Page 1

20

33 Предаое:

Ппуке:

Владимир Петровић Ашиков гроб

Зоран Петровић Не страши се искушења

21

34-35 Галерија:

Свети владика Николај 22-23 Истприја:

2 Увпдник:

Пантелија Петровић Уводна реч 3-9

Будимир Кокотовић Руска загранична црква у Југославији (1) 24 Актуелнп: Исповести штићеника центра Црна Река (2)

Тема брпја:

Текстови о патријарху †Павлу, цару Николају, краљу Александру и о Св. тајни крштења 10-11 Истпријски записи: Симбол вере српске омладине Исповест политичког затвореника 12-14

25-27 Анализа: Владимир Мос

Крст и круна 28 Светиое Ппдриоа:

Пантелија Петровић Манастир Тавна

Милка Цанић

Старац Гаврило О правом календару

15

30 Ризница:

Духпвнпст:

Владимир Радосављевић Чуда владике Николаја (2) 16

Славица Станисављевић 31 Фељтпн:

Кплумна:

Владимир Петровић Смисао је живот 17-19

Иља Сургучев Детињство цара Николаја (4) 32-33 Духпвнпст:

Интервју:

Отац Марјан Кнежевић

Антоније Ђурић Слово о слободи 36-37 Ппезија: Митрофан Матић Зоран Петровић Бора Ђорђевић Милета Јакшић

38 Актуелне вести

Часопис излази на свака два месеца Текстови потписани пуним именом аутора не представљају обавезно и став редакције. Рукописи и фотографије се не враћају.

29 Духпвнпст:

Интервју:

Рпдпљубље:

Зоран Петровић Свети Нектарије Егински

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2:061 (497 . 11) ГЛАС са Цера : часопис за духовни и национални препород / главни и одговорни уреник Пантелија Петровић. – 2009, бр.5 (1. јануар)- . – Јадранска Лешница (Јошева бб) : Духовнонационални центар „Свети владика Николај“, 2009(Београд : Скрипта штампарија) Месечно. – наставак: Билтен Храма Св. цара Николаја = ISSN 1820-9327 ISSN 1821-0317= Глас са Цера COBISS.SR-ID 154412812


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12

УВОДНА РЕЧ

ГЛАС СА ЦЕРA Издавач: Духовно-национални центар Јошева под Цером

Поштовани читаоци, У српском језику постоји једна заиста јединствена реч. Та реч је: непоклек. Целокупна српска историја, а поготово њени светли тренуци, као и наши хришћански животи испуњени су у потпуности када можемо да употребимо ову реч описујући наше духовно стање. Захваљујући том непоклеку наши преци су нам оставили ову заиста предивну земљу. Тај непоклек нам је подарио Стефана Немању, Светога Саву, Немањиће, кнеза Лазара, Милоша Обилића, Косовске јунаке, борце из Првог светског рата, Милана Недића, Дражу Михаиловића и безброј српских јунака, ратника, интелектуалаца и градитеља наше отаџбине. Једини начин да се овим великанима одужимо је да наставимо тим путем, путем непоклека. Тај пут је љубав и разумевање али и оштро супротстављање свима који покушавају да нас поколебају на утабаном путу православља и српске традиције. Наш центар је прва организација која је за своју идеју водиљу ставила национално помирење, српског народа кроз призму православља. На том путу непоклека ћемо и даље истрајати. Част ми је и да вас обавестим да градња храма Св. цара Николаја у склопу нашега центра напредује као и да вас замолим да помогнете у склопу својих могућности изградњу ове светиње. Настављајући и даље путем непоклека, искрено се надам да ће наш часопис бити бар мали део, велике српске традиције и православља.

Претходник: Билтен храма Св. цара Николаја

Главни и одговорни уредник: Пантелија Петровић Редакција: Протојереј Бранислав Перановић Милан Старчевић Владимир Ђукић Будимир Кокотовић Технички уредник: Владимир Петровић Адреса: Духовно - национални центар: „Свети владика Николај“ село Јошева под Цером 15308 Јадранска Лешница Србија www.romanovi-srbija.org.rs Бр. телефона: 015/849-268 +41795411507 Интернет презентација часописа: www.glassacera.wordpress.com E-mail: vladimir_pet@hotmail.cоm starac0@sunrise.ch

Дистрибуција и маркетинг: 062/979-9707 Штампа: „Скрипта штампарија“ Београд 2

.


ОДЛАЗАК ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА †ПАВЛА ГЛАС СА ЦЕРА

Редакција часописа

Пред само закључење овога броја до чланова редакције часописа „Глас са Цера“ стигла је тужна вест о упокојењу Његове Светости патријарха српског г. †Павла. Патријарх Павле, пре замонашења Гојко Стојчевић, рођен је 1914. године у селу Кућанци, код Доњих Михољаца, у Славонији. Гимназију је завршио у Београду, богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Од 1955. до 1957. је у Атини, на постдипломским студијама на тамошњем Богословском факултету. Као избеглица из усташке НДХ-а, за време Другог светског рата, боравио је у Манастиру Свете Тројице у Овчару и био вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Једно време провео је у манастиру Вујан, да би 1948. монашки постриг примио у манастиру Благовештење. Тада је рукоположен и за јерођакона. Од 1949. године сабрат је у манастиру Рачи. Наредне две школске године је суплент у Призренској богословији. У чин јеромонаха рукоположен је 1954. године, када постаје протосинђел, да би у чин архимандрита био уведен 1957. Те исте године за епископа рашко-призренског хиротонисан је у Саборној цркви у Београду од стране патријарха Викентија. Од када је као епископ рашкопризренски устоличен у призренској Саборној цркви, у октобру 1957, тада епископ Павле започиње велику обнову многих старих и порушених храмова, као и градњу нових. За патријарха је изабран уместо тешко оболелог патријарха Германа,

године 1990. Хиротонисан је у Саборној цркви у Београду, а у древни престо српских патријарха устоличен је у Пећкој патријаршији 1994. године. Управљајући Српском црквом у једном веома тешком периоду, патријарх Павле је учинио канонске посете многим епархијама Српске православне цркве у земљи и иностранству. Целомудрен и тих, посетио је и духовно снажио вернике на ратом захваћеним подручјима Републике Српске Крајине и Републике Српске, писао и интервенисао много пута узимајући у заштиту изгнанике, невољнике, ојађене и ожалошћене, опљачкане људе. Обишао је свет борећи се за њихова права и достојанство. Велики духовник, аскета, изванредан беседник који плени својом благошћу, патријарх Павле је био омиљен у народу, а верници су га сматрали живим светитељем. Духовно-национални центар саучествује у болу свих верника наше цркве молећи се да Господ Бог прими душу Његове Светости у рајска насеља. Вечан му спомен! Ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што би пристао на нељудско и нечовечно. Ето то је за мене косовски завет и опредељење за царство небеско. (Патријарх †Павле)

Патријарх на одру


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 који је ипак успео да благослави овај брак. Цар Александар III је преминуо 20. октобра 1894. године. Цар Николај је у своме дневнику овако описао овај догађај: „Цело јутро смо провели крај њега. Око пола три се причестио. О Господе! Више од пола сата стајао сам крај његовог узглавља и придржавао му главу. Ово је смрт светога човека“. Царица Александра је дан после смрти цара Александра III крштена у православној цркви а после три недеље обављено је и венчање цара Николаја и царице Александре. Царица је записала касније: „Наша свадба је била као продужетак опела, само што су ме обукли у белу хаљину.“ Венчање, иако у тужним тренуцима, је било величанствено и прелепо, а године које су уследиле биле су најлепше у њиховим животима, да би касније биле овенчане мученичком смрћу. Смрћу цара Александра III на престо долази цар Николај. Он је у том тренутку имао двадесет и шест година. Био у најбољим годинама, као и са изврсним образовањем и васпитањем. Својим напорима у потпуности је обновио руски економију, као и доста унапредио руски народ у државном и духовном смислу.

ВЕНЧАЊЕ И СТУПАЊЕ НА ПРЕСТО ЦАРА НИКОЛАЈА Владимир Ђукић Oве године обележава се 125 година од ступања у брак Светог цара Николаја и Свете царице Александре, као и долазак цара Николаја на престо руских царева.

Венчање цара Николаја Цар Николај је први пут видео принцезу Алис, будућу царицу Александру са својих шеснаест година. Тада су се они и спријатељили, да би доцније то пријатељство прерасло у велику љубав и брак. Биографи Свете царске породице наводе да је пут до брака Св. царских супружника био веома тежак и да су на њему имали доста препрека и тешкоћа. Ипак њихови путеви су се Божијом вољом и родитељским благогословом укрстили. Највећа препрека за брак царице Александре је била промена вере, пошто је васпитана у лутеранству. Руковођена мудрим саветима правосланих духовника као и речима цара Николаја, царица пристаје да пређе у православље. Ови догађаји су се поклопили са тешком болешћу цара Александра III 4


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 умрла још као дете, Ђорђа, Александра и још једну ћерку која је живела свега три недеље. На последњем, петом порођају умрла је и Зорка тако да је Петар остао удовац. Није се касније женио и своју децу је подизао самостално. Свима је обезбедио високе школе, захваљујући више својим политичким везама него богатству. Родио се на Цетињу 17. јуна 1888. године. Породица се по смрти принцезе Зорке одселила у Женеву, где је живела на ивици егзистенције. Александар је у Женеви завршио основну школу, па је упућен на школовање у Петроград, где се школовао у пажевској академији у периоду од 1898. до 1903. године. После Мајског преврата 1903. године и доласка Петра Карађорђевића на власт, Александар је провео још пет година у Петрограду све до 1908. године. Док се школовао у Петрограду био је радо виђен гост на двору цара Николаја II Романова. Још као дете је показивао интерес за књигу, науку, а нарочито војне вештине. Марљивост и интелигенција су му обезбедили велику наклоност његовог оца. Александар је био строго, патријахално васпитан, навикнут на скроман живот што ће га пратити до краја живота. Течно је говорио француски и руски језик, док се немачким и италијанским слабо служио, а енглески је разумевао, али изван породичног круга није га говорио. Александар је своје образовање заокружио у Београду после 1903. године под туторством личних професора. Његова брилијантна политичка каријера започела је 1909. године када је проглашен за престолонаследника. Наступили су успеси на бојном пољу. У Првом балканском рату 1912. године Александар је предводио Прву српску армију, забележивши величанствену победу над турском армијом код Куманова. Тријумфално је умарширао у царски град Скопље. Александрова војна

ГОДИШЊИЦА СМРТИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА Вељко Вилимоновић Aлександар I Карађорђевић спада у низ европских великана који су својим животом и делом задужили читаву Европу. Готово ниједан европски монарх се не може похвалити толиким бројем успеха на војном, политичком и дипломатском плану. Победама и жртвама поднетим у Првом светском рату, српски народ и његов краљ су показали колика је цена слободе. Због свега тога име краља Александра треба помињати често и гласно како би будућа поколења имала прави пример истинског политичара, војника и дипломате. Отац Александра Карађорђевића је имао јако тежак живот, нимало сличан и достојан монарху једне европске земље. У раној младости је учествовао у Француско-пруском рату 1871. године на страни Француза. У овом рату поред задобијених рана, био је и заробљен. Из заробљеништва се спасао бекством преко залеђене Лоаре, што је оставило трајне последице на његово здравље. У старијем добу је боловао од реуматизма. Успевши да побегне Прусима вратио се у француски табор. Француска га је наградила орденом за храброост. После кратке епопеје у француској војсци, учествовао је у устанку у Босни и Херцеговини, сакупљајући и шаљући добровољце на ратиште у овој земљи. Породични живот Петра Карађорђевића није био ништа мање тежак и необичан. Петар се оженио 1883. године принцезом Зорком, најстаријом ћерком црногорског краља Николе I Петровића. Она му је родила петоро деце и то следећим редом: најстарију кћи Јелену удату за великог грофа Константина Руског, Милену која је 5


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 каријера се наставила кроз Други балкански и Први светски рат. Дана 24. јуна 1914. године престолонаследник Александар постаје Регент. Његови биографи га представљају као храброг војника и вештог војсковођу. Нарочито је хваљена сарадња међу српским војводама Бојовићем, Мишићем, Степановићем, Путником и регентом Александром. Регент је био заједно са војницима у првим борбеним редовима подижући борбени морал и храбрећи своје саборце личним примером. Када се српска војска повлачила преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године, Александар је делио све патње својих војника, одбивши да се укрца на савезничке бродове све док и последњи српски војник не напусти албанску обалу. На крају је успео да Србију сврста у ред победница у Првом светском рату, и да Европи покаже сву храброст и пожртвованост српског народа у циљу одбране слободе човечанства. Александар је 1. децембра 1918. године прогласио уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, ударивши темељ будућој краљевини Југославији. Овиме је Александар испунио давно сањани сан српске политичке и научне елите, о уједињењу свих Срба у једну државу. Може се рећи да је остварио најсмелије снове ујединивши све Јужне Словене у једну државу. Дана 6. јануара 1929. године укинуо је парламентаризам, променио име државе у краљевину Југославију и поделио државу на девет бановина

настојећи да уништи племенски сепаратизам у оквирима југословенске државе. Период од јануара 1929. године па до 1932. године познат је у историји као период Шестојануарске диктатуре. Краљ Александар је водио успешну спољну политику са изузетно значајним резултатима. Она се огледала у формирању међународних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског мировног уговора. Тако је на његову иницијативу 1921. године створена Мала Антанта коју су чиниле Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка. Склопљен је савез са Француском 1927. године, а образован је и Балкански савез Југославије, Румуније, Турске и Грчке 1934. године. Краљ Александар је убијен у Марсељу 9. октобра 1934. године, заједно са француским министром спољних послова Лујем Бартуом. Атентат је извршила бугарска терористичка организација ВМРО. Атентатор Владо Черножевски је испалио неколико хитаца у краља Александра и министра Бартуа успевши да се приближи аутомобилу. Француска под притиском Италије се убрзо оканула истраге што представља изузетну срамоту за владу државе којој је српски краљ и српски народ био искрено веран. Претпоставља се да је учешће у атентату узела и хрватска усташка ораганизација на челу са Антом Павелићем. Краљ Александар је сахрањен на Опленцу у задужбини Петра I Карађорђевића, а од Народне скупштине и Сената је добио назив Витешки Краљ Александар I Ујединитељ. 6


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца, Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника.

СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА ПО СВЕТОМ ПРЕДАЊУ Приредио: Милан Старчевић

Шта треба да се ради ако нема свештеника, а још некрштено дете је болесно? У тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у воду изговарањем: „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа; Амин“. Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити Свету Тајну миропомазања.

Православна Света Христова Црква нас учи да је крштење прва од седам Светих Тајни, којом се човек поново рађа благодаћу Светога Духа у новог духовног човека и постаје судеоник царства благодати. Учење православне Цркве о крштењу није никаква произвољна идеологија, него представља верну и непоколебиву преданост учењу Христа Спаситеља. И поред тога сведоци смо да многи духовни пастири у СПЦ-и не следе предању Св. апостола и Св. Отаца, и супротно обичају и пропису Саборне, Апостолске Цркве о крштењу, трократним погружавањем, већ својом праксом, поливањем или кропљењем, крче пут ка римокатоличком обреду. У наставку ћемо изложити учење Православне Цркве о Св. Тајни крштења, изговорене од стране Св. Отаца, осврћући се, пре свега, на најважнију радњу у Светој Тајни крштења, трократно погружавање.

Ава Јустин Ћелијски

(Догматика Православне Цркве III) Крштење је света тајна у којој се кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и грешни живот и поново рађа у духовни, свети живот ради охристовљења и отројичења... У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружавање у воду онога који се крштава...

Свети владика Николај

(Катихизис Источне Православне Цркве)

Шта је Света Тајна крштења? То је Света Тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у Цркву Христову. Која је најважнија радња у овој Светој Тајни?

7


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Преподобни Никодим Агиорит

Свети Козма Етолски

Господ својим апостолима није рекао, када их је слао да проповедају: „Крштавајте у смрти мојој“ – не! Већ им је рекао: „Идите и подучите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа.“ Другим речима, крштавајте их трима потапањима и израњањима, и при сваком потапању изговарајући по једно име Свете Тројице. Јер, нити се са једним потапањем и израњањем, смрт Спаситељева од три дана и три ноћи не представља верно, нити се потпуно обзнањује тајна и богоспознаја Свете Тројице. Стога је, и такво крштење будући лишено, како богословља тако и оваплоћеног устројства, веома безбожно и јеретичко. А са три потапања и израњања јасно се изражава вера у Свету Тројицу и исто тако се изображава смрт од три дана и три ноћи, погребење и васкрсење Спаситељево.

Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена.

Законоправило,

Саборни законик патријарха Филарета Романова (Требник, стр. 597. и 603.)

Схиархимандрит Методије И сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно погружен. Сва писма то потврђују. Јеванђелист Матеј описујући призор Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: „И крстивши се изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса“ (Мт 3,16). Исто каже и Марко: „И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају“ (Мк 1,10).

50. апостолско правило Ако епископ или презвитер не саврши три погружења једнога посвећења, него једно погружење, у смрт Господњу приношено, да се свргне такав.

Проклињем њихово скверно крштење савршавано обливањем, а не погружавањем по узору на Господње на Јордану и (које није савршавано) како нам апостоли предадоше – трима погружењима у име Оца и Сина и Светога Духа. Проклињем оне који развратно творе свето крштење, ако и говоре у име Оца и Сина и Светога Духа, али ипак крштавају водом у једно крштење а трипут не погружавају, док (има и) други(х који) само обливају.

Велики требник, глава 79 Који не крсти у три погружења, у име Оца и Сина и Светога Духа, да је проклет.

8


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 се крсти, а наравно крштењем крвљу и то је било. Ја сам посматрао како један свештеник крштава - ја не знам Боже ми опрости - узме мало, мало водице, па више попијеш воде него што је он том детету сипао на главу. То је неправославно, нехришћанско и нељудско. Ја мислим, Бог ће можда примити то такво крштење због вере онога који се крштава, али ће свештеник страшно одговарати.

Архиепископ Руски Макарије (Православно догматичко

богословљe)

Крштење мора да се свршава трократним погружавањем у воду онога кога крштавају. Мора да се изврши троктратно: у име ипостаси Пресвете Тројице ( Мат. 28, 19), по правилу Св. Апостола (прав. 50) и Св. Васељенских сабора (II. Васељ. прав. 7). Мора се свршавати погружавањем: с тога што погружавањем крстио се сам Спаситељ од Јована (Мат. 3, 16; срав. Мк. 1, 5; Јован 3, 23); погружавањем крштавали су Св. Апостоли (Дап. 8, 37. 38). Што се, пак, тиче кропљења и обливања, као што западна црква обично сада свршава тајну крштења: то у старини допуштено је само као изузетак, у крајњој невољи, поглавито при тешким болестима, за болеснике који су постељи (такозване клинике), које није могуће било крстити погружавањем. Схи – Архимандрит отац Јулијан (беседа са

Сопоћанског скупа, фебруар 2001.)

Има једна ствар код нашег свештенства сада. Ми у Православљу учимо, да крштење треба да буде погружење. То је правилно. У недостатку тога, кад се из оправданих разлога не може (због тешке болести, - прим. прир.), онда бар поливањем. Каже се кад нема воде, негде у пустињи, може и песком да

Крштење у манастиру Хиландар 9


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Верујем да само радом, стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свих нас. Верујем да без садржајног нема осећања народности; без потпуног знања српског језика, историје и књижевности, без одржавања вере и обичаја, без своје песме у болу и радости моје србовање било би празна орахова љуска. Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе, а народне умотворине, нарочито песме, биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног. Оне ће ми показивати пут моралу, филозофији, естетици. Откривањем добра и зла, идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе. Верујем да као појединац пред туђином представљам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу. Углед народа мога зависи од моје спремности, мога карактера и мојих поступака. Верујем са кнезом Лазаром – свесно, не из слабости, да је небеско царство увек и довека и одабирам живот по правди, витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу него огрешити душу. Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања, да жуљеви на сељачким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника. Знам да смо сви потребни животу, зато ћу одабирати позив по способностима, и нећу га се

Записи из наше историје: СИМБОЛ ВЕРЕ СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ Верујем да су несавесност у животу и неиспуњавање дужности, лична разрачунавања, завидљивост и мржња гробари моје отаџбине. Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски после пута на Голготу ускрснути. Верујем да од нас, нових поколења, зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати, или ћемо се сурвати у провалију. Зато морам вредети не на речи него на делу. Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру, да је права љубав у самозабораву, те морам све лично и ситно истиснути из свога видокруга. Не смем мислити на своју корист, јер сам потпуно свестан да мени, појединцу може бити добро само ако је народу мом и отаџбини мојој добро. Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања; не смем непризнавати рад других, истичући самохвално себе. Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу, а над његовом патњом нека се испуни болом. Да не мрзим старије и да им не ласкам, да не потцењујем млађе и да их не мазим. 10


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 стидети, као ни творац што се не стиди свога дела. Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао. Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост, али је у њеним рукама зрело класје жетве, мир и тиха радост спокојства. Верујем у будућност српског народа, изграђену од самопожртвовања, поштења и рада, од етике светосавске, косовске, народне вере и песме. Заклињем се да ћу их се сећати, поштовати их, држати их се увек и довека, амин.

рђавог Николе омрзну и свога Св. Николу. Напротив, видео сам и срео у своме животу рђавих и злих Никола, али сам ипак и даље остао веран и одан своме крсном иману Св. Николи, односно својој националној идеји и мајци Србији. Видели смо додуше многе који су престали да иду у цркву, зато што су се тамо често сусретали са људима чија су дела сушта противност науке хришћанске. Знамо и то, да су многи чинили и чине из рачуна и интереса оно, што је у самој основи праве љубави и пријатељског пожртвовања. Али, да ли то све може и сме бити оправдан разлог за нас остале: да се не молимо Богу, који нам једино може помоћи; да не жалимо за оним што нам је драго и што нам живот једино чини милим; да не тежимо ономе што ће нас сигурно спасти и да не чинимо оно што треба и што смо уосталом једино и дужни чинити – и као Срби и као људи уопште?

ПОЛИТИЧКА ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ ЗАТВОРЕНИКА Нисам слепи приврженик ни једне политичке идеологије. Моје идеологија ТО ЈЕ СРБИЈА! А моја тактика, као и моја политика, то је тражење најбољих и најсигурнијих путева и средстава, како би се што боље обезбедио несметани развитак и напредак Србије за дужи низ година у будућности. Иначе сматрам: да су хришћански морал, миран и спокојан породични и друштвени живот, заснован на правди, национализам и социјална правда, а изнад свега: наш српски солидаризам, - такве ствари и вредности, којима се увек морамо одушевљавати. Нисам, нити ћу, мислим, икада бити један од оних, који су често пута склони да због неког

1942. год, заробљеник бр. 6130 (професор Универзитета)

Припремио: †Бранислав Жорж

Призор са Старе планине

11


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Целој Србији постали сте познати по две речи: добро вече, а временом сте израсли у својеврсни симбол писмености и очувања српске културе. Да ли сте поносни на овакво мишљење великог дела српског народа?

ИНТЕРВЈУ: Милка Цанић

Ако ви тако кажете, сложићу се са вама. Сигурно сам поносна на ову част. Како по српски језик?

вама

заштитити

Потребно је да се укључе све институције и појединци. Родитељи и школа, поготово медији, требају да буду укључени. Тако ја мислим. Томе доста може помоћи и комуникација преко интернета. Готово сви се данас жале да интернет представља највећу претњу нашем језику. То није истина, јер нпр. сви већи оперативни системи, интернет претраживачи и програми имају своје локализоване српскећириличне везије. Шта ви мислите о томе?

Милка Цанић је једна од најпознатних јавних личности у Србији. Приликом једне недавне анкете, грађани Србије су на друго место на листи кога треба спасити од “свињског грипа“ ставили Милку Цанић. Графити на београдским улицама са њеним ликом и чувеним добро вече су на сваком ћошку. Ушла је у вицеве, анегдоте и у свакодневни живот српског народа. Иза ове медијске помпе крије се заиста једноставна и пријатна особа. Каже да јој је било у прво време помало непријатно због толике медијске пажње, али је временом навикла. Уме да се и насмеје тој медијској пажњи, а посебно јој се допало када је чула да на интернет мрежи Фејсбук постоји група под називом: „Петиција да се 'Тв слагалица' премести у поподневни термин, да би од Милке Цанић чули добар дан“. Њена размишљања о горућим питањима можете сазнати у овом разговору.

Ми смо као народ склони томе, да увек кривимо друге, а не да проналазимо грешке у себи. Нико нама није крив што не чувамо своје манастире, своје обичаје и језик. Нико то други неће урадити уместо нас. Криви смо зато што се поводимо за туђим утицајима и зато што нам је драже све што долази са стране, од онога што је наше. У томе је проблем. Какво је ваше мишљење о превеликој и понекад непотребној употреби страних речи у нашем језику? Мислим да је то највећа опасност.

12


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Дошли смо до тог нивоа, да смо почели да правимо глаголе од енглеских и других страних речи. Тако имамо прилику да чујемо: „да ли је океј“; нико више не каже уреду већ „олрајд“; не чује се више добар дан или здраво већ „хај или бај“. Ја сам пре неко вече, нажалост имала прилику да чујем два старија господина, која имају сигурно више од седамдесет година, а који се поздрављају са „хај“. Па, то је да човек пукне од муке! Да ли је могуће да таквом брзином прихватамо туђу реч, а своју одбацујемо!? Погледајте око себе, на сваком кораку су називи продавница, бутика и кафића на енглеском или другом страном језику. Најгоре је то што за сваки од тих назива постоји прелепа српска реч. Изгледа да баш неко жели да се наш лепи језик затре.

Да ми поштујемо свој језик, поштовали би га и други. Постоји изрека да вредиш онолико, колико језика знаш, али да би знали друге језике, морамо да знамо и ценимо свој. Можете ли нам у кратким цртама описати вашу личност ван рада на телевизији? Новинари ме то често питају. Ја сам једна потпуно обична особа која има два детета, два унука и још једно унуче које је на путу. Већину свог слободног времена проводима да учиним нешто за своју душу. Ево, малопре сам свратила у једно антикварницу и осећала сам се као да сам ушла у најлепшу библиотеку света. Јесте да има доста прашине и да је мемљиво али, то је оно што мене испуњава. Кажем вам, ја сам обична жена, једноставна и приступачна. Нисам се уобразила и не мислим да сам нека звезда. Радим један заиста тежак посао, који изискује доста труда и напора, али ми је веома драг.

Пре неки дан је емитована реклама у којој се уместо јесењег изгледа каже „јесењи лук“. Шта мислите о томе? Знате како, ево нпр. „фешн вик“ тј. недеља моде, покондиреним тиквама звучи лепше, модереније и европејскије. Ја то не могу да прихватим и одобрим. Када један народ изгуби свој језик, он је изгубио своју душу и свој интегритет. Знате ли шта би остали народи света дали да имају наше манастире, а ево питајте пролазнике где се налазе Жича, Студеница или Манасија. Гарантујем вам да велика већина то неће знати.

Ваше мишљење руском односима.

о

српско-

Ја припадам генерацији људи којој је руска душа толико близу. Волим руски народ и њихову културу, а поготово књижевност. Ново развијање српскоруског пријатељства и посета руског председника је заиста леп потез.

13


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Каква је ваша вера у Бога?

НАГРАДНА ИГРА

Ја сам хришћанка и православка, и дубоко верујем у Бога. Тешко ми је да објасним свој однос према Богу, али могу да вам кажем да се трудим да не повредим друге људе, не из разлога да не будем кажњена, већ зато што сматрам да је то велика хришћанска врлина.

Поводом уласка у другу годину излажења, редакција часописа „Глас са Цера“ је одлучила да награди своје редовне читаоце. Прва два читаоца штампаног и електронског издања, који 1. децембра од 12 часова одговоре на наградно питање добиће комплет издања нашега центра (књиге: Народни монах и Милан Недић-Српска мајка). Наградно питање гласи: Како се зове болест од које је боловао царевић Алексеј? Одговор, ваше име, презиме и адресу можете послати на е-mail: vladimir_pet@hotmail.com. Имена добитника биће објављена у следећем броју. Срећно!

Графит у Београду Хвала вам на одвојеном времену и замолио би вас за једну поруку нашим читаоцима.

Место за Ваш оглас или рекламу. Изузетно повољно огласите се у нашем часопису.

Чувајте српски језик, волите српску традицију, културу и обичаје. Лепо је прихватити туђе, али је још лепше сачувати оно што је наше. Разговор водио: Владимир Петровић

Позовите нас: 062/979-9707

Посетите: www.glassacera.wordpress.com Целокупан садржај штампаног издања на интернету! 14


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 народа десило се следеће чудо. Једна жена је неколико пута неуспешно покушавала да приђе кивоту са моштима владике Николаја и да га целива. По сведочењу присутних верника, сваки пут када би се приближила ковчегу нека невидљива сила ју је одбацивала. Поставши свесна шта се дешава престала је са покушајима и доцније у разговору са присутним верницима признала да се бавила врачањем у суседном селу.

ЧУДА СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА (2) Владимир Радосављевић

СИНОВАЦ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА Владика Николај је имао два синовца. Један је био владика шабачковаљевски Јован (Велимировић), док је други био Тиосав, председник Привредног суда Србије у Београду. Владика Николај је још пре Другог светског рата укоравао свога синовца, Тиосава због његовог претераног учешћа у закулисним политичким играма. То се тек повећало после Другог светског рата када је Тиосав отишао у комунисте. Остало је забележено да је у једном писму Тиосаву, владика Николај рекао: „Ја не могу доћи док су комунисти на власти, али кад ја дођем, ти ме нећеш дочекати.“ После пада комунизма, 11. маја 1991. године мошти владике Николаја су пренете у његов родни крај. По сведочењу очевидаца, вече пре доласка моштију, Тиосав је испричао садржину овога писма, тврдећи да се владика Николај преварио, јер сутра долазе његове мошти, а он их дочекује. После напорних припрема за сутрашњи дан Тиосав је легао да се одмори. У току те ноћи је умро не дочекавши долазак моштију владике Николаја.

ИСПУЊЕЊЕ МОЛИТВЕ ЗА РОЂЕЊЕ ДЕТЕТА По сведочењу манастирског братства једнога дана за помоћ се обратио један брачни пар из самога села Лелић. Њихов проблем је био у томе, што су неколико година без успеха покушавали да добију дете. После прочитане молитве пре кивотом са моштима владике Николаја родитељи су отишли својој кући. Недуго затим, њен муж је обавестио манастирску братију да су њихове молитве услишене и да је његова жена затруднела.

ЦЕЛИВАЊЕ МОШТИЈУ Одмах по доласку моштију владике Николаја, средином 1991. Године, по сведочењу тадашњег манастирског братства и присутног

(Наставак у следећем броју) 15


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 шта хулигани, и зато је за мене светогрђе убице француског навијача, називати навијачима. Зашто светогрђе, зато што сам готово сигуран да сваки мој пријатељ који је навијач, то не би урадио. Исто тако сигуран сам да би сваки нормалан човек који жели да се обрачуна са неким, том човеку пришао сам, а не би био сценарио са петорицом, десеторицом или двадесеторицом на једног, како је то било тог дана у Београду. Наставак овог проблема је у томе што свака идеолошка или пак политичка групација људи жели да се обрачуна са неким, стављајући све људе у исти кош. Забранити некоме да има своју идеолошку свест је искрено тотална глупост. Док се ми бавимо оваквим проблемима, око нас људи умиру од глади, хладноће или од болести. Сваки нови дан за велики број људи које познајемо почиње размишљањем само о томе шта ће сутра јести, или како ће деци дати џепарац. Засути смо толиким егзистенцијалним проблемима, да губимо све оно људско у себи, оно што нас дели од животиња. Ако наставимо овако још мало ћемо постати по најцрњим прогнозама сива безлична маса која ништа не памти и која ништа не види. Како то променити? Првенствено би требало помоћи сваком човеку у невољи која га тишти и пружити му љубав. А када некоме пружимо основне услове за живот и љубав, мање ће бити криминала, насиља и лудила у којем се сада налазимо. То је можда утопија, али какви би ми били људи, да не верујемо у утопије. Дакле, моје мишљење о решењу проблема је следеће: потребни су нам љубав и разумевање и ништа више. А остало долази само после овога.

СМИСАО ЈЕ ЖИВОТ Владимир Петровић Пролазећи Београдом пре неки дан испред једног вртића, видео сам паркиран аутомобил који је препречио пролазак деци, која су покушавала да изађу из вртића. Овом непрописано паркираном аутомобилу прилази пар момака и лепи налепницу на којој пише: „Извините господине, али ви сте сељачина!“ Свака част, али бојим се када би свакој сељачини на аутомобилу, реверу, стану или тераси налепили ову налепницу за тај папир би било потребно посећи бар три четвртине нашег шумског блага. Недостатак кућне културе и образовања чине нашу свакодневницу. Већ двадесет година нас мас-медији засипају душекорисним стиховима: „Кока-кола, марлборо, сузуки, дискотека, гитара и бузуки“ или „родићу ти сина краља кокаина“. Какав човек може израсти из ових стихова и још се питам да ли ће то бити човек или монструм?! Пре неки дан „навијачи“ су у центру Београда, убили франуског навијача Татона, и изазвали опште згражавање сваког нормалног човека ове земље. Питаћете се зашто сам назив навијачи ставио под наводницима? То је зато што у задње време свако ко хоће и може злоупотребљава овај назив за своје циљеве и задатке, и зато што су несрећници који су убили оног јадног Француза, најмање навијачи. У целом нормалном свету зна се шта су навијачи а 16


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Оче Марјане, тренутно је у свету актуелна епидемија тзв. „свињског грипа“. У почетку смо некако били далеко од свих тих дешавања, вирус се прво појавио у осталим деловима света, да би на крају, ипак, дошао и до нас. У „моди“ је сада вакцинисање народа, међутим, вакцина нема у толикој мери да задовољи све потребе. Шта нам је чинити и има ли места за панику?

ИНТЕРВЈУ: Отац Марјан Кнежевић

Сматра се да је сада овај грип, који је успут речено произведен у некој лабараторији, по некима бр. 11, да би требало да се појави грип и бр. 12 и да ће он бити још опаснији по човечанство. У Дивјеву су се молили Пресветој Богомајци шта да раде, како да се заштите, и пре него што се званично појавио тзв. Мексички или свињски грип. Богомајка се јавила једном старцу са саветом: „Постоји вакцина од било ког грипа, али она није материјална, него духовна: Покајање, исповест и Свето Причешће“. Ето, то је једина, најбоља и најзначајнија вакцина против овог грипа, па и сваког другог. Све Свете Тајне, Свете врлине су основне вакцине против свих болести и невоља. Јер ако смо ми Господњи, ако је Господ наш Цар царева и Господар Господарева, наш Отац небески, и ако му се молимо, зар нам неће услишити молитве. Који ће отац, кад му син тражи хлеб, да му да камен? Ми православни се не плашимо свих тих вируса и бактерија, зато што смо Господњи. Нека силе мрака раде свој посао, али нека знају да нам не могу ништа. Шта је рекао Достојевски? „Ако сам ја и Бог на једној страни а цео свет на другој, ми смо у огромној већини“.

Недалеко од Ваљева, на путу ка Лозници, смештено је село Ставе. Ово место смештено испод Медведника, постало је познато по парохијском свештенику Марјану Кнежевићу, који верно служи Богу у сеоској Цркви Преображења већ 30 година и чије молитве чудотворно лече и помажу. Отац Марјан Литургију служи сваки дан, поштујући типик Светога Саве. Са свих страна наше отаџбине верници хрле у Ставе. Има их из Суботице, Врања, Београда, Лознице, Краљева... На молитву код оца Марјана долазе људи разних професија. За помоћ се обраћају ђавоимани, неми, оболели од рака, брачни парови који немају децу... Због великог прилива народа, црква се тренутно проширује за 50 квадрата. Такође се изграђује црквени дом, у коме ће верници моћи да преноће. Један део редакције „Гласа са Цера“ имаo је част да их отац Марјан у својој кући прими и поучи се радосним духовним саветима, које радо делимо и са читаоцима нашега часописа.

У Српској Православној Цркви дувају неки нови ветрови. Један део владика и свештеника не поштује 17


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 каноне Светих Отаца и самовољно уводи реформе у црквеном животу и служењу. Чији су они најамници ако не слушају своју Цркву?

зидаре. То му нису опростили и у чашу киселе воде су му сипали отров, и након два сата нађен је мртав. Широм планете све је више екуменистичких молитвених општења, састанака, којекаквих договора, тобоже све у име љубави, толеранције, мира и просперитета. Да ли су екуменисти свесни у шта се упуштају?

Не бој се мало стадо, рекао је Господ. Када дође до напада на православце, мислим да ће мали број духовника остати при својој вери. Јер ће рећи: Па, знате шта, донета је одлука да ми можемо малчице да накрњимо календар, па Литургију, па мало ово, па мало оно... Јер потребна је сада да се направи мала пукотина. У зубу уколико настане само мала пукотина, каријес се онда одмах појављује. Тако исто и у Православљу, док нема пукотине на који ће ђаво ући, дотле је све добро. Они стварају све те реформе као да је то нормално. Изменили су сада једно, потом ће нешто друго и тако редом. Ја ништа не желим мењати, нека остане онако како су витезови и светитељи наши сматрали да треба да буде, и канони, и апостолска правила како је било нека буде навек века. Стоји записано: „Ко једни цртицу из Закона измени, научи друге људе другчије, лакше би му било да камен воденички узме и баци се у море, него да то уради“. Господ је рекао: „Небо и земља ће проћи а речи мој неће проћи“. Па онда, не само речи Светог Писма, него и канони и апостолска правила, једном речју Свето Предање. Ко се тога одриче он се одриче и Православља! Православље је правоверје и правоживљење. Не може једно без другог! Хришћанин који нема и једно и друго као да има једну ногу, да је ћопав. Ветрови отпадништва дувају и у осталим помесним црквама. Васељенски патријарх Вартоломеј је био пилот турске авијације. Значи био је добар за турску војску, а сада је подобан да буде патријарх. У Петербургу су убили епископа. Освећивао је неку банку и притом јавно критиковао слободне

Недавно сам читао једну књигу у којој пише да је један руски монах на проскомидији поменуо енглеског службеника, који је био англиканске вере. Тај исти монах оде код једног старца, исприча му да се за олтаром молио за иноверног, и старац када је то чуо, да му три године епитимије да не служи. Монах није био задовољан старчевом одлуком, те оде код другог старца, који му забрани да до краја свог живота служи Литургију. Врати се назад у свој манастир, саопшти свом игуману шта га је снашло. Игуман се запрепасти његовим речима и каже му: „Само ти служи, не знају они ништа“. Монај га послуша, и у току службе крв му поче тећи из носа и уста. Није му било спаса, убрзо затим је и преминуо. Са Богом нема игре. Ко је свештеник он је и свештеник по Духу, зато му је живот стално у опасности. Опасна је делатност бити православни свештеник а не бити како ваља То ти је метак у цеви, само гледаш кад ће да те убије. Код Вас у Цркву долазе људи који болују од разних болести. Они пристижу са вером и надом да ће их Господ, Вашим посредничким молитвама излечити. Једна од седам Светих Тајни је јелосвећење коју Ви служите. Можете ли нам нешто више рећи о њој?

18


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Свети Варсануфије Оптински верујућима оних који се недостојно говори да се у Св. Тајни јелосвећења припремају за Свето Причешће. потапају водени греси, или другим речима заборављени греси, а они некада Блаженопочивши патријарх могу бити узрок болести. Зато је она тако †Павле написао је добар чланак о овом делотворна. Код мене у Цркви пуно је питању, у коме он између осталог каже: народа на јелосвећењу. Болују и ишту „Некоме не треба дозволити да се помоћ због тумора на мозгу, причести никада, чак и да годину дана шизофреније, падавице, магије... Има и ништа није јео“. Онај ко пости сваки оних који ми замерају овај чин. пост, као и сваку среду и петак, може се Чињеница је да се та молитва причешћивати и чешће, али да чита у само неколико опет уз молитву, покајање православних храмова на (исповест) и уз сагласност свога свету. Ту молитву треба да духовника буде достојан служи седам свештеника и због причешћа. Поготово се ово тога многи одустају од ње. Ја односи на нервне болеснике, само читам молитву а Господ само да не богохуле, јер им је то је тај који помазује народ. За један од најжешћих лекова. Ево свештеника јелоосвећење није на пример овде код нас, једна је Црква у Ставама обичан чин, велика је то жена захваљујући причешћу борба, то ти је као кад оздравила од схизофреније. извлачиш некога из бунара. Молитва је Она више не пије лекове, сада су јој само духовни напор. Господ ту исцељује, ја се молитве потребне. Схизофренија је у трудим да се одговорно понашам. У ствари једна тешка врста ђаволске супротном, ако сам превише самоуверен поседности. Недавно смо имали случај са и мислим да све могу, тада сам у женом из које је изашло седам демона. прелести. Господ може све, док ја могу Прва три која су изашла су рекла: „Ја сам бити спреман да му служим и да се демон богохулства, ушао сам у тебе због помолим. богохуљења твојих предака, ја сам демон Исто тако, требало би пазити за блуда, ја сам демон који је ушао у тебе да кога се молимо. Једном сам се молио за не слушаш родитеље“, да би, затим, некога, за кога нисам требао, и у року од после извесног времена опет два изашла. три дана ногу сам сломио. Ја лично не Кад је изашао шести бели дим код седмог гледам за кога се молим. Зато касније из одела жене нешто је пукло. Мени су примећујем да ме боле леђа, једва идем... долазили људи којима је после прочитане Наравно да се треба молити за своје молитве из носа и уста излазио бели и ближње и пријатеље, међутим, проблеми љубичасти дим. Једна жена ми је, док сам за нас настају кад се молимо за људе који јој читао молитве за истеривање злих се бавом магијом, за самоубице, сатанисте духова, стално говорила: „Пусти ме, хоћу итд. да га убијем!“ Таман дођем до пола молитве, кад поново чујем: „Узми нож и Какав је Ваш став по питању убиј Марјана!“ То јој демон заповеда шта колико често и на који начин треба да ради. приступити Светом Причешћу? И по овом питању има оних који Разговор водили: неодговорно позивају вернике да Милан Старчевић и приступе Светој Чаши, а има и међу Пантелија Петровић 19


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Филип је имао кћерку Ђулу, а Јован сина Павла. Како то обично бива ово двоје младих се заљубе једно у друго. У причи се каже да је газда Филип, сазнавши у зиму да се његова јединица Ђула и Павле тајно састају и воле, поручио просцима да дођу по руку његове кћерке. Кад ноћ паде и просци бануше, Павле крене на ашик место, али уместо љубљене срете чопор вукова. Крваво коло открило је касније Ђули шта се догодило. Кад пронађе Павлову руку, она је узе у наручје и као у неком заносу заспа у снегу. Несрећни родитељи, где пронађоше своју децу, ту се измирише, па их сахранише и ударише им белег, један велики камен на коме стоји урезана човечија рука. И тако још једном, вечна трагична љубав побеђује прљавштину, злобу и глупост човечију, готово идентично као у Шекспировом делу „Ромео и Јулија“.

АШИКОВ ГРОБ Владимир Петровић Сви народи има своје чудесне приче и повести, а оне се често преплићу са традицијом других народа, стварајући архетипе. Прича о заљубљеном енглеском пару коју је Вилијам Шекспир мајсторски описао у делу „Ромео и Јулија“, свима је позната. Међутим и српска традиција обилује таквим повестима, па је познати српски писац, Јанко Веселиновић у својој приповеци „Ашиков гроб: прича о љубави Павла и Ђуле“, дао опис српског Ромеа и Јулује. Житељи мачванских села тврде да је прича о српском Ромеу и Јулији, коју је фолклорни реалиста Јанко Веселиновић забележио у приповеци „Ашиков гроб“, истинита. Чувари сеоске традиције памте и имена несрећно заљубљених и тврде да је лепа Ђула била Ђулија, ћерка богатог Филипа Симића из села Мровска, а стасити Павле, син Јована Ђурића из Голочела. Но, прича не би била прича да се није умешала људска злоба и глупост. На самоме почетку приповетке Јанко Веселиновић вели: „У Мровској живео један газда, било му име Филип, а у Голочелу живео опет други газда, њему било име Јован. Били су то људи богати за причу. Оно, сиротиња се неће никад такмити; али, Бога ми, газде хоће! Онај и онај је газда; али ово је бољи. Овај спава на дукатима... Такви такмаци беху Филип и Јован. Бог им дао свега доста, а таштина их гонила да прибављају још и више, само да један од другог бољи буде. Домови њини били су читави градови, а зграде око кућа читаве вароши. Ма да оба беху задружни, опет нису могли срадити цело имање, него им многе њиве обрастоше у честе и трње... Никад један другом нису додијавали, па су се опет мрзели. Филип је мрзео Јована, а Јован на Филипа, а ниједан нису знали зашто.“

Ашиков гроб

Народну причу је „веронски вечном“ почео да чини још 1991. године Одбор за подизање споменика „Ашиков гроб“. Тамо где Павле и Ђула посташе „деца раја“, на међи између Метлића и Мровске, било је планирано да се подигне истоимено спомен-обележје. После готово двадесет година, спомен обележје је завршено 2008. године и налази се у мачванском селу Метлић, сведочећи о српском Ромеу и Јулији. 20


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12

ГАЛЕРИJA: Свети владика Николај

1

1.

2. 3. 4.

Манастир Лелић (владичина задужбина) Владика у разговору са верницима Владика свира Фрулу Мошти Св. владике Николаја

2

3

4 21


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Почетком 1921. године, на позив првог патријарха обновљене Српске патријаршије Димитрија (Павловића), привремена виша црквена управа РПЗЦ је прешла у Србију, тачније у Сремске Карловце. Патријарх Димитрије је имао визију, да ће се са руским интелектуалним кором духовно и научно ојачати обновљену Српску патријаршију као и да ће се овим чином Српска црква и Краљевина Југославија одужити за заслуге Русији током историје.

РУСКА ЗАГРАНИЧНА ЦРКВА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (1) Будимир Кокотовић Руска православна загранична Црква (РПЗЦ) је назив за Цркву која је настала после бурних и крвавих догађаја у Русији 1917. године. У тадашњој Русији у први план избијају екстремисти који су окупљени око бољшевичких вођа. Убиством цара Николаја II, 17. јула 1918. године, некада велико руско царство постаје социјалистичко–комунистичка земља безакоња и револуције. Свирепо убиство царске породице показало је руском народу да Цркви и монархистима нема места у Русији. Пре револуције у Русији је било 360 000 свештенослужитеља (од тога 100 000 парохијских свештеника), постојале су 4 духовне академије, 58 семинарија (богословија), 1 250 манастира, 55 173 православне цркве и 25 000 капела. Сви који су имали било какве везе са Црквом, монархијом или су учестовали у грађанском рату, на страни белих против комуниста, морали су да напусте земљу. Већи број митрополита, архиепископа и епископа заједно са свештенством и монаштвом, пошло је са својим народом да избегне крвопролиће и сачува властите животе. Нашавши се расејани широм света, били су принуђени да се и црквено организују, пошто није било могуће одржати и имати духовне везе са матичном државом, која је постала безбожна и са матичном Црквом која се нашла под силним и нескривеним ударом унутрашњих напада и физичке ликвидације.

Патријарх Димитрије

Крајем године, је услед нагомиланих практичних и организационих проблема везаних за живот и делатност у изгнанству, сазван Први сабор Руске цркве у заграничју. На великом сабору, одржаном од 21. новембра до 3. децембра 1921. године у Сремским Карловцима, поред 24 епископа учествовали су и други представници клира са мирјанима. Рад сабора је благословио патријарх Тихон (Белавин). Током сабора су расправљана бројна практична и организациона питања, а међу одлукама које су се тицале функционисања цркве у избеглиштву, најважније су биле оне о формирању парохија у срединама где су живеле руске избеглице на принципима парохијалног устава донетог на Помесном сверуском црквеном сабору у Москви 1918. године. 22


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 Ниједна од тих одлука није изазвала неспоразуме међу учесницима сабора, али када је предложено да се сабор изјасни о положају цркве и о прогонима којима су изложени свештеници, верници и црква у Совјетској Русији, дошло је до великих несугласица и дубоких подела које су имале далекосежне последице. Делегати из Француске, предвођени митрополитом Евлогијем, сматрали су недопустивим да Сабор расправља о чисто политичким питањима и да заузиме став, са образложењем да би се тиме нарушио принцип немешања цркве у политику и нарочито неприхватљивим им се чинило да се позиција цркве изједначава са одређеном идеологијом (монархизмом). Епископи из словенских земаља и са Балкана су напротив сматрали да је сабор имајући у виду карактер прогона цркве у Совјетској Русији, дужан да се одреди према тим питањима. После прегласавања и расправе учесника сабора, донета су два акта, од којих је први био упућен „Чедима руске православне Цркве у расејању и изгнанству“, а други, мировној конференцији у Ђенови, која је била у припреми и на коју су били позвани и совјетски представници. У том акту сабор се заложио за обнављање монархистичког друштвеног уређења у Русији, под династијом Романов и апеловао на владе најмоћнијих светских држава да помогну оружану борбу против бољшевика. Из Сремских Карловаца је упућена и једна посланица деци Руске цркве. Патријарх московски и целе Русије Тихон, 5. маја 1922. године издаје указ, захтевајући од јерарха у Сремским Карловцима да укину привремену вишу црквену управу у заграничју. Дана 13. септембра 1922. године, поштујући вољу патријарха, архијереји на седници то и чине. Али су на истој седници, на

предлог митрополита Евлогија основали Архијерејски синод Руске православне заграничне цркве. Тако је унутар Руске православне цркве, у канонско-правном погледу, настала веома сложена ситуација, коју је додатно компликовала чињеница да су западноевропске епархије, на основу указа патријарха Тихона од 8. априла 1921. и 30. јануара 1922. године, биле изузете из јурисдикције митрополита петроградског и предате на управу архиепископу (касније митрополиту) Евлогију, што је сабор епископа у Сремским Карловцима потврдио 1. јуна 1923. године. Тако су у избеглиштву створена два потенцијална центра Руске православне цркве. Наредни сабор Руске православне цркве у избеглиштву, одржан је такође у Сремским Карловцима у мају и јуну 1923. године. На овом сабору митрополит Евлогије предлаже митрополиту Антонију Храповицком и учесницима сабора да се оснују четири црквена округа сада већ оформљене Руске православне заграничне цркве за цео свет: Западноевропски, Источно-европски, Далекоисточни и Северно-амерички.

Антоније Храповицки

(Наставак у следећем броју) 23


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 помоћи. Сестра која је све време знала за мој проблем али због немоћи није могла ништа да учини у међувремену се распитивала и сазнала за место које се зове Црна Река. После разговора са родитељима сам добровољно одлучио да одем на лечење иако сам пре тога покушавао сам да решим проблеме, али у томе нисам имао успеха, јер је проблем био заиста озбиљан. Почетак у центру као и сваки почетак је био веома тежак, али уз помоћ људи који су радили са нама и са доста муке сам пребродио и тај проблем. Честа предавања, разговори са свештеницима, редовна богослужења су ме навели да размишљам у правом смеру. У центру сам већ две године. Помажем сарадницима у раду са новим штићеницима и радим као возач. У слободно време прочитам неку књигу, погледам неки филм и бавим се спортом (кошарка, фудбал, стони тенис и билијар). Једном у два месеца одлазим на викенде кући. У разговорима са породицом се провуче питање када ћу бити спреман да се вратим и наставим да нормално живим. Закључио сам да ћу без благослова, елементарне црквености, исповести и Светог причешћа, тешко моћи, нормално да живим и због тога се и даље налазим у центру и бићу ту докле год буде требало.

ИСПОВЕСТИ ШТИЋЕНИКА ЦЕНТРА “ЦРНА РЕКА“ (2) М. Ђ. (25 година), Краљево

Дрогу сам почео да користим са 16 година. У почетку су то били: марихуана, лекови и алкохол. Због честе употребе дроге, даноноћног губљења времена по улици и граду, често сам изостајао са наставе због чега сам убрзо био избачен из школе. Као млад сам се дуго бавио ватерполом и имао веома запажене резултате у том спорту, али због немарности, изостајања и преокупације другим стварима, убрзо сам престао да тренирам. Од тог тренутка сам имао превише слободног времена, којег сам проводио на улици и ту није било тешко доћи до алкохола, марихуане и тада је кренуло лудило, које је лагано измицало контроли. У крају се тада појавио хероин и са њим мноштво проблема. Хероин сам почео да користим са осамнаест година и од тада сам га непрестано конзумирао. Због недостатка новца и све већих потреба, често сам био приморан да украдем, преварим или направим разбојништва због којих сам имао проблеме са законом. Недолажење на време кући, многобројне лажи, лош физички изглед и психичко стање су допринели да се сумња увуче међу моје родитеље. Због великог притиска једном приликом сам признао да користим дрогу. Тешко, али веома свесно су се сусрели са проблемом и понудили су ми сваку врсту

Центар у Црној Реци

24


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 култ императора, “pontifex maximus-а”, у хришћански систем “симфоније” црквене и државне власти, под врховним господством Христовим. Наредни хришћански цареви су у Духу Христовом и ради спасења свих својих поданика увели хришћански законодавни систем, чији је основни принцип био тај, да ни на који начин не треба да противречи црквеном законодавству, него пре да га подржава. Јединство државе представљало је одраз најдубљег јединства Цркве којим се надахњивало; баш онако како Бог управља Својим Царством на небесима, тако су цар и епископи управљали Његовим царством на земљи - по узору на Његово небеско Владичанство. Цар Јустинијан је то виђење изразио у својој VI новели (из 535. год.) на следећи начин: “Постоје два највећа дара која је Бог по Својој љубави даровао свише човеку: свештенство и царско достојанство. Прво служи божанском, док друго усмерава и управља људска дела; оба међутим потичу из истог извора и украшавају живот човека. Одатле ништа не треба да буде такав извор брига за цареве, као достојност свештенства, будући да је то за њихово добро, да ови непрестано моле Бога. Јер ако је свештенство у свему беспрекорно, ако поседује смелост пред Богом, и ако цареви праведно и благоразумно управљају државом која је поверена њиховом старању, онда ће уследити свеопшта хармонија (у грчком оригиналу: симфонија) и свакојаки ће благослови бити даровани људском роду”. Ово виђење засновано је на веровању да монархијом, ништа мање него Црквом, управља Промисао Божији. Као што је

КРСТ И КРУНА Владимир Мос Пре него што ту идеју одбацимо као испразно маштање, хајде да поближе размотримо дубоку везу између Крста и Круне, Православне Цркве и Православног Царства. Крст је символ истовремено и победе хришћанства и основних хришћанских добродетељи – смирења, љубави и самоодрицања, при чему ово последње служи за достизање првог. И мада се хришћанске добродетељи могу упражњавати у било каквим околностима и под било каквим режимом, укључујући и антихристов, ипак, огањ Духа Светога ће се угасити у многим душама које подлегну слабости и палом стању људске природе, ако Његова дела не буду подржана од стране хришћанске државе, хришћанским законодавством. И обрнуто, ако Крст царује у срцима довољно широког круга људи, онда утицај квасца Духа може да нарасте и да у хришћанском правцу усмери чак и оно што представља најокорелији и најнепоправљивији део друштва – његову политичку структуру и политичку филозофију. Управо то видимо у време првог хришћанског цара, Светог Константина и његових наследника. Сила римског хришћанства, делујући одоздо, сломила је калуп римског паганског друштва и трансформисала његов централни антихришћански елемент, 25


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 цару Јустинијану писао папа Јован II: “Срце је царево у руци Божијој и куда год хоће Он га савија (Прич. 21,1). Ту лежи темељ твога царства и снага твоје власти. Јер мир Цркве и јединство вере узносе свога виновника на висину и задржавају га тамо у миру и срећи. Сила Божија никада не понестаје ономе ко штити Цркву од зла и мрља раздора, јер је писано: Када праведан цар седи на престолу, ниједно зло неће га задесити (Прич. 20, 8)”. Симфонија власти може да функционише све док већину популације чине истински хришћани који желе да она функционише. Она почиње да се руши онда када: (а) значајан део становништва верује другачије и спреман је да предузме револуционарну акцију како би ту симфонију уништио (нпр. сиријски, коптски и јерменски монофизити у Византији VI-VII века, или Јевреји и Пољаци у Русији XIX века); (б) када је сам владајући слој заражен јеретичким учењем (нпр. царевииконоборци у Византији у VIII-IX веку, или образовани слојеви у Русији у XIX веку); или (в) када је царство нападнуто споља, услед издајства од стране једног или другог од тих стубова друштва (нпр. Фераро-Фирентински лажни сабор 1439. године, или принудна царева абдикација 1917). Оваква симфонија представља образац хришћанског друштва, који је очигледно био угодан Божанском Промислу ради спасења рода хришћанског; јер је до 1917. године већина православних хришћана живела или у Византијском или у Руском царству, или у некој од мањих краљевина – као што су православна Енглеска или Француска (пре раскола), односно Србија или Грузија – које су биле уређене према византијском моделу.

Као што секуларна демократија и нацистички фашизам представљају обрасце друштва устројеног на одређеној филозофији живота, тако је и са хришћанском симфонијом власти. Њена филозофија полази од претпоставке да је стварни владар света и свега у њему – Бог. Онај део света који признаје ту власт представља Цркву Христову, док су остали, свесно или несвесно, бунтовници против Бога (упореди: Мт. 22,114). Стога, како је посебно јасно видео патријарх Никон Московски, хришћанско друштво по идеалу требало би да тежи поистовећењу са Црквом, у којој је све потчињено Божијем господству, а циљ увек представља спасење душа. Међутим, то поистовећење хришћанског друштва и Цркве овде на земљи може се достићи само приближно, а никада у потпуности. У пракси је увек било и биће ствари које се налазе изван канонских права епископа, као што је управљање нехришћанима, вођење ратова или сакупљање пореза. То припада ћесару; то су послови државе, а не Цркве. Осим тога, уколико се Божија власт заиста сматра за свеобухватну, онда политика такође треба да буде ако не формално потчињена Његовом Царству – Цркви, онда у сваком случају да буде вођена у сагласју са њом и подвргнута њеном утицају. Другим речима, појам какав је хришћанска политика може и треба да постоји. А тај идеал постаје реалан ако је сам монарх – хришћанин и верно чедо Цркве. На Западу је модерно да се подржава одвајање Цркве од државе. Као главни аргумент у прилог томе узима се да ово ослобађа Цркву од политичког притиска и даје јој могућност да се бави 26


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 својим пословима без мешања са стране и трошења око светских брига. То је заиста похвалан циљ. Ипак, овај аргумент пада ако се узме у обзир чињеница да простор по природи не може да остане празан и да одвајање Цркве од државе неминовно води до тога да се држава везује за неку другу институцију или филозофију – слободно зидарство на пример, или секуларни хуманизам, или неку од најекстремнијих националистичких идеологија. Јер одвајање Цркве од државе повезано је са одвајањем државе од Цркве. Ако се државом не управља по хришћанским принципима, онда ће се неизбежно управљати по антихришћанским. На крају крајева, лишена освећујућег утицаја Цркве, држава ће се окренути против ње. И тада ће Црква, уместо да се ослободи политике, бити принуђена да се одлучно супротстави политичарима који покушавају да насрну на њену област утицаја, како се то догодило у православним земљама после 1453, а нарочито после 1917. године. Излаз се стога састоји у очувању релативне аутономности обе области, но без озакоњења њихове апсолутне независности. Јер однос између Цркве и државе сличан је односу између душе и тела – различити по природи, они су предодређени да уз посредство Духа делују заједно, чак и ако је грех нарушио њихову сарадњу. Као што душа оживотворује тело и руководи њиме, тако је и са Црквом у односу на државу. Црква поставља стандарде и суштинске незаменљиве циљеве сваког друштва, дајући му животну снагу и легитимишући и освећујући његове политичке

институције. Држава са своје стране штити Цркву од спољашњих непријатеља и указује јој неопходну материјалну подршку, нарочито у сфери образовања и добротворне делатности. Ипак, ако држава одбацује Православље, онда Црква може да повуче легитимизацију коју јој је давала, као што је учинила када је Сверуски Сабор 1918. године анатемисао совјетску власт. То има за циљ очување душе друштва кроз очување неприкосновености њеног општења са небеским светом, чак и онда када телесни омотач – политика – умире. Црква тада улази у услове постојања у изолацији, који су симболички представљени у дванаестој глави Откривења у виду жене која бежи у пустињу. Но, такви услови су неприродни и носе апокалиптички карактер. Они наговештавају духовну смрт света, његово спаљивање и смењивање новим небесима и новом земљом, где правда обитава (2. Петр. 3,13). Заиста, и апостол Павле указује на уклањање онога који сада задржава (2. Сол. 2,7), тј. законите монархијске власти, као на обележје скорог доласка антихриста.

27


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 просветни и духовни центар младих богослова који су у овоме манастиру стицали основна знања за свештенички позив. Оснивањем богословије у Београду ова школа се претвара у центар за образовање деце из околних места. У периоду између два светска рата у манастиру је веома јак утицај богомољачког покрета, па су у Тавни одржана и два велика сабора Православне народне хришћанске заједнице. Током Другог светског рата манастир је на удару усташа, који су 1943. године у потпуности спалили манастирски конак и црквену архиву, док је црква била делимично оштећена. После Другог светског рата обнова манастира је тешко текла због притиска нове власти, као и потпуног одузимања манастирске имовине, да би тек доласком игуманије Јустине Керкезовић, манастир повратио свој сјај. Манастир данас- У манастиру се налази чудотворни извор воде, и у манастирском летопису забележено је доста исцељења од различитих болести. Манастир је тренутно женски и има велико сестринство. Игуманија је мати Марта Манојловић.

СВЕТИЊЕ ПОДРИЊА (7) МАНАСТИР ТАВНА Пантелија Петровић Манастир Тавна је једна од најлепших подрињских светиња. Припада Републици Српској а налази се на територији Зворничко-тузланске епархије. Манастир се налази у семберском селу Бањица, близу градова Бијељина и Зворник. Историја- По народном предању манастир је задужбина краља Драгутина, док Троношки и Пећки летописи говоре да је подигнут од стране Драгутинових синови Владислава и Урошица. Први помен манастира је у турским пореским тефтерима из 1533. и 1548. године. Црква је тешко страдала 1463. Године, током турског освајања, а фреске су у порушеном храму сачуване наредних двеста година. Обнова овог храма приписује се Старини Новаку, хајдучком харамбаши и његовом брату Дели Радивоју из друге половине XVI века. За време Првог српског устанка манастир је поново страдао од стране Турака 1807. године. Залагањем тадашњег игумана Јефтимија (Пљеце) манастир је обновљен 1814. година, али је још неколико пута пљачкан од стране Турака. Крајем XVIII и почетком XIX века манастир Тавна био је 28


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 патријарх Пајсије. У то време живео је у Београду један православни Хришћанин, који је имао католикињу за жену. На дан светога Илије хођаше жена да умеси хлеб, а муж јој рече: „Данас је празник пророка Илије, и не треба радити.“ Но жена му одговори, да је тај празник прошао пре 13 дана. Тако се изроди свађа међу њима. Упорна жена замеси тесто, но гле чуда! Тесто у њеним рукама претвори се у камен. На то чудо сабраше се суседи, и сваки узе по један део тога камена. И Пајсије се ту догоди, па и он узе један део тога камена, као сведочанство чуда Божијег, и однесе собом у Јерусалим. Тај камичак обеси Пајсије пред икону светога пророка Илије у свом манастиру. Латини се не боје проклетства што су Свети Оци проклели све оне који се усуде да покваре ред Пасхалије (слављења Васкрса)! На жалост и многи православни народи (осим нас Срба и Руса) покварише ред календара и одоше са западњацима у пропаст. Једне године појавио се сјајан Крст преко целе Атине на православни Крстовдан, а не на католички. Али бадава, кад су многи Грци остали слепи и неосетљиви. Наши Срби не примише нов календар, али на жалост све празнике рачунају по „швапском календару!“ Како је то ружно кад Срби па и свештена лица, кажу да је Божић 7. јануара, а не 25. децембра. Код правих Срба прво долази Божић, па Нова година, а код „шарлатана“ обратно, прво Нова година па Божић. Тако и за све празнике наопако говоре. Примакло се антиристово време и он лови полако и правоверне. Господ сe пита – „Да ли ћу наћи веру на земљи“, када дође по други пут на земљу? Вера се у људима полако гаси. Благо ономе ко остане веран до краја свога живота, он ће стати са десне стране Господу своме на дан Страшнога Суда , и наследиће Вечно Царство које је Он припремио онима који Га љубе.

О ПРАВОМ КАЛЕНДАРУ Схи – архимандрит Гаврило Ралетиначки (+1996) У Грчкој Крмчији, у примедби на 6. апостолско правило, каже се: Што је Богу угоднији поредак наше пасхалије и у опште календара, тиме је већа нетачност пасхалије и календара латинског. То је јасно из чуда, која је Бог јављао, а и сада јавља: Прво: У Египту (предео Илиoпоља) код велике пирамиде догађа се сваке године овакво чудо: На Велики Четвртак увече (по нашем православном календару, а не по католичком) избацује земља остатке човечијег тела и кости, којима се напуни широко поље, остају ту до четвртка по Васкрсу, тада их нестаје и више се не показују до идућег Великог Четвртка. То није никаква басна, него правда и истина, коју потрвђују многи стари и нови историчари, нарочито Нектарије, који о овоме говори у својој арабијској хронографији на 266 страни. Он је то својим очима видео, као што је видео некад пророк Језекиљ, и каже да те кости напомињу будуће васкрсење мртвих. Друго: Поменути Георгије историчар каже да је Пасхасин писао цару Лаву како некада православни празноваху Пасху 22. априла, а католици 25. марта, и један сув извор напуни се водом 22. априла, то јест на нашу Пасху, а не на латинску. Треће: У Грчком Синаксару стоји написано следеће чудо светог пророка Илије: Неки Пајсије, игуман манастира светог пророка Илије у Јерусалиму дође у Цариград, и из Цариграда оде до Београда, у време, када се тамо бавио 29


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12

РИЗНИЦА:

МИСЛИ ВЕЛИКАНА Ниједан човек није острво... Смрт ма ког човека смањује мене, јер ја сам део човечанства, стога, никад не питај за ким звоно звони; оно звони за тобом! (Џон Дон)

СЕЉАК И СВЕЋА Припремила: Славица Станисављевић Једног касног јесењег поподнева, враћао се неки сељак у своје село. Било је хладно, стално је сипила ледена киша. Блатњав пут је био толико раскаљан да су два сирота вола који су вукли кола натоварена врећама брашна, тешком муком напредовала према селу. Сељак се враћао из суседног села где је самлео жито у воденици. Мрак се све брже спуштао, а волови све спорије вукли претоварена кола. Хладна језа од мокрог сунца и зебња како ће стићи по том блату до куће, све се више тиштиле сељака. У једном моменту, волови стадоше. Сељак фијукну бичем према њима; они запеше да се извуку из блата, али без успеха. Он сиђе са кола и стаде испред волова не би ли им и својом близином помогао да крену. Узалуд! Сав очајан, врати се у кола, седе на своје место да размисли шта да уради. Мрак се већ спуштао, у даљини се појавише прва трептава светла. Тада сељаку сину спасоносна мисао: молиће се Светом Николи да му помогне. Свети Никола је одувек био заштитник путника намерника. Молио се тако сељак и на крају, сав очајан обећа да ће отићи у цркву и запалити му највећу свећу само да га извуче из ове невоље. Само што је завршио са молитвом волови, надахнути неком натприродном и невероватном снагом, лагано кренуше пут села. Тада сељак сав срећан, окрете се и онако, као уз пут рече: „Ма добра ти је и она мала свећа“. О људска бедо! О велика људска незахвалности! (По народној причи)

Јадан човек, који је сам! Ако воли, њега не воле, јер мисле да човек, ако је сам не може волети, тј. ако је без жене, деце и родбине. Ако чини добро, нико му није захвалан, јер онима којима је учинио добро кажу: пошто је сам, мора да даје... Људи нису захвални ни за оно што су добили, они су захвални за оно што тек могу добити, и побећи ће чим схвате да им не можеш дати више ништа. (Људевит Вулићевић проповедник) Уопште човеку пристаје све, само не оно што је наопако, глупо и простачко. (Томас Ман) Мудрост се не може саопштити. Мудрост коју мудрац покушава да саопшти звучи као лудост. (Херман Хесе) Боље слеп очима, него слеп памећу. (Народна пословица) Боље с мудрим плакати, неко с' лудим певати. (Народна пословица) Боље је укор мудрога, похвала лудога. (Народна пословица) творе.

Мудри мало зборе, али много (Народна пословица) Залуд књиге где памети нема. (Народна пословица)

30

него


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 тамо се она више никада не спушта. А Ломоносов? Мама није знала шта да ради и за шта да се ухвати. Ми одједном испадосмо из центра пажње, и Жоржик навуче дедине рукавице, које су тако дивно, попут цвета, мирисале. Жоржик приђе деди и рече: ― Деко, поклони ми ове рукавице. Деда не разабра питање, махинално привуче Жоржика к себи и посади га у крило. Жоржик нас са гордошћу погледа и сав се удуби у посматрање рукавица. И ево, после толике силесије времена ја, као на два корака, видим тај диван призор: Великог Императора Русијског и малог лепушкастог дечака, удобно смештеног у његовом крилу. Император не обраћа на њега никакву пажњу, а Жоржик се пружа к његовом лицу и длачицу за длачицом пребира силно посéделе бркове. И када Цара заболи, он уклони Жоржикову руку, а овај сачека тренутак и опет по своме. Каква породица! И зашто ја немам таквог деду? И уопште, зашто сам тако зле среће? Немам ни деде, ни оца ― само маму. Прилазим јој, хоћу да се умиљавам, и осећам како је тресе блага грозница.

ФЕЉТОН: Иља Сургучов Детињство Цара Николајa II (4) ― А ово? ― испитиваше их удивљени Цар. ― То је Осман-паша. Декице! Купи ми, молим те, таку капицу. Много ми се свиђа. ― Не може! ― одговори Ники строго. ― Вера не допушта. ― Тачно. За чисту дванаестицу ― рече Цар још удивљеније и, окренувши се зачуђеном сину, рече: ― Па они су ти просто изванредни!... Ја победоносно погледах маму и с немалим изненађењем видех да она некако чудно лови ваздух устима. Јадна мамица! Овакве наше подвале коштале су је страшне болести јетре, која ју је заиста превремено и отерала у гроб. ― Али, то је дивно! И схвативши да наша дела имају успеха, ми утркујући се стадосмо да причамо о лампару. А Цар гануто рече: ― Кладим се да је то татин војник. И ту се одрасли, заборавивши нас, веома живо запричаше, а деда, размахујући својим као пахуља лаким рупцем, поче живахно држати говор: ― Најбољи, најталентованији учитељи деце, одувек су били татини војници, да, да! Без мудровања, без неке нарочите педагогије, учили су по буквару, и то како учили! Јуначина, војник! Пренесите му моје хвала! Један такав војник лично ми је са сузама у очима једном рекао: где је дигнута руска застава,

(крај)

Са руског превео: Драган Бунарџић

31


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 родитеља Дима и Василике и на крштењу доби име Анастасије. Већ у 14. години, напусти родитељски дом и пресели се у Цариград, где се запосли код рођака у трговачкој радњи. И док је радио у трговини, трудио се да помогне муштеријама јер папир којим умотаваше робу исписиваше поукама Светих отаца. После неког времена би постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег и када напуни 20. година, напусти Цариград и у селу Литију, на острву Хиосу, постаде учитељ. Ту често посећиваше ''Нови манастир'' где често држаше проповеди и где се, 7. новембра 1876. године замонаши добивши име Лазар. После годину дана би рукоположен за ђакона добивши ново име Нектарије. Убрзо, промислом Божјим, појави се добротвор Јован Хоремин који обезбеди да се школује у Атини, где заврши гимназију и Богословски факултет. При крају студирања, његов добротвор умре и Нектарије би приморан да се обрати Александријском патријарху Софронију за помоћ ради завршетка студија. По завршетку студија, отпутова у Александрију где га патријарх, 23. марта 1886. године, рукоположи за презвитера у патријаршиском храму Св. Саве Освећеног а недуго затим и у архимандрита у храму Св. Николе у Каиру. Ради усрдности и ревности, 15. јануара 1899. године, патријарх га рукоположи за архијереја, и именова за митрополита, некада славне Пентапољске

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ Зоран Петровић Митрополит пентапољски, слави се 09./22. новембра Не бојим се смрти нити смртне таме, ја умрети нећу, Христос умре за ме. Од када Христос, из превелике љубави према људском роду, васкрсењем Својим победи смрт и мртвима у гробовима живот дарова, кроз векове, до данашњих дана, нестаде смрти за све који вероваше и верују и животом својим сведоче Христа, јер се уподобише и постадоше становници Новог Сиона, одакле одбеже свака бол и патња и примише, као достојни, неизрециву награду, вечни живот са Богом у рајским насељима. Свети Нектарије, већ овде на земљи, толико се обожи да постаде као анђео, станиште Духа Светога, да љубав и милосрђе изливаше на све људе, без разлике, како у време у које је живео на земљи, тако, још израженије и у данашње време, када, као велики заступник, молитвеник, избавитељ и исцељитељ, пред престолом Господњим моли се за цео свет. Роди се свети Нектарије 1.октобра 1846. године у Силиврији Тракијској, од сиромашних али веома побожних 32


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 митрополије. Због велике популарности и љубави међу паством неки завидљивци опањкаше га код патријарха да жели да се домогне патријаршиског трона после чега га патријарх, без суда и осуде уклони са митрополије и убрзо протера из Египта. После извесног времена и велике оскудице би изабран за директора Духовне школе браће Ризари где борави до 1907. године када се повлачи на острво Егину где оснива манастир. Мирно предаде душу своме Творцу 8. новембра 1920. године у 74. години.

време читања молитве јавио Свети Нектарије, у неописивој светлости и са бодежом у руци, сличном скалпелу и брзим покретом у пределу кичме направио мали рез из кога је испала нека лоптица, мало већа од лоптице за стони тенис, на којој су се виделе очи и у којој је била склупчана змија која је шиштећи, откотрљала се према излазу. Када је у страху запитала Светитеља шта је то, свети Нектарије је одговорио: ''Рак, рак, рак, сестро! Иди здрава и исцељења својој кући, својој деци''!

НЕ СТРАШИ СЕ ИСКУШЕЊА СВОЈИХ Зоран Петровић Када бол опхрва душу твоју и кад ти туга свом силином преплави целокупно биће, кад помислиш, да си остављен на милост и немилост валима живота и кад се осетиш напуштено и издано, застани и размисли да ли је твоје страдање бесмислено и да сем бола који подносиш, друго ништа немаш. Мислиш ли, да душа, може саосећати и састрадавати са другима ако такође, није опитно преживела своју ноћ бола! Може ли болест или страдање потпуног странца изазвати у теби искрену патњу, бригу и солидарност са њим или можеш ли и на трен, осетити делић туге Пресвете Богородице док је на Голготи гледала распеће Свога Сина? Истина је, да кроз своје невоље и тегобе, кроз ношење свог крста без роптања, кроз своје очишћење, полако се употпуњујеш, сазреваш, постајеш достојан Божје помоћи и благодати и најважније од свега, освећујеш се и постајеш способан да волиш и да љубав пружаш свима, радосно говорећи: „Не живим ја него Христос у мени“.

ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ Да је Свети Нектарије и у данашње време брзи помоћник и исцелитељ потврђује догађај, који се недавно десио. Наиме, група поклоника из Србије је ишла на Егину, да би се поклонили Светом Нектарију и испросили благослов и молитве. У групи се налазила и једна поклоница, која је боловала од рака. Када је свештеник, у цркви, читао молитве пред кивотом окупљенима, на позив свештеника и она им се придружила, да би касније при повратку за Србију, испричала да јој се за 33


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 чезнемо за хлебом насушним. Не лиши нас наде, Господе, помози да схватимо своје заблуде, отрезни нас, прикупи, сабери, уразуми. Трајемо и сведочимо о страшном времену насиља, безнађа, цинизма, лажи, превара, лажног богољубља и родољубља, насилне смрти, прогонства, ропства, синџира, одсечених људских глава, одране људске коже, скрнављења храма, преоравања Светих гробова. И поведи нас, Господе, из тмине ка светлости, кроз глад до ситости, кроз очај до самопоуздања, из малаксалости до снаге, из духовне тескобе ка духовним пространствима, из неслободе ка слободи, из тираније ка демократији, из невери ка вери чврстој и непоколебљивој у Тебе, Господе. Боже, праведно је, и поштено је, и људски је ово што радимо. Бранимо, Господе, твоје дарове: овај комад земље и овај крајичак неба; ову литицу над реком и образ свој, и гробове предака, и ове Свете манастире, и цркве – хранитиљке наше душе и чуварице наше вере православне и дим породичног огњишта, и осмех наше деце. Бранимо, Господе, право на живот који си нам Ти подарио, бранимо своје огњиште, сјај сунца, своје житно

СЛОВО О СЛОБОДИ Антоније Ђурић Нека те зову како им је драго - нека те мајком зову, нека те сејом зову, нека те љубављу својом зову, али те молим одазивај се само на име слобода. И још те молим: не понеси се у гордости и не заборави да си рођена из крви најбољих, из љутих рана српске младости, из згаришта спаљених кућа, из вапаја ојађене српске душе рађала си се у часу кад су нам реке од суза надолазиле, кад је пламен гутао наше домове, а врисак нејачи стизао до неба. Никла си из Божијег благослава, из наше свеопште, свевидеће и свезначеће молитве: Господе, погледај сузе народа Твог, сагледај и патње наше, саслушај и молитву нашу и подари нам спасење, управи наш живот ка вечним вредностима како бисмо и ми, овако малени непокорни пред земаљским силницима, славили пресвето име Твоје. Даруј нам Господе, слободу за којом чезнемо као што 34


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 поље, свој пропланак, своје катуне, свој часни крст и своју крсну славу... Не окрени нам леђа, Господе. Нема земље на свету коју нисмо потрусили својим костима и нема мора које нисмо залили својим сузама. Праведно је ово шта радимо, али нам земаљска правда није била наклоњена. Прогонили су нас, везивали у синџире, набијали на коље; њихали смо се на вешалима, повијали се под бичем, тестерисали нам руке и ноге, срца наша клештима чупали, пили нашу крв, у јаме – безданице бацали нашу нејач, ножем под грлом нагонили нас да се своје вере одричемо, а ми, попут старца Вукашина из Клепаца, мирно говорили: „Само ти, дијете, ради свој посо!“ И ко нас све није прогонио и ко нас све није клао! И опет би – никад им није доста српске крви! И – нема више, готово је! Нема више међу нама оних наивних, преплашених, готово слуђених Срба које би опет под кнуту, под маљ и на пањ, на вешала, у логоре, у таласе река, на врбе. Има срчаних, одважних и мудрих Срба који су разумели говор векова: на коленима се може само у историју бешчашћа. За оне који то још не виде – помолимо се Богу за њихово прогледање. Они којима је партија изнад нације и отаџбине – немају право на српско име; они којима су ближи њихови партијски другови из Кореје и Замбије од српске нејачи из Крајине и Славоније – не маре за српске главе и српску државу. Њиховом слепилу нема видара. Не, заборави, Слободо, да си никла из непоклека оних који у судбоносном часу себи заповедише: ни корака назад! Отаџбина је ово Србинова! А отаџбина Србинова – то није комад земље убоге и голе. То су његове животородне њиве и зелене ливаде, то су виногради које су очеви и дедови његови засадили а руке његове неговале,

отаџбина - то су његове луке и забрани, обале његових река, то су свежа јутра и благи заласци сунца у чије се часове чује песма тежачка. У речи отаџбина саткане су све жеље и све мисли, сва надања и стрепње, све радости и бриге. Отаџбина – то су његова жена – мученица и деца његова, део његове душе и тела, крв његова, ране незацељене; то је мајка – удовица, добра бака чуварица огњишта српског сваке вечери сузама натопљеног, то су гробља његових прадедова, празници његови, звук умилног звона које позива на молитву, ситно коло у црквеној порти, његове клетве и молитве, његови вајати, његови млекари и шуме његове, то је муњом опаљен грм, кикот девојачки преко плота, гнездо у крошњи дрвета пред кућом, то су његови крајпуташи, душа испуњена лепотом, његова нада и вера да правда побеђује и да свакој земаљској сили једном дође крај. Отаџбина је наше заједничко име и презиме, наше памћење и наша колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примило и Свето причешће и Свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу. Не заборави то, Слободо! И упамти: ко се данас велича слободама а узмиче пред неслободама и тиранима – не чује онај разговетни шапат будућности у и њему страшну опомену да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима а не бити их достојан - чин је вредан само презрења. Нека те зову како им је драго, али те молим, само те молим, одазивај се на име: слобода. И не заборави оне који су твоје име крвљу исписивали.

(Реч на Духовној академији у Бања Луци 4. Новембра 1996. године) 35


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12

ХИМНА НОВЕ ОМЛАДИНЕ

ВАПАЈ Зоран Петровић

Свештеномученик Митрофан Матић

Дал' се могу избројати звезде, што на своду, небеском сад сјаје, дал' се може укротити срце, што у телу, свој максимум даје! Може ли се нарав променити, и нагони у сваком бићу, ил' је слава, пораз човечанства, замка ''оног'', противника нашег!

Притиска нас тама к'о тамница роба. Поколење наше по беспућу лута. Ми Нови и Млади Кроз мрак пут крчимо и носимо Порођај свог Новог Доба, Нову песму света у Новом Сванућу.

Зар је народ на те гране спао, да рад власти и таштине празне, сад издаје најсветије наше, Христа благог и све свете наше!

Та песма ће бити најсветије слово У књизи коју је Господ написао, Песма наших чежњи и жуђено Ново, Химна вечној Правди и Нови Смисао Рада и живота.

Где је морал у српском народу, и честитост од Косова нашег, зар су Срби тако ниско пали, да се стиде отачаства нашег!

Та нова песма је: Пламена Буктиња Велике Љубави И жртва НАШЕ напаћене душе, НАШ кликтај недокучној тајни... Њу сад презиру, газе је и гуше, Ал' темељи њени вечни су и трајни.

Кол'ко кошта сад у Срба душа, зар су слава и почасти главни, зар је главно да се људи хвале, а да Бога драгог, лицимерно славе!

Омладина Нова из мрака се буди И уздиже гордо Луч нашег послања И нове молитве за Новога Христа.

Ој Србијо и ви браћо Срби, у памет се брзо повратите, и спознајте да без Христа, Бога, све је празно, све нам је за џабе.

На ведроме челу Носи Зору песме Наше што руди Светлим радостима Новога Рађања. Гле! Око ње сунчев ореол се блиста.

Престаните у плоти живети, и молите своју крсну славу, да спас с' неба и Сиона сиђе и да љубав Света, победи издају!

36


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12

ПРЕЗИР

ХРИСТОС НА ПУТУ

Бора Ђорђевић

Милета Јакшић Обилазећи градове и села На работу је пошо свога дела.

У овом времену имам статус стоке, траже да будем онај који клечи, и да уствари певам караоке, туђу музику и туђе речи. Презир почиње када све схватиш, и када смрад до тебе допре, пожуриш да своје рачуне платиш, и да депонију напустиш што пре. Ђаво са црвено-црним плаштом, слободно шета рајском баштом, опет су трговци испред храма, много зле крви је међу нама.

Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана. Сва је природа добре воље била: Благ поветарац с мора, од Кармила, Јечменим пољем таласе је крето И образе му ласкаво облето... Хумови, горе у даљини, стенеСав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стари Еден Пре нег' из њега Адам би изведен: Кад свет сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом вечитога складаКад изненадаИдући путем кроз поља Он срета У распадању леш једнога псета... И, гадећи се, глас Петров га трже: „Рави!... Стрвина!... Обиђимо брже!...“ Ал' Он занесен свемирном лепотом. Он се сажали над умрлим скотом... И као зачуђен, што се леша гаде, Место да Лепо свуд нађу и љубе. Пружајућ' руку крај лешине стаде: „Гле!“, рече, „како има беле зубе!...“

Свет се променио - све Јуда до Јуде, олош намеће своје идеје, и видим лажне и бивше људе, камелеоне и фарисеје. Пилати перу крваве руке, за зверства пронађу оправдање, почињем да се смејем од муке, мозак је добио месечно прање. Себичан, бахат и малоуман, по свету прави русвај грдан, Сотона тврди да је хуман, и да је Анђео Милосрдан. И нож из леђа поново вадим, нада је смењена разочарењем, по ко зна који пут то радим, без трунке мржње, са презрењем. Узалуд жеља у зиду плача, зид пуца као да је прављен од гипса, видим да стижу четири јахача, и знам да долази Апокалипса. 37


ГЛАС СА ЦЕРА/ НОВЕМБАР '09/ БР. 12 приложника биће помињана на свим богослужењима у овом храму и остаће у трајном сећању.

АКТУЕЛНЕ ВЕСТИ: Београд Духовно-национални центар је од срца подржао својеврсну манифестацију „Породична шетња“ коју је организовао „Српски сабор Двери“, 12. септембра 2009. године у Београду. У нашем писму подршке наводи се: „У име Духовнонационалног центра, желимо да вам изразимо дивљење, поводом организације 'Породичне шетње', заказане за 11. септембар у Београду. Нашем друштву које све више и више тоне у пропаст одрицањем од нашег Светог Православља и српске традиције, потребна је оваква промоција правих породичних вредности. Од свег срца, подржавамо ову шетњу и позивамо наше чланство, пријатеље, као и целокупни српски народ да присуствује овоме скупу.“ 24

Владимир Петровић

ГЛАС СА ЦЕРА ONLINE

Jошева

ЧАСА СА ВАМА, ПРЕКО 3500 ПОСЕТА ПРОШЛОГ МЕСЕЦА

Са поносом Вас обавештавамо да грађевински радови у Духовно-националном центру не јењавају. Етно комплекс у склопу нашега центра је готово завршен. Исти случај је и са храмом Св. цара Николаја. До сада су подигнути зидови висине 4 метра. Полако се назире величанственост храма који ће бити понос целога Српства. Овим путем позивамо све све благочестиве хришћане, искрене српске родољубе и поштоваоце Свете царске породице да својим прилозима помогну ово богоугодно дело. Број динарског жиро рачуна за уплате је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци, филијала Лозница. Имена свих

www.glassacera.wordpress.com

ХВАЛА ВАМ НА ППВЕРЕОУ!

© Духовно-национални центар www.romanovi-srbija.org.rs 38

Глас са Цера 12 број  

Глас са Цера 12 број © Духовно-национални центар 2013, сва права задржана