Page 26

progoreva, i jednu nogicu je izbacio, zabio u zemlju i ne da se odvući. Skočim nekako i šutnem ga nogom, otac ga moj štapom dočeka, da se pokrene. I potopimo ga – kako, ne znam više – uz strašnu muku. Vrisnu, i zaklokota voda, i para se digne gusta. Bori se žežekalo, otima, ali ga svi držimo i ne damo. Dotle svi priču znate. Ili, neko zna, neko je ostao nem; neko bi da čuje opet, neko ne bi ni ovo da je čuo. Ja bih sa vama, da mogu. Al’ za vas je priča, za mene je zbilja bila. Ove ruke su osetile, ove oči videle, ovo grlo je zanemelo. Tada, sreća me uhvatila, kad žežekalo jauknu pa umuknu. Voda se žuta smirila, a nas četvorica u njoj, kožuh pritisli. Prvo je zagrmelo, to svi znaju. I opet, i bliže, da zamukne onda blizu, čas nad nama, čas na vrh brda. Da se zemlja potresla pod nogama. Znate, kad je trus ili oluja, pa se deca u majčin skut? A sad, mi deca, koliko nemamo snage, koliko sunce nas je umorilo, to više skačemo i smejemo se. U selo bi da trkom stignemo, i svima javimo i slavimo, da nas noge ne izdaju. Kaplja jedna, pa sto, pa pljusak se sruši: još ni oblak videli, a već smo mokri bili. Dok smo ka selu krenuli potok nabujao, vir što smo ogradili da žežekala potopimo ispunio se, odnese voda i kožuh i žežekala, ako ga je još bilo, ako nije sasvim ispario. Nije selo daleko; ali voda po suhoj zemlji odskače, nenapitoj, ispošćenoj da ne želi ni piti. Krenemo, i povuče nas, i odroni se kamen i iskliza zemlja, i namah nas sreća i strah ujedno uhvatiše; i koliko smo više radosni što smo žežekala umorili i što se nebo otvorilo, to nam više strašno jer bismo se utopili gde maločas ni kapi nije bilo. Stric moj i otac, drži svaki svog sina – ja noktima za rame svog roditelja, ščepao ga da mu meso otkinem u strahu. Od vode, što nosi sve. Nekako gore, i s brda u našu dolinu, na selo smo naše pogledali, gde vrh od dve kuće još stoji, sve 24

ostalo bujica odnela. Vidimo gde rod naš nam maše, ko nas ugleda; ko je mogao na najsnažnije se drvo uspeo, i čekaju, u čudu. Neko plače od sreće, neko od udesa; posle smo čuli kako voda odnese ljude da ih više niko ne vidi. Pola dana, i ceo naredni dan kao da je vola lila. Oblak doneo noć da ne znaš veče li je, zora li je. Pa dune vetar i za kratko kô što poče tako i presahnu. Po mrtvoj zemlji pređe voda i ne oživi je, samo pređe i odnese šta je mogla, i ostavi pukotine u kamenu, i uplakane. Ko je izdržao, svi se još pitaju gde i kako: od sela jedva šta da je ostalo. Neko reče: ako se voda zadržala, u koritu, u dolini, pa živećemo, izgradićemo. I ujaci moji i majka i sve sestre su bile tu, i prebrojasmo ko fali, i oplakasmo starce i nejač koje voda odnese: ni tela im nema, i nikad ih ne nađosmo. Samo poslednja što se spusti, i hodi među nama – do kože mokra, uši i oči joj pune blata, i kosa u belo upletena, i koža plava. Sestra moja mala, što je spremili za ukop. Hodi među nama, gleda nas svakog, zaplače na kraju, kad je ni majka ne sme da uzme. Šta bi od nje? Ne znam, jer ne videh. Ni kako je voda od mrtvog žežekala probudi, ako je već zaspala sasvim, ne znam. Neko se uplašio, neko zgadio, a svi se povukli. Devojčica, ni četvrtu godinu nije napunila. Za majkom bi krenula, al’ neko reče: uzeće je! I majku joj ne dasmo. Što je od sela bilo živo, za brdo pređe. Gde je suvo, i gde nas ne pohode mrtvi.

Profile for Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Profile for emitor
Advertisement