežno je, 17


zahvaljujući svojoj dubini i raširenosti, doprineo promeni slike sveta i revalorizaciji kulturnih vrednosti. Jedna od takvih knjiga su "Razgovori M. M. Bahtina sa V. D. Duvakinom" koja se pojavila već u drugom, revidiranom izdanju. Mihail Bahtin (1895-1975) danas uživa ugled jednog od najvećih filozofa XX veka. Pošto je, kao što je poznato, pripadao "sakrivenom, tajnom sloju kulture" (S. Bočarov), i otkriven je relativno kasno, 60-ih godina, njegova biografija i opus sadrže mnoge nepoznanice. Bahtin nije pisao uspomene, i ova knjiga (na neki način, još jedna njegova knjiga) jedino je mesto gde je povezano izložio svoju biografiju, svoj razvoj i sećanja. Već kao takva, ona ima prvorazredan značaj ne samo za Bahtinovu biografiju i studije o Bahtinu, već i za istoriju ruske kulture. Radi se o šest razgovora koji su snimani na magnetofon od 22. februara do 23. marta 1973., dve godine pre Bahtinove smrti, i zatim pretvoreni u knjigu od četiristo strana, sa komentarima, predgovorima, pogovorom, fotografijama. Iako nije voleo intervjue i mada razgovara sa čovekom, koga pre toga nije poznavao, Bahtin je veoma otvoren i razgovori su sadržajni. Dok Vadim Kožinov, koji je posle Bahtinove smrti nastavio da vodi brigu o njegovom nasleđu, smatra da je najveći značaj ovih razgovora "u predstavljanju dijaloškog govora Mihaila Mihajloviča", ništa manji značaj nemaju Bahtinova svedočanstva, ponekad čak iznesena uzgred i kao opaske - o sebi, o svom vremenu, o susretima sa 18


savremenicima, puna neočekivanih uvida (Ahmatovom, kod koje, na primer, registruje crtu snobizma, Majakovskim, Mereškovskim i Z. Hipius, Maljevičem i dr.), i njegovoj sredini - krugu nezvanične kulture, u koji su spadala mnoga danas prvorazredna imena (M. V. Judina, L. V. Pumpjanski, M. I. Kagan, A. A. Mejer, K. K. Vaginov), a o kojem je ostalo veoma malo dokumentarnih materijala. Za mnoge stvari jednostavno ne bismo znali bez ovih razgovora. Bahtinov sagovornik je Viktor Dmitrijevič Duvakin (1909-1982), koji ima veoma istaknuto mesto kao predstavnik one vrste literature o kojoj smo govorili. Dugogodišnji predavač na Moskovskom univerzitetu, stručnjak za Majakovskog ("pravi sledbenik Majakovskog", po kritičaru S. Lesnjevskom), koji je izgubio posao zbog podrške svom bivšem učeniku Andreju Sinjavskom na sudskom procesu 1966. godine. Tada je započeo poduhvat koji će predstavljati njegovo životno delo: beleži na magnetofonu svoje razgovore sa istaknutim savremenicima - njihova sećanja, i postaje osnivač fonda usmenih memoara iz istorije ruske kulture prve trećine XX veka. Obavio je više od 600 razgovora sa preko 300 ljudi, i na taj način stvorio fonoteku, zvučnu kolekciju koja predstavlja kompleksnu sliku epohe, i čija je vrednost trajna. Radio je u uslovima koji nisu pogodovali istraživanjima takve vrste i očuvanju pamćenja, sa jasnom svešću da radi za budućnost ("da spasi ono što se još može 19


spasiti", "to nije za objavljivanje, radimo za XXI vek"). I, na sreću, imao je, pored kvalifikacije, i potrebne karakterološke osobine za uspeh takve misije otvorenost, "neprolaznu mladalačku svežinu doživljaja" (V. Kožinov). Pored Bahtina, njegovi najpoznatiji sagovornici su čuveni biolog N. Timofejev-Resovski. V.V. Šuljgin, dugovečni konzervativni političar, u čijem se prisustvu Nikolaj II odrekao prestola, kao i Ana Ahmatova. Tokom poslednjih godina izašlo je preko 50 publikacija koje su zasnovane na materijalima iz Duvakinovog fonda, kao i više knjiga (razgovori sa M. Bahtinom, A. Ahmatovom, uspomene N. Timofejeva-Resovskog, A. V. Azarh-Granovske). Knjiga razgovora sa Bahtinom priređena je tako da su maksimalno sačuvane osobenosti usmenog govora, ali, bez obzira na to, dragocenost i izuzetnost Duvakinove kolekcije je u tome što i u zvučnom obliku (koji se ne može do kraja preneti na papir) sadrži i čuva živi govor mnogih važnih učesnika istorijskih i kulturnih događaja. Takođe nije nezanimljivo ni dijaloško sučeljavanje različitih generacija i različitih tipova ruske inteligencije, kakvo najčešće predstavljaju Duvakin i njegovi sagovornici, kao i svojevrsni prenos tradicije koji se ostvaruje u ovim razgovorima. Nije nimalo čudno to što u društvu u redefinisanju, kakvo je danas rusko društvo, čija je nedavna istorija predmet rekonstrukcije i otkrivanja, ovakva dela, 20


izuzetno značajna i sama po sebi, dobijaju veliku pažnju. Taj trend će se sigurno nastaviti i u budućnosti jer je i proces čiji je on znak u toku.

21


DVE ŽENSKE BIOGRAFIJE Veliki deo nebeletrističke književnosti u Rusiji danas bavi se prošlošću. To su istraživanja, studije, uspomene, zbornici građe, najrazličitija promišljanja istorijskih iskustava. Iako je najveća pažnja posvećena nedavnoj prošlosti, sovjetskom periodu i istoriji XX veka, razmatraju se svi istorijski periodi, i naročito ključni i značajni istorijski momenti. Prošlošću se bavi i uvek popularni žanr biografije, koji sada kao da dobija novi zamah. Verovatno treba konstatovati i novi trend u pisanju biografija, koji se može okarakterisati na primeru čuvene biblioteke "Život izuzetnih ljudi", mada ga on ne obuhvata do kraja. Ova biblioteka sa preko hiljadu naslova koja je osnovana još 1890. godine i koju je ponovo pokrenuo Maksim Gorki 1933., napustila je u poslednje vreme kanon ličnosti podobnih za prikazivanje pod tom odrednicom ("izuzetni ljudi") u socijalizmu, i znatno proširila svoj okvir. Tako su po prvi put u Rusiji napisana biografska dela o nekim važnim ličnostima ruske i svetske istorije i kulture (i objavljena i prevedena dela stranih i 22


emigrantskih autora o nekima od njih). Među novijim naslovima u "Životima izuzetnih ljudi" ističu se biografije cara Nikolaja I, koji je ranije uživao reputaciju reakcionara zbog gušenja dekabrističkog ustanka (autor - L. Viskočkov), takođe omraženog A. A. Arakčejeva, visokog dvorskog zvaničnika za vreme Pavla I i Aleksandra I (V. Tomsinov), "tvorca destrukcije" S. G. Nečajeva, čije su učenje i praksa poslužili Dostojevskom kao osnova radnje romana “Zli dusi” (F. M. Lurje), sovjetskog predsednika vlade za vreme Brežnjeva A. Kosigina (V. Andrijanov). Od predstavnika kulture tu su, po prvi put, knjige o V. Rozanovu, A. Skrjabinu, V. Nabokovu i G. Gazdanovu, ali, između ostalog, i o Džonu Lenonu. U velikoj potražnji, kako i sami Rusi kažu, non fiction (non-fikšn) literature, biografije izlaze i kod drugih izdavača, pokrivajući i druge pojave i aspekte istorije i kulture. Izdvojili bismo, kao karakteristične i izrazito uspele, dva naslova objavljena prošle godine, koji se odnose na naizgled sporedne ličnosti, ličnosti iz drugog plana. Radi se o ženskim junakinjama, pa, između ostalog, ove knjige na nov način i detaljno govore i o ženskoj ulozi u istoriji ruske kulture. Knjiga Natalje Kolosove “Roseti crnooka” (po Puškinovom stihu) je prva knjiga u Rusiji o Aleksandri Osipovnoj SmirnovojRoseti (1809-1882). Blistava dvorska dama udovice Aleksandra I Marije Fjodorovne bila je jedinstvena ličnost ruske kulture XIX veka. Prijateljica Puškina i 23


Gogolja (koji je za nju rekao da je "biser među ruskim ženama") i drugih istaknutih ljudi ostavila je trag u ruskoj književnosti kroz uticaj koji je izvršila. Sama nije pisala, mada je ostavila zanimljive “Zapise” (objavljene posmrtno) i vredna pisma. Delovala je kao inspiracija pisaca i umetnika i kao njihov zaštitnik. Izuzetno dobro je osećala književnost, bila neobično inteligentna, a u mladosti i veoma privlačna. Knjiga se bavi uglavnom književnom stranom njene biografije (mada njena ličnost zaslužuje da bude predstavljena u celovitosti). Pored glave koja sadrži pregled životnog puta, posebne glave posvećene su njenim odnosima sa Puškinom, Ljermontovom, Gogoljem (koji ju je smatrao najboljim prijateljem) i porodicom Aksakov (slovenofilima Ivanom i (manje) Konstantinom i njihovim ocem piscem Sergejem Timofejevičem). Međutim, zahvaljujući činjeničnom materijalu, već i ovaj uvid daje celovit utisak. On pre svega govori o kompleksnosti životnih sadržaja, ali i o bogatstvu ličnosti A. O. Smirnove. Aleksandra Osipovna je prikazana na osnovu dokumenata u širokom rasponu kako opčinjava u mladosti šarmom i inteligencijom Puškinov i dvorski krug, u drugom periodu je najbliža Gogoljeva prijateljica, kojoj on pokazuje Rim, da bi jedan drugi genije, Lav Tolstoj, u vreme pisanja “Rata i mira” našao da je dosadna, čak i vulgarna. 24


Druga knjiga, autorke Galine Brodske “Sonječka Holidej. Život i artistička sudbina” je studija o životu i karijeri glumice Sofije Jevgenjevne Holidej, učenice Stanislavskog i Vahtangova, o kojoj je Cvetajeva napisala svoju čuvenu “Povest o Sonječki”. Prijateljstvo i ljubav sa Cvetajevom tokom sudbonosne 1919. godine uglavnom ostaju izvan okvira studije, ali zato se velika pažnja poklanja poreklu S. J. Holidej iz artističke peterburške sredine (deda - slikar-akademik, roditelji muzičari, otac - istaknuti pijanista svog doba), vaspitanju i školovanju, angažmanu u Drugom studiju Moskovskog Hudožestvenog Teatra i Studiju Vahtangova, pogrešnom mladalačkom potezu koji je odvodi u provinciju i njenom provincijskom životu. Knjiga je napisana uz korišćenje velike količine ranije nepoznate arhivske građe, a kao učesnici u Sonječkinoj sudbini, pored Cvetajeve, pojavljuju se mnoga poznata artistička imena, u često neočekivanom osvetljenju: Stanislavski, Vahtangov, Zavadski, Antokoljski, Kačalov, Jahontov, Stahovič, A. Tarasova i mnogi drugi. S. Holidej se otkriva kao začetnica ruske monodrame (koju je kasnije konstituisao V. N. Jahontov), glumica značajnih potencijala koji su sticajem okolnosti ostali neiskorišćeni, i autor i u književnom pogledu interesantnih, ranije uglavnom nepoznatih, pisama. Zanimljivo je da je ovo obimno istraživanje, koje predstavlja i sliku epohe i artističke sredine, ostvareno uz korišćenje stipendije predsednika Ruske federacije. 25


Čini nam se nesumnjivim da ovakav ozbiljan rad bez tendencioznosti, kakav nalazimo u pomenutim knjigama i novom biografskom trendu u Rusiji, usmeren ka stvaranju što potpunije slike prošlosti, predstavlja i rad za budućnost i mora doneti rezultate u budućnosti.

26


DECENIJA NEZVANIČNE UMETNOSTI Kod nas se nedovoljno zna i retko govori o vezama između savremene ruske književnosti i savremene ruske likovne umetnosti. Međutim, ove veze ne samo da su veoma značajne, već su i veoma dugotrajne, one su karakteristične ne samo za sadašnji trenutak i neposrednu prošlost, već i za onu malo dalju i još dalju, koja je sada već postala predmet istorije umetnosti. Zajednička im je ne samo kulturna sredina u kojoj dolazi do prožimanja između različitih umetnosti, već, između ostalog, i to što je više istaknutih predstavnika likovnih umetnosti delovalo (i deluje) i u književnosti (a neki značajni pisci su se ili okušali u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti ili dobili likovno obrazovanje). Poseban značaj i karakter imale su veze koje su postojale u okviru nezvanične kulture za vreme sovjetskog perioda. Od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina XX veka tesne veze između likovnih umetnosti i književnosti bile su karakteristične za pokret Druga 27


ruska avangarda, koji je okupio oko šezdeset moskovskih slikara i piscaca iz različitih nezvaničnih grupa i izvan grupa, i gde su se, među ostalima, našli danas čuveni S. Krasovicki, O. Rabin, J. Kropivnicki, I. Kabakov, M. Šemjakin, G. Ajgi, I. Holjin, H. Sapgir, A. Zverev, J. Bačurin, E. Neizvesni, V. Jakovljev, E. Štejnberg, A. Smirnov, V. Jankilevski, A. Melamid i E. Limonov. Pokret je nastavljao, obnavljao i razvijao tradicije ruske avangarde. Jedan od važnih učesnika, Mihail Grobman, nedavno je u Moskvi kod izdavača "Novoe literaturnoe obozrenie" objavio pod naslovom “Levijatan” svoje dnevnike u kojima se, između ostalog, odrazilo i delovanje ovog pokreta. Mihail Grobman (1939) karakterističan je primer povezanosti o kojoj smo govorili. On je slikar, pesnik, prozni pisac, memoarista, kolekcionar, jedna celovita kulturna ličnost. Teško je reći šta je kod njega glavno, a šta sporedno, jer je zapravo u svemu uspešan. Po obrazovanju je slikar, a njegovo delovanje se odvijalo u okviru nezvanične umetnosti. Zajedno sa ženom Irinom Vrubelj-Golupkinom i dvoje dece emigrirao je 1971. godine u Izrael. Poeziju je objavio u knjizi Ratne sveske (1992). U Tel Avivu su on i I. Vrubelj-Golupkina (ona kao glavni urednik) pokrenuli kvartalni književni časopis na ruskom jeziku "Ogledalo", u kojem pored ruskojezičnih izraelskih autora nastoje da okupe ono što je najbolje u savremenoj ruskoj kulturi (časopis ima verziju i na ivritu). Izlagao je u Tel Avivu, Bohumu i 28


Državnom ruskom muzeju u Sankt Peterburgu (1999), ali i u paviljonu "Cvijeta Zuzorić" 2002. godine. Takođe, sa I. Vrubelj-Golupkinom gostovao je u Beogradu i na Oktobarskim susretima 2003. godine. Grobmanovi dnevnici su napisani u književnom obliku. Pokrivaju period od kraja 1963. do jeseni 1971. godine, od (uslovno) atentata na Kenedija (23. XI: "Sve interesuje ubistvo Kenedija") do odlaska u emigraciju. Vođeni su gotovo svakodnevno. Kratke beleške ne grupišu se oko ključnih događaja i registruju odvijanje svakodnevnog života: susrete i posete, razgovore, tekuće poslove, knjige koje se čitaju, kućne svađe, rođenje dece, prisustvo kućnih ljubimaca, odlaske u kupovinu, šta se (i kada) jede i pije, zabave i slično. Međutim, s obzirom na zamah autorove raznostrane društvene delatnosti, pre svega kao kolekcionara slikarstva savremenikâ i organizatora aktivnosti Druge ruske avangarde, ti uobičajeni životni sadržaji dobijaju zaista ogromne dimenzije. Na stranicama dnevnika promiče neverovatna količina ljudi i događaja, što ih pored sačuvanih detalja tadašnje svakodnevice čini jedinstvenim izvorom za istoričare kulture. (Samo selektivni registar imena ima skoro četrdeset stranica). Iako su svojevremeno pisani kao građa za kasnije memoare, kao podsetnik, uspeli su u velikoj meri svežinom, neposrednošću i registrovanjem aktuelne informacije (na primer: "Neočekivana vest - Hruščov je smenjen, na vlasti su Brežnjev i Kosigin. Zabavno i 29


zanimljivo", 15. X 1964.) - da sačuvaju specifični duh vremena, koji ih, kako misle mnogi kritičari, a i sam autor, izdvajaju u odnosu na druga dela memoarskog žanra. Zapisi su suzdržani, kako zbog karakterističnog stila, tako i zbog opreznosti (što je takođe odlika vremena), a do izražaja dolaze i autorova ozbiljnost i rana zrelost (raniji zapisi se ne razlikuju po tonu od kasnijih), odvajanje bitnih informacija od nebitnih (pri čemu svakodnevica ostaje bitna) i izbegavanje nepristojnih sadržaja. Ali i takvo svedeno kazivanje ostavlja snažan utisak. U “Levijatanu” (Levijatan je neka vrsta Grobmanovog zaštitnog znaka i naziv mnogih njegovih akcija i projekata) prisutna je humanistička inteligencija u najširem rasponu (kao i inteligencija uopšte), između ostalog, i pisci, i slikari. Zastupljena je i brojnošću, ali i svojim najboljim predstavnicima. U knjizi se pojavljuju gotovo svi predstavnici moskovske nezvanične kulture tokom jedne decenije, ali i mnogi predstavnici drugih sredina. I tekst ima neprocenjivu dokumentarnu vrednost jer prikazuje način života stvaralačke inteligencije šezdesetih. Dnevnik je, međutim, ličan tekst, i u njemu je takođe vrlo izražena egzistencijelna komponenta, koja, po nama, nije ništa manje sadržajna, karakteristična i važna. I napokon, Dnevnici 1963-1971 imaju i književnu vrednost, to je još jedan značajan doprinos podvižničke ličnosti Mihaila Grobmana ruskoj književnosti i kulturi. To je zanimljivo 30


štivo o šezdesetim godinama, stvaralačkim traganjima i životnom putu istaknutog ruskog i izraelskog umetnika u čijoj su se ličnosti uspešno spojili književnost i slikarstvo. I ova knjiga na mnogo načina govori o tome.

31


VIRTUELNA BALKANSKA RUSISTIKA Prošlo je nepunih deset godina od nastanka svetske mreže, World Wide Web-a. Od samog početka nametnulo se i korišćenje interneta u akademske svrhe. Tekstovna priroda medija potpuno je u skladu sa takvom namenom. Neke mogućnosti interneta kao što su skladištenje informacija, funkcija pretraživanja građe i komunikacija važne su i za naučne aktivnosti. Vrlo brzo pojavili su se specijalizovani naučni sajtovi. Danas internet sve više ima ravnopravan status kao izvor informacija i sve češće se citira u ozbiljnim, pa čak i konzervativnim naučnim publikacijama. Upotreba interneta postala je deo akademske svakodnevice. Poseban značaj internet je dobio u društvenim disciplinama, u skladu sa prirodom tih disciplina. Brzina medija i njegova demokratičnost, kao i mogućnost povezivanja udaljenih sadržaja i kontakta na daljinu otvorili su nove mogućnosti u naučnoj praksi. Nije preterano reći da je došlo je do pomeranja granica i promene uobičajenog pristupa u naučnom radu. Istovremeno internet nastavlja da se razvija i širi. 32


I kod nas postoji svest o važnosti i moći ovog medija, i on se nastoji koristiti u skladu sa mogućnostima. Najnoviji odličan primer primene interneta u humanistici je bugarsko-srpski portal "Balkanska rusistika" (http://www.russian.slavica.org/), prvi akademski rusistički portal na Balkanu. Sajt "Balkanska rusistika", koji uključuje istoimeni on-line časopis, pojavio se 24. 6. 2003. godine, na inicijativu mladih entuzijasta mr Ale Gradinarove, mr Krasimire Petrove (Sofijski univerzitet) i dr Jovana Ajdukovića (Beograd), uz podršku izdavačke kuće Eurasia Academic Publishers (Sofija); međunarodnu redakciju danas čine i dr Plamen Gradinarov (Sofija), Ana Nikolova (Šumen) i Nikola Vazov (Sofija). Ovaj izuzetno ambiciozni poduhvat postavio je čitav niz ciljeva, od kojih su osnovni objavljivanje elektronskog časopisa "Balkanska rusistika", stvaranje globalnog kataloga katedri ruskog jezika i književnosti i fakulteta na kojima se predaju ruski jezik i književnost, kao i datoteke rusista doktora ruskog jezika i književnosti. Portal je atraktivno i bogato opremljen i uprkos velikom broju rubrika (analize, diskusije, referati, disertacije, istraživanja, konferencije, pregledi, projekti, časopisi, nove knjige, prikazi itd.) veoma pregledan. Poseduje pretraživač i pruža različite interaktivne mogućnosti (ocenjivanje materijala u časopisu, učestvovanje u forumima, registrovanje članova, vodi se statistika poseta i dr.). U duhu integracionih procesa zamišljeno 33


je da sajt bude mesto susreta i okupljanja rusista iz balkanskih zemalja - Srbije i Crne Gore, Bugarske, Makedonije, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Albanije i Turske (posebno raduje velika zastupljenost rusista i rusističkih priloga iz svih bivših jugoslovenskih republika, uključujući i Sloveniju). Za nešto više od godinu dana postojanja sajt je ostvario brz razvoj i od relativno skromnih početaka, zahvaljujući raznovrsnosti i kompleksnosti svojih sadržaja, postao referentna odrednica u širim razmerama. Statistika registruje posetioce iz preko 130 zemalja, kao i porast poseta sa 36 448 u 2003. godini na 144 299 u 2004. (zaključno sa oktobrom). Na odgovarajuću pažnju sajt nailazi i u Rusiji, čijoj je stručnoj javnosti dobro poznat (najveći broj posetilaca portala je iz Rusije). Tako "Balkanska rusistika" prerasta u nesumnjiv fenomen, a zbog svoje uspešno realizovane koncepcije predstavlja i nov kvalitet u rusistici, između ostalog, i našoj. Najzanimljiviji i najživlji deo sajta čini časopis "Balkanska rusistika". Do sada je u časopisu objavljeno više od 800 priloga (koji su svi prisutni na sajtu), mahom stručnih članaka iz različitih specijalizovanih filoloških disciplina (pojedine oblasti lingvistike, metodika, istorija književnosti i nauka o književnosti), kao i kulturologije i folkloristike. Globalni okvir balkanske rusistike uključuje, međutim, i priloge koji nemaju naučni karakter, odnose se, na primer, na 34


dečju književnost, na pozorišne predstave ili na neke aspekte rusističkog života - dodele nagrada, svečanosti, pa čak i šale. Časopis je otvoren za autore iz svih krajeva sveta i priloge na svim jezicima (na sajtu su, pored ruskog, prisutni srpski, bugarski, hrvatski, engleski, francuski, nemački, slovenački i makedonski). Za uređivanje časopisa karakteristični su široki vidici, dinamičnost i demokratičnost, zbog kojih i uspeva okupljanje tako širokog kruga saradnika i koji, na neki način, predstavljaju garanciju njegovog kvaliteta. Najaktivniji urednik "Balkanske rusistike" je lingvista Jovan Ajduković, koji, uz veliki broj priloga naših rusista različitih profila, čini srpski udeo u ovom poduhvatu. "Balkanska rusistika" je tek na samom početku, ali već je pokazala svoje nezanemarljive potencijale. Potrebno je više vremena da se oni razviju u pravoj meri. S obzirom na to da se registruje stalni porast interesovanja za sajt, kao i povećana aktivnost autora, za očekivati je da će do toga i doći. Istovremeno, čini nam se da je ovo i jedini način na koji je ovaj projekat mogao da se realizuje - u skladu sa mogućnostima koje pruža internet. Čak i ako "Balkanska rusistika" ne uspe da ostvari sve postavljene ciljeve (pored navedenih, ima ih toliko mnogo da nam se čini da nije moguće ostvariti sve), postigla je već veoma mnogo. Poželimo "Balkanskoj rusistici" dugo akademsko trajanje. 35


PREPISKA GVOZDENE ŽENE Nina Berberova je prva bacila svetlost na neobičnu ličnost Marije Ignatjevne Zakrevske-BenkendorfBudberg (1892-1974), koju je i lično poznavala. Napisala je njenu biografiju pod naslovom „Gvozdena žena“ (objavljenu i kod nas, 1990 i 2003), delo na razmeđi različitih književnih žanrova - romana, memoara i studije. Berberova je glavnu junakinju predstavila kao nesumnjivi fenomen i pridala joj svojstva ikone evropske istorije XX veka. I zaista, sudbina Mure Budberg se izdvaja među mnogim neobičnim sudbinama istaknutih ruskih žena u prošlom veku. Ona nije ostavila iza sebe delo. Ostavila je, međutim, karakteristični trag, zbog kojeg joj je londonski "Tajms" posvetio nekrolog pod naslovom Intelektualni vođa, i biografiju koja ne prestaje da privlači pažnju. Poreklom iz stare ruske plemićke porodice, a po porodičnom predanju, i od Petra I, sa kojim je nalazila da ima fizičku sličnost, bila je u prvom 36


braku sa grofom Ivanom Aleksandrovičem Benkendorfom, prvim sekretarom ruske ambasade u Berlinu, i sa njim je imala dvoje dece - Tatjanu i Pavla. Muž joj je ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima na svom imanju u Estoniji 1919. godine, a ona je u Petrogradu 1918. godine doživela romansu sa čuvenim engleskim špijunom Robertom Brusom Lokartom i našla se u središtu "zavere ambasadora", pokušaja svrgavanja sovjetske vlasti, zbog čega je i uhapšena. Tom prilikom, međutim, nije nastradala, a uz boravak u zatočeništvu obično se pominje i veza sa isto tako čuvenim čekistom Petersom. Od 1920. godine ona je književni sekretar Maksima Gorkog. U drugi kratkotrajni brak sa baronom M. Budbergom stupa da bi dobila estonsko državljanstvo. Živi sa Gorkim tokom njegovog boravka u emigraciji (1921-1933) kao njegova "poslednja", nevenčana žena i Gorki joj posvećuje svoj nezavršeni četvorotomni "roman epohe" „Život Klima Samgina“. Mnogo putuje po Evropi, sreće se sa tadašnjim znamenitostima, prevodi Gorkog i sovjetske autore, radi na filmu kao konsultant Aleksandra Korde i povremeno kao glumica. Sredinom tridesetih godina nastanjuje se u Londonu, drži čuveni salon u kojem se okupljaju levičarski intelektualci i živi sa Herbertom Velsom, koga poznaje od 1914. Za života Gorkog i kasnije u više navrata posećuje Sovjetski Savez. Zbog izrazitih kontrasta kojima obiluje njena biografija okružuju je različite, nikad potvrđene, 37


špijunske priče. U tom ključu, između ostalog, posmatra je i Berberova. Herbert Vels, koji je nalazio da je Mura neverovatno privlačna, smatrao je da je teško odrediti od čega se ta privlačnost sastoji. Jasno je uočavao njene nedostatke i istovremeno konstatovao da "kada god bih je video u društvu drugih žena, bila je ubedljivo privlačnija i zanimljivija od ostalih". Posedovala je izuzetne poslovne i organizatorske sposobnosti (Gorki je 1921. godine predlagao Lenjinu da joj, za vreme gladi u Rusiji, poveri odgovorne zadatke u organizaciji pomoći iz inostranstva). Pažnju je privlačila i njena prilagodljivost različitim miljeima - ona je prešla put od aristokratkinje do osobe koja je dospela pod udar represivnog aparata države, izgubila sve prednosti svog položaja, počela život od početka i podjednako se dobro snašla u elitnim kulturnim krugovima Sovjetske Rusije i Zapadne Evrope. Nina Berberova je sumnjala da će se o M. Budberg jednog dana znati više nego što je ona napisala u svojoj knjizi, jer je pretpostavljala da nikakva relevantna svedočanstva nisu sačuvana ili da nikada neće biti dostupna. Međutim, pogrešila je. Murina korespondencija objavljena je u četvorotomnoj prepisci H. Dž. Velsa 1998. godine. Njena kćerka, T. I. Aleksander, napisala je uspomene „Estonsko detinjstvo“ (1999). Britanska tajna služba obelodanila je 2002. godine Murin dosije. Ali najznačajnija 38


publikacija je prepiska A. M. Gorkog i M. I. Budberg koja je objavljena u XVI tomu "Arhiva A. M. Gorkog" (2001). Prepiska se odnosi na period 1920-1936 i sadrži 328 pisama: 18 pisama Gorkog, 297 pisama M. I. Budberg i 17 pisama dece M. I. Budberg i njihove sestrične Kire Gorkom. Prepiska nije sačuvana u punom obliku - većina pisama Gorkog izgorela je u požaru na imanju Benkendorfovih u Estoniji za vreme Drugog svetskog rata. To, međutim, ne umanjuje njenu važnost. Sva pisma su objavljena prvi put. Prepiska ima veliki značaj kako za istoriju književnosti, tako i za biografiju Gorkog. Ali ona nije ništa manje značajna i za našu predstavu o M. I. Budberg. U prilici smo da neposredno upoznamo ovu nesvakidašnju ličnost na osnovu pisama upućenih čoveku koji u njenom životu ima centralni karakter. Kakva je gvozdena žena (kako ju je nazvao Gorki) u ovoj prepisci? Iz prepiske koja je jednim delom intimna, a drugim poslovna saznajemo mnogo o Muri. Mura je kulturna i inteligentna žena, poštuju je najrazličitiji ljudi sa kojima dolazi u dodir. Ona je u ravnopravnom odnosu sa Gorkim. Po rečima Gorkog, ona je "najbolja osoba koju je upoznao" i prva sa kojom je potpuno otvoren. Teško je odrediti prirodu njene privlačnosti, ali ona se u prepisci oseća. Mura je osoba sa integritetom, veoma je samostalna, njeno mišljenje i ponašanje nije šablonizovano. Posvećena je Gorkom i svojoj deci, što 39


izaziva određenu podeljenost. Raspon njenog kretanja je izuzetan (Italija, Estonija, Francuska, Nemačka, Engleska, Rusija), a u pismima su se odrazili susreti sa mnogim istaknutim ličnostima (A. Ajnštajn, Č. Čaplin, Dž. B. Šou, M. Rajnhardt, Ž. Romen, Drije La Rošel, Š. Cvajg i dr.). U pismima nema tragova špijunske aktivnosti, kao ni politike, osim u obliku opšte opredeljenosti za novu Rusiju. Prepiska potvrđuje da se radi o izuzetnoj ženi, i znatno upotpunjuje predstavu o M. Budberg u odnosu na knjigu Nine Berberove. Objavljivanje ove građe ne zatvara temu "gvozdene žene". Naprotiv, ono pokreće mnoga pitanja i buduća istraživanja će sigurno doneti nova saznanja. Ali već sada je izvesno da je i dalje zagonetna ličnost baronice Budberg deo ruske književnosti, kulture i istorije.

40


ŽIVOT PREMA MERI LEPOG Konstantin Leontjev (1831-1891) jedan je od najviše izdavanih autora iz književne prošlosti u Rusiji tokom devedesetih godina, a u knjizi “Moja književna sudbina” prvi put su sakupljena sva njegova ranije objavljena autobiografska dela. Tu su i radovi koji su pre devedeset godina objavljeni u devetom tomu njegovih Sabranih dela, jedinom ranijem pokušaju te vrste, i značajni tekstovi koji su objavljeni kasnije, kao i oni koji nisu preštampavani. Zastupljeni su završeni i nezavršeni radovi, razni književni rodovi u kojima je prisutan autobiografski element. Međutim, autobiografska podloga prisutna je u čitavom Leontjevljevom delu, između ostalog u beletristici, i posebno u prepisci koja nije mogla sva biti uključena u ovaj tom (a nije ni sva sakupljena, ni objavljena). Napokon, među njegovim neobjavljenim radovima koji se čuvaju u arhivima postoje i autobiografski - ova obimna i dobro sastavljena knjiga, dakle, ne sadrži sve autobiografske slojeve, ali je najpotpunija u ovom trenutku. 41


Konstantin Leontjev je figura prvog reda ruske klasične književnosti XIX veka. Bio je višestrana ličnost (lekar, pisac, kritičar, teoretičar književnosti, publicista, filozof, politolog, bogoslov, diplomata i, napokon, monah) i ostavio je traga u različitim humanističkim disciplinama. Kao konzervativni filozof, za života je bio "zasluženo nepoznat" (S. Trubecki). Pošto je uglavnom shvatan kao kontroverzan, njegova reputacija, koja poznaje i interesovanje i zaborav, neprestano prolazi kroz preispitivanja i verovatno će se u punom smislu formirati u budućnosti, mada je i danas visoka. Ovaj "ruski Niče" (Berdjajev), koji je lepotu i estetiku učinio osnovom svih svojih promišljanja, rođen je u ne naročito bogatoj plemićkoj porodici sa mnogo dece. Stekao je medicinsko obrazovanje i kao lekar učestvovao u Krimskom ratu. Pokušavao je da napravi književnu karijeru, ali više uspeha su imali njegovi kritički, filozofski i politički radovi. Deset godina je proveo u uspešnoj diplomatskoj službi - službovao je, u skladu sa svojim sklonostima, na onome što se tada zvalo Bliski Istok - u Grčkoj, Turskoj, između ostalog, i u Beogradu. Boravak u ovom podneblju veoma je uticao na njegove teorijske konstrukcije i estetska gledišta. U trenucima duševne krize i bolesti na Svetoj gori zakleo se da će se zamonašiti, što se ostvarilo mnogo kasnije, pred smrt. Njegovo delo, kao i njegova ličnost, iskače iz šablona, deluje paradoksalno i predviđa mnoge stvari. Ali 42


svemu je u osnovi kriterij lepog. Koncepcija istorijskog procesa u Vizantizmu i slovenstvu (prvobitna jednostavnost - procvat složenosti - ponovno uprošćavanje), zalaganje za nejednakost, za vizantizam, za Rusiju, protiv progresa, protiv panslavizma, sve ima u osnovi ideju lepog, koju on na kraju želi da pomiri sa hrišćanstvom. Kao kritičar prvi je istakao veličinu Tolstojevih romana, a služio se za to vreme (kada je vladala idejna kritika) neobičnim književno-teorijskim aparatom koji ga čini prethodnikom ruske formalističke škole u nauci o književnosti. Autobiografski spisi nesistematski pokrivaju različite periode njegovog života i delovanja (Leontjev se često na više mesta dotiče pojedinih događaja i osvetljava ih iz drugog ugla). Po pravilu su odlično napisani, otvoreno i neposredno, i čine nam razumljivim mišljenje istraživača S. G. Bočarova da se "u memoarskoj i epistolarnoj prozi književni dar Leontjeva najslobodnije i najbolje izrazio". Tu su pre svega jedina autobiografija „Moja književna sudbina“ i nezavršeni „Moji poslovi sa Turgenjevom“, koji se bave njegovom književnom karijerom i sadrže, na primer, podatak da je od Leontjeva-početnika i Lava Tolstoja Turgenjev očekivao da obnove rusku književnost. Njegovu egzistencijalnu krizu i život na Svetoj gori opisuje „Moje preobraćanje i život na Svetoj gori“. O detinjstvu, porodici (poreklu) i mladosti govori i na 43


drugim mestima, recimo, u književnim memoarima, ali i u „Priči smolenskog đakona o najezdi 1812. godine“ i „Priči moje majke o Imperatorki Mariji Fjodorovnoj“. O njegovim predavačima i medicinskim studijama je „Uspomena o F. I. Inozemcovu i drugim moskovskim doktorima iz pedesetih godina“. O Krimskom ratu saznajemo iz pisama majci i „Predaje Kerči 1855. godine“. Posebno mesto ima ciklus diplomatskih uspomena (Iz uspomena konzula), koji je posvećen ljudima, mestima i događajima, kao i klasičan tekst sećanja na Apolona Grigorjeva. Knjiga sadrži i neke kritičke radove koji dopunjuju osnovne tekstove, i posebnu knjigu „Asketizam, manastir i svet“, koja je karakteristična ilustracija uz uspomene o životu na Svetoj gori. Nama se čini da pored estetskog momenta (koji je Leontjevu bio najvažniji i u životu i u umetnosti) njegovo raznovrsno polje delovanja upotpunjuje naše predstave i o Rusiji i o XIX veku. Leontjev to čini vrlo uverljivo, jer, zadržavajući dubinu, prirodno povezuje međusobno veoma udaljene sadržaje, a kao što pokazuje pregled njegove biografije tih sadržaja je bilo izuzetno mnogo. Napokon, po nama, nesumnjivo je da Leontjev uspeva i danas da ostvari kontakt sa čitaocem, njegove poruke se doživljavaju kao aktuelne. Za razliku od njegovih mnogobrojnih kritičara (nedavno je u Moskvi u biblioteci "Pro et contra" izašlo drugo izdanje dvotomnika posvećenog Leontjevu) 44


nama je teško da sudimo o sudbini ovog estetskog projekta. Iako je još Rozanov najavljivao da će "doći vreme Leontjeva", a sastavljač knjige „Moja književna sudbina“ T. F. Prokopov konstatuje da je njegovo vreme došlo, iako njegove ideje danas imaju veliki uticaj, pogotovo u jednom pravcu ruskog političkog mišljenja koje se smatra konzervativnim, verovatno pravo otkriće i nepodeljeno prihvatanje Leontjeva tek predstoji.

45


KNJIŽEVNOST KAO TRAČ Anatolij Najman je pripadao petrogradskoj pesničkoj grupi koju su činili Josip Brodski, Jevgenij Rejn i Dmitrij Bobišev. Oni su činili i takozvanu "Ahmatovsku četvorku", "siročiće Ahmatove", jer ih je ona podržala i družila se s njima. Najman je bio i njen književni sekretar. Pošto je delovao u okviru nezvanične kulture, kasno je počeo da objavljuje a prvu pesničku knjigu dočekao je tek 1989. godine. Poznat je i cenjen kao prevodilac, između ostalog, poezije trubadura sa staroprovansalskog. Međutim, istaknuto mesto u književnosti devedesetih godina dobila je njegova proza. Ona ima odlike i memoara i beletristike, i kao "rubna književnost" uklapa se u dominantan trend. Sve je počelo krajem osamdesetih objavljivanjem u časopisu “Priča o Ani Ahmatovoj”, koje su se pridružile velikom korpusu uspomena o pesnikinji, ali su i donele i nove informacije i jedno osobeno viđenje. Zatim je, takođe posle objavljivanja u vodećim časopisima "Oktobar" i "Novi mir", usledilo više knjiga, od kojih je većina imala nekoliko izdanja (Priče o Ani Ahmatovoj, 46


1989; Poezija i neistina, 1993; Slavni kraj neslavnih pokolenja, 1998; Ljubavno interesovanje, Neprijatni čovek, 2000; Ser, 2001; B. B. i dr., 2002). Naišle su na oprečne ocene - od nominacija za nagradu Buker (2001. i 2002.) do osporavanja i neprihvatanja. Najmanov poetski metod sećanja sastoji se u prenošenju duha vremena. A duh vremena, po njemu, ne sastoji se u opisivanju nestalih rekvizita protekle epohe, već u malobrojnim pojedinostima koje su se naizgled neselektivno zadržale u pamćenju. Taj gotovo anegdotski pristup ne govori manje o vremenu od strogih akademskih popisa i rekonstrukcija, dopunjuje ga, a možda govori i više, i zapravo je neuhvatljiv na drugi način. I shodno tome, kao učesnik i privilegovani svedok, Najman iz neizbežno ličnog ugla govori o vlastitom vremenu, događajima i ljudima. Zanimljivo je takođe da se radi o pokušaju osmišljavanja prošlosti i da se prisećanje i pripovedanje odvija sa stanovišta sadašnjeg trenutka. Knjige su napisane i primerenim stilom, veoma savremenom kombinacijom književnog, tačnije poetskog izraza i razgovornog jezika. U sadržajnom pogledu one pokrivaju čitav XX vek. Uspomene o Ahmatovoj i Isaiji Berlinu (“Ser”), kao i autorova razmišljanja o ličnostima iz književne istorije u raznim knjigama, odnose se na raniji period. Njegovi junaci su i savremenici, i Ahmatova, i Berlin, kao i ljudi kojih se oni sećaju. Najman koji i sam pripada jednoj prelomnoj 47


epohi (smrt Pasternaka i Ahmatove označava kraj jedne kulturne epohe), a piše u drugo istorijsko prelomno vreme, svestan je kompleksnosti vremena, i kao kompleksne vidi i svoje junake. To često znači da oni nisu imuni na ljudske slabosti. Ipak, Najmana, za koga kažu da je u mladosti važio kao personifikacija petrogradskog snobizma, najviše interesuje istorija kulture, pre svega književnosti, oličena u njenim nosiocima - piscima, koji, po njemu, i jesu pravi protagonisti epohe. Najdragoceniji deo ovih uspomena odnosi se na piščevu generaciju i govori o periodu o kojem još nije u dovoljnoj meri sakupljena građa i napisana istorija književnosti. Tu su dragoceni zapisi o Brodskom, o njihovom prijateljskom krugu, o Stanislavu Krasovickom, koga su svi smatrali najznačajnijim savremenim pesnikom, a koji se kasnije odrekao svojih pesama, zabranio njihovo objavljivanje i prestao da piše i mnogim drugima, često sakrivenim iza inicijala. Osporavanja ovog poduhvata, za koji bi se očekivalo da zaslužuje samo pohvale, kreću se od estetskih do moralnih, koji verovatno imaju zajednički osnov. Naime, prema tim tumačenjima, autoru se zamera ili zloba (kritičar S. Čuprinjin), ili zlonamerno korišćenje prototipa u romansiranim uspomenama (tu se pre svega misli na roman “B. B. i dr.”). U upotrebi su kvalifikacije kao što su paskvila, pamflet, grafomanija. Ali ako je suditi po tekstu o Brodskom Velika duša (u 48


knjizi Slavni kraj neslavnih pokolenja), koji osporavaju branitelji Brodskog, nalazeći da je pesnik u njemu predstavljen negativno, sam Brodski, po Najmanovom svedočenju, nije na njega imao primedbe. Nama se takođe čini da je pesnik prikazan bez tendencioznosti, i da njegov portret samo dobija na upečatljivosti. Ova rasprava je, međutim, prerasla akademski okvir jer se pretvorila u skandal koji je obeležio prošlogodišnje gostovanje Rusije na Frankfurtskom sajmu. Uvređeni stari Najmanov prijatelj Mihail Mejlah (zajedno su objavili poeziju francuskih trubadura), stručnjak za staru francusku književnost i oberiute, koji se prepoznao u junaku njegovog romana, ošamario je Najmana na jednoj promociji. Tu se možda zaista radi o tankoj crti koja književnost ovakve vrste deli od ogovaranja. Svi se, međutim, slažu da su Najmanova dela donela dosta uzbuđenja u krugovima humanističke inteligencije čak i na pozadini sličnih dela poslednjih godina (“Roman-uspomena” Anatolija Ribakova, “Svodeći račun” Grigorija Baklanova, “Ruski dečaci” Feliksa Svetova, “Dosadno mi je bez Dovlatova” Jevgenija Rejna, “Ovde sam” Dmitrija Bobiševa, “Nevidljiva knjiga” Sergeja Dovlatova, članci Viktora Toporova). Možda se Najmanovoj prozi može pre zameriti određena sadržajna neujednačenost ili povremeno pomanjkanje ukusa, ali čini nam se da su ova "neosporno vredna" dela (A. Nemzer) uspela u svom 49


naumu da sačuvaju jedinstveni duh vremena, ali i da takođe predstavljaju nesumnjivi književni događaj naših dana.

50


ZAPISI O ZEMLJOTRESIMA I PIJENJU ČAJA Verovatno jedan od najboljih obrazaca proze u ruskoj književnosti osamdesetih godina XX veka je proza lenjingradskog "podzemnog" slikara i pisca Leona Bogdanova (1942-1987). Bogdanov je pripadao krugovima alternativne lenjingradske kulture i objavljivao isključivo u samizdatu. U ovoj sredini njegovi književni dometi ocenjeni su kao izuzetni, što je potvrđeno nezavisnom nagradom "Andrej Beli" koja mu je dodeljena za prozu (1986). Jedan je od prvih i vodećih apstraktnih slikara u trenutku kada se taj pravac pojavljuje u okviru ruske nezvanične umetnosti. Njegova biografija je jednostavna i, na određeni način, karakteristična. Šezdesetih godina je aktivni pripadnik pokreta nezvanične umetnosti, sa širokim krugom prijatelja i poznanika. Nekoliko puta boravi u psihijatrijskim ustanovama i na osnovu toga mu je priznat invaliditet i dodeljena mala penzija. Sedamdestih godina sve više se povlači iz društvenog života, s vremenom gotovo prestaje da izlazi iz kuće i 51


ograničava kontakte na porodicu (žena i majka) i najuži krug prijatelja. Vodi veoma skroman život, sveden na najelementarnije potrebe - čaj, knjige i informisanost o specifičnom krugu interesovanja. Bio je poznavalac istočnih književnosti, pre svega kineske i japanske. Umro je od infarkta. Danas je legendarna figura lenjingradske nezvanične umetnosti. Memoaristi (prvoj Bogdanovljevoj knjizi prethodi čak pet predgovora) nastoje da se sete retkih i dragocenih susreta s njim i da opišu svoj utisak. Bio je jedinstvena pojava i u fizičkom smislu. Za pesnika i slikara Borisa Konstriktora on je "plastično savršenstvo, napredna verzija Bastera Kitona", "izaslanik drugih svetova", "totalno stran svemu oko sebe". Poznata slikarka Gerta Nemjonova (1905-1986), učenica Larionova, tokom dvadeset pet godina naslikala je više od sto portreta Bogdanova, što je neobičan slučaj u istoriji umetnosti. Prva knjiga Leona Bogdanova „Zapisi o zemljotresima i pijenju čaja“, koju je objavio moskovski "Novi književni pregled" 2002. godine, sadrži izbor u kojem su se našla njegova osnovna dela. Ona pripadaju različitim periodima i daju predstavu o promenama njegovog književnog postupka. To su „Šest pisama iz bolnice“, tekst „Povratak u 1974. godinu“ i dnevnici „Zapisi o zemljotresima i pijenju čaja“. Rani tekstovi, među koje spadaju prva dva, estetizovaniji su, hermetičniji i u njima su prepoznatljiviji različiti uticaji. I ti tekstovi, 52


kao i kasniji dnevnici, imaju biografsku osnovu, a „Povratak u 1974. godinu“ je svojevrsni prototip „Zapisa o zemljotresima i pijenju čaja“. Pored uticaja prisutnih i u drugim tekstovima, za rane tekstove karakterističan je uticaj francuskih simbolističkih pesama u prozi (Rembo, Malarme). Najobimnije i najznačajnije delo u knjizi su „Zapisi o zemljotresima i pijenju čaja“, faktički zbirka autorovih dnevnika iz 1984-1987. U ruskoj književnosti ne postoji knjiga poput „Zapisa o zemljotresima i pijenju čaja“. To su pravi autorovi dnevnici, pisani kao umetnički tekst. Kao što smo već pomenuli, u to vreme autor je vodio neobičan život živeo je usamljenički, siromašno, imao je ograničena i specifična interesovanja. I njegovi dnevnici upravo to registruju - proticanje života dan za danom, u tako svedenom i elementarnom obliku u kojem centralno mesto imaju određeni rituali kao što su pijenje čaja i skupljanje informacija. Osim toga ličnost autora određuje ovu prozu. U ovom slučaju ukrstili su se mnogi uticaji koji se u konačnom rezultatu gotovo ne mogu uočiti - stara japanska i kineska književnost, nadrealizam, psihodelija, ruska klasika i lenjingradska nezvanična kultura, francuska književnost, V. Rozanov i S. Beket. Najvažniji je, međutim, uticaj Velimira Hlebnikova kao vizionara ("osnovna knjiga", "knjiga koja govori o svemu"), na koga se „Zapisi o zemljotresima i pijenju čaja“ u potpunosti orijentišu. 53


Naime, ova radikalna po postupku i izvođenju knjiga (identičnost sadržaja života i teksta) ima i svoju vizonarsku stranu. Pored raznih prirodnih katastrofa i društvenih potresa jedan od elemenata koji pisac registruje su i zemljotresi koji se dešavaju širom zemljine kugle; i oni u povezanosti sa detaljno opisanim događajima iz svakodnevice, kao što su kupovina namirnica, pripremanje čaja i pogled kroz prozor, stvaraju neobičnu perspektivu. Nije reč o postupku oneobičavanja, već o stvarnom dubokom autorovom interesovanju za problematiku, i ubeđenosti da ti predmeti interesovanja u svom jedinstvu (a kod Bogdanova je i inače sve povezano sa svim) sadrže određene važne globalne implikacije. Osnovni postupak kojim su dnevnici napisani je tok svesti, a način pisanja kreće se od složenog (početak knjige) do krajnje jednostavnog (veći deo dnevnika). Uprkos odsustvu radnje i prividnoj beznačajnosti događaja o kojima se govori, ova proza je snažna i sadržajna. Takođe, delo je avangardno po duhu, po inovacionom potencijalu i po tome što se oslanja na avangardnu tradiciju, i istovremeno - tradicionalno, klasično, po kvalitetu proze i postojanju svesti o uklapanju u najširu tradiciju. Još za života Bogdanov je uživao visoku reputaciju i ostvario nesvakidašnji uticaj na nezvanične lenjingradske umetnike. Danas je, nakon publikacija u književnim časopisima i prve knjige, njegova 54


refleksivna proza prihvaćena, mada on ostaje na neki način zagonetan autor. Privlači pažnju i filozofska strana njegovog dela. Ipak, i pored toga što pisac nije bio nosilac elitističke svesti, teško je zamisliti široku recepciju njegovog dela. Njegovi veliki i neosporni dometi, međutim, osiguravaju mu daleko značajnije mesto u istoriji književnosti od čisto formalnog i akademskog.

55


ŽIVOT ALEKSANDRA GRINA Iako je više puta prevođen na srpski, Aleksandar Grin (1880-1932) kod nas je pre svega poznat kao autor antologijske fantastične priče „Pacolovac“ (po kojoj je 1976. godine Krsto Papić smimio film „Izbavitelj“ sa Ivicom Vidovićem u glavnoj ulozi). Grin je, međutim, stvorio mnogo obuhvatnije delo, u čijem se centru nalazi ciklus romana i priča o izmišljenoj zemlji "Grinlandiji" i doživljajima njenih stanovnika. Njegovo delo na poseban, radikalan, način nastavlja rusku romantičarsku tradiciju, oslanjajući se pre svega na tekovine zapadne avanturističke književnosti (Po, Stivenson, Konrad). Pošto kao autor ne liči ni na koga u ruskoj književnosti, kritika mu je dodelila problematičan naziv "stranca u ruskoj književnosti" (Levidov), dok su njegovu suštinsku pripadnost toj književnosti, među ostalima, vrlo dobro zapažali strani proučavaoci (npr. Poljak J. Litwinow). Krug njegovih poštovalaca među kolegama je širok i raznovrstan – Kuprin, Gorki, Pjast, Šklovski, Larisa Rejsner, Platonov, Mandeljštam, Olješa, Paustovski, Bulgakov, Kaverin – i 56


govori sam za sebe. Grinovo vladanje radnjom, izuzetno poznavanje psihologije, precizna i inventivna upotreba reči, kao i romantične vrline njegovih junaka, njihova opredeljenost za idealnu stranu stvarnosti, osigurali su mu i veliku ljubav čitalaca. Pošto je ponovo otkriven u drugoj polovini pedesetih godina XX veka (posle smrti bio je kritikovan zbog kosmopolitizma i formalizma) usledila su brojna izdanja i veliki tiraži njegovih dela. Postao je kultni pisac, a „Grinlandija“, i posebno junaci i simboli iz njegovog romana „Grimizna jedra“ ušli su u masovnu svest Rusa. Ove godine obeležava se sto dvadeset pet godina od rođenja pisca. Povodom ovog jubileja izašle su dve knjige posvećene piščevoj biografiji. S obzirom na neobičnost Grinovog književnog sveta uvek je postojalo interesovanje za njegovu ličnost i biografiju, koji su mogli da bace dodatno svetlo na njegovo delo. Grinova ličnost i nesvakidašnja biografija zaista predstavljaju kontrast u odnosu na njegovo delo (po V. P. Abramovoj, prvoj Grinovoj ženi, „Grin-pisac i Grin-čovek su potpuno različite ličnosti“) i doprinose njegovom boljem razumevanju. Osim toga, iako se čini veoma udaljenim od stvarnosti, njegovo delo u znatnoj meri ima autobiografski karakter. Napokon, kao što je Grin autor jedinstvenog književnog dela, tako se radi i o jedinstvenoj biografiji. 57


Za čuvenu biblioteku „Život izuzetnih ljudi“ moskovski pisac Aleksej Varlamov napisao je prvu književnu biografiju Aleksandra Grina, a novo izdanje „Uspomena o Aleksandru Grinu“ piščeve treće žene, Nine Nikolajevne Grin, izašlo je u Teodosiji u izdanju izdavačke kuće „Koktebel“. „Uspomene“ N. N. Grin prvi put su objavljene 2000. godine u Simferopolju u veoma malom tiražu, i zapravo su tek sa ovom knjigom postale šire dostupne. Novo izdanje „Uspomena o Aleksandru Grinu“ sadrži i mnoge materijale koji se objavljuju prvi put. Obe knjige donose nova saznanja i upotpunjuju predstavu o piscu. Već sama po sebi dramatična, Grinova biografija, zahvaljujući novim materijalima i sintezi podataka iz različitih izvora, postaje još dramatičnija. Dragocene apologetske „Uspomene“ Nine Nikolajevne Grin, sa kojom je Grin proveo poslednjih jedanaest godina života, sačuvale su najviše podataka o piscu i posebno o njegovim teškim poslednjim godinama. Aleksandar Stepanovič Grinjevski, kako glasi pravo piščevo ime, bio je sin poljskog plemića koji je zbog učešća u poljskom ustanku 1863. godine proteran u unutrašnjost Rusije. Još kao dečak u Vjatki Grin je ispoljio konfliktnu prirodu, zbog koje je završio samo četiri razreda škole. Rano je napustio kuću, posle čega je promenio mnogo boravišta (Odesa, Baku, Ural) i zanimanja (mornar, službenik, glumac, radnik u železari, rudar, drvoseča i dr.). Zatim je stupio u vojsku, 58


odakle je dva puta bežao. U vojsci se pridružio partiji socijalnih revolucionara (esera) i u okviru njenog terorističkog krila pripremao se za terorističku akciju, od čega je odustao u procesu pripreme. Nakon toga se kao aktivni član partije esera u ilegali bavio propagandom. Zbog revolucionarnog rada više puta je hapšen, osuđivan, bio je u zatvoru i progonstvu, i bežao iz progonstva. Pucao je u svoju devojku, koleginicu-revolucionarku Katarinu Bibergal i ranio je (srećom, bez težih posledica). U Petrogradu vodi boemski način života, čija je posledica alkoholizam. U pokušaju da promeni način života, 1924. godine se sa N. N. Grin preselio na Krim. Poslednjih nekoliko godina obeležili su siromaštvo, problemi sa izdavačima, alkoholizam i teška bolest. Ništa manji utisak ne ostavlja piščeva ličnost. Grin je bio usamljen, zatvoren, mračan i nezgodan čovek. Iako je predvideo mnoge pojave i otkrića u budućnosti, bio je samouk. Stvorio je izmišljeni svet nastanjen junacima koji ne nose ruska imena, a nije znao ni jedan strani jezik, i samo jednom je, kao mornar u ranoj mladosti, nakratko napustio Rusiju (putovao je u Aleksandriju). Neki memoaristi naglašavaju njegovu "strašnu" stranu, a ostali su upamćeni i mnogi njegovi ne naročito lepi i neobični postupci. Tako se, na primer, pisac Slonimski, koji mu je ukazao gostoprimstvo, probudio noću sa Grinovim rukama na svom vratu; ispostavilo se da je tada Grin pisao priču u 59


kojoj je postojala scena davljenja. Književni istoričar J. Jablokov konstatuje da je, pišući o Grinu, teško naći ton, koji bi bio objektivan a ne bi bio uvredljiv. Istovremeno, u potpunoj suprotnosti sa vlastitim teškim životnim iskustvima i nezahvalnim crtama karaktera, Grin je napisao fantastične romane i priče sa idealnim junacima. U svom književnom stvaralaštvu bio je izuzetno dosledan, i upravo se u toj doslednosti kod njega nalazi tačka ukrštanja života i dela (smatrao je da je njegova biografija u njegovim delima). Dve nove biografske knjige o Grinu, koje nastoje da sagledaju pisca kao celinu, ugrađuju ga u kontekst ruske književnosti u većoj meri nego što je to bilo uobičajeno. Posebno iz sintetične Varlamovljeve knjige nastaje utisak o Grinu kao o vrhunskom piscu ruske književnosti.

60


FEMINISTKINJE PRE FEMINIZMA Ženske studije u Rusiji su se naglo i ubrzano razvile za poslednjih dvadeset godina. Na mnogim univerzitetima postoje programi koji se bave studijama roda, u gradovima širom Rusije i bivšeg Sovjetskog Saveza rade istraživački centri, vrlo je živa feministička izdavačka delatnost, a ova tematika je dobro zastupljena i na internetu na ruskom jeziku. Afirmisali su se i brojni ozbiljni autori (uglavnom autorke) feminističkog usmerenja. Može se reći da su za veoma kratko vreme ženske studije postale prirodan i sastavni deo savremene ruske kulture. Reprezentativno za ovu produkciju i verovatno najvažnije delo u ovom periodu ostaje knjiga Irine Žerepkine „Strast. Žensko telo i ženska seksualnost u Rusiji“ objavljena 2001. godine. To je prvi pokušaj da se ženska kultura u Rusiji sagleda sa stanovišta feminističke teorije, ili, kako to autorka kaže, „pokušaj legalizacije ženske kulture u Rusiji“. Irina Žerepkina je profesor Harkovskog univerziteta i predsednica veoma aktivnog Harkovskog centra za 61


proučavanje roda. Pored „Strasti“ objavila je još četiri knjige na ruskom jeziku – „Metafizika kao žanr“ (sa Sergejem Žerepkinom, 1996), „Protumači moju želju. Postmodernizam. Psihoanaliza. Feminizam“ (2000), „Žensko političko nesvesno“ (2002) i „Devedesete u znaku roda ili Falus ne postoji“ (2003). U knjizi „Strast“ učinjen je pionirski pokušaj da se sagleda ženska uloga u ruskoj kulturi kao celini, i to je učinjeno na materijalu istorije književnosti. Predmet analize su neke od osnovnih ženskih figura iz istorije ruske književnosti – Apolinarija Suslova, Marija Baškirceva, Vera Zasulič, Nina Petrovska, Ljubov Dmitrijevna Blok, Marina Cvetajeva, Sofija Parnok, Zinaida Hipius, Marija Zakrevska-Benkendorf-Budberg, Nina Berberova, Lidija Ginzburg, Olga Frejdenberg, Ema Gerštejn, Nadežda Mandeljštam, Ljilja Brik i druge. Analiza se vrši na osnovu savremene feminističke teorije (Džoan Kopšek, Elen Siksu, Lis Irigaraj, Julija Kristeva, Elizabet Gros), odnosno, Frojdove psihoanalize i, još više – Lakana (kao teorijski izvori pojavljuju se i Delez, Derida i Slavoj Žižek). To se čini tako što se istražuju različite strategije ženske subjektivizacije prema kriterijima ženskog tela i ženske seksualnosti u okviru epohe modernizma (po Žerepkinoj, dobu intenzivnog formiranja ženske subjektivnosti; modernizam kao model zadržava se i u sovjetskom periodu). Istovremeno, predmet analize je i specifična praksa represivnog diskursa ruske kulture u 62


kojoj je za žensku subjektivnost sačuvana konstrukcija strasti kao konstrukcija viška, odnosno afekta (dok se u zapadnoj kulturi ženska subjektivnost normativno shvata kao histerična). Ključni pojam istraživanja je pojam ženskog uživanja (jouissance féminine), u odnosu prema kojem se određuju prihvatanje ili odbijanje patrijarhatnog obrasca. Na primeru strukture strasti autorka posmatra složen međusobni odnos represivnih mehanizama tradicionalne kulture i ženske želje u tragičnim i inspirativnim sudbinama ovih "feministkinja pre feminizma" koje su uprkos svemu realizovale vlastitu praksu slobode. Žerepkina je pre svega filozof. Ona potpuno vlada odabranom metodologijom istraživanja i kreativno je primenjuje. Već i sam prilaz ženskim sudbinama i jednom broju heroina ruske kulture sa stanovišta tela i seksualnosti predstavlja novinu. U skladu sa predmetom istraživanja i autorkin pristup je literaran, a autorki je najbliži esejistički postupak. Istraživanje je podeljeno u veće ili manje esejističke celine. Posebni odeljci posvećeni su ličnostima čija je sudbina ilustrativna za predmet istraživanja. Skoro svaki od ovih eseja sadrži određena otkrića i pokreće pitanja koja zahtevaju dalje proučavanje. Kao multidisciplinarna, studija Irine Žerepkine o ženskom telu u ruskoj kulturi ima značaj ne samo za istoriju ruske književnosti i kulture, već i za čitav niz humanističkih naučnih disciplina. 63


U knjizi su kao lakanovski Drugi, prisutni i čuveni muškarci iz ruske istorije i književnosti, među ostalima – Dostojevski, Rozanov, Grigorij Rasputin, Brjusov, Vjačeslav Ivanov, Andrej Beli, Blok, Pasternak, Majakovski, Gorki, Staljin. Oni aktivno učestvuju u biografijama junakinjâ knjige, i, mada nisu u prvom planu, takođe postaju predmet analize. Među karakterističnim interpretacijama u knjizi Irine Žerepkine izdvaja se tumačenje terorističkog čina revolucionarke Vere Zasulič i sudskog procesa koji je usledio kao metafore ženskog odsustva, tumačenje koncepcije Lepe Dame kao traume na primeru žene pesnika Aleksandra Bloka, Ljubovi Dmitrijevne, interpretacija proze Lidije Ginzburg kao neuspelog pokušaja stvaranja nadantropološkog teksta (sajberjezika) i interpretacija oslobođene seksualnosti Ljilje Brik. Isto tako zanimljivo Žerepkina prosleđuje genezu lika fatalne žene kod Dostojevskog na osnovu ženske želje koja se u doba pre modernizma karakterizuje kao histerija (prototip likova fatalnih žena kod Dostojevskog je jedna od prvih aktivistkinja za ženska prava u Rusiji, Apolinarija Suslova) ili analizira složen odnos između Nine Berberove i Mure Budberg (i pronalazi mnoga nezapažena problematična mesta u tekstu romana „Gvozdena žena“). Knjiga „Strast“ sadrži, po nama, i manje važne propuste zbog kojih je naišla na neprijateljski prijem 64


kod jednog broja kritičara (npr. M. Remizova u „Novom miru“, O. Čepurna). Autorki je, između ostalog, zamereno odstupanje od ruske tradicije (teorijski žargon lakanovske psihoanalize čini knjigu teškom za čitanje), bez obzira na univerzalnu prihvaćenost teorijskih modela koje ona primenjuje. Iako to po svemu zaslužuje, knjiga nije u dovoljnoj meri prihvaćena ni od stručne publike, što konstatuju i same feministkinje. S druge strane, Žerepkina nailazi na podršku uglednih autora (A. Etkind); „Strast“ je po objavljivanju bila među najprodavanijim knjigama iz oblasti teorijske literature i jedina je među autorkinim knjigama čiji je tiraž odavno rasprodat. Ipak, po svemu sudeći, teorijski i literarni doprinosi Irine Žerepkine postali su deo akademske svakodnevice (sudeći i po citiranosti), dok su tekući nesporazumi oko njihove recepcije ipak stvar određenog istorijskog trenutka.

65


ENCIKLOPEDIJA SAMIZDATA Kada se o nekoj književnoj pojavi objavljuje enciklopedija najčešće je to znak da je ona završena. Upravo takav slučaj je sa književnom enciklopedijom „Samizdat Lenjingrada. 1950-1990.“ u izdanju moskovskog "Novog književnog pregleda" (2003), prvom ruskom enciklopedijom posvećenom isključivo književnom samizdatu. Fenomen samizdata vezan je za društveno-političke okolnosti nastale posle Oktobarske revolucije i za ograničavanje slobode izražavanja koje se sprovodi političkim sredstvima. Izraz se upotrebljava za širenje u rukopisu onih dela koja iz različitih razloga ne mogu biti štampana. Autorstvo izraza pripisuje se pesniku Nikolaju Glazkovu (u obliku самсебяиздат). Smatra se da se samizdat pojavio odmah nakon Oktobarske revolucije, ali naročito se razvio posle II svetskog rata, kada je dobio i razne organizacione oblike. Kraj samizdata nastupa sa perestrojkom, promenom društvenog sistema i razvojem novih tehnologija (pesnik Viktor Krivuljin, koji je takođe bio važan 66


samizdatski autor, smatrao je da se samizdat preselio na internet). Od perestrojke odvija se proces ujedinjavanja razdvojenih tokova ruske književnosti sovjetskog perioda - samizdata, emigrantske književnosti i sovjetske književnosti - u jedinstveni tok ruske književnosti. Istovremeno, vrši se i ponovno književno vrednovanje. Međutim, dok se dela iz književne baštine objavljuju nesmetano, proces naknadnog vrednovanja teče sporo i s teškoćama. Posebno se to, čini nam se, odnosi na dela autora koji su stvarali u okviru nezvanične književnosti. Ispostavilo se da je ono što nije urađeno na vreme vrlo teško uraditi naknadno (doduše, u ovom slučaju određenu ulogu igra i ogromna količina novih i nepoznatih tekstova sa kojima su se suočili čitaoci i proučavaoci, koju nije jednostavno čak ni fizički savladati u kratkom vremenskom razdoblju). Autori prve enciklopedije samizdata, V. E. Dolinjin, B. I Ivanov, B. V. Ostanjin i D. J. Severjuhin (urednik), i sami su učestvovali u nezvaničnom književnom procesu (u enciklopediji postoje odrednice o njima) i imali su i ranije značajne publikacije o pojedinim aspektima ove problematike. Enciklopedija obuvata najznačajniji i najdokumentovaniji period samizdata - od pedesetih do osamdesetih godina XX veka, i posvećena je samo jednom centru samizdata - Lenjingradu, pošto on 67


predstavlja svojevrsnu celinu sa karakterističnim dometima. Nezvanična lenjingradska književnost je ogromno područje, koje je živelo na specifičan način i koje još uvek nije dovoljno poznato i istraženo, i zbog toga je pravljenje enciklopedije bio pionirski poduhvat. Enciklopedija nudi uvid u delovanje velikog broja ljudi u periodu od preko četrdeset godina (nisu svi ni pomenuti u ovom izdanju), govori o različitim generacijama stvaralaca, o prožimanju i uzajamnom odbijanju zvanične i nezvanične književnosti, o otkrivanju dela i opusa, o aktivnostima i institucijama nezvanične književnosti, kao i o događajima važnim za ovu sredinu. Pored klasika ruske i sovjetske književnosti, koji su imali svoju nezvaničnu stranu, kao što su, recimo, Ana Ahmatova, Olga Bergoljc, Andrej Bitov, Nikolaj Rubcov, Josip Brodski, Viktor Sosnora, isključivo u okviru nezvanične književnosti delovali su značajni autori, svojevrsni klasici samizdata, Roald Mandeljštam, Aleksandar Morev, Leonid Aronzon, Boris Vahtin, Fjodor Čirskov, Leon Bogdanov i mnogi drugi, od kojih neki nisu doživeli da im ijedno delo bude štampano. U mnogim odrednicama o autorima pojavljuje se rečenica "mnoga dela ostala su neobjavljena". Više od šeststo stranica Samizdata Lenjingrada sadrži 350 biografskih odrednica o autorima, koje uključuju bibliografiju njihovih delâ i tekstova o autorima. Ovaj, 68


na neki način, osnovni odeljak enciklopedije daje nam najpotpuniju sliku o složenosti, raznovrsnosti i bogatstvu lenjingradske nezvanične književnosti. U posebom odeljku su odrednice o različitim samizdatskim izdanjima, književnim grupama i književnim akcijama (108 odrednica). Zatim, u narednom odeljku slede Hronika događaja 1953-1971, u kojoj su hronološki obrađeni događaji u nezvaničnoj književnosti, a priložene su i crno-bele fotografije značajnijih autora samizdata, kao i spisak imena i pseudonima u samizdatu. Izdanje sadrži i dve studije, uvodnu, Prevladavanje nemosti, V. E. Dolinjina i D. Severjuhina, koja daje istorijski pregled lenjingradskog samizdata, i svojevrsni pogovor, Književne generacije u lenjingradskoj nezvaničnoj književnosti, B. I. Ivanova, koji razmatra problematiku samizdata sa stanovišta književnih generacija. Knjiga je veoma dobro primljena u ruskoj javnosti i dobila je najviše ocene. To je, bez sumnje, dragocen priručnik, koji je popunio veliku prazninu, i ukupnošću predstavljene građe ponovo ukazao na kompleksnost i značaj ovog segmenta ruske književnosti. Izdanje ima i određene mane, kojih su priređivači potpuno svesni. Usled načina rada, koji se u značajnoj meri oslanjao na vlastito iskustvo urednika i svedočanstva drugih autora samizdata, neizbežne su bile greške i propusti. Izbegnuto je književno vrednovanje, koje je eventualno prisutno kroz ocene kritičara. Inače, u 69


skladu sa samim predmetom, enciklopediji je prilično stran akademizam. Međutim, za prvi prilaz temi očekivanja su, verovatno, i nadmašena. Urednici enciklopedije izražavaju nadu da će njihovo delo poslužiti kao temelj za buduća produbljena istraživanja ove oblasti. S obzirom na neophodnost da se nepregledno područje nezvanične književnosti istraži i sistematizuje, na nova otkrića, na sve veći značaj pojedinih autora, verovatno će tako i biti.

70


DIPLOMATE, KNJIŽEVNICI, ŠPIJUNI Knjiga Vere Miljčine „Rusija i Francuska: diplomate, književnici, špijuni“ u izdanju peterburškog izdavača intelektualne literature „Hiperion“ (2004) rasprodata je odmah po objavljivanju i ne može se naći u ruskim knjižarama. To se u današnjoj Rusiji dešava veoma retko, a pogotovo s delima stručnog karaktera. Međutim, u ovom slučaju, takav rezultat je ipak očekivan i potpuno zaslužen. Vera Miljčina (1953) je istaknuti ruski prevodilac s francuskog jezika. U njenom opusu su, između ostalog, prevodi Balzaka, Žermene de Stal, Šatobrijana, Nodijea, Astolfa de Kistina, Žorž Sand, Fernana Brodela, Albera Kamija, a specijalnost joj je prva polovina devetnaestog veka. Dobitnik je ruskih i stranih stručnih nagrada, uključujući i medalju Francuske akademije. Miljčina, međutim, nije samo književni prevodilac, već i vrstan filologkomparativista, istraživač i istoričar književnosti. Od početka svoje prevodilačke karijere ona se bavi i predstavljanjem i komentarisanjem autora čija dela 71


prevodi. Tako su nastala izuzetna izdanja kao što su „Uspomene s onu stranu groba“ Šatobrijana, „Deset godina u izgnanstvu“ madam de Stal ili „Čitajte stare knjige“ Šarla Nodijea, koja imaju i značajnu naučnu komponentu. Svoja istraživanja i članke Miljčina objavljuje u vodećim ruskim i stranim stručnim časopisima. Miljčina je svoj istraživački metod zasnovala na delu Puškinovog savremenika Aleksandra Ivanoviča Turgenjeva (1784-1845). Turgenjev je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svog vremena, čovek sa izuzetno širokim krugom poznanstava (čini se da je poznavao skoro svaku značajniju osobu u Evropi) i širokim krugom interesovanja (za vreme Prvog srpskog ustanka stigao je čak i do Srbije). Poslednjih dvadeset godina života proveo je uglavnom u inostranstvu, odakle je pisao podrobna pisma svojim prijateljima o svim novostima iz evropskog duhovnog, političkog i umetničkog života. Ostavio je ogromno epistolarno nasleđe, od kojeg je objavljen samo mali deo. Za potrebe ruske vlade radio je u stranim arhivima, gde je skupljao istorijsku građu o ruskoj istoriji. Jedan obrazac njegovog rada sa ovom građom (diplomatski izveštaji iz francuskih i engleskih arhiva) jeste nedavno (posle skoro jednog veka) reizdana knjiga „Rusija pre sto godina“ o istoriji ruskog dvora u osamnaestom veku. Kao i Turgenjeva, Miljčinu interesuju „sitnice“, „ostaci“ u istoriji, izolovane i pojedinačne epizode i gledišta. 72


Pažljiva analiza tog materijala omogućava da se sagledaju neki detalji koji se ne mogu primetiti na drugačiji način. „Ostaci“ su ipak zanimljivi i važni zbog svog opšteg karaktera, pošto daju predstavu o širim tokovima i tendencijama. Miljčina se, međutim, distancira od „mikroistorijske“ škole u istorijskoj nauci (koja ima sličan pristup), odbacujući teorijsku refleksiju. U skladu s tim ona piše isključivo članke, pa je i obiman tom (preko petsto stranica) „Rusija i Francuska: diplomate, književnici, špijuni“ sastavljen od izabranih stručnih članaka, nastalih u različito vreme. Bez obzira na to što se ne radi o studiji, knjiga ne deluje nehomogeno. Svi članci su (uz jedan izuzetak) iz oblasti komparativistike, svi su posvećeni periodu od kraja dvadestih do sredine četrdesetih godina devetnaestog veka, i u svima je dosledno sproveden autorski pristup, što, kako autorka pomalo u šali kaže u predgovoru, čini tri klasicistička jedinstva. Mnogi članci imaju zajedničke junake (Nikolaj Prvi, Puškin, Čaadajev, A. Turgenjev) i teme (na primer, tri članka se bave Kistinovom knjigom „Rusija 1839. godine“). Knjiga je podeljena na dva dela – u odeljku Politika je 14 priloga, a u odeljku Književnost pet. Neki tekstovi, prerađeni za ovu priliku, ranije su objavljeni u naučnim izdanjima, neki se ovde objavljuju prvi put. Miljčina kao istraživač voli da radi sa svedočanstvima „iz prve ruke“, u kojima se sačuvao neposredan odraz 73


stvarnosti, kao što su pisma, diplomatski izveštaji, novinski tekstovi. Zbog toga njene publikacije donose mnogo nove građe. Kao dragocen istorijski izvor pokazuje se epistolarno nasleđe Aleksandra Turgenjeva, čiji je Miljčina jedan od najboljih poznavalaca. Na Turgenjevljevoj korespondenciji zasnovane su tri publikacije u knjizi – „Privatni i društveni život sensimonista sa stanovišta ruskog posmatrača“, „Panteon versus Akademija“ (o izborima u Francusku akademiju) i „Puškin i Barant: pokušaj rekonstrukcije razgovora u salonu Finkelmonovih 6. januara 1837. godine“. Mnogi radovi u knjizi donose neočekivane uvide, koriguju uobičajena shvatanja. Tako se otkriva da je jedan od izvora za čuvenu knjigu „Rusija 1839. godine“ markiza de Kistina – tadašnja francuska štampa, odakle su preuzete netačne informacije, a Nikolaj Prvi uoči francuske revolucije 1830. godine nastupa u za njega nesvojstvenoj ulozi zaštitnika konstitucione monarhije. Poseban pogled na rusko društvo daju diplomatski izveštaji („Francuski ambasador na dvoru Nikolaja Prvog: vojnik ili civil?“, „Diplomatski kor u Peterburgu (1833) sa stanovišta prvog sekretara francuske ambasade“) i pisanje strane štampe („Rusija u katoličkoj i protestantskoj štampi („Correspondant“ i „Semeur“, 1840-1846)“). Špijunska problematika je najživlje predstavljena člankom „Šarl Diran – francuski novinar koji radi za Rusiju u nemačkom gradu (materijali za biografiju)“. 74


Potrebno je, najzad, reći da je rad Vere Miljčine i u filološkom smislu na veoma visokom nivou. Tako da njena prva knjiga predstavlja istovremeno vrhunski domet savremene ruske filologije. Pored toga ona razbija i jednu ukorenjenu predrasudu – da je o prvoj polovini devetnaestog veka sve poznato i da u tom periodu više nema šta da se istražuje.

75


NA GRANICI POPULARNOG I OZBILJNOG Za savremeni trenutak ruskog izdavaštva karakteristična su prozna dela Olega Šiškina, koja su naišla na odjek i van granica Rusije. Oleg Šiškin (1963), dramski pisac iz Moskve, po obrazovanju je glumac. Radio je kao novinar i pisao komade za klupsku scenu. Napisao je drame „Ana Karenjina II“ (2001, nastavak romana „Ana Karenjina“), „Ikona“ (2002) i „San o nasilju“ (o smrti Majakovskog, 2004). Kao pripovedač debitovao je osamdesetih godina sa pripovetkama u duhu Borhesa („Šest priča o nestanku i smrtima“, 1989). Na razmeđu milenijumâ pojavljuju se njegova dokumentarna dela zasnovana na proučavanju arhivske građe: „Bitka za Himalaje“ (1999; prošireno izdanje 2003), „Ubiti Raspućina“ (2000) i nova verzija „Raspućin. Istorija zločina“ (2004), „Crveni Frankenštajn“ (2003) te „Sumrak čarobnjaka. Georgij Gurdžijev i drugi“ (2005). Sva ta dela bave se značajnim ličnostima i temama iz ruske istorije i 76


kulture – „Bitka za Himalaje“ istražuje život slikara Nikolaja Reriha (1874-1947), koji je, između ostalog, stvorio i vlastito religijsko učenje; knjige o Raspućinu bave se zagonetnom istorijom Raspućinovog ubistva, „Crveni Frankenštajn“ pokušajima ukrštanja čoveka i majmuna dvadesetih godina prošlog veka u Sovjetskom Savezu, a „Sumrak čarobnjaka“ govori o prvom svetskom guruu Georgiju Gurdžijevu. Iako su ove teme atraktivne već i same po sebi, Šiškinove knjige su posebno interesantne zbog uvođenja nove arhivske građe, koja često potiče iz fondova bezbednosnih službi, zatim zbog posebnog ugla iz kojeg autor prilazi toj građi, kao i zbog njegovih zaključaka. Knjige su u svakom pogledu hibridne – na granici su između beletristike i istorijskih istraživanja, popularne književnosti i stručnih dela, i, po pravilu, izazivaju interesovanje i najšire i stručne javnosti. Štaviše, neka nova saznanja i tumačenja imaju i senzacionalan karakter, tako da se pisac suočio i sa sudskim tužbama (višegodišnji sudski spor protiv njega vodio je Rerihov međunarodni centar). Za dela u kojima Šiškin nastupa kao istoričar karakteristična je pre svega neuobičajena sinteza materijala. Tematika njegovih knjiga nije nepoznata, naprotiv, često je istraživana. Međutim, Šiškin u svojim knjigama obelodanjuje veliku količinu arhivskog materijala, uglavnom administrativnog i poverljivog, koji je postao dostupan javnosti poslednjih godina, i 77


posebnu pažnju obraća na delatnost tajnih i ezoteričnih društava. To mu omogućava da sagleda neke nove aspekte istraživane problematike i da stvori širu sliku od one koja se obično daje u istraživanjima. Taj pristup nije u svakom pojedinačnom slučaju jednako uspešan – mada uglavnom dobro napisane, knjige su neujednačene. Najviše nove građe sadrži prva knjiga, „Bitka za Himalaje“, Šiškinovo najambicioznije delo. Pored slikara Nikolaja Reriha, koji se proslavio još pre revolucije (akademik, predsednik udruženja „Svet umetnosti“), u knjizi važnu ulogu imaju i druge značajne istorijske ličnosti, od kojih neke nisu široko poznate, kao što su prvi ruski ekstrasens, naučnik Aleksandar Barčenko, šef specijalnog odeljenja sovjetske tajne službe Gleb Bokij, ubica grofa Mirbaha Jakov Bljumkin i drugi. Radnja ima nekoliko zasebnih tokova koji se ukrštaju i sastoji se od mnoštva epizoda. Knjiga, čije je jedan od podnaslova „NKVD: magija i špijunaža“, govori o okultnim strujama u okviru sovjetske tajne službe dvadesetih godina HH veka, o saradnji istaknutog okultiste Nikolaja Reriha u emigraciji sa sovjetskom tajnom službom, o Rerihovoj ekspediciji na Tibet, koja je, pored okultne misije – potrage za tajnim znanjem starih civilizacija, imala i geostratešku, političku – stavljanje Tibeta pod sovjetski uticaj. Iako je u ovom delu zahvatio najviše materijala i sagledao temu u najširoj perspektivi, pisac 78


nije u potpunosti izašao na kraj sa svojim zadatkom. Otvorio je mnoga važna pitanja, ali ih često nije u dovoljnoj meri razradio, a ni povezivanje svih segmenata u opštu sliku nije uvek uspelo. Knjiga o Raspućinovom ubistvu je najuspelije delo u ovoj seriji. Ona ne samo da je najbolje napisana, već je i argumentacija u njoj najdoslednije logički izvedena. Na osnovu stare i nove građe prvi put se iznosi mišljenje da je engleska tajna služba ne samo bila zainteresovana za Raspućinovu smrt (kao zemlja saveznica, Engleska je želela da spreči sklapanje separatnog mira između Rusije i Nemačke i izlazak Rusije iz rata) već da je bila i direktni izvršilac ubistva. Šiškin je najavio i treću, proširenu verziju ove knjige, s novim senzacionalnim materijalima. „Crveni Frankenštajn“ govori o naučnim eksperimentima iz dvadesetih godina prošlog veka (ukrštanje čoveka i majmuna), koje Šiškin dovodi u vezu sa željom komunističkih vladara da produže vlastiti vek i postignu besmrtnost. Na tome je u SSSRu, Francuskoj i Africi radio sledbenik Ivana Pavlova, sovjetski naučnik I. I. Ivanov (1870-1932). Knjiga je prožeta snažnim ekološkim patosom. „Sumrak čarobnjaka“ je delo u žanru autorskog komentarâ uz Gurdžijevljevu knjigu „Susreti sa izuzetnim ljudima“. Ono se uspešno nadovezuje na ostale Šiškinove knjige, pre svega na „Bitku za Himalaje“. Među ostalim zanimljivim momentima 79


ističu se podaci o političkoj aktivnosti Gurdžijeva u mladosti, koju je ovaj kasnije prikrivao, kao i o njegovim mogućim susretima i vezama sa Staljinom. Sve ove knjige pokreću nešto novo. Za njih je karakteristično nastojanje da se uklone i poslednji tabui i postigne celovita slika sveta u kojoj se prožimaju ruska i zapadna problematika, politička istorija, kulturna strujanja i delovanje tajnih službi i tajnih društava. Zanimljiv je i njihov „granični“ položaj – između književnih dela i naučnih studija, lakog i teškog štiva. Ipak, književni element prevladava, on je komunikativniiji i pruža više slobode u tumačenju materijala.

80


ŽURNALISTIKA GOLENIŠČEVAKUTUZOVA Književno i naučno delo Ilije Nikolajeviča GoleniščevaKutuzova (1904-1969) istovremeno pripada jugoslovenskoj i ruskoj kulturi. On je veći deo života, od 1920. do 1954. godine, proveo u Jugoslaviji, čiji je i državljanin bio od 1929. godine. Bio je stipendista Ministarstva prosvete na Sorboni, gde je odbranio doktorat, i predavao je starofrancuski jezik na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Poticao je iz stare ruske plemićke porodice (direktan potomak po muškoj liniji feldmaršala Goleniščeva-Kutuzova, pobednika nad Napoleonom), ali, iako je nosio titulu grofa, snobizam mu je bio stran a politička shvatanja su mu s godinama sve više skretala ulevo. Bio je centralna ličnost književnog i kulturnog života iz redova „druge“, „neprimećene“ generacije ruske emigracije u Beogradu, pokretač mnogih akcija, koji je mnogo učinio za zbližavanje ruske i jugoslovenske kulture. Tridesetih godina je zajedno s Milmanom Perijem sakupljao na terenu srpske narodne pesme. O ruskoj i stranim književnostima pisao je u „Misli“, „Novoj Evropi“, „Srpskom književnom glasniku“, „Politici“ i 81


drugim periodičnim izdanjima, a u „Srpskoj književnoj zadruzi“ izašla mu je 1937. godine knjiga Iz nove ruske književnosti. Zbog nezavisnih shvatanja često je bio u sukobu sa sredinom. Tako je 1938. godine uhapšen i otpušten iz državne službe (vraćen je naredne godine) zbog pisanja o Uzoranoj ledini M. Šolohova i Petru Prvom A. Tolstoja. Bio je zatočenik u logoru na Banjici (1941), učestvovao u partizanskom pokretu, a posle pogoršanja odnosa sa Sovjetskim Savezom proveo je četiri godine na robiji. Godine 1955. vratio se u Sovjetski Savez, gde je stekao reputaciju jednog od najvećih svetskih stručnjaka za Renesansu. U ovom periodu objavio je inovativna kapitalna dela, među kojima su za nas posebno bitna – Italijanska Renesansa i slovenske književnosti XV-XVI veka (1963), zbornici Pesnici Jugoslavije (1957), Dalmatinski renesansni pesnici XV-XVI veka (1959), Srpski narodni ep (1963) i posmrtna knjiga Slovenske književnosti (1973). Tokom poslednjih nekoliko godina udovica I. N. Goleniščeva-Kutuzova Iskra Venijaminovna GoleniščevKutuzova, koja je sedamdesetih godina priredila i objavila četiri naučnikove knjige iz zaostavštine, priredila je i objavila tri nove knjige, koje se odnose na druge aspekte delovanja Goleniševa-Kutuzova u emigrantskom periodu. To su gotovo celokupno njegovo pesničko delo u zbirci Hvala, hvala za sve (2004) i dve knjige književne kritike i esejistike – Slike 82


vremena (2004) i Od Rilkea do Vološina (2005). Ove knjige dragocene su za proučavaoce ruske emigrantske književnosti i doprinose njenom kompletnijem sagledavanju. Zbirka pesama potvrđuje da prisustvo Goleniščeva-Kutuzova u antologiji ruske emigrantske književnosti Sidro (1936) nije bilo slučajno. Pesnik je zanimljiv i kao sledbenik velikog simbolističkog pesnika Vjačeslava Ivanova, koji je napisao predgovor za njegovu jedinu knjigu pesama Pamćenje (1935). Vrlo životnim nam se čine pesnikovi epigrami posvećeni različitim zgodama i ličnostima (Aldanovu, jeromonahu Šahovskom, pesniku Galjskom i dr.). Posebno mesto u esejistici Goleniščeva-Kutuzova zauzimaju jugoslovenske teme, o kojima je često pisao. Mnogi od ovih tekstova ni danas nisu izgubili značaj – pored književno-istorijske vrednosti, ima u njima i dragocenih zapažanja. Tako, na primer, on smatra da je začetnik slovenofilstva dubrovački benediktinski opat Mauro Orbini iz XVII veka sa delom Slovensko carstvo (koje je dospelo na Index librorum prohibitorum), a ne ruski filozofski pokret iz prve polovine XIX veka. U knjizi Od Rilkea do Vološina jugoslovenskim temama posvećen je poseban odeljak. U ovom izboru Kutuzov piše o Svetom Savi, Rusiji u narodnim pesmama, ruskoj kulturi u Jugoslaviji, odnosima Vladimira Solovjova sa Štrosmajerom i Račkim, Ivi Andriću, Ivi Vojnoviću, Vladimiru Nazoru, Otonu Župančiču, Jakovu Gotovcu i drugima. 83


Za esejistiku Goleniščeva-Kutuzova karakteristični su široki vidici. Njene teme su izuzetno raznovrsne: petsto godina od rođenja Fransoa Vijona, legende o Psihi i o Lilit, španska inkvizicija, zlatna knjiga mormona, Paskal, bande u San-Francisku, prvi hrišćanski imperator, švedska kraljica Kristina – samo su neke od njih. Dobra naučna škola dolazi do izražaja u umeću da se važno razdvoji od nevažnog, širokoj erudiciji, utemeljenosti zaključaka. Zahvaljujući istraživačkom i priređivačkom radu Iskre Venijaminovne Goleniščev-Kutuzove sada smo u prilici da sagledamo I. N. Goleniščeva-Kutuzova kao značajnog i aktivnog književnog kritičara "druge" (kako je on sam naziva) emigrantske generacije. Njegove kritičarske tekstove (i o savremenoj i o klasičnoj književnosti) odlikuje lična i argumentovana pozicija, koja se razlikuje od pozicije drugih tadašnjih kritičara. Značajni su njegovi tekstovi i o zapadnim (Rilke, Haksli, Monterlan, Kroče) i o ruskim piscima (a među njima možda najvažniji – tekstovi o Vjačeslavu Ivanovu). Dve knjige žurnalistike I. N. Goleniščeva-Kutuzova ne ostavljaju utisak priloga iz književne istorije, već kao da potvrđuju konstataciju istoričara ruske emigracije Gleba Struvea da „gotovo najdragoceniji doprinos emigrantskih pisaca u riznicu ruske literature jesu upravo razni oblici neumetničke književnosti: kritika, esejistika, filozofska proza, visoka publicistika i memoari“. 84


MAJSTOR APSTRAKTNE PROZE Posebno mesto u savremenoj ruskoj književnosti zauzima proza Pavla Ulitina (1918-1986), književnika neobične sudbine. Ulitin je još jedan ruski pisac koji za života nije ništa objavio, i tek poslednjih godina pojavljuju se njegove značajne publikacije, među njima i knjige „Razgovor o ribi” (2002), „Makarov češe potiljak” (2004) i „Putovanje bez Nade” (2006). Ali, i pored toga, veći deo njegovog opusa i dalje je u rukopisu. Ulitin za života nije bio nepoznat u profesionalnim književnim krugovima. Šezdesetih-sedamdesetih godina, zajedno sa svojim bliskim prijateljima, pesnikom Julijem Ajhenvaljdom i legendarnim lutajućim filozofom Aleksandrom Asarkanom, ostvario je veliki uticaj na krug mladih moskovskih intelektualaca, kojem su, među ostalima, pripadali 85


pesnik Mihail Ajzenberg, poznati emigrantski pisac Zinovij Zinik, osnivači soc-arta u slikarstvu Komar i Melamid, istoričar arhitekture Vladimir Paperni i drugi. Međutim, uticaj koji njegova proza počinje da vrši odmah po objavljivanju još je veći, jer savremeni ruski moderni i postmoderni autori u njemu vide prethodnika u čijem delu su na najbolji način izražene sve tendencije savremene kljiževnosti. Radi se o hermetičnoj modernističkoj prozi, koju ne samo da nije lako žanrovski odrediti već je nije jednostavno ni opisati. To su veće prozne celine fragmentarne strukture, u kojima i sami fragmenti predstavljaju završene celine, dok se čitav tekst odlikuje specifičnom vrstom pisma. Fragmenti od kojih se tekst sastoji uglavnom ne zauzimaju više od jedne strane rukopisa ili knjige. Dati su u obliku izravnog govora, mada zapravo nije jasno ni ko govori, ni kome se obraća. Nije u pitanju ni žanrovski oblik skaza, karakterističnog pripovedanja u prvom licu. Postoji naracija, ali ne klasična naracija, i ona nije ostvarena na uobičajen način. Sadržaj pojedinih fragmenata i čitavog teksta ne može se prepričati, a istovremeno ne radi se o amorfnom obliku i književnosti apsurda. Ulitin se služi svojim i tuđim govorom, koji se kod njega pretvaraju u citate. Zapravo, kod Ulitina se sve pretvara u citate – i događaji iz vlastite biografije, i građa iz svakidašnjice, i ona iz književnog i političkog života, i ona iz istorije 86


književnosti i kulture. Pored toga, on i direktno citira najrazličitija književna dela iz svetske književnosti, često na stranim jezicima (engleski, nemački). Poreklo citata se najčešće ne ukazuje, kao ni razlog citiranja, tako da je tuđi tekst organski uklopljen u delo. Jedan citat često ima više izvora. Zbog toga se, pored svega ostalog, može govoriti o polifoničnosti dela. Iako izrazito autentičan, tekst ima i nezanemarljiv dokumentarni karakter, jer u izravnom obliku prenosi mnogobrojna svedočanstva epohe (mada se ne može čitati kao dokument). Biografija „podzemnog” pisca Ulitina u direktnoj je vezi s njegovom književnošću. Nju je obeležio neposredan sukob sa sovjetskom vlašću. Pisac je rođen na Donu, u stanici Miguljinska. Kad je bio student u Moskvi, uhapšen je i proveo je šestnaest meseci u zatvoru, gde je bio izložen torturi, posle čega je ostao invalid. Drugi put je uhapšen u pokušaju da uđe u američku ambasadu 1951. godine, zbog čega je tri godine proveo u psihijatrijskoj bolnici. Deceniju kasnije, 1962., prilikom pretresa stana, konfiskovali su mu sve što je do tada napisao. Od detinjstva je znao nemački jezik, a kasnije je naučio francuski i engleski, i izdržavao se od davanja privatnih časova stranih jezika. Njegovo opredeljenje za nezvaničnu književnost i drugačiju vrstu pisanja bilo je svesno, ali ono, u krajnjoj liniji, nadilazi političke podele. 87


Ulitinovi rukopisi poseduju brojne specifičnosti, različite grafičke elemente. On ih je sam oblikovao kao knjige u samizdatu. Prilikom objavljivanja izdavači su se u najvećoj mogućoj meri trudili da očuvaju sve osobine rukopisa (na primer, sve ono što je na jednoj strani u rukopisu, i u knjizi je na jednoj strani), tako da ove knjige imaju i originalnu likovnu stranu. Neobična Ulitinova proza ostavlja veliki prostor za tumačenja. Ističući njenu autentičnost i jedinstvenost, različiti proučavaoci vide je u okviru tradicije Vasilija Rozanova, literature toka svesti (recimo, Mihail Ajzenberg smatra da Ulitin prikazuje misao pre nego što je nastala), konceptualne umetnosti i ruske avangarde. Snažan utisak ostavlja činjenica da je Ulitin i u doba najžešćeg totalitarizma u Rusiji nosilac modernističke svesti, da je izuzetno iformisan o dostignućima savremene umetnosti, da je orijentisan na dela iz svetske književnosti i, u stvari, ravnopravno integrisan u svetsku kulturu. Iako je naizgled jednostavna i spontana, njegova proza je rezultat izuzetno pažljive literarne obrade. Svojevrsni supertekst bez presedana, koji je Ulitin uspešno ostvario u svom delu, suštinski upotpunjuje i širi predstavu o književnosti ovog razdoblja i predstavlja njen nezaobilazni domet.

88


CIA I „DOKTOR ŽIVAGO” Unuk pisca Alekseja Tolstoja Ivan Tolstoj, poznati književni istoričar, koji radi kao novinar radio stanice „Sloboda” u Pragu, izazvao je senzaciju na kraju prošle godine. Sredinom decembra on je u moskovskoj biblioteci strane književnosti „Rudomino” održao predavanje najavljujući svoju knjigu Oprani roman. Zagonetke prvog ruskog izdanja „Doktora Živago”, čiji se izlazak očekuje ove godine, na pedesetogodišnjicu objavljivanja Pasternakovog romana. Tom prilikom Tolstoj je izneo tvrdnje koje su imale veliki odjek. Po njemu, prvo rusko izdanje Doktora Živago objavila je Američka obaveštajna služba i na taj način pomogla piscu da dobije Nobelovu nagradu. Namera američke strane bila je da demonstrira kako promene u Sovjetskom Savezu za vreme Hruščova ne predstavljaju raskid sa staljinizmom. Uspeh ove operacije označio je prekretnicu posle koje se CIA okrenula podršci disidentskog pokreta i ruske nezvanične i emigrantske književnosti preko izdavaštva na Zapadu. Tolstoj na osnovu svojih 89


petnaestogodišnjih istraživanja tvrdi da je zaplet nastao kada je u proleće 1958. godine Alber Kami predložio Pasternaka za Nobelovu nagradu dok još nije postojalo rusko izdanje romana (bio je objavljen samo prevod na italijanski). Roman, koji je završen 1955. godine, imao je mučnu istoriju odnosa sa cenzurom i nije dobio odobrenje za objavljivanje u Sovjetskom Savezu. Pasternak je veoma držao do svog dela i, posle zabrane u Sovjetskom Savezu, želeo je da ono bude objavljeno na ruskom jeziku u inostranstvu. Po Tolstoju, Amerikanci su shvatili potencijal političkog skandala koji bi roman mogao izazvati i odlučili su da ga oni objave. Tolstojeva rekonstrukcija događaja podseća na sadržaj nekog Le Kareovog romana: pošto od Pasternakove zastupnice na Zapadu Žakline de Pruajar nisu uspeli da dobiju autorizovan tekst romana, Amerikanci nabavljaju jednu od radnih verzija namenjenih prevodiocima (prema legendi, presnimljena je iz prtljaga italijanskog izdavača Feltrinelija nakon prinudnog sletanja i dvočasovnog zadržavanja leta na Malti). Ceo dalji tok operacije držan je u najstrožoj tajnosti, tako da ni razni ljudi koji su sarađivali na štampanju delova knjige nisu znali jedni za druge. Knjiga izlazi na ruskom jeziku taman na vreme da o njoj raspravlja Odbor za dodelu Nobelove nagrade. Međutim, pošto se oslanjala na neredigovan tekst, nagrađena knjiga je izašla sa ogromnim brojem najrazličitijih grešaka (preko 600, prema Žaklini de 90


Pruajar). Tolstoj smatra da se u svom istraživanju suočava sa hladnoratovskom stvarnošću i da lišava istoriju romana nevinosti. Itovremeno, u različitim intervjuima on ponavlja da Pasternak nije znao za ulogu CIA, mada, isto tako, ostavlja prostor za sumnju u to. On zasad ne otkriva svoje dokaze, ali navodi da je njegovo istraživanje zasnovano na proučavanju američkih arhiva, intervjuima s pripadnicima ruske emigracije i učesnicima u dešavanjima koje opisuje, među ostalima i s bivšim operativcem CIA. Tolstojeva konstrukcija se zasniva na shvatanju da je Pasternak Nobelovu nagradu dobio za Doktora Živaga i da je uslov za dobijanje nagrade bilo objavljivanje romana na ruskom jeziku. To stanovište izneo je i američki državni sekretar Dž. F. Dals u svom istupanju posle dodele Nobelove nagrade, ističući da roman nije objavljen u Sovjetskom Savezu i da je tamo osuđen. Poznato je, međutim, da se Nobelova nagrada ne dodeljuje za pojedinačno delo, već za celokupno stvaralaštvo, pa je i Pasternaku nagrada dodeljena „za istaknuta dostignuća u savremenoj lirskoj poeziji i na tradicionalnom polju velike ruske proze”. Pasternak je bio kandidat za Nobelovu nagradu svake godine od 1946. do 1950, kao i 1953. i 1957. Kada ju je dobio 1958. godine, to mu je bila osma kandidatura. Biograf i komentator delâ Borisa Pasternaka, njegov osamdesetčetvorogodišnji sin Jevgenije Pasternak svedoči da je predstavnik Odbora za dodelu Nobelove 91


nagrade posetio Pasternaka pre objavljivanja ruskog izdanja, a ono je, kako kaže Ivan Tolstoj, bilo neočekivano i za Pasternaka i za Odbor. I Karlo Feltrineli, sin Pasternakovog italijanskog izdavača, odbacuje Tolstojevu argumentaciju i bilo kakvu njenu vezu sa dodelom Nobelove nagrade. Uz to treba dodati da je do objavljivanja Doktora Živaga u inostranstvu delimično došlo sticajem nesrećnih okolnosti, bio je moguć i drugačiji razvoj događaja, kakav su priželjkivali pisac i njegovi prijatelji. Naime, uprkos tome što je vlast negativno ocenila roman, državna izdavačka kuća Gosizdat je u januaru 1957. godine potpisala ugovor za objavljivanje Doktora Živaga. Nažalost, direktor Gosizdata A. K. Kotov je iznenada umro i to je dovelo do novog zastoja u objavljivanju Pasternakovih knjiga. Jevgenije Pasternak je Tolstojeve tvrdnje okvalifikovao kao „jeftini senzacionalizam”. Umešanost američke tajne službe on vidi u lošem svetlu. Objavljivanje romana na ruskom jeziku na Zapadu i povezivanje tog događaja sa dodeljivanjem Nobelove nagrade Pasternaku doveli su do kampanje protiv pisca u Sovjetskom Savezu, koja je imala posledice po njegovo nestabilno zdravlje. Pasternak je umro dve godine kasnije od raka u sedamdesetoj godini. Tolstojeve tvrdnje o ulozi američke tajne službe u podršci nezvaničnoj književnosti u Rusiji zapravo ne predstavljaju ništa novo; prema njegovim rečima, to je 92


nešto što je svima dobro poznato, samo što se o tome nerado govori. On u toj ulozi vidi i dobru stranu, odnosno, zasluge za rusku književnost i kulturu. Istorija objavljivanja Doktora Živaga samo je deo Tolstojevih širih proučavanja ruske emigracije i objavljivanja ruskih knjiga na Zapadu, takozvanog „tamizdata”, koje on namerava uskoro da objavi u tri toma. Najavljena knjiga o prvom ruskom izdanju Doktora Živaga pokreće mnoga pitanja i iziskuje dalja istraživanja, a smešta temu u kontekst koji je širi od književnog.

93


LIČNA ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI Peterburška književnica Marusja Klimova autor je originalnog dela u žanru koji nije uobičajen za rusku književnost, a ne sreće se često ni u književnosti uopšte. Ona je napisala knjigu pod naslovom „Moja istorija ruske književnosti”, u kojoj je izložila vlastito viđenje ruske književne istorije. Učinila je to u formi književnog dela, kao najprikladnijoj, a ne u formi književno-istorijske studije. Opredelila se pri tom za lični pristup, na način koji je vrlo daleko od akademskog. Kao književno delo, knjiga je, u svakom slučaju, uspela. Iako se ne može reći da je istorija književnosti atraktivna tema za čitalačku publiku, niti da sadržaj istorije književnosti nije dovoljno poznat, knjiga drži pažnju, čita se bez opterećenja i sa znatiželjom. Neosporno je dobro napisana, preciznim i jasnim stilom koji računa na komunikaciju sa čitaocem. Istovremeno sadrži nekoliko različitih žanrovskih komponenata, koje su međusobno dobro usklađene u opštem esejističkom okviru dela. Pre svega, to je 94


akademska matrica istorije književnosti, ali i parodija na nju. Tvrdnje u knjizi se iznose ozbiljno, i mogu se, ali i ne moraju tako shvatiti. Zatim, radi se o programskom tekstu, svojevrsnom književnom manifestu, koji proklamuje poetička stanovišta autorke i njoj bliskih umetničkih i kulturnih krugova. U ovom slučaju, građa iz istorije književnosti ima zapravo ilustrativni karakter. I, napokon, postoji i biografski, memoarski sloj, koji uz to povezuje ove inače nespojive sastojke. Marusja Klimova poslednjih desetak godina deluje kao istaknuta ličnost peterburške kontrakulture i marginalne kulture. To je pseudonim prevoditeljke s francuskog Tatjane Kondratovič, koja je na ruski prevela skoro sva dela Luja-Ferdinanda Selina i pojedina dela Žana Ženea, Pjera Gijota, Žorža Bataja, Luja Aragona i mnogih drugih. Pod pseudonimom Marusja Klimova objavila je vlastita književna dela – tri romana („Plava krv” (1996), „Kućica u Boa-Kolombu” (1998) i „Plavokose protuve” (2001)), zbirku priča („Morske priče” (1999)) i knjigu intervjua („Pariski susreti” (2004)). Ona je pokretač i učesnik mnogih akcija na peterburškoj kulturnoj sceni, kao što su, na primer, festival peterburške dekadencije „Mračne noći” i izdavanje parodijskog časopisa „Dantes”, koji Puškinovog ubicu proglašava za centralnu ličnost ruske književnosti. Uprkos statusu koji uživa u Peterburgu, u širem ruskom okviru postaje poznata tek s „Mojom 95


istorijom ruske književnosti”, zahvaljujući radikalnom i provokativnom sadržaju knjige. „Moja istorija ruske književnosti” je prvo izlazila u odlomcima u časopisu „Topos”, što objašnjava podelu na glave, koje su posvećene pojedinim piscima i određenim književnim temama. Preispitujući književnost i tradiciju iz ličnog ugla i iz pozicije sadašnjosti Marusja Klimova odbacuje stereotipne predstave i književnoistorijske konvencije, a takođe osporava i negira prihvaćene vrednosti. Ponekad u tome ide tako daleko da se može postaviti pitanje postoji li u ruskoj književnosti uopšte neko koga ona prihvata. Uprkos tom dominantnom negativističkom patosu, istorija ruske književnosti Marusje Klimove je literaturocentrična, književnost za nju jeste i ostaje najvažnija stvar, i po tome (i ne samo po tome) ona nastavlja tradiciju ruske književnosti. Za Marusju Klimovu ruska književnost (pa i istorija) pre XIX veka ne postoji, Puškin i Tolstoj su grafomani, Andrej Beli je razorio ruski roman, Gorki je najgluplji ruski pisac, a Hlebnjikov i Platonov su „braća po razumu”, maloumnici. S retkim izuzecima (na primer, Ljermontov), manje ili više loše su prošli svi pisci. „Moja istorija književnosti” može se shvatiti i kao knjiga o savremenoj recepciji klasike, ali i kao rasprava o osnovnim poetičkim pitanjima, o tome šta je književnost. Po pravilu, originalni sudovi ove autorke imaju neku svoju logiku, mada i ona sama konstatuje 96


da počivaju na „nedokazanim pretpostavkama i neodređenim pojmovima”. Među mnogobrojnim zanimljivim zapažanjima izdvaja se jedno po kojem se otkriće mikrosveta u fizici odrazilo u književnosti i po kojem dela pisaca kao što su Dobičin, Vaginov, Vedenski i Harms opisuju tananu stvarnost mikrosveta. Klimova pokazuje i iznenađujuće razumevanje i sklonost za dela sovjetskog perioda (koju od takvog autora ne bismo očekivali), kao što su „Tihi Don” Mihaila Šolohova i „Hod po mukama” Alekseja Tolstoja. Ali i u celini, uprkos ironičnom pretresanju, „Moja istorija ruske književnosti” ostavlja povoljan utisak o ruskoj književnosti. Po Klimovoj, prava književnost i genijalnost opiru se svakoj vrsti klišea, banalnosti i malograđanštine, i idealni pesnik je apsolutno sâm. Autorkina shvatanja neodvojiva su od njene književne i prosvetiteljske prakse, koja se oslanja na nasleđe radikalnih „prokletih” pisaca kao što su Selin i Žene. Selinov uticaj ogleda se i u karakterističnim monolozima i dugim rečenicama. Sračunata provokativnost iskaza upotpunjena je sveobuhvatnom ironijom, s kojom autorka gleda i na sebe. Mada, u skladu s naslovom knjige, ona nastupa u svoje ime i u ime jednog umetničkog i boemskog kruga, mnoga njena zapažanja i tvrdnje imaju širi karakter i, zbog svoje zdravorazumske prirode, karakteristična su za sadašnji trenutak. „Moja istorija književnosti” Marusje Klimove 97


nesumnjivo je duhovita i zabavna knjiga, koja predstavlja osveženje u književnoistorijskim raspravama i afirmiše poetička shvatanja autorke i neposredan pristup kulturnim vrednostima.

98


MODERNIZACIJA BEZ MODERNOSTI Prilično nezapaženo u našoj javnosti, pa čak i stručnoj, prošla je knjiga za koju se to ne bi očekivalo. Reč je o izuzetnom delu trajne vrednosti, čije je krajnje domete teško proceniti. To je zbornik tekstova ruskih autora koji su pisali o Srbima i Srbiji u periodu od 1860. do 1914. godine. U obimnu knjigu od skoro sedamsto stranica pod naslovom „Rusi o Srbiji i Srbima”, u izdanju peterburškog izdavača „Aleteja”, uvršteno je četrdeset autora. Izabrani period pokriva postojanje Srbije kao nezavisne države, a u zbornik, koji je i svojevrsna antologija, uključena su mahom svedočanstva iz prve ruke, odnosno, tekstovi čiji se autori javljaju s lica mesta. Među autorima su i velika i poznata imena ruske kulture i istorije – Lav Trocki, slovenofil Ivan Aksakov, pisac i publicista Gleb Uspenski, slavisti Vladimir Lamanski, Pavel Rovinski i Platon Kulakovski, novinari Vladimir Giljarovski i Aleksandar Amfiteatrov. To su, dakle, putopisi i izveštaji o Srbiji koje su ostavili ruski putnici i posetioci u ovom periodu. Među njima su takođe i naučnici, 99


diplomate, vojnici i lekari – učesnici u ratu 1876. godine, društveni radnici i političari, ali i turisti. Pošto se tada manje putovalo i na putovanje se nije kretalo bez dobrog razloga, autori tekstova u zborniku su, bez izuzetka, osobe s visokom kvalifikacijom, širokim vidicima i vrlo razvijenom moći zapažanja. Tekstovi su, po pravilu, solidno napisana literarna dela, a kao istorijski izvor su od neprocenjive važnosti. Osim jednog, svi prilozi u knjizi objavljeni su u tadašnjim novinama, časopisima i knjigama ili kasnije. Zbornik je istovremeno i autorski projekat poznatog ruskog istoričara srednje generacije Andreja Šemjakina, autora knjiga o Nikoli Pašiću i Nikolaju Rajevskom (prevedenim i kod nas). Kao naučnika koji proučava mentalitet tradicionalnog srpskog društva, Šemjakina zanima kako su se u Srbiji odvijali procesi modernizacije u ovom periodu. Zbog toga su prilozi u zborniku odabrani tako da različite strane narodnog života (selo, grad, dvor, vojska, sveštenstvo, prosveta, privreda itd.) prikazuju iz tog ugla. Priređivač konstatuje da, za razliku od brojnih dela zapadnih putopisaca o Srbima, tekstovi ruskih autora uglavnom nisu poznati kod nas, nisu prevedeni, niti su korišćeni u istoriografiji. Šemjakinov projekat je polemički usmeren prema pravcu i zaključcima nacionalne srpske istoriografije, i pre svega jednog broja mlađih domaćih istoričara (R. Ljušić, D. Bataković, M. Protić i drugi), za koje on smatra da idealizuju stepen i prirodu 100


razvijenosti Srbije u razmatranom periodu. Dok se kod nas kao aksiom uzima shvatanje o evropskoj prirodi srpskog društva u njegovoj novijoj istoriji, Šemjakin, na osnovu činjenične građe, pokazuje da to nije sasvim tako. Srbija je u ovom periodu za Šemjakina – idealna laboratorija za proučavanje modernizacijskih procesa u tradicionalnom društvu. Kako su Srbiju videli ovi blagonakloni ali nepristrasni i zainteresovani posmatrači? Srbija je „seljačko carstvo” (J. Martinov), ili, kako je primetio često citirani u zborniku engleski diplomata Herbert Vivijan, „raj za siromašne”. Treba istaći svežinu doživljaja ruskih posetilaca, od kojih se većina sreće sa Srbijom prvi put. Tačnost njihovih pojedinačnih zapažanja potvrđuju drugi izvori, kao i tekstovi drugih ruskih putnika u zborniku. Oni uglavnom opisuju Srbiju i srpsko društvo kao nešto drugo u odnosu na ono što im je poznato, u Rusiji i inostranstvu. Sa iznenađenjem, recimo, konstatuju da u Srbiji nema siromašnih, da srpski seljak više liči na siromašnog ruskog spahiju, i dok se u Rusiji od gladnih seljaka prikuplja pomoć za Srbiju, u Srbiji se svaki dan jede meso. Srpsko društvo je društvo jednakih, u njemu nema izrazite socijalne nejednakosti. Ono nije ni strukturirano, jer ogromnu većinu čine seljaci. Gradsko stanovništvo liči na seosko i održava snažne veze sa selom. Industrija skoro da ne postoji, i u rukama je stranaca. Prevladava naturalna privreda. Način života 101


je tradicionalan. U isto vreme, oseća se velika zavisnost od susedne Austrije. Uprkos promenama, takvo stanje održalo se do početka Prvog svetskog rata. Šemjakin zamera novijoj srpskoj istoriografiji da je političku istoriju poistovetila s društvenom, dok preciznija analiza pokazuje da je politički razvoj u Srbiji išao ispred društvenog i da političke forme nisu odražavale stvarno stanje društva. Zbog pomenutih karakteristika srpskog društva preuzimanje modernih evropskih obrazaca nije moglo preko noći doneti rezultate, i za Šemjakina se u ovom slučaju radi o modernizacijskim procesima, a ne o završenom procesu, kao kod pomenutih domaćih autora. Preuzimanje gotovih formi često nije pratio odgovarajući sadržaj, tako da se srpska situacija može opisati kao „modernizacija bez modernosti” (L. Perović). Šemjakin se zalaže za novu metodologiju proučavanja, koja bi uključila i pristup drugi o nama i dovela do sagledavanja stvarnog stanja. Ali i bez obzira na Šemjakinov specijalni ugao posmatranja, prilozi koji čine zbornik su od prvorazrednog značaja i zaslužuju našu punu pažnju. U pripremi je i drugi tom „Rusa o Srbiji i Srbima”, u koji će ući arhivska, dakle pretežno nepoznata građa iz istog perioda.

102


MISTERIJA IRINE ALEKSANDER Između dva svetska rata Irina Kunjina-Aleksander bila je domaćica čuvenog salona u Đorđićevoj 7 u Zagrebu, koji je okupljao levičarske pisce, umetnike i političare. Bila je udata za jednog od najbogatijih ljudi u Hrvatskoj, advokata Božidara Aleksandera, iz poznate porodice industrijalaca, koji je isto tako bio levičarski opredeljen. Kao ličnost u središtu društvenog i kulturnog života dala je izuzetan doprinos kulturnoj i političkoj istoriji, koji još nije u potpunosti poznat i proučen. Tako, neki autori, koji su pisali o njoj, porede je sa Cvijetom Zuzorić (Enes Čengić, Vilim Svečnjak, Boris Zakošek) i Kristom Đorđević (Irina Subotić). Snažne veze povezivale su je i s Beogradom, u koji je često dolazila. Međutim, njen društveni i kulturni angažman oduvek su pratila razna osporavanja, koja su s vremenom prevladala. Nakon smrti Irine Aleksander 2002. godine u Ženevi, istaknuta hrvatska rusistkinja Irena Lukšić priredila je dve njene knjige – „Svi životi jedne ljubavi” (2003) i „Samo činjenice, molim!” (2007) 103


– u nastojanju da se o delovanju autorke stvori kompletnija i objektivnija predstava. Život najpoznatije Ruskinje iz redova ruske emigracije u Hrvatskoj pratile su glasine i legende, za koje je, donekle, i sama zaslužna. Njena biografija je, međutim, i bez toga živopisna i romaneskna. Rođena je 1900. godine u Peterburgu. Mada je, kao i većina ruskih intelektualaca, imala liberalna i revolucionarna shvatanja, u vrtlogu građanskog rata dospela je prvo u Kijev, a zatim i u emigraciju. Tada se prvi put udala i dobila je dete, koje je vrlo rano umrlo, a muž, oficir Bele armije, napustio ju je. Posle četiri godine u Jugoslaviji vratila se u Sovjetski Savez, a dve godine kasnije udala se za Božidara Aleksandera i ponovo došla u Zagreb. Pošto je i kasnije posećivala Sovjetski Savez, u doba kada takva putovanja nisu bila uobičajena, opšte mesto u literaturi o njoj je pretpostavka da su ta putovanja bila obaveštajnog karaktera (dostupna građa to zasad ne potvrđuje). Bračni par Aleksander 1941. godine uspeva da pobegne iz Hrvatske, nakon čega Božidar Aleksander radi u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, a od 1955. za UNESKO u Parizu. Tokom svoje književne karijere Irina Kunjina objavljuje dela na ruskom, hrvatskom i engleskom jeziku – u Rusiji pre revolucije, u Sovjetskom Savezu, u emigraciji, u Jugoslaviji, u SAD, i u svim tim zemljama nalazi se u središtu kulturnog života. Tokom Drugog svetskog rata podržava 104


oslobodilačku borbu jugoslovenskih naroda. Pošto su potrošili imetak na skupo suprugovo lečenje, Irina Aleksander umire u siromaštvu u 102. godini. Knjige koje je priredila Irena Lukšić potvrdile su, pre svega, da je Irina Aleksander dobar i značajan ruski pisac. Kod nas se nekako odomaćilo shvatanje da je u poređenju s blistavim okruženjem pisaca i slikara ona bila manje značajna pojava. Ove knjige pokazuju da to nije tačno. Sticajem okolnosti, njen opus je iscepkan i rasut po raznim nacionalnim kulturama, ali nije zanemarljiv. Kunjina zapravo ima vrlo specifično mesto među ruskim piscima svoje generacije, ali i šire. Njen talenat konstatuje čak i Vladimir Nabokov, koji je, inače, bio izrazito nekolegijalan i zajedljiv kritičar. Veliku pažnju u Hrvatskoj izazvalo je objavljivanje njenih „Uspomena” u knjizi „Svi životi jedne ljubavi”. Na tu knjigu se dugo čekalo, jer se očekivalo obelodanjivanje raznih pikanterija, s obzirom na dugogodišnje autorkino prijateljstvo s Miroslavom Krležom, ali pikanterije su izostale. Umesto njih, u završnom poglavlju „Fuga krležiana” Irina Aleksander je dala zanimljivu analizu Krležinog lika i dela. Karakteristično je da je, iako je imala izuzetno bogat i raznovrstan život, uspela da u svojim uspomenama veoma malo kaže o sebi. Najnovije otkriće u knjizi „Samo činjenice, molim!” (naslovljenoj po autobiografskom romanu „Samo činjenice, ser!” iz 1933. godine, uvrštenom u knjigu) 105


odnosi se na doprinos Irine Kunjine nastanku sovjetskog nemog filma. Sredinom dvadesetih godina ona je pisala scenarije i glumila na filmu. Jedan od njenih scenarija, „Miške protiv Judeniča”, realizovali su 1926. godine članovi avangardne grupe FEKS, kasniji klasici sovjetske kinematografije Grigorij Kozincev i Leonid Trauberg (film je rekonstruisan 2006. godine). Napokon, nova knjiga, „Samo činjenice, molim!”, uz istraživanja u prethodnoj knjizi, pokazuje da je Irina Aleksander bila važan učesnik u kulturnom i političkom životu HH veka. Njen značaj nije lokalnog karaktera. Posvećena joj je upečatljiva epizoda u uticajnoj knjizi Rebeke Vest „Crno jagnje i sivi soko”, gde je prikazana nakon neuspele premijere njene drame „Puškin” u Hrvatskom narodnom kazalištu 1937. godine; o njoj u svojim „Dnevnicima” ispisuje stranice Anais Nin, dok je ćerka Henrija Milera Valentina, izgleda, dobila ime po junakinji njenog engleskog romana „Nadolazeći talas”. Jugoslovenska kultura kod Irine Aleksander ima ulogu sastavnog dela svetske kulture. Ove dve knjige, zanimljive i same po sebi, proširuju naša saznanja o HH veku. Važne su za razumevanje jugoslovenskih prilika, kojima su dobrim delom i posvećene. Međutim, one ne uklanjaju mnoge nedoumice vezane za Irinu Aleksander. Misteriozna dama ostaće intrigantna i za buduće istoričare.

106


NOVA POETSKA KLASIKA Po popularnom književno–istorijskom shvatanju, u ruskoj poeziji ističu se tri doba. Prvo je takozvani Zlatni vek, Puškinovo doba, prva polovina XIX veka. Srebrni vek obuhvata kraj XIX i početak XX veka, doba simbolizma i modernizma. A Bronzani vek je doba posle Drugog svetskog rata, i uglavnom se vezuje za dela iz nezvanične književnosti. Međutim, u poslednje vreme čuju se glasovi koji tvrde da bi Bronzano doba moglo biti novo Zlatno doba ruske poezije (na primer, Viktor Kule u „Nezavisimoj gazeti”). Osnov za takvo mišljenje su, između ostalog, reprezentativne knjige istaknutih pesnika koji dosad nisu bili na taj način predstavljeni, počev od Igora Holjina (1920-1999) i Alekseja Hvostenka (1940-2004) do začetnikâ nezvanične književnosti Jevgenija Kropivnickog (18931979), Georgija Oboldujeva (1898-1954) i Roalda Mandeljštama (1932-1979). Ove knjige su se pojavile s velikim zakašnjenjem, u poslednje dve godine (ne 107


računajući Holjina, 1999). Ispostavlja se da ova dela, pošto su objavljena u relativno potpunom izdanju, zahtevaju novo tumačenje i vrednovanje. Po svoj prilici, njihov književni značaj je veći nego što su mislile i njihove pristalice, koje su ih vezivale za određene književno-istorijske okolnosti, dok ona, zapravo, spadaju u istoriju ruske poezije uopšte. U tom pravcu kreće se i njihovo kritičko osmišljavanje, pa tako, na primer, Vladislav Kulakov piše o Holjinovom baračnom ciklusu kao „klasičnom epu nove književnosti”. Karakterističan primer za ovu situaciju su život i delo pesnika i slikara Jevgenija Kropivnickog. Oko polovine njegovog pesničkog nasleđa našlo se u knjizi „736 pesama + drugi materijali” koju je priredio I. Ahmetjev i izdao „Kulturni sloj” iz Moskve (2004). Kako su pesniku za života izašle samo dve knjige – jedna sa 29 pesama u Parizu, i nakon toga, još jedna, 1989. godine (63 pesme) – njegovo delo je rasuto po periodici i samizdatu i, uglavnom, teško dostupnim almanasima i antologijama. Veliki broj pesama u knjizi „736 pesama + drugi materijali” nije ranije objavljivan. Početak njegovog pisanja pada u „Srebrni vek” jer piše od detinjstva. Međutim, kao orginalan pesnik formira se u zrelim godinama, sredinom tridesetih. Družio se s pesnicima iz doba simbolizma Arsenijem Aljvingom, Jurijem Verhovskim i Filaretom Černovim, o kome je napisao izuzetne uspomene (objavljene i kod nas – u „Ruskom almanahu” 1995. godine). Radio je kao 108


pedagog, učeći talentovanu decu da slikaju i pišu. S vremenom, u književnosti i slikarstvu stvorio se veliki krug njegovih učenika. Tako je nastao pojam „lianozovska grupa”, ključni za nezvaničnu književnost: pesnik je živeo u veoma skromnim uslovima u jednom naselju u blizini Moskve, gde su ga posećivali njegovi učenici. I članovi njegove porodice bili su slikari ili pisci (ili oboje) – supruga, slikarka Olga Potapova, kćerka Valentina, sin Lav i zet Oskar Rabin. O Kropivnickom kao o svom učitelju ili o njegovom uticaju govore tako važni autori za novu rusku književnost kao što su Henrik Sapgir, Igor Holjin (koji kaže „da mu duguje sve”), Vsevolod Nekrasov, Eduard Limonov. Kao i Georgij Oboldujev i Roald Mandeljštam, i Kropivnicki je duboko usvojio tradiciju ruske poezije XIX i XX veka i preradio je na svoj način. Možda najveći tradicionalista od njih, on je smatrao da teška svakodnevica može da se opeva sredstvima klasične poezije. To je postigao minimalizovanjem svojih poetskih sredstava (odbacivanje metaforičnosti) i korištenjem ironije i liričnosti. Uz neizbežan izbor niskih tema (s obzirom na to da prikazuje stvarnost onakvom kakva jeste) to je učinilo njegovu poeziju neočekivano modernom. Kropivnicki je učio od pesnika Srebrnog veka, a kasnije se orijentisao na poeziju XIX veka. Posebno blizak po istančanosti bio mu je pesnik Fet. Zbog nepretencioznosti i suženog izbora tema (priroda, 109


svakodnevica, privatan život) smatralo se da je njegova poezija vezana za specifične istorijske okolnosti. Međutim, ispostavilo se da su ta ograničenja, zapravo, njena jaka strana i da ona ima univerzalnu vrednost. Živeo je i stvarao dugo i ostavio obimno delo (po sopstvenom priznanju, sam je uništio dva puta više) i učenike koji su nastavili njegov rad, razvili određene sadržaje prisutne u njemu i takođe obogatili rusku poeziju. Za sve ove pesnike o kojima govorimo karakteristična je originalnost. To je, međutim, originalnost koja svoje utemeljenje ima u tradiciji. U slučaju Kropivnickog, Oboldujeva i Roalda Mandeljštama tako je, na različite načine, ostvaren prenos tradicije u novo doba. To je i potvrda da tradicija nije suprotstavljena savremenosti i da ne isključuje originalnost. Svako od ovih vrednih i međusobno različitih pesničkih dela u svom punom obimu predstavlja otkriće i zaslužuje veću pažnju čitalaca nego što ju je imalo do sada.

110


SLIKARI-NONKONFORMISTI NA CRVENOM TRGU U Istorijskom muzeju u Moskvi, prvi put u ovoj važnoj ruskoj ustanovi, održava se izložba nezvanične umetnosti druge polovine XX veka. Događaj ima simboličan karakter – dela nekada zabranjivanih umetnika izlažu se nadomak Kremlja, na Crvenom trgu. Praćena velikom reklamom i medijskom pažnjom, izložba u priličnoj meri izneverava očekivanja. U relativno nevelikom prostoru izložena su dela dvadesetak umetnika, od kojih neki nisu imali istaknutu ulogu u pokretu nezvanične umetnosti. Značajniji autori nisu predstavljeni najboljim radovima, a mnogi nisu ni zastupljeni, tako da se na osnovu izložbe ne može steći slika o ovom umetničkom pravcu. To je delom rezultat koncepcije izložbe, koja je dala prednost nefigurativnom slikarstvu u okviru nezvanične umetnosti, a delom činjenice da je izložba zasnovana na delima iz privatnih zbirki. Na izložbi se mogu videti radovi Nikolaja Večtomova, Lidije Masterkove, Dmitrija Krasnopevceva, Ernsta 111


Neizvestnog, Jevgenija Mihnov-Vojtenka, Vladimira Nemuhina, Vladimira Jakovljeva, Vladimira Jankilevskog, Dmitrija Plavinskog i drugih, manje poznatih autora. Ipak, izložba nonkonformističkog slikarstva u Istorijskom muzeju karakteristična je za sadašnji trenutak i svedoči o preispitivanju i postepenom zvaničnom prihvatanju drugačijih vrednosti. Izložba je otvorena do kraja septembra. Daleko bolji uvid u savremenu umetnost može se steći u Muzeju aktuelne umetnosti ART4.RU, prvom ruskom privatnom muzeju savremene umetnosti, koji je otvoren sredinom maja ove godine u centru Moskve. Osnivač muzeja, biznismen i kolekcionar Igor Markin, sledi primer velikih prethodnika iz XIX veka Tretjakova i Ščukina. Za razliku od izložbe na Crvenom trgu, ovde se mogu videti skoro sva značajna imena ruske savremene umetnosti i mnoga prvorazredna dela. Poput Tretjakovske galerije, u vreme kad je osnovana, pre 150 godina, muzej se sastoji od 13 sala, koje su već tesne za stalnu postavku od 700 eksponata. Pošto je posredi privatna zbirka mogli bismo se zapitati koji je bio kriterij prilikom izbora dela, a isto tako bismo mogli konstatovati da su izloženi radovi u muzeju pomalo haotično raspoređeni. Ali to ne umanjuje izuzetan značaj ove kolekcije. Muzej poseduje i prostor za izložbe i razvija živu izložbenu aktivnost. U avgustu i septembru izlagana je rana grafika Dmitrija Liona (1925-1993), jednog od najboljih ruskih grafičara, koga 112


porede sa Rembrantom i Direrom. Trenutno je u toku izložba projekata za spomenik Borisu Jeljcinu (inicijator konkursa bio je Muzej ART4.RU), a u budućnosti planira se niz izložbi domaćih i stranih umetnika. Ovaj muzej je, očigledno, popunio jednu prazninu u kulturnom životu Moskve. Najbolju sliku ruske likovne umetnosti čitavog XX veka, pa i one nezvanične, pruža nova postavka „Umetnost XX veka“ u Tretjakovskoj galeriji, koja je otvorena pre nekoliko meseci. Postavka je već dobila visoku ocenu stručnjaka i publike. Ona je istovremeno i atraktivna i sveobuhvatna. Načinjen je pokušaj da se predstave svi relevantni dometi u umetnosti, da niko ne bude zaobiđen, i da se na taj način ovaj period sagleda kao celina. Dvadeseti vek je predstavljen u celosti – od primitivizma Gončarove i Larionova do najnovijih pojava u umetnosti krajem devedesetih godina; pregled sadrži i akademsko slikarstvo s početka veka, avangardne pravce svih vrsta, socijalistički realizam, stvaralaštvo umetnika-emigranata, nezvaničnu umetnost, soc-art. U ruski kontekst smešteni su i ruski umetnici koji su, sticajem različitih okolnosti, uglavnom stvarali izvan Rusije – Kandinski, Arhipenko, Komar i Melamid i drugi. Pošto je ovo prva stalna postavka umetnosti XX veka u Rusiji, organizatori su svesni njenih nedostataka i nameravaju da rade na njenom usavršavanju. Međutim, i u ovom obliku, remek-dela ruske umetnosti XX veka, napokon 113


sakupljena na jednom mestu, ostavljaju impresivan utisak. Sastavni deo postavke „Umetnost XX veka“ je izložba originalnog avangardnog umetnika Solomona Nikritina (1898-1965), tvorca projekcionizma, koji je živeo u sovjetsko doba. Dvadesetak slika i preko sto grafika iz dvadesetih i tridesetih godina deluju izuzetno originalno i moderno (Nikritin se smatra pretečom konceptualizma) i potvrđuju da preispitivanje nasleđa krije još mnoga iznenađenja. Što se tiče nezvanične umetnosti, ona je u novoj postavci Tretjakovske galerije predstavljena najpotpunije, najpreglednije i najkvalifikovanije. Ne samo da je zastupljen najveći broj umetnika već su oni predstavljeni i relevantnim delima. Napokon, u kontekstu ekspozicije „Umetnost XX veka“ moguće je odrediti i mesto i domete nezvanične umetnosti u istoriji ruske umetnosti XX veka. Očigledno je da ona predstavlja njen važan sastavni deo. To nisu i jedina mesta gde se u Moskvi mogu videti dela nezvanične umetnosti iz sovjetskog perioda. Ona su takođe sastavni deo tržišne ponude u mnogobrojnim umetničkim galerijama, a često se održavaju i autorske izložbe, poput izložbe Anatolija Zvereva u Centralnom domu slikara. Dela donedavne avangarde nastavljaju život u savremenim uslovima i čine deo bogate, dinamične i razuđene moskovske likovne scene. 114


BALKANSKI MODEL SVETA Značajni noviji teorijski dometi u društvenim naukama u Rusiji kod nas su, uglavnom, ili nepoznati ili ne nailaze na odgovarajući prijem, pa čak i kada se neposredno odnose na našu problematiku ili kad prevazilaze uske okvire određenih disciplina. Jedan od primera je i doprinos koji je ostvarila ruska škola balkanistike, predvođena nedavno preminulim svestranim naučnikom Vladimirom Nikolajevičem Toporovim (1928-2005). Ova škola, nastala na osnovama ruskog strukturalizma, a organizaciono vezana za Institut za slavistiku i balkanistiku Ruske akademije nauka, razvila je početkom sedamdesetih godina prošlog veka novi pravac balkanoloških istraživanja. Za nju je karakteristično shvatanje o prostornom, vremenskom i duhovnom jedinstvu kulture Balkana, koja čini poseban „balkanski” tekst. Za razumevanje tog teksta potrebno je poznavanje znakova Balkana i njihovo tumačenje. Pored 115


pojedinačnih istraživanja, ruski naučnici redovno su održavali simpozijume i objavljivali zbornike radova, tako da su za skoro četiri decenije temeljnog proučavanja balkanske teme stečena bitna saznanja, koja nisu važna samo za proučavaoce Balkana, već i za niz drugih humanističkih disciplina – lingvistiku, filologiju, istoriju, kulturologiju, folkloristiku, etnografiju i dr. Tatjana Vladimirovna Civjan (1937) istaknuti je pripadnik i jedan od utemeljivača ovog pravca. Njena proučavanja prošla su kroz izvesnu evoluciju pre nego što je razvila originalnu i dalekosežnu koncepciju. Rezultate svojih istraživanja izložila je u knjigama „Sintaksičke osnove balkanskog jezičkog saveza” (1979), „Lingvističke osnove balkanskog modela sveta” (1990), „Kretanje i put u balkanskom modelu sveta” (1999) i „Model sveta i njegove lingvističke osnove” (2005). Osnovni i početni metod Tatjane Civjan je lingvistika teksta. Pošto balkanskoj kulturi pristupa kao jedinstvenoj i različitoj od drugih kultura, ona nastoji da utvrdi šta je zajedničko kulturama Balkanskog poluostrva, šta je to šta ih čini jedinstvenim, kao i ono po čemu su one različite od svih drugih kultura. Već i uporedna analiza strukture jezika balkanskih naroda u knjizi „Sintaksičke osnove balkanskog jezičkog saveza” donosi niz zanimljivih fundamentalnih zaključaka; jedan od njih je postojanje tendencije ka agramatizmu 116


i deiktički kostur teksta, određen strogim ograničenjima za mnoge elemente s nepotpunim značenjem (predloge, veznike, zameničke klitike), što govori o „mogućnosti različitih interpretacija, tj. od početka postuliranoj ambivalenosti”, koji su karakteristični za sve balkanske jezike, odnosno za teorijski model balkanskog jezičkog saveza. Ovi nalazi su prisutni u daljem radu T. Civjan, koji prerasta okvire balkanske lingvistike i dobija multidisciplinaran karakter, uključuje folklor i mitologiju, književnost i kulturu. Koristeći teorijski pojam model sveta, Tatjana Civjan uvodi u nauku i opisuje balkanski model sveta. Kao što je poznato, radi se o „zbiru predstava o svetu, u njihovom sistemskom i operativnom aspektu”. Model sveta opisuje se pomoću semiotičkih opozicija, a u okviru njega opisuju se i „balkanski prostor”, „balkansko vreme” i položaj čoveka u prostoru i vremenu. Rezultat sveobuhvatnog multidisciplinarnog pristupa kulturi Balkana od najstarijih vremena (uključujući i starobalkansku neoneolitsku civilizaciju) i različitim nacionalnim tradicijama jeste teorijsko uopštavanje najvišeg reda. Namerno je izabran fragmentarni metod, pri kojem se „detalji ispuštaju u korist opšte slike”, odnosno ne opisuju se sve opozicije već se ukazuju najizrazitije i presudne tačke kako bi se stvorila predstava o suštini balkanskog modela sveta. Balkanski model sveta – jedinstva u različitosti – zaista 117


je poseban i različit od drugih, i na određen način – fascinantan. Nije ga jednostavno prepričati i sažeti, pošto je izuzetno složen i sastoji se od velikog broja elemenata koji su na suptilan način međusobno povezani. Kao i za balkanski jezički savez, i za balkanski model sveta karakteristični su ambivalentnost i neodređenost, jedna te ista pojava je nosilac suprotstavljenih značenja (fenomen pastirstva – centralni u balkanskom modelu sveta), u stalnom je kretanju i promenama kojima se ne može sagledati početak i kraj, što upućuje i na „balkanski makrokontekst” (V. N. Toporov), označen kao „trepereći”. U narednoj knjizi „Kretanje i put u balkanskom modelu sveta” Tatjana Civjan se ograničila na jedan od najvažnijih segmenata u balkanskom modelu sveta – kretanje i put, dok je knjiga „Model sveta i njegove lingvističke osnove” zapravo drugo, prošireno izdanje već klasičnog dela „Lingvističke osnove balkanskog modela sveta”. Naši čitaoci su se dosad mogli upoznati s pojedinim odlomcima iz knjige „Lingvističke osnove balkanskog modela sveta” u „Sveskama zadužbine Ive Andrića” (14, 1998: „O balkanskom modelu sveta”) i „Ruskom almanahu” (8, 2000: „Analiza pesme K. Kavafija Na brodu”), ali čini nam se da ova uticajna i referentna dela zaslužuju da budu i u celosti prevedena na srpski. Tatjana Civjan se u svom istraživanju poziva na mnoge 118


pojave iz jugoslovenske i srpske kulture, a u knjigama su citirani i brojni domaći autori.

119


IZ POSEBNOG UGLA Dvadeset i više godina od početka promena u ruskoj književnosti, kada su tokom perestrojke ukinute postojeće zabrane, još uvek se pojavljuju značajne publikacije iz književne baštine. Neke od njih ističu se svojom književnom vrednošću i bitno menjaju našu predstavu o istoriji ruske književnosti. Jedno od takvih dela je obimna knjiga Sergeja Nikolajeviča Durilina „U vlastitom kutku”. Knjiga je objavljena u memoarskoj ediciji „Bliska prošlost” izdavača „Mlada garda”, mada se ne radi o memoarskoj literaturi u pravom smislu reči. Sergej Nikolajevič Durilin (1886-1954) istaknuti je poslenik ruske kulture. U sovjetsko doba bio je prvenstveno poznat kao višestrani stručnjak – teatrolog, istoričar književnosti i umetnosti, arheolog i etnograf. U ovom periodu objavio je preko sedamsto radova iz tih oblasti. Durilin je, međutim, delovao i pre Oktobarske revolucije kao religiozni filozof. I tada je bio izuzetno plodan autor, a bio je i aktivan učesnik religiozno-filozofskog pokreta. Njegovi pogledi prošli 120


su kroz evoluciju karakterističnu za rusku inteligenciju tog doba: od revolucionarne prakse u mladosti preko Tolstojevog učenja i modernizma u umetnosti do religiozne filozofije. Pisao je i književna dela – pesme i prozu, koje su savremenici cenili, i koji, po svemu sudeći, zaslužuju izvlačenje iz zaborava. Godine 1920. postao je sveštenik, a dve godine kasnije je uhapšen i prognan; to se ponovilo i 1927, i tada je ostao u progonstvu sve do 1933. Za razliku od drugih pripadnika ruskog religiozno-filozofskog pokreta, on ne samo da je ostao u Sovjetskoj Rusiji i preživeo kaznene mere (koje su prilikom prvog hapšenja i progonstva bile ublažene na zauzimanje Lunačarskog i poznatih kulturnih radnika) nego je nastavio da deluje u kulturi u novim uslovima. Knjigu „U vlastitom kutku” čine četrnaest svezaka beležaka, koje je autor vodio iz dana u dan u periodu 1924-1932. Beleške nisu bile namenjene za objavljivanje, pisao ih je za sebe. One obuhvataju upravo period progonstva u Čeljabinsk, Tomsk i Kiržač, s kratkom pauzom između dva progonstva, tokom koje Durilin živi u Moskvi i na Krimu. Poslednja, četrnaesta sveska nastavljena je 1939. u Podmoskovlju, a pojedine dopune pisac je unosio u knjigu tokom kasnijih čitanja 1939, 1941. i 1944. godine. „U vlastitom kutku” se može odrediti kao vrhunsko esejističko delo, nastalo u tradiciji Vasilija Rozanova („Usamljenosti”, „Opalo lišće”, „Apokalipsa našeg 121


doba”). Kao kod Rozanova, tekst se sastoji od fragmenata, zaokruženih manjih celina. Durilin se, međutim, znatno razlikuje od Rozanova, sa kojim je bio blizak i o kome mnogo piše u knjizi. Zahvaljujući svojoj neobičnoj biografiji, Durilin je upoznao veliki broj ljudi značajnih za rusku kulturu i često se nalazio u samom centru izuzetnih događaja. Razgovarao je sa Lavom Tolstojem, sarađivao sa Andrejem Belim, prvi je podržao Borisa Pasternaka, družio se sa slikarom Nesterovim, izvršavao poslednju volju Vasilija Rozanova, posećivao poslednje starce u manastiru Optina. Ali i sam je bio originalan mislilac i dobar pisac. Knjigu „U vlastitom kutku” odlikuje ličan odnos prema ruskoj kulturi. Čitav piščev život posvećen je ruskoj kulturi, i ruska kultura (uz večne teme života, smrti, prirode, vere) jedna je od osnovnih tema knjige. Durilin beleži svoja razmišljanja i sećanja, po pravilu, o stvarima koje su za njega najvažnije. Delo sadrži neprocenjivu građu iz istorije ruske kulture, pošto, između ostalog, registruje mnoštvo pojedinosti koje nisu poznate iz drugih izvora. Pisac nastoji da sačuva i dragocene podatke koje je čuo od drugih ljudi. U isti mah, zbog svoje izvanredne informisanosti i zainteresovanosti za predmet, on je u stanju da ponudi i vlastito tumačenje pojava, događaja i dela, odnosno svojevrsnu skrivenu istoriju književnosti. 122


Delo je napisano na visini svog predmeta, na zavidnom stilskom nivou. Durilinov stil je neusiljen, precizan i pregledan, bez preterivanja bilo koje vrste i predstavlja posebnu vrednost dela. Povremeno, uvek nekim povodom, u knjizi nailazimo na njegove pesme, koje nas podsete da su one pre revolucije s pravom bile uključivane u antologije. Originalna i neobična knjiga „U vlastitom kutku” je takođe svojevrstan komentar na rusku književnost XIX i XX veka. Pisac govori na osnovu vlastitog iskustva i uzima u obzir istorijsko iskustvo, koje uključuje revoluciju i njene posledice. Tako, na primer, kao neko ko je potekao iz trgovačkog staleža, kritički se osvrće na drame Ostrovskog, ili pak, sagledavajući istorijski razvoj, konstatuje kraj linije ruske književnosti koja se pruža od Puškina do Dostojevskog i završava sa Čehovim i Rozanovim. Posebnu težinu tim komentarima daju, s jedne strane, sama ličnost Sergeja Nikolajeviča Durilina, a s druge – činjenica da on poznaje ono o čemu govori. Verovatno ne treba ni reći da kod Durilina nema političke opredeljenosti i da se njegova razmišljanja odvijaju u fundamentalnijim religioznim i kulturološkim kategorijama. G. J. Pomeranceva, autorka obimnog predgovora u knjizi – svojevrsne studije o S. N. Durilinu, smatra da je „U vlastitom kutku” najvažnije delo ovog mislioca, naučnika i pisca. Po našem mišljenju, knjiga ima i značajno mesto u ruskoj književnosti i može se 123


slobodno reći da je napisana na liniji velike ruske knjiŞevnosti.

124


SLUČAJ ANE GORENKO Kada se odlučila da kao književni pseudonim upotrebi prezime svoje prababe po majčinoj liniji, Ana Ahmatova sigurno nije pomišljala da će se njeno pravo ime i prezime naći u istoriji ruske književnosti. Međutim, upravo to se dogodilo. Pseudonim Ana Gorenko izabrala je mlada pesnikinja Ana Karpa (19721999), možda najznačajniji pesnik u ruskoj poeziji devedesetih godina prošlog veka. Ana Gorenko je po mnogo čemu specifična pojava. Poreklom je iz moldavske provincije, u ranoj mladosti živela je kratko u Lenjingradu, odakle je, kao sedamnaestogodišnjakinja, emigrirala u Izrael. Pisala je na ruskom jeziku (ruski jezik je bio zvanični jezik u Sovjetskom Savezu) i formirala se na osnovu ruske kulture. U Izraelu je živela nesređenim životom, koji su obeležile brojne ljubavne veze i zavisnost od droge. Vrlo retko je objavljivala, u lokalnim zbornicima i časopisima na ruskom jeziku. Smatrala je da pripada izraelskoj književnosti, ali da piše na ruskom jeziku; pored toga, poslednjih godinu dana života izjavljivala 125


je prijateljima da se „vraća u Peterburg, zauvek”. Umrla je u dvadeset sedmoj godini od predoziranja. Napisala je svega šezdesetak pesama, koje su nakon njene smrti objavljene u Izraelu (2000) i Rusiji (2003). Delo Ane Gorenko može poslužiti kao jedan od ubedljivijih dokaza za tezu o međunarodnoj ruskoj književnosti (MRL), koju je lansirao Aleksandar Baraš. Po njemu, u decentralizovanoj ruskoj književnosti značajan književni tekst može nastati na bilo kom mestu u svetu, gdegod njegov autor živi, odnosno pripadnost ruskoj književnosti više se ne određuje geografski ili politički nego jezički, na isti način kao i u drugim velikim svetskim književnostima. Poeziju Ane Gorenko oblikovala su tri velika uticaja. Pre svega, uticaj ruske poezije, zaključno s lenjingradskom nezvaničnom poezijom, kojoj je i formalno pripadala na početku svog stvaralaštva. Zatim uticaj izraelske poezije, u okviru koje je pesnikinja otkrila bliske pesnike (među njima i najvažniju za nju – Jonu Volah). I napokon, uticaj moderne svetske poezije u najopštijem smislu, za koji neki tumači njene poezije (na primer Danila Davidov) smatraju da je prelomljen kroz savremenu kontrakulturu. Ovi uticaji su se ukrstili u poeziji Ane Gorenko i doveli do originalnih rezultata. Dominantni motivi u njenoj poeziji su – sveobuhvatna potraga za identitetom, koja se odvija kako na poetičkom tako i na egzistencijalnom i nacionalnom 126


planu, i psihodelija, povezana sa upotrebom narkotika. Potraga za identitetom je upadljiva uprkos naglašenom programskom stavu koji izbegava samoodređenje i socijalizaciju. Ovaj paradoksalni momenat unosi dramatičnost, koju pojačava raskorak između želje za pripadanjem i stvarnog pesnikinjinog stanja. Iz njenih pesmama, koje su biografski obojene, može se saznati da ona često noćiva na ulici ili pak da nije u stanju da jede. Za neobičnu slikovnost zaslužno je korišćenje droge. Ono što je Anu Gorenko, međutim, učinilo najvažnijim mladim pesnikom (kritičar Danila Davidov smatra da su upravo kod nje najsnažnije izražene tendencije koje karakterišu čitavu pesničku generaciju) jeste usvajanje tekovina moderne svetske poezije koje nisu bile uobičajene za rusku poeziju. Njihovo prilagođavanje ruskoj poetskoj tradiciji donelo je nov kvalitet i otvorilo nove mogućnosti. Radikalan životni stav Ane Gorenko nije se mogao ostvariti bez radikalnih i modernih postupaka. Po svojoj sudbini i sadržaju svoje poezije Ana Gorenko spada u uklete pesnike. Porede je sa Silvijom Plat i Borisom Poplavskim. Može se porediti sa Remboom zbog radikalnosti i „divljeg” izraza. Njen poetski svet je privlačan i istovremeno zamagljen, zagonetan, zatvoren, traži dalje tumačenje. On ne samo da poseduje element trancsendencije već je to možda i njegov najvažniji deo. 127


Podeljena između Rusije, Izraela i opredeljenja za opštije shvatanje čovečanstva, nužnosti socijalizacije i generacijske negacije svega postojećeg, visoke kulture i narkotičke subkulture, autsajder u životu i književnosti, Ana Gorenko je na kraju našla svoje mesto u ruskoj poeziji, za koju je njen maksimalistički i beskompromisni učinak bio izuzetno dragocen.

128


ČETVRT VEKA POKRETA „MIĆKE” Pre dvadeset pet godina, u tekstu pod naslovom „Mićke”, slikar Vladimir Šinkarjov je na šaljiv način opisao svog kolegu Dmitrija Šagina. Iz tog teksta razvio se umetnički pokret koji je obeležio kraj dvadesetog veka u ruskoj kulturi. Pokret, koji je nastao u prijateljskom krugu lenjingradskih slikara, imao je likovnu i književnu stranu, a svoj uticaj proširio je i na druge umetnosti. U središtu pokreta „Mićke” je određena filozofija života koju su upražnjavali njegovi osnivači. Iako bez političkog angažmana, on nije bio bez političke obojenosti, pre svega zbog isključivog usmerenja na privatni život. Za članove su karakteristični posebna leksika i način ponašanja. Koristi se ograničen broj žargonskih izraza, koji mogu imati ili drugačije značenje od uobičajenog ili više značenja. Poseban naglasak je na društvenoj strani, koju odlikuju specifični humor, dobronamernost i toplina. Orijentacija na prirodnost i životna zadovoljstva, među kojima istaknuto mesto ima piće kao centralni motiv u mitologiji „Mićki”, takođe je 129


važna odlika pokreta. Vladimir Šinkarjov konstatuje da pokret razvija i razrađuje tip simpatičnog mangupa, koji je, ako se izuzme tip sveca, možda najsimpatičniji tip u ruskoj kulturi. Tokom četvrt veka pokret se razgranao. Kako su učesnici starili, prestao je da bude omladinski i prerastao je lokalni okvir, stekao je sledbenike u Moskvi i u inostranstvu, u redovima ruske emigracije. Proširio se i na druge umetnosti – rok-muziku, film, fotografiju. Postao je prepoznatljiv ruski brend, popularan i na Zapadu. O njihovom prvom gostovanju u inostranstvu snimljen je film „Mićke u Evropi”, u režiji Alekseja Učitelja, za koji je muziku napisao Boris Grebenščikov, vođa grupe „Akvarijum” (1990). Osnovni doprinos grupe „Mićke” je u oblasti slikarstva. Većina članova grupe su slikari koji neguju vlastiti izraz i međusobno su dosta različiti. Njihov rad, međutim, ima i neke zajedničke odlike. U novim okolnostima oni razvijaju tradiciju ruskog narodnog crteža (lubok), s njegovim karakterističnim motivima, kao što su slavlja i prizori iz svakodnevice. Istovremeno usvojili su i razvijaju dostignuća ruske avangarde. Pošto često prikazuju sebe, odnosno urbanu umetničku i intelektualnu sredinu, rezultat je veoma neobičan. Za slikare iz ovog kruga travestija je nezaobilazan postupak. Oni se na kreativan i dobrodušan način poigravaju s nespojivim elementima iz tradicije, između ostalog – iz istorije i kulture, na taj način što ih 130


stavljaju jedne pored drugih. Tako se, na primer, Mićke na slikama mogu vrlo lako naći u društvu s Puškinom i Ljermontovim. Zbog obilja referenci na njihovim delima „Mićke” važe za prethodnike ruskog postmodernizma. Ali za razliku od kasnijeg pravca, koji je proklamovao distanciranost, dela „Mićki” emocionalno su obojena. Beogradska publika bila je u prilici da se upozna s likovnim ostvarenjima grupe „Mićke” na reprezentativnoj izložbi u Ruskom domu u novembru 2005. godine, koja, nažalost, nije imala odgovarajući publicitet. Mnogi članovi grupe su autori književnih dela u duhu estetike „Mićki”. Ova produkcija je neujednačena, a obuhvata skoro sve književne žanrove, pa i neke retke u savremenoj književnosti, na primer basne. „Mićke” naglašavaju povezanost s prirodom, pa rado i često pišu o životinjama. Najvažniji autor iz ove grupe je Vladimir Šinkarjov. On je krajem osamdesetih godina napisao povest „Maksim i Fjodor”, koja se širila u samizdatu. Junaci pripovesti su alkoholičari, a delo predstavlja montažu fragmenata koji pripadaju različitim književnim žanrovima. Menjajući način gledanja na stvari, autor relativizuje stereotipe svih vrsta. Manifest „Mićki” je nakon početnog teksta iz 1983. godine dobio još sedam nastavaka i brojne dodatke, u kojima se razmatra odnos „Mićki” prema kulturi, moralu, progresu i drugim temama. Roman „Papuanac iz Hondurasa” (1987) ima za osnovu 131


televizijsku seriju koju gleda i komentariše glavni junak. Šinkarjovljeva dela, koja su pristupačna, zabavna i duhovita, imaju narodski karakter i smatraju se književnim spomenicima epohe. Drugi autori iz ove grupe su Dmitrij Šagin, Viktor Tihomirov, Olga i Aleksandar Florenski, Vasilij Golubejev i Vladimir Jaške. Treba pomenuti i da je tekst često sastavni deo crteža i slika „Mićki”, te oni, prema tome, poseduju literarnu komponentu. Dela grupe „Mićke” bliska su narodnoj estetici i imaju demokratski karakter. Ona predstavljaju svojevrstan odraz ruskog mentaliteta. Zbog svog pozitivnog stava u prilikama koje zapravo nikad nisu povoljne ova ostvarenja snažno afirmišu život. I mada su najveći dometi grupe verovatno već postignuti, s obzirom na veliku i raznovrsnu aktivnost učesnika i stalni pritok novih članova, pokret „Mićki” je još daleko od završetka.

132


RUSIJA KAO OSTRVO Promene koje su se dogodile u svetu u poslednjih dvadesetak godina dovele su do toga da se u Rusiji razvio izolacionizam kao škola mišljenja. Ovaj pravac vezuje se za radove Vadima Cimburskog, mada je ideološki uobličen još sedamdesetih godina prošlog veka u disidentskom delovanju Aleksandra Solženjicina. Vadim Cimburski (1957) po obrazovanju je klasični filolog. Zajedno sa A. Gindinim napisao je knjigu „Homer i istorija Istočnog Sredozemlja” (1996), posvećenu istoriji Troje i njenih suseda. Krajem osamdesetih godina prošlog veka počeo je da piše članke i radove na političke teme, pridržavajući se liberalnih shvatanja. Tada je, zajedno s Denisom Dragunskim, razradio projekat liberalne Imperije Demokratskog Severa (SAD, Rusija i ujedinjena Evropa) kao osnove svetskog poretka. Proslavio se 1993. godine člankom „Ostrvo Rusija”, u kojem je formulisao svoju koncepciju. Pod istim naslovom, prošle godine, u izdanju Instituta za nacionalnu strategiju, objavljeni su 133


njegovi izabrani članci iz perioda 1993-2006; stručna javnost ocenila je izlazak ove knjige kao „važan događaj”. Cimburski se pre svega bavi filozofijom istorije i teorijom civilizacija. U tekstu „Ostrvo Rusija” pokušao je da utvrdi šta čini identitet Rusije kroz istoriju. Kako bi došao do odgovora na to pitanje, on prvo određuje Rusiju kao posebnu civilizaciju. Zatim, služeći se pojmovima klasične geopolitike (Makinder, Spajkmen), paradoksalno zaključuje da je teorijski model (patern) koji opisuje Rusiju – ostrvo. Naime, on smatra da ruska civilizacija, kao mlađa civilizacija, nastaje u XVI veku, a da njen teritorijalni okvir odgovara granicama koje je Rusija imala u XVII veku – pre Petra Velikog (i koje se uglavnom poklapaju sa sadašnjim granicama Ruske federacije). Civilizacije se razvijaju prema obrascu koji su utvrdili Špengler i Tojnbi. Pošto u današnjim uslovima, obeleženim evroatlantskom dominacijom, zakasnela ruska civilizacija još nije ostvarila pun razvoj, pred njom je alternativa – da bude podeljena u jedinstvenom svetu (drugim rečima, da nestane) ili da opstane u podeljenom svetu. On veruje da sadašnja ruska situacija ima i značajne prednosti, koje omogućavaju Rusiji da se drži po strani od potencijalno katastrofalnih tendencija savremene istorije što vode ka „sukobu civilizacija”. Tekstovi Cimburskog napisani su sa „zastrašujućom” erudicijom (A. Janov) i – u špenglerovskoj tradiciji – puni su otkrića i novih i 134


originalnih interpretacija. Istovremeno, autor je svestan teorijskih ograničenja i uslovljenosti zaključaka istorijskom konjunkturom, pa i sam često koriguje i razvija svoje teorijske postavke. Polazeći od ideje o Rusiji-ostrvu, Cimburski formuliše koncepciju Velikog Limitrofa (nezavisno od njega ovu koncepciju predložio je i voronješki istraživač Sergej Hatuncev). U terminologiji Cimburskog limitrofi su zemlje koje imaju prelazan položaj među civilizacijama, poseduju osobine različitih civilizacija, ali u pravom smislu ne pripadaju nijednoj od njih. Duž cele ruske granice proteže se pojas takvih zemalja i one čine Veliki Limitrof. Po Cimburskom, u Veliki Limitrof spadaju sve balkanske zemlje, kao i čitava Istočna Evropa. Odnose Rusije sa Evropom Cimburski opisuje pomoću ciklusa „otmica Evrope”. Iako se radi o dve različite civilizacije, Rusija se u određenim periodima ponaša kao deo Evrope, a njena elita prihvata evropske vrednosti. Cimburski smatra da u ovom slučaju zapravo dolazi do pseudomorfoze, odnosno izgradnje originalnih sadržaja u tuđim formama. Sovjetski period on vidi kao vrhunac jednoipovekovnog perioda u ruskoj istoriji koji je počeo otprilike 18301840 i još se nije završio. To je veoma važan period „gradske revolucije”, koji se događa u svakoj civilizaciji, kada dolazi do prevlasti grada nad selom i formiranja građanske svesti, a prati ga snažna religiozno-ideloška 135


aktivnost (tu ulogu igra komunistička ideologija). Za dinamičku morfologiju civilizacija Lenjin je figura u rangu Muhameda, Pitagore i Kromvela. Iako za sebe kaže da je ravnodušan prema religiji, Cimburski je u studiji „Apokalipsa za danas” ponudio svoje tumačenje „Otkrivenja Jovanovog”, u kom naglašava razliku između nadistorijskog i uobičajenog istorijskog shvatanja svetskih zbivanja. Ovaj tekst sadrži i tumačenje imena Armagedon kao makedonske planine (planina na hebrejskom je – har-, dok je prihvaćeni toponim Megido u Palestini fonetski neadekvatan i nalazi se u ravnici); kasnije, u istom tekstu autor povezuje Armagedon s bombardovanjem Srbije 1999. godine. Proučavanja Vadima Cimburskog zadiru u brojne društvene discipline. Ona istovremeno imaju težinu naučnih radova i filozofskih dela. Teorijski su originalna, a imaju i praktičnu stranu. S obzirom na to da su i uticajna, nesumnjivo zaslužuju pažnju.

136


PRVA KNJIGA O ŠALAMOVU O Varlamu Šalamovu (1907-1982), iako važi za velikog ruskog pisca i jednog od najvažnijih autora o logorskoj tematici, ne postoji obimna literatura. Njegovo delo nije u dovoljnoj meri proučeno s književnog i kulturološkog stanovišta. Tek krajem prošle godine, prilikom obeležavanja sto godina od piščevog rođenja, pojavila se prva ruska studija o njemu. Knjiga „Varlam Šalamov i njegovi savremenici” izašla je u piščevom rodnom gradu Vologdi, a autor je njegov zemljak, novinar i kulturolog Valerij Jesipov. Jesipov se bavi Šalamovim od 1989. godine (autor je i prvog televizijskog filma o njemu), priredio je tri sveske „Šalamovskog zbornika” (1994, 1997, 2002). Dok je piščeva stogodišnjica relativno skromno obeležena (prikazana je televizijska serija „Lenjinovo zaveštanje” – ekranizacija „Priča s Kolime”, u Moskvi i Berlinu održane su naučne konferencije, izašla je memoarska knjiga I. Sirotinske „Moj prijatelj Varlam Šalamov”), Jesipovljeva monografija je imala veliki publicitet u ruskim sredstvima informisanja. 137


Knjiga „Varlam Šalamov i njegovi savremenici” sastoji se od dva dela: prvi deo, „Kraj Bronzanog konjanika”, faktički je zasebna studija koja se bavi Šalamovljevim odnosima s Pasternakom, Solženjicinom i pesnikom Aleksandrom Tvardovskim, urednikom časopisa „Novi mir”, dok drugi deo čine članci na različite teme (o Šalamovljevim prijateljima, Bunjin u delu V. Šalamova, uporedna analiza Šalamov – Kami, Šalamov na filmu, D. S. Lihačov i V. Šalamov). Po autorovim rečima, osnovna tema knjige je odnos umetnosti i vlasti. Jesipov razmatra Šalamova u širokom literarnom i istorijskom kontekstu. Po njegovom mišljenju, recepcija Šalamovljevog dela opterećena je brojnim stereotipima vezanim za doba hladnog rata i reinterpretaciju ruske istorije nakon sloma komunističkog sistema. Problematiku ovog perioda potrebno je ponovo sagledati s obzirom na istorijsku distancu i novostečena iskustva. Ovaj period je sada proučen bolje nego pre pedeset ili čak deset godina, a istraživanja se i dalje nastavljaju i produbljuju. Pored preispitivanja već poznate građe, Jesipov koristi brojna nova saznanja, koja često još nisu postala opšte mesto u nauci, a kulturološki pristup mu omogućuje velika uopštavanja. Zbog važnosti teme i originalnosti autorovog razmišljanja knjiga „Varlam Šalamov i njegovi savremenici” prevazilazi okvire filologije i predstavlja društveni događaj. 138


Jesipov dokazuje da je Šalamov najznačajniji logorski pisac u Rusiji. On to nije samo zbog najboljeg poznavanja teme (Šalamov je služio dve kazne u logorima, 1929-1932 i 1937-1953, jedan deo u najtežim uslovima) već pre svega zbog književne vrednosti njegove proze. Zbog toga sve u vezi sa Šalamovim dobija poseban značaj – od njegove biografije do književnih i životnih pogleda. Centralne glave knjige posvećene su odnosima Šalamova i Solženjicina. Solženjicin je za Jesipova, kao i za Šalamova, veliki manipulator logorskom tematikom. Konstatujući da su u svetu i Rusiji koncepcije koje je predložio Solženjicin danas vladajuće, Jesipov ih podrobno analizira na osnovu činjenične građe i nalazi da ne odgovaraju stvarnosti. Na primer, brojka od 66,7 miliona stradalih u sovjetskom represivnom sistemu, koju je Solženjicin naveo u „Arhipelagu GULAG” i koja je kasnije poslužila da se Sovjetski Savez proglasi „imperijom zla”, preuveličana je deset puta. Solženjicin je književnost podredio politici i zbog svog političkog delovanja snosi veliku odgovornost za istorijske događaje na kraju XX veka. Različiti politički pogledi obeležili su i njegove odnose s Varlamom Šalamovim (Jesipov pedantno beleži sve problematične oblike Solženjicinovog ponašanja). Šalamov je svoje mišljenje o tome izrazio u pismu koje je napisao Solženjicinu 1974. godine: „Pouzdano znam da je Pasternak bio žrtva hladnog rata, dok ste vi – njegovo oruđe”. Za 139


rusku budućnost daleko veći značaj od Solženjicinovog delovanja imaju Šalamovljev moralni lik i njegovi pogledi. Šalamov je bio protiv pedagoške funkcije književnosti i smatrao je da se književnost može vrednovati samo prema književnim merilima. Uprkos teškom vlastitom iskustvu, on nije osporavao društvene promene do kojih je došlo s revolucijom. Njegove sociološke opservacije o životu u logoru imaju i širi društveni značaj, a njegova proza nema samo dokumentarni karakter, već sadrži i egzistencijalnu dimenziju. Ni ostali Šalamovljevi odnosi koji se razmatraju u knjizi nisu ništa manje dramatični. Jesipov sistematizuje obimnu građu i demistifikuje Šalamovljevu književnu i ljudsku reputaciju, koju su uglavnom formirali oni koji mu nisu bili naklonjeni. Pokazuje se da je takav rad bio zaista neophodan da bi se Varlam Šalamov predstavio u pravom svetlu.

140


KRAJ JEDNE EPOHE Aleksandar Solženjicin je bez sumnje velika figura društvene i književne istorije XX veka. Ako se za pravi početak dvadesetog veka uzme početak Prvog svetskog rata, kao što je smatrala Ahmatova, Solženjicin je proživeo gotovo ceo dvadeseti vek. Umro je nekoliko meseci pre nego što je napunio devedeset godina. Prošao je kroz idejnu evoluciju, karakterističnu i za druge ruske intelektualce. Prvo je bio zagriženi komunista, zatim ga posećuju sumnje, da bi, pošto su otkrivene, dospeo u logor. To je prelomna tačka njegovog života, koju je kasnije uvek naglašavao. Izašao je iz zatočeništva posle Staljinove smrti. Debitovao je 1962. godine pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča”, u novembarskom broju časopisa „Novi mir”, koja je predstavljala jedan od najvećih dometa destaljinizacije. Nakon toga postaje vodeća ličnost liberalnog pokreta u ruskom društvu, po svom značaju uporediva jedino s figurom Andreja Saharova. S vremenom on sve više profiliše svoju disidentsku 141


poziciju, koja se može okarakterisati kao nacionalna i konzervativna. Vrhunac Solženjicinovog disidentskog delovanja je „Arhipelag GULAG”, monumentalna trotomna studija o sovjetskom kaznenom sistemu. Ovo delo bacilo je novu svetlost na sovjetski period ruske istorije, a imalo je i globalne političke posledice. Posle objavljivanja „Arhipelaga GULAG” na Zapadu Solženjicin je 1974. godine deportovan u Zapadnu Nemačku i oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo. Svoju političku misiju nastavio je u emigraciji tokom narednih dvadeset godina, da bi 1991. dočekao kraj komunističkog uređenja protiv kojeg se borio. Vratio se u novu Rusiju 1994. godine, gde je, uprkos povučenosti, igrao zapaženu ulogu u javnom životu sve do svoje smrti. Ostavio je iza sebe ogromno književno delo. Novo izdanje njegovih sabranih dela sastoji se od 30 tomova. Pored beletristike tu su istorijske studije, ideološki, politički i publicistički tekstovi, književna kritika, uspomene i razni dokumenti. Njegovo stvaralaštvo poseduje najmanje dve strane – čisto književnu i ideološku. Svaka od njih je značajna na svoj način. Solženjicinovo književno delo spada među ona koja su promenila svoje čitaoce. Uticaj „Jednog dana Ivana Denisoviča” i „Arhipelaga Gulag” na savremenike ne može se porediti ni sa čim u svetskoj književnosti. Zbog toga ove knjige imaju ne samo književnu dimenziju već i društvenu. „Jedan dan Ivana Denisoviča” na velika 142


vrata uveo je u književnost temu sovjetskih logora. To je i danas najneospornije i najviše vrednovano Solženjicinovo delo u Rusiji. Zatim se Solženjicin potvrdio kao autor romanâ „Odeljenje za rak” i „U prvom krugu”, koji su mu 1970. godine doneli Nobelovu nagradu. To su klasični romani, nastali na autobiografskom materijalu, u kojima dominira logorska tematika. Kasnije se pisac posvetio pisanju velikog romana o ruskoj revoluciji. Smatrao je da je ruska revolucija velika katastrofa i presudan istorijski događaj. Zbog toga je, po njemu, trebalo umetničkim sredstvima istražiti zašto je do nje došlo. Ova višetomna epopeja pod naslovom „Crveni točak” predstavlja poduhvat bez presedana – to je i istorijsko istraživanje, i avangardno delo, i klasična ruska proza. No, uprkos autorovom trudu i značaju problematike, „Crveni točak” za sada nailazi na znatno manji odjek od njegovih ranijih dela, a suočava se i s mnogobrojnim osporavanjima. Solženjicinove dvotomne uspomene „Bolo se tele s hrastom” i „Zrnce dospelo između dva žrvnja” takođe imaju sve odlike vrsnih književnih dela, a spadaju i među najčitanije njegove knjige. Solženjicin kao ideolog deluje prvo u okviru disidentskog pokreta koji tokom Hruščovljeve i Brežnjevljeve vladavine nastoji da artikuliše puteve razvoja sovjetskog društva. Kao i drugi autori, on se zalaže za veću liberalizaciju društva. Klasični tekstovi iz 143


ovog perioda su „Pismo Četvrtom Kongresu pisaca” (1967) i „Pismo vođama Sovjetskog Saveza” (1974). U zborniku „Ispod naslaga” (1974) zajedno sa istomišljenicima Solženjicin razrađuje strategiju razvoja Rusije posle kraja komunističkog sistema. Tada se ispostavlja da on ima drugačije viđenje ovog procesa od većine pripadnika disidentskog pokreta, koji su bili na liberalnim pozicijama. Od tada datiraju podele među njegovim čitaocima, koje su se prenele i u emigraciju, a kasnije i na Zapad, nakon kritike koju je Solženjicin uputio zapadnim društvima. U središtu njegovih pogleda je borba protiv komunizma, koji za njega predstavlja zlo od kog treba osloboditi Rusiju. Budućnost Rusije posle Sovjetskog Saveza Solženjicin je video u ruskom projektu, odnosno u nezavisnoj Rusiji i Slovenskom savezu, koji, po njemu, treba da čine Rusija, Belorusija, Ukrajina i Kazahstan. Njegov angažman na ovom polju imao je veliki uticaj i delimično se ostvario. Ove svoje ideje on je s vremenom razvijao i modifikovao prema novim okolnostima. Solženjicin je bio i srpski akademik, i naša sredina ga je prihvatala kao velikog ruskog pisca, koji baštini i tradiciju i angažman ruske klasične književnosti. Istorija recepcije njeogovog dela kod nas nije mala. Međutim, voluntarizam istorijskih pogleda Aleksandra Solženjicina ogleda se i u odnosu prema srpskoj temi. Naime, pošto je Prvi svetski rat izazvao rusku 144


revoluciju, on je smatrao da ruska drĹžava nije smela da uÄ?estvuje u njemu.

145


SRBIJA NA SAJMU KNJIGA U MOSKVI Dvadeset prvi Međunarodni sajam knjiga održan je u Moskvi od trećeg do devetog septembra. Među mnogim književnim sajmovima u Rusiji Moskovski sajam je najveći i jedini ima nacionalni karakter. Pored stranih učesnika, na njemu se okupljaju izdavači iz cele Rusije i manifestacija nudi jedinstvenu priliku da se stvori kompletna predstava o stanju izdavaštva u Rusiji. Tradicionalno sajam se održava na VDNH – Izložbi dostignuća narodne privrede – velikom sajamskom kompleksu iz Staljinovog doba, koji predstavlja arhitektonski spomenik tog vremena. Sajamski sadržaji smešteni su u dva velika paviljona, a deo aktivnosti odvija se i napolju, u prostoru između njih, u okruženju eksponata iz istorije ruske avijacije i kosmonautike. Kako se sajam iz godine u godine sve više širi, prvi put je zemlja-gost smeštena u poseban paviljon. Ovoga puta to je bila Ukrajina, kojoj je dodeljen bivši ukrajinski paviljon (svaka sovjetska republika imala je svoj paviljon u ovom kompleksu). 146


Ukrajina se predstavila sa četiri hiljade naslova i s brojnim autorima, od kojih je najpoznatiji Andrej Kurkov. Moskovski sajam ima i poslovni i prodajni karakter. Prvi dan sajma je zatvoren za publiku i predviđen je za ostvarivanje poslovnih kontakata. Tokom ostalih dana manifestaciju poseti oko trista hiljada posetilaca. Sve vreme trajanja sajma odvija se i veliki broj propratnih programa – susreti s vodećim ruskim i stranim piscima, specijalizovane izložbe, okrugli stolovi, reklamne akcije i dr. Kada je reč o brojkama, organizatori govore o više od 2500 izlagača (strani učesnici stižu iz 82 zemlje – prvi put iz svih zemalja Zajednice Nezavisnih Država i svih baltičkih država) i preko 180000 izloženih knjiga na ovogodišnjem sajmu. Zbog ogromne produkcije knjiga u Rusiji (110000 novih naslova godišnje) izdavači, pogotovo najveći, na Moskovskom sajmu knjiga ne nastupaju sa svojom celokupnom ponudom, nego, po pravilu, sa izborom iz ponude. Neki važni izdavači, iz tržišnih ili nekih drugih razloga, nisu na njemu prisutni, ili sudeluju samo povremeno ili simbolično. S druge strane, ovde se mogu naći značajna dela izdavača iz unutrašnjosti (recimo, s Kamčatke ili s Krima), koja ne dospevaju u knjižare velikih gradova. Napokon, treba reći da Moskovski sajam dobija veliki publicitet i uživa zvaničnu podršku. 147


Od događaja koji su obeležili ovogodišnji sajam vredi pomenuti veliku ekspoziciju posvećenu Aleksandru Solženjicinu, koja je dočekivala posetioce na ulazu u drugi po važnosti, dvadeseti paviljon. Tu su se održavali susreti s piščevim čitaocima i prikladni programi, a skoro sve vreme bile su prisutne piščeva supruga Natalja Solženjicina i istoričarka književnosti Ljudmila Saraskina, pisac obimne Solženjicinove biografije koja je izašla za piščevog života. Među izdanjima ističu se sedmotomna sabrana dela Mihaila Zoščenka, novi tomovi sabranih dela Vasilija Rozanova, sjajne edicije „Život izuzetnih ljudi” i „Bliska prošlost” (izdavač „Mlada garda”), te „Književni spomenici” (izdavač „Nauka”). Na sajmu se pojavio i peti tom „Rečnika ruskih pisaca 1800-1917” – ova dragocena publikacija nije se mogla naći ni u specijalizovanim knjižarama. Vrlo dobro je zastupljena prevodna književnost – pažnju privlači odlično priređeni tom Paula Celana, dok je izdavač „Tekst” (prvi privatni izdavač, napunio je dvadeset godina) objavio više knjiga Irine Nemirovske i P. G. Vudhausa. Teško je ne uočiti i mnogo novih knjiga o ruskoj avangardi. I ove godine Srbija je zapaženo nastupila na Moskovskom sajmu knjiga. Prvi put je za organizaciju gostovanja bila zadužena Privredna komora Srbije, i to je uslovilo osmišljeniji pristup i uspešniju realizaciju. U središtu naše postavke bilo je predstavljanje savremene domaće književnosti i prevoda ruske 148


književnosti na srpski jezik. Nisu zapostavljene ni druge oblasti izdavaštva u okviru mogućnosti ograničenog izlagačkog prostora. Srpski štand je bio efektno vizuelno uređen, a izlaganje knjiga pratio je niz prikladnih materijala i sadržaja. U sastavu delegacije bili su pisci Mihajlo Pantić i Goran Petrović i književni kritičar Mladen Vesković, što je pomoglo pravljenju književnog programa. Na štandu, koji je bio vrlo dobro posećen, ostvareni su mnogobrojni kontakti s ruskim i stranim piscima, naučnicima, novinarima, izdavačima i političarima. (Sticajem okolnosti, naš štand je posetio bivši ruski premijer Viktor Černomirdin, i upravo je na njemu, pod svetlošću kamera i bliceva, potpisivao svoju knjigu na ukrajinskom jeziku). Mihajlo Pantić je održao uspelo predavanje o savremenoj srpskoj književnosti na Moskovskom univerzitetu, a poslednjeg dana veoma posećeno književno veče naši pisci održali su u srpskoj ambasadi, gde ih je pozdravio ambasador Stanimir Vukićević. Srpsko učešće na sajmu dobilo je značajan publicitet u sredstvima informisanja, dok je Goran Petrović, nakon četiri knjige prevedene na ruski jezik, blizu statusa književne zvezde u Rusiji. Po opštem mišljenju, novi pristup, uz složno delovanje članova delegacije (komesar Neda Nikolić Bobić), doprineo je uspešnom predstavljanju i pokazao pravac koji bi trebalo dalje razvijati. S obzirom na to da za našu književnost i kulturu u Rusiji postoji veliko interesovanje, učešće na Moskovskom sajmu 149


knjiga je svakako jedan od naÄ?ina da se na njega odgovori.

150


ZAMUĆENI IDENTITET Roman poznate dramske spisateljice i novinarke Olge Kučkine „U kuli čeone kosti ”, koji je prvo objavljen u časopisu „Družba narodov” (2008, 1), a potom i kao posebno izdanje, izazvao je veliki publicitet u ruskoj javnosti. Ovim delom Kučkina je ponovo skrenula pažnju na tajanstvenu ličnost vodećeg pisca ratne tematike Vladimira Bogomolova (1924-2003). Bogomolov je jedan od najpopularnijih ruskih pisaca, dela su mu prevedena na sve svetske jezike i imala su veliki broj izdanja. Pisao je isključivo o ratu. Izuzetno omiljen je njegov roman „Trenutak istine” (1974), koji govori o radu sovjetske kontraobaveštajne službe u Drugom svetskom ratu. Našoj publici Bogomolov je uglavnom poznat kao scenarista filma Andreja Tarkovskog „Ivanovo detinjstvo” (1962), koji je snimljen prema njegovoj ranoj priči „Ivan”. Sudbina Vladimira Bogomolova nije tipična za sovjetskog pisca. Pre svega, uprkos ogromnom uspehu svojih dela, on nije mnogo napisao – samo jedan roman i mali broj priča. Nije bio član komunističke 151


partije, ni Saveza pisaca u doba socijalizma. Olga Kučkina ga je upoznala 2000. godine i zabeležila je svoje razgovore s njim; on ih je pohvalio, ali nije dozvolio njihovo objavljivanje. Posle piščeve smrti Kučkina je objavila ove razgovore, ali onda je došlo do neočekivanog obrta. Javili su se ljudi koji su poznavali pisca i ispostavilo se da on nije bio osoba za koju se izdavao. Skoro ništa u njegovoj zvaničnoj biografiji nije odgovaralo istini, počev od godine rođenja. Pisac nije poticao iz seljačke porodice, kako je navodio, već iz kulturne sredine, otac mu je bio profesor prava, a majka je imala visoko obrazovanje i govorila strane jezike. Bio je jevrejskog porekla i prezivao se Vojtinski. Otac mu je stradao u Staljinovim čistkama 1943. godine, a stric Vladimir Vojtinski, poznati ekonomista i statističar, emigrirao je u SAD posle Oktobarske revolucije (kasnije je bio ekonomski savetnik Frenklina Ruzvelta). Po svemu sudeći, pisac nije učestvovao u ratu, u svakom slučaju nije nađena dokumentarna potvrda da jeste učestvovao, mada se ne zna gde je bio u periodu 1943-1945. Pored svega ostalog, u njegovom životu postoji tajna; piščeva majka i sestra zamolile su njegove poznanike da je ne otkrivaju, i ona ni ovom prilikom nije obelodanjena. S druge strane, Bogomolov je i svoju biografiju i svoje delo zasnovao na ratnoj epizodi. U rat je tobože otišao iz školske klupe i završio ga s kapetanskim činom. Četiri puta je odlikovan, pet puta ranjen, dve krhotine granate 152


ostale su mu u mozgu. Po toj verziji, posle rata kratko je radio u kontrašpijunaži u Berlinu, pre nego što je bezrazložno uhapšen i posle godinu dana u zatvoru pušten. Nakon toga je odlučio da neće više stupati u kontakt ni sa kakvim društvenim strukturama i toga se dosledno pridržavao. Za njegovu književnost karakteristično je verno („pošteno”) prikazivavanje ratne stvarnosti i zato se smatralo da su njegova dela autobiografska. Na tome, u velikoj meri, i počiva piščeva popularnost. Njegovu prozu odlikuju precizna dokumentarnost, tačnost detalja i psihološka ubedljivost. Sada se postavlja pitanje kako je to bilo moguće postići bez ličnog iskustva. Pretpostavlja se da je Bogomolov izuzetno sistematično obradio izvore i dobro proučio literaturu i arhive. Olga Kučkina je bila fascinirana neobičnom piščevom ličnošću i za nju su najnovija otkrića predstavljala šok. Ona ih je sa saradnicima dalje istražila i tome je posvetila više publikacija u novinama i časopisima, da bi, na kraju, svoja iskustva pretočila i u književnu formu. Njenim tragom krenuli su i drugi istraživači, na primer Boris Sokolov u „Ruskom žurnalu”. I Kučkina i Sokolov govore o duševnom poremećaju, koji je rano dijagnostikovan kod pisca (Sokolov otvoreno govori o šizofreniji bez halucinacija), i oboje ga povezuju s porodičnim traumama u mladosti (tragična sudbina piščevog oca i činjenica da on nije živeo s njegovom 153


majkom). Takođe nerasvetljen je ostao i piščev odnos s KGB, pošto je državna bezbednost jedina organizacija u kojoj su sačuvani podaci o Vladimiru Bogomolovu, ali oni su i dalje poverljivog karaktera. Kučkinoj je „dobronamerno” posavetovano da se previše ne udubljuje u pročavanje, a rečeno joj je takođe da niko ko se zamerio Bogomolovu nije dobro prošao. Nova saznanja, međutim, nisu umanjila poštovanje koje su prema piscu osećali i Olga Kučkina, i drugi proučavaoci njegovog dela. Na neki način, možda su ga čak i povećali. Slično je i sa čitaocima, što se može videti po reakcijama na tekstove O. Kučkine: mnogi su ustali da brane pisca smatrajući da se radi o pokušajima diskreditacije. Svi naglašavaju da piščeva biografija ne utiče na vrednost njegovog književnog dela. U svetlu novih saznanja, ono postaje i nesumnjiv fenomen. A u dramatičnoj sudbini pisca Vladimira Bogomolova može se videti odraz istorije XX veka.

154


NASTANAK NACIONALNE IDEOLOGIJE Pre nekoliko godina peterburški izdavač „Aleteja” je nakon edicija posvećenih vodećim evropskim kulturama – engleskoj, francuskoj, italijanskoj, holandskoj – pokrenuo ediciju Bibliotheca Serbica, posvećenu srpskoj tematici. U ovoj ediciji su dosada izašle studije ruskih istoričara koji se bave srpskom istorijom – I. I. Leščilovske (Srpski narod i Rusija u XVIII veku), A. J. Timofejeva (Krst, bodež i knjiga. Stara Srbija u politici Beograda 1878-1912), A. L. Šemjakina (Smrt grofa Vronskog) i zbornici – Rusi o Srbiji i Srbima i Dvesta godina nove srpske državnosti, povodom jubileja Prvog srpskog ustanka. Pored toga što predstavlja značajne domete nove ruske istoriografije o Srbiji, „Bibliotheca Serbica” je već i zbog svoje tematske profilisanosti nesvakidašnje izdavačko ostvarenje. Zasluge za to pripadaju vlasniku izdavačke kuće Igoru Savkinu, koji je i urednik svih izdanja. Najnovije delo u ovoj ediciji je knjiga M. V. Belova Na izvorima srpske nacionalne ideologije. Mehanizmi 155


formiranja i specifičnost razvoja (kraj XVIII – sredina tridesetih godina XIX veka). M. V. Belov je mlađi naučnik, predavač na Novgorodskom univerzitetu. Napisao je i knjigu Prvi srpski ustanak 1804-1813 i Rusija. Događaji, dokumenti, istoriografija (1999), koja je izašla u Nižnjem Novgorodu. Nova knjiga nastala je na osnovu doktorske disertacije. To je prva studija koja istorijskim događajima kod nas prilazi iz ugla ideologije. Zapravo, ona razmatra poluvekovni period srpske istorije kada se formira srpska nacija i oblikuje nacionalna ideologija. Autor je pokušao sistematski da opiše razvoj tog procesa. On smatra da je ovaj period začudo i danas nedovoljno proučen, kao i da saznanja o njemu nemaju dovoljno naučan karakter. Mada njegov pionirski rad poseduje i izvesne nedostatke, temeljnost i ozbiljnost s kojim je izveden čine ga vrednim prilogom nauci. Pored ostalog, on obrađuje i građu iz ruskih arhiva (pre svega u glavi o Prvom srpskom ustanku), koja kod nas nije dovoljno korišćena i poznata. Belov se opredeljuje za poseban metodološki pristup. Prihvatajući etno-simbolističko tumačenje E. Smita, on ideologiju shvata kao sistem slika. On nastoji da opiše nacionalnu ideologiju na srpskom primeru i smatra da je srpska ideologija važna i kao pojedinačan slučaj. Isto tako, opis nastanka srpske nacionalne ideologije 156


značajan je zbog mogućnosti poređenja s drugim nacionalnim ideologijama, prošlim i budućim. Naučnik proučava formiranje i razvoj srpske nacionalne ideologije, kao i elemente od kojih se ona sastoji. Srpska specifičnost je u tome što ideologija srpske nacije nastaje pre same nacije, naime u to vreme srpska nacija još ne postoji. On prati rađanje nacionalne svesti kod Srba u Vojvodini, oličene pre svega u delovanju Dositeja Obradovića, Jovana Rajića i Stefana Stratimirovića. Osnovna ideja buduće srpske državnosti je ideja o obnovi Dušanovog carstva. Centralni istorijski događaj je Prvi srpski ustanak, kada se postojeće ideje testiraju, ali i dobijaju snažan impuls. Važan konstitutivni element nacionalne ideologije postaje lik vođe ustanka, Karađorđa, kako se odrazio u narodnom predanju, zbog visoko simboličke prirode određenih aspekata njegove biografije. Među značajne elemente spada i koncepcija narodne monarhije Miloša Obrenovića, kao i kosovski mit, koji u ovom periodu prolazi kroz transformaciju. Kristalizacija nacionalnog projekta odvija se kroz polemiku o književnom jeziku, formiranje nacionalno-kulturnih institucija i delovanje Vuka Karadžića. Vukov tekst Srbi svi i svuda iz 1836. bitan je tekst srpskog nacionalizma. Posle toga „počinje nova faza u razvoju srpske nacionalne ideologije”. 157


Posebno su zanimljivi delovi knjige u kojima se pokazuje uloga ruske politike u ovim događanjima. To su pre svega glave o Prvom srpskom ustanku i vladavini Miloša Obrenovića, gde se u istoriografiju uvodi veliki broj izveštaja ruskih zvaničnika i institucija. Oni treba da doprinesu kompleksnijem sagledavanju i demistifikovanju problematike, koja se obično izlaže sa srpskog stanovišta, ili kako bi to rekao Belov, „ideološki”. Distanciranost, težnja ka objektivnosti, metodološka preciznost, logičnost, nastojanje da pregledno organizuje građu nesumnjive su vrline Belovljeve studije. Međutim, u knjizi postoje i trenuci pristrasnosti, na primer, kada autor sudi o vladavini Miloša Obrenovića i delatnosti Vuka Karadžića, kome ipak priznaje genijalnost i za koga kaže da je ipak bio realniji od svojih protivnika. Takvi beletristički ispadi spadaju među retke slabe tačke ovog dela, ali su oni možda razumljivi kod istraživača koji nije ravnodušan prema svom predmetu. Ono što iznenađuje jeste koliko su problemi koji se razmatraju u knjizi aktuelni i danas. Dok čita o peripetijama političke borbe pre dva veka, srpski čitalac prepoznaje modele ponašanja s kojima se i sam sreće. Tako da knjiga ima poučan karakter i, kao što je autor želeo, upotrebnu vrednost. Potvrđuje se da nam, u vreme kada su mnoga politička i istorijska pitanja ponovo otvorena, predstoji novo čitanje istorije. 158


METAFIZIKA MOSKVE Među dobitnicima popularne nagrade „Velika knjiga” za 2008. godinu donekle neočekivano našao se esejista Rustam Rahmatulin s delom „Dve prestonice, ili Metafizika Moskve”. Još veće iznenađenje predstavljalo je to što je ovo delo posle prvog kruga glasanja, u kojem učestvuju čitaoci na internetu, završilo na prvom mestu. Nagrada „Velika knjiga” dodeljuje se u Rusiji od 2006. godine i ima najveći nagradni fond. Mada uživa snažnu podršku poslovnih krugova, zbog svog demokratskog karaktera važi kao narodna. U drugom krugu o nagradi odlučuje žiri od stotinak članova u kojem su zastupljeni različiti segmenti društva – pisci, izdavači, naučnici, novinari, političari, poslovni ljudi, bibliotekari i čitaoci. Knjiga Rustama Rahmatulina osvojila je treću nagradu i milion rubalja. (Prva nagrada pripala je romanu Vladimira Makanjina „Asan”, a druga biografiji Aleksandra 159


Solženjicina koju je napisala Ljudmila Saraskina). Prvi put se dogodilo da bude nagrađeno delo koje nije roman ili biografija pisca i koje dobrim delom ima teorijski i stručni karakter. I, dok su Makanjin i Saraskina odavno prisutni u književnom životu, Rahmatulinova knjiga donosi nešto novo u rusku književnost. Zapravo, na ovu se knjigu dugo čekalo. Ni Rustam Rahmatulin (1966) nije novo ime u ruskoj književnosti. On je godinama objavljivao radove u periodici. Svesrdno se zalagao za obnovu eseja kao žanra, učestvujući u projektima kao što su „Esej klub” i „Dnevnik puta”, koji spadaju među najzanimljivije pojave u novoj ruskoj književnosti. Zajedno s drugim autorima, poput Andreja Baldina i Vasilija Golovanova, ponudio je novo viđenje geografskih i kulturoloških fenomena. Njihov literarni pravac, čijem su oblikovanju doprineli i naučnici različitih profila, nastao je na tragu geopoetike Keneta Vajta i odlikuje se intelektualizmom, multidisciplinarnošću i dokumentarnošću. Rahmatulin je napokon skupio svoje odabrane radove u knjigu, oni su uostalom i pisani s namerom da postanu delovi buduće knjige. Rustam Rahmatulin je jedan od najboljih poznavalaca Moskve, a Moskva je njegova glavna tema. Oslanjajući se na tekovine škole Nikolaja Anciferova iz dvadesetih godina prošlog veka, koja je proučavala mitologiju Peterburga, on je sličan postupak primenio na 160


Moskvu. Međutim, dok je peterburška mitologija bila veoma razrađena, izučavanje moskovske nije bilo ni u povoju. Rahmatulin je rešio da promeni to stanje. Između ostalog i zato što, po njemu, ima mnogo više osnova govoriti o metafizici u vezi s Moskvom nego u vezi s Peterburgom. Da bi izašao na kraj s takvim zadatkom, on primenjuje zaista ogromno znanje iz različitih oblasti. Tu su i istorija i geografija, filozofija i teologija, istorija crkve i istorija umetnosti, etnografija, arhitektura i mnoge specijalističke discipline. U traganju za zaključcima on poredi Moskvu s Peterburgom, Kijevom, Rimom, Carigradom i Jerusalimom. Njegov metod uključuje povezivanje udaljenih predmeta i pojmova, ali, autor se često služi i intuicijom. Rahmatulinova razmišljanja i zaključci peterburške škole kreću se u suprotnim pravcima. On smatra da je Peterburg u potpunosti ljudska tvorevina, dok je Moskva providencijalnog porekla. Ova teza potkrepljena je ogromnom građom u knjizi, a između ostalog ističu se i sledeći momenti: nepoznato poreklo reči Moskva, činjenica da je grad nastajao bez plana ali u njegovom projektovanju, kako se ispostavlja, ipak postoji sistem, o čemu govori bezbroj suptilnih povezanosti. Moskva ima brojne dodirne tačke s Rimom, Carigradom i Jerusalimom. U knjizi postoji i određeni paradoks. Kao što se vidi iz naslova, ona se bavi nečim što se ne može saznati, što 161


je izvan ljudskog poimanja. Međutim, ona zapravo samo ukazuje na to, otkrivajući i istražujući veze koje inače nisu vidljive. U delu se govori o ključnim moskovskim građevinama i toponimima. Obrađeni su Kremlj, crkve i manastiri, železničke stanice, gradski spomenici... Iz specifičnog ugla opisane su mnoge istorijske ličnosti čija je sudbina vezana za Moskvu (carevi Ivan Grozni i Petar Veliki, Vasilij Blaženi, Aleksandar Fjoravanti, patrijarh Nikon, grof Rostopčin, arhitekte Baženov, Kazakov, Vitberg i Baranovski, Aleksandar Hercen i dr.). Iznet je i niz naučnih hipoteza, predložene su nove koncepcije. Pri tom, Rahmatulin se ne povodi za modom ili čitalačkim očekivanjima, već dosledno iznosi vlastita uverenja. Opredeljen je za esej kao žanr pošto smatra da se neke stvari samo u njemu mogu izraziti, dakle, na umetnički način. Ovaj intelektualni bestseler nije samo zanimljiva knjiga koja sadrži mnoštvo nepoznatih i zabavnih pojedinosti. S obzirom na temu i novinu pristupa, to je ozbiljno kulturološko delo s potencijalno velikim uticajem na rusku kulturu.

162


RATNE GODINE LAVA TIHOMIROVA Među najznačajnije publikacije iz književne i političke istorije u Rusiji svakako spadaju dela Lava Tihomirova (1852-1923). Njegovi radovi se uveliko ponovo objavljuju, ali neki od njih su tek sada, posle osamdeset i više godina, ugledali svetlo dana. Takva je, među ostalima, sudbina „Religiozno-filozofskih osnova istorije”, drugog po važnosti Tihomirovljevog dela, koje je izašlo 1997. godine. Poslednjih godina objavljene su uspomene „Senke prošlosti” (2000) i roman „Poslednji dani” (1999). Tihomirov je, takođe, trideset godina vodio dnevnik, koji je, zbog ogromnog obima, bio poznat samo u fragmentima. Međutim, prošle godine, u izdanju Ruske političke enciklopedije (ROSPEN), u celini su objavljeni dnevnički zapisi iz perioda 19151917. Ovo kapitalno i veoma zanimljivo delo osvetljava neke nepoznate aspekte ruske istorije. Lav Tihomirov je jedna od najživopisnijih pojava u ruskoj istoriji XIX-XX veka. Plemić po poreklu, angažovao se u narodnjačkom pokretu i prošao put revolucionara, koji uključuje hapšenja, zatvor (četiri 163


godine u Petropavlovskoj tvrđavi) i život u ilegali. Bio je jedan od vođa organizacije „Zemlja i sloboda”, a kasnije njene frakcije „Narodna sloboda”, koja je izvršila atentat na ruskog cara Aleksandra II (1881). Kao ideolog, odigrao je veliku ulogu u revolucionarnom pokretu. Međutim, tokom boravka u emigraciji u Švajcarskoj i Francuskoj dolazi do postepenog preokreta u njegovim shvatanjima. On odustaje od revolucionarne borbe i traži od Aleksandra III pomilovanje i dozvolu da se vrati u Rusiju (1888). Njegovo pokajanje je prihvaćeno, i on počinje saradnju s konzervativnim krugovima. Napisao je fundamentalno delo „Monarhijska državnost” (1905), u kojem je teorijski zasnovao ovaj tip državnog uređenja. Bio je savetnik u Stolipinovoj vladi (19071909), a zatim glavni urednik vladinog glasila „Moskovske novine” (1909-1913). Tihomirovljevo preobraćanje izazvalo je pomešana osećanja i među bivšim saborcima i u vladinim krugovima. I jedni i drugi su sumnjali u iskrenost njegovih pobuda. U novoj sredini Tihomirov je primljen sa izvesnom rezervom, naročito sumnjičavi bili su zvaničnici. Pavle Florenski, koji ga je lično poznavao, pisao je da je Tihomirov bio i ostao revolucionar. Međutim, vrednost njegovih teorijskih radova nikad nije dovođena u pitanje, a u novoj Rusiji oni su stekli status klasičnih dela, i to ne samo u desničarskim krugovima. 164


U godinama na koje se odnose objavljeni delovi dnevnika Tihomirov nije učestvovao u javnom životu. Preselio se u Sergijev Posad i u tom periodu kod njega prevladavaju religiozna raspoloženja. To su i godine Prvog svetskog rata i godine pred rusku revoluciju. Poslednji zapis unesen je 16. oktobra 1917. Nažalost, u ruskim arhivima nema zapisa iz kasnijeg vremena i ne zna se šta se desilo s piščevim papirima posle njegove smrti. Ovaj period ruske istorije posebno je aktuelan i za savremeno rusko društvo, pošto je pitanje odnosa prema revoluciji centralno ideološko pitanje. Tihomirovljevi dnevnici o godinama Prvog svetskog rata predstavljaju svedočanstvo očevica koje ruši mnoge mitove o ovom periodu. Taj očevidac je pri tom izuzetan analitičar i mislilac koji ne dozvoljava da mu vlastita ubeđenja (monarhistička) zamute opštu sliku. Još 1915. godine Tihomirov konstatuje postojanje predrevolucionarnog raspoloženja u Rusiji i zaključuje da će rat dovesti do pada carske vlasti (dok se u vezi sa ishodom rata raspoloženja u društvu kolebaju od želje za osvajanjem Carigrada u slučaju pobede saveznika do straha od mogućnosti da Nemci osvoje Rusiju). Razočaranje u poredak je „nezamislivo”, i to ne samo među revolucionarima i intelektualcima već i u najširim slojevima stanovništva. S vremenom to raspoloženje se u dnevniku samo pojačava i dobija apokaliptične obrise, jer Tihomirov ne vidi nikakvu nadu u budućnosti. Iako saoseća sa carem kao 165


osobom, Nikolaja Drugog smatra „božjom kaznom” za Rusiju, i nalazi mnoge paralele između njegove sudbine i sudbine Luja XVI kao i podudarnosti između ruske i Francuske revolucije. Pisac dnevnika, zapravo, nije usamljen u takvom viđenju stvari, jer, kao što pokazuju najnovije studije (A.V. Repnikov), slično razmišljaju i drugi intelektualci i političari bliski vlasti i crkvi. Dnevnik Lava Tihomirova pruža temeljan uvid u ovu sredinu u kojoj deluje mnogo krupnih figura, još nedovoljno poznatih široj javnosti. Samo mesec dana posle Februarske revolucije Tihomirov konstatuje da se prava vlast nalazi u rukama Sovjeta radničkih i vojničkih deputata i, kao što je pisao i ranije, predviđa unutrašnje sukobe u Rusiji posle završetka rata. Njegovo razočaranje je sve veće i on sve ređe unosi zapise u dnevnik. Objavljivanje „Dnevnika L.A. Tihomirova 1915-1917” iuzetno je značajno ne samo za književnu istoriju i za studije o Lavu Tihomirovu već i kao izvor za istoriju Rusije. Ako u njima i nema mnogo novih istorijskih podataka, oni daju izuzetno bogatu opštu sliku, kakvih nema mnogo u literaturi.

166


GOGOLJEV DVESTOTI ROĐENDAN Dvesta godina od rođenja Nikolaja Vasiljeviča Gogolja obeležava se u Rusiji i Ukrajini u svim oblastima umetnosti, kulture i javnog života. Veliki pisac rođen je prvog aprila 1809. godine, pa je u skladu s tim Unesko 2009. godinu proglasio godinom Gogolja. Na jedan dan, 1. aprila, čak se i internet pretraživač Google, u ruskoj i ukrajinskoj verziji, pretvorio u Gogol, i dobio je karakterističan nos. Krajem marta u Moskvi je otvoren prvi u Rusiji Gogoljev muzej. Muzej je formiran na osnovu biblioteke „N. V. Gogolj”, koja se nalazi u kući gde je pisac proveo poslednje godine života i gde je umro 1852. godine. Oko koncepcije novog muzeja u javnosti se rasplamsala vatrena polemika, uzrokovana time što u Rusiji i Moskvi nema mnogo predmeta koji su direktno povezani s piscem. Gogolj je vodio skitački život i nije ostavio previše tragova svog zemaljskog postojanja. No, to nije prepreka za veliku izložbu u Književnom muzeju, na kojoj su ti predmeti sveobuhvatno prikazani. Pored retkih izdanja piščevih dela, izloženi su njegovi portreti iz različitih perioda 167


života, porodične relikvije i lične stvari (na primer, kapica koju je stavljao na glavu kada je pisao). Biblioteka „N. V. Gogolj” bila je organizator velike jubilarne konferencije posvećene Gogolju, koja je održana od prvog do petog aprila. Više od sto naučnika iz Rusije i inostranstva razmatralo je različite aspekte Gogoljevog stvaralaštva. Iz Srbije na skupu je učestvovala profesorka beogradskog Filološkog fakulteta Tanja Popović, koja je govorila o recepciji Gogolja u srpskoj književnosti. Izašle su i dragocene naučne publikacije – zbornik s prethodne konferencije o Gogolju „N. V. Gogolj i njegovo okruženje” i „Hlestakovski zbornik”, kao i neobične knjige posvećene piscu – „Gogolj bez šminke” Pavla Fokina i „Vašarski dečak”, Gogoljeva biografija za decu koju je napisao Jurij Nečiporenko. Jurij Man, vodeći stručnjak za Gogoljevo stvaralaštvo, objavio je treći, završni deo studije o piscu, „Gogolj. Kraj puta. 1845-1852”. Nažalost, objavljivanje akademskih sabranih dela u dvadeset tri toma odvija se sporo – dosad su izašla samo dva toma, a treći je u štampi. Urednik izdanja Jurij Man objašnjava takvo stanje skromnim finansiranjem i nedovoljnim brojem stručnjaka angažovanih na projektu. Pojavila su se i nova filmska ostvarenja po Gogoljevim delima. Horor Olega Stepčenka „Vij. Povratak” zamišljen je kao prvi deo trilogije i pravljen je sa ambicijom da se probije na svetsko tržište. O novom 168


filmu Natalje Bondarčuk „Gogolj. Najbliži”, koji je u fazi postprodukcije, iznose se pozitivna mišljenja. Vladimir Bortko, reditelj popularnih ekranizacija „Pseće srce”, „Idiot” i „Majstor i Margarita”, snimio je blokbaster „Taras Buljba”. Nakon samo četiri dana prikazivanja u Rusiji film je isplatio polovinu budžeta. Senzaciju je, međutim, izazvao poslovni čovek iz SAD Timur Abdulajev. On je saopštio da poseduje redak rukopis prvih pet glava drugog toma „Mrtvih duša”. Po njegovim rečima, stručnjaci su potvrdili da se radi o rukopisu iz sredine devetnaestog veka. Ova verzija je potpunija i ima izvesne stilske i leksičke razlike u odnosu na poznati tekst dela. (Kao što je poznato, Gogolj je pred smrt spalio konačnu verziju drugog toma „Mrtvih duša” i sačuvano je samo prvih pet glava u prepisu). Predsednik Ukrajine Viktor Juščenko brzo je pokazao interesovanje da otkupi rukopis, ali vlasnik smatra da bi bilo logično da ga proda Rusiji. Dnevna politika i nova politička realnost uslovili su i nova tumačenja Nikolaja Gogolja. Iako Rusija i Ukrajina zajedno obeležavaju Gogoljev jubilej u okviru Uneskove proslave, pokrenuta je rasprava o piščevoj pripadnosti ruskoj i ukrajinskoj književnosti. Gogolj je, naime, rođen na teritoriji koja danas pripada Ukrajini, a pisao je na ruskom jeziku. Ta rasprava povremeno poprima groteskne oblike; tako se, na primer, Gogoljeva dela prevode na ukrajinski. Savremeni zastupnici ukrajinske državnosti vide pisca maltene kao 169


ukrajinskog nacionalistu; njihovi oponenti tvrde da je Gogolj pristalica imperijalne ideologije. Oba viđenja su, međutim, jednako strana njegovom delu. Inače, u Ukrajini je Gogoljev jubilej dobio zvaničan i državni karakter, dok u Rusiji, uz daleko brojnije manifestacije, predstavlja kulturni, književni i društveni događaj. „Gogoljeva nedelja” održana je i u sedištu Uneska u Parizu od prvog do osmog aprila.

170


SRBIN NA ČELU RUSKE PRESTONICE U čuvenoj ediciji „Život izuzetnih ljudi” moskovskog izdavača „Mlada garda” (pokrenuta je još 1890. godine, a u sovjetsko vreme obnovio ju je M. Gorki) objavljena je knjiga vojnog istoričara Aleksandra Bondarenka posvećena junaku rata protiv Napoleona 1812. godine grofu Mihailu Andrejeviču Miloradoviču. Nova biografija predstavlja pokušaj da se ličnost zaslužnog generala objektivno sagleda i vrati na mesto koje joj pripada, pošto se, sticajem okolnosti, tokom sovjetskog perioda donekle našla u senci. Jedan od najvećih junaka carske Rusije, izuzetno popularan u narodu, stradao je od ustanika tokom dekabrističke pobune, koju je kasnije komunistički režim slavio kao revolucionarni čin. Zaključna epizoda bogate biografije tako je, za sovjetsku istoriografiju, pokvarila besprekornu karijeru vojnika i istorijske ličnosti. Mihail Andrejevič Miloradovič (1771-1825) bio je poreklom Srbin, njegovi preci doselili su se iz Srbije u Rusiju za vreme Petra Prvog. Njegov otac generalporučnik Andrej Stepanovič Miloradovič napravio je 171


uspešnu karijeru i bio prvi namesnik Ukrajine. Uz Bagrationa, Mihail Miloradovič bio je omiljeni Suvorovljev general i komandovao je avangardom tokom Italijanske i Švajcarske kampanje. Komandovao je arijergardom ruske vojske tokom povlačenja iz Moskve i prilikom Napoleonovog povlačenja iz Rusije. Učestvovao je u pedesetak bitaka, među ostalim, kod Austerlica, Borodina i Lajpciga. Bio je gradonačelnik (vojni general-gubernator) Kijeva (1810-1812) i Peterburga (1819-1825), a takođe i komandant garde (1814-1819). O Miloradoviču, kao o retko kom ruskom generalu ili vojskovođi (osim Suvorova), postoji veliki broj svedočanstava, legendi i anegdota, često međusobno potpuno isključivih. To, bez sumnje, svedoči o njegovoj popularnosti. Stoga se autor biografije Aleksandar Bondarenko odlučio da ne piše studiju o istorijskoj ličnosti, niti romansiranu biografiju, već knjigu kolažnog tipa, u kojoj bi bili citirani izvori i gde bi čitaocu bilo ostavljeno da sam izvede zaključke. Na petsto stranica, koliko knjiga ima, obuhvatio je ogromnu građu i naveo različita gledišta prisutna u memoaristici i istoriografiji. Miloradovič se nije istakao kao vojskovođa, nego kao izvanredan borbeni general. Umeo je s vojnicima, koji su ga zbog toga voleli. Bio je veoma živopisna ličnost i često je dovodio do krajnosti norme ponašanja tog doba. Njegova hrabrost u borbi bila je legendarna, 172


međutim zanimljivo je da nikada nije bio ranjen. Autor biografije prati Miloradoviča u mnogim važnim situacijama u kojima je ovaj bio, i konstatuje da se sudbina Rusije najmanje nekoliko puta nalazila u njegovim rukama. Prvi put, kada je omogućio ne samo da se ruska armija bezbedno povuče iz Moskve, nego i da izmakne protivniku, tako da Napoleon neko vreme nije znao gde se ona nalazi. Zatim, kada je, posle Kutuzovljeve smrti, u borbama s Napoleonom u Evropi ruska armija počela da trpi poraze, ubedio je Aleksandra I da smeni grofa Vitgenštejna s položaja vrhovnog komandanta i imenuje Barklaja de Tolija, koji je uspešno okončao ratna dejstva zauzimanjem Pariza (tom prilikom je odbio da preuzme komandu nad ruskom armijom). I napokon, kada je, posle smrti Aleksandra I, u kratkom periodu međuvlade, kao vojni general-gubernator Peterburga, bio najmoćniji čovek u zemlji i presudno uticao na tok događaja. Uprkos kontradiktornim mišljenjima savremenika o njemu, Miloradovič ostavlja utisak simpatične ličnosti. Njegove mane su naličje njegovih vrlina. Demonstrativna hrabrost u borbi, viteška velikodušnost, briga kako o svojim vojnicima i civilima, tako i o pobeđenom neprijatelju posle bitke (njegov rođendan proslavljaju i zarobljeni francuski oficiri), raskošan život velikodostojnika iznad vlastitih finansijskih mogućnosti, velika dobrotvorna aktivnost i sklonost preterivanju načinili su od njega skoro 173


folklorni lik. Zaštitnik monarhije, miljenik Pavla I i Aleksandra I, Suvorova i Kutuzova, saborac Bagrationa i Barklaja de Tolija neminovno je istaknuta istorijska figura. Isto tako, treba istaći da je Miloradovič na čelu ruske prestonice, u vreme kada je Sankt Peterburg najmoćnija politička prestonica na kontinentu (doba Svete Alijanse). U knjizi, inače, promiču i druga srpska prezimena: Depreradovič, Serbinovič, Mirkovič, Stankovič, Ivelič i mnogobrojni predstavnici porodice Miloradovič, svi oni su imali uspešne karijere u ruskoj vojsci i državnoj upravi. Knjiga Aleksandra Bondarenka nastoji da sagleda delovanje i značaj grofa Miloradoviča iz sadašnjeg istorijskog trenutka. Zahvaljujući autorovoj savesnosti, temeljitosti i uzdržanosti, ona predstavlja korak napred, ali ipak ne može biti poslednja reč o Miloradoviču, a na to zapravo i ne pretenduje. A za nas je to još jedno podsećanje na značajnu ulogu koju su pojedini Srbi i predstavnici drugih jugoslovenskih naroda imali u ruskoj istoriji.

174


OD OMLADINSKOG PISCA DO KLASIKA Odlazak Vasilija Aksjonova (1932-2009) Vasilij Aksjonov spada u pisce koji su obeležili svoje vreme. Šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka bio je izuzetno uspešan i popularan. Predstavljao je nov glas u ruskoj književnosti i ponudio je nov doživljaj sveta, karakterističan za prvu posleratnu generaciju. U tom doživljaju odrazili su se i očekivanja sovjetskog društva i polet u kom se ono tada nalazilo. Aksjonov je pravi izdanak svoje epohe. I njegova biografija i njegova književna karijera potpuno su određene njome. Njegova majka, Jevgenija Ginzburg, autorka čuvenih uspomena o Staljinovim logorima (kod nas prevedenih kao „Hronika kulta ličnosti”), poslata je u logor još kad je bio dečak. Završio je medicinu, ali kao lekar je radio samo četiri godine, pre nego što se potpuno posvetio književnosti. U nastojanju da proširi granice umetničke slobode, učestvovao je u pravljenju čuvenog almanaha 175


„Metropol” (1979), koji je naišao na oštru osudu sovjetske vlasti. Našao se u emigraciji, u Americi, a bilo mu je oduzeto i sovjetsko državljanstvo. Postepeni povratak počinje već 1989, a poslednjih godina živeo je u Francuskoj i Rusiji. Ostavio je veliki opus. Dvadeset tri romana, priče, drame, knjige za decu. Delo mu je s vremenom prolazilo kroz stilske i tematske promene. Ako su ga proslavili ispovedni stil i lik mladog urbanog čoveka novog doba, karakteristični za većinu ranih naslova, kasnije nastoji da proširi tematski okvir i da žanrovski i poetički eksperimentiše. Sredinom sedamdesetih godina odstupa od realizma i tokom većeg dela emigrantskog perioda ostaje dosledan u toj odluci. Njegovi tadašnji eksperimenti na neki način pripremaju postupak ruskog postmodernizma. Međutim, u poslednjoj fazi pisac se vraća klasičnim obrascima koje želi da udruži s modelima masovne kulture. Reklo bi se da je u tome najmanje uspeo. U Jugoslaviji Aksjonov je bio dobro poznat i brzo prihvaćen. Prevođen je na srpski, slovenački, makedonski i hrvatski. Na srpskom su se šezdesetih godina pojavila njegova važna rana dela „Kolege”, „Pomorandže iz Maroka” i „Zvezdana vozna karta”. Krajem osamdesetih zagrebački izdavač „Znanje” objavio je u čuvenoj biblioteci „Hit” roman „Opekotina”, jedno od njegovih najkompleksnijih dela. Tim povodom Aksjonov je tada boravio u Zagrebu, a 176


nekoliko godina kasnije i u Beogradu, gde je nastupio u Francuskoj 7. Eksperimentalni Aksjonov zainteresovao je i novosadskog izdavača „Bratstvo i jedinstvo”, koji je objavio „Traganje za žanrom”. Prvi pokušaj prevođenja „Moskovske sage” (sa engleskog jezika!) dogodio se 1995. godine. Delo je u celini izašlo tek 2008, kada su se u izdanju „Geopoetike” pojavili i „Retki elementi” i već drugo izdanje romana „Moskva kva-kva”. U ovom poslednjem predmet piščeve pažnje su jugoslovenskosovjetski odnosi iz doba Informbiroa, a među likovima su i Josip Broz Tito i njegovo okruženje, pa je verovatno i to doprinelo tržišnom uspehu dela. Iako se pridržavao antikomunističkih uverenja, Aksjonov nije bio politički angažovan, a angažman nije obeležje ni njegovih dela. On se našao u položaju disidenta zbog svojih intelektualnih i estetskih stavova, pa je njegovo disidenstvo zapravo rezultat nesporazuma. O tome svedoči i činjenica da je u tradicionalno posvađanoj emigrantskoj sredini uspeo da sa svima ostane u dobrim odnosima. Najznačajnija je prva faza njegovog rada. Ona je izvršila najveći uticaj na rusku književnost, a prisutna je i u njegovim kasnijim traganjima. Generacijski usmerena proza o mladom savremeniku donela je niz novina. U središtu pažnje našli su se pojedinac i njegov unutrašnji svet. Ta, između ostalog i lirski obojena proza predstavila je mladog junaka s modernim interesovanjima i skeptičnim odnosom prema svetu. 177


Okrenutost zapadnim uzorima (Remark, Ficdžerald, Hemingvej, Selindžer, džez) omogućila je kritici da govori o piščevom zapadnom opredeljenju. Pisac Jevgenij Popov poredi Aksjonova sa Solženjicinom i primećuje kako su se „Jedan dan Ivana Denisoviča” i „Zvezdana vozna karta” pojavili iste godine (1961). „Solženjicin i Aksjonov su dve glave dvoglavog orla, koje gledaju u raznim pravcima, jedna na zapad, druga na istok, ali to je jedno telo”. Napokon, treba pomenuti i činjenicu da je Vasilij Aksjonov, taj neosporni ruski klasik, doživeo zapažen uspeh i kod zapadne publike, pre svega u Americi i Francuskoj.

178


NAJBOLJA DRAMA JE BEZ TEKSTA Intervju sa Ksenijom Dragunskom Ksenija Dragunska spada među najpoznatije predstavnike novog pokolenja savremenih ruskih dramskih pisaca. Autor je dvadesetak drama, koje se izvode u Rusiji i inostranstvu, a neke od njih („Piti, pevati, plakati“, „Osećaj brade“, „Jedini s broda“) dostupne su i našim čitaocima u periodici i zbornicima. Kćerka je klasika ruske dečje književnosti Viktora Dragunskog i sestra politikologa Denisa Dragunskog, živi u Moskvi. Ovih dana Ksenija Dragunska boravi u Beogradu, gde je, kao i prethodnih godina, gošća Bitefa. Iskoristili smo njen boravak u našoj prestonici kako bismo porazgovarali s njom o savremenoj dramskoj književnosti. Devedesete godine prošlog veka u ruskoj dramskoj književnosti obeležio je pokret poznat pod imenom „Nova ruska drama“. Kako biste okarakterisali taj pokret? 179


Po mom shvatanju „Nova drama“ je zajednica dramaturga i reditelja koja je nastala uz festival savremene dramaturgije „Ljubimovka“, gde su mnogi autori, među ostalima i ja, početkom devedesetih započeli svoju karijeru. Tada je bilo teško dovesti savremeni dramski tekst do scene, do prave predstave. Takvo stanje nasleđeno je od sovjetske „gerontokratije“, kada autora mlađeg od pedeset godina niko nije smatrao za čoveka; to je bio „početnik“, „mladi talenat“. Ali, pojavio se „Debicentar“, zatim „Centar za savremenu dramaturgiju i režiju“, kasnije – pozorišta „Dok“ i „Praksa“. Moje starije kolege i ideolozi “Nove drame“ – Lena Gremina, Miša Ugarov – debitovali su kao četrdesetogodišnjaci. Autori iz moje generacije – kao tridesetogodišnjaci. Sada debituju i sa dvadeset godina. Svakako, došlo je do prodora, probijen je zid, i sada se savremeni komadi igraju mnogo više. To je lična zasluga Gremine, Ugarova i niza drugih ljudi. Kakvo je danas stanje „nove ruske drame“? Možda zbog toga što ja u svemu vidim smešne strane, čini mi se da je „Nova drama“ – nekakav komitet komsomola naopačke. Eto ranije je bilo potrebno da se piše o izgradnji zemlje ili kroćenju Jeniseja da bi te priznali kao ideološki ispravnog, kao svog. A sada – o incestu, narkomanima, robijašima. Ranije je trebalo 180


uzviknuti „Živeo KPSS“, a sada „J.... ti mater“. A inače je sve isto. Pa, možda je najznačajnija sadržajna razlika u odnosu na tradiciju ruske dramaturgije – odsustvo „sažaljenja za posrnule“, uskraćivanje gledaocu luksuza utehe, „kulturnog jastuka“... Pod „jastukom“, inače, podrazumevam hrišćanske vrednosti. To jest, ako se pozorište nekad smatralo, po Gogolju, „katedrom, s koje se svetu može reći mnogo šta dobro“, prema „Novoj drami“, sada je to nekakva kutija na smetlištu na koju se možete uspentrati i urlati svetu kojekakve nepristojne gadosti. Šalim se, naravno, ali zapravo je baš tako... Ja lično sam izvan svake dramaturške zajednice, mada u „Novoj drami“ imam mnogo prijatelja. Bolje mi je samoj, ja sam usamljenik. Mada, ako se pojavi neko društvo koje mi je blisko po umetničkim ciljevima, možda ću mu se pridružiti. U našoj zemlji pozorište je vrlo raznoliko. Negde kao da si zabasao u sedamdesete godine prošlog veka, a negde – na drugu planetu. Čega sve nema! Zasada još „cvetaju svi cvetovi“, to je zdrava situacija, i u tome vidim osnovu za budući uzlet ruskog pozorišta. S obzirom na to da su u savremenoj ruskoj drami veoma izraženi modernistički elementi, logično je pitanje o njenom odnosu prema tradiciji. Kakav je vaš odnos prema tradiciji ruske drame? 181


Nezavisno od toga da li to želimo ili ne, mi svakako jesmo pod uticajem ruske dramaturške tradicije. Svi smo mi izašli iz Čehova. Čehov je – genijalan pisac, prozaista, kome niko nije i neće biti ravan, lovac neuhvatljivog, tumač neizrecivog, koji je zabeležio nešto tako univerzalno, neku takvu konstantu ruskog karaktera i ruske stvarnosti da ga niko ne može nadmašiti. Besmislenost i prolaznost dugog ništavnog života, potreba da čovek bude vrlo nesrećan kako bi bio potpuno srećan, to su komponente ruskog doživljaja sveta i one su nepromenljive. I baš Čehov ih je izrazio. Čehova kod nas nedovoljno poznaju. Znaju se samo njegove pričice i drame –izlizane, pokvarene velikim brojem neuspelih izvedbi. S dramama je jednostavno došlo do nekakvog nesporazuma, fatalne greške, čije posledice će još dugo osećati generacije naših pozorišnih poslenika. Ali o Čehovu mogu unedogled, to je posebna tema... Prošle godine dobili ste uglednu nagradu „Ilja Kormiljcev“ za dramu „Zagušenje“. Da li se može reći da ste angažovani pisac? Ja sigurno nisam angažovani pisac. Kod nas sada uopšte ne može biti angažovanih autora, pošto ne postoji neka ideologija koju bi država podsticala u umetnosti. Postoje određene grupe, koje izmišljaju razne nagrade i dodeljuju ih jedne drugima. Ali ja im 182


ne pripadam. Ponavljam, ja sam usamljenik, uvek sama za sebe. Nagrada „Ilja Kormiljcev“ bila je za mene veliko iznenađenje. Ona se dodeljuje za izrazito socijalan stav u prozi, dramaturgiji, rok-poeziji, publicistici i, čini mi se, kulturologiji. A „Zagušenje“ jeste izrazito socijalna drama, tako da je u tom pogledu sve kako treba. Uzgred, ta nagrada nema materijalni ekvivalent. Vi ste takođe i poznati pisac za decu. Kako se dečja književnost i dramaturgija slažu u vašem stvaralaštvu? Pisala sam za decu dok je moj sin bio mali. Tada su sve te bajke, drame, priče, što se kaže, „navirale“. Mogla sam samo da ih zapisujem, to su bila gotova dela. Ono što pišem sada jednako mogu da čitaju i odrasli i deca. U čemu je tu tajna, ne znam. Možda u tome što su, po mom čvrstom ubeđenju, svi ljudi – deca. Čovek ne stiže da odraste, da se promeni iznutra, život je prekratak. Uglavnom, mogu da kažem da moje priče nisu ni za decu ni za odrasle, već za svakoga ko ima više od dve vijuge u glavi i smisao za humor. Nova knjiga huliganskih priča treba da mi izađe na jesen, i sigurna sam da će neki odrasli čitaoci, a možda i deca, odmah povikati „Zar je moguće? Ovo treba zabraniti! Šta rade urednici?“ Meni bi to bilo vrlo drago. Ne želim više nikome da se sviđam. Sada je za mene izvor 183


nadahnuća neprihvatanje. Ako moji tekstovi nekoga nerviraju, znači da stvarno nešto vrede. Kako, po vašem mišljenju, treba da izgleda idealan dramski tekst? Idealan dramski tekst, tekst za pozorište je – odsustvo teksta. To je svetlosna partitura u kombinaciji sa zvučnom, uputstva glumcima kako da se kreću, kuda da gledaju, u kom trenutku da se počešu, kada da zaplaču. Evo, ja nisam videla kako izgleda tekst predstave Hajnera Gebelsa „Štifterove stvari“ („Bitef“ 2008)... Možda je to idealan dramski tekst za mene. Mada se tamo u jednom trenutku čuje govor, sećam se da sam se oneraspoložila kada sam čula... Ali u celini to je, svakako, blizu ideala. Želela bih da napišem nešto slično, u tom duhu. Ili da ljudi govore, ali na „nerazumljivom“ jeziku. Neizostavno ću tako nešto uraditi. Kako gledalac ništa ne bi razumeo, ali bi poželeo da razume. Ćutanje, šapat, galimatijas. No more words, ladies and gentlemen...

184


RUSKI BEOGRAD Poslednjih dvadesetak godina u ruskoj istoriografiji trend je proučavanje ruske emigracije, naročito ruske emigracije „prvog talasa“. Pod tim nazivom podrazumeva se onaj deo stanovništva koji je napustio Rusiju posle Oktobarske revolucije – zbog društvenih i političkih promena koje su tada nastupile. Po nekim mišljenjima reč je o milion i po do dva miliona ljudi. Mnogi od njih zadržali su se u Evropi. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca prihvatila je veliki broj ruskih izbeglica (oko četrdeset hiljada), a Beograd je u periodu između dva svetska rata, uz Pariz, Berlin i Prag, bio jedan od najvećih emigrantskih centara. Paradoksalno je da je, iako su ruske izbeglice ovde ostvarile najveći ukupni doprinos u životu jedne zemlje, ruska emigracija u Jugoslaviji najmanje poznata i najslabije istražena. Donekle se to objašnjava time što je u našoj sredini živelo manje čuvenih pojedinaca, kao i činjenicom da se često delovanje ruskih intelektualaca ostvarivalo u okviru srpskih i jugoslovenskih institucija i organizacija. Daleko veću 185


pažnju ruskih i svetskih naučnika privlačile su ruska emigracija u Zapadnoj Evropi i biografije najčuvenijih emigranata. Naši stručnjaci, međutim, uradili su dosta na ovom polju poslednjih godina (M. Jovanović, A. Arsenjev, O. Đurić, I. Lukšić i drugi), ali njihova saznanja još uvek nisu u dovoljnoj meri ugrađena u literaturu na ruskom i drugim svetskim jezicima. Situacija se ipak postepeno menja. Sigurno je da bez dobre proučenosti ruske emigracije na našim prostorima ni slika o ruskoj posleoktobarskoj emigraciji neće biti potpuna. I da se te praznine moraju popuniti. I dok su „ruskom Parizu“ i „ruskom Berlinu“ posvećivane studije i naučne konferencije, prve knjige s naslovom „Ruski Beograd“ pojavljuju se tek odnedavno. Prošle godine je u ediciji „Rusi u inostranstvu“ izdavača „Veće“ objavljen turistički vodič Sergeja Tanjina „Ruski Beograd“ (drugi naslovi u ediciji su „Rusi u Indiji“, „Ruska Nica“, „Rusi u Africi“ itd.). Autor se oslanja na knjigu Miroslava Jovanovića „Doseljavanje ruskih izbeglica u Kraljevinu SHS 19191924“, koja je u proširenom izdanju izašla na ruskom jeziku 2005. Može se reći da je to relativno uspešan primer popularizacije ove teme. Znatno je ozbiljniji i značajniji drugi naslov. Izdavač te knjige je Moskovski univerzitet, a priređivači su naučni radnici Vladimir Aleksejevič Tesemnikov i Viktor Ivanovič Kosik. Oni su odlučili da naprave zbornik uspomena koji će predstaviti različite strane života ruskih emigranata u 186


Beogradu u periodu 1920-1940. Svi materijali u knjizi objavljeni su ranije u periodici ili knjigama na ruskom jeziku, ali, po pravilu, bili su teško dostupni. Na ovaj način vrši se neophodna sistematizacija građe, rešava problem dostupnosti materijala i ostvaruje popularizacija problematike. Osnovni prilozi u zborniku su rad konzervativnog publiciste Vladislava Majevskog „Iverska ikona Majke Božije na Svetoj Gori, u Moskvi i Beogradu“ i odlomci iz njegove dvotomne studije „Rusi u Jugoslaviji. Odnosi Rusije i Srbije“. Ta studija, objavljena u Njujorku 1966, prvi je pokušaj celovitog opisa ruske emigracije u Jugoslaviji. Sadržaj aktuelnog zbornika podeljen je u nekoliko odeljaka. U prvom – prilozi pesnika Igora Severjanina (pesma „Kalemegdan u aprilu“ iz 1931), N.Z. Ribinskog, arhiepiskopa Harbinskog Nestora i Vladislava Majevskog prikazuju život u Beogradu. U posebnim odeljcima podrobno su predstavljeni obrazovanje i nauka i književnost i umetnost. Tu su uspomene na Prvu rusko-srpsku gimnaziju u Beogradu (I.M. Malinjin, N.A. Černišov, F.J. Vistoropski), Žensku rusko-srpsku gimnaziju (T. Žilina, S. Šilenok, G. Friš), ruske studente Beogradskog univerziteta (I.M. Blumenau), Ruski naučni institut (J.V. Spektorski). Posebni prilozi posvećeni su pozorišnoj umetnosti, udruženju ruskih likovnih umetnika (V.F. Baumgarten), muzičkom životu (V.I. Beljski), književnim kružocima (Lidija Aleksejeva) i satiričnom časopisu „Tras!!!“ 187


(izabrani tekstovi iz časopisa koji prenose atmosferu vremena). Takođe je dragocen Registar imena ruskih emigranata koji se pominju u knjizi. Razvoj ruskih emigrantoloških studija značajan je i za našu istoriju. Mnogi ruski javni radnici nisu delovali samo u okviru ruske zajednice nego su bitno doprineli razvoju zemlje i podizanju kvaliteta života. Ruska emigracija u Jugoslaviji može biti sagledana samo u svetlu rusko-srpskih veza, odnosno kroz zajednički rad srpskih i ruskih stručnjaka. Napokon, ruski Beograd je sastavni deo istorije Beograda, koju treba posmatrati u njenoj kompleksnosti i bogatstvu.

188


SKANDAL OKO „RUSKOG BUKERA“ Nagrada „Ruski Buker“ za roman ustanovljena je 1991, na izmaku perestrojke, kao pandan istoimene nagrade u Engleskoj. Uprkos prestižu glavne književne nagrade u Rusiji i učešću velikog broja uglednih imena u organizaciji i odlučivanju, izbor dobitnika često je izazivao nedoumice. Tako je bilo od samog početka, da bi se s vremenom situacija samo pogoršavala. S jedne strane, nagrađena dela nisu najbolje odražavala književni trenutak u Rusiji, a s druge, postavljalo se pitanje njihove estetske vrednosti. To se donekle moglo objasniti nastojanjem ove nagrade da približi ozbiljnu književnost i tržište. Kriza u vrednovanju, međutim, kulminirala je krajem prošle godine, kada je dodeljen „Buker“ za 2010. godinu. Nagradu je dobila novinarka iz Čerepovca Jelena Koljadina za roman Krst od cveća. U pitanju je pseudoistorijski erotski roman, čija je radnja smeštena u XVII vek. Mlada junakinja Feodosija, posle raznih peripetija, završava na lomači kao veštica. Roman je 189


napisan stilizovanim jezikom, u duhu stare ruske književnosti. Odluka žirija naišla je na jednodušnu osudu. Kao što je neko primetio, takav konsenzus ruske kritike nije viđen još od Zlih duhova Dostojevskog. Čuđenje je izazvalo već i kandidovanje tog dela, s obzirom na to da nije izašlo kao knjiga, već je objavljeno u provincijskom književnom časopisu „Vologodska književnost“ (7, 2009). Ono nije doživljavano kao ozbiljan kandidat ni tokom javne rasprave o širem i užem izboru za nagradu, već kao, najblaže rečeno, „kosmička šala“ (Sergej Šapoval, kultura-portal.ru). Napokon, u užem izboru nalazila su se dela autora kojima su davane veće šanse, na primer, solidan roman nove zvezde ruske književnosti Germana Sadulajeva Šalinska operacija (a u prethodnoj fazi otpali su autori kao što su Viktor Peljevin, Aleksej Slapovski, Anton Utkin, Pavel Krusanov i Igor Kleh). Pored toga, tekst romana je pun grešaka svih vrsta: jezičkih, stilskih, istorijskih, teoloških, činjeničnih, pa i logičkih. Gotovo da nema pasusa bez frapantne greške. Sve je to navelo kritičare da izbor žirija opišu rečju „katastrofa“. Za Andreja Nemzera („Vreme novosti“) nagrađivanje Krsta od cveća predstavlja potvrdu opšteg divljaštva. Stiglo se do dna, i gore od ovoga ne može biti. „U ovom ludom svetu gospođa Koljadina mora biti laureat.“ Martin Ganjin (OpenSpace.ru) u romanu vidi 190


odraz stanja društva („stanje pomračene svesti“). Po njemu, odluka žirija govori o tome da je savremena ruska književnost konačno odustala od toga da kaže bilo šta o bilo čemu. Kada se književnost odriče svoje društvene komponente, njeno mesto preuzima grafomanija. Aleksandar Arhangeljski („Pogled“) konstatuje potpunu autonomizaciju elitne i masovne kulture, koje više nemaju dodirne tačke. Krst od cveća napisan je u duhu tabloidne žurnalistike. Peljevin i Sorokin, koje Koljadina pominje kao svoje omiljene pisce (a među njenim omiljenim autorima je, uz Danijelu Stil i Stivena Kinga, i Pavić), pogrešno su shvaćeni. Koljadina je kao oživeli glavni junak iz Sorokinovog Dana opričnika. S drugačijih ideoloških stanovišta roman je kritikovao sekretar Saveza pisaca Rusije Vladimir Krupin (pripadnik takozvane seoske književnosti), koji je predložio da se protiv Koljadine podnese sudska tužba zbog vređanja Rusije, sveštenstva i pravoslavlja. Na ruskom internetu Krst od cveća izazvao je mnogo podsmeha i zluradih komentara. Postao je predmet internet-folklora, a reč „afedron“ je sada (starorus. dupe) vrlo popularna među blogerima. Količina tekstova koji se bave greškama u romanu odavno je premašila obim same knjige. Međutim, ispostavilo se da ima i onih koji nisu tako negativni prema delu i koji, iz različitih razloga, pokazuju određeno razumevanje za njega (pozitivnu recenziju na koricama knjige 191


napisao je pisac Aleksandar Kabakov). Na kraju, na glasanju za književni događaj 2010. godine (portal OpenSpace.ru) dodela nagrade „Ruski Buker“ našla se na prvom mestu (19%), ispred zvaničnog prećutkivanja Tolstojeve stogodišnjice (17%) i podatka da je prodaja elektronskih knjiga u Amazonu nadmašila prodaju običnih (16%). Iako verovatno ograničenog dometa (kratkog), ovaj događaj, po svemu sudeći, otvara pitanje o daljoj sudbini nagrade „Ruski Buker“. Tome treba dodati i to da je istekao petogodišnji ugovor „Ruskog Bukera“ sa sponzorom Britiš petroleum i da se ove godine obeležava jubilej – dvadesetogodišnjica nagrade.

192


DODATAK

193


194


ODLAZAK ALEKSANDRA SOLŽENJICINA Trećeg avgusta, u Moskvi, u devedesetoj godini, preminuo je Aleksandar Solženjicin. Time se verovatno završava čitava epoha u istoriji Rusije, istoriji ruske društvene misli, istoriji književnosti i, šire, u istoriji svetskih odnosa. U svom dugom i ispunjenom životu Solženjicin se bavio mnogim stvarima i ostavio je traga na različitim poljima. Njegovo delovanje uticalo je na veliki broj ljudi u Rusiji i svetu, a njegova zalaganja imala su konkretne posledice. Od prvog pojavljivanja u javnosti 1962. godine, s pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča” u novembarskom broju časopisa „Novi mir”, Solženjicin nikad nije bio bezuslovno prihvaćen, a s vremenom broj kontroverzi oko njega samo je rastao. Nema sumnje, međutim, da se radi o krupnoj istorijskoj figuri. Ostavio je iza sebe veliki opus. Nova sabrana dela sastoje se od trideset tomova, koje je sam autor propratio komentarima. Pored čisto književnih radova, tu su istorijski spisi, publicistika, politički i ideološki 195


tekstovi, uspomene i razni dokumenti. U emigraciji je vodio značajnu izdavačku delatnost (edicije „Studije iz najnovije istorije Rusije” i „Sveruska memoarska biblioteka”), koju je nastavio u Rusiji preko vlastitog fonda, biblioteke „Rusko zarubežje” i izdavačke kuće „Ruski put”. Podržavao je borbu za ljudska prava, a iz fonda koji je osnovao plaćao je mesečnu nadoknadu preostalim logorskim zatvorenicima. Solženjicin je debitovao pričom „Jedan dan Ivana Denisoviča” koja je predstavljala jedan od vrhunaca destaljinizacije. Priča je na velika vrata uvela logorsku temu u sovjetsku književnost, a njen autor je preko noći postao vodeća ličnost liberalnog pokreta u ruskom društvu. Sledeća priča, folklorno obojena „Matrjonina kuća” – o teškom životu jedne seljanke, takođe predstavlja tematski prodor i ima programski karakter. Smatra se da je od ove priče potekao čitav književni pravac, „seoska književnost” (A. Sinjavski). Solženjicin je u Sovjetskom Savezu uspeo da objavi još samo nekoliko priča, a kasnija njegova dela pojavljivala su se u samizdatu i, nakon toga, izlazila na Zapadu. Romani „Odeljenje za rak” i „U prvom krugu”, za koje je kasnije dobio Nobelovu nagradu (1970), nisu uspevali da prođu sovjetsku cenzuru, i Solženjicinov politički angažman je počeo kao borba za slobodu izražavanja („Pismo Četvrtom kongresu pisaca”, 1967). Romani, kao i veći deo njegovih ranih dela, nastali su na autobiografskom materijalu. U njima on tematiku i 196


okvir ruskog klasičnog romana smešta u logorski milje – u „Odeljenju za rak” bavi se sudbinom i dilemama obolelog kažnjenika Kostoglotova, a „U prvom krugu” opisuje privilegovani život zatvorenika u tajnom naučno-istraživačkom institutu kraj Moskve (među prototipovima glavnih junaka romana su sam autor, Lav Kopeljev i filozof Dmitrij Panjin). Ipak, glavno delo iz ovog perioda je „Arhipelag GULAG”, monumentalna trotomna studija o sovjetskom kaznenom sistemu. Delo je nastalo u strogoj tajnosti. Solženjicin je godinama sakupljao svedočanstva preživelih zatočenika logora, proučavao ih i sistematizovao. Žanr knjige je originalno određen kao „pokušaj umetničkog istraživanja” – to je delo u kojem je umetnički pristup udružen s prikazivanjem činjenica i njihovim uopštavanjem. Autor je „Arhipelag GULAG” posvetio uspomeni na žrtve. Aleksandar Isajevič Solženjicin rođen je 11.12.1918. u Kislovodsku, skoro je vršnjak Oktobarske revolucije. Roditelji su mu poticali iz seljačkih porodica, ali oboje su stekli dobro obrazovanje. Otac mu je poginuo nesrećnim slučajem u lovu pre rođenja sina, a podizala ga je majka (njihove idealizovane likove predstavio je u romanu „Crveni točak”). Završio je prirodnomatematički fakultet u Rostovu na Donu uoči napada Nemačke na Sovjetski Savez, a regrutovan je u oktobru 1941. godine. Dva puta je odlikovan, a pred kraj rata uhapšen je u istočnoj Pruskoj zbog lične prepiske. 197


Osam godina proveo je u logorima, a tri godine u progonstvu u Srednjoj Aziji. Posle oslobođenja radio je kao učitelj u školi. Prošao je kroz idejnu evoluciju, karakterističnu i za druge ruske intelektualce. Iako su i njegovu porodicu dotakle posledice revolucije (majka nije mogla da dobije dobar posao zbog neodgovarajućeg porekla), u mladosti je bio zagriženi komunista. U logor dospeva zapravo zbog prevelike revnosti, njegova razmišljanja se kreću u pravcu poboljšanja sistema. Međutim, u logoru je, po vlastitim rečima, progledao, i kasnije je uvek zahvaljivao sudbini zbog toga. U okviru liberalnog pokreta za vreme Hruščova i, kasnije, disidentskog pokreta za vreme Brežnjeva razmatrale su se različite strategije za razvoj društva. Solženjicin je istaknuti učesnik ovih dešavanja. On artikuliše mnoge važne ideje koje su bile zajedničke učesnicima pokreta, za koji se može reći da je zapravo predstavljao javno mnjenje. Radi se o posebnim istorijskim okolnostima, u kojima su postupci obeleženi kontekstom. Solženjicin iz ovog perioda u velikoj meri nastupa kao predstavnik društva. S vremenom jasnije profiliše svoju poziciju i počinje se doživljavati kao antipod liberalnog Andreja Saharova. Iako se i dalje aktivno bavi književnošću, sve više nastupa kao ideolog. „Pismo vođama Sovjetskog Saveza” (1974) sadrži poziv za odbacivanje ideologije, a tekst „Živeti u skladu s istinom!” – moralistički zahtev 198


za drugačijim načinom života. Zbornik „Ispod naslaga” (1974) postkomunističku Rusiju vidi kao nacionalnu državu i predviđa vraćanje tradiciji. Međutim, nakon objavljivanja „Arhipelaga GULAG” (1973-1975), u prvi plan izbijaju Solženjicinova antikomunistička shvatanja. Logorsko iskustvo pomoglo je Solženjicinu da doživi komunistički sistem kao zlo. Svoj cilj on vidi u oslobađanju Rusije od komunističke ideologije. Posle objavljivanja „Arhipelaga GULAG” na Zapadu sovjetska vlast oduzela mu je državljanstvo i deportovala ga iz zemlje. Narednih dvadeset godina proveo je u emigraciji (Zapadna Nemačka, Švajcarska, SAD), odakle je nastavio svoj rat protiv komunističkog sistema. Međutim, vrlo brzo je došao u sukob s javnošću zapadnih zemalja, pošto je kritikovao način života u njima („Harvardski govor”, 1978). Za njega je najvažniji zadatak bila borba s komunizmom, i činilo mu se da se ona na Zapadu ne shvata dovoljno ozbiljno. Tokom emigrantskih godina Solženjicin radi na desetotomnoj epopeji „Crveni točak”, koja se sastoji od nekoliko „čvorova”: „Avgust četrnaeste”, „Oktobar šesnaeste”, „Mart sedamnaeste” i „April sedamnaeste”. Pošto rusku revoluciju smatra katastrofom i presudnim istorijskim događajem, on pokušava da pronikne u njene uzroke umetničkim sredstvima. U delu se pojavljuju brojne istorijske ličnosti (među ostalima, Lenjin, Nikolaj Drugi, Stolipin), 199


ali i izmišljeni junaci. Epopeja ima originalnu strukturu i predstavlja sintezu klasičnog realističkog romana i avangardnih postupaka. S obzirom na obim, važnost problematike i uloženi trud, trebalo je da „Crveni točak” bude glavno autorovo delo, ali to se, po svemu sudeći, nije desilo. Uprkos nesumnjivim vrednostima tetralogije, čitaoci, bar zasad, ne pokazuju veliki entuzijazam. Dočekao je pad komunizma 1991. i tri godine kasnije vratio se u domovinu. Doživeo je veliku satisfakciju i dočekan je s počastima. Pokušao je da se uključi u raspravu o daljem razvoju Rusije, ali, iako je ranije uticao na istorijske događaje, ostvario je skroman učinak. Našao se u položaju „ideologa koji je nadživeo svoju ideologiju” (E. Limonov). Nije teško primetiti da je Solženjicin protivrečan, a on je i sam to priznao. Jedan savremeni autor (B. Mežujev) opisuje njegovu ideologiju kao „kompendijum zabluda sovjetskog intelektualca”. Njena snaga nije bila u njenoj ispravnosti ili univerzalnosti. Ona je nastala kao emotivni protest protiv sasvim određenog vida društvene nepravde. To je njeno glavno ograničenje, ali i razlog zašto se ona ne može odrediti samo racionalno. Verovatno danas u Rusiji nema nijednog intelektualca na kog Solženjicin nije na određeni način uticao. Istovremeno, on je predmet kritike sa svih strana, pa tako i iz krugova istomišljenika. Literatura „protiv 200


Solženjicina” vrlo je obimna, skoro da ne postoji nijedan aspekt njegove biografije i dela koji nije podvrgnut osporavanju. Često je ta kritika razložna, ali ona ne dotiče predmet. Veličina Aleksandra Solženjicina je u snazi njegove umetnosti i ličnosti. I, osim toga, Solženjicin se ne može izuzeti iz svog vremena, čiji je istaknuti predstavnik. Sudbinu Solženjicinovog dela nije lako predvideti. Ono je obimno i raznovrsno. Njegove ideje i danas utiču na razne društvene discipline. Solženjicinove političke ideje, koje sada nisu aktuelne, u budućnosti mogu izazvati različite posledice. Njegova književna dela ne pripadaju savremenom mejnstrimu. Ali, pošto su nastala na tragu ruske klasike, kao sinteza tradicije, avangarde i moderne problematike, spadaju u osnovni tok ruske književnosti. Pitanje vrednovanja je otvoreno. Kao i u slučaju drugih velikih ruskih pisaca, verovatno je da će umetnost imati prednost nad ideologijom. Solženjicin se u nekoliko navrata bavio srpskom i jugoslovenskom temom. Tokom ratova devedesetih, u skladu sa svojim izolacionističkim shvatanjima, zalagao se za odustajanje Rusije od balkanske politike. Agitujući protiv komunizma, osuđivao je Tita kao diktatora. (Tito se pojavljuje i u romanu „U prvom krugu”, ali tamo, kao antipod Staljina, uživa simpatije autora). U romanu „Crveni točak”, nastojeći da pronikne u koren zla, osuđuje sarajevski atentat, kao 201


jedan od glavnih uzroka kasnijih događaja. No, postao je član Srpske Akademije Nauka, prihvatio je nagrade „Milica i Živko Topalović” i orden Svetog Save, koji mu je dodelila Srpska Pravoslavna Crkva (a odbio je najviše rusko odlikovanje od Borisa Jeljcina). Osudio je bombardovanje Srbije 1999. godine i podržao ostanak Srba na Kosovu.

202


INTERVJU

203


204


Sjaj dela ruskih klasika Ruska književnost XX veka velika je književnost, a nova saznanja to samo potvrđuju. Uprkos specifičnim istorijskim okolnostima, ona je afirmisala iste humanističke vrednosti koje su bile karakteristične za rusku književnost devetnaestog veka. Dala je mnogo autora i dela, koji su bili značajni za kulturu XX veka, i njen uticaj će nesumnjivo i dalje rasti. U ove tvrdnje naših uglednih prevodilaca sa ruskog jezika, braće Duška i Zorislava Paunkovića, naši čitaoci mogu se uveriti čitanjem sabranih dela Nine Berberove, Gajta Gazdanova i, odnedavno, Konstantina Vaginova, koja je objavila beogradska „Paideja“. Braća Paunković su ne samo odlični prevodioci već i vredni istraživači ruske književne istorije 20. veka. Zahvaljujući njima, mnogi književni svetovi koje i Rusi odnedavno otkrivaju su i pred našim poštovaocima ruske literature.

205


Nina Berberova, Gajto Gazdanov, Konstantin Vaginov… Čime se Duško i Zorislav Paunković rukovode u izboru autora? – U našem radu uvek smo se orijentisali na značajne autore koji kod nas nisu bili prisutni i dovoljno poznati i za koje je postojala opasnost da ih upoznamo sa velikim zakašnjenjem. Naše prevodilačko i stručno delovanje na polju rusistike poklopilo se s velikim promenama u ruskoj književnosti koje su nastale kada je tokom perestrojke država prestala da se meša u ovu oblast. Tada je počela da se uspostavlja jedna drugačija slika ruske književnosti, s velikim brojem novih imena... Mi smo nastojali da pratimo taj proces. Birali smo reprezentativne autore za koje smo smatrali da donose nešto novo u rusku književnost. Isto tako, nismo išli za tim da akademski ispunjavamo praznine u istoriji književnosti, već smo se odlučivali za pisce koji i danas vrše uticaj. Napokon, radilo se o autorima za koje smo verovali da će se svideti našoj publici, reči su Duška Paunkovića dok Zorislav objašnjava čime se odlikuje Vaginov, čija Sabrana dela sada možemo i mi da čitamo: – Konstantin Vaginov se smatra poslednjim velikim piscem peterburškog perioda književne istorije. On je istovremeno veliki pesnik i veliki prozni pisac; u 206


njegovom delu su uspešno usklađene tekovine avangardne i klasične književnosti. Za njega je Oktobarska revolucija bila prelomni događaj. U svojoj prozi on pokazuje šta se u novim okolnostima, nastalim posle revolucije, dogodilo sa kompleksom humanističkih ideja koje su rusku kulturu i književnost učinile velikim. Iz romana u roman njegovi junaci, čiji su prototipovi istaknute ličnosti ruske kulture, doživljavaju sve veću degradaciju. Ali revolucija se kod njega ne shvata kao politički, već pre kao kulturološki, pa čak i metafizički fenomen, što je očiglednije u njegovoj poeziji. I kao pesnik i kao prozni pisac on je izuzetno originalan, po nekima čak jedinstven u svetskoj književnosti. Braća Paunković kažu da se pisci koje prevode i u Rusiji prihvataju sa zakašnjenjem. Zato je neizbežno pitati kako se nekada na njih gledalo, a kako sada? – Oni su uvek bili cenjeni u uskoj, književnoj sredini. Berberova je neočekivano sredinom osamdesetih godina prošlog veka doživela svetski uspeh posle objavljivanja njenih priča na francuskom jeziku. Još ranije, sedamdesetih godina, njeni memoari „Kurziv je moj“ bili su bestseler na Zapadu. U svojim kasnim godinama ona je stigla da poseti novu Rusiju. Ona i Gazdanov bili su emigranti, i oboje su, uz Nabokova, važili za najtalentovanije mlade pisce u emigraciji. 207


Gazdanova su u Rusiji počeli da otkrivaju devedesetih godina prošlog veka, i od tada njegov ugled stalno raste. Vaginov je još za života imao visok status, koji nije mogao da se ozvaniči zbog političkih prilika. Kada je šezdesetih godina ponovo otkriven, postao je kultni pisac i suštinski je uticao na nezvaničnu književnost, a njegov uticaj se nastavlja i danas. Svi ovi pisci smatraju se klasicima u Rusiji (svima su objavljena sabrana dela), a uživaju ugled i u inostranstvu, objašnjavaju nam Duško i Zorislav Paunković, dok njihov odgovor već traži novo pitanje: Da li je ruska književna istorija najraznovrsnija od svih svetskih?

najživlja

i

– Ruska književnost XX veka razvijala se u nekoliko zasebnih tokova, koji su krajem veka objedinjeni u jedinstvenu rusku književnost. Svaki od ovih zasebnih tokova – emigrantska, zvanična i nezvanična književnost – imao je svoja dostignuća. Istovremeno sa objedinjavanjem ruske književnosti, u toku je i preispitivanje hijerarhije vrednosti u njoj. S obzirom na to da više nema ograničenja za izučavanje književne građe (osim onih uslovljenih autorskom voljom i autorskim pravom) vrše se obimna istraživanja kako bi se uspostavila potpuna slika ruske književnosti XX veka. U oblasti studija o književnosti u poslednjih 208


dvadeset godina bilo je mnogo značajnih otkrića i publikacija. Koje pisce će nam ovaj bratski tandem još predstaviti? – Nadamo se da će naše sledeće knjige biti fantastične priče Aleksandra Čajanova i „Razgovori“ Leonida Lipavskog. Aleksandar Čajanov je bio istaknuti ruski naučnik, stručnjak za poljoprivredu, koji je stradao u Staljinovim čistkama. Pisao je priče, koje je stilizovao kao romantične priče iz prve polovine devetnaestog veka. Smatra se da je jedna od njegovih priča podstakla Bulgakova da napiše "Majstora i Margaritu". A filozof Leonid Lipavski je tokom dve godine beležio sastanke i razgovore avangardne grupe apsurdista, kojoj su pripadali Danil Harms i njegovi drugovi, i tako je nastalo zanimljivo delo na granici književnosti, filozofije i dokumenta. Anđelka Cvijić

209


210


RECEPCIJA

211


212


Ruski životi i ruske smrti Gledano sa strane, kroz mrežu predrasuda, sumnjivih posredovanja, uglavnom površnih istorijskih analogija i, uopšte, slabog poznavanja prilika na terenu, Rusija nam se može ukazati kao zemlja čuda. Kako ćemo na ta čuda gledati, pak, zavisi upravo od kvaliteta naših predrasuda. S jedne strane, neće nam usfaliti po koja topla reč razumevanja čak i za vanserijske masovne ubice, s druge ćemo sistematski negovati gađenje za, manje ili više, sve što dolazi sa hladnog istoka. Istina, razume se, nije "negde na sredini" (istina nikada nije na sredini), jer ni težina pozitivnih i negativnih predrasuda, naprosto, nije ista, ali jedno od čuda kao da miri ta dva do kraja suprotstavljena pogleda, doduše opet iz sasvim različitih razloga: ruski pisci. Za obožavaoce Rusije razumljivo je da su ruski pisci bez konkurencije, ali za one kojima Rusija i nije baš toliko u srcu (bilo iz kog razloga), ruski su pisci nešto drugo od onoga što ne vole i to upravo zato što oni jesu sama so Rusije. Zaplet je malo komplikovan i donekle apsurdan, ali da su ruski pisci bili i ostali neka vrsta čuda koje neverovatno dobro uspeva i tamo gde su umeli da zafale i elementarni uslovi za život (o uslovima za pisanje ni da ne govorimo), utisak je koji odnosi prevagu nad svim mogućim resantimanima. U odrednici "ruski pisac" krije se jedno naročito zrnce 213


ludila, nepokolebljivosti, bezuslovnosti i potpune izmeštenosti iz poznatih koordinata, zrnce što ga Zorislav Paunković, rusista, prevodilac, urednik i još ponešto, nastoji izdvojiti u zbirci svojih tekstova Ruske teme (Balkanski književni glasnik, Beograd 2010). Na nepunih 200 stranica manjeg formata, u kojima je sabrao četrdesetak novinskih tekstova o ruskim temama, a naročito o ruskim piscima i spisateljicama, Paunković je ponudio mapu drugačijeg čitanja ruske književnosti od onog koje su oblikovali poznavanje klasične ruske književnosti i talas prevoda savremenih ruskih autora. Za prosečnog, možda čak i bolje obaveštenog čitaoca ruske književnosti, pisci i dela na koje ćemo naići u ovoj knjizi uglavnom su nepoznati. Njihove biografije, koje često deluju potpuno fantastično, Paunković ispisuje borhesovski sažeto, da bi se jednako usredsređeno, s mnogo probranih i često zapanjujućih detalja, posvetio i njihovom delu. Ti gusti zapisi, te brze i energično povučene crtice, neretko deluju kao priče. Pojedini odlomci, posebno o piscima iz mračnih vremena, imaju nešto od one tmaste atmosfere iz Kišove Grobnice. U tekstu o Pavlu Ulitinu (1918–1986), recimo, čiji je život obeležio direktan sukob sa sovjetskom vlašću, pronalazimo ovakav opis: "Pisac je rođen na Donu, u stanici Miguljinska. Kada je bio student u Moskvi uhapšen je i proveo je šesnaest meseci u zatvoru, gde je bio izložen torturi, posle čega je ostao invalid. Drugi put je uhapšen u pokušaju da 214


uđe u američku ambasadu 1951. godine, zbog čega je tri godine proveo u psihijatrijskoj bolnici. Deceniju kasnije, 1962., prilikom pretresa stana, konfiskovali su mu sve što je do tada napisao. Od detinjstva je znao nemački jezik, a kasnije je naučio francuski i engleski, i izdržavao se od davanja privatnih časova stranih jezika" (str. 72-73). Treba li reći da je Ulitin nastavio da piše. Peterburška spisateljica Marija Klimova, u nešto vedrijem ambijentu, žestoko dekonstruiše klasičnu rusku književnost obilato koristeći humor i parodiju, što deluje neviđeno zabavno. Na trećoj ravni unuk Alekseja Tolstoja, istoričar Ivan Tolstoj, žestoko se potrudio, sve uz pomoć dokumenata, da pokaže kako je prvo izdanje Doktora Živaga objavila američka CIA i time odlučujuće doprinela da Pasternak dobije Nobelovu nagradu. Takva istraživanja i tumačenja, međutim, zapravo i nisu preterana novina u književnom životu Rusije, pri čemu, dodaje Paunković, savršeno ne mogu nauditi samome Pasternaku. Pronaći ćemo u ovoj knjizi i neke ruske pisce i spisateljice koji su zanimljivim životom živeli na ovim prostorima (Irina Aleksander u Zagrebu, Ilija Nikolajevič Goleniščev-Kutuzov u Beogradu), upoznaćemo se i sa uticajnom prevoditeljkom sa francuskog jezika koja, pod pseudonimom, piše knjige što se rasprodaju u rekordnom roku, a tu su, kada je o poznatim imenima reč, tekstovi o Aleksandru Grinu, Varlamu Šalamovu i Aleksandru Solženjicinu. 215


Saznaćemo da je sačinjena enciklopedija samizdata, da u Moskvi postoje neke važne privatne galerije, ali i da je Sergej Nikolajevič Durilin (1886–1954) šest godina, bez prestanka, u dinamičnom periodu ruske istorije (1924–1932) vodio dnevnik. U suzdržanom tekstu o Ani Gorenko, pesnikinji, samo jedna rečenica iskače iz suzdržanog tona: "možda najznačajniji pesnik u ruskoj poeziji devedesetih godina prošlog veka". U Rusiji to nije malo. Da bi se pisali tekstovi onako kako ih piše Paunković – s mnogo probranih detalja, energično, bez okolišanja, sa ubeđenjem da ono o čemu piše vredi truda, te da nam, na taj način, otvara prostore o kojima ne znamo dovoljno, ali koji, u svojoj ravni, sasvim odgovaraju veličini jezika u kojem i na kojem nastaju – nije dovoljno naprosto poznavati rusku scenu. Ona se mora i voleti. Strasno. Ivan Milenković

216


Iskustvo umetnika nove dimenzije Iz suprematističkih kovitlaca, na koricama knjige Ruske teme (Balkanski književni glasnik, Bgd, 2010), književnog istoričara i prevodioca Zorislava Paunkovića, nadrealno izranja lik Kazimira Maljeviča. Svojom konceptualnom idejom, da evocira Maljevičevu Devojku sa češljem u kosi, umetnik Igor Makarevič evocira drvenog lutka Buratina, alijas sovjetskog Pinokija. Maljevič/Devojka/Buratin (da li je to važno?, ili možda je to itekako važno!) u ovom delu, predočen je kao androgino biće; ikonografskiraspolućeno. Dopadljivost inscenacije ovog portreta, u sklopu sa mitom o maestralnom slikaru, ukazuje na Makarevičev društveni angažman, stav kojim negira stereotipe društvenog autoriteta. Uostalom, i današnja avangarda, bilo da joj oduzmete ili ostavite suštinsko značenje „prethodnice“, nameće odgovornost nad pamćenjem. Makarevič nas zapravo upućuje u bit filozofije maljevičevskog suprematizma, koja umetnost dovodi do sebe same, tj. do umetnosti kao takve. 217


Listajući (čitajući) Ruske teme, žurnalistički lakoj i lepršavoj (po načinu pisanja) zbirci tekstova/studija, objavljivanih u Politici, autor nastoji da pruži čitaocu što potpuniju predstavu o promenama u današnjoj ruskoj kulturi i književnosti. Ova knjiga pruža daleko više: otkriće nepoznatog osećanja kulturne baštine jednog naroda i skrivene mogućnosti jednog (prohujalog) vremena. Ima li danas za to sagovornika? Nestali su likovi, nestale su idejne predstave, a umesto toga rasprostrla se pustinja ispunjena talasima bespredmetnih osećanja. Eto zašto se suprematistički kvadrat svojevremeno učinio golim, jer spala je ljuštura, spao je i lik. Kritika i društvo su te, 1913. zajedno povikali: Sve što smo voleli, sve je nestalo. Suprematizam je onaj početak i najava kraja (objekata nostalgije u ideološkoj praznini), kada osećanja postaju ogoljena; umetnost kao takva, postaje bez-likovna. Nisam izložio goli kvadrat u belom okviru, već samo osećanje sveopšte pustinje – i to je već bilo sadržaj. Zapisao Maljevič. Ne gledajte previše pažljivo pojedine delove slike, ne gledajte dugo u jedan prozor. Na tom (ruskom) prozoru alkoholisani otac kinji svoju decu, iza drugog prozora vide se gotivne slike koje vise po zidovima. Pogledajte celu zgradu. I ona je, istina, prilično odvratni sanduk. Ali ulica je već lepa. „Eto, ranije je bilo potrebno da se piše o izgradnji zemlje, ili kroćenju Jeniseja, a sada – o incestu, narkomaniji. Piti, pevati, 218


plakati. To je nova ruska drama. Najbolja drama je bez teksta“. Trebalo bi izdvojiti još samo neke od pomenutuh misli dramske spisateljke Ksenije Dragunske, koje nam otkriva Paunković u svojoj knjizi. Svet ne objašnjavati, ne sklapavati teorije (zavere?), živeti i zagnjuriti se potpuno u život. Ali, odbaciti prevaziđenu ideologiju, Živeti u skladu sa istinom. Ovaj moralistički zahtev za drugačijim načinom života, ispisuje Solženjicin 1974. U zborniku Ispod naslaga gde Rusiju opisuje kao nacionalnu državu i predviđa joj vraćanje tradiciji. Soženjicin u stvari nikada nije bio bezuslovno prihvaćen u svojoj zemlji. Od prvog pojavljivanja u javnosti 1962. s pričom Jedan dan Ivana Denisoviča, sve do objavljivanja Arhipelaga Gulag na Zapadu, kada mu vlast oduzima državljanstvo i deportuje ga iz zemlje. Ipak, dočekao je pad sovjetskog sistema, 1991, ali je ostao u položaju ideologa koji je nadživeo svoju ideologiju (E. Limonov). Jedan savremeni autor (B. Mežujev) opisuje njegovu ideologiju kao kompendijum zabluda sovjetskog intelektualca. Ona je nastala kao emotivni protest protiv sasvim određenog vida društvene nepravde; njena snaga nije bila u njenoj ispravnosti i univerzalnosti. Tom veštačkom čarolijom – raščistiti stare ruševine i sagraditi novi neboder, čvrst kao metak – neuništivog prostora čoveka u svoj njegovoj odsutnosti, započinje i rezolucija Prvog svetskog kongresa bajača budućnosti 219


(pesnika-futurista), održanog u Finskoj 1913. Obnovljeni život traži novu društvenost i novu propoved. Vreme je – piše Kazimir Maljevič – da umetnost postane sjedinjena sa životom na organizovan način. Jer, vizuelni fenomeni predmetnog sveta su sami po sebi beznačajni. Značajno je samo osećanje kao takvo. U Paunkovićevoj knjizi nema mnogo knjiških reči; pisac otkriva pisce, slikare, otkriva nam značajne veze između savremene ruske književnosti i likovne umetnosti. Zajednička im je ne samo kulturna sredina u kojoj se prožimaju različite umetnosti, već i to, što je više istaknutih slikara delovalo (i deluje) u književnosti, a neki značajni pisci su se s uspehom bavili (i bave) likovnom umetnošću. Od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka, značajne su veze između književnosti i likovne umetnosti, vezane za pokret Druga ruska avangarda. Oni su omni: slikari, pesnici, prozni pisci, memoaristi, kolekcionari. Rečju, celovite kulturne ličnosti. Napomenimo samo Mihaila Grobmana (1939): po obrazovanju slikara, koji uz sva obrazovanja i erudiciju koju poseduje, deluje u okviru nezvanične umetnosti. Sa porodicom emigrira 1971. u Izrael. Izlaže u poznatim galerijama širom sveta. 2002. gostuje u paviljonu Cvijeta Zuzorić, i na Oktobarskim susretima pisaca, u Beogradu 2003. U Levijatanu (nekoj vrsti Grobmanovog zaštitnog znaka – knjizi i nazivu njegovih akcija i projekata), pojavljuju se gotovo 220


svi predstavnici moskovske nezvanične kulture tokom jedne decenije. Tekst je neprocenjive dokumentarne vrednosti, jer prikazuje način života stvaralačke ruske inteligencije šezdesetih. A tu je i enciklopedija Samizdat Lenjingrada 1950-1990. Smatra se da se fenomen samizdata pojavio odmah nakon Oktobarske revolucije, u okolnostima ograničene slobode izražavanja. Trebalo bi izdvojiti samo neke klasike ruske i svetske književnosti, i odmah shvatiti: svet je pun peotivrečnosti. Šta reći na to, da Ahmatova, Brodski, Bitov, Mandeljštam i dr. nisu doživeli da im (sva) ili ijedno delo bude štampano? A odgovor na pitanje, ko su protagonisti autorovog teksta: Diplomate, književnici, špijuni, Misterija Irine Aleksander, Književnost kao trač, i mnogim drugim objavljenim u ovoj knjizi, treba možda sačekati. Mirjana Marinšek Nikolić

221


Priručnik o savremenoj ruskoj književnosti Knjiga Ruske teme Zorislava Paunkovića nije studija niti zbirka eseja. Ona ne pravi nikakav pregled savremene ruske književnosti niti daje iscrpne analize knjiga i književnih pojava kojima se bavi. U pitanju je zbirka tekstova koji su objavljivani u Kulturnom dodatku Politike od 2004-2008. godine. U skladu sa njihovom namenom tekstovi su publicistički. Jedan broj njih predstavlja prikaze ruskih knjiga, ponekad objavljenih, a ponekad neobjavljenih u prevodu na srpski. Neki drugi, koje se takođe mogu staviti u grupu sa prvim, predstavljaju tekstove o piscima koje braća Paunković poslednjih godina predstavljaju srpskoj književnosti kao što su Gazdanov i Leontjev. Sve ovo, međutim, nisu klasični prikazi. U njima se najmanje pažnje posvećuje nekom književnom delu a mnogo više se iznose faktografski podaci o piscu, uslovu nastanka dela i vremenu u kom je nastalo. Kako su u pitanju često pisci sa kojima srpski čitaoci ali i profesionalni proučavaoci književnosti nisu dovoljno upoznati, ovakvi tekstovi pružaju mogućnost da se sazna nešto više o ruskim knjigama koje se kod nas pojavljuju i o 222


dešavanjima u ruskoj književnosti. Pravo mesto ovakvih tekstova najverovatnije bi bilo da stoje kao kratki pogovori samim delima kakvi se obično pišu kada je reč o stranim autorima umesto puke biografske beleške. To znači da ih odlikuje sažetost, strog izbor podataka koji se o piscu iznose, kratak pregled recepcije dela, sa vrlo malim uplivom autorovog glasa, suda ili unošenja sopstvenih afiniteta. Po pravilu, takve tekstove mogu pisati samo oni koji dobro poznaju temu o kojoj pišu tako da se, uopšte uzev, ova knjiga (koja je uzgred prva koju je Paunković objavio) mora posmatrati kao uzgredni proizvod jednog drugačijeg bavljenja književnošću. Da se podsetimo, a time će ovaj tekst dobiti ponešto od osobina Paunkovićevih tekstova, Paunković je urednik „Ruskog almanaha“ koji izlazi u okviru književog društva Pismo. Ovaj časopis daje najbolji, ako ne i jedini pravi uvid u rusku književnost u vreme kada je većina naših časopisa više okrenuta praćenju onoga što se dešava na zapadu. Časopis, a i ova knjiga, stoji na poziciji koja je u osnovi nova za svekoliko proučavanje ruske književnosti kod nas pošto je vreme kada je ova književnost bila u fokusu bilo opterećeno mnogim ideološkim sadržajima, od socijalističkih preko nacionalnih. Paunkovićev pristup je u tom smislu dragocen pošto rusku književnost otvara na način na koji nam se poslednjih godina predstavljaju knjige američke, engleske, nemačke ili bilo koje druge 223


književnosti koja stoji sa druge strane nekadašnje gvozdene zavese. Čak se može reći, da se u tome ide i dalje pošto se našoj publici zapadne vrednosti najčešće prenose sa određenom dozom ideologije svojstvene savremenom društvu. Paunkovićev posao je u tom smislu staloženiji i objektivniji. Istovremeno, dok se američka i engleska književnost kod nas danas predstavljaju najviše iz perspektive savremenih pisaca, od kojih nam najznačajniji poput Džona Barta i Tomasa Pinčona dolaze sa velikim zakašnjenjem, „Ruski almanah“ se bavi i piscima prethodnih epoha kakvi su već pomenuti Leontjev i Gazdanov. Dakle, osim što nam otkriva ono što je kod nas bilo nepoznato, a svetu odavno poznato, rad braće Paunković donosi i podatke o onome što je u samoj Rusiji jedno vreme bilo potisnuto i što tek sada dobija svoje pravo mesto u književnosti. Tačnije rečeno, i kad je reč o starim piscima, „Ruski almanah“ je do kraja savremen. Drugi deo Zorislavljevog rada tiče se prevođenja u kome, istina, veću ulogu ima njegov brat Duško, a koji ima iste ciljeve kao i časopis i ova knjiga. „Ruski almanah“ angažuje i veliki broj mladih slavista kojima teži da prenese sličan način bavljenja ruskom književnošću. Mogu se nadati da će se tako kod nas najzad pojaviti reprezentativan izbor jednog od mojih omiljenih pisaca, Leonida Andrejeva. To je, međutim, samo jedan broj tekstova koji se nalaze u ovoj knjizi. Drugi bi bili, da ih tako nazovem, dokumentarni tekstovi. Jedan 224


od takvih je, recimo, „Gogoljev dvestoti rođendan“, koji beleži jedan trenutak u istoriji recepcije dela jednog od najznačajnih ruskih pisaca. Tekst se najmanje bavi samim Gogoljevim delom. Njegova intencija je da predstavi kako se danas u Rusiji obeležava jubilej jednog klasika i kakav je odnos prema njemu. Tu se može doći i do podataka o nečemu što bi zanimalo samo velike poštovaoce ovoga pisca, kao što je slučaj sa stanjem njegove memoralibije. Tako, čitalac iz ovog teksta može saznati da od velikog pisca nije mnogo toga ostalo. Jedna od retkih stvari koje su se na izložbi našle je njegova kapa. Podatak možda većini nebitan, ali u mnogo čemu zanimljiv. Mogu da kažem da od kada sam saznao da je Puškin ubijen na imanju koje je potom pripadalo porodici Vladimira Nabokova, neretko postavljao pitanje šta se dogodilo sa pištoljem iz kog je ubijen. Takvi podaci se mogu sačuvati upravo zahvaljujući ovakvim dokumentarnim tekstovima koje Paunković piše. Istovremeno, u ovom tekstu može se naći i informacija o tome da se pojavila do sada nepoznata verzija drugog dela Mrtvih duša. Taj podatak nas može pripremiti da u neko dogledno vreme očekujemo i srpski prevod ovoga teksta, koji se možda baš pojavi u „Ruskom almanahu“. To znači da čitati ovu knjigu, znači biti u toku sa najsavremenijim događajima u ruskoj književnosti. Sa druge strane, podatak o Gogoljevoj kapi, može za trista godina dati podatak nekome ko istražuje šta se dogodilo sa 225


Gogoljevom kapom, kojoj će se, zamislimo to, tada već tada izgubiti svaki trag. Ovo nije nikakva besmislena fikcija, upravo na osnovu takvih podataka, tekstova kakve Paunković piše, ostavljaju se nekakvi tragovi o književnosti koji se iz nekih drugih, subjektivnih ili teorijskih tekstova teško mogu iščitati. Upravo ovaj tip teksta predstavlja nešto od čega je Džulijan Barns krenuo pišući Floberovog papagaja. Još jedan tip teksta koji se može naći u ovoj knjizi predstavljaju oni tekstovi koji govore o srpskoj književnosti ili Srbima u Rusiji. Njih je daleko manje „Srbin na čelu ruske prestonice“, „Virtuelna balkanska rusistika“, „Srbija na sajmu knjiga u Moskvi“, „Nastanak nacionalne ideologije“. Međutim, i u drugim tekstovima spominje se odnos srpske i ruske književnosti, nauke o književnosti i sl. To daje jedan pregled srpsko-ruske saradnje koji se ne može zanemariti. Najveći problem sa ovom knjigom je, međutim, to što se ona ne može, ili vrlo teško, čitati u celini. Uprkos mom relativnom poznavanju prevodilačkog rada braće Paunković i “Ruskog almanaha”, mnogi od pisaca o kojima je reč nisu mi bili poznati. Način na koji je Paunković o njima pisao omogućava da se tekst čita i bez tog konteksta, ali interesovanje čitaoca koji ne zna kontekst je daleko manje od onoga ko ga zna. Ukratko, Paunkovićeva knjiga je koristan informator o savremenoj ruskoj književnosti ali ne podrazumeva da je čitamo od korica 226


do korica. Ona je tu da se, kada pročitamo nekog od pomenutih pisaca ili na njega naletimo u nekom drugom kontekstu, iz nje mogu izvući neki neophodni podaci. Na neki način, to govori o tome da je naše poznavanje savremene ruske književnosti još uvek nedovoljno i da ova knjiga treba da predstavlja pre svega samo uvod u teme koje se tek moraju otvoriti u našoj predstavi o ruskoj književnosti. Za sada, ona može ostati kao koristan priručnik na policama naših kućnih biblioteka, koji ćemo otvarati s vremena na vreme kao što se otvara rečnik. Nikola Živanović

227


Za strategiju međukulturne solidarnosti Knjiga poznatog srpskog kulturologa i filologa, stručnjaka za rusku kulturu, glavnog urednika časopisa „Ruski almanah“ Zorislava Paunkovića Ruske teme: članci iz „Politike“ predstavlja zbirku članaka, objavljenih 2004-2008. u poznatim srpskim novinama „Politika“, u kulturnom dodatku ili rubrici „Kultura“. Ubrzo su se ti tekstovi pojavili na Internetu, između ostalog na bugarsko-srpskom portalu „Balkanska rusistika“ (www.russian.slavica.org). Knjiga privlači posebnu pažnju time što se u njoj akcenat stavlja ne prosto na rusku kulturu 19, 20. i 21. veka (što već samo po sebi demonstrira izuzetno autorovo poznavanje kako tradicije tako i savremene ruske kulture), već na složene heterogene odnose između dveju kultura, u potencijalu − između mnogih savremenih kultura u struji polemičkog dijaloga. Početkom 90-ih godina Sergej Kostirko je u rezenziji na „Ruski almanah“ koji izdaje Zorislav Paunković 228


postavio pitanje: „pa ipak kako se to desilo da se baš u Jugoslaviji, upravo tamo gde „grme topovi“, pokazalo moguće da se nastavi pažljivo i temeljito proučavanje književnosti?“ Odgovor na ovo pitanje umnogome objašnjava naučnu i političku poziciju Paunkovića u svetu koji je Džudit Batler nazvala „krhkim“: „ne radi unutaresnafskih raspravljanja i sitnih komunalnih svađa, već radi zaštite književnosti, radi osiguranja njene životne aktivnosti čak u takvim nimalo jednostavnim uslovima kakvi su nastali danas na teritoriji bivše Jugoslavije“. To i jeste, po mom mišljenju, jedan od savremenih – među drugim mogućim – odgovora na poznato pitanje Teodora Adorna „šta ostaje posle Aušvica“. Paunković analizira predstavnike i predstavnice najrazličitijih pravaca i žanrova ruske književnosti i kulture, a isto tako uticaj tih tekstova na balkansku kulturu u celini. Knjiga je zanimljiva i zbog toga što je u njoj velika pažnja poklonjena ženskim autorima, koji rade u različitim žanrovima – od književnih (proza, poezija, dramaturgija) i autobiografskih do akademskih. To su i Nina Berberova, i Nina Petrovska, i Lidija Ginzburg, i Irina Aleksander, i Nina Nikolajevna Grin, a isto tako Evgenija Ginzburg, Marija Remizova, Ksenija Dragunska, Marusja Klimova, Ana Gorenko, Lidija Masterkova, Olga Florenska, Ljudmila Saraskina, Vera Miljčina (Rusija i Francuska: diplomate, književnici, 229


špijuni, 2004), Irina Žerebkina. Tako, na primer, savremenu rusku dramu, po mišljenju Paunkovića, najizrazitije predstavlja Ksenija Dragunska, čije je stvaralaštvo, po njegovim rečima, „jedan od pokušaja odgovora na pitanje šta predstavlja fenomen „nove ruske drame“. Ekstraordinarni događaj u savremenoj ruskoj književnosti i književnoj kritici je, po mišljenju Paunkovića, stvaralaštvo poznate piterske spisateljice i prevodioca Marusje Klimove sa njenim izazovnim feminističkim manifestom Moja istorija ruske književnosti. U ruskoj poeziji 20. veka u celosti Paunković naslućuje mogućnost početka novog, četvrtog po redu „zlatnog veka ruske poezije“, koji povezuje sa imenima Igora Holina, Alekseja Hvostenka i dr. U isto vreme najistaknutijim ruskim pesnikom 90-ih godina 20. veka autor smatra Anu Gorenko, slažući se u tom smislu i sa mišljenjem Danile Davidova – „poput Borisa Poplavskog kojeg je mlađe pokoljenje prve emigracije osećalo kao svoje opravdanje, ispostavlja se da je Ana Gorenko opravdanje i ruskojezičke mlade književnosti u dijaspori, pa – u izvesnom smislu – i svih nas“. Jedan od odeljaka knjige ne naziva se bez razloga Feministkinje pre feminizma. Zanimljiva je i metodologija analize. Po mom mišljenju, Paunković, sa jedne strane, koristi genealogiju analize Mišela Fukoa, istražujući prvenstveno marginalne autore (osim 230


Solženjicina i Aksjonova) u okviru „velikog“ kanona ruske književnosti (šire – kulture); ali minoritarna kultura je, kao što je poznato, sposobna da kaže o „velikoj“ više nego što pretenduje da kaže „velika“ kultura. Možda zbog metodološke orijentacije na minoritarne autore možemo biti zahvalni Paunkoviću što se u knjizi velika pažnja posvećuje, kao što je već rečeno, upravo ženskim autorima. S druge strane, Paunković, koristi metod uključujućih disjunkcija Žila Deleza, i ta istraživačka strategija omogućava da se detaljno povuče heterogenost rusko-srpske linije međukulturnih uticaja tokom cele knjige. Obe istraživačke strategije, po mom mišljenju, usmerene su protiv principa binarizma u funkcionisanju ruske kulture koji je formulisao Lotman, to jest bez posredovanja trećeg člana. Međutim metode analize koje je koristio Paunković dozvoljavaju da se pretpostave druge interpretacije same ruske kulture, a isto tako da se napravi važna pretpostavka o tome da je slavistika danas sposobna da prestane da bude prosto oružje hladnog rata i da služi novim praksama kulturne i političke solidarnosti u savremenonm “krhkom“ svetu. Među autorima, koje Paunković predstavlja srpskom čitaocu je, na primer, Aleksandar Grin, koji je više puta prevođen na srpski jezik i, kako se ispostavlja, neobično je popularan kod balkanskih čitalaca i 231


čitateljki; savremenu rusku prozu predstavlja Pavel Ulitin, koji otvara, po mišljenju Paunkovića, nove tendencije savremene ruske književnosti. U Ruskim temama analizira se stvaralaštvo oberiuta, lianozovske škole, moskovskog konceptualizma i, na primer, grupe Mitki, koji, po Paunkovićevoj oceni, svedoče o nastanku novog koje odbacuje kriterijume „visokog“ stila ruske književnosti i umetničkih praksi. Zasluga knjige je i u tome što Paunković nastoji da balkanskim čitaocima pruži maksimalno veliku količinu informacija o aktuelnim zbivanjima u ruskoj kulturi – o percepciji stvaralaštva Gajta Gazdanova u savremenoj ruskoj situaciji (u vezi sa njegovim jubilejom), stvaralaštva Gogolja (2009. UNESKO je bio proglasio godinom Gogolja) i u vezi sa njim savremenih medijskih populističkih projekata, osobito nedavne ekranizacije Tarasa Buljbe; o književnoj nagradi „Boljšaja knjiga“, koja je osnovana 2006. godine i njenim laureatima – esejisti Rustamu Rahmatulinu, autoru istraživanja u žanru eseja Dve prestonice, ili metafizika Moskve (Paunković Rahmatulina smatra „novim imenom u ruskoj književnosti“), Vladimiru Makanjinu i njegovom romanu Asan, Ljudmili Saraskinoj (biografija Aleksandra Solženjicina). Teme i personalije, koje dotiče Paunković, neobično su raznovrsne: to su i eksperimenti na dopisivanju poznatih ruskih romana iz prošlosti, na primer, 232


stvaralaštvo dramaturga Olega Šiškina, koji je stvorio pozorišni komad Ana Karenjina 2; i stvaralašto zaboravljenih ruskih pisaca iz prošlosti, čija dela čitaoci sada iznova otkrivaju – takve kao, na primer, Lav Tihomirov (1852-1923), autor romana Senke prošlosti, sećanja Poslednji dani i istraživanja Religioznofilozofske osnove istorije; i senzacionalna sećanja istoričara književnosti Ivana Tolstoja, unuka Alekseja Tolstoja i mnogo drugog. Paunkovića interesuju ruske istorijske ličnosti koje su imale veze sa Srbijom. Tako, na primer, on analizira biografiju ruskog grofa srpskog porekla Mihaila Miloradoviča koju je objavio vojni istoričar Aleksandar Bondarenko u seriji „Život izuzetnih ljudi“ , piše o Ilji Goleniščevu-Kutuzovu koji je dugo vremena živeo u Jugoslaviji, predavao u Beogradu i objavljivao u takvim srpskim književnim izdanjima kao što su „Nova Evropa“, „Srpski književni glasnik“. U odeljku „Intervju“ objavljen je razgovor Anđelke Cvijić sa Zorislavom Paunkovićem i njegovim bratom Duškom Paunkovićem, takođe poznatim srpskim stručnjakom u oblasti ruske kulture. Odgovarajući na pitanja o kriterijumima izbora autora koje prevode i objavljuju, Zorislav i Duško Paunković su istakli da oni, u prvom redu, nastoje da objave značajnije i originalnije ruske autore, koji još nisu dovoljno predstavljeni u balkanskom kulturnom kontekstu. Kao 233


primer navodi se Konstantin Vaginov, nazvan „poslednjim velikim piscem peterburškog perioda književne istorije“, „pesnikom i prozaikom, koji je povezao avangardu i klasiku“, za kojeg je Oktobarska revolucija bila prelomni momenat koji je poiman ne samo kao politički, već pre svega kao kulturni ili čak metafizički fenomen. U isto vreme Zorislav i Duško Paunković smatraju da se u periodu posle perestrojke u Rusiji pojavio veliki broj novih književnih imena, sa kojima je vezan nastanak novih književnih tendencija i konstruisanje nove ruske književnosti. Govoreći o novim projektima, braća Paunkovići su imenovali, između ostalog, publikacije koje planiraju na srpskom takvih autora kao što su Leonid Lipavski, Aleksandar Čajanov i Danil Harms, o posebnom interesovanju za stvaralaštvo kojeg potvrđuje intervju Zorislava Paunkovića sa Vladimirom Glocerom. Zorislav Paunković je isto tako aktivno učestvovao u radu bugarsko-srpskog portala „Balkanska rusistika“ (Balkanska rusistika, www.russian.slavica.org ) koji je osnovao beogradski profesor Jovan Ajduković, čijem delovanju je posvećen članak Virtuelna balkanska rusistika. Autor ističe da je pred portal postavljeno mnoštvo ciljeva, i, mada se on još nije previše značajno razvio na Internetu, ipak se već pokazao kao efikasan elektronski resurs koji se stalno obnavlja, kome, kako se nada Paunković, predstoji „dug akademski život“. 234


Ruska kultura 20. veka ne može biti predstavljena i pročitana izvan njene veze sa politikama totalitarizma. Zato, svakako, nije slučajno što knjiga Ruske teme počinje i završava se tekstovima o Aleksandru Solženjicinu. Autor pokušava da izbegne svaku jednostranost prosuđivanja. Po mišljenju Paunkovića, sa Solženjicinom je vezana čitava epoha ne samo u istoriji Rusije, nego i ostalog sveta, zbog one uloge koje su njegove knjige odigrale, počev od Jednog dana Ivana Denisoviča, objavljenog u časopisu „Novi mir“ 1962. godine, u procesu kraha totalitarizma. I premda je Solženjicin imao priliku da vidi plodove svog truda – pad komunističkog sistema, što mu je omogućilo da se vrati u Rusiju, Solženjicin se, kako Paunković ističe strukturnu ambivalentnost pisca, našao u dvostrukoj opoziciji – kako u odnosu prema SSSR-u (zbog njegove kritike komunističkog sistema), tako i prema zemljama Zapada (zbog kritike zapadne liberalne demokratije). Za Srbiju pojava Solženjicina je takođe od značaja: pisac je oštro osuđivao bombardovanje Srbije 1999. godine i u isto vreme aktivno se zalagao da se Rusija ne meša u balkansku politiku. Od ruskih pisaca koji su, isto kao i Solženjicin, morali da prežive emigraciju, faktički progonstvo iz SSSR-a, Zorislav Paunković piše o Vasiliju Aksjonovu. I ovde autor knjige stavlja akcenat na ambivalentnost stvaralaštva Aksjonova, čija se paradoksalnost izražava, prema Paunkoviću, u tome što zahvaljujući književnom eksperimentu u svojim 235


ranim delima (Pretrpana bačva i dr.), Aksjonov može biti nazvan prethodnikom savremenog ruskog književnog postmodernizma, dok se u kasnijem periodu svoga stvaralaštva Aksjonov faktički vraća klasičnim književnim formama i radi u stilu bliskom masovnoj kulturi. Prema tvrdnji Paunkovića, Aksjonov je bio izuzetno popularan u zemljama bivše Jugoslavije, njegova dela su bila prevedena na srpski, slovenački, hrvatski i makedonski jezik, uključujući jedan od kasnih romana Moskva kva-kva, gde je jedna od vodećih tema razvoj sovjetsko-jugoslovenskih odnosa u vreme kasnog staljinizma. Obraćanje Paunkovića minoritarnim autorima i obraćanje ličnosti Solženjicina na početku i kraju knjige, autoru je, verovatno, trebalo da bi istakao da i književnost ruskog andegraunda, takozvana neoficijalna kultura (B. Leonov i neoficijalna književnost koja je u nastanku, konceptualizam koji nastaje u vizuelnoj umetnosti 60-ih itd. i tome slično), i aktuelna kultura koja operiše ne prosto binarnom formulom „protiv Solženjicina“, već i po definiciji složenijom figurom apsurda kao osnovnom logičkom figurom, gde je nemoguće po spoljašnjem izgledu označiti binarne opozicije, rizikuju, ipak, da upadnu u onu zamku logičkog binarizma, na čiju je opasnost po rusku kulturu upozoravao nekad Jurij Lotman. Paunković kao da poziva aktualne poslenike ruske 236


kulture da ne obnavljaju večiti model protopopa Avakuma – lično (ili skopofilički lično: memoare, sećanja i sl.) iskustvo, oštrinu jezika, demonizaciju oponenata i sl. Orijentacija na međukulturni, premda i polemički dijalog u situaciji kad „grme topovi“, veoma je važna, po mom mišljenju, ne samo za najširi krug čitalaca iz zemalja bivšeg SSSR-a, koji se na nivou državnih retorika zalažu za partikularizam u formi nacionalnih kultura na štetu principa univerzalizma i izgubljene solidarnosti, već i za postsovjetske genderne istraživačice i istraživače koji se takođe nalaze u situaciji izbora između državnih nacionalnih partikularizama i praksi univerzalne senzibilne solidarnosti, takozvane „senzibilne demokratije“ Žaka Ransijera. Kakav ćemo izbor napraviti zavisi od nas. Želimo da se nadamo da će knjiga Zorislava Paunkovića, laka, slobodna, napisana sa ljubavlju, žanrovski raznoliko, pomoću metoda uključujućih disjunkcija, doprinositi praksi traženja novih strategija međukulturne – među njima i rodne – solidarnosti u savremenom zaista krhkom svetu. Viktorija Larčenko Preveo s ruskog Aleksandar Terzić

237


NAPOMENE O TEKSTOVIMA Solženjicin danas. U skraćenom obliku objavljeno u Kulturnom dodatku, 11.1.1992, s. 13 Stogodišnjica Gajta Gazdanova. Objavljeno pod naslovom „Tajna jednog pisca”, Kulturni dodatak, 3.1.2004, s. V5 i u internet-izdanju; na ruskom jeziku: „Тайна одного писателя” (prevod Jelena Stepanova). – „Дарьял”, 1, 2004 i na internetu: http://www.darialonline.ru/2004_1/paunkovich.shtml , http://www.hrono.info/text/ru/paun0204.html Fenomen Duvakin. Kulturni dodatak, 6.3.2994, s. V5 Dve ženske biografije. Objavljeno pod naslovom „Životi izuzetnih žena”, Kulturni dodatak, 8.5.2994, s. V5 Decenija nezvanične umetnosti. Objavljeno pod naslovom „Zapisi Mihaila Grobmana”, Kulturni dodatak, 4.9.2004, s. 4 238


Virtuelna balkanska rusistika. Objavljeno pod naslovom „Balkanska rusistika”, Kulturni dodatak, 13.11.2004, s. II; Jovan Ajduković. Biobibliografija sa prilozima. Beograd, 2008, s. 95-97; na internetu: http://www.russian.slavica.org/aticle856.html Prepiska gvozdene žene. Kulturni dodatak, 3.1.2005, s. 13 Život prema meri lepog. Objavljeno pod naslovom „Doći će njegovo vreme”, Kulturni dodatak, 26.2.2005, s. 11; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article1125.html Književnost kao trač. U neznatno skraćenom obliku objavljeno u Kulturnom dodatku, 4.6.2005. s. 13 Zapisi o zemljotresima i pijenju čaja. Objavljeno pod naslovom „Izaslanik drugih svetova”, Kulturni dodatak, 23.7.2005, s. 13 Život Aleksandra Grina. Objavljeno pod naslovom „Drugačiji od drugih”, Kulturni dodatak, 3.12.2005, s. 13 Feministkinje pre feminizma. Objavljeno pod naslovom „Heroine ruske kulture”, Kulturni dodatak, 18.3.2006, 239


s. 13; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article2361.html Enciklopedija samizdata. Objavljeno pod naslovom „Nezvanična književnost”, Kulturni dodatak, 24.6.2006, s. 13 Diplomate, književnici, špijuni. Objavljeno pod naslovom „Politika i književnost”, Kulturni dodatak, 12.8.2006, s. 11 Između popularnog i ozbiljnog. Objavljeno pod naslovom „Osvetljavanje stvarnosti”, Kulturni dodatak, 9.9.2006, s. 13 Žurnalistika Goleniščeva-Kutuzova. Objavljeno pod naslovom „U sukobu sa sredinom”, Kulturni dodatak, 13.1.2007, s. 10; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article3739.html Majstor apstraktne proze. Kulturni dodatak, 3.2.2007, s. 15; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article3893.html CIA i „Doktor Živago”. Kulturni dodatak, 10.2.2007, s. 3 i u internet-izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article3896.html ; 240


http://www.knjigainfo.com/index.php?gde=@http%3 A//www.knjigainfo.com/pls/sasa/bip.tekstovi_o_izdan ju%3Ftip%3D20%26pblcid%3D106856@ ; http://lusija.wordpress.com/category/la-mise-enabyme/ Lična istorija književnosti. U skraćenom obliku objavljeno pod naslovom „Puškin i Tolstoj su grafomani”, Kulturni dodatak, 16.6.2007, s. 3; na blogu Marusje Klimove: http://marussia.livejournal.com/102793.html Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9 i u internet-izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article6366.html Misterija Irine Aleksander. Kulturni dodatak, 25.8.2007, s. 4; „Lamed“ (Tel Aviv), VIII, br. 3, 2015, s. 11-12; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article6419.html http://www.mansarda.rs/misterijairinealeksander Nova poetska klasika. Objavljeno u skraćenom obliku pod naslovom „Bronza kao zlato”, Kulturni dodatak, 1.9.2007, s. 2 241


Slikari-nonkonformisti na Crvenom trgu. Pod naslovom „Zabranjeni slikari na Crvenom trgu” objavljeno u kulturnoj rubrici, 2.10.2007, s. 16 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article6722.html Balkanski model sveta. Kulturni dodatak, 8.12.2007, s. 6-7; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article7295.html http://www.balkanliteraryherald.com/broj24/ZorislavPaunkovic24.htm Iz posebnog ugla. Objavljeno u skraćenom obliku pod naslovom „Durilinovi eseji o progonstvu”, Kulturni dodatak, 5.1.2008, s. 4 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article7512.html Slučaj Ane Gorenko. Kulturni dodatak, 2.2.2008, s. 9 i u internet izdanju; „Nekad i sad“ (Tel Aviv), 3, maj/jun 2010, s. 4-5; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article7664.html , http://balkanwriters.com/broj14/gorenko14.htm , http://www.elmundosefarad.eu/wiki/wiki/index.php?t itle=%D0%A3%D0%9A%D0%9B%D0%95%D0%A2%D0 %95_%D0%9F%D0%95%D0%A1%D0%9D%D0%98%D0 %9A%D0%98%D0%8A%D0%95__%D0%A1%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98 242


_%D0%90%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%8 0%D0%B5%D0%BD%D0%BA%D0%BE Četvrt veka pokreta „Mićke”. Objavljeno pod naslovom „Mićke, mit o simpatičnom mangupu”, Kulturni dodatak, 19.4.2008, s. 9 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article8033.html Rusija kao ostrvo. Kulturni dodatak, 10.5.2008, s. 4 Prva knjiga o Varlamu Šalamovu. Objavljeno pod naslovom „Činjenice o imperiji zla”, Kulturni dodatak, 7.6.2008, s. 12 Kraj jedne epohe. Objavljeno u kulturnoj rubrici 5.8.2008, s. 16 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article8706.html , http://www.balkanwriters.com/broj18/zorislavpaunko vic18.htm , http://novosti-izbkd.blogspot.com/2008/08/zorislav-paunkovi-krajjedne-epohe.html Srbija na Sajmu knjiga u Moskvi. Objavljeno u kulturnoj rubrici 13.9.2008, s. 17 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article8894.html , http://vesti.krstarica.com/?rubrika=kultura&lang=0&si 243


fra=396b3e0d26eae3f2d0539b8108ecfcdb&dan=12& mesec=09&godina=2008 , http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/?p=10 99&lang=sl , http://groups.yahoo.com/group/muzejpress/message /2014 Zamućeni identitet. Objavljeno pod naslovom „Zamućeni identitet Bogomolova”, Kulturni dodatak, 16.8.2008, s. 10; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article8772.html Nastanak nacionalne ideologije. Objavljeno pod naslovom „Ruski pogled na nastanak srpske nacionalne ideologije”, Kulturni dodatak, 20.12.2008, s. 12; na internetu http://www.russian.slavica.org/article9198.html Metafizika Moskve. Objavljeno u kulturnoj rubrici pod naslovom „Dve prestonice, ili Metafizika Moskve”, 10.8.2009, s. 12, i u internet-izdanju; na internetu: http://vesti.krstarica.com/?rubrika=kultura&lang=2&si fra=326d4ff4452e04f25f766b2383788974&dan=10&m esec=08&godina=2009 Ratne godine Lava Tihomirova. Objavljeno u časopisu „Tisa“ (Bečej), 6/7, jesen 2010, s. 181-184 244


Gogoljev dvestoti rođendan. Objavljeno u kulturnoj rubrici pod naslovom „Dva veka Nikolaja Gogolja”, 21.4.2009, s. 14, i u internet-izdanju; takođe na internetu: http://www.knjizevnost.org/index.php?subaction=sho wfull&id=1240391421&archive=&start_from=&ucat=1 &, http://www.knjizara.com/index.php?gde=@http%3A/ /www.knjizara.com/pls/sasa/knjizara.text%3Ftid%3D5 7691@ , http://www.srpskazemlja.com/diskusije/index.php?to pic=2013.0 , http://www.forumteatar.com/okrugli-sto/dva-vekanikolaa-gogoa/?action=printpage , http://www.forumteatar.com/profile/?u=10%3Bsa=sh owTopics Srbin na čelu ruske prestonice. Od omladinskog pisca do klasika. Objavljeno u kulturnoj rubrici 9.7.2009, s. 16 i u internet izdanju; na internetu: http://www.knjizara.com/index.php?gde=@http%3A/ /www.knjizara.com/pls/sasa/knjizara.text%3Ftid%3D5 8547@ http://www.balkanwriters.com/broj21/zorislavpaunko vic21.htm 245


Najbolja drama je bez teksta. (Intervju s Ksenijom Dragunskom). Objavljeno u kulturnoj rubrici 24.9.2009, s. 17 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article10657.html Ruski Beograd. Objavljeno u Kulturnom dodatku 17.7.2010, s. 4 i u internet izdanju; Skandal oko „Ruskog Bukera“. Objavljeno u časopisu „Ruski almanah“ 16, 2011, s. 259-260 Kraj jedne epohe. Objavljeno u časopisu „NIN”, br. 3006, 7.8.2008, s. 56-57 Sjaj dela ruskih klasika. Objavljeno u kulturnoj rubrici 31.1.2007, s. 16 i u internet izdanju; na internetu: http://www.russian.slavica.org/article3894.html , http://www.knjizara.com/pls/sasa/knjizara.text?tid=4 5058 Ruski životi i ruske smrti. Objavljeno u časopisu „Vreme“, br. 1049, 10.2.2011, s. 53 Iskustvo umetnika nove dimenzije. Objavljeno u kulturnom dodatku lista „Politika“ 2.10.2010, s. 4, u skraćenom obliku

246


Priručnik o savremenoj ruskoj književnosti. Pročitano u emisiji „Hronika“ na Trećem programu Radio Beograda Za strategiju međukulturne solidarnosti. Objavljeno u časopisu „Гендерные исследования“ (Harkov) № 2021 (2010), s. 496-501; prevod objavljen u časopisu „Riječ“ (Brčko), V, 3-4, 2011, s. 323-327

247


O AUTORU Zorislav Paunković rođen je 10. februara 1960. godine u Vukovaru. Urednik, književni istoričar, kritičar, književni prevodilac. Diplomirao je ruski jezik i književnost sa opštom književnosti i teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1986. Nosilac mnogih značajnih projekata, vezanih za rusku književnost i kulturu. Zajedno s bratom Duškom Paunkovićem priredio sabrana dela Gajta Gazdanova, Konstantina Vaginova i Konstantina Leontjeva, prve knjige Lava Lunca, Ljudmile Petruševske, Jurija Mamlejeva, Leonida Dobičina, Lidije Ginzburg. Od osnivanja, 1992. godine, glavni urednik specijalizovanog časopisa za rusku kulturu i književnost – „Ruski almanah”. Piše o ruskoj i domaćoj književnosti i kulturi. Dobitnik nagrada „Jovan Maksimović (1997), „Laza Kostić” (2007) i „Miloš Đurić“ (2014). Ima status slobodnog umetnika kao književni prevodilac. Živi u Beogradu. 248


ZAHVALNOST Autor zahvaljuje na razumevanju i saradnji listu „Politika“, u kojem je većina članaka objavljena, i urednicima Anđelki Cvijić, Radovanu Popoviću, Zoranu Radisavljeviću i Vesni Roganović; urednici časopisa „NIN“ Radmili Stanković; Muzeju aktuelne umetnosti ART4.RU (Moskva); Sergeju Smoljakovu, direktoru izdavačke kuče „Hyperion“ (Sankt Peterburg); Juriju Nečiporenku, Alekseju Arsenjevu i Dušku Paunkoviću.

249


250


CIP ISBN

251

Profile for Izdanja Balkanskog književnog glasnika

Zorislav Paunković RUSKE TEME  

BKG

Zorislav Paunković RUSKE TEME  

BKG

Profile for gojkov
Advertisement