Page 24

i pružila ruke prema kapsuli. Bledi prsti *** su zapalacali kroz uski prorez na staklu. „Srećan rođendan!“, oglasila se „MajSaši je zapelo u grlu, ali je onda ugledao ka“. cevi kroz koje su joj tečnosti ulazile u „Hvala.“ vene. Pred njime nije bio oživeli leš već Sa devojčicom u rukama Saša je pazio direktan prenos umiranja. Odmakao je da se mleko u šerpici ne pregreje. paket. Šištanje koje je iznedrila bilo je „Lepo ti stoji“, našalila se ona. bes i vapaj. Saši je ruka sama skliznu„Tebi bi stajalo još lepše.“ la u džep, izvadio je naforu i pružio joj. Okrenuo se i potrčao ka izlazu.

Žežekalo, pakosni Dragić Cvjetinović

Reč gasi neku pakosnu žeđ. U meni gori: kažem, pa mi lakše. Grlo steže, da prsne: reč–dve, da mogu dalje. Pa dalje, do sledeće muke. Otkud to, mislite li, da priča ublaži muku? A otkud to da sad i ona sve manje pomaže? Kako grlo stari, i muka je starija. Gorak je lek ova priča, što ste svi radi da je čujete. Šta li vas kopka? Zalud pitam, kad već govorim. Tu ste me čekali, prepredeni! Pa evo: Žeđ grla ništa je kad usahnu sve vode na brdu. I pod brdom, kad vode nema, već sve prah i zemlja mrtva. Sunce žuto, vazduh žut, lice brda žuto. Što je raslo – usahlo; što je blejalo, meketalo – pocrkalo. Kad sunce zagrize, popali travu, popali šumu, popali krovove: ni piti, ni jesti, ni živeti. Sestra mi mala umrla, a zemlja tvrda da je ne možemo sahraniti. I šta ćemo, ni majka nam ne može da zaplače, suve joj oči. „Čuješ“, stric će ocu, „čuješ: žežekalo se smeje. I ne mali ovaj za granom, nego deda njegov, za onim brdom. Onim preko, a ovde ga čujem. Krvnik, sve dok sunce žeže njemu je radost.“ 22

„Čujem!“, kažem ja, mada me niko nije pitao. Dete sam još, skočim i strica za ruku. „Hoćemo ga hvatati, žežekala pakosnog?“ A šta će čovek, nego se namrgodi, pa ocu i meni pokaže – „U lov, nego šta! Dosta nam se na nesreću smejao.“ Mali, pa ga čuješ, od jutra do večeri, kikoće se. A veliki tamo, huči kao reka (da teče reka, eh!). I reče još stric: „Svi mi pod brdom i oni po brdu skapavamo, a kad ko, kao seja tvoja jadna, da strada, žežekalo matori snagu dobije. Kakav je to stvor? Kao šaka veliki, ružan, a zube da mu vidiš, žute kao suša, i te nožice tanke, ko dve grančice mrtve. A mali njegovi – isti kô on, ali sitni su tako da ih niko nikad ne vidi. Kažu neki – premetnu se lako, u bubu ili pticu; čak su lagali trgovci da se kô čovek stvori.“ I krenemo, četvorica nas, otac i ja, i stric i sin mu mali, od mene malo postariji, svaki po štap naoštren, meni najmanjem kamen pljosnat dadu. „Ništa nam to neće“, kaže otac, „na silu ga ne možemo, nego na mudro, zamku ćemo napraviti za starog zlotvora.“

Profile for Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Profile for emitor
Advertisement