Page 1

^ASOPIS ZA STRANE JEZIKE U^ENIKA FILOLO[KE GIMNAZIJE U BEOGRADU

Gegenwartsliteratur

THE ART OF TRANSLATING

Nos pensées,

nos paroles Tradiciones,

creencias

BROJ 2–3

APRIL 2012.

CENA 50 DIN.

Mitología

Il giro

del mondo

Jezičke zanimljivosti

идиомы

给你们介绍。。。


ЧАСОПИС ЗА СТРАНЕ ЈЕЗИКЕ УЧЕНИКА ФИЛОЛОШКЕ ГИМНАЗИЈЕ У БЕОГРАДУ БРОЈ 2 – 3

Поштовани читаоци, Част нам је што смо у прилици да вам представимо други број часописа за стране језике LOGOS који обједињује креативно стваралаштво и истраживачки рад ученика Филолошке гимназије из области језика, културе и цивилизација. Овај часопис садржи текстове на енглеском, француском, руском, немачком, италијанском, шпанском, кинеском језику. Захваљујући великом раду и залагању ученика и одличној сарадњи представника актива за стране језике, успели смо да осмислимо часопис који, надамо се, неће бити занимљив само ученицима и професорима Филолошке гимназије, већ свима онима који буду желели да сазнају нешто више о различитим земљама, њиховим културама, историји, обичајима, књижевности итд. Уколико имате нове идеје, предлоге, савете, обратите се редакцији и учествујте у изради наредног броја часописа LOGOS. Издавач: Филолошка гимназија у Београду, Каменичка 2, 11000 Београд Тел./факс: 011/2621-955 Секретар: 011/2621-955 Зборница: 011/3031-295 filoloska_gimnazija@yahoo.com www.filoloska.edu.rs За издавача: Др Душко Бабић, директор Филолошке гимназије Редакција: Јована Илић Ана Беговић Јована Ковачевић Немања Влајковић Ивана Симић Ивана Катић Селена Вучковић и ученици Филолошке гимназије Лектура/коректура: Редакција часописа Дизајн: Мирјана Милошевић Штампа: Штампарија Српске православне Цркве

РУБРИКЕ: Савремена књижевност Benjamin Lebert Crazy��������������������������������������� 3 Людмила Евгеньевна Улицкая ������������������������ 3 Guillaume Musso ����������������������������������������������� 5 Alessandro Baricco �������������������������������������������� 5 Умеће превођења Врба/Ива ����������������������������������������������������������� 7 Александар Блок/Град спи, обавијен маглом��� 7 Alessandro Baricco �������������������������������������������� 8 Les Taquinours en classe/ Смешкомедићи у школи ��������������������������������� 10 Наше мисли, наше речи Писмо/Lettera ������������������������������������������������� 11 Just try ������������������������������������������������������������� 11 Non aspettarmi/Не чекај ме ���������������������������� 12 Она ������������������������������������������������������������������ 12 Лик старца ����������������������������������������������������� 13 Love is �������������������������������������������������������������� 13 Сузе заборављених/ The tears of the forgotten ��������������������������������� 15 Језичке занимљивости Frases hechas – los colores ������������������������������ 17 El „Spanglish“: ¿un nuevo idioma? ����������������� 19 A cockney's diary ��������������������������������������������� 23 Успеси ������������������������������������������������������������������ 21 Пут око света Рязанская област �������������������������������������������� 24 Дум сум ����������������������������������������������������������� 26 Alsace �������������������������������������������������������������� 27 Strasbourg �������������������������������������������������������� 27 La choucroute ��������������������������������������������� 27 Митологија Леший ������������������������������������������������������������� 28 Ватра у кинеској митологији ������������������������ 29 Значај ватре у кинеској митологији �������� 29 Лик бога ватре у традиционалном миту �� 29 Обичаји, веровања La Chandeleur �������������������������������������������������� 31 Tradition des crêpes ����������������������������������������� 31 Новый год ������������������������������������������������������� 32 Представљамо вам La piel que habito de Pedro Almodóvar/ Битка код Црвене стене/赤壁 ��������������������� 33 Критика филма Crazy ������������������������������������ 34 The Hobbit: An Unexpected Journey ��������������� 35 The Hunger Games ������������������������������������������ 35 Les petits mouchoirs ���������������������������������������� 35 Тариф Новогодний (2008) ������������������������������ 36 Alessio Boni ���������������������������������������������������� 37 Lаdy Gaga �������������������������������������������������������� 38 Fabri Fibra ������������������������������������������������������� 38 Pank is not dead! ���������������������������������������������� 39 Брзи курс страних језика ������������������������������� 40


савремена књижевност

„CRAZY”

Benjamin Lebert На часовима немачког језика разговарали смо о Бенјамину Леберту и о његовом роману и филму „Crazy“. Тема је живот младих, а сама прича веома је интересантна и комплексна. Ко воли да изучава друштво, ово је прави роман и филм (роман је, иначе, преведен на српски, а оригиналну верзију можете добити на читање у школи). Benjamin Lebert ist ein bekannter deutscher Schriftsteller. Er ist am 9. Januar 1982 in Freiburg geboren. Er hat mit 12 Jahren angefangen zu schreiben. 1999 erschien sein erster Roman „Crazy“, der in 33 Sprachen übersetzt und von Hans-Christian Schmid fürs Kino verfilmt wurde. Benjamins Vater Andreas war Mitbegründer der Jugendbeilage „Jetzt“ der Süddeutschen Zeitung. Einige Beiträge für diese Jugendbeilage schrieb Benjamin selbst. Durch diese Beiträge ermutigte ihn die Verlagslektorin Kerstin Gleba, einen ganzen Roman zu schreiben. Nach dem Erfolg seines Erstlings gab der 17-jährige Lebert Kurse an der New York University für kreatives Schreiben. Seitdem sind „Der Vogel ist ein Rabe“, „Kannst du“ und „Der Flug der Pelikane“ veröffentlicht worden. Benjamin Lebert hat eine interessante Biografie: Mit 16 hatte er die Schule während der neunten Klasse abgebrochen, aber im Jahr 2003

holte er den Hauptschulabschluss nach. Nachdem er das Elternhaus verlassen hatte, lebte er einige Zeit in Freibrug und Berlin und jetzt wohnt er in Hamburg. Er ist Gründungsmitglied des Lübecker Literaturtreffens. Aus einem Interview habe ich etwas Interessantes über Benjamin Lebert erfahren; er hat nämlich gesagt, dass das Schreiben für ihn eine Qual aber auch eine Notwendigkeit ist. Er ist ein langsamer Schreiber, er braucht viel Zeit, um die richtigen Worte zu finden. Wenn er nicht mehr schreiben könnte, würde er sich zum Gärtner ausbilden lassen. Das wäre sein Plan B. Manchmal fragt er eine Pflanze, ob ihr ein Satz einfällt. Meistens schaut sie ihn vorwurfsvoll an und sagt „Das ist deine Aufgabe“. Тамара Кесер II/4

Людмила Евгеньевна Улицкая Мужчинам надо больше читать, чтобы лучше говорить, а женщинам – чтобы больше молчать. Неизвестный автор

Пушкин, Тургенев, Достоевский, Блок, Цветаева - это некоторые из имён, которыми славится Россия. Всем кажется, что очень трудно достичь их славу. Но, если заглянем в современное искусство большой страны, мы узнаём каких хороших художников она хранит. Один из них – Людмила Евгеньевна Улицкая. Популярная русская писательница, прозаик, сценарист кино и телевидения, родилась в феврале 1943 года в маленьком башкирском городе. Мать её умерла когда Людмила была ребёнком, а папа работал на фабрике. Её произведения переведены на 25 языков, а она народу ещё известна как жена скульптора Андрея Красулина. Когда развелась с первым мужем, Улицкая одна воспитывала своих сыновей, которые продолжили образование в Америке. Старший сын – бизнесмен, младший – музыкант. По образованию она биолог- генетик. Два года Улицкая работала в Институте общей генетики. Её научная карьера окончилась в 1970-х когда её выгнали с работы. Сама писательница замечает, что если бы ей это не 3


савремена књижевност случилось, она была бы доктором биологических наук, а не автором замечательных книг. Писательство – это мне нравится. Но есть ещё и другие вещи ничуть не хуже, замечает Улицкая. Её прозу называют прозой нюансов, отмечая, что человеческую природу и детали быта выписала с особой тщательностью. Писательница так характеризует своё творчество: Я отношусь к породе писателей, которые главным образом отталкиваются от жизни. Я живущий писатель. Не выстраиваю себе жёсткуюсхему, которую потом прописываю, а проживаю произведения. Иногда не получается,потому что выхожу совсем не туда, куда хотелось бы. Такой у меня способ жизни. Именно этот застенчивый, скромный человек, каким она является, один из главных защитников свободы выражения мнений. Она также является человеком, который благодарит жизни – Я одна из тех людей, которые просто любят жить, говорит она. Публиковать свои рассказы в журналах, Улицкая начала в конце восьмидесятых годов, а известность пришла к ней после снятого фильма, сделанного по её сценарии - Сестрички Либерти и Женщина для всех, а в газетe Новый мир вышла повесть Сонечка. Это произведение было признано во Франции лучшей переводной книгой года, и принесло ей престижную французскую премию Медичи. Во Франции вышла и первая книга Людмилы Улицкой (сборник Бедные родственники, 1993) на французском языке. И предыдущие её поколения занимались литературой (у дедушки было опубликовано две книги, прабабушка писала стихи), но интересно, 4

что среди своих читателей, идеальными читателями она считает друзей, т.е. человеческие связи. Важно, как тебя оценивают окружающие, говорит эта писательница, одна из ретких, которых не могут тронуть мнение критиков. Говорит, что у каждого своя профессия: её дело писать, а их – реагировать на тексты. Улицкая открыла ещё, что не читает своих текстов, но призналась в том, что их довольно быстро забывает. В одном из интервью она сказала, что особое значение для неё имеет Лев Толстой, которого читает и перечитывает. Я люблю его книги, и большие романы, и маленькие рассказы. Я люблю читать его дневники - страдающий человек с чувствительной совестью, искатель правды. Он велик как писатель, и не менее велик как личность. Всётаки, Улицкая не читаетсвоих современников. Первую награду писательница получила за повесть Сонечка, как уже сказано. В 1997 году она получила международную премию Москвы - Пенне, а также стала лауреатом италяньских премий. В 2004 году, на Международной книжной ярмарке в Москве, объявлена писательницей года. Главное, что эти награды не изменили мелкую природу и гуманность Л.Е.Улицкой. Очевидно, у неё ещё сил бороться за просвeщённость народа, которую она настолько выделает: Там, где люди непросвещённые, особенно много жестокости. Мила Ђуричић IV/3


савремена књижевност

Alessandro Baricco

Guillaume Musso Guillaume Musso est né le 6 juin 1974 à Antibes. Il rencontre la littérature à dix ans et il en est fasciné. À 19 ans, Musso part plusieurs mois aux États-Unis, et découvre New York qu’il adore immédiatement. Il y passe un bon temps et il rentre en France avec des idées pour ses nouveaux romans. Après une licence de sciences économiques, il passe le CAPES de sciences éco, pour exercer avec conviction le métier de professeur. Il enseigne actuellement dans un lycée international. Après un grave accident de voiture, Guillaume Musso imagine l’histoire d’un enfant revenu de la mort, et il écrit le roman Et après. Le roman se vend à plus d’un million d’exemplaires et est traduit dans une vingtaine de langues. Puis viennent Sauve-moi (2005), Seras-tu là (2006), Parce que je t’aime (2007) et Je reviens te chercher (2008), Que serais-je sans toi ? (2009), La Fille de papier (2010) et L’Appel de l’ange (2011). Avec plus d’un million d’exemplaires en 2009, Guillaume Musso est aujourd’hui le deuxième romancier français le plus vendu. Ses livres sont traduits dans 34 langues et les ventes totales de ses romans dépassent 10 millions d’exemplaires. Certains de ses livres sont adaptés au cinéma.

Scrittore tra i più conosciuti e amati dai lettori di narrativa in Italia, Alessandro Baricco è nato a Torino il 25 gennaio 1958. Si laurea in Filosofia con una tesi di estetica e studia contemporaneamente al conservatorio dove si diploma in pianoforte. Dopo la laurea pubblica alcuni saggi di critica musicale: Il genio in fuga (1988), su Rossini, e L’anima di Hegel e le mucche del Wisconsin (1992), sul rapporto tra musica e modernità. Collabora come critico musicale per la Repubblica e sulla pagina culturale per La Stampa. Baricco lavora anche in televisione, nel 1993 come conduttore di L’amore è un dardo, trasmissione di Raitre dedicata alla lirica, e nel 1994 come ideatore e conduttore di un programma dedicato alla letteratura dal titolo Pickwick, del leggere e dello scrivere, affiancato dalla giornalista Giovanna Zucconi. Nel 1998 con il regista teatrale Gabriele Vacis cura il programma Totem, portando in scena,

Бојана Катић и Маја Бркљач II/1

5


савремена књижевност a teatro, dei „pezzi di mondo“ tratti dalla musica, dalla letteratura, dalla lirica e a cui seguirà una tournée nelle piazze italiane (dello spettacolo, trasmesso anche su Raidue, sarà pubblicato un libro e due videocassette). Durante gli anni novanta Baricco si afferma pubblicando i romanzi: Castelli di rabbia (1991), che vince il Premio Campiello e il Prix Médecis étranger 1995, Oceano mare (1993), che vince il Premio Viareggio, Seta (1996), del quale esce nel 2007 la trasposizione con Michael Pitt e Keira Knightley, City (1999), Senza sangue (2002). Nel 1994 esce Novecento. Un monologo, un racconto da cui sono stati tratti un lavoro teatrale e un film – La leggenda del pianista sull’oceano. Pubblica due raccolte degli articoli scritti per la Stampa e Repubblica (Barnum. Cronache dal Grande Show, del 1995, e Barnum 2. Altre cronache del Grande Show, del 1998). Scrive anche, nel 1996, un testo teatrale: Davila Roa, andato in scena al Teatro Argentina di Roma e mai pubblicato. Nel 2002 pubblica Next, breve saggio sulla globalizzazione. A Novembre 2002 realizza il City Reading Project, portando in scena al Teatro Valle di Roma alcuni brani chiave del suo romanzo City, che a marzo 2003 è diventato un CD cofirmato con il gruppo francese AIR e a maggio un libro illustrato. A febbraio 2003 esce Partita spagnola, una sceneggiatura scritta da Baricco nel 1987 a quattro mani con Lucia

6

Moisio, sulla storia di Farinelli, la voce bianca del ‘700. Nel 2004 pubblica Omero, Iliade, un lavoro sulla traduzione di Maria Grazia Ciani dell’Iliade da cui Baricco trae un reading teatrale. Nel 2005 pubblica il romanzo Questa storia, per il quale vince Premio FriulAdria - La storia in un romanzo. Dopo l’esperienza televisiva, ha fondato, insieme ad altri soci, la Scuola Holden a Torino, dove si studiano tecniche della narrazione con uno sguardo multidisciplinare. Nel periodo tra maggio e ottobre del 2006 ha scritto su La Repubblica un „romanzo-saggio a puntate“, I barbari, su quella che lui definisce la ‘mutazione’ in atto nella civiltà postmoderna. Il saggio è pubblicato con qualche aggiunta nel 2006. Nel 2008 lo scrittore realizza il suo primo film da regista, Lezione ventuno. La trama del film è la rievocazione da parte di una studentessa/Leonor Watling della lezione più bella del suo professore universitario Mondrian Kilroy (personaggio creato nel suo libro City), la numero 21, sul mistero della genesi della nona sinfonia di Beethoven. Nel 2009 pubblica il romanzo Emmaus, per il quale riceve il premio Giovanni Boccaccio. Negli anni seguenti pubblica due romanzi – La storia di Don Giovanni (2010) e Mr. Gwyn (2011). Маја Пистолић и Сања Ђуричић IV/6


умеће превођења

ВРБА Сећање на моје детињство краси тишина Прохладне дечје собе младога века. Није ми био драг глас човека, Већ ме је због ветра обузимала милина. Коприва се покрај чичка у срцу моме скрила, Али њих је више од свега сребрна врба засенила. Животни сапутник захвални ми је била До краја свог живота, уз помоћ уплаканих грана, Несаницу је сновима окруживала са свих страна. И чудно! – Пре мене вечни сан је уснила. Тамо пањ штрчи, док туђим гласовима Неке друге врбе каткад нешто прозборе Под нашим, под истим овим небесима. А ја ћутим... Као да са смрћу брата мисли се боре. Препевао: Данијел Ристић II/1

ИВА А я росла в узорной тишине, В прохладной детской молодого века. И не был мил мне голос человека, А голос ветра был понятен мне. Я лопухи любила и крапиву, Но больше всех серебряную иву. И, благодарная, она жила Со мной всю жизнь, плакучими ветвями. Бессонницу овеивала снами. И — странно! — я ее пережила. Там пень торчит, чужими голосами Другие ивы что-то говорят Под нашими, под теми небесами. И я молчу... Как будто умер брат. Анна Ахматова

*** Град спи, обавијен маглом, Једва затрепти луча... Тамо, далеко, за Невом, Видим зора се стуча. У том одразу далеком, У тог одблеска плама Тајно за себе ја стекох и тугу нових дана. Препевао: Стефан Алидини IV/1

Город спит, окутан мглою, Чуть мерцают фонари... Там, далёко за Невою, Вижу отблески зари. В этом дальнем отраженьи, В этих отблесках огня Притаилось пробужденье Дней тоскливых для меня... Aлександар Блок, 23. августа 1899.

7


умеће превођења

Alessandro Baricco

„Ho diciotto anni e già la felicità ha il sapore della memoria.“ Emmaus „Имам осамнаест година и срећа већ има укус успомене.“ Емаус „È uno strano dolore... Morire di nostalgia per qualcosa che non vivrai mai.“ Seta „Чудна је та бол... Умирати од носталгије за нечим што никада нећеш доживети.“ Свила „Scrivere è una forma sofisticata di silenzio.“ Questa storia „Писање је префињени вид тишине.“ Ова прича Novecento narra la storia di ‘Novecento’, un pianista che vive sul transatlantico Virginian e dal quale non è mai sceso. A 32 anni finalmente decide di scendere a terra, ma all’ultimo momento ci ripensa e torna indietro. Resta fino alla morte sul piroscafo. In questo brano possiamo vedere perché non è potuto scendere. Дело „Пијаниста” приповеда причу о ‘двадесетом веку’, о пијанисти који живи на прекоокеанском броду „Вирџинијан“, са којег никад није сишао. Са 32 године напокон одлучује да се искрца на копно, али се у последњем тренутку предомишља и враћа се. Остаје на пароброду све до краја живота. У овом одломку можемо видети зашто није могао да сиђе. „Ora tu pensa: un pianoforte. I tasti iniziano. I tasti finiscono. Tu sai che sono 88, su questo nessuno può fregarti. Non sono infiniti, loro. Tu, sei infinito, e dentro quei tasti, infinita è la musica che puoi fare. Loro sono 88. Tu sei 8

infinito. Questo a me piace. Questo lo si può vivere. Ma se tu / Ma se io salgo su quella scaletta, e davanti a me / Ma se io salgo su quella scaletta, e davanti a me si srotola una tastiera di milioni di tasti, milioni e miliardi / Milioni e miliardi di tasti, che non finiscono mai e questa è la vera verità, che non finiscono mai e quella tastiera è infinita / Se quella tastiera è infinita, allora / Su quella tastiera non c’è musica che puoi suonare. Ti sei seduto su un seggiolino sbagliato: quello è il pianoforte su cui suona Dio / Cristo, ma le vedevi le strade? / Anche solo le strade, ce n’era a migliaia, come fate voi laggiù a sceglierne una / A scegliere una donna / Una casa, una terra che sia la vostra, un paesaggio da guardare, un modo di morire / Tutto quel mondo / Quel mondo addosso che nemmeno sai dove finisce / E quanto ce n’è / Non avete mai paura, voi, di finire in mille pezzi solo a pensarla, quell’enormità, solo a pensarla? A viverla.../ Io sono nato su questa nave. E qui il mondo passava, ma a duemila persone per volta. E di desideri ce n’erano anche qui, ma non più di quelli che ci potevano stare tra una prua e una poppa. Suonavi la tua felicità, su una tastiera che non era infinita.


умеће превођења Io ho imparato così. La terra, quella è una nave troppo grande per me. È un viaggio troppo lungo. È una donna troppo bella. È un profumo troppo forte. È una musica che non so suonare. Perdonatemi. Ma io non scenderò. Lasciatemi tornare indietro. Per favore /” Novecento

„Сад замисли: клавир. Овде дирке почињу, тамо се завршавају. Знаш да их је 88, ту нико не може да те превари. Нису бесконачне. Ти си бесконачан, и у тим диркама бесконачна је музика коју можеш да ствараш. Њих је 88, ти си бесконачан. То ми се допада. То се може доживети. Али ако се ти / Али ако се ја попнем на оне степенице, а испред мене / Али ако се ја попнем на оне степенице, а испред мене се одмота клавијатура од милион дирки, милиони и милијарде / Милиони и милијарде дирки, које се никада не завршавају... и то је заиста тако, никада се не завршавају јер и та клавијатура је бесконачна / Ако је та клавијатура бесконачна, онда / Нема те музике коју можеш да одсвираш на тој клавијатури. Сео си на погрешну столицу: то је клавир на коме Господ свира / Побогу, јеси ли видео те

улице? / Па само те улице, има их на хиљаде, како вама доле полази за руком да изаберете само једну од њих / Да изаберете само једну жену / Једну кућу, земљу која ће бити ваша, предео који ћете посматрати, начин на који ћете умрети / Сав тај свет / Тај свет који ти виси над главом, за који чак не знаш ни где се завршава / И колико га има / Зар се ви никада не уплашите да ћете се распршити у хиљаду комада при самој помисли на нешто тако неизмерно? При самој помисли да тако нешто проживите... / Ја сам рођен на овом броду. Овде је свет пролазио, али сваки пут по две хиљаде људи. И овде је било жеља, али не више од оног броја који може да стане између прамца и крме. Свирао си своју срећу на клавијатури која није била бесконачна. Ја сам тако научен. Земља је исувише велик брод за мене. Предуго путовање. Исувише лепа жена. Прејак парфем. Музика коју не умем да одсвирам. Опростите ми. Али ја се нећу искрцати. Дозволите ми да се вратим. Молим вас /“ Пијаниста

Превеле: Маја Пистолић и Сања Ђуричић IV/6

9


умеће превођења LES TAQUINOURS EN CLASSE Dans la famille Taquinours, il y a trois ours taquins fort mignons! Il y a la maman ourse, qui s’appelle Manon, le papa ours, qui s’appelle Gaston, et le petit ourson, qui s’appelle Léon. Aujourd’hui, pour Léon l’ourson, c’est un grand jour. Il découvre sa nouvelle école! Tic, tac, tic, tac! Les aiguilles font la course sur la pendule. Dring ! Le réveil sonne! Léon l’ourson se réveille en sursaut. Puis, il se rendort sous sa couette! Manon, la maman de Léon, Chuchote à l’oreille de son ourson: -Lève-toi, gros paresseux, sinon, tu vas être en retard à l’école! Léon fait sa toilette, de la tête aux pattes! Puis, vite ! Il enfile son pull et son pantalon. Dans la cuisine, Gaston, son papa, lui a préparé des corn flakes au miel. Miam, quel festin! Avant de partir à l’école, Il faut faire un bon petit déjeuner! Léon ne part pas seul à l’école. Manon, sa maman, l’accompagne. Sur la route, Léon retrouve Tom et Max, ses petits copains oursons. Ils portent tous leur cartable sur le dos. Celui de Tom est bleu, comme la mer. Celui de Max est jaune, comme un citron. Celui de Léon est rouge… comme un poisson rouge! Dans la classe, tous les oursons se posent la même question: cette année, qui sera leur maîtresse? Léon le sait. Mais chut! Le petit cachottier ne dit rien… Enfin, quelle surprise pour tous les autres oursons: la maîtresse, c’est Manon, la maman de Léon! Ce matin, Manon apprend aux oursons à compter: -Un, deux, trois, j’irai dans les bois. Quatre, cinq, six, cueillir des cerises. Sept, huit, neuf, dans mon panier neuf. Dix, onze, douze, elles seront toutes rouges. Mymi Doinet

10

СМЕШКОМЕДИЋИ У ШКОЛИ Броји породица Смешкомедића Три врло слатка пак шаљива медведића! Мами меди име је Тића, Тати јесте Мића, А маленог меду назваше Кића. Данас за медведића Кићу велики је дан, Поћи ће у школу, оствариће му се сан! Тика-така, тика-така! Растера мрак казаљка свака. Звр! Звоно звони, зора руди, Медведић Кића тешко се буди. Испод покривача Кића се скрива, Жели он још мало да снива. Мама Тића му шапатом рече: ,,Закаснићеш у школу, моје мало мече!’’ Од главе до пете средило се мало мече, А онда брзо џемпер и панталоне обуче. У кухињи доручак тата Мића прави, Мед у пахуљице сад ће да стави. Њам, каква гозба! Пре одласка у школу треба добро јести Да се знање у главицу што боље смести! Кића у школу не иде сам, Мама Тића га прати на тај дан. Успут Тому и Мому срео је Кића, Два своја другара, такође медведића! Свако од њих ранац на леђима носи И њиме се поноси! Ранац Томин је као море плав, Момин као лимун сав, А Кићин као трешња нека црвени се издалека! У учионици сви се исто питају: Ко ће их учити да читају, Како ће проћи година ова, Ко ће им бити учитељица нова? Само је Кића тајну знао, Али ју је вешто скривао. У учионицу ушла је дама, Све је изненадило што је учитељица – Кићина мама! Данас Тића учи медведиће да броје, Смеши се јер види да иде им све боље. Један, два, три – идемо у шуму сви! Четири, пет, шест – то нам је задатак чест! Седам, осам, девет – ништа нам није терет! Десет, једанаест, дванаест на крају, Скупљамо бобице и сви да броје знају! Мими Доане

Препев: Ученици III/2


наше мисли, наше речи ПИСМО Писаћу ти писма која нећеш прочитати. Сваким исписаним редом чинићу од себе жену разоружану, огољену, рањиву. И писаћу док од мене не остане само чиста истина. Пажљиво ћу се потписати у дну папира да не заборавиш како се чекање зове, намирисаћу сваки ред својим парфемом да бар на тренутак ти удахнеш мој неспокој. Поново ћу се колебати пар тренутака. Стајаћу са тим парчетом папира у руци као са картом за воз који води до тебе. И замишљаћу наш сусрет, загрљај, пољубац, рођење нас. Не журећи ћу ставити папир у коверту и сабити читав свој живот у једно писмо. Исцепаћу га и бацити у канту за смеће да никад не сазнам да за нас нема ни наде.

LETTERA Ti scriverò lettere che non leggerai mai. Ogni riga scritta farà di me una donna disarmata, nuda e vulnerabile. E scriverò finchè di me non rimarrà soltanto la pura verità. Con molta cura metterò la firma in fondo al foglio affinché non dimentichi come si chiama l’attesa Spruzzerò il mio profumo su ogni riga affinché almeno per un istante respiri l’odore della mia inquietudine. Anche questa volta esiterò per un po’ Tenendo quel pezzo di carta nella mano come un biglietto del treno che porta da te. E immaginerò il nostro incontro, gli abbracci, i baci, la nostra rinascita. Senza fretta metterò la carta nella busta e comprimerò tutta la mia vita in una lettera. Poi la strapperò e la butterò nel cestino per cancellare la possibilità di capire un giorno che non c’è nemmeno una speranza per noi. Анђела Русо IV/6

JUST TRY Always stand proud with your head up high. So that no one can see you are dying inside. Your tears are not to be seen. A sign of weakness is what they are. Change your everyday routine. Go out, and shine like the brightest star. Leave disappointment and sorrow at home and try not to be so cold. Talk to people, for a while. Maybe you’ll get back your smile. Мила Митровић II/4

11


наше мисли, наше речи NON ASPETTARMI Non aspettarmi perché non verrò finché mi aspetti finché continui a sperare. Finché mi cerchi Io non verrò. Non aspettarmi perché io non so cosa significa quando uno ti ama e non vede il senso senza di te. Non aspettarmi perché... aspetterai invano. Solo quando la smetti, solo quando rinunci a me e non pensi al mio ritorno, io mi intrufolerò come un’ombra nella tua vita, nuda e scalza senza niente alla tua porta dicendo con una voce dolce: ‘’Eccomi! Sono ritornata!’’

Она

НЕ ЧЕКАЈ МЕ Не чекај ме јер ја нећу доћи све док чекаш, све док се надаш. Све док ме тражиш, ја нећу доћи. Не чекај ме јер ја не знам шта значи кад те неко воли и не види смисао без тебе. Не чекај ме јер... чекаћеш узалуд. Тек када престанеш, кад одустанеш од мене и не мислиш на мој повратак, ја ћу се као сенка неприметно ушуњати у твој живот и појавити се гола и боса, без игде ичега на твојим вратима и рећи гласом милине: Ево ме. Вратила сам се. Јована Глишић IV/6

Куда иду сви ови људи? Теразије – некад су ту лопови били вешани, а сада држе банке. Да ли су свету потребне банке? Зар људи нису живели у пећинама исто тако лепо, можда и лепше? Суморан је дан, али обично се таквим данима дешавају неочекивани догађаји. Упутио сам се према школи. Да ли ће то поново бити изгубљених шест сати? Иако нисам неки раноранилац, стигао сам раније и посматрао како пристижу остали ђаци. Весели, тужни, раздрагани, узбуђени, ко зна због чега. Онда је ушла – она. Надмен ход који показује свест о својим квалитетима. Помало тужне очи. Ако нешто приметим код девојке, онда су то очи и ход, али она је имала још нешто што само ретки имају. Тешко је то дефинисати. Можда је реч која то најбоље описује СТИЛ. Стил просто зрачи из некога. (У мојој школи, на сву срећу, има много девојака, зато нека ми буде опроштено што је раније не видех.) Када сам први пут причао са њом, био сам одушевљен. Први пут неко разуме о чему причам и разуме мене. Она је уметник, први уметник са којим сам причао. Постоји толико људи који себе називају уметницима, блатећи ту реч. Била је прва која ме је подсетила на предивну Маргиту Стефановић. Маги је и даље за мене најсавршенија жена која је ходала Земљом. Ако је неко био близу Маги, онда је то – она. Опет суморан дан, али не обраћам пажњу на њега, она ми је у мислима. Можда се деси нешто неочекивано. П.С. Све што сте прочитали, драги читаоци, чиста је фикција и свака сличност са неким намерно је случајна. Стефан Сапунџић II/4

12


наше мисли, наше речи

LOVE Is…

Лик старца У леденој соби пуној туге, Где су нестала многа лета, Седео је мирно, трљајући руке И посматрао пропаст света. Гробну тишину тренутка тог, Разби врисак ухваћеног миша. Он се трже из мира непомућеног, А напољу поче лити киша. Раскопчавајући кошуљу белу, Младог тела, а с ликом старца, Гледао је у пламену ватру, Попут каквог мудраца. Са болом горчине у устима Стегнуо је нож и пресекао вене. Крв прсну и написа по зидовима: „Не разумете ме!” Лука Лучић II/4

... In some cases a shadow just waiting in the corner, looking for the right time to reveal its true self. And hurt everyone in its way. Dripping and drooling, and haunting one’s mind. Some call it love, I call it the act of falling in love. In many ways you can speak of love, or comprehend it, but what people usually think when they think of love is romance: roses, daisies, rainbows... or even hurt, pain, tears. Each and every one of us has an opinion, and a different one. Some are shallower, rarely ever deeper, some more investigating and curious. When people do think of love, one particular detail is positively the same: love lasts. Maybe we do not set an example to the ones around us but I think we all have this idea of love, of its purity and innocence. Since I was a little girl, I have watched many shows regarding life together, the perfection that comes after ‘happily ever after’, and it is why I believe in the dream – ‘Someday my prince will come’. And now, growing up, I tend to see that a fairytale is not real. Guys become bad guys. And they hurt girls willingly or not. We cry and cry and cry and finally change our way of thinking. And knowing this, deep deep down, I still wish for ‘the prince’. I still have hope. But will it do me any good? The thing is, we put love in a category of a male-female relationship, and because of that we either have a bad or a good opinion. We judge it by an experience we either had or witnessed to. And maybe everything is simply an illusion. We think of love, some would say all the time, but how can you describe something someone once tried to describe, and in that way got us thinking of it? Everyone teaches us that parental love is eternal. I think people are selfish. And they do not see how the simplest act of not caring can kill off an emotion. I do believe a parent would give everything for their child, but also, I believe that more and more people do not care. They do not show enough effort, or love, or caring. Those people can keep talking, but I won’t believe them. They are emotionally scarred on some 13


наше мисли, наше речи level. Maybe that is not their fault, but with their not caring they pass it on their children. So, the point is that you learn how to love. I learned it from my mother, and that it is not enough just to say that, but you have to show it. It has been her and me some time now, and I will not lie, it has been hard. But every day I think at least once: ‘God, thank you’. I try to show her my love, by being the best I can be, sometimes I go off the track, but she is there, she cares, she shows me. She teaches me. Describing love as a feeling is impossible. It is different when you love your friends, I would say it is when you support them and they support you, when you do not feel alone, when you know you have a soulmate. When you are in love, it is some kind of security, when you know you can count on that person and even when you fight you want to make peace and solve the problem. Usually people write many things like ‘I smile because of him’, ‘ he finishes my sentences’, ‘ I cry and he wipes my tears away’. It is falling in love, a stereotype, because people do not think more than that of love. True love. The caring. The support. The notion of ‘never giving up’. Actually is it caring? Or is it worry that has the main effect on the theory of love? In fact, every year we evolve, we get a new view of love, of our life in this world. We all know how a relationship gets cold after a while and how friendship dies. And it eats you up inside, and you hate those who are with ‘your friend’ and it is not you, and it is called

14

jealousy. I hate that feeling, it is awful. People say it is bad. I also feel it as a bad one. In some shallow conclusions we find that people feel jealous when they love someone very much. So, is it affection? Or the moment we see the attention moving away from us? So, is love a cover-up for feeding one’s ego? I deem myself a person who loves more than they can bear. And when I lose someone, I feel a part of me has died. People go. And I still love them. A part of me always will. I call it love simply because I do not know how to call that indescribable feeling that comes over me when I think of all the people from the past. And I see how many mistakes I have made. In life, in this essay, but, I guess it all boils down to these few sentences. For me, love is a mystery. Anyway it can be understood, it remains a mystery. The care and thoughts parents give us as we grow up, the fights we experience with them in puberty, the friendships which either survive or die throughout life. The crushes that pass, the illusions we have. The dreams we have. The hopes that go six feet under. And most people, whether they hurt us, or stay, spread ‘the love’. Love makes us ourselves. It can make us noble and honest. Unfortunately, some people are not so lucky, but I am now speaking on behalf of us who see the world as a good place. Who embrace the life as it is. All in all, did I give an answer, or manage to confuse myself? Марија Босанчић II/2


наше мисли, наше речи

Сузе заборављених ... А тамо, у једном малом свету, далеко иза дуге, високо изнад звезда, у једном такорећи изгубљеном граду, живели су, такорећи изгубљени људи. Крај њиховог света обележавала је танка бела линија, прекривена светлошћу која се пресијавала у капљицама паре и тако стварала заслепљујућу светлуцаву завесу која се протезала кружно око овог малог места. Постојао је мит да се тамо иза те густе млечне магле налази неки други, лепши свет у који одлазе они који су прекорачили границе, а да тамо негде иза, људи живе у паралелном свету у односу на овај. Понекад их видите у огледалу или као свој одраз у води. Остављају вам поруке, тражећи заборављене, оне који су прешли границу. А они довољно храбри или луди да прекораче границу, налазе се заробљени у међусветовима, не успевајући да пређу са друге стране, заробљени у магли. Било је веома лако проћи кроз њу, али мало њих је заиста покушавало.

Унутар света. Изван света. Невероватно једноставно и невероватно компликовано у исто време. Ретко кад, неко би се усудио да види шта се то, тако мистериозно и узбудљиво, налази са друге стране. А тај неко никада се не би враћао. Кажу да свет заборавља оне који су га заборавили. Тај неко једноставно никад није ни постојао. Изузев тога, било је то лепо место у коме су живели. Прелепо тиркизно језеро и тамне врбове шуме. Чаробно беше погледати на тамне сенке дебелог дрвећа, док се кроз грање неокаљана месечева светлост увлачила и падала по земљи у прозрачним шарама. Иста та, светла месечина, у тамној бескрајној ноћи без звезда, обасјавала је лице једне дванаестогодишње девојчице која баш ове ноћи из неког разлога није могла да заспи. Њене крупне смарагдне очи одсутно су гледале кроз отворен прозор, док је она својим малим прстима прекидала вечну, спокојну тишину која је владала у овом месту. Прсти на дрвеном столу, као војнички марш преко хладних, разорених рушевина нечега што је некада било савршено складно. Тај неки једнолик, одређен ритам помогао јој је да се концентрише на то да се сети нечег што је деловало невероватно близу, и једнако далеко, а то нешто ужасно јој је недостајало. И ритам ју је увек пратио. У даскама дрвеног пода које су шкрипале под босим ногама, у бездушним грађевинама које су вриштале под очајничким маршом губитника... А неки мали, пригушени гласић кроз врисак као кроз маглу допирао је до заборављеног света у ком је некада срећно живела, као да ју је дозивао на невину игру заувек безбрижног дечијег ума. Написала: Дариа Вучинић I/3

The Tears of the Forgotten .... Somewhere, in a small world, far beyond the rainbow, high above the stars, in a, so to say, lost city, lived the, so to say, lost people. The borderline of their world was this thin white line, covered in light that sparkled in the endless droplets of steam, creating the 15


наше мисли, наше речи blindingly glittering curtain which spread in circles all around this small place. There was a myth which claimed that somewhere beyond the dense fog there was another, better world where the ones who had crossed the threshold went and that somewhere out there people lived in a world parallel to this one. Sometimes you could see them in the mirror, or as your own reflection in the water. They would leave messages, looking for the forgotten ones who had crossed the line. And those brave or insane enough to actually cross it, find themselves trapped in between the worlds, not being able to make it to the other side, trapped in the fog. It was a very easy thing to do, to go through the fog, but a few really tried. Inside the world. Outside the world. Incredibly simple and incredibly complicated at the same time. Seldom would someone dare to see what, so mysterious and exciting, lay there, on the other side. And that someone would never return. People say that the world forgets the ones who have forgotten it. As if someone simply had never even existed. Apart from that, the place they lived in was nice. A beautiful turqouise lake and a dark willow woods. It was magical to watch the dark shadows of the thick trees, as the untainted

16

moonlight crept in through the branches and spread all over the ground in a translucent pattern. That very same bright moonlight, in the dark, infinite, starless night, lit up the face of a twelwe year old girl, who, for some reason, couldn’t fall asleep this particular night. Her ample emerald eyes were gazing absently through the window, while her small fingers interrupted the eternal, peaceful silence that reigned in this place. Fingers on the wooden table, like the soldiers’ march through the demolished ruins of what once used to be in perfect harmony. That monotonous, specific rhythm helped her concentrate on recollecting something that seemed incredibly close and at the same time incredibly distant. She missed that something very much. And the rhythm always followed her. In the boards of the wooden floor that creaked under the bare feet, in the soulless constructions which screamed beneath the desperate march of the defeated... And this small, muffled voice reached through the scream, as if through the mist, to the forgotten world in which she used to live happily. She would hear whispering... as if it was calling out to her to play the innocent game of the child’s carefree mind.

Превеле: Катарина Пантовић и Невена Крунић III/1


језичке занимљивости • Estar negro – estar muy enfadado • Tener la negra – tener muy mala suerte Белу карактерише савршенство и потпуност. Она показује апсолутно и коначно решење, потпуну слободу у избору и уклањање препрека.

Frases hechas – los colores Ми живимо у свету боја. Сваки народ има своја схватања о бојама. Пред вама је само делић идиома на шпанском, француском, руском и кинеском језику. BLANCO • Carta blanca – tiene carta blanca quien está autorizado para obrar como quiera para conseguir algún fin • Quedarse con la mente en blanco / Estar con la mente en blanco / Tener la mente en blanco olvidar todo lo que se sabía. Tener la mente completamente vacía • No tener ni blanca / Estar sin blanca – no tener dinero • Pasar la noche en blanco – no dormir en toda la noche, no pegar ojo • Negro sobre blanco – por escrito y claramente, sin que pueda haber dudas NEGRO El color negro, como se sabe, está tradicionalmente teñido de connotaciones negativas, sobre todo en la lengua coloquial • Verlo negro – ser muy pesimista • Verse negro – hacer algo con gran esfuerzo, tener muchos problemas o dificultades • De pata negra / Ser de pata negra – excelente, sobresaliente, destacado, de calidad • Estar en la lista negra – estar en una situación complicada o peligrosa. • La oveja negra – se llama así a la persona que, dentro de un grupo, destaca por sus características o por su comportamiento negativos

белая кость – плава крв белая горячка – пијаничко лудило белые стихи – слободни стихови белоручка – ленштина белые ночи – беле ноћи (појава на северу када сунце залази само на неколико сати у летњим месецима) Црна је тајанствена. Она скрива све што носи у себи. Ова боја привлачи радозналост, плаши, изазива човека да ослободи своју суштину (сваки човек треба да прође кроз црно да би у себи открио бело). чёрный от горя – потамнео од туге чёрная работа – груб посао чёрный вход – споредни улаз чёрная лестница – помоћно степениште чёрный народ – прост народ чёрно-рабочий – физички радник чернила – мастило чёрный кот – црна мачка Црвена представља моћ, пробој, вољу за победом. Она увек постиже оно што хоће, увек је у покрету и увек је извор енергије. Руси црвену боју повезују са лепотом и радошћу. красная девица – лепа девојка красное лето – дивно лето красное крыльцо – парадни улаз красный угол – почасни кут (у којем стоје иконе) 17


језичке занимљивости красная строка – нови ред красоваться – истицати се, шепурити се красноречие – речитост, реторика краснолесь – четинарска шума Светлоплава је боја безбрижности. Она смирује, пружа наду, али када гледате у њу, не можете се концентрисати. То је боја маште и сањарења, мира и сагласности. голубой – идиличан, ружичаст голубая мечта – ружичаста машта голубая кровь – плава крв голубой песец – поларна лисица голубой туман – плава магла

Le blanc – бела arme blanche – arme à lame – хладно оружје blanc comme neige – être innocent – бео као снег; бити невин mariage blanc – mariage arrangé – уговорени брак; брак из интереса Le rouge – црвена être dans le rouge – avoir un compte débiteur – дуговати, бити у минусу la planète rouge – la planète Mars – црвена планета: Mars manger du pain rouge – vivre de crimes et d’assassinats – живети од злочина и убистава Le bleu – плава

Зелена је изведена из плаве и жуте, па има особине и једне и друге. У њој увек има животне снаге. Она приказује однос човека према самом себи, ништа не тражи и никога не зове. У себи крије све своје тајне и улива стабилност. зелёный – неискусан, незрео зелёная улица – слободан пут, зелено светло зелёная тоска – права чамотиња зелень – долари (у жаргону) позеленеть от зависти – позеленети од зависти Жута се шири на све стране, представља разум и утицај доминантног. Она је веома еластична, продире свуда. Помаже да се пређу препреке и повећава концентрацију. жёлтая пресса – жута штампа желтизна – жутило жёлтый дом – лудница желторотый – неискусан (као пиле) желтуха – жутица жёлтая раса – жута раса Александра Филиповић IV/3

18

avoir le sang bleu – être d’origine noble – имати плаву крв; бити племенитог порекла cordon bleu – personne très habile en cuisine – неко ко је веома вешт и окретан у кухињи, изврстан кувар la grande bleue – la mer Méditerranée – велико плаветнило; Медитеран être fleur bleue – бити романтичан, сентименталан Le vert – зелена avoir le pouce vert (on dit aussi „avoir la main verte“) – être doué pour l’entretien des plantes – имати зелен палац или руку; бити надарен за баштованство, бавити се баштованством donner le feu vert – donner l’autorisation – дати зелено светло; дати дозволу être vert de jalousie – être très jaloux – позеленети од љубоморе; бити веома љубоморан Le rose – ружичаста voir des éléphants rose – avoir des hallucinations – халуцинирати ce n’est pas tout rose – ce n’est pas agréable – није све тако ружичасто voir tout en rose – être optimiste – видети све ружичасто; бити оптимиста


језичке занимљивости Le noir – црна avoir des idées noires – avoir de sombres pensées – имати мрачне (црне) мисли broyer du noir – être très pessimiste – предати се тужним, црним мислима, бити песимиста l’or noir – le pétrole – црно злато, нафта un petit noir – une tasse de café – мало црно: шољица кафе Le jaune – жута être peint en jaune – être trompé par sa femme – бити преварен rire jaune – rire avec contrainte – усиљено се смејати

Simona Zagoričnik II/1

开门红 – победа (отворити црвена врата) 满堂红 – добри догађаји (пуна сала црвеног) 不分青红照白 – кривити некога иако није крив (не разликовати зелену и црвену) 五颜六色 – различите боје (пет, шест

боја)

Да ли сте се икада запитали која све значења имају боје? У Кини, свака боја „прича своју причу“. Традиција и култура кинеског народа предмет су многобројних студија и истраживања од стране људи који сматрају да је к ултура и традиција ове далеке земље изузетно забавна. Мистичност и загонетност кинеске културе изазива знатижељу код људи који свакодневно трагају за драгуљима културе ове најмногољудније земље. У Кини, црвена боја симболизује победу, срећу, успех и још много позитивних и лепих ствари због којих је црвена омиљена боја кинеском народу.

你有没有想过是什么颜色的含义?那么 在中国,每一种颜色的含义。中国人民的传 统和文化,这么多的研究和了解了很多他们 的文化以外的其他人的主体,因为它很有 趣。中国文化和做法,不断创造之间的旁观 者的好奇心,因为他们住在他们的传统,以 日常。红色是传统的象征性颜色的幸福五颜 六色 -这字面意思是丰富多彩的。 Милена Бојовић IV/7

El „Spanglish“: ¿un nuevo idioma? Casi todos los lingüistas están de acuerdo: no es una lengua. Es libre, no tiene normas, es espontáneo, oral, y para muchos, una seña de identidad. El „spanglish“ es una manera de expresarse, es un hecho, una realidad lingüística en la que los hispanos nacidos en Estados Unidos se sienten cómodos. Todos los grupos de inmigrantes en cualquier parte del mundo adoptan palabras de la lengua del país de acogida y las introducen en su vocabulario, aun cuando en su propio idioma haya una palabra con el mismo significado. Latinoamericanos y españoles, desde Nueva York hasta California pasando por Florida, conviven con dos idiomas. En Nueva York, muchos vacunean la carpeta cuando quieren pasar la aspiradora, y en Miami, no es raro oír a alguien decir I don´t care a whistle cuando algo le importa „un pito“. Mucha gente cree que el „spanglish“ es consecuencia del uso incorrecto de la lengua, y eso en algunos casos es cierto. Sin embargo, el „spanglish“ es un fenómeno sociolingüístico. El „spanglish“ no es exactamente la fusión del español y el inglés, sino un español con la influencia de las palabras y las expresiones inglesas. 19


језичке занимљивости Breve diccionario de „Spanglish” bildin: edificio (building) brekas: frenos (brakes) carpeta: alfombra (carpet) rentar: alquilar (to rent) parkear: aparcar (to park the car) yarda: patio, jardín (yard) imeiliar: enviar un correo electrónico marqueta: mercado (market) rufo: tejado (roof) Фразы в русском языке Русский язык это язык русской народности и русской нации. Литературный язык является частью общенародного языка, включающего также диалект, профессиональную лексику, жаргон, городское просторечие. Является самым распространённым из славянских языков и самым многочисленным языком Европы. Если вы хотите узнать о нём, прочтёте несколько основных фраз:

I Доброе утро! Давайте познакомимся! Добрый день! Как тебя зовут? – Меня зовут... Добрый вечер! Как твоя фамилия? – Моя фамилия... Спокойной ночи! Очень приятно позна-комиться с тобой. – Я рад тоже. Здравствуй(те)! Сколько тебе лет? – Мне... Прощай! Как дела? – Нормально. До свидания! Как себя чувствуешь? – Хорошо. Счастливого пути Что нового? – Ничего. II Пожалуйста! Можете ли вы мне помочь? Спасибо. / Благодарю. – Не зачто. Простите, я ошибся. / Мне очень жаль. 20

III Который час? / Сколько времени? – Ровно восемь часов. – Десять минут девятого. – Половина девятого. – Какое сегодня число? – Сегодня 5 июля. Какой сегодня день? – Сегодня пятница. Какая погода? – Погода хорошая / плохая. Идёт дождь / снег. Жарко. / Холодно. Облачно. / Туманно. IV Покажите мне, пожалуйста, дорогу до... Как мне пройти...? – Сверните в первую улицу... - Вам надо идти ... Я иностранец. Я заблудился. Какие достопримечательности можно посмотреть в этом городе?. Сколько стоит вход? Куда идёт тот тролейбус /автобус / трамвай..? Где находится остоновка автобуса...? Такси свободно? Приредиле: Дариа Вучинић, Невена Илић и Милица Перић I/3


успеси

Успеси Позоришна трупа Филолошке гимназије Jeanne D’Arc са професором Милошем Прајзовићем припремила је представу La statue по Јонесковом тексту и наступала на фестивалу франкофоног позориша у Печују у Мађарској. Наша школа освојила је награду публике за најбољу представу, а ученице Теодора Медаревић и Мина Голубовић добиле су признање за најбоље улоге.

21


успеси Трочлана делегација Филолошке гимназије одељења IV/7 (Огњан Стошовић, Зорица Јанковић и Милена Бојовић) на челу са професорком кинеског Селеном Вучковић (Пјевић), представљала је Србију на Четвртом светском такмичењу Кинески мост у Кини. У прелепим метрополама Пекингу и Чунгћинг провели смо скоро три незаборавне недеље! Испунили смо свој сан а то је да посетимо најмногољуднију земљу на свету. Током боравка у Кини имали смо прилике да упознамо вршњаке из земаља широм света и да се с њима дружимо и размењујемо искуства. Наше знање кинеског доста је узнапредовало с обзиром на непроцењива сазнања која смо стекли упознајући се ближе са кинеском културом, нацијом и традицијом.

22


језичке занимљивости A COCKNEY’S DIARY

A COCKNEY’S DIARY

‘Twas a nice day when I went outside. A bit taters, but nothing I couldn’t ‘andle, I ‘ad a good weasel on me. Only my germans were a bit cold. I was off to the market to get some oily rags. Ran into old Howard, ‘aven’t seen ‘im in years. Said I’d meet ‘im at the baloon later. I lost me key, thank God little Timmy was home to let me in. Opened the door and ran up the apples to do ‘is ‘omework, didn’t even say ‘ello to ‘is old man, the little bastard. Only me Rosie looked ‘appy I was home, waggin ‘er alderman’s and jumping all over. ‘Tis a bit funny, I always thought, that me cherry loves me more than me old Dutch. The house was quiet, so I thought she prolly went off to Mary’s, the old hag. Was nothing good on the marie, so I ‘it the jack, promised Howard I’d see ‘im. We sat down wit’ Roger, ‘im elephant as always. -Ay, ‘Enry, get me a glass o’ Pig’s, -I told the bartender. ‘Enry knows me, always gives a little discount. Good lad. -Ay, give me a glass o’ apple, -said Roger, the bastard, barely breathin’ from all the alco’ol in ‘im. -Leave ‘im be, ‘Enry, ‘e doesn’t know wot ‘e’s sayin’, -said Howard. Always the peace bringer, thank God. -Bobby, come on, be a good lad, buy me some beer, I’m ‘arts, -said Roger, turnin’ to me. -Bugger off, Roger, don’t want you to die ‘ere. How ‘bout a glass o’ fisherman’s? Or a nice cup o’ rosy? -You tryin’ to poison me, ya bloody ginger? You wouldn’t even buy apple for your best china? -All right, all right, here’s a macaroni, go buy yourself an aristotle of needle, you iron. We stayed late, drank ourselves to death, would’ve stayed till mornin’ if ‘Enry ‘adn’t thrown us out. Closing time, ‘e says. Bastard. Staggered home, barely know where I am, when I hear the trouble through the rory. Oh, bloody ‘ell, not ‘er again. -Well, good mornin’, Bobby, nice o’ ye to remember you ‘ave a mickey. Where ya been? -Outside, ‘Arriet, get off me. –she must ‘ave noticed I was barely standin’ up. Bloody ‘ell. -All right, come ‘ere, let’s ‘ave a butcher’s at you. Jesus, you’ve been at the Lousy brown again, ‘aven’t ya? Comin’ home elephants like this, settin’ a ‘orrible example for our little Timmy! -Leave me alone, ‘Arriet, I’m tired. – can’t fight wit ‘er, she’ll kick me out again, old hag. -Well, I wanted to tell ye, I’m getting me barnet cut tomorrow, and little Timmy wants to join the Brussels at ‘is school. -That’s lovely, ‘Arriet, but ‘e can’t. We ain’t got the bees for it. -Wot ya mean, ain’t got the bees for it, Bobby? -I mean, ‘Arriet, that we’ve barely got enough greens to pay the Burton’s once a month. We’re boracic. -Well maybe if ye wouldn’t spend all ye greens at the bazaar, we wouldn’t be! -Maybe if you’d shut ye north and south every once in a while, I wouldn’t ‘ave to drink! -That’s it, Bobby, get ye weepin’ willow, ye sleepin’ on the couch tonight. -Oh, bloody ‘ell, ‘Arriet, not again… She already marched right up the apples and slammed the rory shut. I made myself some loop then went to sleep. Just another ordinary day, ended. Антонија Петровски I/3

It was a nice day when I went outside. A bit cold, but nothing I couldn’t handle, I had a good coat on me. Only my hands were a bit cold. I was off to the market to get some cigarettes. Ran into old Howard, haven’t seen him in years. Said I’d meet him at the bar later. I lost my key, thank God little Timmy was home to let me in. Opened the door and ran up the stairs to do his homework, didn’t even say hello to his old man, the little bastard. Only my Rosie looked happy I was home, wagging her tail and jumping all over. It is a bit funny, I always thought, that my dog loves me more than my wife. The house was quiet, so I thought she probably went off to Mary’s, the old hag. There was nothing good on the TV, so I hit the pub, promised Howard I’d see him. We sat down with Roger, him drunk as always. -Ay, Henry, get me a glass of beer, -I told the bartender. Henry knows me, always gives a little discount. Good lad. -Ay, give me a glass of bitter (beer), -said Roger, the bastard, barely breathing from all the alcohol in him. -Leave him be, Henry, he doesn’t know what he’s saying, -said Howard. Always the peace bringer, thank God. -Bobby, come on, be a good lad, buy me some beer, I’m broke, -said Roger, turning to me. -Bugger off, Roger, don’t want you to die here. How about a glass of water? Or a nice cup of tea? -You trying to poison me, you bloody queer? You wouldn’t even buy bitter (beer) for your best friend? -All right, all right, here’s 25 quid, go buy yourself a bottle of gin, you pouf (queer). We stayed late, drank ourselves to death, would’ve stayed till morning’ if Henry hadn’t thrown us out. Closing time, he says. Bastard. Staggered home, barely know where I am, when I hear the wife through the door. Oh, bloody hell, not her again. -Well, good morning, Bobby, nice of you to remember you have a home. Where have you been? -Outside, Harriet, get off me. –she must have noticed I was barely standing up. Bloody hell. -All right, come here, let’s have a look at you. Jesus, you’ve been at the pub again, haven’t you? Coming home drunk like this, setting a horrible example for our little Timmy! -Leave me alone, Harriet, I’m tired. – can’t fight with her, she’ll kick me out again, old hag. -Well, I wanted to tell you, I’m getting my hair cut tomorrow, and little Timmy wants to join the scouts at his school. -That’s lovely, Harriet, but he can’t. We don’t have the money for it. -What do you mean, don’t have the money for it, Bobby? -I mean, Harriet, that we’ve barely got enough money to pay the rent once a month. We’re broke. -Well maybe if you wouldn’t spend all your money at the pub, we wouldn’t be! -Maybe if you’d shut your mouth every once in a while, I wouldn’t have to drink! -That’s it, Bobby, get your pillow, you’re sleeping on the couch tonight. -Oh, bloody hell, Harriet, not again… She already marched right up the stairs and slammed the door shut. I made myself some soup then went to sleep. Just another ordinary day, ended.

23


пут око света

Пут око света La Sardegna è la seconda isola più estesa del mar Mediterraneo dopo la Sicilia e una regione italiana a statuto speciale la cui denominazione ufficiale è Regione Autonoma della Sardegna. La sua posizione strategica al centro del mar Mediterraneo occidentale ha favorito sin dall’antichità i rapporti commerciali e culturali, come gli interessi economici, militari e strategici. La Sardegna ha una superficie complessiva di 24.090 km². Gli abitanti sono 1,68 mil. In Sardegna si parlano diverse lingue romanze: oltre all’ italiano, spesso espresso nella sua variante regionale, la lingua più diffusa nell’Isola è il sardo. I ritrovamenti archeologici conservati nei più importanti musei isolani, hanno messo in risalto quale notevole progresso sociale e culturale conseguirono le popolazioni preistoriche sarde. Cartagine e Roma se la contesero lasciandovi tracce indelebili. La musica tradizionale sarda sia cantata che strumentale è molto antica. La caratteristica danza sarda chiamata su ballu tundu viene accompagnata dal suono delle launeddas, un antico. Il Canto a tenore è ritenuto un’espressione artistica peculiare e unica al mondo. Il canto sardo a chitarra (cantu a chiterra) è una tipica espressione artistica. Dai colori vivaci e dalle forme più svariate e originali, i costumi tradizionali rappresentano un chiaro simbolo di appartenenza a specifiche identità collettive. Sono considerati uno scrigno di tradizioni etnografiche e culturali dalle caratteristiche molto peculiari, frutto di secolari stratificazioni storiche. Spesso le feste durano diversi giorni e coinvolgono tutta la comunità; molte volte, per l’occasione, vengono preparati dolci speciali e organizzati banchetti con pietanze tradizionali a cui tutti possono partecipare. Le feste popolari più conosciute sono: Sant’Efisio a Cagliari, la Sagra del Redentore a Nuoro, S’Ardia a Sedilo e Pozzomaggiore, la Cavalcata sarda e la Faradda a Sassari, Sa Sartiglia a Oristano, San Gavino a Porto Torres, San Michele ad Alghero, la nota Festa del Rimedio, la più antica in Sardegna che 24

si svolge dal 1893, ad Ozieri, San Simplicio a Olbia, i festeggiamenti del carnevale in Barbagia e Ogliastra, il carnevale allegorico di Tempio Pausania e i riti della Settimana Santa in varie parti dell’isola.La cucina sarda è molto varia ed è basata su ingredienti semplici e originali, derivati sia dalla tradizione pastorale e contadina, che da quella marinara. Cambia da regione a regione non solo nel nome delle pietanze ma anche nei componenti utilizzati. Come secondi piatti, gli arrosti costituiscono una peculiare caratteristica, tanto che quello del maialetto (su porcheddu) è considerato l’emblema della cucina sarda. Le aree naturale protette della Sardegna comprendono tre parchi nazionali e diversi parchi regionali, riserve naturali ed oasi minori.I centri urbani più importanti sono Cagliari, capoluogo regionale, Sassari, secondo polo di rilevanza regionale, Alghero, Nuoro, Olbia e Oristano. Теодора Роквић IV/6

Рязанская област Рязанская земля… Это прекрасная природа, богатая история, и конечно же, люди. Рязанская область граничит с Московской. Главный город Рязанской области – Рязань, до 1778 года назывался Переяславль-Рязанский (525 тысяч жителей). Город входит в состав прославленного Золотого кольца России. Рязань первой из городов русских попала под удар монголо-татарских захватчиков в 1237 году.


пут око света В Рязани родился один из самых видных ученых современности, лауреат Нобелевской премии, физиолог И. Павлов, родоначальник науки о высшей нервной деятельности. И конечно же, никак нельзя не упомянуть имя одного из самых известных сыновей рязанской земли – Сергея Есенина. Родился Есенин в селе Константиново, недалеко от Рязани. Как никто другой проникся он красотою природы родного края, и как никто другой сумел это описать. «О, край разливов грозных и тихих внешних сил, здесь по заре и звёздам я школи проходил». И костер зари, и плеск волны, и серебристая луна, и необъятная небесная синь, и голубая гладь озер – вся красота родного края слилась в стихи, наполненные любовью к русской земле, к чудесной есенинской «стране березового ситца». Такие знаменитые художники как Левитан и Архипов черпали здесь свое вдохновение, ведь рязанский край это и замечательная природа Мещeры – огромного ле-

сного моря. Это край озер, названия которых говорят сами за себя: Белое и Черное, Великое и Святое, Лебединое и Щучье, Долгое и Глубокое, болот, лугов и медленнотекущих рек, сосновых боров, пахнущих разогретой на солнце смолой, с подстилкой из брусники и черники, край сказочнных туманов. Богат и разнообразен животный мир рязанщины. Здесь можно повстречать бобров, медведей, рысей и волков. В Окском заповеднике можно увидеть редкостных зубров и крикливых журавлей. А может быть, ответ на извечный вопрос о таинственной русской душе надо искать именно в единении с русской природой, образцом которой и является рязанская земля? Об этом так прекрасно сказал К. Паустовский, писатель, знаток здешних мест: «Ничто – ни лиловый воздух Эгейского моря, ни розовеющий мрамор Эллады, ни синий сказочный воздух Сицилии, ни тусклая дымка над Парижем – ничто не может приглушить нашу память о своей стране.» Стефан Југовић III/3

„В рязанцах есть что-то исключительно приятное: мягкость и доброта... какая-то всасывающая ласковость, но не слащавость. Рязанство — полная противоположность жёсткости и сухости. Оно волнует. Рязанский народ самый приятный.“ (П. А. Флоренский)

Константиново. Вид на Оку.

Рязанский Кремль

Константиново. Усадьба Есениных.

25


пут око света 香港饮食文化为东方文化及西方文化的 交汇所在,发展出了一套揉合中国菜(主要 为粤菜)和西餐的饮食习惯。作为全球各地 人们的汇聚点,日本菜、韩国菜、台湾菜、 越南菜、泰国菜及印度菜等餐厅于香港均十 分常见,因而被誉为「美食天堂」。不过有 不少外国人都指,虽然在香港可以品尝到世 界各地的美食,但其实都已经为了迁就香港 人的饮食习惯而变得不够地道正宗。从另一 种角度来看,外来饮食文化亦同时丰富了香 港本地饮食文. 点心在中国各种菜系中都有。在粤菜饮 茶中尤其发达,一般都是指放在蒸笼的包子 及糕。点心推出初期款式并不多,有大包、 叉烧包、虾饺、烧卖、肠粉等。点心是区分 于北方饮茶习惯的一个重大标志,今日, 广东饮茶的点心种类非常多,大致分为咸点 及甜点两类。大部分点心都是热吃的,亦有 小部分的冷盘。而在北方菜系中,用面为主 要原料的ǒ面点ō也是中国点心的重要分支 之一。北方一个比较出色的厨师就能做出 2000多种面点 传统点心包括了包点,饺子和肠粉。很 多点心酒家同时会提供其他菜式,例如油 菜、烧肉类、不同款式的粥和汤。在茶楼或 酒楼中,茶通常是伴以点心,伺候顾客。在 众多烹饪方法中,点心通常是采用蒸、煎或 炸的,而数量则是四件一碟。

Ово је дим сум, кантонско јело. На кухињу Хонгконга утицала је кантонска кухиња, али и кухиња Чаоџоу, Дунгђианг, Фуђен, као и западњачка, јапанска и кухиња Југоисточне Азије. Хонгконг је у прошлости био британска колонија и кроз историју је био интернационални град у којем је трговина била успешна. Од ресторана „на улици” па све до најелитнијих ресторана, Хонгконг обезбеђује неограничен број јела за сваку класу. Ланци интернационалних, гурманских ресторана дали су Хонконгу називе као што су „Рај за гурмане“ и „Светски сајам хране“. ДИМ СУМ – Дим сум је врста кинеске хране, величине залогаја или малих порција, која се традиционално сервира у котлићима на пари или на малим тањирима. Дим сум је такође веома познат по јединственом начину сервирања у ресторанима, где је потпуно спремљен за јело доступан гостима да изаберу шта ће да наруче док седе за столом. Традиционални дим сум састоји се од различитих врста земички и ролница пуњених пиринчем, који садржи мноштво састојака као што су говедина, пилетина, свињетина, козице или састојци за вегетаријанце. Кувари на северу Кине познају преко 2000 врста дим сум тестенина. Неки ресторани у којима се служи дим сум нуде јела са бареним зеленим поврћем, печеним месом у комбинацији са кашом или супом. Поред других метода, дим сум се најчешће бари или пржи. У једној порцији обично се добију три или четири парчета дим сума. Уобичајено је да чланови једне породице наруче различите врсте дим сума и да их деле међусобно. Пошто дим сум долази у малим порцијама, људи могу да пробају више врста. Врсте дим сума су: 餃 кнедле, 潮州粉果 кнедле из Цаодзоу, 包 лепиње, 叉燒包 Чашаодао, 腸粉 ролнице пуњене пиринчем, 鳳爪 „канџе фенкса“, 牛 肉球 ћуфте на пари, 春捲 пролећна ролница, 蛋撻 дан тортица, 豆腐花 рофу, 奶皇包 Наихуангдао, 馬拉糕 Малагао... Дарија Драгољевић IV/7

26


пут око света

Alsace L’Alsace-Lorraine est une région culturelle, historique, et administrative du nord-est de la France métropolitaine. C’est la troisième région le plus densément peuplée de France mais aussi la plus petite par sa superficie (8280 km²). Aujourd’hui, l’Alsace est divisée en deux départements, le Bas-Rhin au nord et le HautRhin au sud. Le conseil régional siège à Strasbourg, qui est aussi la plus importante (449 798 habitants) des cinq grandes agglomérations de la région devant Mulhouse, Colmar, Haguenau et Saint-Louis. Bien que le français soit la langue officielle, une grande partie de la population parle alsacien qui appartient au groupe linguistique du haut allemand. Connue pour son patrimoine historique et culturel, elle attire les touristes grâce à sa riche gastronomie et ses excellents vins. Les spécialités locales sont nombreuses et ont des origines diverses. Le plus célèbres sont le bretzel, la choucroute, la charcuterie et la saucisse alsacienne – le knacki.

Strasbourg Situé près de la frontière avec l’Allemagne, Strasbourg est une ville profondément biculturelle. Son histoire, riche et tourmentée, a laissé un patrimoine architectural remarquable.

Son centre-ville est classé patrimoine mondial par l’Unesco en 1988 et comprend notamment la cathédrale Notre-Dame de Strasbourg et le quartier La Petite France. Strasbourg est aussi le siège du Parlement Européen.

La choucroute La choucroute est la spécialité alsacienne la plus connue. C’est un plat composé de chou finement coupé et soumis à la fermentation dans la saumure. L’origine du mot est à rapporter à Sauerkraut en allemand, littéralement « chou acide », altéré en « chou » et « croute ». En France, le mot dérive du dialecte alsacien. Préparation: 30 minutes Cuisson: 2 h Ingrédients (pour 4 personnes): – 1 kg de choucroute – 350 g de lard fumé – 350 g de palette – 1 cuillères à soupe de saindoux – 2 gousses d’ail – 1 feuille de laurier 27


митологија – 10 grains de genièvre – 1 oignon piqué de 2 clous de girofle – 25 cl de Riesling – 350 g de pommes de terre – 4 saucisses de Strasbourg Préparation: Rincer la choucroute sous l’eau froide, l’égoutter, puis en verser la moitié dans un faitout. Incorporer ensuite le lard fumé et la palette, puis les recouvrir du reste de choucroute. Ajouter le saindoux, les gousses d’ail non pelées, le genièvre, le bouquet garni et l’oignon piqué. Arroser le tout de vin blanc et laisser cuire à couvert à feu doux pendant 1 heure. Ajouter les pommes de terre et poursuivre la cuisson pendant 50 minutes puis incorporer les saucisses. Poursuivre la cuisson encore 10 minutes puis servir. Дејан Јокић II/1

Митологија, обичаји, веровања Леший Славянская мифология и религия — скуп мифологических верований славянских народов до принятия христианства, то есть примерно до IX-XII века. Леший — хозяин леса в мифологических представлениях славянских народов и частый персонаж русских сказок. Другие названия: лесовик, лесник, лешак, лесной дядя, лисун и даже лес. Это главный хозяин леса. К хорошим людям относится хорошо, помогает выйти из леса. К плохим людям относится плохо: путает, заставляет ходить кругами. Он поет голосом без слов, свищет, аукает, плачет. Вологодский вариант легенды рассказывает о лешем как о порождении дьявола: Бог сотворил человека и дьявол это увидел и попробовал сотворить своего человека, но не мог сотворить человека но все у него выходили черти. Бог увидел, что дьявол уже 28

сотворил несколько чертов, рассердился на него и сказал Архангелу Гаврилу свергнуть дьявола и всю его нечистую силу с неба. Кто упал в лес — стал леший, кто в воду — водяной, кто на дом — домовой. В одном из сказаний говорится, что при сотворении человека боги использовали глину и лиственницу. Люди, созданные из лиственницы разбежались по лесам и прозвали их «мэнквами» (лешими), они крепкие и в воде не тонут. А слепленные из глины стали обычными людьми, чей век недолог. По одним повериям, волосы у лешего длинные серо-зеленые, на лице нет ни ресниц, ни бровей, а глаза горят зеленым огнем. Может явиться к человеку в разных видах, но чаще всего он показывается людям дряхлым стариком или косматым чудовищем с козлиными ногами, рогами и бородой. В лесу леший показывается гигантом, голова которого достаёт верхушки деревьев, а на полянах он едва выше травы. Носится леший по своим лесам как угорелый, быстро, едва соследимо и всегда без шапки, часто


митологија с огромной дубиной в руках. Описывается как остроголовый, с волосами зачесаными налево. Ему приписывают способности к оборотничеству, поэтому он может показаться и в виде дикого зверя. По другим источникам это обычный старичок, маленький, сутулый, с белой бородой. Новгородцы уверяли, что этот старичок носит белую одежду и большую шляпу, а когда садится, закидывает левую ногу на правую. Согласно некоторым северным сказам, леший похож на человека, только кровь у него темная, а не светлая, как у людей, поэтому его и зовут ещё «синеобразным». Антонија Петровски I/3

Ватра у кинеској митологији Ватра је Сунце, топлота и светлост, коју све религије признају за Оца ствараоца света. Ватра без престанка руши и ствара. Она је и светлост која умирује, открива, уводи у нове хоризонте, побуђује нове димензије бића.

Значај ватре у кинеској митологији Ватра са којом се сусрео неолитски прачовек поприма прилично универзално значење у митологији нама познатих неолитских култура. Универзална митска обележја окарактерисала су стварање митова различитих светских култура у неолитском периоду, па је такав случај и са ватром код Кинеза. Карактеристике стварања кинеских митова биле су последица окружења и услова у којима је живео човек кинеског неолита. Проналазак ватре у долини реке Хуанг Х’ / 黄 河 / (Жуте реке) сматра се достигнућем пекиншког човека. Припадници ове неолитске заједнице могли су

да сачувају, користе и контролишу ватру. Иако је познавање ватре пекиншком човеку побољшало исхрану и условило његову бржу телесну еволуцију, то није разлог приписивања натприродних својстава ватри. Ватра је неолитском човеку омогућила сјајну одбрану од звери и коначно је осветлила онај тајанствени мрак који га је окруживао. Ватра га је такође учинила надмоћним над суровом природом, те је врло брзо постала и значајни митски чинилац. Многи ватру сматрају најважнијим надахнућем у периоду оформљења човека, што се уочава у посвећивању велике пажње и у митологијама других народа, па одатле следи и да је заузела значајно место и у кинеским митовима.

Лик бога ватре у традиционалном миту Носиоци ватрених својстава у кинеској митологији јављају се нешто касније од осталих ликова иако је ватра у животу примитивног човека имала велики значај. Ватру као неконтролисаног нарушаваоца реда спомињу најстарија митолошка предања о успостављању реда у свету захваћеном хаосом. Међу првим боговима који имају везе са ватром, спомиње се богиња Њива / 女娲 / која је покушала да поправи оно што је Гунг Гунг / 共工 / нарушио ударцем у северозападни део свемира. Тада она успева да обузда поплаве, али бори се и са незаустављивом пламеном стихијом. Претпоставља се да је првобитно божанство „горућег ветра“ био Шеннунг / 神农 /, кога су касније поштовали као бога пољопривреде. У првобитном облику, он је симболизовао неконтролисане пожаре којих су се људи плашили. Прихватање Шенунгa као бога земљорадње објашњава се изумом технике крчења и чишћења растиња помоћу ватре. У таквој ситуацији ватра је веома корисна, што јој даје потпуно место на 29


митологија хијерархијској божанској лествици. У каснијим предањима појављује се име божанства Ли који касније постаје Ћужунг / 火 臣火容/. Ћужунг се сматра духом ватре и небеским крвником и он је или трећи син божанства Таишан / 太山 / / или син једног од митских царева који га је упутио да чува ред на Земљи. У легендама о поплавама, којима обилује најдревнија кинеска митологија, Ћужунг добија сасвим нову улогу. Ватра постаје нека врста равнотеже у смиривању набујалих речних токова. Ћужунг је убио кривца за изазивање поплава Гунг Гунгa као и Гунa / 鲧 / који је украо средства за заштиту од поплава, а све то по позиву самог Хуангдија / 黄帝 /. Гун је постао небески праведник са мачем у рукама и нарочито су га ценили цареви X и XI века. У уметности је приказан као намесник ватре који јаше на тигру. И због помоћи у прекидању неба и Земље био је одређен да пази да се људи држе места које им је додељено у космичком поретку. Митски лик за чије име се везује проналазак ватре јесте топилац Џужунг, опет Ђужунг. По тим митовима, он је почео да употребљава ватру и допринео томе да следећи нараштаји науче да кувају јела. Зато је његовим потомцима препуштено чување ватре, а он је именован богом ватре. Бог ватре је схваћен као отеловљење црвеног господина који се подизао на постанку света као један од петорице странаца, а поштује се и као господар Јужне свете планине. Једна легенда о богу ватре каже како је у земљи Четири Реке живео веома богат човек. Једног дана је кренуо на далеки пут и успут наишао на девојку у црвеној одећи која га је замолила да је повезе. Он јој је дозволио да се попне на кола и није јој упутио ниједан 30

нечисти поглед. Тада је девојка сишла и рекла опраштајући се: ,,Ти си заиста племенит човек. Дирнут оваквом честитошћу морам ти рећи истину. Ја сам бог ватре. Сутра ће бити пожар у твом дому, па се врати што пре, покупи ствари и спаси шта можеш!“ Човек се уплашио, окренуо кола и пожурио кући што је брже могао. Наредио је да се из куће изнесе све покућство и благо које је имао. Када је кренуо да прилегне, избила је ватра у огњишту и ништа није могло да је обузда. Убрзо се цела грађевина претворила у прах и пепео, а човек је успео да сачува барем сву покретну имовину.

Закључак Ватра код Кинеза симболизује присуство моћне божанствености. Некад се може описати осећањима гнева и опасности. Понекад се њом описују дивљина и брзина. Али пре свега, ватра је код Кинеза схваћена као израз узвишене духовне моћи. Такве моћи често помажу превазилажењу неких хаотичних прилика. У њиховој основи лежи одбрамбена моћ ватре, која је човека избавила из ноћне таме. Према томе, кинеско схватање ватре врло је блиско западњачкој симболици и лако је разумљиво у терминима универзалних обележја. Ватра је изворно надахнуће, манифестација животног духа и у кинеској митологији представља нешто што улива страхопоштовање према успеху. Јасмина Вејзовић III/7


обичаји, веровања armoire et qu’ainsi les prochaines récoltes seront abondantes. Il est parfois précisé qu’il s’agit du sommet d’une armoire et que la crêpe est alors réputée ne pas moisir et éloigner la misère et le dénuement. À l’occasion de la Chandeleur, toutes les bougies de la maison devraient être allumées. La tradition demande aussi de ne ranger la crèche de Noël qu’à partir de la Chandeleur, qui constitue la dernière fête du cycle de Noël.

La Chandeleur La Chandeleur est une fête religieuse chrétienne qui est actuellement fixée au 2 février (c’est-à-dire 40 jours après Noël). Elle commémore la Présentation de l’enfant Jésus au Temple de Jérusalem et la de sa mère, la sainte Vierge et c’est pourquoi on l’appelle officiellement la Présentation du Christ au Temple.

Proverbes De nombreux proverbes sont également associés à la Chandeleur. En voici quelques-uns: À la Chandeleur, l’hiver se meurt ou prend vigueur. À la Chandeleur, au grand jour, les grandes douleurs. À la Chandeleur, grande neige et froideur.

Mais, le nom Chandeleur est plutôt populaire et a une origine latine et païenne (la festa candelarum ou fête des chandelles, d’après une coutume consistant à allumer des cierges à minuit en symbole de purification).

À la Chandeleur, la neige est à sa hauteur. Cela signifie que c’est souvent à cette date que l’épaisseur de la neige est à son maximum au Québec.

Tradition des crêpes

À la Chandeleur, le jour croît de deux heures.

À la Chandeleur, le froid fait douleur.

Вања Суботић III/2

Il existe encore de nos jours toute une symbolique liée à la confection des crêpes. On fait ainsi parfois sauter les crêpes de la main droite en tenant une pièce d’or, (par exemple un Louis d’or) ou à défaut une monnaie, et ce dans la main gauche afin de connaître la prospérité pendant toute l’année, il s’agit de faire en sorte que la crêpe atterrisse correctement dans la poêle. On dit aussi que la première crêpe confectionnée doit être gardée dans une 31


обичаји, веровања

Новый год Новый год для современного россиянина — зима, снег, детские утренники, ёлка с игрушками, Дед Мороз... Но всегда ли было так? За века российской истории Новый год менял положение неоднократно. В допетровской Руси Новый год приходился сначала на первое марта, потом (с XV в.) на первое сентября. В конце 1699 года царь Петр I издал указ, в котором повелел празновать начало нового года 1 января и украшать по этому случаю дома сосновыми, еловыми и можжевеловыми ветвями. Еловые деревья на Новый год стали устанавливаться позднее и украшались сначала деревянными игрушками, орехами, фруктами и сладостями. Сегодня новый год начинается 1 января, а подготовка к празднику начинается в середине декабря. Улицы, магазины, фирмы и предприятия украшаются гирляндами, игрушками и плакатами, на улицах появляются украшенные елки. Почти в каждом городе на главной площади устанавливается главная елка города, украшенная игрушками, электрическими гирляндами. В домах тоже украшается елка, готовится праздничный стол. Неизменными атрибутами новогоднего стола в России по традиции являются шампанское, салаты «Оливье» и «сельдь под шубой», мандарины. В России главным новогодним персонажем является Дед Мороз – он приходит в кафтане, отороченном лебединым пухом, с традиционной вышивкой, в шапке, варежках и сапогах. Он опирается на посох со звездой на верхушке и несет огромный красный мешок с подарками. Его внучка Снегурочка (девушка из снега) повсюду его сопровождает и помогает дарить подарки. Существуют народные поверья, как нужно встречать новый год. Самая известная поговорка гласит: «Как Новый год встретишь, так его и проведешь». Поэтому все стараются встретить его весело, с друзьями и родными. Важным компонентом новогодней ночи является загадывание желаний. Говорят, что самые сокровенные желания, загаданные в новогоднюю ночь, обязательно исполнятся в Новом году. 32

Без 5 минут 12 по телевизору и радио на всех каналах транслируется новогоднее поздравление президента России, затем вид Спасской башни в Кремле с курантами, часы бьют 12, исполняется национальный гимн, все пьют шампанское и поздравляют друг друга с Новым годом. Многие жители затем выходят на улицы, запускают праздничные фейерверки, зажигают бенгальские огни. На площадях города у главной елки устраиваются праздничные представления с песнями, танцами, народ веселится до утра. Для большинства эта ночь становится действительно незабываемой! Ивана Јовановић III/3


представљамо вам

Битка код Црвене стене

La piel que habito de Pedro Almodóvar Cuando se trata de Almodóvar y sus películas, los espectadores tenemos dos opciones: a) podemos adorarlas o, b) completamente aborecerlas. Ya estamos acostumbrados a que Almodovár nos sorprenda y mueva los límites entre lo aceptable, lo enfermo y lo muy enfermo. La piel que habito pertenece, sin duda, a la última categoría. Las películas tienen que ser memorables, aunque sea por sus defectos. Seguramente algo así pensaba Almodóvar cuando decidió convertir la sinuosa novela de Thierry Jonquet, Mygale, en su siguiente proyecto. Antonio Banderas encarna al cirujano protagonista, el doctor Robert Ledgard. El doctor se empeña en crear la nueva piel con la que hubiera podido salvar a su esposa que había sufrido quemaduras en todo el cuerpo debido a un accidente de tráfico. Pero lo realmente interesante es la relación del malagueño con su víctima: Elena Anaya, que ha conseguido el Premio Goya a la mejor actriz principal por su interpretación en esta película. Parece que Almodóvar ha encontrado en Elena Anaya una heredera natural de Penélope Cruz. La película ha dividido a los críticos y al público entre quienes la alaban y la odian, pero no ha dejado a nadie indiferente. Asombrosa, enfermiza, ridícula, vacía, La piel que habito es una película imperfecta. Pero ahí está su encanto – es imposible no hablar de ella y no es fácil olvidarla.

Прича филма „Битка код Црвене стене“ одиграла се 208. године нове ере у Кини, која је тада била подељена на више зараћених држава. Амбициозни војсковођа Цао Цао, користећи цара као своју марионету, заратио је с краљевством на Западу којим је владао царев ујак Лиу Беи. Његов коначни циљ био је да постане цар уједињене Кине. Краљевство Ву напали су војсковођа Цао Цао и његових хиљаду ратника. Владар Вуа Сун Куан позвао је у помоћ старог ривала војсковођу Лиу Беија, али њихове две војске су и даље биле слабије и малобројније у односу на противника. Вуов стратег Зоу Ју схвата да Цао Цаова армија није спремна да се бори на мору, што им можда даје предност. Најстрашнија борба од свих догодила се код Црвене стене. Две хиљаде бродова је спаљено, а кинеска историја је промењена заувек. Џон Ву, редитељ, сценариста и продуцент, своју богату филмску каријеру почео је у Хонгконгу, где је за преко две деценије режирао више од двадесет шест филмова. Био је познат пре свега као специјалиста за комедију док средином осамдесетих није снимио низ романтичних и насилних гангстерских сага које су обарале рекорде гледаности. Ву је амерички деби остварио филмом „Тешка мета“ 1992. године са Жанклодом ван Дамом. Неки од филмова на којима је након тога радио јесу: „Сломљена стрела“, „Украдено лице“, „Немогућа мисија 2“. Филм „Битка код Црвене стене“ Вуов је први дугометражни филм који је снимљен у Кини.

33


представљамо вам

赤壁 【赤壁】的故事容发生于西元208年, 时东汉末年,在消灭枭雄董卓之后,曹操实 际上已成为长江以北的霸主,奸狡的他开始 染指南方。 曹操一方面挟持汉献帝,在北方建立稳 固的统治局面,另一方面追讨「煮酒论英 雄」后仓徨南逃的刘备,实际上却是一心想 统一南方。接下兄父「江东基业」的孙权, 听从鲁肃建议,意图与势力较弱的刘结盟。 看似不堪一击的刘备则获得孔明的全力辅 佐。滚滚长江分隔南北,英雄辈出的三国时 代,交织出一场前所未有、空前后 的超大 型战争。 无以数计的战争、从智取到力敌、从陆 地到海上的战斗,惨烈悲壮,而最终的战 争就是那一决生死的赤壁之战!在这场战 争中,二千多艘船舰被烧毁,死伤无数,当 然,这一场千古流传的战争也永远改变了 中国的史。以电影【不可能的任务2】【变 脸】扬名国际的华人大导演宇森即将为我们 带来一场让人赞叹并且令人目眩神迷的赤壁 之战,这场远古流传的战争将以五万人对抗 百万大军,宇森导演将如何呈现三国时代的 浩大壮观战争场面,所有的精彩,都将在明 年的暑假开始,一一呈现给大家。 Милица Симић IV/7

Критика филма „Crazy“ Филм „Crazy“ снимљен је 2000. године по истоименом роману Бенјамин Леберта. Главне улоге су припале Роберту Штадлоберу (Бенјамин) и Тому Шилингу (Јанош). Продуцент и режисер је Ханс Кристијан Шмид. 34

Радња филма је смештена у интернат Нојзелен. Бенјамин је хендикепиран и његова десна рука је ван функције. Родитељи га шаљу у интернат због лоших оцена из математике. Његов цимер је Јанош. С временом он постаје и његов најбољи пријатељ. Међутим, проблем настаје када се Бенјамин и Јанош заљубе у исту девојку – Мален. Са групом пријатеља, Бенјамин пролази кроз разне авантуре. Од несигурног дечака постаје самоуверени младић. Међутим, на журки Јаношу полази за руком да освоји Мален, што Бенјамин доживљава као сопствени дебакл. Са друге стране, ни школа му не иде од руке; не успева да положи завршни тест из математике и принуђен је да поново напусти интернат. Ипак, однос са Јаношом је изглађен и на опроштајној вечери сви његови пријатељи се скупљају и певају песму у Бенјаминову част. Филм, односно роман, „Crazy“ обрађује једну свакако интригантну тему – живот хендикепираних особа. С обзиром на то да је и сам писац хендикепиран, цела прича је веома убедљиво пренета на филмско платно. Међутим, филм има и психолошки карактер, јер приказује психологију физички ометеног младог човека, кога додатно дестабилишу и одређени проблеми унутар породице али и несугласице међу вршњацима. Ипак, овај филм је препоручљив и као подстицај јер Бенјамин показује оптимизам у најтежим тренуцима, па чак и када напушта школу у којој је тек стекао пријатеље и осетио прву љубав. Добро је приказан и начин на који се тинејџери носе са типичним пубертетским проблемима, а за то су заслужни и млади глумци, који су овим филмом у правом моменту скренули пажњу на себе. Филм у сваком случају препоручујемо, а једна од важних лекција коју ћемо научити, поред добре забаве, јесте и како се треба опходити према људима који се у нечему разликују од нас.

Стефан Сапунџић II/4


представљамо вам years ago used to be the USA, but is now called Panem. From each of the 12 districts, one boy and one girl are chosen every year to enter a ruthless competition called The Hunger Games with only one rule – to be the last one to survive. In the 12th district, a young girl named Primrose is chosen, but her sister – Katniss Everdeen volunteers and chooses to risk her life to save Primrose from competing. Katniss is portrayed by Jennifer Lawrence.

The Hobbit: An Unexpected Journey The Hobbit: An Unexpected Journey is a prequel to the very successful Lord of the Rings trilogy, based on novels by J. R. R. Tolkien. The movie follows younger Bilbo Baggins accompanied by the Dwarfs and Gandalf, an important character in Tolkien’s universe, through his adventures in the Middle-Earth. One of the most important scenes in the movie will probably be Bilbo’s discovery of the One Ring. The film, the first part of it, to be more precise, is set to be released worldwide in December 2012. The film is split into two parts (The Hobbit: An Unexpected Journey and The Hobbit: There And Back Again) both directed by Peter Jackson, who has also directed the LOTR trilogy. Of course, many of the original cast will reprise their roles, Ian McKellen, Christopher Lee and Orlando Bloom, to name some of them. Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=G0k3kHtyoqc

The Hunger Games When a young adult novel by Suzanne Collins was released in 2008, it quickly became very successful and it was very well received by the critics. Naturally, the film was the next step. Having come out in March 2012, the film is based on the first book in the series. It is set in the future on our planet, in the land that

Trailer: http://www.youtube.com/watch?v=4S9a5V9ODuY Урош Јовановић II/1

Les petits mouchoirs Chaque année Max, riche propriétaire d’un hôtel-restaurant et sa femme, Véro, invitent leurs amis dans leur maison au cap Ferret pour célébrer l’anniversaire d’Antoine et le début des vacances. Mais cette année, avant de partir, Ludo est victime d’un grave accident. Malgré l’accident, le groupe d’amis décide de partir en vacances. Chacun d’entre eux porte les secrets et les insécurités qui émergent lentement à mesure que les vacances progressent. L’accident va déclencher une avalanche d’émotions et révéler les secrets qui ont été longtemps cachés. Max (Francois Cluzet), qui, avec sa femme Véro (Valérie Bonneton) accueille ses amis dans sa résidence d’été, est surpris quand Vincent, 35


представљамо вам son meilleur ami lui annonce qu’il a écrasé sur lui depuis longtemps. Pendant ce temps, Marie (Marion Cotillard), Eric (Gilles Lellouche) et Antoine (Laurent Lafitte) sont tous aux prises des diverses formes de déception romantique. Marie, l’ex-copine de Ludo est seule et elle a du mal à se lier d’amour avec un autre homme, Eric est l’amant de bonne humeur, mais chroniquement infidèle et Antoine est obsédé par sa copine de longue date qui l’a quitté. On passe du rire aux larmes très facilement, certaines scènes sont aussi drôles que tragiques. Les amis vont enfin devoir lever les «petits mouchoirs» qu’ils ont posés sur leurs secrets et leurs mensonges. Ce que les petits mouchoirs ont à essuyer, c’est notre lot commun: les amis, c’est la merde, mais au fond ce sont les plus «belles personnes» qui éclairent notre existence. Réalisation: Guillaume Canet Scénario: Guillaume Canet Producteur: Alain Attal Distribution: François Cluzet, Benoît Magimel, Marion Cotillard, Gilles Lellouche, Valérie Bonneton, Laurent Lafitte, Pascale Arbillot, Jean Dujardin… Силвија Кантар II/1

Тариф Новогодний (2008)

Русские фильмы – особенные. Часто они бывают очень смешными и веселыми, интересными, но еще чаще просто бледными копиями голливудских комедий. Тариф Новогодний один из немногих фильмов, который стоит потраченного времени. Да, может быть не шедевр, но этот милый и добрый фильм просто ходячая порция хорошего настроения. И не важно, есть ли у вас вторая половинка или нет, больны ли вы или здоровы, счастливы или грустны, оно вам будет обеспечено. Как известно нам всем, Новогодняя ночь полна невероятных чудес. Алену и Андрея объединил всего лишь один звонок в ту самую ночь. Она – нежная девушка скрипачка, которую бросает ее парень как 36

раз перед Новым годом, а он – интересный молодой парень который не теряет надежды влюбиться по настоящему и после всего. Как и есть в жизни – это две самостоятельные личности со своей жизнью и друзьями. Но в один нужный момент эти „спирали“ соприкосаются и их жизни меняются. Фильм можно поделить на две части. В первой мы больше наблюдаем романтическую историю, как наши герои влюбляются, пусть и через телефон. Вторая часть более насыщенна и интересна – в ней все персонажи пытаются предотвтратить катастрофу, обмануть время... Хотите хотя бы немного окунутся в сказку? Тариф верное решение! Запоминающиеся цитаты: На чужом „Реквиеме“ своего Мендельсона не сыграешь. — Извините, у вас чаю не будет с сахаром? — Может, еще шампанского с ананасами? Как я вам уже и говорила, русские ничем не отличаются от нас. Видите, он просит помощи у духа воды.


представљамо вам una ragazza. Managgia a lei! Ma è troppo brutta per lui. Forse sono troppo gelosa. Forse lei è una brava persona. Ma noooo, lei lo ama solo per i suoi soldi e la fama che ha. Devo assolutamente andare da loro per chiedere almeno l’autografo. Potrei eventualmente scattare una foto. ‘Sì, sì, aspetta un attimo.’ Sono le dieci. Posso ancora prendere un cappuccino. ‘Un cappuccino, per favore.’ Ma quanto è noioso questo cameriere, non posso vedere nulla dalla sua testa! Oppure potrei scattare una foto in cui si baciano.

Alessio Boni Nato a Sarnico il 4 luglio 1966, secondo di tre fratelli: il più grande Marco e il più piccolo Andrea. Nel 1992 si diploma all’ Accademia Nazionale d’Arte Drammatica Silvio D’Amico. Raggiunge la popolarità quando è il protagonista, insieme a Valentina Chico, di Incantesimo (1998-2001) / TV serie. La svolta nella sua carriera arriva con La meglio gioventù di Marco Tullio Giordana, vincitore della sezione Un Certain Regard del Festival di Cannes 2003 e di altri numerosi premi, grazie al quale ottiene il Nastro d’argento 2004. Alessio e’fidanzato con Bianca, laureta in letteratura. Alcuni dei suoi ruoli: – Come Franco nel La bestia nel cuore 2005. – Come Bruno nel Quando sei nato non puoi più nasconderti 2005. – Recita nelle miniserie Puccini, I cerchi nell’acqua, Caravaggio – I film: Dove siete? Io sono qui, Arrivederci amore, ciao, The Tourist, Sinestesia, Sanguepazzo. „Un attore ha il dovere di afferrare il pieno significato della vita.“

Lo vedo già, il titolo nella stampa rosa: ’ALESSIO E LA MISTERIOSA BIONDA’. Sarò ricca! Facendo così potrei far arrabbiare Alessio. Vado da lui. Mamma mia, mi verrà l’infarto! Già sento il mio cuore battere forte! ‘Mhmhmm... eh... voglio dire...Alessio...eh.. autografo... aamo... hrmrmfff... grande attore.’ ‘Ehi, ciao. Ma sì, certo, eccolo. Anche la foto, certo. Vieni dalla Serbia? Ottimo. Ci servono le comparse per il mio nuovo film. Faccio anche il regista. Facciamo così. Dammi il tuo numero di telefono ed io ti farò uno squillo.’ Cosa dire? Colpo di fulmine. Sognavo da anni questo momento. Sono la persona più felice in tutto il mondo. Adesso devo andare a comprarmi una nuova gonna.

Alessio Boni

Il mio incontro immaginario con Alessio Boni Mamma mia! Ma è proprio lui! Alessio Boni. Il piú bell’ uomo al mondo! Ma anche Riccardo Scamarcio è bellissimo, ma Alessio è Alessio. Cosa fa lui qui? Parla con 37


представљамо вам

Lady Gaga Stefani Joanne Angelina Germanotta, a.k.a. Lady Gaga, is the most successful artist in the world. It’s not hard to tell why. She won more than 130 awards in 3 years, was the first one to reach 2 000 000 000 views on VEVO, the first one to reach 18 000 000 followers on Twitter, her last album „Born this Way” sold 1.11 million copies in it’s very first week. And she recently tweeted the following: “Just heard my duet “Hello, Hello” with Elton is up for nomination at the Oscars! Gnomeo & Juliet is such a beautiful film. I’m so happy!!” Gaga was born and raised in New York, where she went to „The Convent of the Sacred Heart”, a Roman – Catholic all-girl school in Manhattan. She began playing piano when she was 4, she wrote her first piano ballad when she was 13, and started performing at ‘open mice’ nights when she was only 14. Gaga says that her favourite childhood toy was her piano, she loves white roses, gummies and prefers dogs over cats. Her motto is: Life is a performance. And she said she would come back in the next life as a gay man. Her favourite cartoon character is Buggs Bunny. The quality she likes in men and women is creativity. Her favourite writers are Rainer Maria Rilke, Edgar Allan Poe and David Bowie. The three things she finds beautiful are Love, Art and Vanity. Кристина Павловски I/3

Fabri Fibra Fabri Fibra (Fabrizio Tarducci) è un rapper italiano, conosciuto per i suoi testi provocanti contro la società. Ha cominciato a suonare rap negli anni novanta, con nome Fabbri Fil, facendo apparizioni nei vari gruppi (Uomini di mare, Qustodi del tempo, Teste mobili). Il suo primo album da solista esce con il nome Turbe giovanili e ottiene ottimo successo. 38

Dopo questo album escono i tre album più famosi del Fabri Fibra: Tradimento (2007), Bugiardo (2008) e Chi Vuole Essere Fabri Fibra? (2009). I suoi testi parlano della religione, del comportamento del sistema politico con la gente che non si lamenta, del ordinamento sociale in cui solo i ricchi possono ottenere successo. Alcune delle sue canzoni sono state proibite dal Tribunale dei minori di Milano, perché credevano che i suoi testi avessero un effetto dannoso sui giovani. Le sue canzoni più famose sono Bugiardo, Chi vuole essere Fabri Fibra, In Italia, Le incomprensioni, Cuore di latta e Idee stupide. Милош Соро IV/6


представљамо вам has to keep their personality no matter what, or everything will become meaningless. We have forgotten about that. We desperately want others to like us and finally we end disappointed with our lives. Unfortunately nothing lasts forever, so punk is now just a music genre. So called ‘punks’ do everything they can to be cool, but with the first problems they are ready to give up, simply to avoid insults. That is nothing but listening to the music genre. Most of them do not know what they should really stand for and what is the real message they should share.

Punk Is Not Dead!

To be a true punk-rocker all you need to do is be yourself not let people change what you think is true. There are no rules, and there is no single way to become a punk. One does not have to like a kind of music to support an idea or see how bad the times we are living in are. When one is aware of that, they will try to change it and every change leads to a revolution. Punk is one great Revolution. A Revolution that is not dead and just waits for you to realise what is good and what is ready to be replaced. Јована Драгићевић I/2

When we talk about punk, we should think about England in the 1970s. The first „officially punk” band were the Sex Pistols and they remain the gods of punk till today. But, that is almost all that never changes. People often say that they like how music becomes the way of living, but the punk movement was the first and only to start with the idea of a revolution and making people think about the society they lived in. Therefore, the point is not in the music itself, it is in being who you are, in not being ashamed and not giving a thing about what others have to say. It is a need to show everything you got, even when nobody has done it. It is a power to make the rest of the world realise how limited they are. There are no limits or rules in themselves, people cannot act like someone else and be satisfied, that is what punk underlines. One 39


занимљивости

Брзи курс страних језика... на наш начин!

40

Здраво!

Како си?

Добро, а ти?

Хвала.

Како се зовеш?

Ја се зовем...

Одакле долазиш?

Из Србије.

Колико имаш година?

Hello!/ Hi!

How do you do?

Very well, thank you! And you?

Thank you!/ Thanks!

What’s your name?

My name is...

Where are you from?

From Serbia.

How old are you?

Salut!

Ça va?

Ça va, et toi?

Merci.

Comment tu t’appelles?

Je m’appelle…

Tu viens d’où?

De Serbie.

Tu as quel âge?

Здравствуй!/ Привет!

Как дела?

Хорошо! Ау тебя?

Спасибо!

Как тебя зовут?

Меня зовут...

Ты откуда?

Из Сербии.

Сколько тебе лет?

Hallo!

Wie geht’s?

Gut und dir?

Danke.

Wie heißt du?

Ich heiße...

Woher kommst du?

Aus Serbien.

Wie alt bist du?

你好

你好吗

很好, 你呢

谢谢

你叫什 么名字

我叫。 。 。

你从哪 里来

从塞尔 维亚

你多大

Ciao! /Salve!

Come stai?

Bene, e tu?

Grazie.

Come ti chiami?

Io mi chiamo...

Da dove vieni?

Dalla Serbia.

Quanti anni hai?

!Hola¡

¿Cómo estás?/ ¿Qué tal?

Bien, ¿y tú?

Gracias.

¿Cómo te llamas?

Yo me llamo...

¿De dónde eres?

De Serbia

¿Cuántos años tienes?

Логос бр.2-3  

Овај часопис садржи текстове на енгле- ском, француском, руском, немачком, итали- јанском, шпанском, кинеском језику. Захва-љујући великом р...

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you