Page 20

pred njima kao pred nagradom i usudom, nekad davno, dok se sestre nisu okrenule jedna protiv druge, dok nisu jedna za drugom otišle da se više ne vrate, dok je Morana češće nudila duše devojačke noćnim duhovima nego dnevnim – kovani su medaljoni u kojima su se svi delovi mraka susticali i brujali. „Telo i moć“. Nekad davno, medaljon kao ovaj koji je, zaboravivši prošlost, uljuljkana u novi svet bez magije, prihvatila kao nadoknadu, pratio je senke i nebrojene su ga duše prihvatile i otvorile mu se i pustile senke da ih obuzmu. Ponekad se senke vrate nakon stotina noći po onu koja ih je poslala; ponekad putuju stotinama noći na onu koju će uzeti i iz koje će ustati. Više nije bilo ničeg sem tmine i usta Moraninih u mraku. Samo usta i zuba i širom otvorenih, nevidećih očiju. Ali senka je napravila istu grešku kao i Morana: zaboravila je prošlost i precenila sebe samu. Popustila je stisak pre nego što se uvukla u ženu. Polakomila se na samo obećanje nagrade. Morana zagrize u prazno i uhvati senku u zube. U ustima oseti crnilo nepostojeće krvi, lažnu taktilnost dima. Čuje krajevima usana bezglasni vrisak senke. Očima namiriše hladnoću i strah senke koja ne uspe da se otkine od njenih zuba. Morana stisne. Stisne iz sve snage. Stisne zube toliko da oseti sopstvenu krv kako iz desni škropi tminu. Kako curi i ostavlja trag krvave kože za sobom. Miris krvi je probudi. Kapne joj na ruku i otelotvori je. Senka se otimala i vrištala – svakim trenutkom sve jače – jedan zub se rasklima a potom padne na Moraninu podlakticu. Morana je krvavo lice sa rukom. Senka zaurla i pritisne. Pritisne grlo pod sobom. Pritisne usta da udavi. 18

„Predaj se. Padni. Tvoje telo. Daj. Moja si“. Morana kroz žitak dim podigne ruku do spečenog kruga kože gde je medaljon još pulsirao i prizivao. „Ne!“. Crno oko medaljona gladno se otvorilo. Nekada davno, Morana je i jače senke savladavala i potčinjavala. Medaljon se otvarao da prizove senku iz devojke u novu dušu, u dušu kralja ili ratnika koji će narode potčinjavati sebi. Nekada davno, njene sestre su odlučivale o hiljadama i stotinama hiljada ljudi putem jedne devojke i jednog medaljona. Ponekad su se senke vraćale da se odupru. Nijedna nije uspela. Morana ispljune krv preko senke. – Nestani – prošapće. Oseti vrisak u ušima, na telu kao led, u umu kao sveobuhvatnu prazninu. Oseti dubok drhtaj bestelesnog prisustva, strujanje vazduha kao da je nečije telo zaista projurilo pored nje, kao da je strah naterao nekoga ili nešto u beg. Ali senke nemaju tela dok ih ne ukradu za sebe; ako ne uspeju, vrište bezglasno i nepostojeća tela rasplinu se bez nade u povratak. Onda oseti potpunu tišinu. Morana udahne i tek tada shvati koliko joj pluća vape za vazduhom. Dim i krv bili su tako slatki u nagnječenom grlu. Kad je otvorila oči, Morana uoči krv na licu i grudima devojke pod sobom. Devojčine oči bile su prazne. Između njenih nogu zgusnuta krv i ostaci ploda kog nije bilo. Senka je nestala. Morana ustane. Ispljune još jedan zub. Ruke i noge su joj bridele, leđa krckala svakim korakom. Koža joj je smrdela na mrak. Prestara je. Prestara. Ali i dalje iseca neželjene stvari iz devojaka; i dalje noćne plodove predaje

Profile for Društvo ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić"

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Emitor 487  

zvanično glasilo društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda • broj 487 • jun 2015 • godina XXXV sadržaj i naručivanje: http:...

Profile for emitor
Advertisement