Prvi broj
Fuшeraj
2
Reč po reč (ili nešto kao uvodnik) Da se malo inteziviziraju stvari, urednici dva mladolika fanzina, iako su im koncepti različiti, napravili su čudo i još ga prigodno nazvali 'Fušeraj'. "Princip" i "Librarion" u jednom kompaktnom elektronskom pakovanju, doza artizma i jednostavne računarske obrade pred vašim očima. Iako je početna ideja bila da se napravi zajedničko tzv. „split“ izdanje, na kraju se privremeno odustalo od te ideje i sadržaj koji je pred vama, potiče od radova koji su stizali na prethodne konkurse „Librariona“. Koja je tema i namena ovog fanzina i šta zapravo želimo? Ništa specijalno, ali opet, svesni smo da smo uzeli najbolje i najeklektičnije iz balkanske književne i vizuelne produkcije. Celokupni materijal je zapravo potekao iz arhive Librariona, tekstovi i grafike koji su fantastični, ali se nisu uklapali u strogi tematski okvir. Sada su tu u punom sjaju, zahvaljujući božanskoj (računarsko-slovoslagačkoj) intervenciji jednog od glavnih urednika Principa. Nemojte sve bukvalno shvatati, jer je naziv ovog glasila sve sem ofrljeg objavljivanja "nekog tamo" materijala, ovo je specijalna prilika da zavirite u čudni svet lepe i nadasve originalne umetnosti sa ovih prostora, bez upliva dosadnog akademizma i suvišnih teoretisanja. Kako je i ovaj broj nastao spontano, tako će i od sada biti, stoga ostanite budni. Urednik – Desya Lovorov (Librarion) Grafička obrada – Dejvid (Princip) Naslovna strana – Asterian
3
FuŃˆeraj
Januar 2016.
by Desya Lovorov
Prvi broj
Fuшeraj
4
МОЈ КУРАЦ У РАЉАМА ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ Моје лево јаје је десничар а десно левичар. Од тога ми се курцу стално врти у глави. Он је, иначе, аполитичан, али га муда често зову да арбитрира у њиховим бескрајним расправама. Бар да су смештена како треба, свако у кесу која му припада. Овако, само збуњују сиротог курца... Десно узвикује комунистичке а лево фашистичке пароле! А курац се клати као клатно метронома између њихових непомирљивих позиција. Не знам да ли да потражим доброг хирурга да их испремешта, или неког уваженог политичког аналитичара да ми курцу пренесе неопходна знања... Како би сиротан могао успешно да координира њихова опречна настојања. ГОВНО И ЦВЕТ Било једно говно и сви су га редом тако и доживљавали, као говно, све док једног дана, из неке скривене, несварене семенке у њему, није никао и развио се прелепи шарени цвет. Када се то догодило сви су почели да се диве лепоти и опојном мирису тога цвета, да га фотографишу и упоређују те са овом те са оном песничком сликом или античком богињом, заборављајући, ваљда намерно, да се сва та његова красота храни управо тим истим презреним говнетом. Недуго потом цвет је, заокруживши свој животни циклус, увенуо и нестао, а са њим и његова славна лепота и надалеко чувени мирис. Говно је, коначно одахнувши од непрестане навале романтичних душица и фоторепортера, који су опседали ташти, кратковеки плод његове утробе, могло поново да се посвети својој пустињачког
5
Fuшeraj
Januar 2016.
рутини и мистичној контемплацији, никада задовољније што је то што јесте - најобичније говно, темељ универзума који се пали и гаси као букет дречавих вашарских сијалица на његовим постојаним смеђим леђима. Засебан, смрдљиви, себи довољни свет чија лепота, будући да је нема никада неће ни увенути.
ПИСЦИ писци смрде писци имају мекан курац писци имају шуљеве велике као главице купуса писци носе кариране папуче које је запишала мачка писцима жуто из ушију оставља на јастуцима браон флеке писци су ћорави писци прде као кад липсава фока писци пишу књиге књиге смрде књиге имају мекан курац
ЈОВАН МЕМЕДОВИЋ ЈЕДЕ ЕСКИМЕ ескими не једу пингвине нити пингвини ескиме зато што они не расту на истом северном полу него на јужном из истог разлога беле мечке не једу пингвине али ескиме јован мемедовић једе фоке и пингвине њему је сасвим природно ред фоке ред пингвине јован мемедовић можда једе ескиме а можда не једе ескиме али зато фоке и пингвине
Аутор одабраних прича и песама је Иван Томић Мистер (1975), вршилац нужде писања из Крагујевца.
Prvi broj
Fuшeraj
6
Kristina Radojčin: „Sos“
7
Fuшeraj
Januar 2016.
Dalibor Radovanac: „Nikad više, gospođice“ Gurnem vam u usta iz iskustva sve elemente jezika plus kilo eksera, letvice malo šljunka Pa širite, kujte, rimujte Silujte rečenične sklopove, jašite ledenu krv nek studen i jeza odozdo biju Erotične žile i drogiran jezik, gospođice s kojeg piše Nikad, nikad više Boja leša Boja snova u izbjeglištvu Boja krvi vam je loša, gospođice nenaglašenog intelekta Nisam posrtao sanjajući vas unazad A, izrastao nam grom (jedan do drugog) i progutao noć I ne možemo više tamo gdje Crne zvijezde vise Nikad, nikad više A sada, sva tri oka sklopite U mirisu trulog poljupca, u soundu abortusa, gospođice I do groba budite zahvalni grobu i stvoriteljima jer su vam uz život podarili i smrt Prljavi računi – kratka ljubav Prljavi krvni sudovi i sudije Padaju u oči na žaru, dvije lijeve sise Na ledenom licu kiša ne diše, gospođice Nikad, nikad više.
Prvi broj
Fuшeraj
8
Srefan TićMi: “Don Kikot” /smeje se vetrenjačama/ “kako ljubav?” – upita me Don Kikot ćuti… pssst “zašto da ćutim?” – zbunjeno upita Don Kikot ma ćuti i slušaj u susednoj sobi baba Mladenku i deda Žiku “kakve sad to ima veze sa mojim pitanjem?” pa oslušni… deda čita babi prevod indijske serije jer baba ne vidi dobro po meni, to je definicija ljubavi…samo treba da oslušneš: da li svoje srce, da li dedu kako čita naglas… tome težim… “čuj, stvarno. bravo! sjajno opažanje… na putu do Leskovca razmišljao sam o ljubavi…” ma gde se dok voziš razmišlja o ljubavi. će pogineš. i šta kaže saobraćaj? – upitah ga “pa kao što u saobraćaju važi pravilo desne strane, tako u ljubavi važi pravilo leve” – stavio je ruku na grudi i namrštio se malo, kao da ga probada inače, kako si? osim što si umoran od puta, ali, bitno je da si stigao, odmorićeš u kući mojih predaha “misliš predaka…’’ da, izvini, profesionalna deformacija… kako si be? čuješ li koe te pitujem? “vidi, sve dok čovek umesto lekova u apoteci kupuje kondome može za sebe reći da je dobro tako da: dobro sam…ako me razumeš…” nasmeši se hahah, sve si be icepen u mozak! – nasmejah se da “da..da ne veruješ, usput sam sreo bivšu, pravila se da me ne poznaje…”
9
Fuшeraj
Januar 2016.
da be, doš’o si na to konjče iz pizdu materinu i u Leskovac si sreo bivšu? kude gu nadje? “ma ne pitaj, upoznali smo se u Grčkoj, znaš kao plaža, talasi, vođenje ljubavi…” - i onda iznenada prebaci svoj govor i nagalasak, govoreći tako žustro i tečno leskovački kao da je u Oruglicu prodavao privesci, puške i ljigvci na vašar celo svoje detinjstvo kaže vidi, od tad imam pesak u bešiku, močam po tri kubika, drugari me prozvali Kikot Separacija hahahha kao Kikote, imaš si konjče, pesak imaš, sve… hahhah nego da se vratim na bivšu, tj ne bih joj se nikad vratio, nego…. sreo sam je u prepunoj apoteci, i nije mogla da izbegne… rekoh joj.. šta se praviš da me ne poznaješ: ZNAM TE PO HIMENU I PREZIMENU… hahhah ona se ucrvene i izlete bez ijedne reči, a ovi što su čekali u redu pukoše ko himen od smeha…” hahhahah “šta se smeješ? šta ima kod tebe?” razmišljam se da idem u bioskop, onaj 8D, al’ me stra’… “čega se plašiš, mekušcu?” mislim, šta ako bude neka porno-scena? zamisli… šta, kao da ti dočaraju efekat snošaja svrše ti na facu? “hahahha ne znam, nikad… nisam…zamišljao to…” pogleda me
Prvi broj
Fuшeraj
10
problem kod zamišljanja je taj što zamišljaš… promrmljah “ma šta si zagnjurio u taj telefon!?” Hahah kad smo već kod gnjurenja, evo, vidi ovu Teslinu sliku..kao Tesla na plaži, kao instruktor plivanja 1896. godine pogleda Don Kikot sliku i kaza: “oćeš da kažeš da smo ovo ja i moja bivša?” hahah ma jok be, gledaj, verovatno je Tesla tad izmislio morske struje…hahhah … NASTAVIĆE SE
LAŽU DA DUŠA IMA 21 GRAM kada u pošti šaljem nekome svoju zbirku i kada je šalteršteruša stavi na vagu jasno piše: 114 grama
11
Fuшeraj
Januar 2016.
Knut Van Brijs: „Stav“
Prvi broj
Fuшeraj
12
Antonio Jovanović: “U magli” Spuštajući se stepenicama, gledao sam slike okačene po zidu – pretke koji su svojim strogim pogledima pratile svaki moj korak. Čini mi se da je oduvek tako bilo, kao da su se dopunjavali sa mojim roditeljima, koji su na takav prekoran, učiteljski način i to bez i jedne jedine reči davali sud o meni samom. U dnu stepeništa, sa desne strane su se na vitrinama nalazile gomile slika u raznim svečanim ramovima: tu su se mogli naći zamrznuti tragovi vremena, posebno odabrani i rasporeĎeni, kako bi dali akcenat na napredak podmlatka ove porodice. Tu se može videti kako je moj stariji brat jahao ponija, kako prvi prolazi kroz cilj na školskom maratonu i kako preuzima diplomu. Tu je i moja sestrica, miljenica, tipična holivudska plavušica sa šiškicama i dve kikice, uslikana u punom zanosu tokom recitovanja neke „Zeka Peka“ pesmice, a potom, u drugom kadru, sa svoje dve najbolje drugarice na plaži na Ibici – momenat koji je dušu dao da se naĎe na naslovnici nekog modnog magazina. Tu sam i ja, na mnogo manjem broju slika, ponajviše zato što sam se uvek, iz inata nekog, kreveljio, pravio neke čudne izraze lica, samo da bi me ostavili na miru. I te slike koje su tu kao da predstavljaju nekog stranca, a ne mene – jasno daju do znanja da su izveštačene, da izvrću istinu. Ja, sa desetak godina, držim lupu uperenu ka nekoj biljci u herbarijumu sav ozbiljan, kao učenjak neki. Pravi star-mali, samo mi kravatica fali. Tako mi je žao što me nikada nisu uslikali dok sa osmehom od uha do uha vozim svoj nevidljivi automobil ili dok bežim iz smrtonosnog lavirinta iz podzemne piramide. E, na takvm fotografijama
13
Fuшeraj
Januar 2016.
bih se video pravi ja, onaj koji još uvek živi negde duboko u meni, koji me tera da napravim još jedan korak napred svakoga dana. Tu su i slike mojih roditelja, postavljene tako da u centru budu njih dvoje ili sami ili sa svima nama, a sa svake strane njihove slike iz mladosti – nešto kao mini rekapitulacija njihovog puta do ovog trenutka u kome su sada. Ako se bolje obrati pažnja, može se videti da su se oni rodili takvi kakvi su: uštogljeni, prepotentni, nadmeni. Jezgra njihovih bića su takva, izvitoperena. Na svu žalost, to su preneli i na mog brata i na moju sestru. Brat nije oduvek bio takav, sećam se kako smo zajedno imali mali milion epskih avantura, kako je moja mašta dopunjavala njegovu i obrnuto. No, kako se setrica rodila, tako se i u njemu rodilo nešto drugačije, probudio se taj tragični gen koji je nasledio od naših roditelja. Kao što sam već rekao, sestra je oduvek bila miljenica. I od prvog svog plača je dobila eksluzivno pravo da joj sva vrata budu otvorena i sve želje uslišene. Moglo se videti iskreno uživanje na njenom licu dok se igrala lutkicama, pravila im čajanke i vodila ozbiljne razgovore sa njima. Takva ista je bila i sa svojim drugaricama tokom školovanja, a i kasnije, kada se okupljala sa suprugama drugih uspešnih muževa. Uvek je bila divna domaćica, uslužna, strpljiva, samo što sam ja uvek primećivao tu jednu iskru u njenim plavim okicama, iskru koja je odavala psihotičnu osobu, spremnu da kuhinjskim nožem izbode što veći broj ljudi. Ja sam bio sputavan u razvijanju svog sveta i njegovog ukomponjavanja u tmurnu svakodnevicu. Za razliku od brata i sestre, ni u čemu nisam
Prvi broj
Fuшeraj
14
briljirao, bio sam prosek, mediokritet, ali sam time bio prezadovoljan. Stvari koje su me interesovale nisu bile aminovane od strane roditelja, te sam im se gotovo tajno posvećivao uvek kada sam imao slobodnog vremena. To je bio jedini način da ne poludim i da zadržim mentalno zdravlje koliko-toliko čitavim. Smatrali su me razočaranjem i uvek su me izopštavali iz referata koji su prepričavali svojim isto tako uštogljenim prijateljima. Ako se neko ne pominje, njega kao i da nema. Čim sam dobio priliku da pobegnem iz ove kuće, to sam i učinio. Nije baš bilo tiho, što mi nije bila namera. Jedino što sam želeo jeste da odem i da me niko ne dira. Otac je počeo neku priču, negodojući bez ikakvog razloga, stava da ću propasti u roku od mesec dana bez njihovog nadzora, a majka je krenula sa onom teatralnom pričom kako joj srce slamam. Ne znam kako se srce od kamena može slomiti i kako to mogu učini ja, to trinaesto prase, greška koju nisu mogli prostim potezom gumice obrisati iz svojih života. Licemerje na najvišem mogućem nivou. Tako smo se skupili ovde svi, da bismo proslavili jubilarnu 30. godišnjicu braka naših roditelja. Nije da sam želeo da budem tu, ali red je da ih ispoštujem. I pored svega, ja njih iskreno sve volim, kao što generalno volim, ako ne sve ljude, onda onu iskru dobrote koju nose i kojoj ne daju da zasija punim sjajem. Brat je zvaničan, kao da smo dvojica diplomata iz dve zaraćene zemlje, koji komuniciraju samo protokolarno, reda radi. Tužno je to, videti da je zastranio toliko, da je postao oličenje elitoidnog narcisa, spremnog da gazi po leševima prijatelja i rodbine, samo da bi zadovoljio svoje porive. Žao mi je njegove žene
15
Fuшeraj
Januar 2016.
koja se očigledno zaljubila u ono što je on sam odavno zatvorio u mračnu ćeliju podsvesti, a ključ je bacio u ponor bez dna. Vidi se da se napatila zbog njegove preke, sterilne naravi – njen osmeh prikriva iskonsku tugu, mučeničku gotovo. Primećujem da su deca, blizanci, čak previše mirna, da je šiba odgovor na davanje oduška enegiji koja u njima buja. Tragedija prava. Sestra, sa druge strane, previše prisna, previše zapitkuje. Samo beleži podatke, arhivira ih za buduće trač sesije u tom „klubu srećnih supruga“, skarednom društvu najgorih tetkastih ženturača. Svaka rečenica joj odiše nekom zloslutnošću, kao da unapred nariče nad grobom. Naravno, sa istim onim osmehom devojčice sa kikicama koja pobeđuje na takmičenju recitatora. Njen suprug je, koliko mi se čini, još gora verzija mog brata, samo što ume da glumi srdačnost i neposrednost, lako ulazi u ulogu ortaka, što me samo još više odbija od njega. Njene tri ćerke su potpuno iste kao i ona, mali klonovi neostvarene i nedorečene filmske dive. Njihovi životi su unapred određeni, te postoje samo da bi popunile praznine koje je njihova majka propustila, a kojih ima poprilično. Bilo je tu tušta i tma prijatelja, rodbine i poslovnih prijatelja. Velika masa, u načelu ljigava i prepredana, sa mojim roditeljima kao šlagom na torti. Svi su tu jedni drugima prepričavali neke davne, ustalljene priče, glumili neki nivo, eleganciju, a divljak u njima je izgarao od želje da odvali nogaru od stola i nekome razbije glavu. Nisu mi se te kreature sviđale ni kao detetu, a ne sviđaju mi se ni sada – smatram ih oličenjem neke zaraze, kancera koji jede ljudski rod i to ne zbog materijalnih stvari (pošto su u svojoj branši pravi profesionalci),
Prvi broj
Fuшeraj
16
već zato što ubijaju univerzalno duhovno biće samim svojim postojanjem, zato što su njihovi maniri, moral i ostala načela kojima se vode (i kojima truju druge) nešto kao nož koji se zariva u grudi do samog balčaka. Večera je bila odlična, moram priznati – moji su roditelji uvek angažovali najbolje kuvare i tu im skidam kapu. Naravno, nisu tu radili zato što su bili darežljivi, već zato što su dobro nahranjenog i skupim napojenog gosta, uz svu prateću „uslugu“, uspevali da šarmiraju, opuste i onda ga navedu da im drage volje pomogne u ostvarivanju planova. Smatram takav vid manipulacije kudikamo humanijim od onog koji su primenjivali na nama, svojoj deci. Brat i sestra su brzo popustili, dok mene i dalje peku neke rane, što one na duši, što one koje su ostale kao ožiljci na mom telu. Kada su se gosti razišli, a deca otišla na počinak, ostali smo samo mi „stariji“, da čavljamo uz pokoju čašicu pred spavanje. Delovalo je kao da sam se vratio u prošlost, u vreme kada bismo na kraju dana davali raport o onome šta tog dana jesmo ili nismo uradili. Sada je to delovalo pomalo grotesktno, videti i slušati brata i sestru (kao odrasle osobe) kako poslušno referišu stavku po stavku, očekujući da će ih roditelji pomaziti po kosi onako kako se mazi pas kada donese lopticu koju ste prethodno bacili. Meni je bilo dosadno sve to, ostao sam samo da bih zadovoljio svoju znatiželju, da bih saznao da li su se tokom godina malo otkravili, postali malo više ljudska bića, a ne samo strašila. Ništa, baš ništa se nije promenilo. Stoga sam ih provocirao svojim stavom, biranim rečima, reskim aluzijama na sve prethodno izrečeno. Video sam kako im se svima
17
Fuшeraj
Januar 2016.
boja polako menjala, kako su im oči polako postajale mračne, gotovo potpuno crne – demonske, onakve kakve im je majka priroda namenila. Ali, video sam i strah u njima, strah od mene. Više nisam bio dete koje su mogli povrediti, a kako nisam nikada potpao pod njihov uticaj, nisu znali kako da se ponašaju sa mnom. Sasuo sam im u lice sve što mi je bilo na duši, što se taložilo godinama. Ta lavina reči je gazila pred sobom sve gotovo čitavu večnost. Mlela je svaki atom bića mojih utihnutih sagovornika, kidala ih u parčiće koji su se ponovo spajali svakom mojom pauzom, samo da bi ponovo bili rastureni. Nisam osetio slast preokreta u nepoštenoj bici, iako je adrenalin kao cunami strujao mojim telom - nisam imao pobedu kao imperativ na umu. Jedino što sam želeo je da kažem sve što imam i da sve to ostavim iza sebe zauvek. Po prvi put od kad znam za sebe, majka mi je prišla, poljubila me u čelo i glasom najnežnijim i najtužnijim (u isto vreme) mi rekla samo: „Sine...“. Posle toga sam osetio samo probadanje u stomaku, potom u donjem delu leđa, praćeno probadanjem u grudima. To se ponavljalo još toliko puta, da sam na kraju prestao da brojim. Ležao sam na podu u toj sobi, dok je svet oko mene nestajao u magli. Tama je preuzela sve što je od mene ostalo i ja sam se stopio sa njom. Ništa više nije bitno, ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost. Našao sam mir sa njima, mir sa sobom samim i to mi je bilo najbitnije - konačno sam mogao da nastavim dalje. Niko od njih nije kriv što sam rešio da sa litice, kao mladić, skočim u ambis, iako su svi oni doprineli tome da živim životom mučenika i da se na takav korak odlučim.
Prvi broj
FuŃˆeraj
18
by Desya Lovorov
by Desya Lovorov
19
Fuшeraj
Januar 2016.
by Bojana Jarošenko
Prvi broj
Fuшeraj
20
KADA GOVORIM O... Kada govorim o starosti – govorim o nemoći, trošno tijelo što rođeno je da živi prokletstvom darovano da misli i osjeća, tegobno je prihvatiti naboranu ruku-svjedoka vremena ličnog propadanja. Ljudski govor sada čujem drugačije, kao kroz zidove, bruje kao rojevi pčela, kako daleko sam od njih i milion svjetlosnih godina od svoga početka. Kada govorim o starosti – govorim o mudrosti, fosilnom ostatku savršenih pojmova sahranjenih u kamenu razuma, neki drugi svijet i mir koji sam željela dobiti.
SVE MOŽE BITI POEZIJA Zlatne čaše prelivene gorčinom, krhki osmijesi od stakla, čekanja i stradanja, prave riječi izrečene u pogrešnom trenutku, neka siva svitanja i magle koje su se u dušu uvukle koje ja tugom zovem, i treperava svjetlost svitaca u vreloj ljetnjoj noći, huk sove i drhtaj lista, šarena duga prosuta preko srca grada, koja čuva mirni san djeteta, a iznad svega togamoja ljubav prema tebi koja nema kraja.
Tamara Pantović
21
FuŃˆeraj
Januar 2016.
Prvi broj
Fuшeraj
22
Marta O - „Vojvođanski Brevijar“
23
Fuшeraj
Januar 2016.
ŽENA
SMRT
Svud pesak čist suv i beo gubi se usred ravnih daljina A ti si sam i svud praznina a tebe talas vetra ljulja igri pene on prkosi Ti se vučeš ploviš sporo a ipak su ciljevi večni Ponavlja se ista slika tiha su vrata i vatra i tek što sam podigla ruke iz sobe ove iščeznuše Ti ustaješ gledaš bez reči u ponor okna otvorena a ja deo sam njegov ja sam njegova Obuzeta njegovim dahom ljubi me i ja se odmaram Lako je vetru da kida lišće mene nije lako otkinuti Danas je tako hladno i sva stabla nariču isto A onda ti dolaziš tiho i ljubiš ova usta polaziš pravo na tu ženu ti odlaziš tiho i ujutru će sve biti isto
Kao svakodnevne isprazne igre kao običan odlazak iz grada kao dizanje od vrha do dna ruši se niz kamenje život nigde vrata sveta se pali vatra ona što pobeđena gine u tamnicu što je bacismo na ledeni kamen skinusmo joj plašt tog nedela trag priredismo joj okrutnu smrt na krstu Tako ću je zvati i nek' ti nije žao ako nešto skrivaš što više jelen beži lovac više lovi
Olja Vagner
Prvi broj ZNAMO ALI ĆUTIMO
Fuшeraj
24 RAZMAK IZMEĐU DVA REDA
(slomljeno rebro je Najgore je kada te ujede staklo) mali pauk sitna duša Petkom se uglavnom Bolje je reći skupljalo društvo džukela Kvarili su jedni drugima nego pas dobre navike Kandidiovali se za bestidnike Pred jutro su im se sa diplomom vk prodavca magle misli razilazile Uvoze nam najskuplje budalaštine Hrpa bespotrebnih Zato: razgovora Jedemo slatko od osica koji vode u ambis Pekmez od govana takozvana prijateljstva Zimnicu od crva Jedni su bili ubeđeni A kažu nam da ostavimo svoje da je neko lupio razmak otiske na vremenskoj tastaturi da bi kasnije po slikama i počešao srednje uvo mogli da nas nađu Drugi su tvrdili Kasno je za osmo svetsko čudo da je pivo jer muda su nam u procepu odličan vitamin Stepenik više da bi se popeo i da to nema treba ti doktorat prevaranta nikakve veze sa sertifikat očajnika kritičnim ponašenjem Vidiš, konobara u 4 ujutru zbog one biste iz parka i ove šahte Iskvariše sve sad je pevaljka na stolu dobre navike uz masno pečenje Uglavnom petkom Vidim, Drugim danima Moj duh nije umrtvljen - amin samo ponekad hoda jer je Bog na štakama takoreći zauzet Najviše boli kada te ujede mali pauk sitna duša Violeta Eta Tomić Bolje je reći džukela nego pas
25
Fuшeraj
Januar 2016.
ZAGRIZLA SAM JABUKU - NEŠTO JE PUKLO Drekavci nisu sasvim nestali. Jadna takva vrsta živi u mom komšiluku. Sa prozora kuhinje vidim njihovo dvorište. Čujem ih u svako doba dana ili noći, nezavisno od godišnjeg doba zajedničkim snagama dreče! Žena drekavac hoda kao da je asfalt prepun igala za šivenje i nikada ne kaže dobar dan. Ima dva potomka od po 45 i muža od 35 kilograma. Potomci su starosti izmeĎu 25-30 godina, a još uvek mutiraju, muž je suv kao pritka i ima glas lečenog alkoholičara. Nekad razmišljam o suzavcu, petardama, šerpama i poklopcima...ali na kraju samo pojačam muziku i drekava žena sa svojim potomcima nestane. Ovo su drugi zvučnici po redu za samo par godina nenormalne kosmšijske dreke. Njen sasušeni muž i da hoće da dreči kao ostatak porodice - ne može jer nema taj kapacitet pluća, a ni taj proždrljivi, nadrkani pogled, ni taj brzi, nervozni hod, ni taj neuhvatljivi pokret ruku. On samo mumla da nije kriv. Sinovi kažu da ni dasku ne zna da pridrži kako valja, a žena da će ih sve pobiti. Drekavu ženu nije briga što je tri ujutru i što se možda nekome spava. Na odeljenju za lobotomiju i istrebljivanje rekli su mi da to nije u njihovoj nadležnosti. Žena drekavac sa kapije namiguje komšiji automehaničaru.
Violeta Eta Tomić
Prvi broj
FuŃˆeraj
26
27
Fuшeraj
Januar 2016.
Egu - zveri mog podzemnog bića Ovorite se unutrašnje dveri da svetlost sunca okupa zaslepljene zveri mog unutrašnjeg podzemnog bića A ti stražaru kočoperni što drsko prisvajaš neprikosnovena kosmička i božanska prava i sulude igre tvoriš Ti što na ostrvcu svesti lagodno ploviš i od povremene vrtoglavice patiš i iz labavog sedla slećeš Dok Anima ta tajanstvena dama strogo na tvoje nesigurne korake motri i kaznu ti surovu kroji Slizao si se sa Personom srastao sa njenom tesnom maskom strasno ispijajući prejaku kukutu iz njenih zlatnih pehara A Senka ta zavodljiva tavanska zavodnica darovaće ti zbirku otrovnih škorpija zmija i paket krvoločnih zveri
Bogdan Boća Milošev
Prvi broj
Fuшeraj
28
by Ivana Rađenović
29
Fuшeraj
Januar 2016.
Antonia Padovan: “Bomba je deaktivirana” Komično me razdvojila dosjetljivost tužnih nosivosti premladenačkih nadanja (ili sanjanja)? I tko bi rekao... Zajebala me uskomešana probuđenost neispisanih nereda u sekundama kajanja, u minutama oproštaja, u satima šutnji i tihog jaza umrlih dvoznačnosti svih emotivnih ruševina mitsko-poganskog podrijetla mojih razbacanih čarolija bez recepta. Mozak. Srce. Bomba. Tren. Izbacujem prvo lice iz te množine ugaslih revolucija mozga. Ukrcavam prtljagu srca bespovratnim smjerom zaboravljenih luka. Jednosmjerna karta. Brod bez jarbola. Ne udišem više sladore bonace izmigoljenih riječi primitivnih ratnika. Bomba je deaktivirana. Tajno oružje mojih buncanja na obojanim plahtama
nebesko plavih snivanja ostat će vječna strast bez mogućnosti gašenja. Bila je to posljednja bomba na prijetećim razmacima letećih koraka u poljima mojih sloboda. I ostao je tren. Njega dižem visoko na tron svih šutnji i na najviše prjestolje glasnog bata tek rođenih jednoznačja svog jezika, vrhunski sagrađenih utvrda nasljeđene mističnomagične posloženosti čitavog smisla. Očekivano pražnjenje zalutale pošte mojih pisama bez adresa bliži se svom kraju. Ne, ne ostajem prazna, dapače... Izbacila sam prvo lice iz množina eksplozivnih kombinacija duha. Mozak. Srce. Bomba. Tren... Tren. Samo tren. Bomba je deaktivirana. Zen. I to je sve...moj blaženi svijet. Moja obojana svijest.
Prvi broj
Fuшeraj
30
KOTRLJAM - LJAM - AM - MMM Ja sam čovek od slova reči su moje bukagije spajam razdvajam razmnožavam promiče smisao krupnim potezima otimam reci R grešim mnogo grešim nestajem u tačkama vellllllllliko slovo i opet kloparanje (budim se) pronalazim sebe u fusnotama linija kriva život ulubljen na kraju reda – crtica ne stajem vazda u poslu jedno malo O kotrljam ljam am mmm naći ćemo se u kontri na marginama by Jasminka Nadaskić – Đorđević
31
Fuшeraj
Januar 2016.
Knut van Brijs: „Heiliger“
Prvi broj
Fuшeraj
32
КОРЕНИ Рано ујутро, док је трава била влажна, а сунце се тек пробило изнад хоризонта, Лазар је ушао у свој стари аутомобил спреман да се упути свом завичају. Родитељи су му одавно умрли, а њега су и даље прогањале трауме које су они оставили иза себе. Били су веома строги, хтели су да од њега створе „правог човека“, спремног на „прави живот“. Никад није имао друштво, раидо је као службеник у банци и са другим људима је причао само кад је то било нужно. Више је волео да то ради сам са собом. Није доживео први пољубац, нити је имао своје јасно изграђено мишљење. Само се надао да ће храбар улазак у дом, одакле је све почело, елеминисати његове проблеме. Док је возио, волан је стискао све јаче и јаче што је био ближи градићу. Страшно се знојио. Сетио се догађаја у ком је, без питања, изашао у двориште и шутирао лопту о зид. Кад је његова мајка то видела, одмах је истрчала, знажно га ухватила за ухо и одвукла у кућу где је добио страшне батине. Следећег дана је у школу отишао са модрицама на лицу и сви су га запиткивали шта му се десило. Он је само немо ћутао док су му се у глави и даље вртели ударци, како скорији, тако и они које је без објашњења заслужио много раније. Почео је да кривуда чистим друмом, поново га је обухватио страх. -Не! Сад сам сам против себе! Ја на граници! - говорио је самом себи терајући страх. - Нема више чега да се плашим, сам сам на овој планети. Ушавши у градић, приметио је да је и даље све исто, након много времена. Исти људи, никакве нове грађевине, чак се он осећао младо. Младо и уплашено, само што се тај страх крио испод његовог храброг става. Одлучио је да седне у једину кафану
33
Fuшeraj
Januar 2016.
тик изнад града. Као да је била независна од свега што се дешава испод ње, другачије је зрачила него било која друга кућа. Била је велика двоспратница, зелене боје која је изгубила свој интезитет. Руку је испружио испред себе, кроз полу-склопљену шаку, посматрао је кућу која се чинила мала, снажно је стегао шаку. Више је из његове перспективе није било. Осећао се моћно, спремно за свој највећи подухват. -Моја си. - промрљао је. -Извините? - упитала га је стара, али и даље згодна конобарица. Он ју је погледао збуњено и по мало непријатно. -Хммммм... Даћете ми чашицу ракије. - Она се окренула и оштрим ходом се упутила по ракију. Гледао ју је са задовољством, по први пут у животу је гледао жену на тај начин, некако... ђавоље. Замишљао је како јој рукама клизи преко глатких бутина док јој љуби обле груди. Вратила се, а он ју је и даље жељно гледао. Кад је лупила чашицом о сто, поново га је узнемирила. -Изволите. - рекла је дрско. -Хвала. - рекао је давајући јој новац. Задржите кусур. Опет се арогантно окренула и отишла. Гледао је у чашицу. Никад до сад није окусио алкохол. Смрад му је улазио у ноздрве, лице му се мрштило док ју је приближавао сувим, испуцалим уснама. Намрштио се када ју је попио, одједном му је постало врело. „Како би било да ме моји родитељи сада виде?“, помислио је. „Сигурно би ме истукли пред свим овим људима и много горе кад би дошли кући. Доста је било!“ -Још једну! - викнуо је. Конобарица је брзо дошла, он је платио, поново оставивши бакшиш. Из даљеине је приметио старог, градског доктора који
Prvi broj
Fuшeraj
34
његов стари пријатељ, професор српског језика, који му је био разредни старешина. -Ено га онај мали од Јовановића, - Лазар је успео да чује како професор прича свом саговорнику. - само кад се сетим какав је долазио у школу. Бринуо сам око њега, покушавао да му помогнем, али он је био превише затворен. Само је ћутао. -Знам...Сећам се, једном су га, као бебу, довели његови родитељи са сломљеним носом код мене у ординацију. Крви је било на све стране, мали је јецао, давио се у сузама и крвљу, а његова мајка је хладно рекла да се измигољио док му је мењала пелене. И дан данас кад се сетим тог догађаја, згрозим се. И Лазар је био згрожен. Тек је сад успео да открије да се није родио са кривим носем. Сабио је и ову ракију, потом је нагло устао, ушао у аутомобил и без икаквог страха се одвезао до куће. Кад је застао испред улазних врата, сетио се како је, једном кад се враћао из школе, украо пар трешања са дрвећа која су се налазила на улицама. Тад је имао десет година, стајао је пред улазним вратима и плашио се да уђе, плашио се батина, али је након пар тренутака ушао, као што је и сад учинио. И најмањи детаљ је био на свом месту. И даље се осећао храбро, знао је да ће ускоро превазићи све страхове, доказаће он успоменама да више не могу да му боје садашњост у којој жели да живи, слободан. Онда је спустио поглед на дрвени сто, оштрих ивица који је био постављен у дневној соби. Затворио је очи. Сетио се, како се са својих осамнаест година, први пут супроставио родитељима. Гласно им је рекао да не жели да студира економију, да је то бесмислено. Отац је устао и ударио Лазара који је пао и ударио главом о ивицу стола. Зарадио је потрес мозга. Кад је отворио очи, увидео је да је ивица свеже крвава, уплашио
35
Fuшeraj
Januar 2016.
се. Пришао је столу и посматрао крв. Кад је протрљао очи, крви није било. -Сад си прекорачио сваку меру! -чуо је глас својих родитеља. Освртао се на све стране, али њих нигде није било. - Доста је више! Полази у собу и узми каиш! - Опет је осетио страх и њихову управљачку руку. Слушао је наредбу, без поговора. Отишао је у собу, у којој је проплакао многе неиспаване ноћи, и узео каиш који је био на свом месту. -Довуци столицу и окачи каиш о греду! Учинио је то. Плакао је, руке су му се тресле. -Сад направи омчу, знаш шта ти је чинити! Ми смо те створили, ми ћемо те и уништити! Бруко! Оклевао је. -Окачи је око врата и скочи! Проклет си! Окачио ју је око врата. Дрхтао је све више и више, осетио је како му срце брзо лупа док га облива хладан зној. Измакао је столицу, а последње што му је прошло кроз главу је његови родитељи, са анђеоским крилима, како га снажно глре и говоре му: „Волимо те“. Никола Попадић
NE PONOVILO SE!