Issuu on Google+

министар просвете ујединио синдикате

Форум београдских гимназија > Број 2 > Година 1 > Децембар 2012. године

ТЕМА БРОЈА

ШТА ЧЕКА Е Т Н А Р У Т А М за децембарски број фбг говоре

Драган Вукић Горица Поповић


2

ПОСТАНИТЕ НАШ ДОПИСНИК!

Број 2 Издавач: Форум београдских гимназија Цара Душана 61 11000 Београд Србија Лист излази двомесечно Уредништво: Миодраг Сокић Наташа Анђелковић Весна Живановић Петар Панић Марина Чудов Споменка Трипковић Припрема за штампу: Ненад Мијаљевић Контакт: 069/1513-119

На скупштини ФБГ

Ф

БГ: оснивач и члан Уније синдиката просветних радника Србије (УСПРС) од 1999. до 2012. Тренутно сарађује са свим синдикатима у Београду и у Војводини, а очекује ратификацију споразума о сарадњи са Синдикатом радника у просвети Србије (СРПС). Оснивач стручног друштва „Конференција гимназија Србије“ (КГС), 19. марта 2010, чији су најважнији циљеви: l вршење утицаја на реформу гимназије и окупљање свих српских гимназија око заједничких интереса

l беспоштедна борба против корупције и незаконитог рада у гимназијама l борба за поштене пријемне испите и законити упис ученика у гимназије Покретање часописа ФБГ, чији други број управо читате. Часопис се бесплатно расподељује у скоро све гимназије Србије, без обзира на њихову припадност појединим синдикалним асоцијацијама. Искрено се надамо да ћете бити задовољни нашим напорима да гимназије имају своје гласило. Желели бисмо да будемо што бољи, па позивамо све колеге:

Пошаљите своје прилоге и обогатите следеће бројеве нашег часописа. Своје радове можете слати на адресу:

forumbg@orion.rs Молимо вас да шаљете и текстове и фотографије. Ваши прилози биће објављивани и на сајту ФБГ:

www.fbg.org.rs Придружите нам се и на Фејсбуку! www.facebook.com/forumbeogim

Чланови КО тима КГС

���.���.���.�� �������������.�� Штампани тираж: 2.000

ФБГ на Фејсбуку


3 Министар просвете ујединио синдикате

БРАНИСЛАВ ПАВЛОВИЋ

председник Синдиката образовања Србије

СЛОБОДАН БРАЈКОВИЋ председник

Синдиката радника у просвети Србије

ТОМИСЛАВ ЖИВАНОВИЋ

председник ГСПРС „Независност“

ДРАГАН МАТИЈЕВИЋ

председник Уније синдиката просветних радника Србије

влада рс запосленима у просвети лицемерно понудила пад стандарда! Сви синдикати просвете одбили понуђени Протокол новембра 2012, Влада РС понудила је свим репрезентативним синдикатима просвете текст Протокола у циљу побољшања материјалног положаја запослених у образовању. Међутим, у понуђеном тексту, она је понудила управо супротно – да ће се потрудити да се стандард наставника у следећој години погорша!! Тако, у понуђеном тексту, Влада се обавезала да ће редовно извршавати обавезе према запосленима, што спада у њену редовну законску обавезу, па не постоји разлог да се томе даје неки посебан значај и да се било шта додатно потписује. Влада је, такође, „великодушно“ понудила повећање плата од 2%, које је већ извршено у октобру 2012, а затим још два повећања од 2%, у априлу и октобру 2013. Пошто ће инфлација у 2013. години бити далеко већа од 4%, то би значило да би се запослени, прихватањем

овакве понуде, додатно и законски обавезали на даљи пад свог рођеног стандарда. Даље, понуда Владе је проширена у форми „настављања заједничког рада на изменама уредбе о коефицијентима“, и то у наредне три године. Е, ово је већ безобразно. Чини се да нема ништа горе од оваквог потцењивања запослених. Нуде нам да следеће три године наставимо да пропадамо, али причајући са њима о коефицијентима! Да ли је било довољно? Е, није! Министар просвете је учинио додатне огромне напоре да обавести раднике (има ли их), сељаке (има ли их) и поштену интелигенцију (има ли их), како не може да прихвати захтеве синдиката о повећању, јер су средства ограничена (мудро!) и да се са њима састајао неколико пута (???) и, на крају, кварно како само он то уме, „да се неки синдикати слажу са 2% + 2%“ (ваљда да нас посвађа?). Е, не слажу се! Не слажу се са 2% +2%! Ниједан! А овако, слажу се. Међусобно. По први пут.

ВЕСТИ Баточина Председник Општине Баточина, наводно, обећао је професору математике радно место ако заузврат буде гласао за одређену партију. Председник општине, по закону, нема овлашћења да запошљава професоре. Снимак тог разговора достављен је републичком просветном инспектору, као и министру, али ни до данас ништа није учињено поводом тога. Интересантно је да је професора из Баточине са градоначелником „повезала“ директорка школе пошто јој се обратио за помоћ када је проглашен технолошким вишком.

Ниш У Гимназији „Стеван Сремац“ у Нишу, место професора музичке културе попуњено је преузимањем лица из Уметничке школе које у својој школи није изгубило ни један час, већ му је незаконито норма попуњена са 20% на 100%.

Лесковац Начелник Школске управе Лесковца противзаконито је одобрио појединим директорима школа да распишу конкурсе за запошљавање професора иако на листама технолошких вишкова има оних који морају бити приоритети.


4

ТЕМА БРОЈА УЧЕНИЧКЕ КОМПЕТЕНЦИ

Шта чека матура Наставници треба да науче децу да различита знања повезују у смислене целине и неважно је хоће ли они та знања стећи на часу, бавећи се спортом, или са интернета, сматрају у Заводу

П

оводом најава доношења предлога стандарда ученичких постигнућа, разговарали смо са Јеленом Најдановић Томић, руководиоцем Центра за стандарде Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, коме је поверен овај посао. Она је већ у првој реченици изрекла да јој је драго што се синдикати интересују за рад Завода, иако је једна од ретких која тако види улогу синдиката. -Искуство у непосредном раду у настави драгоцено кад се доносе било какве одлуке које су значајне за све. Завод то увиђа и цени – каже Томићева у разговору за наш лист. ФБГ: Шта су стандарди компетенција за гимназију? -Идеја стандарда треба да помогне да дефинишемо шта је то квалитет у образовању, шта сваки ученик треба да добије током свог школовања, која су то знања, вештине, умења, компетенције које треба да развије. Сада је то у закону дефинисано као стандарди компетенција, али то је широк појам, а ми желимо да се фокусирамо на образовна постигнућа.

ФБГ: Шта се тиме добија? -Идеја стандарда треба да допринесе квалитету образовања, које ће бити доступно свима. Тако ћемо обезбедити да ученик у Београду и ученик у Лесковцу или Врању стигну до истих исхода учења, и да квалитет који добијају кроз образовање систем буде уједначен. Направили смо стандарде за крај обавезног образовања, они се примењују од 2010. године. Њихова основна примена је ослонац за завршни испит, али они такође треба да буду путоказ за планирање и реализацију наставе у свакој учионици. Исти принцип ће бити примењен и на опште средње образовање. ФБГ: Које су то међупредметне компетенције? -То је тај један корак више. То је примена свега онога што је ђак научио, нова димензија знања. У

већини страних образовних система стандарди су дефинисани преко компетенција које треба изградити. Само стицање знања више није довољно, сад је 21. век, поставља се питање шта деца са тим могу да ураде. Поред стандарда за поједине предмете, дефинисали смо једну групу стандарда који се односе на међупредметне компетенције. Погледајте наше циљеве и исходе образовања, тешко ћете препознати ту неки садржај, него ћете видети неке компетенције које се односе на вештине учења, вештине комуникације, решавање проблема, сналажење у неким ситуацијама. Знање треба томе да служи, то је та новина која треба да се деси. ФБГ: Кажете да предност дајете компетенцијама, а не скупу знања и чињеница. ПИСА или слични тестови кажу да наш ученик не зна да попуни формулар у банци. Који је значај међупредметних

компетенција? -Међупредметне компетенције не припадају ниједном предмету, а важне су за неколико предмета. Ту су нпр. читање података, прављење табела, неколико типова учења, компетенција за живот у грађанском друштву, попуњавање формулара – тога има и у предметима. Није лако увести такву промену, јер смо ми традиционално више окренути ка наставним садржајима, а мање ка компетенцијама. ФБГ: Не може се очекивати од наставника да сам спроводи ту промену… -Слажем се са вама, систем мора наставнику да обезбеди подршку. Да би дошло до промене у учионици, наставницима мора да буде потпуно јасно шта се мења и како се мења и да препознају корен те промене. Та промена подразумева промену улоге наставника.

Из медицине у овом тренутку, могу да нађем податке о било којој болести, али шта ћу ја са тим? Ништа! Е, то треба да научим! То је компетенција, што ће лекар знати шта да уради са тим информацијама


5

ИЈЕ

анте ЈЕЛЕНА НАЈДАНОВИЋ ТОМИЋ руководилац Центра за стандарде

ФБГ: Значи ли то да се функција наставника помера ка демонстратору и модератору? -Информације су свуда око нас. Задатак наставника је да научи ученика да развије механизме како ће те информације да користи. На пример, из медицине у овом тренутку могу да нађем податке о било којој болести, али шта ћу ја са тим? Ништа! Е, то треба да научим! То је компетенција, што ће лекар знати шта да уради са тим информацијама. ФБГ: Хоће ли наставник и даље бити потребан ђацима, пошто неће бити једини извор знања? -Наставник ће увек бити неопходан. Чак и када је реч о учењу на даљину, неко мора те садржаје да модерира, неко мора да даје повратну информацију, неко да даје задатке. Неко ће морати да осмишљава те задатке, који ће помоћи ученицима да развијају компетенције. Оне се развијају, оне нису дате, а то је задатак наставника. Његова улога ће бити ојачана. Моћи ће да има бољу комуникацију са ученицима. Извор знања су интернет, књига или енциклопедија, а наставник помаже да се ученици усмере на права објашњења.

ФБГ: Значи ли то више времена за друге битне ствари, које нису обавезне? -Ученици ће доживети наставнике као људе који су компетентни за различите ствари. Овако их доживљавају само као предаваче. Не могу људи дуго да слушају предавање, ту лако падне пажња. То је онда једна монотонија, а ако наставник другачије структуира час, ако даје истраживачке задатке, ако их упућује, а онда са њима дискутује о неким стварима до којих су они

дошли, помаже им да науче, даје им различите могућности да решавају проблеме. Тада ће га ученици видети у једном другом контексту и у једној свеобухватнијој улози. ФБГ: Проценат информација које данас ђаци добијају у школи тешко да прелази 50 одсто. Правите ли стандарде који траже од деце нешто што професор није предавао, или само оно што јесте предавао, а да тиме оставите ученика да изађе из средње школе без провере међукомпетенција?

- Не тражи се више од онога што је на часу, али се тражи другачије. Основна улога школе је да припрема децу за будући живот. Све оно што треба да урадим у било ком другом сегменту живота, спортском, културном или забавном, такође су ситуације које треба да решавам и у свом школском животу. Разлика је што у школи за то користим неке научне садржаје и знања, које узимам у неки процес, закључујем на основу њих, комбинујем их, поредим и повезујем знања из више предмета. Не морам знати све чињенице, али


6 Међупредметне компетенције не припадају ниједном предмету, а важне су за неколико предмета. Ту су нпр. читање података, прављење табела, неколико типова учења, компетенција за живот у грађанском друштву, попуњавање формулара морам знати да их повежем у једну смислену целину. То наставници треба да уче ђаке, онда је неважно како стичемо појединачна знања, ту се могу увезати и знања која стичемо на часу, бавећи се спортом, или са интернета. ФБГ: Хоће ли процес реформи ићи редоследом: прво усвајање стратегије, па стандарди, онда матура и, на крају, садржаји? -Тако је! Стратегија је донета, стандарди су при крају, развија се концепт матуре и тај редослед се поштује. ФБГ: Знате ли колико је Министарство просвете инсистирало да то иде наопачке? У систему образовања свака институција има своје улоге и надлежности . Ми постављамо стандарде који су у завршној фази и они ће се ускоро наћи на јавној расправи. Овај процес је врло сложен и у оквиру њега смо тестирали стандарде на репрезентативном узорку ученика l На седницама већа без икакве аргументације напада старије наставнике да нису заинтересовани да раде, не наводећи ниједан ваљан разлог за своју тврдњу.

гимназија и средњих стручних школа, и паралелно са тим ми смо дали упитник наставницима где су се они изјашњавали о тим исказима. Наставници су процењивали да ли су они стварно релевантни и употребљиви за даљи наставак школовања и за сналажење у животу, да ли су погодни за праћење и процену постигнућа ученика. Организоваћемо јавну расправу, јер нам је важно да се и остали учесници у образовном систему изјасне о томе. Нарочито нам је значајно да се у то укључе и факултети, зато што је законом предвиђено да матурски испит замени пријемне испите на факултету. ФБГ: Како замишљате јавну расправу, јер свака у себи крије опасност да је форме ради? -Наше искуство говори да се из јавних расправа добијају квалитетне информације за унапређивање документа. То касније води и бољем разумевању и лакшој примени стандарда. Тако ћемо и овај пут то организовати у три правца: преко

стручних друштава и удружења, они су нам најреферентнији саговорници за то, а доставићемо школама електронским путем материјал на изјашњавање и наставници ће моћи индивидуално да дају мишљења о стандардима преко веб сајта Завода. ФБГ: Могу ли стандарди да наговесте и да у суровој реалности спроведу ово што причамо, или су све ово само пусте жеље руководилаца пројекта? Политика стандарда је Законом предвиђена. Знајући важност и изазове које новине доносе, Завод је осмислио подршку наставницима, која поред обуке подразумева развој додатних материјала, приручника и слично. ФБГ: Како то, када нас вечито оптужују да смо сви нерадници? Чију подршку ћете добити? - Наше искуство показује да увек постоји једна група која је спремна да повуче промене, да уложи додатни рад, да на свом примеру покаже како је нешто ефикасно, добро или

ФБГ: Кад помињете механизме, Педагошки колегијуми у већини школа не функционишу. -Педагошки колегијуми су важни. Они би требало да доносе одлуке на нивоу школе и да прате како се ствари одвијају, они су ти који би требало да унапређују рад школе. ФБГ: Замислите: имате стандарде, матуру, и прођу четири године. Кажете: ова школа је радила добро, ова лоше. Шта ћете тада да урадите? -Завод је стручно тело, на Заводу није да уради било шта, већ да констатује ситуацију. Свака школа за завршни испит добија своје резултате где може да види просек региона, просек Републике, општине и школске управе. Наш задатак је само да прикупљамо податке и правимо анализе колико је свака појединачна школа остварила стандарде у односу на школе у окружењу.

Наставничком већу, [колском одбору

l На седници школског одбора мени каже “да је срамота што радим у школи”.

МОЈ ДИРЕКТОР

l На седницама школског одбора прети да ће неке наставнике “згазити као црвиће”.

l На посао долази у 8 часова, а са посла одлази у 13.

l Није казнио наставника који је уписао 17 часова које није одржао.

l Мени забрањује да обавим лекарски преглед, под изговором: “Ја ти не дозвољавам”.

l Наставнику Марковићу, на опаску да није посао одељенског старешине да покреће дисциплински поступак, каже: “Иди па сади паприку!”

корисно. Верујем да је већина људи у просвети зато што воли да ради, зато што је то посао за који су се припремали и да желе да раде боље, да желе да мењају и унапређују свој рад, да добијају боље резултате од својих ученика. Наставници су задовољни кад ученици добро знају. Постоје различити механизми осигурања квалитета на системском нивоу и на нивоу школе.

l Онемогућава ми да присуствујем седницама Друштва педагога техничке културе Србије, чији сам председник

надзорног одбора, као ни седницама међународне Асоцијације технике, информатике и образовања Југоисточне Европе, где сам један од оснивача. l Пре недељу дана грубо ме је вређао у присуству педагога: “Губи се из моје канцеларије”, “Срамота је што радиш у школи”, “Зваћу полицију”, “Истераћу те са посла”. Чак је покушао и физички да ме избаци. l Сам прави распоред и намерно ми даје последње часове сваког дана. Да ли овакав човек може да буде поново директор? Човек који је уручио отказ колегиници 4 године пред пензијом, да би он 4 године себи чувао место учитеља. Ти ученици су за 4 разреда променили 5 учитеља. Која је то педагогија? Да ли је, и од кога је директор школе добио овлашћење да блати и вређа

наставнике-црвиће, које ће он „да згази“? Предлажем Вам да не одобрите његов избор док све ово не проверите. Ово је све познато Школском одбору, просветној инспекцији и школској управи, али нико не одговара на моје дописе. Милан М. Милићевић - наставник председник Друштва педагога техничке културе Републике Србије О.Ш. “Брана Павловић” 37254 Коњух У Крушевцу, 04.12.2012.године


Имамо стратегију.

ШТА САД ДА РАДИМО? С рпска академија наука и уметности организовала је последњег викенда новембра дводневни научни скуп под називом „Образовање – развојни потенцијал Србије“. Скупу су присуствовали представници САНУ, универзитета, Министарства просвете,

Срђан Станковић, Национални савет за високо образовање: Матура је тема на којој се много ради, али ми у високом образовању нисмо имали појма о томе, а и даље немамо. Без учешћа високог образовања, матура ће за нас у високом образовању можда бити поклон са лепом машницом, који ћемо ми можда прихватити или га нећемо прихватити. И шта онда, ништа. Направили смо очигледно оно што нам неће дати неко прагматично решење.

Срђан Станковић

представници државних и приватних средњих и основних школа, Привредне коморе, Националног просветног савета, стручних удружења, Скупштине Србије, института и синдиката (само ФБГ). Представник Форума београдских гимназија учествовао је на скупу, а своје излагање приложио је у писаном облику.

Жарко Обрадовић, министар просвете, науке и технолошког развоја: Повећати финансирање образовања са садашњих 4,5 на 6,5 одсто БДП-а.

Никола Хајдин, председник САНУ: Образовање је главни алат помоћу кога се и други ресори развијају и постају ефикасни. Зато је једно од круцијалних питања положај образовања у Србији.

7

Иван Ивић, Филозофски факултет у Београду: Образовање мора да буде у функцији развоја Србије, њеног привредног, културног, социјалног и техничко-технолошког развоја. У том смислу нам недостају механизми јер тржиште не функционише. Синиша Ђурашевић, Биолошки факулет у Београду: Диплома „суплемент“ у Србији јесте оно што смо некада звали уверење о положеним испитима, једно што се штампа у ковници новца, драстично је скупље и никакву другу употребну вредност нема. Никада на Београдском универзитету нисам видео диплому на којој, сем листе положених предмета и две реченице о општим компетенцијама, пише било шта на основу чега господа која раде у привреди треба да процене којим знањима влада тај студент.

Драган Домазет, Универзитет Метрополитан: Као ректор једног приватног универзитета морам да признам да, ако имам добре студије, постоји интерес за моје факултете, а онда ће и послодавци запошљавати моје студенте. Направимо конкурентно друштво и тако ћемо утицати на то да се сви такмиче да понуде оно што се тражи, и декани и ректори, и државни и приватни универзитети.

Гордана Чапрић, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања: ОЕЦД је направио истраживање које је показало да се у оним земљама где постоји избалансиран однос екстерне евалуације и самовредновања веома добро ради. Није важно извршити само спољашњи притисак, већ помоћи школама да се изнутра оснаже. Финансијским планом

мора да се предвиди да се спољни сарадник награди, али и да се награда омогући наставницима који напредују у служби. Миодраг Поповић, Београдски универзитет: Србија се суочава са великом неписменошћу, одливом мозгова. Потребно је веће улагање у образовање и праведнија расподела. Образовање није трошак већ улагање у будућност!

Петар Петровић, Машински факултет у Београду: Србија без индустрије не може! Идеја је: преузети све што је Европа урадила. Они су направили систем технолошких индивидуалних паркова. Делује у троуглу индустрија–инвестиције– истраживање, тј. новац–знање– индустрија.


8 Писани прилог дискусији у САНУ о Стратегији образовања

НАСТАВНИЦИ СПРОВОДИОЦИ, ИНФОРМАТИЧАРИ НОСИОЦИ Препознавање најквалитетнијих примера из праксе, укључивање најбољих реализатора и награђивање њихових иновација, кључни су предуслови за проверу квалитета свих решења, написаних у пројектима и изречених по округлим столовима

П

римена Стратегије образовања захтева да се испуне два услова. Прво, у њено спровођење морају бити укључени и сами наставници, а друго, носиоци реформе треба да буду информатичари. За успешно спровођење промена у образовању потребно је укључивање у тај процес реализатора – наставника, и то на „најширем фронту“. Неко ће рећи да се то већ ради јер многи наставници учествују у различитим пројектима и чланови су различитих комисија. Међутим, то је релативно узак скуп људи који тај ангажман прихватају углавном остварујући своје професионалне амбиције и циљеве, израђујући на тај начин своје магистарске тезе, зарађујући новац и сл. Начин њиховог бирања не одговара до краја принципима квалитета. Уосталом, зна се да се у разне комисије улази преко најближих познанстава. Ту се неки квалитет може добити, али он никако није довољан за успешно спровођење стратегије. Док такви наставници својим радом често дају пуки легитимитет просветним властима за доношење одлука, поред свих нас све време протиче неисцрпан извор појединачне школске праксе, из кога нико не жели да захвати кофу искуства, квалитета, визије и да је изручи у систем. Иако је одувек познато да у школама раде многи ентузијасти који постижу изврсне резултате, њих нико не пита ни за шта. Напротив, уравниловка и даље влада. Наш школски систем

МИОДРАГ СОКИЋ, професор информатике у Првој београдској гимназији, председник ФBG и главни координатор Конференције гимназија Србије у ствари није систем, ми немамо квалитет система него квалитет појединаца – ентузијаста. Из тог разлога, спровођење најшире стручне јавне расправе у свим школама Србије, препознавање најквалитетнијих примера из праксе, укључивање најбољих реализатора, финансирање и награђивање њихових иновација, кључни су предуслови за проверу квалитета свих стратешких решења и намера, написаних у пројектима и изречених по округлим столовима. У време информационокомуникационих технологија (ИКТ), најважније је увести промене у начин

предавања градива. На пример, физика је тешка, ђаци је не воле и добијају јединице. Шта не ваља? Не ваља то што је процес наставе физике старомодан. Ђаци се муче са тешким задацима које не разумеју јер не раде експерименте. Ако бисмо искористили благодети интернета и уложили у стручно усавршавање наставника како би они умели да симулирају експерименте путем рачунара, ђаци би имали експерименте у глави, а не јединице у дневнику. Не треба мењати градиво физике, већ начин на који се оно предаје. ИКТ, поред наставника, други су

За наше образовање сада су важнији информатичари са визијом, него психолози и педагози који се баве дијагнозама наставника и правима детета

непресушни извор знања са кога наше образовање, уколико жели напред, мора „пити“. За наше образовање сада су важнији информатичари са визијом, него психолози и педагози који се баве дијагнозама наставника и правима детета. Ако наше друштво тренутно није са обе ноге у ИКТ-у, то мора да учини наше образовање. Ако синтагма „о образовању као о приоритету и инвестицији, а не о трошку“ уопште може да се приближи здравом разуму, онда хајде да сакупимо сву своју школску информатичку памет и да направимо потпуно нове концепте, који не коштају скоро ништа, а дају скоро све. У школи у којој радим и предајем, професорка социологије сав наставни материјал годинама гради у облику електронских презентација, тестова, дискусија и домаћих задатака. Њени ученици на часу ништа не пишу, само дискутују. Све знају да објасне, имају сјајан успех. Међутим, ко има користи од тога, осим моје колегинице и њених ученика? Нико. А шта спречава да се њено решење наставе социологије имплементира у све гимназије Србије? Спречава чињеница да наш школски систем нема механизме да препозна ИКТ догађаје и појаве, да оне постоје, као и да се оне могу „шеровати“, у облику једног јединог линка. А оваквих примера има веома много. Људи раде. Ентузијасти. Са двеста најбољих информатичара можемо реализовати своју реформу. Ми толико сјајних имамо, само је потребно да их изаберемо и да их питамо шта треба да се ради, а да им у решење додамо нови опис посла: „носилац реформе образовања“.


9

Семинар који вређа интелигенцију

С

еминар „Напредно учење у складу са стандардима ОЕБС-а“ одржан је од 27. до 29. августа 2012. године у Првој београдској гимназији. Циљ семинара био је да се наставници оспособе да сами пишу приручнике за ученике којима предају у облику појединачних припрема за сваки час. Ауторка семинара тврди да наши ученици у будућности неће имати уџбенике, па ће се та наставникова припрема у школи копирати за сваког ученика. Тако ће сваки наставник заправо сачинити индивидуални приручник. Дакле, школа ће ученицима обезбеђивати бесплатне приручнике из свих предмета сваке школске године. Не знамо из којих финансијских извора! Намећу се и питања да ли је сваки наставник толики интелектуални капацитет да у току једне школске године изради и по неколико приручника. Може ли свака школа у Србији да умножи толики наставни материјал? Може ли наставник да буде истовремено и аутор приручника и фасилитатор (онај који тумачи, олакшава ученику знање)? Колико је времена потребно да се припреми овако обиман материјал и колико у ствари траје наставниково радно време? И за коју плату? Познато је да се сличан приступ настави примењује у Немачкој, где ученици користе уџбенике а уз њих добијају и материјале из приручника које израђују изабрани предметни професори и најпризнатији стручњаци из научних области, педагози и психолози. Конкурс се спроводи на нивоу државе, одабере се најбољи, а затим се тај приручник користи у настави у свим немачким школама. Значи наставник је само фасилитатор, али не и аутор приручника. На тај начин се постиже стандард да сваки ученик у свакој школи има исти приручник. Ако упоредимо ова два приступа настави, јасно је која је варијанта хаотична а која је заиста стандард. Ни експлицитно ни имплицитно не виде се научни извори на основу

Драгица Симоновић је професорка српског језика и књижевности у Првој београдској гимназији од 1996. године. Дипломирала је и магистрирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Има 23 године радног стажа у просвети.

Намеће се питање да ли је намењен народима који немају своју државу па немају ни организован школски систем којих је настао овај семинар. Европска организација за безбедност и сарадњу (ОЕБС) нема научни ауторитет, а посебно не у области методике и садржаја наставе. Они се, првенствено, баве превенцијом и санацијом конфликтних ситуација. Тешко је наслов семинара довести у везу са садржајем јер поменуте проблеме дефинишу наши прописи из разних области. Намеће се питање да ли је намењен народима који немају своју државу па немају ни организован школски систем. Ово се може закључити на основу одељка 5. где ауторка говори о наставним средствима, објашњава да постоје видео-материјали, графоскопи, табле... Истиче које су предности и мане ових наставних средстава, па каже нпр. да видео-материјал захтева извор електричне енергије, да је препоручљиво да користимо даљински управљач, да постоје зелена и бела табла, да за белу таблу користимо маркер и да таблу бришемо користећи покрете горе-доле, леводесно... Да ли ово одговара степену културног развитка данашње Србије? Истина, наведени одељак је једини који ми, полазници семинара,

нисмо морали гласно да читамо пред ауторком по систему: сваки професор по једну реченицу. Ауторка овог курса хвалила се да су њена предавања професори напуштали после једног или два дана, а онда им она није дала потврду о успешно завршеном семинару. Био је то индиректан покушај да ме наговори да и сама напустим ово „учено“ предавање. Два дана смо читали наизменично психолошко-педагошке текстове о томе како ћемо написати циљеве и задатке и реализовати наставу једнога дана кад ова ауторкина правила буду законом прописана. Кажем ауторкина правила јер не препознајемо научне изворе из којих потичу. Од полазника семинара захтевало се да држе час у трајању од 20 минута, а ауторка је посебно наглашавала да пажња ученика траје само 10 минута. Дакле, све што смо покушавали да научимо на семинару, односи се на будуће време кад овакав закон буде усвојен. А ауторка зна да ће се то сигурно десити! Трећи дан је замишљен тако да сваки од учесника семинара мора одржати час по њеним правилима.

Предлагала нам је да наставну јединицу држимо из тематике неког свог хобија а не из стручне области, и показивала фотографије неких професора из других школа који су успешно обрадили наставну јединицу нпр. прављење куглофа, прављење огрлица... Осим тога, током целог семинара предавачица је фотографисала учеснике семинара без њихове сагласности и упркос негодовању. Нисам желела да одржим час по њеним правилима. Захвалила сам се ауторки на уложеном труду и стрпљењу и извинила сам се и њој и колегама због тога. Рекла сам да то што она од нас захтева није по важећим прописима и да нема правни основ да то од мене тражи. Осим тога, такав час није у складу са степеном културног и просветног развитка Србије и није производ високог стручног образовања професора у Србији, правила струке као ни мог професионалног искуства са ученицима који похађају гимназију. Уследило је и цинично питање зашто још увек седим на семинару. Објаснила сам да хоћу да чујем до краја и да имам законску обавезу да присуствујем семинарима. Сматрам да би било професионално и морално: l да се предложи Министарству просвете да овај и сличне семинаре сторнира и преиспита његов садржај и време трајања; l да се сви изборни семинари или укину или сведу на два до три сата; l да се одржавају само стручни семинари који су по важећим законима. Драгица Симоновић


10

одељење учитеља топлице

Н

ајвеће признање у области просвете у Републици Србији је Светосавска награда. То признање за 2010. годину добио је професор разредне наставе из Алексинца Топлица Петровић. Свечаност уручења Светосавске награде одржана је у Влади Републике Србије, 27. јануара 2011.

Учитељ Топлица је аутор једног од најбољих сајтова у Србији намењених деци, који је у строгој образовној функцији - „Одељење учитеља Топлице“. Његов ентузијазам је просто натерао ученике да заволе школу, књигу и учење, и на томе су му захвални родитељи и сви грађани Алексинца.

Његова преданост послу и изузетна иновативност подстакле су и друге учитеље. Тако, сада већ постоје и други сајтови његових колега („одељење учитељице Ане“, „одељење учитељице Наташе“, „Издвојено одељење Турица“, „Учитељице“ и др.), све их је више и ко ће то пратити, ваљда Министарство просвете...

саша поповић: учи сл П

ре три године, Саша Поповић направио је прави бум, омогућивши основцима да се путем интернета потпуно бесплатно припреме за пријемни испит из математике. Били су му захвални и деца и родитељи. Од тада до данас Саша Поповић усавршавао је технике за видео продукцију и Фотошоп, јер управо у Фотошопу израђује туторијале из математике. „Моја основна идеја била је да то буде само на Јутјубу. Ја предајем информатику у основној школи и приметио сам да деца своје слободно време проводе управо на Јутјубу или Фејсбуку. Тако сам дошао на идеју да материјал који им је потребан за припрему завршног испита, а говорим о осмацима, пласирам тамо где они проводе највише времена,“ присећа се Саша. Саша Поповић је затим са клипова, који су иначе и даље на Јутјубу, прешао на израду сајта на

којем је све систематски уређено, само да деца уче, и то слободно! „После неколико година рада појавила се потреба да се систематски уреде ти клипови по темама, наставним целинама. Тако је Јутјуб постао нефункционалан за сналажење и ја сам направио сајт где могу врло лако да дођу до жељеног материјала“, каже Саша. Саша се ту не зауставља – шта више спрема још једно изненађење за родитеље и ђаке. „Идеја ми је да на интернет сајту www.ucislobodno.com који сам отворио за спремање тог завршног испита, отворим и прву бесплатну онлајн академију у Србији“, открио нам је Саша Поповић. Саша је, због свега што је урадио, добио велику захвалност пре свега родитеља, јер, спремајући на овај начин пријемни испит, деца не морају да плаћају приватне часове. „Управо тај проблем родитеља сам хтео да решим или бар ублажим, јер они неретко издвајају


Свим колегама у Србији пуно здравља, среће и успеха у 2013. жели

ја и з а н м и г х и к с д а р г о е б Форум

слободно! велике суме новца за часове и припрему осмака за тај завршни испит. Поред овог мог пројекта мислим да сам успео или сасвим или бар да умањим трошкове“, каже Саша. Саша Поповић сматра да је овакав начин рада и препреме ученика за испите будућност и да може дати резултате. „То је новина у образовању коју заступају велике светске компаније као што су Микрософт и Гугл, компаније које креирају тај виртуелни свет у коме заправо живимо. Моја предвиђања су да ће за 10-15 година образовни систем изгледати потпуно другачије од овог старог система који је предвиђен за период прединдустријског друштва. Са новим технологијама и светом у коме живимо промена образовног система је неопходна у смислу метода, начина и свега што носи модерно технолошко друштво“, каже Саша Поповић, и додаје да 10 најтраженијих данашњих занимања није ни постојало 2004. године, а да

образовни систем мора бити јако флексибилан и унапређен да би могао да испрати новине. „Зато је овакав вид учења, односно видео тренинг, будућност“, закључује Поповић. Рођен је у Нишу 1978. године, где је завршио средњу школу и дипломирао на Електронском факултету. Тренутно је запослен као наставник информатике и рачунарства у две нишке основне школе: Бранко Радичевић и Душан Радовић у Нишу. Ради на пројектима и програмима који имају за циљ примену информационих технологија у образовању. Аутор је и реализатор једног од програма сталног стручног усавршавања запослених у образовању. Ученицима основних школа најпознатији је по пројекту „YouТube припрема осмака за завршни испит“, на адреси: http://www.youtube.com/user/ profesortube ,помоћу кога је успео да за завршни испит из математике припреми преко 10.000 ученика.

11


12

интервју горица поповић

СРАМ ТЕ БИЛО Он није сачекао да се заврши представа на малој сцени, већ довео бенд од кога се тресла зграда. Онда сам му се обратила преко микрофона и рекла: “Срам те било, управниче Атељеа 212”

Г

орица Поповић, наша прослављена глумица, у својој пребогатој каријери одиграла је велики број улога, али није ни слутила да ће се наћи у „животној улози“ – улози штрајкачког лидера! Недавни штрајк глумаца „Атељеа 212“, који је управо она предводила, био је повод да је замолимо за овај разговор. ФБГ: Зар да и глумци штрајкују? Подигли сте велику прашину и успели да „отерате“ Кокана Младеновића, тадашњег управника Атељеа 212. Откуда штрајк и у позоришту? -Атеље је једна култна кућа која је увек имала своју публику и навијаче и важила за једно од најбољих југословенских позоришта. На жалост, добили смо управника који нам је наметнут. Раније смо сами бирали, то је ишло природно, али када је он дошао, већ на првом састанку је почео са претњама, наредбама, обећањима да ће давати отказе ако се улоге враћају, а враћање улога је нешто чему се учимо на факултету. Глумци се школују да у улози пронађу оно што одговара њиховој личности, хабитусу, искуству Позориште је један жив организам. То није предузеће већ уметничка кућа. И никако нисмо

могли да нађемо заједнички језик, па је почео да нас оптужује да правимо штету позоришту, тужака градоначелнику. Онда смо му рекли: Ниси ти Атеље, Атеље је нешто много важније, старије, квалитетније него што ти мислиш! И тако смо почели своју битку ФБГ: Дакле, вама нису плате биле проблем ? - Ма какве плате! Он је створио слику о нама као нерадницима који имају сталне плате, а враћају улоге. Истина је да неки нису дуго играли, али не својом кривицом. Ми нисмо желели са њим да се свађамо преко штампе која би то једва дочекала. У овој борби смо видели шта су медији, и шта је спиновање, навијање, али смо били сложни и придружио нам се добар део колектива. Није то би��а борба за паре и положаје, него за углед ове куће и њен повратак на стазе старе славе. Управник се хвалио како је за време његовог мандата стигло највише награда, гледалаца, али онда смо га питали ко игра те представе, ко добија награде! Била је тешко, али мислим да смо добили велику битку која није само наша, већ битка једног сталежа, битка за квалитет и истину. ФБГ: Да ли су вас оптуживали да публика трпи, као што нас наставнике, када штрајкујемо,

оптужују да трпе деца и родитељи? - Ми смо играли и говорили да ћемо сачекати одлуку оснивача, али и да нове пројекте са тим управником више не желимо да радимо. Имали смо штрајк упозорења који је трајао један сат и публика је сат касније гледала представу. ФБГ: А онај инцидент са прославом? - Поводом краја сезоне, имали смо две представе. На великој сцени је било стото извођење „Косе“, а на малој стото извођење „Чекаонице“. Он није сачекао да се заврши представа на малој сцени, већ довео бенд од кога се тресла зграда. Када смо га замолили да се то утиша, само је одмахнуо руком. Онда сам му се обратила преко микрофона и рекла: Срам те било, управниче Атељеа 212! ФБГ: Како је дошло до таквих појава у кући као што је Атеље 212? - Ту је реч о поличкој сфери која не уважава много тога у култури. Страшно је то што се управник поставио као велики реформатор, али не може он то да уради без нас, људи који су запослени. Замисли да ти 25 људи каже: Иди! а ти кажеш: Нећу, ово је моје позориште! У једном тренутку било је дошло дотле да он није овде смео да уђе.

ФБГ: Веровао је да може да вас победи? - Вероватно је у почетку мислио да ће добити, али када је видео да то не може, онда је окренуо причу да је заправо крив концепт организације позоришта и да то мора да доведе у ред. Ове власти су такве да једва чекају где год могу да уштину нешто и смање дотације. Градоначелник је зато тражио да види колико ко ради, и рекао да смо ми сада јавни службеници, а ми смо у ствари одувек то били, у служби града јер нам он даје плату. Похвалио је одлазећег управника „јер је био добар менаџер“.


13

О, УПРАВНИЧЕ! Нема ништа лоше у соби од 20 кревета на спрат! Сећам се тих кревета, била сам извиђач. Кад није било довољно ћебади, спавали бисмо обучени... то су незаборавни дани!

А тај менаџер нам је оставио 300.000 евра дуга. Или ће нам град то дати, или не знам како то да платимо, послали смо градоначелнику те дугове да види шта ће са њима. Направљена је и комисија која испитује колико се ради у београдским позориштима... ФБГ: Завршили сте Прву крагујевачку гимназију... - Поносна сам што сам завршила крагујевачку гимназију, обожавала сам је, и данас волим да одем, недавно смо имали годишњицу матуре. Било је то сјајно време, крај

шездесетих, почетак седамдесетих, памтим секције, приредбе, дивне екскурзије, игранке ... Певала сам у хору, и у музичкој, и у драмској, и у литерарној. ФБГ: Да ли сви глумци треба да имају исту плату, као што ми сви професори имамо исту? - Према годинама и наградама треба одређивати и плату. Мада ми овде у Атељеу никада нисмо волели то издвајање да је неко првак, да има већу плату од других. Било је увек оних који су популарни код публике.

Знам какви су млади данас, морамо да се трудимо да их направимо свестраним, радозналим људима, који ће да успоставе свој систем вредности који не чине пинковске певачице и џипови


14 ФБГ: У образовању постоји стална дилема да ли је бољи онај наставник који је бољи стручњак или онај који боље преноси знање. У вашем случају, то се претвара у питање: да ли је бољи глумац онај који је стварно бољи или онај који се допада публици? - Једно је популарност, и треба је одвојити од истинског квалитета. Позоришни глумци који нису на телевизији и на филму и нису много популарни, па делује да их публика и не зна много. Позориште је тешка дисциплина, мислим да је на телевизији и филму лакше радити. Овде мораш да долазиш на пробе, учиш текст, сваки излазак на сцену је давање до даске, једна авантура, мораш да будеш апсолутна дисциплинован, у форми и при здравој памети. Увек се сетим покојног Петра Краља који би увек пред представу кроз шалу питао: „Је л’ отказана?“ Понекад глумцима прија да се представа откаже, али оног тренутка када се стане на сцену, све прође и игра се до краја са задовољством. ФБГ: Садашње просветне власти би хтеле да реформишу гимназије и направе једносменску наставу, како би се добило поподне за друге активности. Како би ви то замислили, и како би глумци могли да помогну својим срединама и својим бившим гимназијама да добију зграде? - Кад год ме позову да наступим у Крагујевцу, ја одем. Ако ме зову да будем у неком жирију, прихватим. Тај град је живнуо, направили су спортске клубове, довели најбоље ватерполисте. Али требало би да се обнове и сале за представе, културне догађаје. Не знам како бих помогла за зграде. ФБГ: Данас се поставља и питање за шта школовати децу, јер нема привреде да укаже у ком смеру ићи? - Нисам за уско профилисање кадрова. Дивно је да људи уче

директора, да позовем родитеља, али не и да га избацим. Ђак сме седам пута да уђе и да изађе са часа, а ја морам седам пута да га примим на час, иначе летим с посла. - Ко је то донео? Па то је страшно! То поништава школу као васпитну институцију! Школа мора да заузме свето место у животима људи, јер осим породице, она те прави човеком. А то се очигледно срозало. ФБГ: Како замишљате средњошколске екскурзије, где деца треба да иду, шта да виде? - Прво треба да иду по нашој земљи, рецимо у Хомољске планине, да гледају како се прави сир, шишају овце, па да оду рецимо на Дунав ... ФБГ: Али родитељи траже хотел са пет звездица? хуманистичке науке, а не да се уче само за једну ствар, рецимо израду мобилних телефона ако се то тражи. Па толико дивних књига има да се прочита и научи... ФБГ: Шта мислите о ћирилици? - Писала сам и ћирилицом и латиницом. Имам своје девојачке дневнике, једно двадесетак свезака, и све су на латиници. Али, тада се није постављало питање писма. Ипак, веома волим ћирилицу. ФБГ: Технолози су уверили јавност да је ћирилица ружна... - Противим се глобализацији, униформисању... Кад одем у Грчку, волим и покушавам да прочитам шта све тамо пише. Представимо наше различитости свету! Певала сам са „Забрањеним пушењем“ по Европи. Фантастично је то колико људи воле да чују ту музику, енергију, колико уживају у другачијим звуцима... Дај да негујемо ћирилицу, наше манастире, фреске, нашу храну... Била сам на сајму хране и пића, и душа ме боли кад

видим колико талента имају те наше жене које спремају стара јела, зимницу, мед, везу, штрикају, скупљају лековито биље.. Замислите да све то покажемо свету. Сви би попадали! Ту толико има маште, енергије... Мој супруг је музичар-педагог, знам какви су млади данас, морамо да се трудимо да их направимо свестраним, радозналим људима, који ће да успоставе свој систем вредности који не чине пинковске певачице и џипови, да их вратимо на неки пут где је књига важна. ФБГ: Ако деца кажу да за посао није важна школа, него да се има веза, да ли они уствари тиме прекоревају нас старије, јер им нисмо омогућили да имају нормалну каријеру и нормалне вредности... - Страшно је колико се данас не зарезује школа. У моје време је било страшно да те неко избаци са часа. ФБГ: Данас не смемо да избацимо ђака са часа, сем ако физички насрне на ђака или професора. Могу да га опоменем, да га пошаљем код

- Нека их они воде у тај хотел, а школа треба нешто да их научи! ФБГ: Шта има лоше у соби од 20 кревета на спрат? - Ништа! Сећам се тих кревета, била сам извиђач, па кад није било довољно ћебади, па спавамо обучени... то су незаборавни дани! После сам ишла и у Париз, и у Америку, Канаду... ФБГ: Родитељи кажу да њихова деца сада треба да виде Рим, јер ко зна да ли ће имати прилике... - То је њихова визија њиховог детета? Да неће моћи да обезбеде у животу то? Они први треба децу да стимулишу и спремају на велике ствари у животу, а не да их уче да се умувају негде и задовоље малим. ФБГ: Мислите ли да има и родитеља који другачије мисле? Који од њих се више чују и виде? - Снимала сам један филм о томе шта се десило са школом, о родитељима који имају лове и мисле да су професори мале бубице које могу да згазе и који нису битни. Од тога све полази, јер родитељ мора да каже детету да му је професор ауторитет јер га он нечему учи. А сада ме зову, извините, морам на сцену...


15

Српске гимназије пре Србије Најстарије српске гимназије настале су крајем 18. века на простору данашње Војводине, и то су чувена Карловачка и Српска православна велика гимназија у Новом Саду

У

време буђења српске националне свести и народног препорода крајем 18. и почетком 19. века, просвета је била средство за утемељивање српског националног осећања. Радећи на аутономији Срба у Аустрији, свештенство, богати трговци и други знаменити људи имали су жељу да за српске ђаке оснивају више школе како би се они на матерњем језику школовали. Тако су на територији Хабзбуршке монархије за само 20 година настале две српске гимназије. Прилозима знаменитих Срба добротвора и великим залагањем владике Стевана Стратимировића, отворене су 1791. године Карловачка, а 1810. Српска православна велика гимназија у Новом Саду. Владика Стеван Стратимировић, уз помоћ богатог трговца Димитрија Анастасијевића Сабова, унапредио је школство уопште, а и сам је оставио иза себе велики број научних радова. Између осталог, помагао је сиромашним ђацима и уређивао манастирске библиотеке. Карловачка гимназија основана

Гимназија у Сремским Карловцима је 11. октобра 1791. године. Сабов је за то приложио 20.000 форинти, као и други знаменити карловачки грађани, који су основали легат и даровали преко 19.000 форинти за изградњу гимназије. Митрополит Стратимировић је основао гимназију са идејом да она буде припремна школа за даље образовање ђака у клерикалном училишту, као и на универзитетима у земљи. Сагласно оснивачком писму чији је аутор био управо Сабов, гимназијом ће управљати Патронат који чине митрополит, као председник, и четири члана. Надзор над радом гимназије поверен је Илирској дворској канцеларији, а касније је потпала под Дворски ратни савет. Под ингеренцијом Савета биће све до 1849. Гимназија је имала шест разреда, а касније, 1852. године, добија седми и осми разред. Карловачки ђаци су, иначе, у то време уживали велики углед и Димитрије Анастасијевић Сабов

заузимали прва места у угарским лицејима пошто се у Карловачкој гимназији, због посебних потреба Срба у Аустрији, учило знатно више него у осталим школама те врсте. Сто година после оснивања, гимназија је добила и нову репрезентативну зграду, у српско-византијском стилу, и била је једна од најлепших српских зграда тог времена. Одмах по оснивању гимназије, основана је и њена библиотека која чува знаменита издања и преко 18.000 књига. Друга српска гимназија основана је непуних 20 година после Карловачке и представљала је још један стуб српске просвете у Аустријској монархији. Под руководством митрополита Стратимировића, на Савиндан 1810. године са радом је почела Српска велика православна гимназија у Новом Саду. Гимназија је имала три основна задатка: опште образовање и васпитање српске омладине у српском народном духу, чување и неговање српске православне вере и чување и изучавање српског језика и историје

српске књижевности. Наставни план је направљен у складу са државном уредбом Ratio educationis, која је важила за све државне гимназије у Угарској. Гимназија је остала шесторазредна до 1848. године, а сви предмети предавани су на немачком језику, изузев веронауке, која се предавала на српском језику. Наставни предмети били су: основи латинског и немачког језика, географија, антропологија и аритметика, латински језик са синтаксом, веронаука, природопис и антропологија, историја света, археологија, физика, логика, реторика, поезија и етика. Нарочити успон ова гимназија доживљава у време директоровања Павла Јосипа Шафарика, великог хуманисте, полиглоте и ентузијасте. Гимназија је имала и своје тешке тренутке. Изгорела је после мађарског бомбардовања са Петроварадина 1849. године, али је наставила да ради од 1852. године. У школској 1867/68. години у овој гимназији одржан је први испит зрелости. Председник испитног поверенства на том испиту био је др Јован Хаџић. Гимназијом је у то време управљао архимандрит Герман Анђелић, потоњи епископ бачки и патријарх српски. На крају, ваљало би поменути и гимназију у Суботици, која је основана пре новосадске, 1795. године, али о њој не можемо говорити као о српској јер се настава држала на латинском и мађарском језику. Предавачи су све до 1860. године били фрањевци, а ова гимназија наставу на српском језику добија тек након ослобођења, 1919. године. ПЕТАР ПАНИЋ, проф. историје у Дванаестој београдској гимназији


16

интервју драган вукић

На екскурзије ка врелу Византије Д

иректор поклоничке агенције СПЦ „Доброчинство“ Драган Вукић, проглашен за најбољег туристичког водича Србије, мишљења је да ученици треба да иду на екскурзије по Србији, а матуранти „трагом српских сеоба“. По струци је теолог и византолог, писац је књиге „Цариград око васељене“. Само у Хиландару био је преко 150 пута. Замолили смо га да нам „појасни путе“ некадашњих и савремених ђачких екскурзија. ФБГ: По чему Ви памтите матурску екскурзију?

Претворивши се углавном у скупо расипање родитељских девиза по мегамаркетима и дискотекама европских градова екскурзије су изгубиле сваки едукативни и духовни смисао Памтим матурску екскурзију као нешто најлепше што ми се десило током школовања. Трајала је више дана и обишли смо Сарајево, Дубровник, Котор... Било је то дивно дружење, упознавање другова и професора и изван

школских клупа, али и заједничко усхићење према лепотама природе и места које смо, заједно, први пут откривали. Било је то давно, у време када су и ђаци и професори били скромнији, и када се не би могло десити да сиромашнији ученик не

пође на екскурзију – за њега би сви заједно скупили новац, деликатно, да не повреде његову породицу. Многи професори матерњег језика, историје, географије, уметности, спремали су ђаке за овај доживљај, поједини ђаци су и сами читали о пределима, градовима, споменицима уметности које ће видети. Тако су и они који од својих кућа нису могли понети образовање бивали „безболно“ заробљавани лепотом путовања. Увек је, готово у сваком разреду, било и „проблематичних ђака“. Поједини професори су мудро са њима поступали на екскурзијама, поверавајући им да „одржавају ред“ и надзиру да ли се њихови другови долично понашају. Неочекивано поверење професора толико их


17

Наши ђаци итекако имају шта да виде у својој Србији и на шта да буду поносни: на светски чувено благо византијске и европске културе

је збуњивало да су своју мисију веома озбиљно доживљавали, што је, неретко, утицало и на каснију промену њиховог понашања. Прави тријумф професорске психологије. ФБГ: Шта се променило у међувремену? Временом, како су многе социјалне вредности девалвирале, девалвирала је и мисија ђачких екскурзија. Претворивши се углавном у скупо расипање тешко уштеђених родитељских девиза по аутлет мегамаркетима и дискотекама европских градова, које су, углавном, само панорамски видели, екскурзије су изгубиле сваки едукативни и духовни смисао. За то су делимично криви ђаци, а делимично и професори, због одсуства амбиције да осмисле, оплемене и оправдају потребу за обиласком страних градова. Родитељи (који неретко никад нису били у земљама које њихова деца већ са 15-16 година

„детаљно обилазе“) углавном ћуте и плаћају хирове деце и хирове професора. ФБГ: Потцењујемо ли на тај начин своју децу? О младим људима имам веома добро мишљење. Они су често зрелији и одговорнији него што се то површним погледом види. Баш та површност погледа, сагледавања и продирања у проблеме, недоумице, несигурности њихове младости (које у њима често рађају агресивност

и незаинтересованост), највећа је грешка у осмишљавању њиховог школског и ваншколског живота. Неретко сам у великим светским музејима, попут „Метрополитена“ у Њујорку, или „Ермитажа“ у Санкт Петербургу, виђао ђаке на часовима ликовне уметности како, седећи на земљи или на својим торбама, са папирима и бојицама у рукама, опчињено слушају своје професоре који им надахнуто тумаче платна и скулптуре око њих, питају их шта им се на њима свиђа, шта не, и зашто, разговарајући са њима без

става доминације и игноранције њиховог (не)знања, продирући тако у њихове, неретко неоткривене, сфере, интересовања и таленте. Такође познајем и многе средњошколске професоре у Србији који су, живећи свој позив као мисију, пробудили, заинтересовали, оплеменили и за читав живот обогатили генерације ђака, подигавши тиме себи задужбину. ФБГ: Треба ли укинути екскурзије? Екскурзије су лепе и никад нисам размишљао у правцу треба ли их


18 На пријему код јерусалимског патријарха

Драган Вукић са Патријархом Павлом

укинути, већ како их реформисати. Део одговора нашао сам још 1998. године, у Националној пинакотеци у Атини, на највећој до сада ретроспективи Ел Грекових слика. Аутобуси из свих крајева Грчке месецима су пристизали са ђацима основних и средњих школа, са кадетима војних академија, да виде и поносно уживају у платнима највећег Грка међу светским сликарима – Доменикоса Теотокопулоса, Ел Грека. Наши ђаци итекако имају шта да виде у својој Србији и на шта да буду поносни: на светски чувено благо византијске и европске културе – наше манастире, на најстарије неолитско насеље у Европи – Лепенски вир, на Винчанско писмо, на платна Паје Јовановића, Надежде Петровић, на једну од првих сликарки надреализма у Европи – Милену Павловић Барили, на грандиозну духовну музику Мокрањца, на уметнике њима ближе генерацијски, који су име Србије пронели светом – композиторку Исидору Жебељан, режисера Емира Кустурицу и многе друге. Много од

тога никад нису спознали у својој породици – али и зато постоји школа, постоје професори. Мишљења сам да би први разред средњих школа требало водити на једнодневне екскурзије, други на дводневне, трећи на тродневне. ФБГ: Куда? Куда? По нашој земљи! Толико дивних цркава и манастира заслужних пред историјом; толико места херојских борби из Првог светског рата... У близини једног таквог места, једном, док сам говорио ђацима једне гимназије, неколицина се смејала, све док им нисам рекао: „У вашим годинама они су овде гинули“, све се утишало. Толико природних лепота, националних паркова... мала земља у Европи са обиљем раскоши природе и културних споменика. ФБГ: А матуранти? Велика матура је круна средњошколског образовања,

предворје зрелости и неизвесности будућег живота, растанак са „ђачким добом“ и, то касније схватамо, сетном чедношћу која га је красила. Никад више нећемо бити толико сви заједно, и касније, када се са годинама у све мањем броју срећемо на годишњицама матуре, са све више носталгије спомињемо своје несташлуке, подвале професорима, али и успомене са екскурзија. Зато мислим да крај године „ђачког растанка“ треба осмислити екскурзијом којом се, са висова лепоте Србије, шири видик ка свим странама докле је њена историја досезала, или одакле су поникли корени културе и уметности нашег поднебља. Зато предлажем да матуранти пођу трагом српских сеоба – у Будимпешту и Сентандреју; трагом „плаве гробнице“ – у Солун, на Крф и за нас свето острво Видо; ка колевци европске цивилизације – у Атину; ка врелу Византије – у Цариград... За формирање индивидуалне интелектуалне, националне, али

Велика матура је круна средњошколског образовања, предворје зрелости и неизвесности будућег живота. Крај године „ђачког растанка“ треба осмислити екскурзијом којом се, са висова лепоте Србије, шири видик ка свим странама докле је њена историја досезала, или одакле су поникли корени културе и уметности нашег поднебља

и космополитске свести, овакве екскурзије биле би прави улазак, достојни „Пропилеји“ у свет одраслих, зрелих и образованих људи. ФБГ:Од кога зависи успех и домаћих и овако замишљених иностраних екскурзија? Наравно, најпре од професора и њиховог труда да своје ђаке мотивишу, инспиришу, да са њима поделе заинтересованост, ентузијазам, осмишљавање програма. У сваком од облика екскурзија тако би се стекла драгоцена сазнања о знаменитим људима и догађајима везаним за крај који се обилази. Тако би ђаци, по сопственом избору, и пре и на самој екскурзији, могли да говоре о лози Немањића, о Вуку Караџићу, Доситеју Обрадовићу, Јаши Игњатовићу, Стевану Синђелићу, о славним војводама из Првог светског рата, о Стевану Мокрањцу, Паји Јовановићу, Милану Коњовићу... – али и о албанској голготи, о настанку песме „Тамо далеко“, о Крфској декларацији, о Зејтинлику, као и о Сократу, Периклу, Фидији, о класичној грчкој уметности, о цару Константину, Јустинијану, Светој Софији... Дајем свој глас екскурзијама које ће бити одраз професорске етике, другарства, солидарности, и радозналог уласка у „врли нови свет“.


19

ВЕСТИ Врање У појединим школама се лажирају резултати анкете приликом избора изборних предмета, како би директори могли лакше да запосле своје кадрове.

Екскурзије Директори школа, скоро по правилу, иду на екскурзије, посебно оне у иностранству. Чак и када не иду, склапају уговоре са увек истим агенцијама, уз одговарајућу провизију.

Куршумлија  У Основној школи у Куршумлији, Наставничко веће је, као овлашћени предлагач, извршило избор своја три члана за Школски одбор, али су локални моћници за чланове Школског одбора изабрали лица мимо листе. Случај је познат министру и надлежним службама, али ништа није урађено.

O[ „Краљ Петар Први” У ОШ „Краљ Петар Први“ из Београда, по општој оцени запослених и родитеља, поново се уводе привремене мере, да би се спречила нормализација стања у овој школи, а на штету угледа школе и ученика пре свега.



ForumBgGimnazija 2