Page 91

Shinbone Alley Branislav Cimeša Pod imenom Veseli sokak, ili nešto tome slično, ovaj film se davao, čini mi se, u nekom terminu u nedelju pre podne na prvom programu Televizije Beograd, kada sam ga prvi put gledao. Kao 10-11godišnji dečak, svakako nisam očekivao crtani film, pritom i mjuzikl, koji počinje naizgled neuspelim samoubistvom novinara i, pre svega, pesnika Arčija, i njegovim skokom u vodu Hadsona. On isplivava na obalu i kaže kako je to bilo zamalo, pozdravlja se u prolazu sa poznanikom pacovom, začudi se otkud to i potpuno se šokira kada ugleda svoj odraz i shvati da samoubistvo jeste uspelo i da se on vratio reinkarniran (izraz je zapravo transmigracija) kao bubašvaba. Arči prihvata prednosti svog novog identiteta i novu perspektivu koja mu otkriva, dotad skriveni, živopisni polusvet insekata, glodara, uličnih mačaka i drugog življa koji obitava po budžacima, kršu i kantama za smeće sporednih ulica velegrada. Pravi junak i centralna ličnost filma je Arčijeva najbolja prijateljica, u stvari velika ljubav i inspiracija, Mehitabel, mačka slobodnog duha, lakog morala i puna života. Ona, naravno, stalno upada u nevolje i prima udarce kao posledice pogrešnih izbora, a Arči je uvek tu da joj se nađe kada je potreban… Animacija je veoma dobra, likovi i pozadine su, namerno, dosta „prljavi“, odnosno mračni i puni gustih šrafura. Zato i ima mračnu atmosferu života iza kulisa velegrada u ritmu džez muzike. Film je drugačiji od uobičajenih animiranih filmova tog vremena, a i bilo kog. Ciljna publika mu svakako nisu deca, mada ne mislim da ima mnogo toga što bi ih uznemirilo. Posle tridesetak godina, Shinbone Alley mi izgleda bolje nego nakon onog davnog gledanja, što je prirodno jer mnoge delove kao dete nisam mogao da razumem. Film je nepravedno

zaboravljen, trebalo bi da zauzima važno mesto u istoriji filma jer nagoveštava kuda je mogla da se kreće animacija kao žanr, umesto što se zakucala kao uglavnom dečja zabava.

The Plague Dogs Miloš Cvetković The Plague Dogs (1982) je priča o dva psa po imenu Sniter i Raf koji beže iz laboratorije u kojoj se eksperimentiše na životinjama (u prvoj sceni posmatramo Rafa kako se davi – scena koja je osim šoka na samom početku bitna i za sam kraj filma), da bi nakon toga pokušali da se nekako snađu i prežive u za njih novoj, nepoznatoj i opasnoj sredini, u čemu im pomaže lisac po imenu Tod. Martin Rozen koristi animaciju za priču koja bi po nedostatku bilo kakve sentimentalnosti i brutalnom realiznu mogla da se na slični način ispriča i u igranoj formi, ali bismo onda bili lišeni uvida u razmišljanja dva psa, čiji su likovi počovečeni taman u onoj meri potrebnoj za film. Druga bitna stavka odnosi se na samu animaciju koja je, ma koliko jednostavna, na momente izuzetno atmosferična. „The Plague Dogs“ je prelep koliko i beskompromisan. Ako pomenete imena Ričarda Adamsa i Martina Rozena pitanje je kolikom će broju ljudi ona zazvučati poznato, ali ako uz njih pridodate roman i istoimeni animirani film „Watership Down“ („Brežuljak Voteršip“) mnogima će se sigurno upaliti lampica, dok će neki imati i flešbek na detinje traume izazvane tim filmom. Međutim, naredna saradnja između Adamsa i Rozena je mnogo manje poznata, iako je reč o ništa manje dobrom i uspelom filmu iz žanra animiranih filmova za odrasle/decu koja bi da što pre odrastu. „The Plague Dogs“ je i do današnjih dana je ostao u senci prethodnog filma, i još uvek čeka na kakvo pristojno DVD izdanje, dok se na televizijama često pušta značajno skraćena verzija. S vremena na vreme 89

Profile for Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Profile for emitor
Advertisement