^ASOPIS YA SRPSKI JEYIK I KWI@EVNOST U^ENIKA FILOLO[KE GIMNAYIJE U BEOGRADU BROJ 11 • MAJ 2011. • CENA 50 DINARA
НОВИЦА ТАДИЋ
Благоје Баковић
СВЕТОСАВЉЕ
МИХАЈЛО ПАНТИЋ
УЧЕНИЦИ
in memoriam
Новица Тадић тема броја
MLADI
^ASOPIS YA SRPSKI JEYIK I KWI@EVNOST U^ENIKA FILOLO[KE GIMNAYIJE U BEOGRADU • BROJ 11 • MAJ 2011. • CENA 50 DINARA
У овом броју: Интервју СВЕ ЈЕ У ЉУБАВИ НАЈНЕОБИЧНИЈЕ Благоје Баковић ............................................. 3 Истраживачки рад АНТРОПОНИМИ У РОМАНИМА ГОРАНА ПЕТРОВИЋА ................................ 5 Ортографија НОВИ ПРАВОПИС ИЛИ...? ........................ 6
РЕЧ РЕДАКЦИЈЕ
Слово по слово – реч, реч по реч – реченица, реченица по реченица – дело. Играјте се речима! Обогатите своју личност читањем и писањем! Моћ написане и изговорене речи трајна је. Преносите знања, ширите их, не задржавајте их само за себе! Јер, као што неко рече: Није знање знати, већ је знање знање дати! * Лако је, драги читаоче, бити уредник часописа за српски језик и књижевност у школи у којој царује Реч. Реч наша насушна, сиротињска, исконска и окруњена, матерња и туђа, научена, она велика и чувена; реч „густа као смола“ и „као крв неопходна“ или наша малена, рана, као недозрела воћка, реч што жубори ходницима и вреба скривена на последњој страни ђачке свеске. У школи у којој десетине ђака у свакој генерацији траже пут до своје речи, пробијајући се кроз шуму прочитаног и наученог, нека се чује и твој глас. Придружи им се, нека и твоја реч оживи, дај јој тело, удахни јој душу, нека и она заигра на маргини уџбеника или у Филологу, стидљива, разиграна, младалачка. Редакција
Путопис ДЕЛФИ ........................................................... 8 Интервју с поводом Михајло Пантић .......................................... 10 Светосавље ЈЕДНА ДОМАЋА О ХЛЕБУ ..................... 12 Тема броја: ПЕСНИК Новица Тадић .............................................. 13 Светосавље ОНО О ЧЕМУ МАТЕМАТИКА ЋУТИ .... 17 Стваралаштво ПОЕЗИЈА ..................................................... 18 Есеј Женски песнички глас за другачије ........................................... 21 Из школског живота ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ ..................................... 22 ЈОШ ЈЕДНОМ О СУМАТРАИЗМУ .......... 23 Позориште ЈЕВТИНО ЈЕ ТО, МОЈА ГОСПОДО Даринка Симић-Митровић ......................... 24 Лингвистичка олимпијада ФИЛОЛОЗИ НА МЕЂУНАРОДНОЈ ЛИНГВИСТИЧКОЈ ОЛИМПИЈАДИ ........ 26 Забава ........................................................... 27
Издавач: Филолошка гимназија у Београду, Каменичка 2 • За издавача: Др Душко Бабић директор Филолошке гимназије • Редакција – ученици: Ирина Лазић, Кристина Стојановић, Јана Милосављевић, Анђела Марчетић, Стефан Сапунџић, Нуша Бабић, Мила Ђуричић, Андреа Обрадовић, Никола Соколовић, Милош Бећаревић; професори: Катарина Вучић, проф. књижевности, Јелена Срдић, проф. српског језика • Лектура/коректура: Редакција часописа • Тел/факс: 011/2621-955, Секретар: 011/2621-955, Зборница: 011/3031-295 • filoloska_gimnazija@ yahoo.com • www.filoloska.edu.yu •Дизајн, припрема и штампа: Штампарија Српске православне цркве, Краља Петра број 5, Београд
MLADI
Све је у љубави најнеобичније
После четрдесет објављених збирки поезије и бројних признања, постоји ли тренутак када песнику узнедостаје реч? Како изгледа тај тренутак?
– Реч која достаје и која је ту има своју бестелесну сестру – реч која недостаје и која није ту. И тај принцип напросто нема везе са бројем објављених књига, написаних песама, стеченим искуством. Речи које су ту у ствари само служе да осетимо колика је жеђ за онима које нису ту. То недостајање речи се не односи само на њено физичко својство и постојање, него и на магнете које исте те речи буде у другим и другачијим контекстима. Речи су кашике којима се захватају хранљиви састојци тишине, али не тишине оне коју сматрамо мртвилом, него тишине која је потентна и рађајућа утроба слова и његове логосне словесности. У том смислу, нема тренутка када та реч не недостаје. А тај тренутак недостајања је сличан животу и траје колико и живот. И до-
ин т ерв ј у „младом филологу”
БЛАГОЈЕ БАКОВИЋ је један од најистакнутијих савремених српских песника. Објавио је преко четрдесет збирки поезије, од којих издвајамо: „Жеђ под водом“, 1979; „Шаптачева смрт“, 1983; „Поскок“, 1985; „Лето“, 1987; „Мароканске бајке“, 1988; „Сачма“, 1989; „Копно“, 1990; „Живим далеко“, 1992; „Зимски капут“, 1994; „Грудва у снегу“, 1996; „Подне“, 1997; „Сто песама“, 1998; „Претворена у пољупце“, 2003; „Молитве и слава Теби“, 2005; „Повратак на Итаку“, 2005; „Оговарање пролећа“, 2006; „Сећање на мраве“, 2007; „Азбучна добродошлица“, заједно са Тодем Николетићем, 2008; „Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду“, 2009; „Пут“, изабране песме на руском језику, Москва, 2010; „Сунце испод кишобрана“, 2010, „Сенка невидљивог“, 2010, „Лепше је тебе чекати“, 2011. Песме су му преведене на двадесет пет језика. Добитник је бројних књижевних награда и признања. За укупно дело на српском језику додељена му је награда „Милица Стојадиновић Српкиња“. Добитник је међународне награде Савеза писаца Русије „Константин Симонов“, за књигу изабраних песама „Пут“, објављену у Москви, на руском језику. За изузетан допринос укрепљењу међународних културних и духовних веза добио је награду Међународне асоцијације Витезова са златном медаљом и ликом Николаја Федоровича Федорова. Савез писаца Русије, Подружница Московских писаца и преводилаца, доделила му је за укупно дело награду „Антон Павлович Чехов“. За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору додељена му је Вукова награда за 2010. годину. бро је док та реч недостаје. И још је боље када, налазећи је, осетимо недостајање нове и друге, а сличне и готово исте те речи. Јер реч је увек иста и увек нова и недокучена. У песми „Чуваркућа“, коју сте написали у двадесет првој години, има један стих:„Много ће нам помоћи њен отров кад га припитомимо...“ Шта је човеку неопходно да би припитомио опасност? – Наш велики и свети Патријарх Павле, обраћајући нам се, једном приликом је рекао да човек не може нити један пакетић зла послати на нечију адресу. Јер, напросто, пакет зла, нити пакет добра, не може да стигне ни на коју нити на било чију адресу. „Па када је тако“, каже Патријарх, „онда пакујте добро, јер лакше ће вам бити, ако већ не може никуда од вас тај упаковани пакет да оде, са добрим да живите. Човек ће живети у добру и
3
ин т ерв ј у „младом филологу”
MLADI
победиће зло у себи и око себе, припитомиће зло помоћу добра.“ Мислећи добро другоме, пакујући пакетиће добра, живеће у добру, а самим тим имаће свако добро, оно из симболичне приче из песме „Чуваркућа“. Често говорите своју Молитву за мрава који се запутио ка Цариграду. Ви не мерите ни ширину, ни дужину пута, кажете да је вредност пута у самом постојању. – Путнику који се запути правим, боготражитељским путем, истинитим и истиноносним, љубав ће божанска осветлити пут и испунити срце његово, а нека је мањи и од мрава, биће већи од целог пута и било којег циља на том путу. А та радост ће му увек говорити да ли је и да ли није на правом путу и иде ли ка правом циљу. О томе говори и моја песма „Молитва за мрава који се запутио ка Цариграду“. Постоји ли књига пред којом сте застали кад сте је угледали? – Педесет и три године сам застао пред једном књигом, задивљен и нем. У тој књизи сам и сам, ево, неко слово, неки знак инерпункције, нека реч, неки везник можда. Ту отворену књигу покушавам да читам, да јој докучим смисао и поредак, да срцем својим осетим чудо њенога значења и значаја. Из те књиге преписана је Прва књига, а из те Прве, све остале, међу којима је и она пред којом сам застао а која се зове „Луча микрокозма“ или „Дневник о Чарнојевићу“ или... Чему су Вас поучили Милош Црњански и Стеван Раичковић? – Много чему. Научили су ме колико траје она мала тишина у ваздуху пре него реч крене. Како светлосни сноп, од показивача лампом језика, између два детаља која жели да осветли, осветли све детаље на којима се не задржава и које „не жели“ да осветли. Учили су ме да волим и дишем. Имао сам велику привилегију да са овим другим будем у истинском пријатељству. Учили су ме колико се боље види кад зажмуриш. Изашла је најновија збирка ваше љубавне поезије „Лепше је тебе чекати“. Шта је најнеобичније у љубави, оно што остане од ње или оно што уради с нама?
4
– Хм, све је, у љубави, најнеобичније. Црњански би рекао – „Сетим се, како су, у љубави, /драги, први дани. /Kада су руке топле, /када се очи следе, /прелетајући оне кутове бледе, /око усана... /Што дрхте, проткани /мутном тишином“ („Лирика Итаке”, Смирај). Е то дрхтање кутова усана, та топлина руку, ти први, као и сви други дани у љубави, као и сама љубав, то узвишено и волшебно наговарање бића како живот не би изгубио жељу за самим собом, то је нешто на шта не може да се огугла, то је трајна необичност узбуђујуће и зачудне авантуре стварања и обнављања света и свега у том свету, па самим тим и оног што остаје од ње и оног шта уради са нама, свеједно. Шта за Вас представља људски глас? – Људски глас је најбожанственији одраз људског бића, овде на земљи. Оно шта је за цвет мирис или за камен тишина, или за срце љубав. Које су Ваше три најзначајније слике из детињства? – Лучац, изнад колевке у оној родној кући у Бојиштима са лицима најмилијих, видикова линија која је поприлично дуго затварала круг у коме сам мислио да се налази све на овом свету, сусрет са песмама које сам знао напамет још док нисам знао да читам, јер сам их слушао од оних који су их наглас читали. ученици Филолошке гимназије уз помоћ професорке Драгане Ћећез-Иљукић
MLADI
Укупан број свих имена је 247. Највише је имена грчког порекла – 176. Затим следе имена хебрејског порекла – 33, потом латинског порекла – 26, немачког порекла – 19, турског порекла – 6, романског порекла – 5, руског порекла – 2, енглеског порекла – 2, мађарског порекла – 2, арамејског порекла – 1 и румунског порекла – 1. За 10 имена не може се утврдити порекло, односно она су непознатог порекла. Мушка имена су скоро пет пута заступљенија од женских имена. Такође, већи је број потпуно позајмљених имена од адаптираних имена. Најфреквентнији суфикс за адаптацију страних мушких имена је -ије: Алексије, Ананије, Антоније, Арсеније, Вергилије, Георгије, Димитрије, Еустатије, Иноћентије, Јевстатије, Јоаникије, Конфортије, Лаврентије, Макарије, Пахомије, Пруденсије, Теодосије. Најфреквентнији суфикси за адаптацију женских имена су -а и -ка: Ангелина, Евдокија, Зузана, Иконија, Ирина, Каролина, Марија, Паладија, Софија, Терезија; Ивка, Петка, Роска. Најчешће основе за настајање мушких имена су из речи: благ, Бог, славан, весео, мир, вук, добар, драг, дух, мио, љубити, свет, срећа (Љубомир, Богдан, Веселин, Сретен...). Најчешће основе за настајање женских имена су из речи: слава, Бог, велик, злато, дивно, драг, коса, круна, мален, тих, цвет (Златана, Дивна, Драга, Тихана, Цветана...). Нашем народу нису у потпуности јасна значења одређених имена. Имена се бирају по инерцији или по субјективном ставу. Али само име код Срба се веома цени, што се види и по бројним фразама: каљати име, човек од имена, саопштити нешто у своје име... У свим тим фразама име се односи на част, углед, образ. Антропонимијски систем нам указује на културу једног народа, на његове обичаје, религију и уопште погледе на свет. А код Срба преовлађују слава, мир, борба, срећа, Бог, светиња. Кристина Стојановић, IV4
Антропоними из два романа Горана Петровића „Ситничарница Код срећне руке“ и „Опсада цркве Светог Спаса“ послужила су ми као грађа за овај рад. Поједина имена нашла су се у оба романа. У раду су обрађена, поред људских имена, и имена неких животиња, цркава, јела и фирми које су се нашле у функцији људских имена. Предочићу избор имена из поменутих романа.
ист раживач ки рад
АНТРОПОНИМИ У РОМАНИМА Горана Петровића
а) Мушка имена Име Адам Александар Алексије Андра Бертхолд Виљем Георгије Герасим Давид Еустатије Исаија Калистен Коста Луј Матусала
Најден
Никита Оливер Теодор Филип Хелмут
Опис имена (порекло / начин грађења) Хебрејског порекла / човек од земље створен, библијско име првог човека Грчко име / заштитник људи Грчко име / онај који доноси помоћ Грчког порекла / храбар, мужеван Немачко име / сјајан владар Енглеско име / онај који жели шлем Грчког порекла / земљорадник, име хришћанског светитеља Грчко име / поштен Хебрејско име / вољени Грчко име / чврст, постојан Хебрејског порекла / божја помоћ Грчко име / најлепши Хипокористик од Константин Романско име / изведено од имена Лука Изведено од Матија / божји дар Дијалекатски облик трпног придева глагола наћи; даје се обично детету које родитељи оставе на путу из веровања да ће се сигурно одржати у животу ако га крсти онај ко први наиђе и нађе га Грчко име / онај који побеђује Латинског порекла / онај који даје маслине Грчко име / дар од Бога Грчко име / љубитељ коња Немачко име / здрав дух
б) Женска имена Име Ангелина Евдокија Ирина Јелена Каролина Ковиљка Ната Петка Филипа
Опис имена (порекло / начин грађења) Грчко име / весник, посланик Грчко име / добра воља Грчко име / мир Грчко име / сунчева светлост Романско име / хипокористик од нем. имена Карл / човек, муж, супруг Изведено од назива цвећа ковиље Хипокористик имена Наталија Превод грчког имена / дан пре суботе Грчко име / женско име према мушком имену Филип
5
MLADI
v
h m c
t
НОВИ ПРАВОПИС или…?
ортографиј а
e
h
Такође, наилазимо на разлику у писању назива појединих административних подручја. Наиме, у Правопису из 2002. уз објашњење да малим словом треба писати општу именицу, а великим посебно име у називима типа: санџак Срем, нахија Доња Мачва, санџак и нахија се пишу малим словом. Са друге стране, нови Правопис наводи да се великим почетним словом пишу сви називи административних јединица, историјских и савремених, а друге речи у називима великим словом само ако су саме по себи властита имена, тј. правилно је: Санџак Срем, Нахија Зворник.
Обрађујући правописну материју из области Велико слово, примећујемо да је у старом издању Правописа на крају наведене области дат кратак сажетак свих тачака и правила, док су у новом Правопису саме тачке сажете и након сваког наведеног правила у посебним напоменама су издвојени његови изузеци и евен-
F
l
6
a
c
u
Новине се уочавају у писању атрибута свети. Према правилима Правописа из 2002. малим словом пишу се придеви свети, блажени, хазрети који немају одлике саставног дела властитог имена када се јављају испред довољно одређеног имена: свети апостол Павле, свети Симеон Мироточиви. Ради једнозначности усвојено је да се исто тако малим словом пишу и кад стоје испред недовољно одређеног личног имена: свети Петар, свети Сава, осим у случајевима када се употребљава као назив цркве/храма, празника или географског појма (Свети Стефан, полуострво; Свети Марко, црква; Свети Никола, слава). Међутим, у новом издању Правописа наводи се да се атрибут свети уз имена светаца, као и блажени, хазрети по правилу пише великим словом као саставни и неиспустиви део имена: Свети Петар, Свети Сава, Свети Симеон Мироточиви.
Поређењем Правописа српског језика Матице српске из 2010. са Правописом српског језика Матице српске из 2002. године јасно се уочавају неке разлике. Како сами аутори напомињу у Предговору новом издању, измењен је начин обраде правописне материје и редослед поглавља. Текст правила је скраћен, прерађен, престилизован и лишен дискусионог карактера. Изостављени су прилози који не спадају у правописну проблематику, и за разлику од Правописа из 2002. године, новим издањем развила се идеја да правопис све више има улогу приручног језичког саветника. У овом броју Филолога писаћемо о разликама у употреби великог слова код властитих имена.
f
b
туалне недоумице. Такође, у старом издању Правописа, на почетку области налази се детаљно описана главна норма, док нови кратко наводи основну норму, а све додатке томе уводи касније при самим правилима.
Како је правилно: и-мејл или имејл, црнобела техника или црно-бела техника, Мирјана Бобић-Мојсиловић или Мирјана Бобић Мојсиловић; Трг Републике или Трг републике, Кинеска револуција или кинеска револуција?
m
B
s
s z
h
u
z
t
u
v
B
a
MLADI
y
v
m
f
j
v b
У Правопису из 2002. речи република и покрајина схватају се као скраћена имена појмова у чијем се називу јављају и на том схватању се заснива и пропис да се пишу великим словима и у називима: Дан Републике и Трг Републике (где је реч република схваћена као скраћено вишечлано службено име Југославије). Међутим, како је у напомени новог Правописа издвојено, данас се реч република повезује једино са типом државног уређења и једино њено исправно писање у обама случајевима је малим словом – Дан републике и Трг републике. У следећем броју приказаћемо и друге новине које доноси Правопис из 2010, посебно се осврћући на полусложеничко писање. Напомињемо да у време објављивања овог броја часописа важи Правопис Матице српске из 2002. Према сазнањима која имамо, од септембра 2011. важиће Правопис Матице српске из 2010.
e
l
j
У издању из 2010.године према правилу писања устаљених имена историјских догађаја – ратова, буна и устанака, битака и ратних фронтова, револуција, закључних пактова, мирова и споразума, као на пример Француска револуција, Кинеска револуција, Кубанска револуција, Југословенска револуција – сва се пишу почетним великим словом, док се у издању из 2002. године ова имена не схватају као посебна имена, него као изрази описног карактера, те се пише: кинеска револуција, кубанска револуција, југословенска револуција са изузетком: Француска револуција, као устаљено име једног одређеног догађаја, иако је у Француској било и још збивања која се могу назвати револуцијом.
ортографиј а
n
a
h
b
Анђела Марчетић, II7 Јана Милосављевић, II7
z
l
t
F
K
l
a
c
r
u
l
s
z
u
s
s
7
путопис
MLADI
Делфи О пријатељству
Година 324. пре нове ере, Азија. Македонска војска вођена младим краљем Александром освојила је цео познати свет. Краљ, заједно са некима од својих највиших заповедника и најближих пријатеља борави у Вавилону. У граду Егбатани, неколико дана јахања удаљеном од Вавилона, остао је један део македонске војске а са њима и Александров најбољи пријатељ – Хефестион. Једне вечери у Вавилону, док на весељу поводом прославе рођендана једног од истакнутих персијских заповедника сви пију и певају, пространством Азије јаше млади македонски штитоноша у улози гласника. Његов је задатак да стигне у Вавилон што пре, пронађе краља и обавести га да је његов најбољи пријатељ болестан, али да нема разлога за бригу јер га лечи најбољи грчки лекар у целом краљевству. Гласник не сме нигде да се заустави, осим да промени уморног коња или напуни чутурицу водом, јер је порука коју носи од изузетне важности, али чак и тако, потребно му је неколико дана и ноћи непрекидног јахања да стигне до главног града Азије. Александар, чим чује за стање свог пријатеља, узима свог најбољег коња и напушта удобност палате у страху, иако га сви уверавају да ће Хефестион оздравити – није ништа страшно, а има и доброг лекара. Александар прелази пут од Вавилона до Егбатане за свега три дана и две ноћи, уопште не мењајући коња и нигде се не заустављајући. Ипак, испо-
8
ставља се да је стигао прекасно. Његов најбољи пријатељ, кога познаје још из детињства, који му је много пута спасао живот, који је заједно са њим освојио цео свет и који га је подржавао и онда када су га сви напустили, мртав је. Александра је немогуће одвојити од тела три дана, он остаје у Хефестионовој соби, закључан. Његови пријатељи пристижу из Вавилона и Александрије да му помогну, али он то одбија. Наређује да се лекар погуби, да се сви војници ошишају на кратко, а да се коњима одсеку гриве и репови, у знак жалости. Сам спрема погребну ломачу и спаљује тело свог најдражег, по старом грчком и македонском обичају. Али ни све то није довољно. Александар узима најбољег одморног коња ког има и полази пут Грчке. Стаје само да промени изнемоглог коња и попије воде; јаше сам, без опреме и оклопа, без ознаке да је краљ целог света, као обичан гласник. Пут који би потрајао два месеца у нормалним околностима, Александар прелази за свега две недеље. Повољан ветар омогућава брзу пловидбу до грчке обале, а затим Александар поново узима коња и јаше до најпоштованијег пророчишта у целом свету – до Делфа. Прелази планински рељеф великом брзином и трчи земљаним путићем до улаза у пророчиште. Пење се клизавим каменим степеницама поред ризница са благом Атине и Тебе, благом које је заправо сада његово. Јесен је, можда је ноћ, можда пада киша, али Александар се не зауставља све док не уђе у Аполоново светилиште и стане пред Питију, чувену пророчицу. Тражи од ње да прогласи
његовог пријатеља за бога. Прети јој, подмићује је, моли је, преклиње на коленима, али она нема овлашћење да то уради. Пристаје само да прогласи Хефестиона за божанског хероја, да га изједначи са Ахилом и Херкулом. Александар прихвата, проводи ноћ у Делфима и присуствује свечаности у част проглашења на стадиону изнад пророчишта, а затим се враћа у Азију, у којој ће, само неколико месеци касније, умрети. Кажу, никада није прежалио смрт пријатеља коме се заклео на верност до смрти и после ње. Година 2010. нове ере, Грчка. Исто то пророчиште, исте клизаве камене степенице. Можда чак и исти дан, само много, много касније. Ризнице са благом највећих античких градова, сада су у рушевинама, само гомила камења и мермерна плоча са натписом. Аполоново светилиште сада чини неколико стубова и камени под. Стадион је празан. Али само проћи тим клизавим каменим степеницама, које постоје већ вековима, само видети тај стадион у хладу шуме, само дотаћи порушене јонске стубове... Замислити: некада су овуда прошли најбољи ратници и најпаметнији филозофи који су икада постојали; некада је овде седела најпознатија пророчица на свету; једном, баш ту где сада стојиш да се одмориш, застао је и Леонида најпознатији спартански вођа, застао је јер се уморио; једне вечери, баш ту иза угла, седео је и Аристотел и размишљао о смислу живота; некада давно, све ово што видиш било је највеличанственије пророчиште света. И није тешко осетити везу са тим давно изгубљеним светом богова са Олимпа. Није тешко осетити дух тог времена, тих људи, замислити их како ходају поред тебе, како моле пророчицу Питију за савет баш ту где сада гледаш. Не мораш се много потрудити да их све видиш пред собом, чујеш њихове гласове, осетиш их поред себе, као да, ако само пружиш руку, можеш да их дотакнеш. На стадиону који сада посматраш некада су седели најважнији свештеници Аполона, гледали како се тркају најбољи спортисти Грчке, за титулу и благо. Осетиш како уопште не замишљаш, и све то је стварно, као да те је ово место одвело у прошлост. Делфи, иако готово порушени, стоје већ 2500 година. Наша веза са историјом, светом који више
не постоји, боговима за које одавно знамо да нису ту, људима којима се дивимо због храбрости, оданости, снаге, памети. Станеш. Погледаш око себе. Можда је то само камен, само мермер, само рушевине. А можда гледаш у злато и драгуље неосвојиве Спарте, у пророчицу која Леониди каже: „Немој, погинућеш”, у рвача који је управо победио на неком такмичењу. Ту, тачно испред тебе, некада је био и човек који је освојио свет, велики краљ, велики војсковођа, велики човек, велики Александар. А више од свега, велики пријатељ. Прешао је пола Азије и пола Грчке, да би на коленима, кроз сузе преклињао пророчицу у Делфима да његов најдражи пријатељ добије част коју нико није добио, коју Александар ни за себе не би тражио. Иза тебе, на врху каменог зида који додирујеш, некада је горео пламен који се смео угасити само када владар умре. Тај пламен угасио је Александар Велики онога дана када је стигао у Делфе пре 2334. године, за свог пријатеља. Тај пламен више није горео за време Александровог живота. И ти сада стојиш ту где је Александар стајао. Погледај око себе, видећеш га ту. Видећеш како се последњи жар гаси сузом из његовог ока. Марија Станчић, III7
Александар Македонски
9
путопис
MLADI
MLADI
инт ерв ј у с поводом
Какав је данас однос читалаца према писцима?
МИХАЈЛО ПАНТИЋ Интервју са писцем и професором Гост Филолошке гимназије био је професор Филолошког факултета Михајло Пантић, прозни писац, критичар, антологичар, аутор многих научних студија. Добитник је Андрићеве награде, и више угледних домаћих и међународних признања. Позната су његова прозна дела Не могу да се сетим једне реченице, Ако је то љубав, Овога пута о болу, и многа друга. Знатижељним ученицима представио је своје књижевно дело. Михајло Пантић почео је разговор сећањем на своје гимназијске дане.
За ову школу, која се некада звала Друга београдска гимназија, везују ме лепe успоменe. Имао сам у њој много генерацијских пријатеља који су у међувремену постали успешни људи. Ја сам завршио Десету београдску гимназију, али сам посебно поносан на чињеницу да су оба моја сина завршила Филолошку. Ваша нова књига зове се „Дневник једног уживаоца читања”. Можете ли нам рећи нешто о односу уживања и чина читања? За мене је читање свакодневна обавезна активност, ја сам пре свега читалац. Изгледа необично за човека који је написао преко четрдесет књига да за себе каже да је пре свега читалац, али заиста јесте тако. Припадам оној врсти људи који мисле да читање претходи писању, писање без читања је немогуће, јер је књижевност врло стара госпођа, она живи четири-пет миленијума, толико постоји различитих трагова што усмене, што писане традиције. А постоји и онај запис на глиненим плочицама у Вавилону у којем се један тадашњи песник жали како су све теме потрошене и како нема о чему да пише. Књижевност је синтеза најбољег што о животу можемо да кажемо.
10
Себе видим као продукт једног времена које полако замиче у историју. У време када сам растао није било толико различитих изазова и искушења као у наше доба и, да тако кажем, напада на наше слободно време. Књижевност је била знатно важнија него данас и имала је далеко већи утицај на живот једне заједнице. Сећам се када је Бранко Ћопић долазио у моју основну школу. Ми смо мислили да он није жив, толико је био славан. Његов долазак био је готово као неки сакрални чин, обратиће нам се Месија, били смо веома узбуђени. Његове књиге знали смо напамет, читали смо их толико пута. То је био догађај за памћење. Тада није било превише могућности трошења слободног времена. Телевизија је имала један програм, недељом увече је емитована хумористичка серија, а онда би понедељком сви препричавали реплике из ње. Глумци су били масовно обожавани, а писци су били културно повлашћене фигуре, што данас сигурно нису. Сећам се, када је умро Иво Андрић, професор улази на час, ми устајемо, а он нам каже: – Останите да стојите мало дуже, умро је Иво Андрић. Књижевност је, очигледно, тада имала потпуно другу друштвену улогу и већи значај него данас, када је само једна од могућности коришћења времена. Не умем ништа друго него да читам и да аналитички говорим о томе што сам прочитао, и наравно, нешто да напишем. Књижевност је синтеза најбољег што о животу можемо да кажемо. Нико не може да говори о феноменима живота као песници и прозни и драмски писци. Књижевност, коначно, служи памћењу, кроз књижевност култура памти и оставља оно што је вредно у наслеђе онима који долазе после нас. То се у наше време потцењује или сасвим заборавља. Коментаришући за неки канадски лист дела Давида Албахарија сетио сам се једног нашег заједничког текста који је имао поруку: Живот без књижевности је сигурно мање вредан живот, као што је, уопште узев, живот без уметности мање вредан живот. А књижевност без живота је потпуно безвредна.
Имао сам рок бенд, био сам најлошији музичар у њему, свирао сам бас гитару. Пошто нисам добро свирао, а био сам вешт са речима, бенд је одлучио да ја пишем текстове. То су били моји почеци, али то ме је брзо прошло. Ја нисам песник, и жао ми је што нисам, јер мислим да је суштина књижевности поезија, и данас највише читам поезију. Много сам читао, чак и у том бунтовном узрасту, моја мајка је стално куповала књиге, рецимо, неизоставно је, сваке године, куповала роман који добије Нинову награду. Почео сам да пишем спонтано, без икакве идеје да ћу се тиме бавити. Комшија који је становао преко пута мене имао је писаћу машину, која је била велика као неки руски тенк. Питао сам га да ли могу да је позајмим, да научим да куцам, а он није имао ништа против. И тако,набадајући по тастатури, написао сам своју прву причу, баш онако нехотице, из малог мозга. Та прича ништа није ваљала, али била је прва. А када сам, после завршених студија, написао прву књигу, однео сам је у Издавачку кућу „Рад“. После недељу дана позвали су ме и рекли да је уврштена у издавачки план. После тога све је пошло својим током, понекад волим да кажем да ми је писање прешло у навику. На креативном писању учим своје студенте да не фантазирају којешта и превише. Kњижевност је машта и то на првом месту, али машта мора да почива на неком знању. Не говорите о ономе о чему не знате много или о ономе у чему немате искуства! Да ли сте се из неког разлога разочарали у књижевност? Разочарао сам се у свет око књижевности, у књижевност не можете да се разочарате. Свет
око књижевности је, благо речено, ужасан. То је зверињак, вашар таштине, први преводилац је чувени роман „Вашар таштине” превео као „Пазар накарада”, тај је превод још бољи, архаичнији, и лепо дефинише књижевни живот. Не допада ми се начин на који писци излазе на крај са сопственим егом. То изазива много негативне енергије и загађује духовну атмосферу. Ипак, ако је књижевност добра, она све неутрализује и поправи. Објективно гледано, и не могу да се разочарам, јер шта бих ја радио без књижевности? И не брините се, уколико је то што радите добро, кад-тад ће наићи на позитиван одјек. Да ли писци проналазе инспирацију само у негативним појавама у свету? Мислим да писац треба да види све у свету. Свет није јединствен, није један, није монолитан. Када би био монолитан, звао би се рај, а у рају је досадно, тамо се ништа не дешава. Писац мора да има пред очима цео свет и да из тог света узима оно што му је потребно за дело које пише. Имате ли у свести онога за кога пишете? Немам никог у глави у том тренутку, мислим само освету који израња из језика. Питао сам Душка Ковачевића како он пише. Рекао ми је да некад напише десет, некад две, некада пет страна, а некада две речи. Душко пише када почне да га води реченица која је у њему. И то је апсолутно тачно. Онај ко пише следи унутрашњи слух и тако обликује свет који се помаља из његове имагинације. Када пишем чекам да ми се јави глас који ће исприповедати оно што ми се врзма по глави, знате, као када на радију окрећете скалу, ловите таласну дужину и када је ухватите, онда сте на траженој фреквенцији; када имам тај глас, имам и причу. ученици уз помоћ професора Горана Коруновића
11
инт ерв ј у с поводом
MLADI
свето с ав ље
MLADI
ЈЕДНА ДОМАЋА, О ХЛЕБУ Хлеб наш насушни дај нам данас... црни, бели или интегрални? Данас је највећи ред на Каленићевој пијаци баш за хлеб, домаћи кажу, из фуруне... Због њега се смерно стоји у реду, још у њега Срби верују. Кажу да други народи скоро више и немају хлеб. Уосталом, најновија истраживања су показала да је хлеб јако нездрава материја за организам и да га треба избацити из исхране. Ономе ко има, хлеб не треба, још га само сиромаси једу... тај Твој, насушни, со земље и квасац смисла. На Твом Врачару ипак још у редовима чекају. Ти си отворио духовне прозоре на нашим кућама... па се данас сви жале на промају. Ко ће још у духовне даљине и дубине кад је у својој соби најтоплије! Ушушкани, утопљени, уљуљкани, угушени... али никад на промаји! Сине који си помирио браћу... па се браћа кољу преко синова, да се дели где је недељиво, да се затре кад је у другога, ак` је њему, не имао нико! Јалов обруч кад га рука руком не одржи. Твојим жезлом потекли су источници да искују српску духовну синтаксу... да бисмо ми сада стамено ћутали док бесловесни говоре. Свака нам је од искони, аз и буки филигрански, акценат нам белогрли... још само да нам је рећи кад треба. Кад је и камен пропиштао, ми оћутасмо, ћутом, ућуткани. А твоје Законоправило, Номоканон што нам дарова, чврсто под кључем држимо и у светињу не дирамо. Тамничаре... ахм, историчаре му одредисмо. Они пију чашу заборава да се старо са новим не помеша, јер се ново лако уквари. А зар ћемо се вечно освртати! Да се ваља освртати, очи би нам на потиљку, а не под челом биле! Било па прошло, тек се приповеда. На Савином Врачару, тик испод храма, људи у редовима чекају хлеб. Хлеб даје смисао чекању док нас време наших јаловости мине. Док хлеб сами не замесимо квасцом вере у осољу смисла, храброг срца и мудрог сећања за рукохват од чистих нам руку. Тада ће нам тесто наквасати, испецимо га у пећници жеље, па да га са слашћу једемо... макар имао и седам кора, зарад насушне, духовне ситости. Светосавска беседа, 2011. Миљана Ћосић IV1
12
ПЕСНИК
Новица Тадић (1949 – 2011)
Тек што једном ногом закорачисмо у 2011. лето милости Господње, Песник ненадано одступи из луде реке у којој му никада и није било пријатно. На пречац, хировито, баш као што му и доликује. У бистро и ведро јануарско подне свештеник је читао псалме за упокојење покојнику достојном Давидових стихова који је псалме сматрао најбољом лириком свих времена. Док мраз штипа образе, сусрет двају бескраја – нетакнутог снега и модрог неба, као да му је Црњански салио оквир за смрт – Песник дочекује Песника. Градске власти одбиле су иницијативу Удружења књижевника да Песник буде сахрањен у Алеји великана (јер чиме је заслужио такву почаст, они нису чули за њега). А и није му, заиста, тамо ни било место – личило би на грубу пародију или гротеску да ту отпочине онај ко је читав живот провео изван свих кружока и широких стаза и своју слободу скупо плаћао, а себе сматрао рабом непотребним, награде одбијао проценивши да му не припадају. Шта би међу „заслужнима“ онај који је заборав сматрао благословом и у себи као молитву понављао: „Благо Анониму“. Тесно би му било међу великанима, гурали би га снажним лактовима у мршава песничка ребра. Тако је, старањем градских власти, а по божјем промислу, песник Новица Тадић сахрањен 29. јануара на новобежанијском гробљу. Свет је за њега био страшно место – срећан је ко је из њега утекао. Имао је дар и проклетство да прониче наличје ствари и појава. Песник нервозних и растрзаних чула, осећао је невидљиво примицање Зла од кога се бранио песмом. А песма је његова пуна утвара,
Новица Тадић рођен је 17. јула 1949. године у Смријечну код Плужина (Црна Гора). Гимназију је завршио у Никшићу, а филозофију студирао у Београду. Био је уредник Књижевне речи, часописа Видици и Књижевна критика, уредник у Издавачком предузећу Рад, где ради до 2007. године, од када је у статусу слободног уметника. Живео је у Земуну. Песме су му превођене на многе језике света, а и сам је преводио са енглеског језика. Заступљен је у многим антологијама српске поезије које су објављене у иностранству. Добитник је следећих награда: „Љубиша Јоцић“, 1982 (за песничку збирку Огњена кокош); „Милан Ракић“, 1984. (Погани језик); „Станислав Винавер“, 1994. (Крај године); „Змајева награда“, 1995. (Напаст); „Бранко Ћопић“ и „Ђура Јакшић“, 2000. (Непотребни сапутници); „Васко Попа“, 2001. (Ноћна свита и Ругло); „Меша Селимовић“, 2007. (Незнан). За укупни песнички рад добио је Дисову награду (2000) и Жичку хрисовуљу (2008).
огњених кокошака, злоумњака, узнемирена и дрхтава. Присиљен „на страшном месту постојати“, Песник је живео аутентичним животом, неспособан за компромисе, па је и његова поезија аутентична, непоновљива појава српске књижевности. У школске програме, додуше, није ушао, али, и то ће брзо бити. Док ветар развеје плеву и размрси трице и кучине речи, стајаће поезија Новице Тадића као живо сведочанство о времену зла, о свету, овом нашем, у коме „све врви од скотова“ и непомјаника, у коме је песма „начин духовног преживљавања“, а не преношење поруке, и о оном другом који одсуством слути и призива и прориче. Само се питам, после „црног пева“ свог живота, о чему ли тамо пева песник, мученик и отшелник, кад су прошли дани страдања и мука? Онај који је, попут Јова, славио Бога са ђубришта и веровао да је патња божји благослов, је ли запевао, утројио весели пој после плача, тамо где место огњених кокоши лете рајске птице, шестокрили серафими и многооки херувими? Ту песму чезнем да чујем. Катарина Вучић, професор књижевности
13
i n m em or i am
MLADI
MLADI
МОЛИТВА ЗА НЕПОСТИДНУ СМРТ
i n m em or i am
Саздатељу мој и Владико мој, на врховима прстију имам мале гробове. Ту сам сахранио све своје и застиђе. Слава Теби на светлим небесима. Слава Теби који и на мене мислиш.
Ноћне бебе
На равном крову док се Ђавољи папци суше Поред зида док причају седму причу На углу тројка Празне паукове мреже продаје
Из збирке
ЖДРЕЛО
Ab ovo
У родном зиду у даљини с оне стране ствари и језика склупчан док се будиш од тебе моћни створе на вртном дрвету лишће дрхти и мрачна жестина допире одасвуд јер ти си дојенче и старац и крвави чавао што из прашине се подиже И овде изнад постеље умирућег јавља се огромно округло жарким прстењем напуњено кристалима прамаглином напуњено узнемирено зажагрено јавља се твоје око врховне Кокошке Кад ваздух на мртво лице належе кад се више живи облици не смењују кад је све уништено отклоњено отвара се ноћу твоје пуно писмо
Из збирке
РУГЛО
Убице се сунчају
Убице се сунчају на плажи црног песка жути пси су нови геометри једна жена чавле продаје и пева иза седам прстију згрчених о мајко о сломљена људи долазе да те виде дама са пасјом огрлицом у руци кћи твоја ошинуће те преко лица кћи твоја о мајко о сломљена запевај само мени клонулом у мукама мени литици мени тмини небесима изнад бездана
14
Црне рукавице – Ластавице хитре у ноћном ваздуху У подруму Стара пацовчина на даскама чека У подземном пролазу Полифемов окот Ноћне Бебе ћеретају ћеретају
Из збирке
ЂАВОЛОВ ДРУГ
Хвалите ме после смрти Хвалите ме после смрти. Бићу тада као варница огња пакленог, или такво (ништавно и неухватљиво) штогод.
Хвалите ме после смрти. Знам, ви то можете. Ви сте увежбани и спремни. Ви певате у црним хоровима.
Боже благи и преблаги Боже благи и преблаги, дотрајавам земаљски век. Устају мисли на мене. Војују против мене зле. Умујем нека грдна умовања. Из њих црн пас истрчи и лаје на звезде. У моме врту грана се преломила. Страшан је то знак од Тебе. Јер истиче време за покајање, помилуј ме палог.
M ML LA A DD I I
Мисли и одломци О писању и поезији *
Писање песама није импровизација, играрија без тежине. Мораш дати све, да би добио мрвицу. Мораш из свог живота, који се расипа, изабрати оно што можеш положити у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити. А смрт је увек близу. Немаш много времена. Зато похитај својим путем. * Стихови нису пука звучна оглашавања. Они су изнад нечега, говоре о нечему. Отежали од значења, они су последица и резултат доживљаја, емоција, маште, интуиције. Али стихови продукују стихове, па се реални супстрат песме превиђа и лако заборавља. Песме тако постају монаде, етерична бића за себе. Ја сам, можда, оно што сам назвао супстратом песме исувише припустио у песме, нисам га натпевао, потиснуо или надоградио. Тако сам хтео. Дакле, моја је машта мрачна, и моје су емоције тамне, и моја се интуиција умрсила са присилним идејама и злим помислима. И сасвим је нормално да и моје песме буду осенчене на исти начин. Али ту, где сам са оним тамним нешто предузео, креснуле су искре ироније и сарказма. Тек толико да се зна да сам песник, а не само хроничар зла. Једноставније речено, лоше се осећам у свету, а моји су стихови од мојих осећања и овог света. * Много речи – плева на ветру! А сирота душа тражи да се нахрани и обуче у стих, у лаку кошуљицу поезије. Није јој лако у лошем друштву, на цичи од искони. * Српски језик је богат, а савремени писци га често модернизују, и осиромашују. Модернизовани српски језик редукован је до неподношљиве мере. Уврх главе: сто педесет речи! Боље је онда ћутати на неки од сувислих начина, или начисто зачепити. * Искусио сам, у многим приликама, да је у мени тутњало као у пећи, али када сам погледао на папир – тамо су стајале шкработине, нешто што нисам могао ни да прочитам.
Доживљавао сам потпуни фијаско, слом. Трансценденција се удаљавала, обиље се повлачило, остављајући умршен траг на папиру. Тек да се сам себи подсмехнем. * Туробан сам ја песник, туробан. Окосница моје поезије није град: ја не описујем град. Град је за мене позорница, тачније, стратиште. Окосницу моје поезије чини езистенцијални страх, зебња од догађаја који су се најављивали. Данас ми се чини да је то био оправдан страх. * Град је позорница; ту свакаквих призора има. Што се ни у сну не може снити. Само погледај, и запиши. Гротеска је већ ту, у животу бучном и насилном. А кад нисам способан за иронију, кад сам слеп за њен миг, онда је то гадан знак – за мене опомињући. Иронија је потврда да сам још жив, да ме нису убили и мртвог присвојили. Тако некако. * Мени помаже хумор. Иако сам прилично песимистичан. То је једини начин духовног преживљавања. Игра са речима, уживање у писању. Никад немам помисао да ће то неко читати. И мој једини мотив је та игра речи, и ако се у тој игри деси да сам себе насмејем, сматрам да ми је писање послужило да преживим. За мене је писање преживљавање, а не преношење поруке. * Има светлости и у мом свету, има одблесака. Блесне поглед зависти и мржње. Засветле речи злурадника. Светлуцне зла помисао у глави. Крвник, док прилази жртви, пун је светлости. Пуна је светлости и она, моја непролазна ноћ, која испуњава све моје речи. А црни пев се наставља. А нада? А ведрина? Сви смо овде, и нико нам неће доћи. * Не знам крајњу сврху мога писања. Знам и то да је зло сликовито; и ја, као какав сликар, од злог лика до злог лика, али у језику путујући, исписујем страшну хронику којој нема краја ни почетка. Крајња сврха измиче. У језичкој игри лакше прође дан. * Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота искрсавају оригиналне идеје и
15
i n m em or i am
жеље. Жива је још једна: даруј ми, Преобилни, брзу и лаку смрт. Пошаљи ми је што пре, да не будем анђелу мом стид
i n m em or i am
MLADI
мисли-водиље кроз живот и уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов. * „Све самљи“... тако је почео своју песму Госпи обожени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда, у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној која је далеко, у рајским насељима... Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све стиша, и док све буде чекало да проговорим?... Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било какво осећање...
О злу Колико само наш народ има имена за тог тамног сподобила! Те проклетиња, те анатемњак, те саграило, те име му се не изговорило. Ђаво је многоимен и многолик. Нема бољег створа за сликаре и песнике. једном сам читао неку студију о ђаволу, а аутор је био нешто као научник. Сцијентиста. Труди се да све дефинише, па и ђавола. А ђаво ко ђаво, измиче свакој дефиницији. Створила се смешна ситуација. Аутор и ђаво у игри. Аутор хоће да сатера ђавола у Појам, у дефиницију, па да заврши посао. А ђаво засмрди, па све сруши, и све оде до ђавола. * У сатанском свету све је дозвољено. Моја поезија је сатански реализам. У сатанском (нашем) свету врви од скотова; у мојој поезији такође. И нема божјег мира ту где живимо. Само грување и тутањ, бол и патња. * Као песник, немам одговор на свеприсутно зло, осим самог писања. Зло је, да тако кажем, нахранило новију светску књижевност у толикој мери да се она и не може ни замислити ни појмити без њега, без трулежи, празнине и бесмисла живота.
16
О Богу Апостол Павле је рекао: „Молите се непрестано“. Ја откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва. * Многа су истинска питања заборављена, заглушена буком световног живота. О томе размишљају ретки, углавном монаси и побожни људи. Мене је моја лична несрећа приближила онима који су „со земљи“. Слава да је Господу на небесима. * Бреме будућности је страшно. Оно ће се развезивати и над нашим главама. Већ чујем хук стихија и плач племена. Али, било шта било, све излази на славу Божју. * Заборав је величанствен. Ја сам од оних који у себи као неку молитву и опомену понављају реченицу коју је изрекао руски боготражитељ: „Благо Анониму“. * Чини ми се да могу писати молитве само као покајани разбојник. Без наглашене наде у спасење, искрено, са дна огреховљене душе. Отуда су те моје молитве. Ако су искрене, оне могу постати и молитве других људи. * Господ је милостив. Спасиће он и понеког разбојника. Песме остају на земљи, неке као драч, неке као уређен врт са стазама које воде према небу.
ОНО О ЧЕМУ МАТЕМАТИКА ЋУТИ Доле, трчим доле, мој Господе, са шестаром твојим забоденим у теме Новица Тадић Какве су то кружнице смисла чија су средишта у људском логосу? Равнодушна геометрија животног круга као симбол испразне предодређености овоземаљских могућности или бесмисленост достизања бесконачног? То логосни исходитељ у центру свеобухватног циља постојања узноси оцртане трагове живота ка хладним висинама ванвременског смисла. Еманирајући привид изобиља и замршености животних путева, са вечном лекцијом у исијању пламених језика, Он удаљава недостојне од разумског поимања геометрије његових облих линија, идеалних у својој једноставности. Пречником нагађања истине, полупречником заборављене историје, уморни разум усред замрзнутог универзума тражи разлоге божанства, а срце не налази ни самом себи сврхе... Математика оцртава круг, срце откуцава време, логос пројављује целост, а на пролазном човеку је да вечне истине бесконачно непојмивих категорија оваплоти у себи, примењујући га на испразност свог свакодневног живота. Да ли је наша једина будућност само давно заборављена прошлост, умешност људи, или варијације Божанског промислитељског човекољубља, чији ће принципи заувек, попут трња, живети у нашем сазнању и, у тајности, од наше свести плести границе наше слободе? Или слободу простирања наших граница? Слободу која ће, упоредо са привидом реда и хармоније, отискивати наличје своје медаље у одговорности за несвесно почињене грешке, распуштеност духа, или у праву на једнакост која присиљава на толеранцију, непримењиву у свету без Бога, где владају инстинкти и жеља за влашћу, а власт ће у сваком свом овоземаљском лику бити насиље над ништавно истоветним људима. Кад се пара заврти лице постаје наличје и једина кружница смисла. И свет поста једно исто кружење у ругалици времена и понека објава бола којим игла на врху шестара живота раздвоји дубине подсвести. И круг насели страх и искупи га. Почетак сваког знања је његов привид, а затим страх. Иако привид јесте многообухватнији него што увуђамо, будимо свесни да све док постојимо, док сачињавамо неотуђиви део благословене материје света, и оне Настасијевићеве матерње мелодије, којом молитвено грлимо свет, надахнути вредношћу самодовољне доброте, ми обручујемо страх једном новом кружницом смисла. Спознајући значај свој, спознајемо и његову безначајност, спознајемо безнадну усамљеност која је увек порука смрти. Да ли сваком новом неприметном смрћу Бог враћа човечанство на почетак круга, на ново рођење, трансформисање времена. Та архетипска кружница смисла је порицање смрти као престанка, али и бесмртности као смисла трајања. На том грнчарском точку ваја се лице свечовека, богочовека без наличја. Истинска величина света саобразна је величини духа који је посматра. У томе је тајна шестара. Трагајући за Богом, спознајемо своју благородност, удостојавамо се властите среће. Кружнице су саће живота које треба да натопимо благодарјем, имајући на уму да се права великодушност не састоји у томе да другоме дарујемо нешто што му је неопходније него нама, већ да му дарујемо оно без чега сами не бисмо могли. Достојан живота је само смисао таквог даривања. Да бисмо се попели високом небеском лествицом љубави, треба сами да постанемо камен, степеница оне лествице, на коју ће, пењући се, стајати други. Свет оваквог поретка је предворје неба. Време је да се оцрта нова кружница... Светосавска беседа, 2010. Полина Милојевић, IV7
17
свето с ав ље
MLADI
ст вара лашт во
MLADI
Д убока вода Без плача неће бити плодне земље... Дубоко небо образом дира воду... Зато сам себи пронашла најближе место Најусамљеније место на овом броду Сви црни таласи пресијавања тужних Цакле се сада испред очију мојих. Чучим крај воде, чујем њену близину... Верујем води, уопште се не бојим Јер у свим зрацима нећемо наћи небо Ако га не будемо нашли у води! У мојим очима челично сјајна слика И ја допуштам да ме дивљина води Моја дивљина, направљена од страсти, Од брзе реке која са бродом пенуша, Као од силе која ме тера да скочим... Дубока вода и у њој – моја душа.
М исао искушења Истина је увек била смелија у мраку. А мене и данас плаше непознати људи. Па кад се на Сунце попнем, да пливам у зраку, као да се нечег сећам, као да се будим... Слободно окриви мене за сву своју славу. Мени стварно није битно шта ће други рећи. Ја сам данас врло спремна да мењам и главу за осећај тог блаженства што води ка срећи. Мене вуче једна страна, тамна али бучна. Зове ме да пређем где су други, ето, смели. За мене је та одлука и тешка и мучна, јер ја видим да су се сви остали саплели. Ја хоћу да будем јака, увек сам то хтела. Али данас не знам шта бих сматрала за снагу. И да ли ћу бити јака ако будем смела, Или ако уздржана останем на прагу? Мени каже мој осећај да је игра таква Исувише луда, брза и снажна за мене. И да, ако будем једном тај осећај такла, Да ће моја стаза цела да се заокрене. Мени каже моје срце да то није страшно. Да дође и прође, као тихи ветар града. Мени каже моја глава да је све то лажно, И да добро пазим шта ћу да урадим сада. Мени кажу пријатељи да не бринем тако. Да је све то само једна забава за нас. Да ће нама бити дивно, и да је то лако. И да они са радошћу чекају тај час! А ја мислим да ја нећу умети да станем. Па и поред свега тога мене нешто мами. И баш себе не разумем, зар желим да паднем? Истина је увек била смелија у тами.
Ирена Плаовић, ученица IV3, објавила је збирку песама „Иза ока”и имала промоцију књиге у Кући Ђуре Јакшића, Библиотеци града Београда, Камерној сцени Пете београдске гимназије…. Летња ноћ (Ингер на обали) - Едвард Мунк
18
MLADI
A где
Покушао сам да напипам душу Сасвим деликатно, чистим рукама Прелазио преко сувог тела Затворио очи Енергетска сонда послата је у експедицију Органи су се мрескали Извините, а где им је душа? А где? Путовао кроз себе Ушао у мисли И заглавио се.
То сам ја
Ништа од мене није унесено Док ме ветар Сигурно Рашчлањује на сегменте Из себе Посматрам те елементе: То сам ја. Само ја. Без речи, без снова И ван свих светова; Постојим; Ван времена Ван промена Без бројева, без имена. Само ја.
Јелена Бркић, I5
О збирци песама Јелене Бркић
Тамо не постојим Рукопис под насловом Тамо не постојим наметнуо се својом целовитошћу, модерним лирским идиомом, отвореном структуром стиха и уравнотеженим квалитетом песама које сачињавају књигу. Наравно, то не значи да се поједине песме не издвајају по својој експресивности, семантичким поентама и језичким изненађењима, неопходним да се читалац улови у мрежу песме. Бози лирског субјекта сама ауторка или се уводи лирски јунак, као у песмама Есперанса, Кад се опечеш, и др., песма остаје у просторима апстрактног, покушавајући да емоцију доведе у везу са универзумом. У најбољим песмама (Где је мој почетак; Хемикалије; Ван времена, ван промена; Исцељење; Прва љубав; Хемија) тај подухват се показује заиста успешним. Са друге стране теме и мотиви песама лако се могу довести у везу са тренутном животном позицијом и окружењем ауторке. Инспирација је, дакле, животна, школарска, али не и књишка. Посебан квалитет књиге чини сведен, прочишћен и проходан поетски израз, неоптерећен тешко докучивим метафорама и барокним кићевинама. Књига Тамо не постојим кореспондира са младим интернет генерацијама и међу њима ће свакако пронаћи захвалне читаоце. Андреј Јелић Мариоков, члан жирија
Житно поље са чемпресима - Винсент ван Гог
19
ст вара лашт во
ПРВА НАГРАДА НА КЊИЖЕВНОМ КОНКУРСУ ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ 2009/2010.
ст вара лашт во
MLADI
ФИНАЛИСТИ ЛИМСКИХ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ 2009/2010. ГОДИНЕ
Успаванка
Свитање бежи још који сат чекања Поглед не обећава пристојан дан Не могу устати Не могу да спавам Тихо тише тихо хладно Хвата се разодевене душе део Голо сивилом посивљено тело И даље не могу да спавам Ушушкати несталне мисли до јутра Умирити титрај немирног духа по соби Извести чаробну представу луткама за велико једно дете Не спавам Јутро ће преварити нас Тренутак праскозорја за нове дане Спокој ће пасти на капке у овај час И ти ово зовеш успаванком Марија Лукић IV2
Veritas
Јутрос сам открила једну сасвим невероватну ствар Расту ми нове кости И све се зову једнако По теби
ФИНАЛИСТКИЊА КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ 2009/2010. ГОДИНЕ
Када нема тебе
Рекла сам себи – кроз живот идем сама! Не требаш ми ни ти нити други било ко. Умем да живим, дишем и стварам, ништа ми више није ни потребно. Знам да сам обећала, али по томе сада газим. Постао си случајно један део мене. Више не знам да живим, дишем, стварам, ништа више не умем када нема тебе.
Оксиморон
У кристално јасном смогу Видим двоје људи тако различитих Под воденим стаклом нижу се лица Незнанаца тако познатих Ти си мушко, тврдиш, теби је теже Твој живот као миран ток брзе реке, опет парадокс Али ја сам женско. Тачка. Зорана Живановић, I7
По џеповима носим камење Са четири стране света Ходам увек право ка Мостовима што ми у погледу васкрсавају Уче ме црнилу Отровани људи И знам да нико не разуме како Без тебе Тешко је звезде међу длановима задржати Александра Ивановић III2
Мртва природа са књигом - Винсент ван Гог
20
ТРЕЋА НАГРАДА НА КОНКУРСУ ДРУШТВА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И КЊИЖЕВНОСТ ЗА НАЈБОЉИ ПИСМЕНИ РАД У ШКОЛСКОЈ 2010/1011. ГОДИНИ
Женски песнички глас за другачије
(Јефимија и Десанка Максимовић)
Тешко је наћи, чак и у најудаљенијем кутку историје, културно друштво необележено мизогинијом. У друштвима обележеним женама које историја памти као снажне, налазимо их у улогама ратница или супруга, ретко владарки, а скоро никада као велике уметнице. Како је дошло до тога да жене миленијумима остану приковане за титулу мајке, лишене икојег другог циља и описа? С почетка, у друштву где је образовање било подједнако ретко доступно, фасцинантне су, очигледно, биле Амазонке као жене које су прешле преко једног свог урођеног хендикепа – мањка сирове физичке снаге. Но, како су политика и религија од мушкарца ковале борце, иноваторе и уметнике, жене су остајале крај огњишта и колевки. Тако су и две велике песникиње нашег језика чудо, уместо да буду норма. Тако су обе – размеђене са шест векова тишине – усамљени глас, осуђене на белег различитих премда у поезији и нема места за исте. Јер сва њихова различитост (у боји, стилу), произилази из ока читаоца. Ни израз ожалошћене монахиње Јефимије, уништене и поново склопљене ратом, губитком, вером, ни израз Десанке Максимовић, жене која је можда најплодније искористила прилику за слободу коју је донело ново доба, нису сами по себи другачији. Ми их, радије, видимо другачијима јер то очекујемо, ми у њима препознајемо „женску“ мекоту и молбу јер је у нас, као и у све њихове критичаре, дубоко усађена она иста мртва тишина у којој су жене, сличне нама и њима, биле држане миленијумима.
Десанка Максимовић заиста и призива своје претходнице, жене над којима је средњи век био издао своју пресуду и, бар како се чинило, заувек их угушио. Призива Сапфо, генија од којег минула времена нису умела да отму стихове, зазива Јефимију, чије је дело стајало усамљено целих шест векова, и њена три слабашна веза, довољно јака да истрпе и ислам, пожар и физички и духовни. Зазива их као своје сестре по проклетству и по дару, као жене нероткиње којима је одузето место у обичном свету и замењено за други вид стварања – онај који нема ни пола ни слабости, за поезију. Са њима Десанку не повезује никаква природна спона. Њихову везу створили су они који су све друге, сличне њима, маргинализовали, оне су једине преостале под дискриминишућим ситом времена и закона јачега, па аутоматски и мушког. Стога њихова повезаност није суштинска, и нема никакве инхерентне „женскости“ у њиновим делима. Издвајати их по било чему сем по храбрости, значи додатно потпомагати једну негативну шизму. Рећи да су другачије, тражити у њиховим молитвама и песмама печат женског пре него људског, значи газити сав напредак који смо, можда, само можда, постигли. Мушкарци – књижевници, они више и мање добри, они којима је допуштено да се разликују по таленту, речима и стилу, а не по некој урођеној болећивости – такође су писали похвале, тражили помиловања, молили, писали чврсто и меко, писали нежно и сурово. Али те речи су од почетка биле њихове, њихове да им дају облик и смисао. Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Марина Цветајева, Жорж Санд, небројене жене анонимне и скривене под мушким именима, па и удовица деспота Угљеше, Јелена, Јефимија, морале су за своје речи да се боре, да их освоје, и потом да их заувек бране. Оне нису мајке. Оне су песници, оне су уметници, оне су људи који су, нимало болећиво, као и сви што су на овом свету постигли величину, своје место у туђем свету морале да зграбе и откину! Нуша Бабић, IV7
21
е с еј
MLADI
из школског живот а
MLADI
ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ Током зиме и пролећа одржане су две књижевне вечери на којима су ученици треће и четврте године Филолошке гимназије представили своје стваралаштво. Први књижевни сусрет одржан је у кући Лазе Лазаревића, учествовало је двадесетак младих песника и рецитатора који су говорили своју или одабрану поезију. Вече су улепшали пригодни музички сегменти у извођењу наших ученика. Велика је радост била присуствовати овом празнику младости и уметности. Друго вече, уприличено у просторијама библиотеке „Милутин Бојић“, замишљено је као сусрет и размена поетских искустава наших младих писаца са члановима Свесловенског друштва. Доносимо избор песама са ових вечери.
Вече на светог Трифуна у Кући Лазе Лазаревића почело је, као и писање, мирно и тихо, али за разлику од писања, емоције је овога пута требало реализовати говором. Неки су то чинили одавно, неки први пут, али са поезијом никада нисте сигурни, реч се зачас измигољи и изневери мисао и емоцију, као да напредовање или назадовање и не зависе од нас самих. Био је то сусрет познаника са којима се сударамо на ходнику или седимо у клупи и прилика да једни другима кажемо нешто суштинско о себи. То је допринело стварању аутентичне и присне, некако домаће атмосфере. Стихови су клизили са усана, слушаоци и говорници су се упознавали и препознавали у духу поезије која нас је сабрала и повезала. А и свеједно, било је лепо говорити мале, растуће речи између зидова који су упили у себе оне велике, већ раније изговорене исто тако. Спој речи и музике, гласа и звука клавира и гитаре, милозвучно преплитање српских и руских стихова обележили су ове вечери, оформљивали нас, како појединачно, тако и тимски, на неки нарочит начин, створивши непоновљив осећај пуноће и везе са малобројном публиком, као и са нашим професорима који су у њој били. Оваква искуства требало би свакако учинити традиционалним. Милош Бећаревић IV7
22
Из циклуса
Огледање месеца
* Месечина сам. Ноћу Кроз засторе твоје вирим, Док пресвлачиш се. Прикраден иза облака Гледам ти уснуло лице, Целу ноћ крај тебе проведем, А изјутра, Повучем те за трепавице. Милош Бећаревић IV7
Испод олује Уз Тебе бићу пред капијом, Отвореном уздахом страха, У тегобном сну Где неиздржива студен влада. Бићу будан у том часу, Кад живот у мраз потоне. Штит бићу Кад сени крену У судњи загрљај сутону, У таму. Када се склопи Модра зеница неба, Уз Тебе бићу Над тегобним велим – Соколово раширено крило... Никола Соколовић III5
Моје мисли за памћење Пажљиви читалац је онај који чита са оловком у руци. Добро читање омогућава спознају вечних истина. Нека те ове мисли одржавају када поклекнеш, нека ти помогну да наставиш даље, јер, „звездано небо је над тобом, а морални закон у теби“ (Кант).
Дебело дрво почело је од танког прута, деветоспратна кућа почела је од слагања опека, путовање од хиљаду километара почиње од једног корака. Пазите на своје мисли, оне су почетак поступка.
Толстој
Насмешите се са много доброте и мало, мало горчине. Опростите животу и свету што нису савршени. Душко Раадовић
Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању да издржиш самоћу.
Мика Антић
Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће пријатеље наћи. Свети Владика Николај Велимировић
Кад смо срећни увек смо добри, али кад смо добри нисмо увек срећни. Руска пословица
Ако си се упутио према циљу и путем почео да застајкујеш и да камењем гађаш сваког пса који лаје на тебе, никад нећеш стићи на циљ. Достојевски
Ја желим пријатеља не зато да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато да ме поправља у злу и подржава у добру. Свети Владика Николај Велимировић
Тражећи оно што ми треба, а оно што ни сам не знам шта је, ишао сам од човека до човека и видео да сви заједно имају мање него што имам ја, који ништа немам, и да сам код сваког оставио понешто од онога што немам и што тражим. Иво Андрић
Још једном о суматраизму Бескрајни, плави круг. У њему звезда. Као једини смисао у бесмислу постојања. Неухватљив, а разливен у акварел материјалног, удаљеног и сублимираног у микрокосмосу боја и вечитих контраста. Неопипљива спона између ствари и духа, тежња за спокојем „тихих и снежних врхова Урала“ и суштином бића чији се дух неминовно опире телу. Илузорне слике ван времена и простора, измаштане из бола и сложене у мелодију, као одјек душе, слиће се попут потока који „румено тече“ у једну једину утеху. Јер, човек је војник. Осуђен на корачање кроз несталност бескрајног плавог круга. Али, без звезде у њему. Црњански, као и сви његови јунаци, своју звезду проналази у удаљености која осликава наду, општу усаглашеност света и подсвесно сазнање бића које пати – да утеха мора постојати. Много се понора морало поиграти њима да би се одигли у бескрај, попут бестежинских честица, етеризовани и химерични. Ослобођени свих страхова, утапајући се у универзалност света без оквира, свој мир проналазе у силогизму и савршеној сублимацији контраста који у својој паралелности добијају смисао. Препуштајући се флуидности као једином преосталом сегменту живота и мисаоној кретњи, прожети „родном, болном језом“, трагају за идеалима који су остали у младости и сећањима наталоженим на дну душе или су заувек недостижни, оковани у утопистичкој будућности која се наслућује али се никада неће догодити. И тако, „без туге“, очију мутних „од неке боље дуге“, само имагинацијом, сеобом душе, наткривени промашеношћу, угледаће свој сан у оквиру ког се постоји једино бестелесно. Али се, ипак, постоји. Андреа Обрадовић III4
Најлакше се губи оно што се држи у руци, никада оно што се напушта.
Ремарк
Велика срца воле, мала траже да буду вољена. Тагоре
И никада не заборавите да: „Што не боли то није живот, што не пролази то није срећа.“ (Иво Андрић) приредила Мила Ђуричић III3
23
из школског живот а
MLADI
позоришт е
MLADI
Даринка Симић – Митровић
ЈЕВТИНО ЈЕ ТО, МОЈА ГОСПОДО Оснивање Српског народног позоришта у Новом Саду Из књиге „Сентиментална повест Српског позоришта”, Звоник, Београд, 2004. година
Ако желимо да пратимо главне токове развоја српског позоришта, принуђени смо да се у нашој причи стално селимо из Београда у Нови Сад и обратно. Почетком седме деценије 19. века одиграо се у Новом Саду историјски догађај – оснивање првог српског професионалног позоришта. Било је то Српско народно позориште, једно од ретких које је, упркос свему, своје име сачувало до данашњих дана. Нови Сад је свој надимак „Српска Атина“ заслужио управо педесетих и шездесетих година 19. в. када је постао жариште и расадник српске културе. Посебно се истицао у области позоришне уметности, па га стога Боривоје Стојковић назива „српским Вајмаром“. Нови Сад је као магнет привлачио родољубиву интелигенцију из свих српских крајева. Са непуних 5000 становника, као српско културно средиште, потпуно је потиснуо Пешту и Беч. Био је седиште Матице српске и Српске читаонице, место излажења Српског дневника, Данице, Јавора, Летописа Матице српске... Новосадска интелигенција је спремно дочекала пад Баховог апсолутизма почетком седме деценије и враћање основних права националних мањина. На челу настојања за оснивање позоришта стајала су два крупна имена српске историје – Светозар Милетић и др Јован Ђорђевић. Ова двојица прегалаца, први у политичком, а други у уметничком погледу, ујединили су своје снаге око идеје оснивања сталног професионалног позоришта које је тих дана постало симбол националног, духовног и културног ослобођења... Пионири српског позоришта знали су да је и најбоље идеје тешко реализовати без новца, па им је сакупљање пара постало прва брига.
24
За почетак су се обратили српском народу. Многи су се одазвали овом апелу, али, као што неретко бива, махом сиромашнији делови становништва. Богаташи су се углавном правили невешти, што ће натерати председника Друштва за Српско народно позориште, Антонија Хаџића, да на скупштини завапи: „Где су ти богаташи које је заболела глава од тешке бриге за нашим позориштем? Где су да макар мален део свога богатства жртвују племенитој уметности? О српском народу се вели да је сиромах, али тим већим поносом може погледати на своје позориште које је само својим пожртвовањем, својим радом и рођеном муком створио и до сада одржао.“ Године 1861. изабран је позоришни одбор чији је секретар био Јован Јовановић Змај, оформљена је стална глумачка трупа, донесен Устав позоришта. А у прва два члана Устава стоји: „Српско народно позориште је заведеније којим се постићи тежи да се драматична вештина српска по створу и представљању у народу српском утемељи, да се тим не само нови извор душевне забаве народу отвори, већ и да се тежња за лепшим и вишим, људским и народним животом укрепљује.“ Као један од основних задатака истиче се обавезно гостовање по свим значајним местима у Војводини. Ова клаузула ће позориште претворити у неку врсту путујућег позоришта, јер је у матичном Новом Саду проводило мање од половине времена. Правилима за глумачку дружину предвиђено је и то да се глумци на гостовањима не смеју задуживати, јер би у том случају редитељ исплатио њихове дугове и одбио им од наредне плате, а ако би дугови премашили месечну плату, глумац је морао бити отпуштен. Новчаним казнама или отказом санкционисани су и следећи преступи: долазак на пробе или представе у пијаном стању, псовање, међусобно вређање, оговарање или подбадање публике против свог колеге, банчење и „саблажњиво друговање“. Занимљиво је истаћи да су у таквим случајевима за глумице предвиђане оштрије казне, јер такво понашање доводи у питање њихов „женски стид и пристојност“. Очигледно је да су правила имала ефекта јер је др Јован Суботић био у прилици да запише и ово: „Глумци нашег
те
„
позоришта били су мили гости свуда, куда позоришта Димитрије Ружић, па се убрзо год су у походе дошли... А моралитет у том њоме оженио и њих двоје су постали водећи друштву био је строг и одличан. Зато су се све глумачки пар. За његову глуму је речено да женскиње из тог позоришта добро удале.“ „најтиши шапат нежне љубави и хучни гром Поред ових строгих захтева Правилника, мушке страсти теку му низ грло, лако, чисто постојао је читав низ одредби које говоре о томе и неусиљено“. А за сцену у којој Отело убија шта је све позориште пружало глумцу и које Дездемону, хроничар каже: „Не знам је ли објашњавају зашто су глумци ово позориште било коме тако, али ја сам се свагда морао волели као своју другу кућу. окренути кад Ружић, као дивља звер, навали Српско народно позориште имало је до на Дездемону и њу дави.“ Његову супругу, сада непревазиђену организацију гостовања витког стаса, лепог и бледог лица са класичним по малим местима. Боривоје Стојковић то профилом и сјајним очима, критичари су описује овако: у сваком месту у коме би позоковали у звезде: „Она стоји сама у српском риште гостовало постојали су позоришни позоришном свету у тој струци коју је она на одбори; они би обезбедили и опремили салу, позорници створила и која ће с њом, нажалост, сакупљали унапред претплату за више изумрети“. Са овом прогнозом се сигурно представа, набављали нужне реквизите и органису слагале Ружићкине тадашње колегинице, низовали свечане дочеке. Имућне породице а њихово мишљење потврдиле су и сјајне примале су глумце на стан и храну. Често глумице наредних генерација... би из села и паланки долазили читави караАли једно име и један говор не можемо вани каруца да бесплатно превезу глумце, костиме и декор. А ако би се догодило да да заобиђемо. То је говор српског посланика позориште у неком месту упадне у дефицит, Милоша Димитријевића у Угарском сабору у чланови месног одбора би пожурили да га Пешти. Позориште је годинама узалуд вапило подмире добровољним прилозима. И кад за субвенцијом код Српског црквеног уз све ово још помислимо на добро одбора. Не могавши да се одржи санампознати амбијент војвођанмо од прилога грађана, донело ских градића и салаша, на „чет’р је одлуку да се обрати дирекоња дебела“, на артешке буктно Угарском сабору, у чијој наре због којих се „грах босе надлежности званично ље кува, а шунка се боље чуи налазило. И – замало да ва“, где „свега доста има, па добије субвенцију! Али то и жене пију вина“, е па не„замало“ дало је прилику ка неко каже да глумцима нашем посланику да одрСрпског народног позорижи говор за памћење. ПоЧе шта није било лепо! ш ка и р ј нуђена му је, наиме, субвеБило је лепо, али је требало ући о поз Годо а” Српско народно доста и радити. Пре свега на нција од 5000 форинти, под сопственом усавршавању. Глумци условом да у одлуци стоји да се су морали да сами преписују своје улоге, да новац додељује „новосадском позоришту“, а посећују часове декламације, свирања, певања, никако „Српском народном позоришту“. играња, борења, као и разна предавања – „Врло је јевтина та цена, господо, „одгобезмало све што се и данас учи на факултетима ворио је Милош Димитријевић, према писању драмске уметности. Ови часови прерашће 1866. листа Застава. „И један намештај у грофоу прву званичну српску глумачку школу коју је вској соби стаје више од 5000 форинти, а ви Јован Ђорђевић основао у Вршцу... хтедосте по ту цену откупити српски народ О њиховим звезданим тренуцима на даскакоји је више потрошио своје племените крви ма, о томе како су изгледали и глумили глумци за своје народно одржање него што је ваша Српског народног позоришта, можемо само да аристократија потрошила шампанијера. Па као нагађамо, јер је глума уметност тренутка. што није нестало српског народа крај својих Др Јован Суботић пише: „Глумци наши и у грдних жртава, неће пропасти ни Српско спољном понашању част праве. То су красни, народно позориште, док је српских родољуба. чисти, лепо одевени момци са пристојним влаПре ће српски народ самим крајцарама накупити дањем. Тако и наше миле српске глумице, особи5000 форинта, него што би допустио да му за то госпођица Драгиња.“ Са овим се мишљењем о госпођици Драгињи слагао и тадашњи првак ту цену откупи мађарски сабор – народност!“
25
позоришт е
MLADI
лингв ист ика
MLADI
Лингвистичка олимпијада Филолози на међународној лингвистичкој олимпијади Ученици Филолошке гимназије од 2004. године учествују на Међународној лингвистичкој олимпијади. То је једна од млађих олимпијада, надметање у сналажењу са неистраженим и релативно непознатим језицима попут свахилија, мајанског, ланго, мансија, вијетнамског... Од такмичара се очекује да на основу понуђених решења преведу непознат текст или да то учине нпр. на основу фреквенције одређених речи. Иако је започела као такмичење тимова углавном источноевропских земаља, Олимпијада од прошле године има такмичаре из чак 17 земаља (Кореје, Сједињених Америчких Држава, Индије, Ирске, Велике Британије, Сингапура...). Такмичари на Олимпијади откривају нове начине мишљења у језицима, развијају уважавање јединства, али и различитости језика. Језик се сагледава као систем грађен на комплексним, али логичким и трајним принципима, што је нов однос према њему, другачији од формалног, академског какав је углавном присутан у процесу усвајања (учења) страних језика у школама. Учешће на Олимпијади драгоцено је искуство за ђаке и професоре Опште лингвистике, а чињеница што се име наше школе као представника Србије појављује на једном међународном такмичењу веома је битна за углед школе. Наша ученица Јована Атељевић је 2005. године добила прву награду за решење превода са ланго језика, а Ана Павловић 2010. освојила треће место и бронзану медаљу на листи од 100 такмичара из целог света. За учешће на овој олимпијади ученици се спремају од почетка школске године, радећи сличне типске задатке на додатној настави из лингвистике. Њихов рад до сада је помагала проф. др Јасмина Московљевић са Катедре за општу лингвистику Филолошког факултета саветима и стручном литературом. Иначе, ова Катедра у потпуности подржава наше учешће на Олимпијади, као и напоре да покренемо Српску лингвистичку олимпијаду за средњошколце, на чему вредно радимо. мр Биљана Бранић-Латиновић, професор српског језика и лингвистикe
26
СЕДМА МЕЂУНАРОДНА ОЛИМПИЈАДА ТЕОРИЈСКЕ, МАТЕМАТИЧКЕ И ПРИМЕЊЕНЕ ЛИНГВИСТИКЕ
Вроцлав (Пољска), 26–31. јул 2009. године
Избор из задатака појединачног такмичења Задатак бр. 1 (20 бодова). Наведене су синтагме на српском језику и њихови преводи на језик сулка: · 1 бетелов орах a vhoi a tgiang · 1 јам a tu a tgian · 2 бетелова ораха a lo vhoi a lom · 2 кокоса a lo ksie a lomin · 3 бетелова ораха o vuo a korlotge · 3 плода хлебног дрвета a moulang hori orom a tgiang · 4 јама o sngu a korlolo · 6 јамова o sngu a ktiëk hori orom a tgiang · 7 бетелових ораха o vuo a ktiëk hori orom a lomin · 10 плодова хлебног дрвета a lo ngaitegaap hori orom a moulang · 10 кокоса a lo ngausmia hori orom a lomin 10 јамова o sngu a lo ktiëk · 15 кокоса o ngausmia a korlotge hori orom a korlotge · 16 кокоса o ngausmia a korlolo · 18 плодова хлебног дрвета o ngaitegaap a korlolo hori orom a moulang · 18 јамова o sngu a lo ktiëk hori orom a ktiëk hori orom a korlotge · 19 бетелових ораха o vuo a lo ktiëk hori orom a ktiëk hori orom a korlolo · 20 јамова o sngu a mhelom
Преведите на српски: · a ksie a tgiang · o ngaitegaap a korlotge · o ngausmia a ktiëk · o vuo a lo ktiëk hori orom a tgiang Преведите на сулка: · 2 јама · 14 јамова · 15 плодова хлебног дрвета · 20 бетелових ораха
MLADI
С ПОНОСОМ ВАС ОБАВЕШТАВАМО ДА ЋЕ СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ ФИЛОЛОШКА ГИМНАЗИЈА БИТИ ДОМАЋИН СРПСКЕ ЛИНГВИСТИЧКЕ ОЛИМПИЈАДЕ.
лингв ист ика
Сулка је језик источно-папуанске језичке породице. Њиме говори око 3500 људи у провинцији Источна Нова Британија државе Папуа Нова Гвинеја. Бетелови ораси су у ствари семена одређене врсте палме. Јам је једива кртола истоимене тропске биљке.
У К Р Ш Т Е Н И Ц А 27
ТУЖНА СУБОТА Књижевник Бора Станковић, док је био доброг здравља, волео је весело друштво. Али 1928. године се већ ретко могао срести, јер је био озбиљно болестан. Тих дана сусрео га је на Теразијама књижевник Боривоје Јефтић, погуреног и оронулог, са штапом у руци, па га упита: – Како си, Боро? На то писац Нечисте крви скрушено одговори: – Е, мој Јефтићу,ево како сам: данас је субота вече, ја имам у џепу двеста динара за које жена не зна, а ја идем кући да спавам. Ето како сам. Беше моје, па прошло... ЦРНА КАФА Богдан Поповић је пазио на своје здравље. Неком приликом управник Народног позоришта Бранислав Нушић понуди га кафом, а Поповић му одговори: – Хвала, господине Нушићу, кад пијем црну кафу не могу да спавам. – Чудна ствар – одговори Нушић – код мене је сасвим обрнуто: кад спавам, ја не могу да пијем кафу.
ДЕФИНИЦИЈА Амерички књижевник Вилијам Саројан, говорећи једном о томе како се пишу кратке приче, рекао је: – Кратка прича – то је прича која је увек сувише дугачка.
ДА СЕ НЕ ОХЛАДИ Насликао Пабло Пикасо једном приликом чајник који је и споља и изнутра био обложен крзном, чак је и кашичица била од крзна. Када га је неки зачућени посматрач упитао зашто је то насликао, уметник је одговорио: – Да се чај не охлади. приредила Мила Ђуричић III3