Page 1

Vaspitanje u predškolskoj ustanovi Pojam predškolskog vaspitanja treba shvatiti kao deo sveukupnih vaspitnih uticaja koji se ostvaruju od rođenja deteta do polaska u školu. Vaspitanje je pojam koji u sebi sadrži i obrazovne uticaje. U odnosu na vaspitne uticaje, vaspitanje treba shvatiti prvenstveno kao intencionalan i organizovan proces. Od prapočetaka čovekove društvenosti može se govoriti o predškolskom vaspitanju i obrazovanju s tim što je vrlo teško odrediti istorijsku epohu kada razlikujemo svrsishodnost i svesnu organizovanost ovog procesa. Kao stalna, istorijski uslovljena i društveno strukturisana delatnost ljudi, vaspitanje je značajna determinanta društvenog razvoja i individualne slobode. Posebna dimenzija predškolskog vaspitanja je u tome što jeste ono bitna determinanta čovekove osobenosti. Poznato je da učenici koji u školi startuju sa boljim predznanjem ovu prednost u pravilu održavaju tokom čitavog kasnijeg školovanja. Danas već možemo prepoznati nacije i zemlje koje su ostvarile značajnu startnu prednost u obrazovanju svojih građana tako što su dobro i efikasno organizovale predškolsko vaspitanje dece. Principi predškolskog vaspitanja proizilaze iz predmeta predškolske pedagogije. Ovi principi ne mogu ostati samo u okviru vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom, samo u okviru pripremanja, organizacije i realizacije programa u predškolskim ustanovama. Oni moraju zahvatiti i manje organizovane porodične uticaje, uticaje medija i vršnjačke igre kao i niz vaspitnih aspekata igrovnih aktivnosti koje deca izvode spontano i manje ili više organizovano. Polazeći od najhumanijih zahteva, od slobode i sreće kao vrhovnog principa, principe predškolskog vaspitanja možemo predstaviti u sljedećoj nomenklaturi (Suzić):1 1. princip optimalizacije razvoja detetovih potencijala, 2. princip igre i igrovnih aktivnosti, 3. princip nenasilne komunikacije, 4. princip spontanosti i organizovanosti, 5. princip primerenosti. Vaspitanje je formativni proces, kojim se bude i aktualizuju psihofizički potencijali deteta, podstiču i usmeravaju pozitivne tendencije koje se ispoljavaju u njegovom razvoju, zadovoljavaju dečje potrebe kao izvor razvojnih mogućnosti i stvaraju uslovi za što bolje i 1 Suzić N. (2006). Uvod u predškolsku pedagogiju i metodiku. XBS: Banja Luka.


uspešnije korišćenje ovih mogućnosti za postizanje sve viših nivoa u sposobnostima, proširivanje i usavršavanje iskustva, stvaranje osnove za izgrađivanje voljno-karakternih osobina, oplemenjivanje emocija i menjanje ponašanja deteta, odnosno, oformljavanje i razvijanje svih pozitivnih svojstava njegove ličnosti u pogledu fizičko-senzornog, emocionalno-socijalnog i umnog razvoja. Od procesa vaspitanja na ovom uzrastu neodvojiva je nega dece, kojom se održava njihova higijena i zadovoljavaju potrebe za snom, ishranom i boravkom na vazduhu, dok se interakcijom u procesu nege doprinosi socijalizaciji i opštem razvoju deteta.

Savremeno predškolsko vaspitanje i metodika Savremeno shvatanje predškolske ustanove određuje njenu specifičnu fizionomiju polazeći od osnovne namene ove ustanove da organizuje zajednički život male dece, ne ugledajući se ni na školu (kojoj nije slična zbog specifičnih osobina psihosocijalnog razvoja ove dece) ni na porodicu (od koje se razlikuje s obzirom na broj dece sličnog uzrasta koju okuplja). Njena osnovna vrednost je omogućavanje detetu da aktivno učestvuje u vaspitnoj grupi kao zajednici dece, u uslovima koji su prilagođeni njemu, njegovim mogućnostima, interesovanjima i razvojnim potrebama. Osim toga, predškolska ustanova se ne shvata kao mesto potpuno odvojeno od porodičnog života koje deca posećuju u određenim vremenskim intervalima da bi bila vaspitavana i obrazovana, niti se ovi procesi vezuju isključivo za ustanovu. Bez obzira u kojem će se pravcu kretati dečji razvoj i učenje, i koliko će saznanja koja će dete sticati postajati opšta i apstraktna, polazna tačka treba da bude porodični život dece i iskustva koja su stečena u neposrednoj okolini, odnosno, proces vaspitanja i obrazovanja treba da ima koren u životnom iskustvu deteta. Vaspitno-obrazovni proces se ne sme zatvoriti u zidove ustanove, niti ograničiti zadacima i sadržajima koje predviđa program, već treba da niče iz konkretnog dečjeg iskustva, ne odvajajući rad od igre, čin od misli i znanje od njegove konkretne primene u svakodnevnim životnim situacijama. Savremeno shvatanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja takođe se temelji na činjenici da se življenje sastoji od socijalnog iskustva, zbog čega je učenje deteta kao pojedinca neodvojivo od njegovih međusobnih odnosa sa odraslima, isto kao i sa vršnjacima i decom drugih uzrasta. Otuda se prilikom programiranja i planiranja vaspitno-obrazovnog rada i čitave delatnosti ustanove ne uzimaju u obzir samo potrebe i interesi


društva, ustanove, porodice, pa ni samog deteta, već i čitav kontekst u kome se ono razvija i uči, kao i svi ostali faktori razvoja, koji nisu manje uticajni i važni.

Osim toga, proces koji se odvija u predškolskim ustanovama se razmatra i kao sastavni deo šireg procesa vaspitanja i obrazovanja namenjenog svim uzrastima i u okviru svih mera koje se preduzimaju za poboljšanje života i rada u porodici, lokalnoj društvenoj sredini i čitavoj društvenoj zajednici.2 Savremena predškolska ustanova ima zadatak da deci obezbedi povoljnu društvenu i materijalnu sredinu sa svim potrebama, uslovima i podsticajima za razvoj bogatih, raznovrsnih i osmišljenih aktivnosti, kojima ona mogu da se predano bave koristeći svoje ukupne potencijale za razvoj sposobnosti. Smatra se da deci treba omogućiti, već na tim uzrastima, da se igraju, praktično, konstruktivno i stvaralački deluju, komuniciraju i sarađuju sa vršnjacima i odraslim osobama u ustanovi i van nje. Ustanova treba da predstavlja sredinu u kojoj se svako dete oseća sigurno i prihvaćeno da bi moglo bezbedno i relativno samostalno da ispituje svet oko sebe, stičući pozitivna iskustva koja će se izraziti kroz sklonost i sposobnost za aktivno učestvovanje u životu i radu zajednice dece i vaspitača, kakvu predstavlja vaspitna grupa. Ovo opšte aktiviranje deteta, i posebno, njegovo osposobljavanje za samostalno, ali i udruženo delovanje, kao i za društveni život, najvažnija je pedagoška funkcija predškolske ustanove.3 Promene u predškolskom vaspitanju u poslednjih deceniju-dve mogu se, iz sadašnje perspektive, okarakterisati kao vrlo dinamične. Naime, prihvaćena je konstruktivistička odnosno razvojno-humanistička paradigma kao osnova savremenih teorijskih shvatanja o predškolskom vaspitanju i iz nje su svedena odgovarajuća metodička rešenja za kohkretan vaspitno-obrazovni rad. Akcenat se stavlja na postupke samostalnog sticanja znanja i iskustava dece u podsticajnom okruženju i situacijama za učenje. Prednost se znatno daje metodama koje podstiču samostalnu aktivnost dece – otkrivačkoj i problemskoj. Konstruktivistička metodička paradigma je, pored ostalog, uticala i na izmene u koncepciji visokoškolske metodike, tim pre što su postojali brojni

2 Stojanović A. (2011). Samorefleksivnost vaspitača kao determinanta metodičkih inovacija u predškolskom vaspitanju. Inovacije u nastavi vol. 24, Časopis za savremenu nastavu, Učiteljski fakultet, Beograd. 3 Pravilnik o opštim osnovama predškolskog programa. Sl. glasnik RS - Prosvetni glasnik, br. 14/2006.


razlozi koji su ukazivali na potrebu kvalitetnijeg obrazovanja budućih vaspitača i spektra njihovih kompetencija. Prilagođavanje novim zahtevima modernog obrazovnog sistema nametalo je potrebu za osavremenjavanjem sistema i sadržaja njihovog obrazovanja na visokoškolskom nivou, sa ciljem povećanja efikasnosti vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom. Vodilo se računa o tome da je priprema budućih vapitača svakako i prilika za uvođenje metodičkih inovacija u predškolsko vaspitanje. U skladu sa tim, prihvaćeno je stanovište da studente, buduće vaspitače, tokom osnovnih studija treba pripremati za prihvatanje promena kao sastavnog dela pedagoške prakse, pružati im metodičke smernice razradom uputstava i orijentira za planiranje, sprovođenje, praćenje i evaluaciju vaspitno-obrazovnog rada, osvešćivati njihove načine razmišljanja, navikavati i da kritički procenjuju stavove, usvojene vrednosti, stil komunikacije.... Ciljevi savremene visoškolske nastave u kojoj učestvuju budući vaspitači danas se izražavaju zahtevima za participativnim obrazovanjem koje podrazumeva aktivno uključivanje studenata i izmenjenim ulogama njihovih predavača u nastavnom procesu. Došlo je i do promene u načinu rada na našim visokoškolskim ustanovama u pravcu intezivnije interakcije, istraživačkog rada, mentorskog vođenja, timskog rada, saradanja među studentima, rada na projektima, multidisciplinarne i interdisciplinarne razmene...Ovakvim pristupom prihvaćeno je stanovište da savremena metodika vaspitno-obrazovnog rada treba da ima razvojni karakter, treba da je karakteriše takva organizacija u kome će dete biti u što većoj meri aktivno, koja će uticati na razvoj saznajnih i opštih intelektualnih sposobnosti predškolske dece, sposobnosti sticanja novih znanja i njihove primene u novim situacijama, na razvoj samostalnog i stvaralačkog mišljenja itd. To podrazumeva aktivizaciju intelektualnih sposobnosti, pamćenje, mašte, apstraktnog rezonovanja i uključivanje emocionalnih i voljnih elemenata ličnosti deteta. Omogućava se svakom detetu da se razvija u skladu sa svojim potencijalom, sposobnostima, potrebama, sklonostima. U ovakvoj metodici nastoji se da deca sama konstruišu znanja, uče putem stvaranja znanja i pritom razvijaju divergentno mišljenje, susreću se sa novim pitanjima i pronalaze rešenja problema na koje nailaze. Kreativniji oblici učenja omogućuju da se realizuje i razvojna funkcija vrtića i učenja kao suštinskog faktora razvoja ličnosti deteta.


Predškolsko vaspitanje Pedagogija traži opšta i zajednička rešenja, ali nikada ne zanemaruje činjenicu da je vaspitanje u krajnjoj instanci individualizovani čin. Kad bi čak bilo i moguće da pedagogija predloži neka apsolutno važeća i univerzalna vaspitna sredstva i metode, njih bi bilo vrlo opasno primenjivati, jer bi vodili unificiranošću ili, njihovom konfekcioniranju i krajnjem smanjivanju ljudskih i stvaralačkih potencijala. Specifičnost pedagogije je da proučavajući vaspitnu pojavu u sadašnjem trenutku, uvek teži da odredi i predloži ponašanje za budućnost - kako voditi proces, kako predvideti postupke vaspitanika i vaspitača i elemente njihovog odnosa u procesu ostvarivanja cilja i zadataka vaspitanja, koji su uvek simbol budućnosti i oznaka budućeg (željenog) stanja. Reč „pedagogija", kojom označavamo nauku o vaspitanju u celini, nastala je od reči kojom je nazivano lice (najčešće učeni Grk) koje je brinulo o deci robovlasnika u Starom Rimu. Nastala je od dve grčke reči: ago, agein - voditi; pais, paidos - dečak; paiodagogus - onaj koji vodi dete. U početku je to bio učeniji rob, koji je u bukvalnom smislu reči vodio dete kod javnog učitelja, a kasnije lice koje je ostvarivalo celovitu brigu o razvoju i vaspitanju dece robovlasnika. Kako je vremenom, proces vaspitanja proširivan i na odrasle i ovi termini su se počeli odnositi na vaspitanje svih, u svim dobima i uzrastima. Pedagoška teorija treba da izvire iz prakse, ali ona je ta koja treba da bude ideja vodilja za jednu novu i bolju praksu vaspitanja. Bez dobre teorije, nema ni dobre prakse. Čvrsta povezanost pedagoške teorije i prakse je, upravo, dobra strana pedagoške nauke. Mnogi je zbog toga proglašavaju „veštinom", ne praveći razliku između praktičnog rada u vaspitanju i nauke, koja tu praktičnu delatnost proučava i unapređuje. Za konstruisanje predškolske pedagogije kao naučne discipline naročito je značajan doprinos M. Montesori koja je svoj, takođe originalan sistem predškolskog vaspitanja, temeljila na naučnim činjenicama do kojih je došla. Smatra se da intezvniji razvoj predškolske pedagogije


počinje tek pre nekoliko decenija kada se na njeno osamostaljivanje pored, diferenciranja pored same pedagoške nauke koja se razvijala, uticali i brojni drugi činioci. Pre svega naglo je poraslo interesovanje za dete, za njegovo sazrevanje, rast i razvoj, vaspitanje i obrazovanje, kao i za probleme koje u toku ovih procesa ono nailazi. Zahvaljujući otkriću velikih razvojnih potencijala shvaćen je značaj ovog perioda na razvoj čovekove ličnostisocioemocionalni, kao i fizički i intelektualni. Kao posledica toga nastaje dečija psihologija, dečija psihijatrija i pedijatrija, a među pedagoškim disciplinama – predškolska pedagogija. Potrebu za konstruisanjem jedne posebne discipline koja će se baviti vaspitanjem i obrazovanjem dece pre polaska u školu uslovili su i razvoj mreže predškolskih ustanova kao i donekle, izmenjena uloga porodice u vaspitanju. Kao najopštija definicija pedagogije prihvaćeno je određenje da je to nauka o vaspitanju. Predškolska pedagogija je jedna od pomoćnih disciplina ove

nauke.

Ona

se

bavi

prikupljanjem,

opisivanjem,

kritičkim

preispitivanjem

i

sistematizovanjem činjenica o pojavama u oblasti vaspitanja dece ranog uzrasta i faktorima koji posredno i neposredno utiču na njihov razvoj od rođenja do polaska u školu. U nekim definicijama predškolske pedagogije nalazimo ograničenje njenog predmeta na dva konteksta: institucionalni i porodični. Predškolska pedagogija je pedagoška disciplina koja se bavi proučavanjem vaspitanja i obrazovanja dece predškolskog uzrasta u institucionalnom i porodičnom kontekstu. Najopštiju i najmanje spornu definiciju ove discipline možemo sažeti u formulaciji da je predškolska pedagogija disciplina pedagogije koja se bavi proučavanjem specifičnosti vaspitanja, vaspitnim uticajima, igrom i igrovnim aktivnostima dece od njihovog rođenja do polaska u školu. Predškolska pedagogija razvija vlastiti sistem integralnih pojmovnih kategorija kojima se predškolsko vaspitanje preciznije opisuje, bolje razume i efikasnije istražuje. Konzistentan sistem tih pojmova pomaže izvođenju različitih teoretskih polazišta u vaspitanju, a spoznaje i dometi ovih teorija imaju težnju da razviju jednu sveobuhvatnu i kompleksnu teoriju predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Kao što je za pedagogiju kao nauku važno da precizno definiše pojmove vaspitanja i obrazovanja, za predškolsku pedagogiju važno je da definiše igru i da je razlikuje od igrovnih aktivnosti kao značajnog aspekta ranog učenja i razvoja deteta. Naime, igrom i igrovnim aktivnostima dete uči organizovano i spontano. Igru možemo definisati kao aktivan poduhvat jedne ili više osoba ograničen pravilima date igre, vremenom i manje ili više jasnim ciljem ili ishodom igranja. Za razliku od igara,


igrovne aktivnosti nisu ograničene strogim pravilima, stabilnošću i strogom tematskom vezanošću za cilj; to su aktivnosti jedne ili više osoba tematski orijentisane u okviru nestabilnih pravila i ishoda, koordinisane tematskom usmerenošću ka cilju koji nije precizno određen. Budući da se bavi vaspitanjem kao namerom i svrsishodnom delatnošću određenom normama u skladu sa kojima se utiče na dečiji razvoj predškolska pedagogija se ubraja u razvojnonormativne naučne discipline za razliku od niza prirodnih nauka koje utvrđujući uzročno posledične veze među pojavama radi njihovog tumačenja nauke o čoveku, među kojim je i pedagogija, su specifične jer utiču na ponašanje ljudi. Zbog toga se ona ne zaustavlja na deskripciji već uzima u obzir težnje smisao i svrhu pojava koje proučava kao i načine na koje se može na njih uticati kako bi se odvijale u željenom pravcu, to podrazumeva planski i sistematski uticaj na vaspitne pojave uzimajući u obzir utvrđene istine kao i predviđene posledice ovog delovanja, uz preuzimanje svog dela odgovornosti kada su one u pitanju. Ova operativnost se postiže na taj način što se u pedagogiji postavljaju zahtevi u obliku principa i pravila koje treba uvažavati tokom vaspitnog rada, uz razradu i konkretizaciju specifičnih ciljeva vaspitanja dece ranog uzrasta u skladu sa opštim ciljevima postavljenim u pedagogiji i filozofiji. Predškolska pedagogija se stara o prenošenju naučnih saznanja i dostignuća u praksi prateći rezultate koji se u njoj postižu, što joj obezbeđuje povratnu informaciju za unošenje korekcija i dalje unapređivanje teorije i prakse predškolskog vaspitanja. Radi unapređivanja vaspitne prakse u okviru predškolske pedagogije proučavaju se i uopštavaju pozitivna iskustva, uočavaju problemi i predlažu njihova rešenja, razrađuju strategije delovanja kao i sitemi sadržaja, metoda i sredstava za menjanje postojeće prakse u skladu sa dečijim razvojnim potrebama i društveno-kulturnim kontekstom. Naročito je važno da se prouče norme, vrednosti i tradicije koje deluju u životu određene sredine koje sa socialnim, nacionalnim i kulturnim obeležjima na čijoj sveukupnosti treba da se zasniva vaspitanje.

Predškolska pedagogija treba da je kritična kako prema predmetu svog proučavanja, tako i prema sebi, inače neće biti u stanju da otkriva celovite istine. Zbog toga treba da kritički preispituje pomenute osnove proučava pedagošku praksu. Predškolska pedagogija treba da ulazi u interdisciplinarne odnose sa drugim pedagoškim disciplinama i disciplinama drugih nauka preuzimajući kritički, ispitujući, ocenjujući i asimilujući teoriske postavke, naučne činjenice,


hipoteze i probleme pružajući im na odgovarajući način sopstveni doprinos. Zadatak predškolske pedagogije se sastoji u tome da pomenuta saznanja prati, prikuplja, analizira, sistematizuje, uopštava i interpretira iz pedagoškog ugla, kao i da ih sintezuje povezujući ih na taj način u kvalitativno nove celine.

Vaspitanje u predškolskoj ustanovi  
Vaspitanje u predškolskoj ustanovi  

Neke osnovne teorije o predškolskom vaspitanju i obrazovanju.

Advertisement