Page 1


Naziv originala: Nora Roberts THE WITNESS


Elizabet

Silna usamljenost i silno neznanje trnje su na stazi detinjstva. Oliv Ĺ rajner


1

JUN 2000. Kratkotrajni tinejdžerski bunt Elizabet Fič započeo je senzualno crnim l’orealom, parom makaza i lažnom ličnom kartom. A završio se u krvi. Punih šesnaest godina, osam meseci i dvadeset jedan dan ona je poslušno sledila majčine savete. Doktorka Suzan L. Fič izdavala je direktive, ne puka naređenja. Elizabet se pridržavala rasporeda koje je njena majka napravila, jela obroke koje je sastavio njen nutricionista, a pripremala njena kuvarica, nosila odeću koju joj je odabrala majčina lična asistentkinja za kupovinu. Doktorka Suzan L. Fič odevala se konzervativno, kako je i priličilo - prema njenom mišljenju - načelnici hirurškog odeljenja Memorijalne bolnice „Silva“ u Čikagu. Od svoje kćeri nije očekivala ništa manje i starala se da tako i bude. Elizabet je marljivo učila, prihvatala je akademske programe koje joj je majka birala i savladavala ih sa odličnim uspehom. Na jesen će se vratiti na Harvard da upiše medicinu. Da bi mogla da postane lekarka, kao i njena majka; hirurg, kao i njena majka. Elizabet - nikada Liz ili Lizi ili Bet - tečno je govorila španski, francuski, italijanski, umela je da se sporazumeva na ruskom, a poznavala je i osnove japanskog jezika. Svirala je i klavir i violinu. Posetila je i Evropu i Afriku. Umela je da navede sve kosti, nerve i mišiće u ljudskom telu i umela je da po sećanju odsvira Šopenov koncert za klavir - i br. 1 i br. 2. Nikada nije izašla s momkom, niti je ikada poljubila mladića. Nikada nije s drugaricama obilazila tržne centre, nikada nije prespavala kod drugarice niti se kikotala s njima uz picu i sladoled. Bila je, sa šesnaest godina, osam meseci i dvadeset jednim danom, proizvod majčinog besprekornog i precizno sprovedenog plana. To će se uskoro promeniti. Posmatrala je majku kako se pakuje. Suzan je, raskošne smeđe kose već smotane u karakterističnu francusku punđu, uredno spakovala još jedno odelo u zaštitnu navlaku torbe za odela, a zatim proverila odštampani raspored svakog dana konferencije podeljen na zasebna poglavlja. Za svaki dan je imala pripremljen tabelarni prikaz svakog događaja na konferenciji, svakog zakazanog i predviđenog sastanka i obroka, zajedno sa odećom koju je odabrala za tu priliku, cipelama, tašnom i modnim detaljima. Firmirana odela i italijanske cipele, razume se, pomislila je Elizabet. Čovek mora da nosi dobre krojeve i kvalitetne materijale. Ali među crnim, sivim i bež tonovima nije bilo nijedne upadljive ili jarke boje. Pitala se kako je moguće da je njena majka toliko lepa, a da namerno nosi zagasitu odeću.


Nakon dva ubrzana semestra na koledžu, Elizabet je pomislila da je - možda - počela da razvija lični stil. I usudila se da u Kembridžu kupi farmerke i duks s kapuljačom i cipele sa masivnom petom. Kešom, da se na računu kreditne kartice ne bi videlo šta je kupila, u slučaju da njena majka, ili računovođa njene majke, odluči da proveri račune i upita je za kupljene predmete, koji su se trenutno nalazili sakriveni u njenoj sobi. Osećala se kao sasvim druga osoba kada je nosila tu odeću, toliko se drugačije osećala da je ušla u Mekdonalds i po prvi put u životu poručila big mek, veliku porciju krompirića i čokoladni šejk. Toliko je zadovoljstvo osetila da je morala da ode u toalet, zatvori se u kabinu i malo plače. Tog dana je posejano seme bunta, pretpostavljala je, a možda je ono oduvek bilo u njoj, samo je bilo uspavano, i sada su ga mast i so probudile. Ali osećala ga je, sada ga je bukvalno osećala kako klija u njenom stomaku. „Tvoji planovi su se izmenili, majko. To ne znači da i moji moraju da se menjaju.“ Suzan je pažljivo i precizno spustila torbicu s cipelama u pulman torbu i pažljivo namestila lepim i veštim rukama hirurga sa savršeno izmanikiranim noktima. Kao i uvek, bio je to francuski manikir, ni na noktima nije bilo boje. „Elizabet.“ Glas joj je bio uglađen i smiren kao i njena garderoba. „Morala sam da uložim značajan napor da izmenim raspored i uspem da te ubacim u letnji program ovog polugodišta. Završićeš sve što je potrebno da bi se upisala na medicinski fakultet na Harvardu čitav semestar pre roka.“ I sama pomisao na ovo izazivala je Elizabet bolove u stomaku. „Obećala si mi tri nedelje odmora, uključujući ovu narednu nedelju u Njujorku.“ „A obećanja nekada moramo i prekršiti. Da mi naredna nedelja nije slobodna, ne bih mogla da odem na konferenciju umesto doktora Duseckog.“ „Mogla si odbiti.“ „To bi bilo sebično i neprofesionalno.“ Suzan je prešla rukom preko sakoa koji je spustila u torbu i okrenula se da pogleda svoj spisak. „Sasvim sigurno si dovoljno zrela da shvatiš da je posao važniji od zadovoljstva i dokolice.“ „Ako sam dovoljno zrela da to shvatim, zašto nisam dovoljno zrela da sama donosim odluke? Želim da se odmorim. Potrebno mi je.“ Suzan jedva da je pogledala kćer. „Devojci u tvojim godinama, sa tvojom fizičkom spremom i oštroumnošću teško da je potreban odmor od učenja i svakodnevnih aktivnosti. A i gospođa Lejn je već otišla na dvonedeljno krstarenje i teško da mogu da tražim da odloži svoj odmor. Nema ko da ti kuva i sprema kuću.“ „Mogu i sama da pripremam obroke i spremam kuću.“ „Elizabet.“ Pošlo joj je za rukom da u isto vreme zvuči i odsečno i napaćeno. „Rešeno je.“ „A ja se ništa ne pitam? Šta je sa razvijanjem samostalnosti, šta je sa odgovornošću?“


„Samostalnost se stiče postepeno, kao i odgovornost i pravo na slobodu izbora. Još uvek ti je potrebno da te neko usmerava i savetuje. Poslala sam ti mejlom ažuriran raspored za narednu nedelju, a paket sa svim informacijama o programu ti je na stolu. Postaraj se da se lično zahvališ doktoru Frisku što ti je pronašao mesto u letnjem semestru.“ Dok je pričala, zatvorila je torbu za odela, a zatim i manju pulman torbu. Prišla je komodi da proveri frizuru i karmin. „Uopšte me ne slušaš.“ Suzan je u ogledalu pogledala kćerku. Po prvi put se, otkako je ušla u sobu, pomislila je Elizabet, njena majka potrudila da je pogleda. „Naravno da te slušam. Vrlo sam jasno čula sve što si rekla.“ „Slušati i čuti nije isto.“ „To možda i jeste istina, Elizabet, ali o ovome smo već razgovarale.“ „Nije to bio razgovor, već presuda.“ Suzan na trenutak stisnu usne, bio je to jedini znak ljutnje. Kada se okrenula, plave oči su joj bile hladne i smirene. „Žao mi je što se tako osećaš. Kao tvoja majka, moram činiti ono što smatram da je za tebe najbolje.“ „Ono što je za mene najbolje je, po tvom mišljenju, da radim, budem, kažem, mislim, činim, želim i postanem upravo ono što si rešila da ću postati još i pre nego što si svoju jajnu ćeliju oplodila pažljivo odabranom spermom.“ Čula je sebe kako viče, ali nije mogla da kontroliše glas, osećala je vreli žar suza u očima, ali nije mogla da ih zaustavi. „Ne želim više da budem tvoj eksperiment, umorna sam. Umorna sam od toga što mi je svaki minut svakog dana organizovan, unapred određen i osmišljen tako da zadovoljava tvoja očekivanja. Želim sama da donosim odluke, da sama kupujem odeću, da čitam knjige koje se meni čitaju. Želim da živim svoj život, ne tvoj.“ Suzan podiže obrve u izrazu blagog interesovanja. „Pa, tvoj stav i ne iznenađuje s obzirom na tvoje godine, ali odabrala si veoma neprimeren trenutak da se inatiš i prepireš.“ „Izvini. Nije bilo planirano.“ „I sarkazam je karakterističan za tvoj uzrast, ali ti ne pristaje.“ Suzan je otvorila aktovku i proverila sadržaj. „O svemu ovome ćemo razgovarati kada se vratim. Zakazaću ti termin kod doktora Rristoa.“ „Nije mi potrebna terapija! Potrebna mi je majka koja sluša šta joj govorim. Kojoj nije svako sranje važnije od mene i kojoj je stalo do toga kako se osećam.“ „Takav jezik samo pokazuje nedostatak zrelosti i intelekta.“ Elizabet se razbesnela, podigla je ruke i počela da hoda po sobi. Ako ne može da bude smirena i razborita kao njena majka, ponašaće se divlje. „Sranje! Sranje! Sranje!“


„A ponavljanje teško da poboljšava stvari. Imaš ostatak vikenda da razmisliš o svom ponašanju. Obroci su ti u frižideru ili u zamrzivaču i svi su obeleženi. Spisak stvari koje moraš da spakuješ nalazi se na tvom stolu. Javi se gospođi Vi na univerzitetu u osam sati u ponedeljak ujutro. Učestvovanje u ovom programu obezbediće ti naredne jeseni mesto na medicinskom fakultetu na Harvardu. A sada, molim te, odnesi moju torbu za odela u prizemlje. Automobil samo što nije stigao.“ O, ono seme je klijalo, probijalo je uzoranu zemlju i bolno se guralo ka svetlosti dana. Prvi put u životu Elizabet je pogledala majku pravo u oči i rekla: „Neću.“ Okrenula se, odmarširala i tresnula vratima svoje spavaće sobe. Bacila se na krevet i očima zamagljenim od suza zagledala se u tavanicu. I čekala. Za koji tren, za koji tren, govorila je sebi. Njena majka će ući i zahtevati izvinjenje i poslušnost. A Elizabet će joj i jedno i drugo uskratiti. Posvađaće se, upustiće se u pravu svađu, sa pretnjama kaznom i posledicama. Možda će čak i vikati jedna na drugu. Možda će je, ako počnu da viču, majka konačno čuti. I možda će, ako budu vikale, moći da joj kaže sve ono što joj se uvuklo u misli u poslednjih godinu dana. Ono što je mislila da oduvek čuči u njoj. Ne želi da bude lekarka. Ne želi da provodi svaki trenutak svog života poštujući nečiji raspored i ne želi da skriva glupe farmerke zato što nisu u skladu sa pravilima oblačenja njene majke. Želela je da ima prijatelje, a ne odobrene sastanke socijalizacije. Želela je da sluša muziku koju slušaju devojke njenih godina. Želela je da zna o čemu su šaputale i pričale i čemu su se smejale dok je ona bila isključena iz tog sveta. Nije želela da bude genije ni čudo od deteta. Želela je da bude normalna. Samo je želela da bude kao svi ostali. Obrisala je suze, sklupčala se i zagledala se u vrata. Za koji tren, ponovo je pomislila. Za koji tren. Njena majka mora da je ljuta. Sigurno će doći ovamo da učvrsti svoj autoritet. Sigurno. „Molim te“, promrmljala je Elizabet dok su se sekunde pretvarale u minute. „Nemoj me terati da opet popustim. Molim te, molim te, ne teraj me da odustanem.“ Voli me dovoljno. Samo ovaj put. Ali minuti su se nizali i Elizabet je ustala s kreveta. Znala je da je strpljenje najsnažnije oružje njene majke. Strpljenje i nepopustljivi osećaj da je uvek u pravu prosto su drobili sve njene neprijatelje. A njena kćer svakako nije tome bila dorasla. Poraženo je izašla iz sobe i krenula prema sobi svoje majke. U njoj više nije bilo torbe za odela, aktovke i male pulman torbe s točkićima. Još dok se spuštala u prizemlje znala je da je njena majka otišla. „Ostavila me je. Prosto je otišla.“ Osvrnula se po lepoj, urednoj dnevnoj sobi. Sve je bilo savršeno - tkanine, boje, umetnička dela, razmeštaj. Antikviteti koji su se u porodici Fičovih generacijama prenosili s kolena na koleno - sve je bilo suzdržano otmeno.


Prazno. Ništa se nije promenilo, shvatila je. I ništa se neće ni promeniti. „Onda ću se promeniti ja.“ Nije dozvolila sebi da razmišlja, da sumnja ili da se premišlja. Odmarširala je na sprat i zgrabila makaze sa radnog stola. U kupatilu se zagledala u svoj odraz u ogledalu - boju kože i kose koje je nasledila sa očeve strane - kestenjastu kosu, gustu kao što je bila majčina, ali bez nežnih, lepih talasa. Majčine visoke oštre jagodice, duboko usađene zelene oči, bleda koža i široka usta biološkog oca - ma ko on bio. Fizički je privlačna, pomislila je, zato što joj je takva DNK i jer njena majka ne bi prihvatila ništa manje od toga. Ali nije bila lepa, nije bila zapanjujuće lepa kao Suzan. A to je, pretpostavljala je, bilo nešto što čak ni njena majka nije mogla da izmeni. „Nakaza.“ Elizabet je prislonila dlan na ogledalo, mrzela je ono što vidi. „Nakaza si. Ali od sada nećeš više biti kukavica.“ Udahnula je i podigla pramen kose koja joj je padala do ramena i odsekla ga. Sa svakim pokretom makaza osećala je sve veću moć. Odsečene pramenove puštala je da padnu na pod. Dok je škljocala makazama i sekla kosu, u glavi joj se stvorila slika. Skupila je oči, iskrenula glavu i usporila. U pitanju je čista geometrija, odlučila je - i fizika. Akcija i reakcija. Teret - stvarni i metaforički, pomislila je - prosto je spao s nje. Devojka u ogledalu izgledala je lakše. Oči su joj izgledale veće, a lice joj nije bilo ni mršavo ni ispijeno. Izgledala je... novo, zaključila je Elizabet. Pažljivo je odložila makaze i, shvativši da ubrzano diše, svesno pokušala da umiri dah. Tako kratko. Podigla je ruku do ogoljenog vrata i ušiju, pa prešla preko šiški koje je odsekla. Suviše je ravnomerno ošišano, zaključila je. Uzela je makazice za manikir i okušala se u oblikovanju frizure. Nije bilo loše. Nije bilo ni naročito dobro, priznala je, ali bilo je drugačije. A to je i želela da postigne. Izgledala je, i osećala se, drugačije. Ali nije još završila. Ostavljajući kosu na podu, otišla je u spavaću sobu, presvukla se u odeću koju je skrivala. Bili su joj potrebni preparati - tako su to devojke zvale. Preparati za negu kose. I šminka. I još odeće. Morala je da ode do tržnog centra. Ponesena adrenalinom, otišla je u majčinu radnu sobu, uzela rezervne ključeve njenog automobila. Srce joj je divljalo od uzbuđenja dok je žurno išla prema garaži. Sela je za volan i na trenutak sklopila oči. „Krećemo“, rekla je tiho, zatim pritisnula na daljinskom upravljaču dugme za otvaranje vrata garaže i krenula automobilom unazad.


Otišla je da joj probuše uši. Činilo joj se to kao odvažan, premda pomalo bolan potez, i slagao se sa farbom za kosu koju je uzela sa police nakon dugačkog pažljivog proučavanja i rasprave sa samom sobom. Kupila je vosak za kosu, jer je videla da ga devojke na koledžu koriste i pomislila je da bi mogla i ona sebi da napravi takvu frizuru. Manje-više. Kupila je šminku za dvesta dolara, jer nije bila sigurna šta bi trebalo da kupi. A zatim je morala da sedne jer su joj kolena klecala. Ali nije još završila, podsetila je sebe dok je gledala skupine tinejdžera, grupe žena, porodice i prolaznike. Samo mora da se sabere i reorganizuje. Bila joj je potrebna odeća, ali nije imala nikakav plan, spisak, ni podsetnik. Impulsivna kupovina bila je uzbudljiva, ali i iscrpljujuća. Gnev koji ju je do sada vodio izazvao joj je blagu glavobolju, a i ušne resice su joj blago pulsirale. Logična i razumna stvar bila bi da ode kući i malo prilegne. A zatim da isplanira i da sastavi spisak stvari koje bi trebalo da kupi. Ali to je bila stara Elizabet. Ova će se samo malo odmoriti i doći do daha. Problem s kojim se sada suočila je taj što nije bila u potpunosti sigurna u koje prodavnice bi trebalo da uđe. Bilo ih je strašno mnogo, a svi izlozi bili su krcati, pa je rešila da cunja naokolo i posmatra devojke svojih godina. Ići će tamo kuda one budu išle. Uzela je kese u ruke i ustala - i naletela na nekoga. „Izvini“, zaustila je, a onda prepoznala devojku. „O, Džuli.“ „Aha.“ Plavuša ravne, savršene kose, sa očima boje topljene čokolade, zbunjeno je pogledala Elizabet. „Poznajemo li se?“ „Verovatno se ne poznajemo. Išle smo zajedno u školu. Ja sam ti bila učenikpredavač na času španskog. Elizabet Fič.“ „Elizabet, naravno. Genijalka.“ Džuli ju je pogledala mrzovoljno, iskosa. „Izgledaš drugačije.“ „O, samo sam...“ Postiđena, Elizabet podiže ruku do kose. „Skratila sam kosu.“ „Odlično. Mislila sam da si se odselila ili tako nešto.“ „Otišla sam na koledž. Vratila sam se kući preko leta.“ „O, da, ti si završila školu ranije. Čudno.“ „Pretpostavljam da jeste. Hoćeš li ti na koledž naredne jeseni?“ „Trebalo bi da idem na Braun.“ „To je odlična škola.“ „Dobro. Pa...“ „Da li si krenula u kupovinu?“ „Nemam ni prebijene pare.“ Džuli je slegla ramenima - a Elizabet pogleda njenu odeću - pripijene farmerke nisko na kukovima, pripijenu majicu koja otkriva stomak, preterano veliku tašnu preko ramena i sandale sa punom petom.


„Došla sam u tržni centar da se vidim sa momkom - bivšim momkom, jer sam raskinula s njim.“ „Žao mi je.“ „Nek se nosi. Radi u Gepu. Trebalo je da večeras izađemo, a sada kaže da mora da radi do deset, a posle posla bi da visi sa ekipom. Prekipelo mi je pa sam ga šutnula.“ Elizabet je zaustila da kaže da ga ne bi trebalo kažnjavati što poštuje obaveze, ali Džuli je nastavila da priča - i palo joj je na pamet da joj ova devojka otkako se poznaju nije uputila više od desetak reči. „Tako da idem do Tifani da vidim da li želi da se druži, jer sada nemam momka preko leta. To je baš truba. Pretpostavljam da se ti družiš s momcima s koledža.“ Džuli ju je zamišljeno pogledala. „Ideš na zabave u kuće bratstva, na žurke na kojima se toči pivo i takve stvari.“ „Pa... Na Harvardu ima mnogo muškaraca.“ „Harvard.“ Džuli zakoluta očima. „Da nije neki od njih u Čikagu preko leta?“ „Ne bih znala.“ „To mi treba, tip s koledža. Kome treba luzer koji radi u tržnom centru? Potreban mi je neko ko ume da se zabavlja, ko može da me vodi na razna mesta i kupuje mi alkohol. Ali teško da takvog možeš naći ako ne zalaziš u klubove. Tamo oni izlaze. Samo moram nekako da se dokopam nekog lažnog dokumenta.“ „Mogu ja da ti nabavim.“ Čim je izgovorila, zapitala se odakle su izletele ove reči. Ali ju je Džuli zgrabila za ruku i nasmešila joj se kao da su drugarice. „Ne zajebavaš?“ „Ne. Zapravo i nije toliko teško napraviti lažni identifikacioni dokument ako imaš pravi alat. Potreban ti je obrazac, fotografija, aparat za plastificiranje i folija i fotošop.“ „Prava si genijalka. Šta je potrebno da ja uradim da bi mi ti napravila lažnu ličnu kartu pomoću koje ću uspeti da uđem u neki klub?“ „Kao što sam rekla, potreban je obrazac...“ „Ne, bože. Šta želiš zauzvrat?“ „Ja...“ Pogađa se, shvatila je Elizabet. Trampa. „Moram da kupim odeću, ali ne znam šta bi trebalo da kupim. Potrebna mi je pomoć.“ „Drugarica za kupovinu?“ „Tako je. Neko ko zna. Znaš već.“ Pogled joj više nije bio mrzovoljan, a u glasu joj više nije odzvanjala dosada, prosto je sinula. „E za to sam ja genijalka. A ako ti pomognem da napraviš nekoliko odevnih kombinacija, napravićeš mi lažnu ličnu kartu?“ „Hoću. A želim i da idem s tobom u klub. Tako da će mi i za to biti potrebna odgovarajuća odeća.“


„Ti? Da ideš u klubove? Promenila si ti više od frizure, Liz.“ Liz. Sada je Liz. „Biće mi potrebna fotografija i malo vremena da napravim identifikacione dokumente. Ali mogu da ih završim do sutra. U koji klub ćemo ići?“ „Možemo baš i u najpopularniji. Depo 12. Bred Pit je išao tamo kada je bio u gradu.“ „Poznaješ li ga?“ „Kamo sreće. U redu, hajdemo u kupovinu.“ Zavrtelo joj se u glavi, ne samo od načina na koji ju je Džuli vodila u radnje i uzimala odeću sa vešalica, i ne gledajući je propisno, već od same pomisli na sve ovo. Drugarica ide s njom u kupovinu, umesto da joj drugi bira ono što smatra primerenim i što očekuje da ona pristane da nosi. Neko ko nasumično uzima stvari i priča o tome kako će izgledati zanosno, ili kul, čak i seksi. Niko nikada nije Elizabet rekao da bi mogla da izgleda seksi. Zatvorila se u garderobu sa čitavom dugom boja, morem šljokica, sjajem metala, pa je morala da spusti glavu između kolena. Sve se dešavalo suviše brzo. Kao da ju je uhvatio cunami. Talas ju je prosto odneo. Prsti su joj podrhtavali dok je skidala garderobu i pažljivo je savijala, a zatim se zagledala u komade odeće u skučenoj prostoriji. Šta da obuče? Šta sa čim ide? Kako da zna? „Pronašla sam najneverovatniju haljinu!“ Džuli je, i ne pokucavši, otvorila vrata kabine i uletela. Elizabet je instinktivno stavila ruku preko grudi. „Zar još ništa nisi isprobala?“ „Nisam bila sigurna odakle da krenem.“ „Kreni od najboljeg.“ Gurnula joj je haljinu u ruke. Po dužini je više ličila na tuniku, pomislila je Elizabet, bila je jarkocrvene boje i nabrana sa strane. A kao žilet tanke bretele svetlucale su srebrom. „Sa čim se nosi?“ „S vrtoglavim cipelama. Ne, najpre skini brus. Ne možeš nositi brus s takvom haljinom. Imaš baš lepo telo“, primetila je Džuli. „Genetski sam za to predodređena, a kondiciju i zdravlje održavam redovnim dnevnim vežbama.“ „Razumela.“ A nago - ili gotovo nago - ljudsko telo je sasvim prirodna stvar, podsetila se Elizabet. Samo koža, mišići, kosti i nervi. Spustila je brushalter na uredno savijenu odeću, a zatim se uvukla u haljinu. „Baš je kratka“, zaustila je. „Otarasi se tih bapskih gaća i kupi tange. To je definitivno haljina za izlazak u klub.“


Elizabet je udahnula i okrenula se prema trostrukom ogledalu. „O.“ Ko je to? Ko je ta devojka u kratkoj crvenoj haljini? „Izgledam...“ „Fenomenalno“, izjavila je Džuli, a Elizabet vide na svom licu široki osmeh. „Fenomenalno.“ Kupila je haljinu i još dve druge. I suknje. I majice koje su padale do struka i farmerke koje su se nosile ispod struka. Kupila je tange. A cunami talas ju je odneo i do cipela sa srebrnom potpeticom u kojima će morati da nauči da hoda. I smejala se, kao i svaka obična devojka koja je sa drugaricom došla u kupovinu u tržni centar. Kupila je digitalni foto-aparat, zatim posmatrala Džuli kako se šminka u kupatilu. Fotografisala je Džuli nekoliko puta naspram blede pozadine vrata kabine u toaletu. „To će upaliti?“ „Hoće. Udesiću sve. Koliko bi godina trebalo da imaš? Mislim da je najbolje da se držimo zakonske granice, da ne preterujemo. Mogu da upotrebim sve podatke iz tvoje važeće vozačke dozvole i samo da promenim godinu rođenja.“ „Da li si ovo već radila?“ „Eksperimentisala sam. Proučavala sam prevare sa krađama identiteta, sajber-kriminal. Zanimljivo je, volela bih da...“ „Šta?“ „Volela bih da ozbiljnije da proučim sajber-kriminal i njegovu prevenciju, i istražni postupak. Volela bih da radim za FBI.“ „Ne seri. Kao Dejna Skali.“ „Ne znam ko je ona.“ „Dosije X, Liz. Zar ne gledaš TV?“ „Gledanje popularnih i komercijalnih televizijskih emisija mi je ograničeno na sat vremena nedeljno.“ Džuli je zakolutala krupnim očima boje čokolade. „Koliko imaš godina, šest? Bože.“ „Moja majka ima vrlo izričite zahteve.“ „Na koledžu si, zaboga. Gledaj ono što želiš. Kako bilo, doći ću do tebe sutra uveče. Može u devet? Pozvaćemo taksi. Ali želim da me nazoveš kada napraviš dokumente, u redu?“ „U redu.“ „Znaš šta, raskid s Derilom mi je najbolji potez u životu. Da ga nije bilo, sve bih ovo propustila. Zabavićemo se, Liz.“ Džuli je, smejući se, na brzinu zanjihala


kukovima u ženskom toaletu. „I to ozbiljno. Sada moram da idem. Devet sati. Nemoj me izneveriti.“ „Neću.“ Rumena od uzbuđenja, Elizabet je odnela sve kese do automobila. Sada je znala o čemu razgovaraju devojke u tržnom centru. O momcima. I seksu. Džuli i Deril su se kresnuli. O odeći. Muzici. Zadala je sebi spisak umetnika koje mora da istraži. O televizijskim i filmskim glumcima. Drugim devojkama. O odeći drugih devojaka. S kim su se druge devojke kresnule. Pa opet o momcima. Bila je svesna da su teme i rasprave bile društvena i generacijska opšta mesta. Ali ona je iz svega toga do danas bila isključena. I činilo joj se da se dopala Džuli, bar malo. Možda će početi da se druže. Možda će se družiti i sa Džulinom drugaricom Tifani - koja se kresnula sa Majkom Doberom kada je došao kući na prolećni raspust. Poznavala je Majka Dobera, išla je s njim na neka predavanja. A jednom joj je čak poslao i poruku. Ili je to bila poruka koju je trebalo da prosledi nekom drugom, ali i to je bilo nešto. Kontakt. Kada je stigla kući, stavila je sve kese na krevet. Ovog puta je sve stavila na vidno mesto. I skloniće sve što joj se ne dopada - što je bilo gotovo sve što je posedovala - i poslati Crvenom krstu. I gledaće Dosije X ako to želi, i slušaće Kristinu Agileru i ’N Sync i Destinys Child. I promeniće fakultet. Na ovu pomisao srce joj se pope u grlo. Studiraće ono što želi. A kada dobije diplomu iz kriminologije i informatičkih tehnologija, prijaviće se za posao u FBIju. Sve se danas promenilo. Odlučno je izvukla farbu za kosu. U kupatilu je sve pripremila i sprovela preporučeni test da proveri je li alergična. Dok je čekala da vidi reakciju, počistila je odsečenu kosu, pa ispraznila orman i komodu i u njih uredno složila novu odeću. Ogladnela je, pa je sišla u kuhinju, podgrejala jedan od pripremljenih obroka i jela dok je na laptopu proučavala članak o falsifikovanju ličnih karata. Nakon što je oprala sudove, vratila se na sprat. Sa mešavinom straha i uzbuđenja pratila je uputstva na kutiji farbe za kosu i podesila tajmer. Dok je čekala da istekne vreme, pripremila je sve što joj je bilo potrebno za lažne dokumente. Raspakovala je CD Britni Spirs koji joj je Džuli preporučila i stavila ga u CD plejer na laptopu. Pojačala je ton da bi mogla da čuje muziku dok pod tušem ispira farbu. Voda je bila baš crna!


Ispirala je i ispirala, i naposletku se rukama pridržala za zid kabine, jer je u stomaku počelo da joj se komeša od nestrpljenja i straha. Kada je potekla čista voda, obrisala se jednim peškirom, a drugi je obmotala oko glave. Žene vekovima menjaju boju kose, prisetila se. Koriste bobice, trave, korenje. To je... obred sazrevanja, zaključila je. Reč je o ličnom izboru. U kućnom ogrtaču se okrenula prema ogledalu. „Moj izbor“, rekla je i skinula peškir s glave. Zurila je u devojku blede kože i krupnih zelenih očiju, s kratkom, razbarušenom, kao gar crnom kosom i licem oštrih crta. Podigla je ruku i prošla prstima kroz kosu, osećajući njenu teksturu i posmatrajući je kako se pomera. Potom se uspravila i nasmešila. „Ćao. Ja sam Liz.“


2

Kada je uzela u obzir koliko joj je Džuli pomogla, Elizabet se činilo da bi jedino pošteno bilo da najpre uradi Džulinu ličnu kartu. Obrazac je bilo sasvim lako napraviti. Prilikom istraživanja otkrila je da kvalitet identifikacionog dokumenta ponajviše zavisi od kvaliteta papira i plastificiranja. To nije predstavljalo nikakav problem, jer njena majka nije štedela kada je reč o kancelarijskom materijalu. Uz pomoć skenera i računara uspela je da napravi sasvim pristojnu kopiju na koju je u fotošopu dodala digitalnu fotografiju i podesila je. Rezultat je bio dobar, ali ne i dovoljno dobar. Tek nakon nekoliko sati i tri pokušaja smatrala je da je napravila nešto dovoljno uverljivo što bi moglo istrpeti i ozbiljniju policijsku proveru. Ali se nadala da do toga neće doći. Odložila je Džulin dokument. Bilo je suviše kasno da je zove, shvatila je kada je pogledala na sat i videla da je gotovo jedan sat ujutro. Pozvaće je sutra, pomislila je i počela da radi na svom dokumentu. Najpre fotografija, odlučila je i provela dobar deo sata šminkajući se i pažljivo oponašajući poteze koje je videla od Džuli u tržnom centru. Na oči je stavila tamniji ton, na usne svetliji, dodala boju obrazima. Nije znala da je tako zabavno, i prilično zahtevno - igrati se bojama i četkama i olovkama. Liz izgleda starije, pomislila je proučavajući krajnji rezultat. Liz je lepa i samouverena - i normalna. Uzbuđena zbog uspeha, otvorila je pakovanja sa preparatima za oblikovanje kose. Shvatila je da je njih malo teže naneti, ali verovala je da - uz malo vežbe može i to da nauči. Ali dopadala joj se ova nemarna i pomalo razbarušena frizura. Ova kratka, neuredna i sjajna crna kosa bila je potpuno drugačija od njene stare crvenkastosmeđe, dugačke, ravne i dosadne kose. Liz je bila druga osoba. Liz može da uradi, i uradiće, sve ono što Elizabet nikada ne bi ni pomislila. Liz je slušala Britni Spirs i nosila farmerke koje su joj otkrivale pupak. Liz je s drugaricom išla u klubove subotom uveče i igrala je i smejala se i... flertovala s momcima. „A momci flertuju sa Liz“, promrmljala je. „Jer Liz je lepa, i zabavna, i ne plaši se ničega.“ Nakon što je izračunala i podesila uglove i namestila pozadinu, napravila je nekoliko fotografija svojim novim foto-aparatom, koji je podesila na odloženo fotografisanje. Radila je do posle tri, shvativši da je proces mnogo jednostavniji sada kada radi na drugom dokumentu. Bilo je gotovo četiri sata kada je sklonila svu opremu i skinula šminku. Bila je uverena da neće moći da zaspi u glavi su joj se komešale misli. Zaspala je čim je sklopila oči.


I po prvi put u životu, izuzev kada je bila bolesna, čvrsto je spavala sve do podneva. Kada se probudila, najpre je potrčala do ogledala da se uveri da nije sve sanjala. A zatim je pozvala Džuli. „Da li smo spremne?“, upitala je Džuli nakon što se javila usred prvog zvona. „Da. Sve je spremno.“ „I sasvim je dobro, zar ne? Odradiće posao?“ „Falsifikati su odlični. Ne vidim da bi moglo biti problema.“ „Odlično! Devet sati. Doći ću taksijem i reći ću mu da nas sačeka - pa budi spremna. I potrudi se da izgledaš starije, Liz.“ „Sinoć sam isprobala šminku. Vežbaću šminkanje i frizuru danas posle podne. A vežbaću i hodanje na visokim potpeticama.“ „Samo ti vežbaj. Vidimo se kasnije. Vreme je za žurku!“ „Da, ja ću...“ Ali Džuli je već prekinula vezu. Čitav dan je posvetila onome što je nazvala Projekat Liz. Obukla je nove kapri pantalone i majicu, našminkala se i poigrala se kosom. Hodala je u novim cipelama, a kada je mislila da je savladala hodanje, zaigrala je. Vežbala je pred ogledalom, nakon što je na pronašla radio-stanicu koja pušta pop muziku. I ranije je ovako igrala - sama ispred ogledala - kada je učila pokrete koje je videla na igrankama u srednjoj školi. Kada se, sva nesrećna, nalazila na margini, suviše mlada i suviše neugledna da bi je neki momak primetio. Uspevala je da izvede plesne pokrete u štiklama, okreti su bili malo problematični, ali joj se dopadalo što je zbog njih malo gubila ravnotežu, pa je morala da opusti kolena i kukove. U šest sati je uzela svoj obeleženi obrok i pojela ga pregledajući poštu. Od majke ni glasa. Bila je uverena da će joj poslati nešto - da će napisati neku pridiku, bilo šta. Ali Suzan je bila beskrajno strpljiva, a ćutanje je koristila majstorski. Ali ovog puta neće delovati, rešila je Elizabet. Ovog puta će Suzan doživeti šok. Kod kuće je ostavila Elizabet, ali će, kada se vrati, zateći Liz. A Liz neće pohađati letnju školu na univerzitetu. Liz će izmeniti raspored i predavanja narednog semestra. Liz neće studirati hirurgiju. Liz će raditi za FBI u odeljenju za sajberkriminal. Odvojila je pola sata da pogleda koji univerziteti imaju najbolje programe u ovoj novoj oblasti za koju se zainteresovala. Možda će morati da menja univerzitet, a to bi mogao biti problem. Kako je novac za studije bio povezan sa njenim fondom - koji su osnovali njeni baka i deda - mogla bi ostati bez sredstava. Oni će poslušati svoju kćer, vodiće se njenim primerom. Ako bude tako, zatražiće stipendiju. Njena akademska postignuća ići će u korist u tom slučaju. Izgubiće semestar, ali pronaći će posao. Radiće. Svojim radom sebi će obezbediti budućnost. Sve je pogasila, opomenula sebe da je ovo veče za zabavu, za otkrića. Ne za brige i planiranje. Otišla je na sprat da se obuče za svoj prvi izlazak. Za prvu noć prave slobode.


Kako se spremila suviše rano, imala je i previše vremena da razmišlja, preispituje i sumnja. Preterano se svečano obukla, nije se dovoljno našminkala i nije dobro namestila frizuru. Niko je neće zamoliti za ples, jer nju niko nikada ne zove na ples. Džuli ima osamnaest godina, starija je i iskusnija i zna kako da se obuče, kako da se ponaša u društvu, kako da razgovara s momcima. A ona sama će, sasvim sigurno, reći ili uraditi nešto neprimereno. Osramotiće Džuli, a onda Džuli nikada više neće razgovarati s njom. I njihovo krhko prijateljstvo će se zauvek prekinuti. Dovela je sebe u takvo stanje paničnog uzbuđenja da se osećala kao u groznici i osećala je mučninu. Dva puta je sela i spustila glavu između kolena da potisne napad panike, a ipak su joj, kada je otvorila vrata Džuli, dlanovi bili znojni, a srce joj je tutnjilo u grudima. „Jebote!“ „Ne valja. Ništa ne valja.“ Sve sumnje i strahovi kulminiraše osećanjem gađenja prema samoj sebi i poniženja kada se Džuli zagledala u nju. „Izvini. Uzmi svoju dozvolu.“ „Kosa.“ „Ne znam šta mi bi. Samo sam htela da...“ „Fenomenalna je! Izgledaš fenomenalno. Ne bih te nikada prepoznala. O, bože, Liz, izgledaš kao da ti je dvadeset jedna, i baš si seksi.“ „Zaista?“ Džuli isturi kuk i spusti pesnicu na njega. „Nisi mi sve priznala.“ U grlu joj je pulsiralo poput otvorene rane. „Onda je sve u redu? Izgledam dobro?“ „Bogami i više nego dobro.“ Džuli je zavrtela prstom i zauzvrat dobila tup pogled. „Okreni se, Liz. Da vidim sve.“ Rumena i gotovo u suzama, Elizabet se okrenula. „O, da. Noćas ćemo rasturiti.“ „I ti izgledaš fenomenalno. Uvek izgledaš fenomenalno.“ „To je baš lepo od tebe.“ „Dopada mi se tvoja haljina.“ „To je haljina moje sestre.“ Džuli se okrenula pa zauzela pozu da pokaže crnu mini-haljinu koja se vezuje oko vrata. „Ubiće me ako otkrije da sam je pozajmila.“ „Da li je lepo? Imati sestru?“ „Nije loše imati stariju sestru koja nosi isti broj kao i ti, i pored toga što se uglavnom ponaša kao kučka. Daj da vidim dokumenta. Taksimetar otkucava, Liz.“ „O, da.“ Liz je otvorila večernju tašnu koju je izabrala iz majčine kolekcije i izvadila Džulinu lažnu ličnu kartu.


„Izgleda kao prava“, rekla je Džuli nakon što ju je namršteno proučila, a zatim se širom otvorenih tamnih očiju zagledala u Elizabet. „Mislim, znaš, baš kao prava.“ „Baš su dobro ispale. Mogla sam i bolje, čini mi se, da sam imala sofisticiraniju opremu, ali za noćas će poslužiti.“ „Čak je i pod rukom kao prava“, promrmljala je Džuli. „Znaš znanje, devojko. Mogla bi se obogatiti. Znam klince koji bi dobre pare platili za ovakve dokumente.“ Panika je preplavi. „Ne smeš nikome reći. Ovo je samo za noćas. To je protivzakonito i ako neko otkrije...“ Džuli je prešla prstom preko srca, a zatim i preko usana. „Neće saznati od mene.“ Pa, niko osim Tifani i Amber, pomislila je. Nasmešila se Elizabet, uverena da može da ubedi svoju novu najbolju drugaricu da napravi još koji dokument za bliske prijatelje. „Hajdemo na žurku.“ Nakon što je Elizabet zatvorila i zaključala vrata, Džuli je uze za ruku, povuče je za sobom i potrča prema taksiju koji ih je čekao. Ušla je, rekla taksisti ime kluba, a zatim se okrenula. „U redu, slušaj plan. Najvažnije je da budeš hladna.“ „Da li je trebalo da ponesem džemper?“ Džuli se nasmejala, a zatim trepnula kada je shvatila da je Elizabet ozbiljna. „Ne, mislila sam da moraš biti opuštena i moraš da se ponašaš kao da stalno izlazimo po klubovima. Kao da to nije nikakva velika stvar. Samo obična subota uveče.“ „Misliš da moramo biti smirene i stopiti se s masom.“ „To sam i rekla. Kada uđemo, smeštamo se za sto i poručujemo kosmopoliten.“ „Šta je to?“ „Znaš, kao devojke iz serije Seks i grad?“ „Ne znam ko su one.“ „Nije važno. To je otmeno. Imamo dvadeset jednu godinu, Liz; nalazimo se u popularnom klubu. Poručujemo otmeno piće.“ „O.“ Elizabet joj se približila i stišala glas. „Zar neće tvoji roditelji primetiti da si pila?“ „Razišli su se prošle zime.“ „O. Žao mi je.“ Džuli je slegla ramenima i na trenutak se zagledala kroz prozor. „Dešava se. Kako bilo, tatu neću videti do srede, a mama je otišla na vikend u neku banju sa


svojim dosadnim drugaricama. Ema je izašla s momkom, a nju i nije briga. Tako da mogu da radim šta mi je volja.“ Elizabet je klimnula glavom. Obe su bile u istoj situaciji. Kod kuće nije bilo nikoga koga je bilo briga šta rade. „Poručićemo kosmopoliten.“ „Tako te volim. I snimamo situaciju. Zato ćemo najpre igrati jedna s drugom - tako ćemo dobiti priliku da šacnemo tipove - i daćemo priliku njima da odmere nas.“ „Da li zato devojke igraju jedna s drugom? Baš sam se pitala zašto je to tako.“ „Zabavno je - a i većina momaka ne želi da igra. Imaš li mobilni?“ „Imam.“ „Ako se razdvojimo, zovemo jedna drugu. Ako ti neki tip zatraži broj, nemoj mu dati broj fiksnog. Možeš mu dati broj mobilnog ako ti mama ne nadzire pozive.“ „Ne. Mene niko ne zove.“ „To će se noćas promeniti, ako je suditi prema tome kako izgledaš. Ako ne želiš da tipu daš broj, daj mu lažni. Dalje: ti si svakako već na koledžu, tako da je to u redu. Reći ćemo da smo cimerke. Ja studiram humanističke nauke. Šta ti ono beše studiraš?“ „Trebalo bi da upišem medicinu, ali...“ „Drži se toga. Govori istinu kad god je to moguće, tako ti se neće sve pomešati.“ „Dobro, studiram medicinu i počinjem da stažiram.“ Čak i sama pomisao na ovo ju je deprimirala. „Ali ne želim da razgovaram o školi, ako ne moram.“ „Momci ionako žele da pričaju o sebi. O, bože, skoro pa smo, ono, stigle.“ Džuli je otvorila tašnu, proverila šminku u ogledalcu i stavila još malo sjaja na usne, pa je i Elizabet učinila isto. „Možeš li platiti taksi? Uzela sam stotku iz mamine zalihe, ali sam inače načisto bez para.“ „Naravno.“ „Vratiću ti. Od tate lako izvučem novac.“ „Nije problem.“ Elizabet je platila taksi i izračunala napojnicu. „O, čoveče, sva se sam naježila. Ne mogu da verujem da idem u Depo 12! To je najbolje mesto!“ „Šta sada radimo?“, upitala je Elizabet dok su izlazile iz taksija. „Staćemo u red. Znaš, ne puštaju svakoga unutra, čak i ako ima odgovarajuća dokumenta.“ „Zašto?“ „Zato što je to popularan klub, pa ne puštaju kretene i džukele. Ali uvek puštaju dobre ribe. A mi smo baš dobre ribe.“


Red je bio dugačak, a noć topla. Saobraćaj je grmeo pored njih i njegova tutnjava prigušivala je razgovor drugih ljudi u redu. Elizabet je upijala sve oko sebe - zvukove, mirise, prizore. Subota je, veče, pomislila je, a ona stoji u redu punom lepih ljudi ispred popularnog kluba. Nosi novu haljinu - crvenu haljinu - i visoke, visoke potpetice zbog kojih se oseća visoko i moćno. Niko je ne gleda kao da je zalutala. Čovek koji je na ulazu proveravao lične karte nosio je odelo i sjajne cipele. Tamna kosa bila mu je zalizana u konjski rep, pa mu je lice bilo otkriveno. Levom jagodicom protezao se ožiljak. A u desnom uvu sijala je minđuša. „To je izbacivač“, rekla je Elizabet Džuli šapatom. „Uradila sam malo istraživanje. On izbacuje ljude ako izazivaju nevolje. Izgleda veoma snažno.“ „Sve što moramo da uradimo je da prođemo pored njega i uđemo unutra.“ „Klub je u vlasništvu firme Five Star Entertainment. A na njenom čelu su Mihail i Sergej Volkov. Veruje se da su povezani s ruskom mafijom.“ Džuli prikri kolutanje očima. „Mafija je italijanska. Znaš, Soprano i tako to?“ Elizabet nije znala kakve veze pevanje ima s mafijom. „Od propasti komunizma u Sovjetskom Savezu organizovani kriminal u Rusiji je u porastu. Zapravo, već je bio veoma organizovan, a na čelu je bio Vrhovni savet, ali...“ „Liz, poštedi me lekcije iz istorije.“ „Dobro. Izvini.“ „Samo mu pokaži ličnu kartu i nastavi da pričaš sa mnom.“ Džuli ponovo podiže glas dok su se približavale ulazu. „To što sam šutnula onu budalu mi je najbolji potez u poslednjih nekoliko meseci. Da li sam ti rekla da me je danas zvao tri puta? Bože, kao da bih se pomirila s njim.“ Džuli se kratko osmehnula izbacivaču i pružila mu ličnu kartu, sve vreme razgovarajući sa Elizabet. „Rekla sam mu da zaboravi. On nema vremena za mene, neko drugi će imati.“ „Najbolje je ne vezivati se za samo jednu osobu, a svakako ne u ovoj fazi.“ „Tu si u pravu.“ Džuli je pružila ruku da joj udare pečat. „I spremna sam da pogledam šta se još nudi. Prvu turu ja častim.“ Zaobišla je izbacivača dok je proveravao Elizabetinu ličnu kartu, a zatim joj stavljao pečat, i toliko se široko osmehivala, da se Elizabet čudila kako ga nije progutala. „Hvala“, rekla je kada joj je stavio pečat na nadlanicu. „Dame, lep provod vam želim.“ „Mi smo provod“, rekla mu je Džuli, a zatim uhvatila Elizabet za ruku i povukla je prema glasnoj muzici. „O, bože, ušle smo!“, Džuli je zacičala, ali je njen glas ugušila muzika, a zatim je poskočila i zagrlila Elizabet. Zatečena zagrljajem, Elizabet se ukrutila, a Džuli je još jednom poskočila.


„Ti si genije.“ „Jesam.“ Džuli se nasmejala i pomalo unezvereno počela da se osvrće. „Dobro, sto, kosmopoliten, igranje i snimanje.“ Elizabet se nadala da muzika prikriva tutnjanje njenog srca jednako dobro kao što je prikrila i Džulin cijuk. Toliko ljudi. Nije navikla da bude među tolikim svetom. Svi su se kretali i razgovarali, a muzika je gruvala, gruvala, gruvala i poput bujice ispunjavala svaki dašak vazduha. Ljudi su se gurali na podijumu za igru, vrteli se, drmusali se i znojili. Gurali su se u separeima, oko stolova, za dugačkim šankom od nerđajućeg čelika. Bila je rešena da bude „ledena“, ali joj džemper nije bio potreban. Telesna toplota pulsirala je na sve strane. Provlačenje kroz masu - izbegavanje, vijuganje, sudaranje telima - sve je to teralo Elizabetino srce u galop. Strepnja joj je stiskala grlo, pritiskala grudi. Džulin grčeviti stisak bio je jedino što ju je držalo da ne pobegne. Džuli je naposletku krenula pravo prema stolu veličine tanjira. „Pogodak! O, bože, ovde su svi. Moramo potražiti sto bliže plesnom podijumu. Ovo je baš fenomenalno. Di-džej je vrh.“ Konačno je pogledala Elizabet. „Hej, da li si dobro?“ „Velika je gužva i veoma mi je toplo.“ „Pa, da. Ko želi da dođe u prazan klub? Slušaj, potrebno nam je piće i potrebno nam je smesta, tako da odoh do šanka. Ja plaćam piće jer si ti platila taksi. Tako ću imati vremena da snimim situaciju. A ti snimaj stanje ovde. Stižu dva kosmopolitena!“ Kako nije više bilo Džuli da je drži, Elizabet sklopi ruke. Prepoznala je simptome - uznemirenost, klaustrofobija - i usredsredila se na to da umiri disanje. Liz ne paniči samo zato što ju je progutala masa ljudi. Naredila je sebi da se opusti, počela je od prstiju na nogama i krenula naviše. Kada je stigla do stomaka, smirila se dovoljno da preuzme ulogu posmatrača. Vlasnici i njihov arhitekta odlično su iskoristili prostor skladišta, oslonili su se na urbanu industrijsku tematiku sa ogoljenim cevima i cevovodima i starim zidovima od cigle. Nerđajući čelik - šank, stolovi, stolice, barske stolice - odbijao je blesak svetala u boji - još jedno pulsiranje u ritmu muzike. Otvoreno gvozdeno stepenište sa svake strane sale vodilo je na sprat koji je takođe bio otvoren. Ljudi su se stiskali na ogradi i oko stolova. Verovatno gore postoji još jedan šank, pomislila je. Profit je u alkoholu. Ovde dole je na širokoj platformi pod trepćućim svetlima radio di-džej. Još jedan posmatrač, zaključila je Elizabet. Na uzvišenom počasnom položaju koji mu daje moć i sa kog može da vidi masu. Dugačka tamna kosa lepršala mu je dok je radio. Nosio je majicu sa slikom. Nije mogla zbog udaljenosti da proceni o čemu je reč, ali na crnom platnu isticala se jarkonarandžasta boja. Odmah ispod


platforme na kojoj se nalazio, nekoliko žena uvijalo je telima i njihalo kukovima u pozivu na parenje. Kada se sasvim smirila, koncentrisala se na muziku. Dopadao joj se snažan ritam koji se ponavljao; udaranje bubnjeva; grubi, metalni vrisak gitare. I dopadali su joj se načini na koje su se različiti plesači kretali u ritmu muzike. Ruke u vazduhu, ruke u bokserskom gardu sa stegnutim pesnicama, udaranje laktovima, stopala na zemlji, stopala u vazduhu. „Strava! Prosto je strava.“ Džuli je spustila čaše sa ružičastom tečnošću na sto pre nego što je sela. „Umalo da prospem piće dok sam se vraćala, što bi baš bilo truba. Piće je osam dolara.“ „Klubovi i barovi stavljaju najveću maržu na alkoholna pića.“ „Pretpostavljam da je tako. Ali dobri su. Gucnula sam svoje malo i ono, baš je, bam!“ Nasmejala se i nagnula se prema njoj. „Trebalo bi da ih ’razvučemo’ dok ne pronađemo momke koji će nas častiti pićem.“ „Zašto bi nas častili pićem?“ „Bože! Pa dobre smo ribe i slobodne smo. Uzmi gutljaj, Liz, i hajde da izađemo na podijum i reklamiramo se.“ Elizabet je poslušno uzela gutljaj. „Dobro je.“ Oprezno je uzela još jedan. „I veoma je lepo.“ „Želim da se napijem i opustim! Hej, volim ovu pesmu. Vreme je da malo zatresemo guzom.“ Džuli još jednom zgrabi Elizabet za ruku. Kada se masa sklopila oko nje, Elizabet je zatvorila oči. Samo muzika, pomislila je. Samo muzika. „Hej, dobro igraš.“ Elizabet oprezno otvori oči i usredsredi se na Džuli. „Molim?“ „Plašila sam se da ćeš biti sva ukočena, znaš već. Ali imaš osećaj za ritam. Umeš da igraš“, objasnila joj je Džuli. „O, muzika je plemenska stvar i svrha joj je da stimuliše čula. Reč je o prostoj koordinaciji nogu i kukova. I oponašanje. Posmatrala sam druge kako igraju.“ „Kako god ti kažeš, Liz.“ Elizabet se dopadalo da mrda kukovima. Poput visokih potpetica, ovaj pokret činio je da se oseća moćno, a način na koji joj je haljina klizila preko kože unosio je dozu erotičnosti. Zbog svetala je sve izgledalo nestvarno, a činilo se da muzika proždire sve. Neprijatnost zbog gužve malo je popustila, pa se iskreno nasmejala kada je Džuli svojim kukovima udarila njene. Igrale su i igrale. Kada su se vratile za svoj


sićušni sto, popile su kosmopoliten, a Elizabet je nemarno poručila novu turu kada je naišla konobarica. „Ožednela sam od igranja“, rekla je. „A mene je već malo udarilo. A onaj tip tamo nas dobrano odmerava. Ne, ne gledaj!“ „Kako da ga vidim ako ne pogledam?“ „Veruj mi na reč da je baš zgodan. Za koji trenutak ću ga pogledati i zabaciti kosu, a onda se ti, onako skroz opušteno, okreni. Ima plavu kosu, pomalo kovrdžavu. Nosi tesnu belu majicu kratkih rukava i crni sako i farmerke.“ „O, da, videla sam ga pored šanka. Razgovarao je s nekom ženom. Ona ima dugu plavu kosu i nosi jarkoružičastu haljinu s dubokim dekolteom. U levom uvu ima zlatnu alku, a na srednjem prstu desne ruke nosi zlatni prsten.“ „Gospode, da nemaš možda oči na potiljku, kao što je moja majka tvrdila da ima kada sam bila mala? Kako znaš sve to kada ga nisi pogledala?“ „Videla sam ga kod šanka“, ponovila je Elizabet. „Primetila sam ga jer se činilo da je plavuša baš ljuta na njega. A sećam se svega jer imam eidetsko pamćenje.“ „Da li se od toga umire?“ „Ne, nije to bolest niti poremećaj.“ Porumenevši, Elizabet povi ramena. „O, šalila si se... Ljudi to nazivaju fotografskim pamćenjem, ali to nije precizan naziv, nije reč samo o vizuelnom pamćenju.“ „Kako bilo. Pripremi se.“ Ali Elizabet je bila više zainteresovana za Džuli - pogled, koji je podrazumevao saginjanje glave i lenj, tajanstven osmeh i paranje očima ispod trepavica. Nakon pogleda usledilo je brzo zabacivanje glave, zbog čega joj je kosa poskočila i ponovo se spustila na ramena. Da li je to urođeno? Da li je to naučeno ponašanje? Neka kombinacija ovo dvoje? U svakom slučaju, Elizabet je mislila da može da oponaša pokret, premda više nije imala dugu kosu koju bi mogla da zabaci. „Poruka primljena. O, ima tako divan osmeh. O, bože, prilazi nam. Kao da nam zaista prilazi.“ „Ali i želela si da nam priđe. Zato si mu... poslala poruku.“ „Da, ali... opkladila bih se da ima najmanje dvadeset četiri godine. Najmanje. Radi isto što i ja.“ „Izvinite?“ Elizabet je podigla pogled kada i Džuli, ali se nije nasmešila. To najpre mora da uvežba. „Možete li da mi pomognete u vezi s nečim?“ Džuli je izvela modifikovano zabacivanje kose. „Možda.“


„Brinem se da me pamćenje izdaje jer nikada ne zaboravljam lepu ženu, ali ne mogu da se setim nijedne od vas. Recite mi da niste ranije dolazile ovamo.“ „Ovde smo prvi put.“ „A, onda je sve jasno.“ „Pretpostavljam da si ti ovde često.“ „Svake večeri. Ovo je moj klub“, rekao je i očaravajuće se osmehnuo. „To jest, imam udeo.“ „Ti si jedan od Volkovih?“, rekla je Elizabet i ne razmišljajući, a onda osetila kako je obliva talas vreline kada je usmerio užarene plave oči prema njoj. „Aleks Gurevič. Rođak.“ „Džuli Masters.“ Džuli je pružila ruku koju je Aleks prihvatio i otmeno poljubio. „I moja drugarica Liz.“ „Dobro došle u Depo 12. Da li se lepo provodite?“ „Muzika je odlična.“ Kada je konobarica donela piće, Aleks je uzeo račun sa poslužavnika. „Lepe žene koje prvi put dođu u moj klub ne smeju da plaćaju piće.“ Džuli ispod stola gurnu Elizabet, sve vreme se široko osmehujući Aleksu. „Onda ćeš morati da nam se pridružiš.“ „Drage volje.“ Rekao je nešto konobarici. „Da li ste u poseti Čikagu?“ „Rođene i odrasle ovde“, rekla mu je Džuli uzevši poveći gutljaj pića. „Obe. Vratile smo se kući za letnji raspust. Na Harvardu smo.“ „Harvard?“ Nagnuo je glavu; oči mu zasijaše. „Lepe i pametne. Već sam napola zaljubljen. A ako umete da plešete, onda sam načisto izgubljen.“ Džuli uze još jedan gutljaj. „Bolje nađi mapu.“ Nasmejao se i pružio ruke. Džuli prihvati ponuđenu ruku i ustade. „Hajde, Liz. Hajde da mu pokažemo kako devojke sa Harvarda igraju.“ „O, ali on želi da igra s tobom.“ „Sa obema.“ Aleks je držao ruku ispruženu. „Zbog čega ću biću najsrećniji muškarac večeras ovde.“ Krenula je da odbije, ali ju je Džuli pogledala iza Aleksovih leđa. Ovaj pogled bio je praćen kolutanjem očima, mrdanjem obrva i grčenjem lica, pa je prihvatila ponuđenu ruku. Nije je zapravo pozvao da igra s njim, ali je Elizabet cenila što je pokazao lepo vaspitanje i nije je ostavio da sedi sama za stolom. Trudila se da igra, ali da im ne smeta. Nije bilo važno, volela je da igra. Dopadala joj se muzika. Dopadali su joj se buka, pokreti, mirisi. Kada se smešila, nije to bio izveštačen osmeh, prosto prirodno izvijanje usana. Aleks joj je namignuo i nasmešio se kada je položio ruke Džuli na kukove. A zatim je bradom dao znak nekome iza nje. Još dok se okretala da pogleda, neko ju je uhvatio za ruku i zavrteo je toliko brzo da umalo nije pala.


„Kao i obično, moj rođak je gramziv. Prigrabio je sebi dve devojke, a meni nije ostavio nijednu.“ U glasu mu se osećala egzotika Rusije. „Osim ako mi se ne smiluješ i ne pristaneš da igraš sa mnom.“ „Ja...“ „Molim te, lepa damo, nemoj me odbiti.“ Privukao ju je u zagrljaj. „Samo jedan ples.“ Mogla je samo da zuri u njega. Bio je visok, telo mu je bilo snažno i čvrsto. Aleks je bio svetao, a on je bio taman - kosa mu je padala u tamnim talasima, a oči su bile gotovo crne naspram preplanule kože. Kada joj se nasmešio, na obrazima mu se pojaviše jamice. Srce joj se prevrnulo u grudima i zadrhtalo. „Dopada mi se tvoja haljina“, rekao je. „Hvala. Nova je.“ Široko se osmehnuo. „To mi je omiljena boja. Ja sam Ilja.“ „Ja sam... Liz. Ja sam Liz. Uh. Prijatna poznakomitsa.“ „I meni je drago što sam tebe upoznao. Govoriš ruski?“ „Da. Pa, malo. Hm.“ „Lepa devojka koja nosi moju omiljenu boju i govori ruski. Ovo je moja srećna noć.“ Ne, pomislila je Liz dok je on, i dalje je privijajući uz sebe, podizao njenu ruku do usana. O, ne. Ovo je njena srećna noć. Najbolja noć u njenom životu.


3

Prešli su u separe. Sve je teklo glatko, bez smetnji, kao da je začarana kakvom magijom. Istom onom magijom kojom se lepo ružičasto piće stvorilo pred njom. Bila je poput Pepeljuge na balu, a do ponoći još ima čitava večnost. Kada su seli, smestio se blizu nje i nije skidao pogled s njenog lica, nagnuo se prema njoj kao da masa i muzika ne postoje. Dodirivao ju je dok je pričao, a svaki letimičan dodir njegovih prstiju preko njene nadlanice, ruke ili ramena izazivao je u njoj strašno uzbuđenje. „I, šta studiraš na Harvardu?“ „Medicinu.“ Neće to tako i ostati, obećala je sebi, ali za sada je to bila istina. „Lekar. Za to je potrebno mnogo godina, zar ne? Kakav ćeš lekar biti?“ „Moja majka želi da krenem njenim stopama i završim neurohirurgiju.“ „Hirurg koji operiše mozak? To je onaj veliki uvaženi lekar koji čeprka po mozgu.“ Prešao je prstom preko njene slepoočnice. „Mora da si veoma pametna ako ćeš time da se baviš.“ „Jesam. Veoma sam pametna.“ Nasmejao se kao da je rekla nešto simpatično. „Dobro je što poznaješ sebe. Kažeš da je to ono što želi tvoja majka. Da li to i ti želiš?“ Uzela je gutljaj pića i pomislila kako je i on veoma pametan - ili bar veoma pronicljiv. „Ne baš.“ „Kakav ti lekar želiš da budeš?“ „Ja uopšte ne želim da budem lekar.“ „Ne? A šta želiš da budeš?“ „Želim da radim za FBI u odeljenju za sajber-kriminal.“ „FBI?“ Tamne oči mu se raširiše. „Tako je. Želim da se bavim rešavanjem slučajeva visokotehnološkog kriminala, računarskih prevara - terorizma, seksualne eksploatacije. To je veoma važna oblast koja se zbog napretka tehnologije brzo menja. Što više ljudi koristi računar i elektroniku, i što više ljudi zavisi od nje, to će više kriminalni elementi tu zavisnost koristiti. Pritom mislim na lopove, prevarante, pedofile, pa čak i na teroriste.“ „To je tvoja strast.“ „Pa... rekla bih.“ „Onda je moraš slediti. Svi bi trebalo da se prepuste svojim strastima, zar ne?“ Kada je rukom prešao preko njenog kolena, stomakom joj se raširila polagana tečna toplina.


„Ja to nikada nisam uradila.“ Da li je i ovo strast?, zapitala se. Ova polagana tečna toplina? „Ali želim da počnem.“ „Moraš poštovati majku, ali mora i ona poštovati tebe. Odrasla si žena. A svaka majka želi da joj dete bude srećno.“ „Ne želi da traćim svoj intelekt.“ „Ali on je tvoj.“ „I sama počinjem u to da verujem. Da li i ti studiraš?“ „Završio sam s tim. Sada sam ušao u porodični posao. To me čini srećnim.“ Dao je znak konobarici da donese novu turu pića i pre nego što je Elizabet shvatila da joj je čaša gotovo prazna. „Jer je to tvoja strast?“ „Jeste. Ja se uvek prepuštam svojim strastima - upravo ovako.“ Spremao se da je poljubi. Možda je nikada pre neko nije poljubio, ali je dovoljno često to zamišljala. Otkrila je da joj mašta nije jača strana. Znala je da se ljubljenjem putem feromona prenose biološke informacije, da taj čin stimuliše sve nervne završetke koji se nalaze nagomilani na usnama i jeziku. Da pokreće hemijsku reakciju - sasvim prijatnu, koja je objašnjavala zašto je, uz pokoji izuzetak, ljubljenje deo ljudske tradicije. Ali shvatila je da je sam čin ljubljenja sasvim drugačiji od teoretisanja o njemu. Usne su mu bile meke i glatke i nežno su dotakle njene, i polako i postepeno ih sve snažnije pritiskale dok je rukom prelazio preko njenog kuka i struka. Srce joj je poskočilo iznad mesta na kom mu je ruka zastala kada je jezikom kliznuo između njenih usana i lenjo prešao preko njenog jezika. Ostala je bez daha, a zatim je on izleteo iz nje uz nevoljan, gotovo bolan zvuk - i svet se okrenuo. „Slatko“, promrmljao je. Treperenje reči naspram njenih usana i toplina njegovog daha poslaše joj trnce niz kičmu. „Veoma slatko.“ Zubima je lagano uhvatio njenu donju usnu a zatim se odmakao i zagledao se u nju. „Dopadaš mi se.“ „I ti se meni dopadaš. Dopalo mi se da se ljubim s tobom.“ „Onda to moramo ponoviti, uz ples.“ Pomogao joj je da ustane i ponovo očešao njene usne svojima. „Nisi - kako se ono kaže, ne mogu da se setim reči... otupela. To je reč. Kao ove silne žene koje dolaze ovde da igraju i piju i flertuju s muškarcima.“ „Nemam mnogo iskustva ni u čemu od navedenog.“ One tamne oči zasijaše na trepćućem svetlu. „Onda drugi muškarci nisu moje sreće.“ Dok ju je Ilja vodio na podijum za igru, Elizabet pogleda u Džuli i vide da se i njena drugarica ljubi. Ne nežno i ne polako, ali činilo se da se to njoj dopada - zapravo, potpuno se predala, tako...


Zatim ju je Ilja privukao u naručje i počeo da je njiše, za razliku od svih ostalih koji su se živo vrteli i tresli. Samo se njihao s jedne na drugu stranu dok je ponovo spuštao usne na njene. Prestala je da razmišlja o hemijskim reakcijama i nervnim završecima. I dala je sve od sebe da se u potpunosti prepusti poljupcu. Instinktivno je podigla ruke i zagrlila ga oko vrata. Kada je osetila promenu u njemu, da se snažnije privio uz nju, znala je da je to normalna, čak i nevoljna fizička reakcija. Ali ipak se našla u čudu. Ona je izazvala ovu reakciju. Želeo ju je, a niko je nikada pre nije želeo. „Šta mi to radiš“, prošaputao joj je na uvo. „Tvoj miris, ukus.“ „To su feromoni.“ Pogledao ju je skupljenih obrva. „Šta?“ „Ništa.“ Spustila je glavu na njegovo rame. Znala je da joj alkohol ometa sposobnost rasuđivanja, ali nije je bilo briga. I pored toga što je znala da je i to što ne mari posledica alkohola, ponovo je podigla glavu. Ovog puta je ona započela poljubac. „Trebalo bi da sednemo“, rekao je nakon jednog dugačkog trenutka. „Kolena mi klecaju zbog tebe.“ Držao ju je za ruku dok su se vraćali do stola. Džuli je, preterano sjajnih očiju i rumenog lica, skočila na noge. Na trenutak se zanela, nasmejala se i uzela tašnu. „Odmah se vraćamo. Hajde, Liz.“ „Kuda?“ „A kuda da idemo? Do toaleta.“ „O, izvinite.“ Džuli je uhvati pod ruku, koliko zbog izraza bliskosti toliko i da bi održala ravnotežu. „O, bože. Možeš li da poveruješ? Uhvatile smo, ono, najbolje frajere u klubu. Bože, tako su seksi. A tvoj ima taj naglasak. Volela bih da i moj ima naglasak, ali ljubi se mnogo bolje od Derila. On je u suštini vlasnik kluba, znaš, a ima i, ono, kuću na jezeru. Ići ćemo tamo.“ „U njegovu kuću? Misliš li da bi trebalo?“ „O, trebalo bi.“ Džuli je otvorila vrata od kupatila i pogledala u red pred kabinama. „Naravno, a meni se baš piški! Baš sam se primila! Kakav je tvoj tip da li se dobro ljubi? Kako se ono zove?“ „Ilja. Da, veoma se dobro ljubi. Mnogo mi se dopada, ali nisam sigurna da bi trebalo da s njima idemo u Aleksovu kuću.“ „O, opusti se, Liz. Ne možeš me sada ostaviti na cedilu. Rešila sam da ću večeras biti s Aleksom, a ne mogu sama da idem tamo s njim - ne na prvom sastanku. Ne moraš ti da spavaš s Ujom, ako si već rešila da budeš čistunica.“ „Seksualni čin je prirodan i neophodan, ne samo radi razmnožavanja već i, kod ljudi, radi zadovoljstva i oslobađanja od stresa.“


„Razumem te.“ Džuli ju je gurnula laktom. „Znači ne misliš da sam drolja što ću se kresnuti s Aleksom?“ „Stav da je muškarac vitalan, a žena jeftina ili drolja ukoliko se prepušta seksualnim zadovoljstvima je nesrećan nusproizvod patrijarhalnog društva. Devičanstvo ne bi trebalo da se smatra za nagradu koju bi trebalo osvojiti ili zadržati. Himen ne daje nikakvu moć niti neke naročite počasti. Ženama bi trebalo dozvoliti - ne, ženama se mora dozvoliti da traže seksualno zadovoljstvo bez obzira na to da li nameravaju da rađaju ili ne i bez obzira na to da li je veza monogamna, baš kao što muškarci na to imaju pravo.“ Dugonoga crvenokosa devojka je razbarušila kosu, pa se očaravajuće nasmešila Elizabet dok je prolazila: „Samo glasno, sestro.“ Elizabet se nagnula prema Džuli dok je devojka izlazila. „Zašto da pričam glasno?“, prošaputala je. „To se tako kaže. Znaš, Liz, mislila sam da si od onih što prekrste noge, ne dozvoljavaju da ih neko dotakne ispod struka, a i svaki drugi dodir trpe samo preko odeće.“ „Ako sam neiskusna, ne znači da sam puritanka.“ „Razumela! Znaš, mislila sam da ću te ostaviti kada stignemo ovamo i kada se smuvam s nekim, ali zabavna si - i pored toga što uglavnom pričaš kao da si profesorka. Tako da, znaš, izvini što sam tako razmišljala.“ „U redu je. Nisi to učinila. A i znam da nisam kao tvoje drugarice.“ „Hej.“ Džuli je prebacila ruku Elizabet preko ramena i stegla je. „Sada si mi drugarica, u redu?“ „Nadam se. Nikada nisam...“ „O, hvala bogu.“ Nakon ovog vatrenog uzvika, Džuli teturajući potrča prema vratima toaleta kada je videla da se otvaraju. „Znači, idemo do Aleksa večeras, je li tako?“ Elizabet pogleda prepuni toalet, u sve one žene koje su popravljale frizuru i šminku, čekale u redu, smejale se i razgovarale. Verovatno je bila jedina devica u prostoriji. Devičanstvo nije nagrada, podsetila je sebe. Tako da nije moglo da bude ni teret. Ona je odlučivala da li da ga sačuva ili izgubi. Njen izbor. Njen život. „Liz?“ „Idemo.“ Pokušavajući da ravnomerno diše, Liz je krenula prema sledećem slobodnom toaletu. „Idemo“, ponovila je. Zatvorila je oči i vrata toaleta. „Ići ćemo. Zajedno.“ Za stolom Ilja podiže pivo. „Ako ove devojke imaju dvadeset jednu godinu, ja imam šezdeset.“ Aleks se samo nasmejao i slegao ramenima. „Tu su negde. A moja je u teranju, veruj mi.“ „Pijana je, Aleksi.“


„Pa šta? Nisam joj ja sasuo piće niz grlo. Namerio sam se na sveže meso i večeras ima nešto da kresnem. Nemoj mi reći da ne nameravaš da priheftaš zanosnu brinetu, brate.“ „Slatka je.“ Osmeh mu nape usne. „I malčice nezrela. Nije toliko pijana kao tvoja. Ako bude htela, odvešću je u krevet. Dopada mi se kako razmišlja.“ Aleks izvi usne. „Ne seri.“ „Ne, zaista. Unosi novinu.“ Osvrnuo se. Suviše slične, razmišljao je o ženama koje su prolazile, suviše predvidljive. „Osveženje - to je reč koju tražim.“ „Plavuša udešava tako da odemo kod mene kući. Svi. Kaže da neće ići ako ne ide i njena drugarica. Možete se smestiti u gostinsku sobu.“ „Radije bih da idem u svoj stan.“ „Vidi, ili obe ili nijedna. Nisam uložio dva sata u pripreme samo da bi išetala na lepim nožicama odavde jer ti nisi u stanju da obrneš njenu drugaricu.“ Ilja ga strogo pogleda. „Mogu ja da je obrnem, dvajuradni brat.“1 „A šta misliš, šta će ostaviti snažniji utisak na nju, rođače? Onaj tvoj usrani stan ili moja kuća na jezeru?“ Ilja trže ramenom. „Više mi se sviđa moj skromniji stan, ali u redu. Idemo u tvoju kuću. Ali nema droge, Aleksi.“ „O, zaboga.“ „Nema droge.“ Ilja se nagnuo prema njemu i udario prstom o sto. „Drži se zakona. Ne poznajemo ih, ali mislim da moja ne bi na to blagonaklono gledala. Želi da radi za FBI.“ „Zajebavaš.“ „Ne zajebavam. Nema droge, Aleksi, ili ja ne idem - a ti nećeš ništa kresnuti.“ „Dobro. Evo ih.“ „Ustani.“ Ilja je ispod stola šutnuo Aleksa. „Pretvaraj se da si džentlmen.“ Ustao je i pružio Liz ruku. „Volele bismo da idemo odavde“, rekla je Džuli privijajući se uz Aleksa. „Volele bismo da vidimo tvoju kuću.“ „Onda ćemo tako i učiniti. Nema ničeg boljeg od privatne žurke.“ „Nemaš ništa protiv?“, promrmljao je Ilja kada su krenuli napolje. „Nemam. Džuli baš želi da ide, a došle smo zajedno, tako da...“ „Ne, nisam te pitao šta Džuli želi. Pitam te da li ti želiš da ideš.“ Pogledala ga je, osetila je golicanje i kako joj uzdah nadima grudi. Bilo mu je stalo do toga šta ona želi. „Da. Želim da idem s tobom.“

1

Rođače. (Prim.prev.)


„To je dobro.“ Uzeo je njenu ruku i prislonio je na svoje srce dok su se probijali kroz masu. „Želim da budem s tobom, a možeš mi reći i nešto više o Liz. Želim da znam sve o tebi.“ „Džuli je rekla da dečaci - muškarci - žele da pričaju samo o sebi.“ Nasmejao se i zagrlio je oko struka. „Kako onda uspevaju da saznaju nešto o očaravajućim ženama?“ Kada su se približili vratima, Ilji je prišao jedan čovek u odelu i potapšao ga po ramenu. „Samo trenutak“, rekao je Ilja Liz dok je odlazio. Čula je samo ponešto, a i to je bilo na ruskom. Ali kada je pogledala Iljin profil, zaključila je da mu nije drago što čuje to što čuje. Ali bila je prilično sigurna da je izraz čort voz’mi2 koji je režeći izgovorio, bila kletva. Dao je čoveku znak da sačeka, a zatim izveo Liz napolje gde su ih Aleks i Džuli čekali. „Iskrslo je nešto. Žao mi je.“ „U redu je. Razumem.“ „Ne seri, Ilja, neka se neko drugi postara za to.“ „U pitanju je posao“, rekao je Ilja kratko. „Ne bi trebalo da potraje - ne više od sata. Idi ti sa Aleksom i svojom drugaricom. Ja ću doći čim završim.“ „O, ali...“ „Hajde, Liz, sve će biti u redu. Možeš da sačekaš Ilju kod Aleksa. Ima svakakve muzike - i plazma TV.“ „Čekaj“, Ilja se sagnuo i poljubio Elizabet dugo i strastveno. „Doći ću uskoro. Vozi pažljivo, Aleksi. Voziš dragocen tovar.“ „Znači, sada imam dve lepe žene.“ Želeći da iskoristi priliku, Aleks uze obe devojke pod ruku. „Ilja sve shvata ozbiljno. Ja volim da se zabavljam. Suviše smo mladi da bismo bili ozbiljni.“ Tamni džip stade pored ivičnjaka. Aleks dade znak, zatim uhvati ključ koji mu je momak dobacio. Otvorio je vrata. A Liz sede na zadnje sedište, uhvaćena u zamku lepog ponašanja i osećanja obaveze. Zurila je u vrata kluba, krivila je vrat da ih ne izgubi iz vida, čak i kada je Aleks krenuo, a Džuli pored njega počela da peva uz muziku sa radija. Nije se osećala prijatno. Bez Ilje je osećanje uzbuđenja i iščekivanja izbledelo i sve joj se činilo sivo i nezanimljivo. Vožnja je u kombinaciji sa alkoholom izazvala napad morske bolesti. Osećajući mučninu i iznenadan strašan umor, naslonila je glavu na prozor. Nije im potrebna, pomislila je. Aleks i Džuli su pevali i smejali se. Vozio je suviše brzo i skretao tako da joj se želudac svaku put podizao. Neće povraćati. 2

Prokletstvo. (Prim.prev.)


Čak i kada ju je oblio talas vreline, naterala je sebe da diše polako i ravnomerno. Neće se poniziti time što će se ispovraćati po zadnjem sedištu Aleksovog džipa. Malčice je spustila prozor i pustila da joj vazduh rashladi lice. Želela je da legne, da spava. Previše je popila, i ovo je bila samo još jedna hemijska reakcija. I nije bila ni približno prijatna kao poljubac. Koncentrisala se na disanje, na vazduh koji joj je duvao preko lica, na kuće, automobile, ulice. Na bilo šta samo ne na komešanje u stomaku i glavi. Dok je vozio krivinama Lejk šor drajva, razmišljala je o tome kako su zapravo relativno blizu njenoj kući u Linkoln parku. Samo kada bi mogla da ode kući, da legne i odspava, i mučnina i vrtoglavica bi prošle. Ali kada je Aleks zaustavio automobil ispred lepe stare klasične dvospratnice, pomislila je kako je dobro što bar može da izađe iz automobila i stane na čvrsto tlo. „Pogled je prelep“, govorio je Aleks dok je pomagao Džuli da izađe. „Razmišljao sam da kupim stan, ali volim privatnost. Ovde ima dovoljno prostora za žurke i niko ne zanoveta da je muzika preglasna.“ Džuli se zateturala, pomalo divlje se nasmejala kada ju je Aleks uhvatio za dupe. Elizabet ih je pratila, bila je očajan peti točak kome je strašno bila muka. „Živiš ovde sam“, uspela je da kaže. „Imam dovoljno prostora za društvo.“ Otključao je ulazna vrata i pozvao ih da uđu. „Dame imaju prednost.“ Razigrano je potapšao Elizabet po dupetu dok je ulazila. Želela je da mu kaže da ima prelepu kuću, ali istina je bila da je u njoj sve bilo suviše blistavo, suviše novo, suviše moderno. Sve je bilo u oštrim uglovima, sjajnim površinama i blistavoj novoj koži. Jarkocrveni šank, ogroman crni kožni kauč i ogroman televizor na zidu dominirali su dnevnom sobom, a ključne tačke bile su široka staklena vrata i prozori koji vode na terasu. „O, bože, dopada mi se“. Džuli se odmah bacila na kauč i ispružila se. „Ovo je, ono kao, dekadentno.“ „To mi je i bila namera, dušo.“ Uzeo je daljinski, pritisnuo dugme i sobu ispuni snažan ritam muzike. „Napraviću vam piće.“ „Umeš li da napraviš kosmopoliten?“, upitala ga je Džuli. „Prosto obožavam kosmopoliten.“ „Smutiću ti ga.“ „Mogu li ja da dobijem čistu vodu?“, upitala je Elizabet. „O, Liz, nemoj da si takav baksuz.“ „Malo sam dehidrirala.“ I bože, bože, želela je da izađe na vazduh. „Smem li da izađem malo napolje da razgledam?“ Prišla je vratima koja su vodila na terasu. „Naravno. Mi casa es su casa.“ „Želim da igram!“


Džuli je skočila i počela da trese zadnjicom i mrda kukovima, a Elizabet je otvorila vrata i pobegla. Pogled je verovatno bio prelep, ali sve joj se zamaglilo kada se dovukla do ograde i naslonila na nju. Šta one to rade? Gde im je pamet bila? Ovo je greška. Glupa, nepromišljena greška. Moraju da idu. Mora da ubedi Džuli da idu odavde. Ali čak i pored glasne muzike, čula je Džulin, od koktela nerazgovetan, smeh. Možda da posedi nekoliko minuta, razbistri glavu, sačeka da joj se stomak smiri. Može da kaže da ju je zvala majka. Šta znači još jedna laž, kada čitavo veče samo lažu? Izmisliće neki izgovor - dobar, logičan razlog da ode. Kada joj se malo razbistri u glavi. „Tu si.“ Okrenula se kada je Aleks izašao napolje. „Evo ti i jedno i drugo.“ Pozlaćen prigušenim svetlom, nosio je čašu vode sa ledom u jednoj ruci i čašu sa onim lepim ružičastim pićem - od koga joj se sada stomak grčio - u drugoj. „Hvala. Ali mislim da ću samo vodu.“ „Moraš održati raspoloženje, dušo.“ Ali spustio je piće u stranu. „Ne moraš biti ovde sasvim sama.“ Pomerio se, pritisnuo joj leđa o ogradu. „Nas troje možemo da se zabavljamo. Mogu da se postaram za obe.“ „Mislim da ne...“ „Ko zna da li će Ilja uopšte doći. On samo radi, radi, radi. Ali zapala si mu za oko. I meni. Vrati se unutra. Lepo ćemo se zabaviti.“ „Mislim... da ću sačekati Ilju. Moram u kupatilo.“ „Ti si na gubitku, dušo.“ Premda je samo slegao ramenima, učinilo joj se da je na trenutak primetila nešto podmuklo u njegovom pogledu. „Idi levo. Prođi kroz kuhinju.“ „Hvala.“ „Ako se predomisliš“, povikao je kada je potrčala prema vratima. „Džuli.“ Uhvatila je Džuli za ruku dok je pokušavala da izvede nesiguran okret uz muziku. „Baš se lepo provodim. Ovo je najbolja noć u mom životu.“ „Džuli, previše si popila.“ Nakon što je prezrivo frknula, Džuli se oslobodila Elizabetinog stiska. „Nemoguće.“ „Moramo da idemo.“ „Moramo da ostanemo i zabavljamo se!“ „Aleks je rekao da bi obe trebalo da idemo u krevet s njim.“


„Bljak.“ Zacenivši se od smeha, Džuli se ponovo okrenula. „Samo se šali, Liz. Nemoj sad da mi se ponašaš kao štreberka. Tvoj momak stiže za koji minut. Uzmi piće i o’ladi malo.“ „Ne želim više da pijem. Muka mi je. Želim da idem kući.“ „Ne idemo kući. Tamo nikoga nije briga za mene. Hajde, Lizi! Igraj sa mnom.“ „Ne mogu.“ Liz je stavila ruku na stomak kada joj je koža postala lepljiva. „Moram...“ Nije više mogla da potisne mučninu, pa je pojurila levo, primetivši Aleksa kako se naslanja na vrata terase i smeši joj se. Gotovo zajecavši, proletela je kroz kuhinju i umalo pala na pločice kada je pojurila prema vratima kupatila. Odlučila se da rizikuje onu polovinu sekunde koliko joj je bilo potrebno da zaključa vrata za sobom, a zatim je pala na kolena ispred WC šolje. Povratila je nešto ljigavo, bolesno ružičasto, i jedva uspela da udahne pre nego što je opet povratila. Suze su joj tekle kada se uspravila pridržavajući se za lavabo. Delimično zaslepljena, odvrnula je slavinu s hladnom vodom, zahvatila vodu u šaku i isprala usta, a zatim se i umila. Drhteći je podigla glavu i pogledala se u ogledalo - bila je bleda kao kreč, a maskara i lajner razmazali su joj se oko očiju pa je izgledala kao da ima modrice. A šminka joj se razlila i po licu i tekla je poput crnih suza niz obraze. Stid je preplavi s novim talasom mučnine koji ju je opet oborio na kolena. Iscrpljeno se, dok se kupatilo okretala oko nje, sklupčala na podu i zaplakala. Nije želela da je neko vidi u ovakvom stanju. Želela je da ide kući. Želela je da umre. Ležala je i drhtala, obraza prislonjenog na hladne pločice, sve dok se nije usudila da se uspravi. Prostorija je zaudarala na bljuvotinu i znoj, ali nije mogla da izađe dok se ne opere. Uzela je sapun i pokušala da spere šminku s lica. Trljala je lice dok joj se koža nije zacrvenela i na svakih nekoliko trenutaka zastajala da se nagne i potisne novi talas mučnine. Sada je bila bleda, sa crvenim pečatima po koži, oči su joj bile staklaste i crvene. Ali ruke su joj drhtale, pa je pokušaj da popravi šminku imao gore posledice nego da uopšte šminku nije nanela. Moraće da istrpi poniženje. Izaći će na terasu, na svež vazduh, i tamo sačekati da Ilja dođe. Zamoliće ga da je odvede kući, i nadala se da će razumeti. Nikada više neće želeti da je vidi. Nikada je više neće poljubiti. Uzrok i posledica, podsetila je sebe. Lagala je, i lagala, i lagala, a posledica je ovo novo poniženje, i što je još gore, pogled na ono što bi moglo biti, samo da bi joj to bilo stavljeno izvan domašaja. Spustila je poklopac WC šolje i sela, stežući tašnu i pripremajući se za sledeći korak. Umorna, skinula je cipele. Od kakvog je to uopšte značaja? Noge


su je bolele i možda je došla Pepeljugina ponoć. Kroz kuhinju, punu velikih, crnih aparata i zaslepljujućih belih površina, prošla je sa najviše dostojanstva koliko je uspela da sakupi. Ali kada je krenula u dnevnu sobu, videla je Aleksa i Džuli, oboje nage, kako vode ljubav na sofi. Zapanjena i opčinjena, neko vreme je stajala kao zaleđena, posmatrajući kako se tetovaže na Aleksovim leđima i ramenima talasaju dok je gurao napred kukovima. Džuli je, pod njim, grleno stenjala. Postiđena što ih posmatra, Elizabet se tiho povukla i izašla na terasu iz kuhinje. Sedeće u mraku, na vazduhu, dok ne završe. Nije puritanka, to je samo seks. Ali poželela je, snažno, da su taj seks upražnjavali iza zatvorenih vrata spavaće sobe. A zatim je poželela više vode za spaljeno grlo, i ćebe, jer joj je bilo hladno - bilo joj je hladno i osećala se prazno i veoma, veoma krhko. Potom je zadremala, sklupčana u stolici u mračnom uglu terase. Nije znala šta ju je probudilo - glasovi, metež - ali kada se iznenada probudila, bila je ukočena i promrzla. Na satu je videla da je spavala svega petnaestak minuta, ali osećala se još gore nego pre. Mora da ide kući. Oprezno se prišunjala vratima da vidi da li su Aleks i Džuli završili. Nije videla Džuli, samo Aleksa - koji je na sebi imao samo crne bokserice - i dvojicu potpuno obučenih muškaraca. Grizući usnu, prišunjala se malo bliže. Možda su došli da kažu Aleksu da će se Ilja zadržati. O, bože, poželela je da dođe i odvede je kući. Setivši se kako izgleda, držala se senke dok se približavala vratima koja je Aleks ostavio odškrinuta. „Jebote, govori engleski. Rođen sam u Čikagu.“ Aleks je, očigledno iznerviran, prišao šanku i nasuo votku u čašu. „Šta hoćeš, Korotki, šta je to tako važno da ne može da sačeka do sutra?“ „Zašto odlagati do sutra? Da li je to dovoljno američki i po ukusu?“ Čovek koji je progovorio bio je snažan i mišićav. Bicepsi su mu napinjali kratke rukave crne majice. Tetovaže su mu pokrivale ruke. Kao i Aleks, i on je bio plav i privlačan. Neki rođak?, pitala se Elizabet. Sličnost je bila jedva primetna, ali je postojala. Muškarac s njim bio je krupniji, stariji i stajao je poput vojnika. „Da, pravi si jebeni Jenki-dudl.“ Aleks je iskapio votku. „Radno vreme je prošlo.“ „A ti naporno radiš.“ Meki glas Korotkog klizio je kroz reči. Ali ispod mekog, intrigantnog naglaska vrebala je gruba, nazubljena stena. „Potrebno je naporno raditi da bi ovoliko potkradao ujaka.“ Aleks je zastao dok je sipao beli prah iz providne kesice na malo četvrtasto ogledalo na šanku. „O čemu pričaš? Ne kradem od Sergeja.“ „Kradeš iz klubova, restorana; skidaš kajmak od internet prevara, od zarade od kurvi. Uzimaš sve čega možeš da se domogneš. Misliš da na taj način ne potkradaš ujaka. Misliš da je on budala?“ Prezrivo se smešeći, Aleks je uzeo tanku metalnu alatku i počeo njome da raspoređuje prah na staklu. Kokain, shvatila je Elizabet. O, bože, šta je uradila kada je došla ovamo? „Odan sam Sergeju“, rekao je Aleksi dok je delio prah, „i sutra ću razgovarati s njim u vezi s ovim sranjem.“


„Misliš da ne zna kako plaćaš roleks, armani, veraće, ovu kuću, sve svoje druge igračke - i drogu, Aleksi? Misliš da ne zna da radiš s murijom?“ Alatka je zazvečala kada ju je Aleks ispustio. „Ne radim s murijom.“ Laže, pomislila je Elizabet. Videla mu je to u očima, čula mu je u glasu. „Uhapsili su te pre dva dana zbog posedovanja droge.“ Korotki je pokazao kokain sa izrazom čistog gađenja. „A ti si se nagodio s njima, mudak3. Izdao si porodicu zarad svoje slobode, zarad lagodnog života. Znaš li šta se dešava sa lopovima i izdajnicima, Aleksi?“ „Razgovaraću sa Sergejom. Objasniću mu. Morao sam nešto da im dam, ali sve je to bilo sranje. Obično sranje. Nadigrao sam ih.“ „Nisi, Aleksi, oni su nadigrali tebe. Izgubio si.“ „Razgovaraću sa Sergejom.“ Kada se povukao, drugi čovek se pomerio munjevito u odnosu na svoju veličinu - i savio Aleksiju ruku iza leđa. Na licu mu se pojavi strah, i u strahu je progovorio na ruskom. „Nemoj ovo da radiš, Jakove, rođaci smo. Naše majke su sestre. Krv smo.“ „Ti sramotiš i majku i krv. Na kolena.“ „Ne. Nemoj.“ Drugi muškarac gurnu Aleksija na pod. „Nemoj, molim te. Krv smo. Pruži mi priliku.“ „Tako je. Preklinji za svoj bezvredni život. Drage volje bih pustio Igora da te polomi na komade, ali ujak je rekao da ti ukažemo milost zarad njegove sestre.“ „Molim te. Smiluj se.“ „Ovo ti je milost.“ Korotki je izvadio pištolj iz futrole u dnu leđa, prislonio cev Aleksu na slepoočnicu i opalio. Elizabet izdadoše noge. Pala je na kolena, ruku je stavila preko usta da priguši vrisak. Korotki je nešto tiho rekao kada je prislonio cev uz Aleksovu slepoočnicu i opalio još dva puta. Izraz lica mu se nije promenio, zadržao ga je kao masku dok je ubijao. Potom je postao oštriji kada je podigao pogled i pogledao prema kuhinji. „Ne osećam se dobro, Aleks. Moram da prilegnem ili bismo možda mogli... Ko ste vi?“ „Ah, jebem ti majku“, promrmljao je i ispalio dva metka u Džuli; ubio ju je na mestu. „Zašto nismo znali da je ova kurva s njim?“ Drugi muškarac je prišao Džuli i zatresao glavom. „Ovo je nova. Veoma je mlada.“ „Neće ni biti starija.“ Elizabet se zamutilo pred očima. Ovo je san. Košmar. To je od pića i povraćanja. Samo što se nije probudila. Sklupčana u mraku zurila je u Aleksa. Primetila je da gotovo i da nije bilo krvi. Da je ovo stvarno, zar ne bi bilo više krvi? Probudi se, probudi se, probudi se. 3

Šupak. (Prim. prev.)


Ali užas se samo pojačao kada je videla Ilju da ulazi. I njega će ubiti. Onaj čovek će pucati u njega. Mora da mu pomogne. Mora da... „Prokleti da ste, šta ste uradili?“ „Ono što nam je naređeno.“ „Naređeno vam je da mu polomite ruke i da to uradite sutra uveče.“ „Naređenje se promenilo. Doušnik nam se javio. Aleksi se nagodio s murijom.“ „Bože! Govnar.“ Elizabet je užasnuto posmatrala kako Ilja udara nogom mrtvog Aleksa, jednom, dva puta, tri puta. On je jedan od njih, pomislila je. On je jedan od njih. Ilja je zastao, sklonio kosu s lica, a zatim ugledao Džulino telo. „O, sranje. Da li je ovo bilo neophodno?“ „Videla nas je. Rečeno nam je da ga je kurva ostavila zbog drugog.“ „Ova nije imala sreće što je on večeras tražio sveže meso. Gde je druga?“ „Druga?“ Prelepe tamne oči se zalediše. „Bile su dve. Ova i još jedna - niska, crna kosa, crvena haljina.“ „Igore.“ Krupni muškarac je klimnuo glavom, potegao nož i krenuo uz stepenice. Ilja je dao znak rukom i Korotki poslušno krenu prema kuhinji, a sam Ilja se uputio prema vratima koja vode na terasu. „Liz“, mrmljao je. „U redu je, Liz. Ja ću se brinuti o tebi.“ Izvukao je nož iz čizme i sakrio ga iza leđa i upalio svetla na terasi. Ugledao je njene cipele, prešao pogledom po terasi i žurno prišao ogradi. „Ovde nema nikoga“, rekao mu je Korotki s vrata. „Bila je tu. Pronađi je.“


4

Trčala je razrogačenih i zažarenih očiju i ne gledajući kuda ide, borila se za dah koji joj se iz pluća kidao u jecajima. Nije mogla da oslobodi vrisak koji joj je parao grlo. Mogli bi je čuti. Ako je čuju, ako je uhvate, ubiće je. Kao Džuli. Borila se protiv instinkta da istrči na ulicu. Tamo bi moglo da ih bude još, još takvih kao što je Ilja. Kako da zna da u kolima koja zaustavi neće biti jedan od njih? Kako da zna da joj, ukoliko zalupa na nečija vrata, neće otvoriti jedan od njih? Mora da beži, da što brže ode što dalje. Mora da se sakrije. Kada bi naišla na ogradu, preskočila bi je. Kada bi naišla na živu ogradu, provlačila bi se kroz nju. Kada joj je tlo paralo i kidalo bosa stopala, potiskivala je krike bola. Skrivala se od mesečine i poput krtice pipajući birala put u tami. Pas je divlje zalajao kada je protrčala preko nečijeg dvorišta. Samo da ne čuju. Samo da ne dođu. Ne osvrći se. Nešto ju je oborilo. Na jedan užasan trenutak pomislila je da su je pogodili metkom. Ali ležala je na travi, privukla je kolena do grudi, a grlo su joj parah oštri udisaji. Grč, običan grč. Ali pratio ga je i snažan nalet mučnine. Pridigla se na kolena, zagrcnula se, plakala, pa se opet zagrcnula dok joj je suvo napinjanje strugalo grlo. Šok, rekla je sebi kada su zubi počeh da joj cvokoću. Znoji se i drhti u isto vreme, vrti joj se u glavi, oseća mučninu, puls joj je ubrzan. U šoku je, a mora da razmišlja. Da bi se ugrejala, brzo je rukama protrljala nadlaktice i s mukom pokušala da umiri disanje. Pipala je naokolo pokušavajući da pronađe tašnu koja joj je ispala iz ruke kada je pala. Uspela je da je zadrži sve vreme bega, pa se tešila time da mora da je unekoliko ipak uspela da razmišlja. Mora da pozove policiju; potrebna joj je pomoć. „Uzmi telefon“, prošaputala je dajući sebi uputstva. „Pozovi broj memorisan na jedinici. Reci im... reci im...“ „Hitna služba, u kakvoj ste opasnosti?“ „Pomozite mi. Možete li da mi pomognete?“ „U kakvoj ste opasnosti?“ „Ubio ih je.“ Oči joj se napuniše suzama koje joj gotovo ugušiše glas. „Ubio ih je, a ja sam pobegla.“ „Gospođo, da li prijavljujete pucnjavu?“ „Ubio ih je. Ubio je Džuli. Ja sam pobegla.“


„Poslaću vam pomoć. Recite mi gde se nalazite.“ „Ne znam gde sam.“ Pokrila je usta rukom, trudeći se da se ne slomi. „Pobegla sam. Trčala sam i trčala. Mislim da sam negde u blizini Lejk šor drajva. Čekajte. Hoćete li sačekati? Ne prekidajte.“ „Ovde sam. Kako se zovete?“ „Elizabet. Elizabet Fič.“ „Elizabet, prepoznajete li nešto oko sebe? Neko obeležje ili adresu?“ „Pronaći ću nešto. Nalazim se iza kuće. Kuće od sivog kamena s malim kulama.“ Odšepala je prema kući, divlje drhteći kada je zakoračila pod svetlost bezbednosnih svetala. „Ima... ima popločan prilaz i veliku garažu. Terase i... bašte.“ „Možete li izaći na ulicu?“ „Idem. Vidim je. Vidim ulična svetla. Ako izađem na svetlost i ako se pojave, videće me.“ „Samo pričajte. Ostavite telefon uključen, Elizabet. Pokušavamo da vas pronađemo preko signala vašeg telefona.“ „Vidim adresu. Vidim brojeve.“ Pročitala je adresu. „Policija je na putu. Pomoć stiže, Elizabet. Da li ste povređeni?“ „Ne. Ne, pobegla sam. Bila sam napolju kada su došli. Bila sam na terasi. Nisu ni znali. Nisu me videli. Ubili su ih. Ubio ih je. Ubio je Džuli.“ „Žao mi je. Gde se to desilo?“ „Ne znam. Nisam videla adresu. Negde na Lejk šor drajvu. Nije trebalo da idemo tamo. Nije trebalo da idemo u tu kuću. Džuli je mrtva.“ „Ko je Džuli, Elizabet?“ „Džu... Džuli Masters. Moja drugarica Džuli. Stiže automobil. Moram da se sakrijem.“ „To su patrolna kola. Stigla je pomoć.“ „Da li ste sigurni?“ Panika joj je gnječila grudi i prekidala dotok vazduha. „Da li ste sigurni?“ „Javili su se preko radio-veze, približavaju se adresi. Reći ću im da uključe rotaciona svetla. Videćete ih.“ „Da. Da. O, bože, vidim ih.“ Potrčala je prema svetlima. „Hvala.“ „Sada ste bezbedni, Elizabet.“ Želeli su da je odvedu u bolnicu, ali kada su videli da ju je to još više uznemirilo, odveli su je u policijsku stanicu. Skupila se pod ćebetom koje joj je jedan od policajaca prebacio preko ramena i nastavila da drhti na zadnjem sedištu patrolnih kola.


Uveli su je u sobu sa stolom i stolicama. Jedan policajac ostao je s njom, a drugi je otišao po kafu. „Reci mi šta se desilo.“ Rekao joj je kako se zove, setila se. Policajac Blekli. Imao je strogo lice i umorne oči, ali dao joj je ćebe. „Otišle smo u klub. Džuli i ja smo otišle u klub.“ „Džuli Masters.“ „Da.“ „Koji klub?“ „Depo 12. Ja sam...“ Mora reći istinu. Dosta je bilo laži. „Napravila sam nam lažne lične karte.“ Na licu jedva da mu se videlo iznenađenje dok je zapisivao nešto u notes. „Koliko godina imaš?“ „Šesnaest. Ali napuniću sedamnaest u septembru.“ „Šesnaest“, ponovio je bezizražajno, proučavajući je praznim pogledom. „Gde su ti roditelji?“ „Imam samo mamu. Otišla je na medicinski kongres.“ „Moraćemo da je obavestimo.“ Elizabet je samo sklopila oči. „Da. Moja majka je doktorka Suzan L. Fič. Odsela je u hotelu Westin Peachtree Plaza u Atlanti.“ „U redu. Falsifikovala si identifikaciona dokumenta da bi ušla u Depo 12“ „Da. Žao mi je. Možete me uhapsiti, ali najpre morate naći muškarce koji su ubili Džuli.“ „Rekla si da si bila u kući, ne u klubu.“ „U klubu smo upoznale Aleksa. Otišle smo kod njega kući. Nije trebalo. Pile smo. Ni to nije trebalo da uradimo. Bilo mi je muka, pa sam izašla napolje jer...“ Suze joj ponovo potekoše niz obraze. „Izašla sam napolje, a dva muškarca su ušla. Ubili su Aleksa, a kada je Džuli ušla u sobu, ubili su i nju. Ja sam pobegla.“ „Ne znaš gde se ta kuća nalazi?“ „Mogla bih je pronaći. Mogu vas odvesti ili nacrtati mapu. Ali nisam videla adresu. Bila sam glupa. Baš sam bila glupa. Molim vas, ne možemo je ostaviti tamo.“ „Znate li puno ime tog Aleksa?“ „Ja... da!“ Hvala bogu. „Aleks, ali ga je čovek koji ga je ubio zvao Aleksi. Aleksi Gurevič.“ Blekli se potpuno umirio, pogled mu postade oštar. „Hoćeš da mi kažeš da si bila u kući Aleksija Gureviča i da si svedok dvostrukog ubistva?“ „Da. Da. Da. Molim vas.“


„Samo malo.“ Ustao je kada se drugi policajac vratio s kafom. Blekli mu je nešto rekao. Ma šta da je to bilo, njegov partner je uputio Elizabet brz pogled pre nego što je žurno izašao iz prostorije. „S obzirom na tvoje godine“, rekao joj je Blekli, „moraćemo da pozovemo socijalnu službu. Doći će detektiv da razgovara s tobom.“ „Ali Džuli... Mogu li najpre da vas odvedem do te kuće? Ostavila sam je tamo. Samo sam je ostavila tamo.“ „Znamo gde Gurevič živi.“ Ostavio ju je samu, ali je za petnaest minuta neko došao i doneo joj pileću supu iz aparata. Mislila je da ne bi mogla da jede, ali je na prvi gutljaj njen izmučeni stomak zatražio još. Uprkos hrani i kafi, obuzeo ju je strašan umor. Elizabet mu se predala i spustila glavu na sto i sklopila oči. Detektiv Šon Rajli pridružio se svojoj partnerki ispred dvosmernog ogledala. „Znači to nam je svedok.“ „Elizabet Fič, stara šesnaest godina, kći doktorke Suzan L. Fič, načelnice hirurgije u Memorijalnoj bolnici ’Silva’.“ Brenda Grifit uze gutljaj kafe iz Starbaksa. Radila je kao policajka petnaest godina, pa su pozivi usred noći za nju predstavljali rutinsku stvar. Ali kafa joj je olakšavala da ostane budna. „Socijalna služba stiže.“ „Da li je proverena njena tvrdnja?“ „Gurevič je dobio jedan metak u čelo, i dva u potiljak. Mali kalibar, izbliza. Ženska žrtva je - na ličnoj karti piše Džuli Masters - stara dvadeset jednu godinu, ali je prema rečima svedoka taj podatak lažan. Policajci sa mesta zločina javili su da je dobila dva metka u glavu.“ „Jebote, šesnaest godina.“ Rajli, veteran sa dvadeset jednom godinom staža i hroničnim bolom u leđima i sve ređom smeđom kosom, zatresao je glavom. „Ima sreće što je živa.“ „Pošto je živa, hajde da saznamo koliko zna.“ Brenda je izašla napolje. „Pusti mene da vodim ispitivanje; polako. Ako je samo polovina onog što je u izjavi rekla istina, provela je paklenu noć. Stižu iz socijalne službe.“ „Doneću maloj kolu ili tako nešto“, rekao je Rajli. „Krenućemo polako.“ Elizabet se probudila uz trzaj užasa, zagledala se u ženu lepog lica i crne kose podignute u razbarušeni konjski rep. „Izvini. Nisam htela da te uplašim. Ja sam detektivka Grifit. Ovo je gospođa Pitri iz socijalne službe. Sada će doći i moj partner. Mislio je da će ti prijati neki sok.“ „Zaspala sam. Koliko dugo...“ Pogledala je na sat. „O, bože, gotovo je jutro. Džuli...“ „Žao mi je zbog onoga što se desilo tvojoj drugarici.“


„Ja sam kriva. Nije trebalo da idemo. Znala sam da grešimo. Samo sam želela da... ja sam napravila lažne lične karte.“ „Rekli su mi. Mogu li da vidim tvoju?“ „U redu.“ Elizabet je izvadila dozvolu iz tašne. Grifitova ju je pogledala, okrenula je u ruci, podigla obrve, pa pogledala Elizabet. „Hoćeš da mi kažeš da si ovo sama napravila?“ „Da. Eksperimentisala sam sa lažnim identifikacionim dokumentima. A Džuli je želela da ide u Depo 12, pa sam ih napravila. Znam da je to nezakonito. Nemam opravdanje. Da li sam uhapšena?“ Grifitova pogleda Pitrijevu, pa Elizabet. „Mislim da te još uvek nećemo hapsiti. Da li si poznavala Aleksija Gureviča i pre prošle večeri?“ „Nisam. Prišao je našem stolu. Pile smo kosmopoliten.“ Pritisnula je lice rukama. „Bože, da li se to zaista desilo? Proverila sam klub na internetu pre nego što smo krenule. Nikada pre nisam bila u noćnom klubu. Pročitala sam neke članke u kojima je pisalo da postoji sumnja da su vlasnici članovi ruske mafije. Ali nikada nisam ni pomislila - kada je prišao, onda je Ilja...“ „Ilja? Da li to misliš na Ilju Volkova?“ „Da. Plesale smo s njima i sedele smo s njima u separeu, i poljubio me je. Niko me nikada pre nije poljubio. Želela sam da vidim kako je to. Bio je baš fin prema meni, a onda je...“ Ponovo je ućutala, a u očima joj se pojavio strah kada su se vrata otvorila. „Elizabet, ovo je moj partner, detektiv Rajli.“ „Doneo sam ti kolu. Moja kćerka ne može da započne dan bez kole.“ „Hvala. Ne bi trebalo da pijem...“ Elizabet se nasmeja. „To je glupo, zar ne? Pila sam alkohol dok mi nije pozlilo. Gledala sam kako ubijaju dvoje ljudi. A ne želim da prekršim majčinu zabranu gaziranih pića.“ Otvorila je kolu i sipala u plastičnu čašu. „Hvala“, ponovila je. „Elizabet.“ Grifitova je sačekala dok Elizabet ponovo nije mogla pažljivo da je čuje. „Da li ste ti, Džuli, Gurevič i Ilja Volkov napustili Depo 12 i otišli u Gurevičevu kuću?“ „Nismo. Otišli smo samo nas troje. Ilja je morao da obavi neki posao u klubu. Trebalo je da dođe - i došao je kasnije. Nakon što se sve desilo.“ „Da li je Ilja Volkov ubio Gureviča i Džuli?“ „Nije. Ubio ih je čovek po imenu Jakov Korotki. Mogu da vam ga opišem ili da ga nacrtam ili da ga opišem policijskom crtaču. Sećam se njegovog lica. Odlično ga se sećam. Imam eidetsko pamćenje. Ne zaboravljam. Ne zaboravljam“, ponovila je i podigla glas i počela da drhti. „Detektivi“, zaustila je gospođa Pitri. „Elizabet je doživela ozbiljnu traumu. Mislim da je bilo dosta za noćas.“ „Ne. Ne. Moram da pomognem. Moram da uradim nešto.“ „Njena majka nam je dala dozvolu da je ispitujemo“, rekla je Grifitova.


„Moja majka?“ „Obavestili smo je. Doći će ujutro.“ Elizabet je sklopila oči. „U redu.“ „Elizabet, ovo je važno. Kako znaš da je čovek koji je ubio Gureviča i Džuli Jakov Korotki?“ „Aleks mu se obraćao prezimenom kada su razgovarali. Džuli je... mora da je bila u kupatilu. Zaspala sam na trenutak, na terasi. Probudili su me njihovi glasovi - Aleksov i druge dvojice.“ „Dvojica su bila?“ „Drugi je bio krupniji, masivniji. Korotki ga je zvao Igor. Korotki je rekao da je Aleks potkradao ujaka. Aleks je rekao da se on - ujak - zove Sergej. Porekao je, ali je lagao. Videla sam da laže. Korotki je... Da li ste videli kako kobra ubija miša? Kako ga strpljivo posmatra. Kao da uživa u trenucima pre nego što napadne koliko i u samom napadu? Tako je bilo. Aleks je sve poricao i ponašao se kao da kontroliše situaciju, ali nije imao nikakvu kontrolu. Korotki je držao sve konce u rukama. A Aleks se uplašio kada je Korotki rekao da znaju da sarađuje s policijom. Da Sergej zna. Preklinjao ih je. Želite li da znate šta su rekli jedan drugom?“ „Vratićemo se na to.“ „Krupni muškarac je bacio Aleksa na kolena. A onda je Korotki izvadio pištolj iza leđa. Mora da ga je nosio u futroli, nisam videla. Pucao mu je ovde.“ Elizabet je dotakla čelo. „Prislonio mu je pištolj na čelo i pucao. Nije bilo glasno. A onda ga je pogodio još dva puta. Ovde. „Umalo da vrisnem. Morala sam da stavim ruku preko usta da ne bih vrisnula. Korotki je rekao Aleksu da je... izrekao je baš tešku psovku na ruskom.“ „Govoriš ruski?“ „Ne tečno. Nikada pre nisam čula taj izraz, ali je bio... veoma razumljiv. Spomenula sam to zato što se sve odigralo tako brzo. Vređao je Aleksa i pored toga što je bio mrtav. Onda je došla Džuli iz kuhinje. Iz kuhinje se ide u kupatilo. Rekla je: ’Aleks, ne osećam se dobro. Trebalo bi da...’ To je sve što je rekla. Korotki se okrenuo i upucao je. Pala je. Videla sam da je mrtva, ali on je pucao još jednom. I psovao je na ruskom. Na trenutak nisam čula. U glavi sam čula vrisak. Nisam čula. Onda sam čula Ilju. Mislila sam da će i njega ubiti. Želela sam da ga upozorim, da mu pomognem. A onda...“ „Predahni na trenutak“, rekao je Rajli nežno, a Grifitova je znala da to nije glas koji koristi za nežno ispitivanje, već iskrena briga. „Samo polako.“ „Pričali su na ruskom, ali sve sam razumela - ili skoro sve. Ilja je bio ljut, ali ne zato što je Aleks mrtav.“


Sklopila je oči, udahnula i prenela razgovor koji je čula, od reči do reči. „To je prilično precizno“, prokomentarisao je Rajli. „Imam eidetsko pamćenje. Pobegla sam jer je Ilja znao da sam i ja došla u kuću. Znala sam da će pitati za mene. Znala sam da će me ubiti. Pa sam pobegla. Nisam obraćala pažnju kuda idem - samo sam trčala. Ostavila sam cipele. Nisam mogla da trčim u cipelama s potpeticama, pa sam ih ostavila na terasi. Nisam razmišljala. Reagovala sam instinktivno. Da sam razmišljala, ponela bih cipele. Sigurno su ih pronašli. I znaju da sam sve videla. Znaju da sam sve čula.“ „Zaštitićemo te, Elizabet. Obećavam ti to.“ Grifitova je pružila ruku i stavila je preko Elizabetine. „Zaštitićemo te.“ Grifitova i Rajli su izašli iz prostorije. Grifitova je stavila ruke na glavu. „Gospode, Rajli, sunce ti. Znaš li šta smo dobili?“ „Imamo svedoka s računarskim pamćenjem i koji govori ruski. Imamo Korotkog i onog podmuklog kopilana Ilju Volkova. A ako nam se bog smiluje, dobićemo i Sergeja. Ako uspe da izdrži pritisak, slomiće kičmu Volkovima.“ „Izdržaće.“ Čvrstog pogleda i sjajnih očiju, Grifitova je pogledala u vrata. „Moramo pozvati šerifa, Rajli, i smestiti je u sigurnu kuću. Biće nam potrebna Služba maršala.“ „Jebeš njih.“ „Ili ćemo ih pozvati ili će sami doći. Ako ih pozovemo, ostajemo na slučaju.“ „Prokletstvo, mrzim kada to što govoriš ima smisla. Hajde da počnemo. Znaš šta sam još primetio kod svedoka?“ „Šta?“ „Mučna joj je pomisao na majčin dolazak koliko i na sve ostalo.“ „Mislim da joj je kazna sada najmanja briga.“ *** Elizabet je dozvolila da joj se sve zamuti. Nije joj bilo važno gde je vode. Samo je želela da spava, pa je zaspala u kolima vozeći se sa dvojicom detektiva i gospođom Pitri. Kada je automobil stao, izašla je bez reči i gotovo mesečareći ušla u malu montažnu kuću. Uzela je majicu i pamučnu trenerku koje joj je dala detektivka Grifit; čak je uspela i da se presvuče u maloj sobi sa uskim krevetom. Plašila se snova, ali nije mogla da se bori protiv iscrpljenosti. Legla je na krevet i pokrila se policijskim ćebetom. Osetila je kako joj suze teku ispod trepavica kada je sklopila oči. A onda više nije osećala ništa. Probudila se polovinom dana, dehidrirana i prazna. Nije znala šta će dalje biti. Čitavog života je tačno znala šta se od nje očekuje i kada se očekuje. Ali sada nije bilo spiska, ni rasporeda prema kom bi mogla da


se ravna. Postidela se što je gladna, što želi da popije kafu i istušira se i opere zube. Svakodnevne stvari, obične stvari. Džuli nikada više neće biti gladna, niti će raditi svakodnevne stvari. Ali ustala je i trgla se kada je bolna stopala oslonila na pod. Shvatila je da je sve boli. Rešila je da je to dobro. Trebalo bi da je boli i trebalo bi da pati. Tada se setila majke. Njena majka se vraća, možda se već i vratila. To će, shvatila je, biti veća kazna od bola i gladi. Želeći da bude kažnjena, otvorila je vrata. Osluškivala je. Čula je glasove žamor glasova - i namirisala kafu. A osetila je, trgavši se još jednom, i zadah svog tela. Želela je da bude kažnjena, ali nadala se da može da se pre toga istušira. Izašla je i krenula prema izvoru zvuka. I sledila se. U maloj žuto-beloj kuhinji stajao je nepoznat čovek. Visok muškarac, gotovo preterano mršav, sipao je kafu u masivnu belu šolju. Zastao je i nasmešio joj se. Nosio je farmerke i belu košulju - i futrolu za pištolj. „Dobro jutro. Ili dobar dan. Ja sam zamenik maršala Sjedinjenih Američkih Država, Džon Barou. Sve je u redu, Elizabet. Ovde smo da te zaštitimo.“ „Vi ste američki maršal.“ „Tako je. Kasnije u toku dana ćemo te odvesti u drugu, sigurnu, kuću.“ „Da li je detektivka Grifit ovde?“ „Doći će kasnije. Donela ti je odeću i neke stvari.“ Na trenutak je zastao kada se Elizabet zagledala u njega. „Dala si joj ključ od kuće i rekla joj da može da uđe i donese ti odeću, četkicu za zube i takve stvari.“ „Da, sećam se.“ „Opkladio bih se da ti je potrebna kafa i aspirin.“ „Ja bih... volela da se istuširam, ako mogu.“ „Naravno.“ Ponovo joj se nasmešio i spustio šolju i bokal. Imao je plave oči, ali ne kao njena majka. Njegove su bile dublje i toplije. „Doneću torbu s tvojim stvarima. Ja sam ovde sa zamenicom maršala, Terezom Norton. Želim da se osećaš bezbedno, Elizabet - da li te zovu Liz?“ Suze je zapekoše u očima. „Džuli me je zvala Liz. Džuli me je tako zvala.“ „Žao mi je zbog onog što se desilo tvojoj drugarici. Loše si se provela, Liz. Tereza i ja ćemo se brinuti o tebi.“ „Ubiće me ako me pronađu. Znam da hoće.“ Tople plave oči pogledaše njene. „Neće te pronaći. A ja im neću dozvoliti da te povrede.“


Želela je da mu veruje. Imao je dobro lice. Mršavo, kao i sve na njemu, gotovo kao naučnik. „Koliko dugo ću morati da se skrivam?“ „Hajde da idemo dan po dan. Doneću ti stvari.“ Stajala je gde ju je i ostavio dok se nije vratio s njenom pulman putnom torbom. „Pripremiću nam nešto za jelo dok se ti tuširaš“, predložio je. „Bolje kuvam od Teri. Što i nije neka preporuka, ali neću te otrovati.“ „Hvala. Ako vam nije teško.“ „Nije.“ „Žao mi je. Ne znam gde je kupatilo.“ „Onuda“, pokazao je. „Pa desno.“ Posmatrao ju je kako se udaljava, zatim je uzeo šolju i zagledao se u nju. Ponovo ju je spustio kada je ušla njegova partnerka. „Ustala je“, rekao je. „Bože, Teri, izgleda kao da joj je dvanaest, a ne dvadeset jedna, nije smela da uđe u taj klub.“ „Video si ličnu kartu koju je napravila. Mogla bi time profesionalno da se bavi.“ Sitna, snažna i lepa kao lutka. Teri uze bokal s kafom. „Kako se drži?“ „Grčevito, ako mene pitaš. A ljubazna je kao tvoja baba-tetka Marta.“ „Da ti imaš baba-tetku Martu, bila bi prava kučketina.“ „Nije pitala za majku. Pitala je gde je Grifitova, ali nije pitala za rođenu majku. To nešto govori. Pripremiću joj slaninu i jaja.“ Otvorio je frižider i izvadio sve što mu je potrebno. „Želiš li da pozovem tužioca? Znaš da želi da razgovara s njom što je pre moguće.“ „Hajde da joj najpre dozvolimo da nešto pojede. Ali da, bolje da se sastane s njom ovde pre nego što je premestimo. I bolje je da prođe malo vremena pre nego što shvati da bi mogla mesecima da živi u sigurnoj kući.“ „Možda i godinama. Kako je moguće da se neko ko je dovoljno pametan da upiše Harvard - i to ni manje ni više nego u šesnaestoj - uplete sa Volkovima?“ „Ponekad je sasvim dovoljno imati šesnaest godina.“ Džon je stavio slaninu u tiganj i počeo da je prži. „Pozvaću tužioca. Reći ću mu da dođe za dva sata - da joj damo vremena da se obuče, pojede nešto, malo se smiri.“ „Kad već zoveš, proveri kada stiže majka.“ „Važi.“


5

Kada se Elizabet vratila, obučena u farmerke i plavu majicu obrubljenu tankom čipkom, na stolu je stajao tanjir sa slaninom, jajima i tostom. „Da li je detektivka Grifit spakovala sve što ti je potrebno?“ „Jeste. Nisam bila sigurna šta da radim s koferom. Rekli ste da nećemo ostati ovde.“ „Ne brini. Jedi dok je vruće.“ Zagledala se u tanjir. „To je mnogo hrane.“ Slanina? Njen nutricionista doživeo bi srčani udar. Pomisao na tu reakciju izmamila joj je osmeh. „Čini se da si gladna.“ „Jesam.“ Zadržala je osmeh kada ga je pogledala. „Ne bih smela da jedem slaninu.“ „Zašto?“ „Mesne prerađevine, so i životinjska mast ne nalaze se na spisku odobrenih namirnica. Moja majka i moj nutricionista osmislili su za mene poseban plan ishrane.“ „Nije valjda? Šteta da se sve ovo baci.“ „Bila bi to prava šteta.“ Miris ju je privukao stolu. „A i pomučili ste se da mi pripremite obrok.“ Sela je i uzela parče slanine i zagrizla ga. Sklopila je oči. „Ukusno je.“ „Sve je ukusnije sa slaninom.“ Spustio je veliku čašu soka i tri paracetamola pored tanjira. „Uzmi ovo i popij. Vidim da si mamurna.“ Osmeh joj spade s lica. „Nije trebalo da pijemo.“ „Ne, nije trebalo. Da li uvek radiš ono što bi trebalo da radiš?“ „Da. Mislim, do juče. I da sam uradila ono što je trebalo da uradim, Džuli bi bila živa.“ „Liz, Džuli je mrtva zato što je Jakov Korotki ubica i zato što su Volkovi loši ljudi. Ti i Džuli ste postupile glupo. Ali nije to trebalo da plati životom. I ti nisi odgovorna za ono što se desilo. Popij paracetamol i sok. Jedi.“ Poslušala je, više iz navike da bude poslušna nego iz želje da posluša. Ali hrana je bila tako dobra, prijala joj je. „Hoćete li mi reći šta će dalje biti? Ne znam šta dalje, a lakše mi je kada znam šta se od mene očekuje.“ Doneo je kafu do stola i seo pored nje. „Mnogo od onoga što će se dalje desiti zavisi od tebe.“


„Jer će moj iskaz o onome što se desilo, što sam videla i čula, biti potreban da bi se protiv Jakova Korotkog podigla optužnica za ubistvo i da se onaj drugi čovek optuži za saučesništvo. I da bi Ilja mogao biti optužen za saučesništvo nakon počinjenog zločina. A mogla bih da upletem i Sergeja Volkova, premda bi to što o njemu znam moglo da bude i rekla-kazala; za to nisam sigurna. On je zapravo najpoželjnija meta, jer se čini da je on poglavar ili jedan od glava organizacije.“ Džon se naslonio na naslon stolice. „Čini se da sasvim dobro razumeš trenutno stanje stvari.“ „Pratila sam neke predmete iz krivičnog prava i mnogo sam čitala.“ „Od juče?“ „Ne.“ Gotovo se nasmejala, ali joj je smeh zastao u grlu. „Otkako sam upisala koledž. Interesuje me to.“ „Ali studiraš medicinu.“ Pogledala je u tanjir i pažljivo uzela zalogaj kajgane. „Da.“ Ustao je, ponovo otvorio frižider i uzeo kolu za sebe, pa još jednu. Upitno je podigao obrvu. „Ne bih smela... Može, hvala. Baš bih volela da popijem kolu.“ Otvorio je obe kole i seo kada je ušla snažna žena plave kose vezane u uredan konjski rep. „Liz, ovo je zamenica maršala, Nortonova. Teri, Liz.“ „Kako se osećaš danas, Liz?“ „Bolje, hvala na pitanju.“ „Liz je pitala kako će slučaj dalje teći, premda se čini da sasvim dobro razume stvari. Teri je razgovarala s kancelarijom državnog tužioca. Imaćeš zastupnika za zaštitu dečjih prava iz socijalne službe za vreme razgovora s tužiocem, ukoliko tvoja majka ne dođe na vreme. Tvoja saradnja je dobrovoljna, Liz, ali...“ „Možete da me zadržite kao ključnog svedoka. Moram da sarađujem, moram da svedočim. Hoćete li mi reći da li su Volkovi ruska mafija?“ „Ono u šta verujemo, a šta ne možemo da dokažemo...“ „Interesuje me ono u šta vi verujete“, prekinula ga je Elizabet. „Mislim da bi trebalo da znam u kakvom se položaju nalazim. Možda sam maloletna, ali nisam dete. Moj koeficijent inteligencije iznosi dvesta deset i imam odličnu sposobnost razumevanja, znam da sam postupila budalasto, ali nisam budala. Svesna sam da ću, ako sam bila svedok ubistva koje je naložio pakhan glavni - biti meta. Odlučim li da svedočim, Korotki, ili neko njemu nalik, učiniće sve što je u njegovoj moći da me u tome spreči. Čak i nakon svedočenja, a naročito ako moj iskaz dovede do optužbe, biću meta osvete.“ Zastala je i uzela gutljaj kole iz limenke. Neverovatno. „Sinoć mi je sposobnost rasuđivanja, ili tačnije jutros,


bila poremećena alkoholom, mučninom i stanjem šoka. Nisam u potpunosti bila u stanju da procenim situaciju. Ali sada jesam. Ako su Volkovi prosto samo loši ljudi, neorganizovana banda siledžija i kriminalaca, situacija je teška. Ako je reč o kriminalnoj organizaciji, ako su oni Crvena mafija, onda je situacija tim teža. Ali želim da znam na čemu sam.“ Posmatrala je dvoje zamenika kako razmenjuju poglede. „Kada budem imala pristup računaru“, dodala je Elizabet, „moći ću da odradim istraživanje i sama dođem do odgovora.“ „Kladim se da bi mogla“, promrmljao je Džon. „Verujemo - dođavola, znamo - da su Volkovi članovi organizovane kriminalne grupe. Znamo da su do guše u prodaji oružja i trgovini belim robljem i računarskim prevarama, a uža specijalnost su im reketiranje, krađe, narkotici. Oni su razgranata organizacija koja vodi mnoštvo zakonitih - ili naoko zakonitih - poslova, kao što su noćni klubovi, restorani, striptiz-barovi i nekretnine. Snage zakona su uspele malo da ih kljucnu, ali hijerarhiju nisu mogli ni da dotaknu. Znamo da je Korotki Volkovljev ’mehaničar’ - ubica. Ali nikada to nismo mogli i da dokažemo.“ „Uživao je u Aleksovom ubistvu. Prezirao ga je. A Džuli... Džulino ubistvo ga je iznerviralo. Samo to. Žao mi je, nisam više gladna.“ „U redu je.“ Na trenutak je pogledala u svoje šake, pa ponovo Džona u oči. „Neću moći da se vratim na Harvard. Niti ću moći da se vratim kući. Ako pristanem da svedočim, moraću da uđem u program zaštite svedoka. Da li sam u pravu?“ „Mislim da si malo požurila“, rekla joj je Teri. „Uvek razmišljam unapred. Sinoć to nisam uradila i platila sam strašnu cenu. Hoću li moći da pohađam neki drugi univerzitet, pod drugim imenom?“ „Mogli bismo to udesiti“, rekao je Džon. „Dobro se staramo o svojim svedocima, Liz. Možeš i to da proveriš na internetu.“ „Hoću. Ne znaju ko sam. Ilji sam rekla samo da se zovem Liz. On je upoznao samo Liz - a zapravo me svi zovu Elizabet. A pre nego što smo otišle u klub ošišala sam se i ofarbala. Ne izgledam ovako.“ „Dopada mi se tvoja frizura“, rekla je Teri. „Lepo ti stoji.“ „Izgledam potpuno drugačije. Sinoć sam sa šminkom i u onoj haljini i sa ovom frizurom izgledala potpuno drugačije nego što inače izgledam. Možda mogu da svedočim, a da ne saznaju ko sam. Znam da su male šanse za to, ali volela bih da mogu u to da verujem. Bar za sada.“ Teri se pomerila kada je zapištao njen telefon. Izvadila ga je iz futrole za pojasom. „Norton. Da. Razumela.“ Vratila je telefon u futrolu. „Dovode tvoju mamu.“ „U redu.“


Elizabet je ustala i odnela tanjir do lavaboa. „Opraću sudove.“ „Pomoći ću ti“, rekao je Džon. „Ne. Ako nemate ništa protiv, želela bih malo privatnosti pre nego što moja majka stigne.“ „Naravno.“ Spustio joj je ruku na rame. „Sve će biti u redu, Liz.“ Samo je klimnula i počela da pere sudove. Ruke je gurnula u lavabo da niko ne vidi da drhte. Kada su policajci u uniformi doveli njenu majku do vrata, osećala je da je uspela da ovlada sobom. U oskudno nameštenoj dnevnoj sobi, Elizabet je ustala kada je Suzan ušla. Jedan pogled bio je dovoljan da shvati da izvinjenje koje je uvežbavala neće biti ni približno dovoljno. „Zaboga, Elizabet, šta si to uradila s kosom?“ „Samo sam...“ Uhvaćena nespremna, Elizabet je dotakla kosu. „Žao mi je.“ „Uverena sam da jeste.“ „Doktorko Fič, ja sam zamenik maršala Barou, a ovo je zamenica maršala, Nortonova. Svesni smo da je situacija teška. Hajde da sednemo, objasnićemo vam koje sve mere preduzimamo da bismo zaštitili vašu kćerku.“ „To neće biti potrebno. Već sam o svemu obaveštena. Ako biste nas izvinili, želela bih nasamo da razgovaram sa svojom kćerkom.“ „Žao mi je, doktorko Fič, zarad njene bezbednosti neophodno je da bar jedno od nas sve vreme bude pored Elizabet.“ Elizabet ga pogleda i zapita se zašto ju je ostavio samu u kuhinji. „Dobro. Sedi, Elizabet.“ Suzan je ostala da stoji. „Ne postoji prihvatljivo objašnjenje, nema racionalnog razloga za tvoje ponašanje. Ako su mi tačno preneli činjenice, prekršila si zakon time što si falsifikovala dokumenta koja si upotrebila da uđeš u noćni klub sa još jednom maloletnicom, gde si konzumirala alkohol. Da li su ove činjenice tačne?“ „Jesu, tačne su.“ „Sve ovo si dodatno zakomplikovala još nepromišljenije pristavši da odeš u kuću muškarca kog tek što si upoznala. Da li si se upustila u seksualni odnos sa ovim muškarcem?“ „Nisam.“ „Neophodno je da mi odgovoriš iskreno, jer je moguće da si dobila neku polno prenosivu bolesti ili zatrudnela.“ „Ni sa kim se nisam upustila u seksualni odnos.“ Suzan ju je posmatrala ledeno, kao što bi posmatrala neki uzorak pod mikroskopom. „Ne mogu da ti verujem na reč. Bićeš podvrgnuta lekarskom pregledu što je pre moguće. Dela imaju posledice, Elizabet, kao što vrlo dobro znaš.“


„Ni sa kim se nisam upustila u seksualni odnos“, rekla je Elizabet ravnim glasom. „Džuli je spavala sa Aleksom, a sada je mrtva. Čini mi se da je posledica suviše brutalna u odnosu na delo.“ „Svojim postupcima dovela si sebe i tu devojku u ozbiljnu opasnost.“ Reči su bile poput kamenja, pogađale su je i lomile joj kosti. „Znam. Nemam opravdanje.“ „Jer ono i ne postoji. A sada je ta devojka mrtva, a ti si pod policijskom zaštitom. Možda će i protiv tebe podići optužnicu...“ „Doktorko Fič“, prekinuo ju je Džon. „Dozvolite da uverim i vas i Elizabet da ona ni za šta neće biti optužena.“ „Da li je na vama da donosite takve odluke?“, prasnula je, a zatim se okrenula Elizabet. „Svesna sam da devojke tvog uzrasta često ispoljavaju veoma lošu sposobnost rasuđivanja i prkose autoritetu. I zbog toga sam pokazala razumevanje prilikom razgovora koji smo vodile pre nego što sam otputovala za Atlantu. Ali nikada ne bih očekivala ovakav debakl od nekoga tvojih intelektualnih sposobnosti, materijalnog stanja i vaspitanja. Nisi stradala samo zahvaljujući nekom hiru proviđenja.“ „Pobegla sam.“ „Tu si bar pokazala malo pameti. A sada, uzmi svoje stvari. Dogovoriću se sa nekim od dežurnih ginekologa da te pregleda pre nego što odemo kući.“ „Ali... ne mogu da idem kući.“ „Ovo je veoma loš trenutak da ispoljiš neumesnu nezavisnost.“ „Elizabet je pod zaštitom Službe maršala Sjedinjenih Američkih Država“, izustio je Džon. „Ona je jedini svedok dvostrukog ubistva. Postoji sumnja da je čovek koji je ta ubistva počinio ubica koji radi za porodicu Volkov. Reč je o ruskoj mafiji, doktorko Fič, u slučaju da vam nisu preneli te činjenice.“ „Upoznata sam sa svim što je Elizabet prijavila policiji.“ Elizabet je prepoznala ton - bio je ton načelnice hirurgije koja nije trpela nikakve budalaštine, i koja je prekidala svaku dalju raspravu. „Takođe mi je rečeno da je taj čovek nije video i da ni on ni njegovi saradnici ne znaju njeno ime. Nameravam da odvedem svoju kćerku kući, gde će na odgovarajući način biti kažnjena za svoje neprimerene postupke.“ „Ne ulazim u vaše namere, doktorko Fič, ali Liz je pod zaštitom Službe maršala Sjedinjenih Američkih Država.“ Džon je govorio toliko smireno i pribrano da je Elizabet mogla samo da se zagleda u njega. „Noćas ćemo je prebaciti na lokaciju koju smatramo bezbednijom, a njena bezbednost nam je najvažnija. Kao što pretpostavljam da je i vama.“


„Imam dovoljno sredstava da unajmim privatno obezbeđenje ukoliko se za tim ukaže potreba. Razgovarala sam sa svojim advokatom. Ne možete je primorati da svedoči u ovom slučaju.“ „Ne primoravaju me. Pristala sam da svedočim.“ „I dalje postupaš krajnje nepromišljeno. Ovo je moja odluka.“ Nazvao ju je Liz, pomislila je Elizabet. Nazvao ju je Liz i usprotivio se direktivi doktorke Suzan L. Fič - direktno joj se suprotstavio. Zato će biti Liz. Neće se pokoriti kao što bi se Elizabet pokorila. „Ne, nije.“ Svet nije prestao da postoji kada je izgovorila ove reči. „Moram da svedočim. Ne mogu da idem kući.“ Blesak zaprepašćenja na trenutak je preleteo preko brutalnog ledenog besa na Suzaninom licu. „Imaš li ti ikakvu predstavu kakve će biti posledice ove odluke? Nećeš moći da učestvuješ u letnjem programu, niti ćeš na jesen moći da kreneš na Harvard. Izgubićeš vreme koje si mogla da utrošiš na obrazovanje i time mu naneti veliku štetu, i stavićeš svoj život, svoj život, u ruke ljudi kojima je jedini cilj da osude ovog čoveka ma koliku cenu ti za to morala da platiš.“ „Džuli je mrtva.“ „To ništa ne može da promeni, ali ova odluka mogla bi da ti uništi život, planove i budućnost.“ „Kako da odem kući kao da se ništa nije desilo? Da nastavim sa svojim životom? Povinujem se tvojim planovima, jer moji nikada nisu bili. Ako im je cilj da osude ubice, to prihvatam. Tvoj cilj je da ne radim ništa, da slušam šta mi se kaže, da živim život koji si mi ti zacrtala. Ne mogu. Ne mogu to više da radim. Moram pokušati da postupim ispravno. To je posledica, majko. A posledice moram prihvatiti.“ „Samo ćeš napraviti još veću grešku.“ „Doktorko Fič“, rekao je Džon. „Federalni tužilac dolazi ovamo da razgovara s Liz...“ „Elizabet.“ „Čućete šta on ima da kaže. Čućete koje ćemo korake preduzeti. Možete malo da sačekate. Razumem da je ovo za vas šok. Prebacićemo i vas i vašu kćer na novu lokaciju i imaćete nekoliko dana da o svemu razmislite i porazgovarate.“ „Nemam nameru da sa vama idem bilo kuda i nisam u obavezi da to učinim. Očekujem da ćeš se za dan ili dva opametiti“, rekla je kćerki, „kada shvatiš ograničenja situacije u kojoj se trenutno nalaziš i koliko su ozbiljne posledice odluke koju si donela. Reći ću doktoru Frisku da si bolesna i da ćeš nadoknaditi propušteno. Dobro razmisli, Elizabet. Vreme se ne može vratiti unazad i neke postupke nije moguće promeniti.“ Čekala je i snažno je stisnula usne kada joj Elizabet nije odgovorila. „Pozovi me kada budeš spremna da dođeš kući. Doviđenja“, rekla je i prišla vratima.


Džon ju je pretekao. „Samo trenutak, doktorko.“ Uzeo je radio. „Barou, doktorka Fič izlazi. Biće joj potrebna pratnja do kuće.“ „Razumem. Ovde je sve čisto.“ „Ne odobravate moju odluku u ovoj situaciji“, rekla je Suzan. „Nije vam potrebno moje odobrenje niti ga želite, ali ne. Ni najmanje ne odobravam vašu odluku.“ „U pravu ste. Niti želim vaše odobrenje, niti mi je ono potrebno.“ Izašla je i ne osvrnuvši se. Kada se vratio, video je Teri kako sedi na naslonu za ruke fotelje u kojoj je sedela Elizabet i lagano joj dodiruje rame. „Ljudi različito reaguju na strah i brigu“, rekla je. „Nije ona bila ni uplašena ni zabrinuta. Ona je ponajviše ljuta zato što joj ovo remeti planove. To mogu da shvatim.“ „Greši“, rekla joj je Teri. „Znam da ti je mama, ali grdno greši.“ „Ona nikada ne greši i nikada mi nije bila mama. Da li smem da odem u svoju sobu na kratko?“ „Naravno. Ali, Liz“, dodao je Džon kada je ustala, „nema čoveka koji ne greši.“ „Kučka“, rekla je Teri tiho kada je Elizabet izašla iz sobe. „Bezdušna kučka, došla je ovamo, svaka dlaka joj je na mestu i smesta je počela da gazi to dete.“ „Nije je ni dodirnula“, promrmljao je Džon. „Nije je zagrlila, nije je pitala kako je, nije joj rekla da joj je drago što nije povređena. Gospode, ako joj je čitav život bio ovakav, program zaštite svedoka bi još za nju mogao biti spas.“ Elizabet je provela dva sata sa gospodinom Pomerojem iz kancelarije državnog tužioca. Morala je iznova da prođe kroz sve, da ponovo proživi svaki trenutak te večeri, ovog puta s prekidima, jer su od nje tražili da neke stvari pojasni, da se vrati na prethodni događaj da zatim kaže šta se posle desilo, pa se opet vrati na ranija dešavanja. S njim su došla još trojica muškaraca u tamnim odelima. Jedan od njih je hvatao beleške, premda se razgovor snimao. Došli su Rajli i Grifitova, pa joj se kuća činila veoma malom i krcatom. Pomeroj se u jednom trenutku naslonio i namrštio. „E sad, Elizabet, priznaješ da si popila nekoliko alkoholnih pića. Koliko? Tri, četiri? Više?“ „Malo više od četiri. Poslednje nisam mogla da dovršim. Kada smo stigli u Aleksovu kuću, popila sam malo vode. Napravio mi je još jedno piće, ali nisam ga želela. Nisam se osećala dobro.“ „I povraćala si. Nakon što si povratila, zaspala si na terasi. Koliko često piješ?“


„Ne pijem. Hoću da kažem, dešavalo se da povremeno popijem malo vina, jer moja majka smatra da bi trebalo da razvijem istančan ukus, ali nikada pre nisam pila koktel.“ „Znači, to ti je bilo prvo iskustvo sa takvom vrstom pića i popila si gotovo pet čaša u toku večeri, pozlilo ti je i zaspala si - ili se onesvestila - napolju. A ipak tvrdiš da možeš da identifikuješ lica koja su ušla u kuću i ubila Aleksa Gureviča i Džuli Masters? Sa koje udaljenosti si sve to posmatrala?“ „Sa udaljenosti od neka tri metra. Ali sigurna sam. Jasno sam ih videla. Stajali su na svetlosti.“ „Zar ti nisu sav alkohol koji si popila i mučnina koja je usledila narušili sposobnost rasuđivanja?“ Postiđeno je pogledala u ruke koje je stezala u krilu. „Uverena sam da mi je bila ograničena sposobnost pravovremenog reagovanja i svakako mi je bila narušena sposobnost rasuđivanja, ali vid i sluh mi ni na koji način nisu bili narušeni.“ Pomeroj je klimnuo jednom od muškaraca koji je došao s njim. Čovek je istupio i položio nekoliko fotografija na sto. „Prepoznaješ li nekog od ovih muškaraca?“ upitao ju je. „Prepoznajem.“ Pokazala je fotografiju u desnom uglu. „To je Jakov Korotki. To je čovek koji je ubio Aleksa, a zatim i Džuli. Kosa mu je na ovoj fotografiji duža.“ „Poznaješ li ovog čoveka?“, upitao ju je Pomeroj. „Poznaješ li ga od ranije?“ „Nikada ga nisam upoznala. Samo sam ga videla, prvi put sinoć, kada je pucao u Aleksa i Džuli.“ „U redu.“ Pomeroj je pokupio fotografije sa stola, a onaj čovek je spustio novi niz fotografija pred nju. „Prepoznaješ li nekoga ovde?“ „Ovog čoveka. Rekli su da se zove Igor. Ne znam prezime. Bio je sa Korotkim. On je uhvatio Aleksa i prisilio ga da klekne.“ „I još samo ovo.“ Još jednom su sklonili fotografije sa stola i poređali nove. „Ovo je Ilja.“ Usne su joj drhtale pa ih je stisnula. „Ilja Volkov. On je došao nakon... što su Džuli i Aleks ubijeni. Svega nekoliko minuta kasnije. Bio je ljut. Pričao je na ruskom.“ „Kako znaš da je bio ljut?“ „Govorim ruski, ne preterano tečno. Rekli su... Prevešću, da li je to u redu?“ „Jeste.“ Udahnula je i ponovila razgovor. „Onda sam pobegla. Znala sam da će početi da me traže i da će me, ako me pronađu, ubiti zbog onog što sam videla. Kada sam prestala da trčim, pozvala sam policiju.“


„To je dobro. Bila si veoma dobra, Elizabet. Uhapsićemo te ljude. Možda ćeš ponovo morati da ih identifikuješ, u policijskoj stanici. Neće moći da te vide.“ „Da, znam.“ „Tvoje svedočenje će nam pomoći da iza rešetaka smestimo veoma opasne ljude. Kancelarija državnog tužioca ti je veoma zahvalna.“ „Nema na čemu.“ Na to se nasmešio. „Još ćemo razgovarati. Narednih nekoliko nedelja često ćemo se viđati. Ako ti bude bilo šta potrebno, Elizabet, bilo šta, neko od maršala će ti to nabaviti, ili možeš pozvati mene. Želimo da se osećaš što je prijatnije moguće.“ „Hvala.“ Napetost, koje nije bila svesna, nestala je kada je otišao. Kao i Teri ranije tog dana, Grifitova je sela na naslon za ruke njene fotelje. „Bio je neprijatan jer ti neće biti lako. Neće ti biti lako, a odbrana će dati sve od sebe da diskredituje tvoje svedočenje. Neće ti biti lako.“ „Znam. Da li ste vi i dalje uključeni u istragu?“ „U pitanju je zajednička istraga, jer smo Rajli i ja insistirali na tome. Federalci su glavni, ali mi smo još na terenu. Kako se držiš?“ „Dobro sam. Svi su veoma uviđavni. Hvala što ste mi doneli stvari iz kuće.“ „Nema na čemu. Da li ti je još nešto potrebno?“ „Želela bih da dobijem svoj laptop. Trebalo je ranije da vam kažem, ali nisam bila potpuno pribrana.“ „Nećeš moći nikome da šalješ mejlove, da četuješ, niti da ostavljaš poruke.“ „Nije mi za to potreban. Želim da učim i da se bavim istraživanjem. Ako bih mogla dobiti svoj računar i možda neke knjige...“ „Proveriću.“ To će morati da joj bude dovoljno. Kada je pala noć, smestili su je u automobil sa Teri i Džonom. Grifitova i Rajli su vozili iza njih; a ispred njih je bilo još nekoliko maršala. Dok su jurili auto-putem, palo joj je na pamet da je pre svega dvadeset četiri časa oblačila svoju novu crvenu haljinu i svetlucave cipele s visokom potpeticom. A Džuli je, blistavih očiju i treperavog glasa, sedela pored nje u taksiju. Bila je živa. Sve je bilo potpuno drugačije. A sada je opet sve drugačije. Uvezli su se u garažu jednostavne dvospratne kuće sa širokim, prostranim dvorištem. Osim automobila, u garaži nije bilo ničega - ni alata, ni kutija, ni starudije. Na vratima koja su vodila u kuću nalazila se sigurnosna brava.


Vrata im je otvorio čovek tamnosmeđe kose prošarane sedim vlasima. Premda je bio gotovo jednako visok koliko i Džon, bio je popunjeniji - mišićaviji i nosio je farmerke i polo-majicu, a oružje je nosio u futroli na boku. Sklonio se da mogu da uđu u kuhinju - veću od kuhinje koju su upravo napustili. Aparati su bili moderniji, a pod je bio prekriven ispoliranim obojenim pločicama. „Liz, ovo je zamenik maršala Kozgrouv.“ „Bil.“ Pružio je ruku i ohrabrujuće joj se nasmešio. „Dobro došla kući. Zamenica Peski - to je Linda - proverava okolinu. Mi ćemo te noćas čuvati.“ „O... Ali...“ „Vratićemo se ujutro“, rekao joj je Džon. „Ali ćemo ti pomoći da se smestiš pre nego što odemo.“ „Hajde da te odvedem na sprat i pokažem ti tvoju sobu“, predložila je Teri i pre nego što je stigla da se složi ili pobuni, Teri je uzela njen kofer i počela da se penje stepenicama. „Izgleda mlađe nego što sam očekivao“, rekao je Bil. „Iscrpljena je i još uvek pomalo ošamućena. Ali je stamena. Izdržala je dva sata s Pomerojem, a da nijednom nije zapela. Porota će je obožavati.“ „Tinejdžerka će srušiti Volkove.“ Bil je zatresao glavom. „Pa ti vidi.“ Sergej Volkov je bio u punoj snazi, bio je on bogat čovek koji je potekao iz najgoreg siromaštva. Već u desetoj godini bio je vešt lopov koji je poznavao svaki ćošak i svaku pacovsku rupu bednog moskovskog geta. Prvog čoveka je ubio u trinaestoj godini, rasporio ga je američkim vojnim nožem koji je ukrao od suparnika. Suparniku, dečaku od šesnaest godina, slomio je ruku. Još uvek je imao taj nož. Polako je zauzimao sve viši položaj u hijerarhiji moskovske bratve i pre osamnaestog rođendana već je bio brigadir. Ambicija ga je gonila da zauzima sve više položaje dok naposletku sa svojim bratom Mihailom nije preuzeo bratvu u nemilosrdnom, krvavom udaru koji je izveo usred raspada Sovjetskog Saveza. Bila je to u njegovoj glavi prilika za promenu. Oženio se ženom lepog lica i skupog ukusa. Rodila mu je dve kćeri i bio je iznenađen koliko ih je snažno voleo od trenutka kada su prvi put udahnule vazduh. Plakao je kada je svako dete po prvi put uzeo u naručje, savladan radošću i čuđenjem i ponosom. Ali kada je, konačno, u naručje uzeo sina, ni suzu nije pustio. Ta radost, čuđenje i ponos bili su suviše duboki da bi mogli da se izraze suzama.


Njegova deca, ljubav prema njima i težnja da im obezbedi bolji život naterali su ga da se preseli u Ameriku. Tu je mogao da im pruži više, da im pruži raskošniji život. A i smatrao je da je došlo vreme da širi posao. Svoju najstariju kćerku udao je za advokata i u naručje je uzeo svoje prvo unuče. I plakao. Obezbedio je mlađu kćer - svoju umetnicu, svoju sanjalicu kupio joj je galeriju. Ali njegov sin, ah, njegov sin, poslovni čovek sa diplomom univerziteta u Čikagu, bio je njegovo zaveštanje. Njegov dečak bio je pametan, snažan, bistre glave i hladnokrvan. Sve nade i želje dečaka iz moskovskog geta ostvarene su u tom sinu. Sada je radio u svom senovitom vrtu na svom imanju na Zlatnoj obali i čekao Ilju da stigne. Sergej je bio čvrst i naočit muškarac sa belim pramenovima u tamnoj kosi i gustim crnim obrvama iznad očiju boje oniksa. Uvek je održavao odličnu kondiciju i zadovoljavao je svoju suprugu, ljubavnicu i povremeno pokoju kurvu. Njegove bašte bile su još jedan razlog za ponos. Imao je pejzažne arhitekte i baštovane, naravno, ali je - kad god je mogao - provodio nekoliko sati čeprkajući po zemlji, kopajući i svojim rukama sadeći nove sadnice. Da nije postao pakhan, Sergej je bio uveren da je mogao da srećno živi skromnim i prostim životom baštovana. U širokom šortsu, sa zvezdama istetoviranim na kolenima, a sada umazanim zemljom i đubrivom, Sergej je nastavio da kopa i pored toga što je čuo sina da se približava. „Kokošija govna“, rekao je Sergej. „Jeftina su, lako ih je nabaviti i usrećuju biljke.“ Kao i uvek, zbunjen očevom ljubavlju prema zemlji, Ilja zatrese glavom. „A i miriše na kokošija govna.“ „Mala je to cena. Moje hoste uživaju, pogledaj, vidiš li ono tamo? Plućnjak će uskoro procvetati. Toliko tajni u hladu i senkama.“ Sergej tada podiže pogled i pogleda sina skupljenih očiju. „I? Da li ste je pronašli?“ „Nismo još. Ali hoćemo. Poslao sam čoveka na Harvard. Uskoro ćemo znati kako se zove, a tada ćemo je i pronaći.“ „Žene lažu, Ilja.“ „Mislim da u vezi sa ovim nije lagala. Studira medicinu tamo i nije srećna. Majka joj je hirurg ovde u Čikagu. Verujem da je i to istina. Tražimo i majku.“ Ilja je čučnuo. „Neću u zatvor.“ „Ne, nećeš otići u zatvor. A neće ni Jakov. Istražujem i druge mogućnosti. Ali nisam zadovoljan što jedan od mojih najboljih brigadira sedi u ćeliji.“


„Neće on progovoriti.“ „Ne brine mene to. Ništa on neće reći, kao što neće ni Igor. Američka policija? Musor4.“ Pokretom ruke dao je do znanja da ih smatra bezvrednima. „Nikada ih neće slomiti. A ne bi slomili ni tebe da nismo uspeli da ubedimo sudiju da te pusti uz kauciju. Ali ta devojka me brine. Brine me što je bila tamo i preživela. Brine me što Jakov nije znao da su ona i druga devojka tamo.“ „Da me nisu zadržali, ja bih bio tamo i sprečio sve to. Onda ne bi bilo svedoka.“ „Komunikacija, tu leži problem. Ali i za to sam se pobrinuo.“ „Rekao si da ga držim na oku, tata, da se ne odvajam od njega dok ga ne kaznimo zbog krađe.“ Ilja je šutnuo grumen zemlje i skinuo naočare za sunce. „Sam bih mu ruku odsekao što je krao od porodice. Sve si mu dao, ali on je samo razmišljao o tome kako da uzme još više. Više novca, droge, žena, pažnje. Moj rođak. Suki.5“ Režeći je izgovorio ovu reč. „Pljuvao nam je u lice, iznova i iznova. Bio si dobar prema njemu, tata.“ „Sin je rođake tvoje majke. Kako da ne dam sve od sebe? Ipak sam se nadao.“ „Uzeo si ga pod svoje okrilje, njega i Jakova.“ „A Jakov je svaki put dokazao da je vredan dara. Aleksi?“ Sergej sleže ramenima. „Kokošije govno“, rekao je smešeći se jednom stranom usana. „A sada će biti đubrivo. Droga. Bio je slab na drogu. Zato sam bio tako strog prema tebi i tvojim sestrama. Sa drogom se samo trguje. Droga je koren zla - zbog nje je krao od nas, izdao nas i svoju krv.“ „Da sam znao, bio bih tamo da gledam kako preklinje kao žena. Da ga gledam kako urnire.“ „Tek te noći dobili smo obaveštenje o njegovom hapšenju i dogovoru koji je kopile sklopilo s policijom. Morali smo brzo da se obračunamo s njim. Poslao sam Jakova i Igora da provere je li kod kuće. Možda su se suviše brzo obračunali s njim. Grešilo se, što bi Amerikanci rekli. Ranije nisi sa Aleksijem tražio kurve. Uvek si imao prefinjeniji ukus od njega.“ „Trebalo je da ga držim na oku“, ponovio je Ilja. „A ta devojka me je zainteresovala. Bila je osveženje, neiskvarena. Tužna. Pomalo tužna. Dopala mi se.“ „Ima mnogo devojaka. Ona je već mrtva. A sada ćeš ostati na večeri. Tvojoj majci će biti milo, a i meni.“ „Naravno.“ 4

Na ruskom, smeće. (Prim. prev.)

5

Na ruskom, kurva. (Prim. prev.)


6

Prošle su dve nedelje, a zatim i početak treće. Elizabet je na prste jedne ruke mogla da nabroji koliko puta su joj dozvolili da izađe iz kuće. Ali nikada sama. Nikada nije bila sama. Nekada je čeznula za društvom, sada ju je nedostatak samoće sputavao više od četiri zida njene sobe. Imala je svoj laptop. Blokirali su joj pristup mejlu i četu. Iz dosade i radoznalosti, uspela je da probije blokadu. Nije planirala ni sa kim da stupi u kontakt, ali je osetila zadovoljstvo zbog uspeha koji je postigla. Zadržala je tu malu pobedu za sebe. Imala je košmare, a i njih je zadržavala za sebe. Donosili su joj knjige i diskove. Samo je trebalo da zatraži. Proždiranje popularne literature i muzike koje njena majka nikako nije odobravala trebalo je da joj pruži osećaj slobode. Ali samo je istaklo koliko je propustila i koliko je slabo poznavala stvarni svet. Majka nikada nije došla da je poseti. Džon i Teri su svakog jutra zamenjivali noćnu smenu, a njih su svake večeri zamenjivali Bil i Linda. Ponekad su kuvali; činilo se da je doručak Džonova jača strana. Ali uglavnom su donosili hranu. Picu ih hamburgere, piletinu ili kinesku hranu. Iz osećanja krivice - ali delom i zato što je to bio odbrambeni mehanizam - Elizabet je počela da eksperimentiše u kuhinji. Recepti su prosto bili formule, koliko je ona mogla da vidi. A kuhinja je bila neka vrsta laboratorije. I eksperimentišući, otkrila je svoju sklonost. Volela je da secka i meša mirise i teksture. „Šta je na meniju?“ Podigla je pogled s mesta na kom je sedela za stolom kada je Džon ušao. „Pokušavam da napravim prženu piletinu.“ „Zvuči dobro.“ Sipao je sebi kafu. „Moja žena priprema prženu hranu da bi prevarila decu i naterala ih da jedu povrće.“ Znala je da on i njegova supruga Medi imaju dvoje dece. Sedmogodišnjeg dečaka, Maksfilda, koji je ime dobio po slikaru Maksfildu Parišu, i Emili - po Emili Bronte - staru pet godina. Pokazao joj je fotografije, koje je nosio u novčaniku, i pričao joj šaljive anegdote o njima. Radio je to da bi joj dao do znanja da je i on čovek, razumela je to. I postigao je cilj, ali ju je time i naveo da shvati da ne postoje šaljive anegdote iz njenog detinjstva.


„Da li brinu za vas? S obzirom na to da radite u snagama reda?“ „Maks i Em? Suviše su mali da bi brinuli. Znaju da jurim loše momke i to je za sada sve što znaju. Medi?“ Seo je sa šoljom kafe u ruci. „Da, pomalo. To ide u paketu. I njoj je ponekad baš teško, jer mnogo radim, često nisam kod kuće.“ „Rekli ste da je bila stenografkinja u sudu.“ „Da, dok se Maks nije rodio. Bio je to najbolji dan mog života, taj dan u sudnici. Premda jedva da sam mogao da se setim sopstvenog imena kada sam je video tamo. Bila je najlepša žena koju sam video. Ne znam kako sam imao toliku sreću da je ubedim da izađe sa mnom, a kamoli da je ubedim da se uda za mene. „Vi ste veoma stabilan muškarac“, počela je Elizabet. „Atraktivni ste i ljubazni, i imate široka shvatanja i različita interesovanja. A činjenica da predstavljate autoritet, da nosite oružje, može ženama da bude privlačni intuitivno.“ Oči mu se nasmejaše. „Ti si posebna, Liz.“ „Volela bih da nisam.“ „Nemoj. Ti si ispravna devojka, zastrašujuće pametna, hrabra, saosećajna a i sama imaš raznovrsna interesovanja. Nauka, sprovođenje zakona, zdravlje i ishrana, muzika, knjige, a sada i kuvanje. Ko zna šta je sledeće?“ „Hoćete li me naučiti da rukujem pištoljem?“ „Liz...“ „Imam košmare.“ „O, mila.“ Spustio je ruku preko njene. „Pričaj sa mnom.“ „Sanjam onu noć. Znam da je to normalna reakcija i da bi trebalo to da očekujem.“ „Ali to nimalo ne olakšava stvar.“ „Ne.“ Zagledala se u kuvar i zapitala da li će njen svet ikada ponovo biti jednostavan kao sastojci i mere u receptima. „I sanjam kako ulazim u prostoriju, kako idem na prepoznavanje. Ali on me vidi, Korotki. Znam da me vidi, jer se smeši. I pruža ruku iza leđa, kao one noći. I sve se usporava kada izvadi pištolj. Niko ne reaguje. Puca u mene kroz staklo.“ „Nije te video, Liz.“ „Znam. To je razumno i logično. Ali ovde su u pitanju strah i osećanja podsvesni strahovi i osećanja. Trudim se da ne razmišljam o njima, da pronađem sebi neki posao i okupaciju.“ „A da pozovem tvoju majku?“ „Zašto?“ Njena iskrena zbunjenost naterala ga je da potisne kletvu. „Znaš da ti na raspolaganju stoji psiholog. Znam da si rekla da ne želiš da razgovaraš sa psihologom, ali...“


„I dalje ne želim. Ne vidim od kakve će mi to pomoći biti. Svesna sam šta mi se dešava i zašto. Znam da je u pitanju proces kroz koji moj um mora da prođe. Ali vidite, on me uvek ubije. Ili u kući, jer me u snovima pronalazi, ili na prepoznavanju, jer me vidi kroz staklo. Plašim se da će me pronaći, da će me videti, da će me ubiti. I osećam se bespomoćno. Nemam nikakvu moć, nemam oružje. Ne mogu da se branim. Želim da budem u stanju da se branim. Ne želim da budem bespomoćna.“ „I misliš da ćeš osećati da imaš više kontrole ako naučiš da barataš oružjem, da ćeš se osećati manje ranjivo?“ „Mislim da je to jedno od rešenja.“ „Onda ću te naučiti.“ Izvadio je oružje, izvadio magacin i sklonio ga. „Ovo je glok 19. Standardno oružje policije. U magacinu se nalazi petnaest metaka. Elizabet ga je uzela u ruku kada joj ga je pružio. „To je polimer. Proverila sam.“ „Naravno.“ „Nije težak kao što sam očekivala. Ali nije ni napunjen, tako da to objašnjava zašto je sada tako lagan.“ „Za sada će biti prazan. Hajde da razgovaramo o bezbednosti.“ Pogledala ga je u oči. „U redu.“ Nakon što joj je rekao neke osnovne stvari, naterao ju je da ustane i pokazao joj kako da nišani i kako da drži pištolj. U tom trenutku ušla je Teri. „Gospode bože!“ „Nije napunjen“ rekla je Elizabet brzo. „Ponavljam, gospode bože.“ „Možeš li da nas ostaviš na trenutak, Liz.“ „O, dobro.“ Nevoljnije nego što je zamišljala, vratila je pištolj Džonu. „Biću u svojoj sobi.“ „Gde ti je pamet?“, upitala je Teri čim je Elizabet izašla iz sobe. „Želi da nauči da barata pištoljem.“ „Pa, i ja želim nagog Džordža Klunija u krevetu, ali nisam pokušala da ga kidnapujem. Za sada.“ „Ima košmare, Teri.“ „Sranje.“ Teri je snažno otvorila vrata frižidera i uzela kolu. „Žao mi je, Džone, tom detetu baš nije lako. Ali nije rešenje dozvoljavati joj da barata tvojim službenim oružjem.“ „Ona misli da jeste. Ne želi da se oseća bespomoćno. Ko je može kriviti? Možemo ceo dan da joj ponavljamo da je bezbedna, da ćemo je zaštititi, ali ona je i dalje bespomoćna. Nije reč samo o onome što joj govorimo, već kako se ona oseća.“


„Znam to, Džone, znam. Razumem da je uplašena i da joj je nasmrt dosadno. To ne možemo da promenimo, zaista ne možemo.“ „Njen život nikada više neće biti isti, Teri, a to ne smemo da zaboravimo. Ne smemo da zaboravimo da ona nije samo svedok, već dete adolescentskog uzrasta. Ako će joj biti od koristi da nauči da barata oružjem na bezbedan način, onda ću je tome i naučiti, jer je najmanje što zaslužuje da se noću pristojno naspava.“ „Sranje“, ponovila je Teri. „Dobro, razumem. Zaista razumem. Ali...“ „Ali?“ „Razmišljam.“ „Dobro, nastavi da razmišljaš. A ja ću rečenicom koja je na tebe delovala pokušati da ubedim i šefa. Želim da dobijem dozvolu da je odvedem u streljanu.“ „Protrljaj lampu, možda ti se želja i ostvari.“ Džon joj se samo nasmešio. Uzevši telefon, otišao je u drugu sobu. Teri je glasno izdahnula. Nakon što je neko vreme razmišljala, izvadila je drugu kolu, a zatim otišla do Elizabetine sobe. „Uđi.“ „Kad god se igram oružjem, ožednim“, Teri je prišla krevetu na kom je Elizabet sedela i pružila joj kolu. „Nadam se da nisi ljuta na Džona. Ja sam kriva.“ „Nisam ljuta.“ Teri je sela pored nje. „Iznenadilo me je, to je sve. Džon mi je rekao da te muče košmari. Uplašena si. Mogu ti reći da nemaš razloga za to, ali istina je da bih i ja na tvom mestu bila uplašena.“ „Nisam ništa mogla da uradim. Ni u košmarima ne mogu ništa da uradim, pa me on na kraju ubije. Želim da naučim da se brinem o sebi. Nećete uvek biti pored mene. Vi i Džon ili Bil i Linda. Ili već neko od maršala. Jednog dana nećete biti pored mene, a ja moram da naučim da se brinem o sebi. Moja majka neće doći.“ „Ne znaš to...“ „Znam.“ Rekla je to smireno, bez ikakvih emocija, i sama iznenađena što se oseća smireno i ravnodušno. „Kada dođe vreme da me premestite i date mi novi identitet, ona neće poći sa mnom. Njen život je ovde, njena karijera. Uskoro ću napuniti sedamnaest godina. Mogu da podnesem zahtev za emancipaciju6 ukoliko bude potrebe za tim. I dobiću je. A kada napunim osamnaest godina, dobiću neki novac iz fonda. Ostatak ću dobiti kada napunim dvadeset jednu. Mogu da studiram i mogu da radim. Sada već umem pomalo da kuvam. Ali ne mogu da se branim ako se nešto desi.“ „Dovoljno si pametna i verovatno si o programu saznala sve što si mogla. Nikada nismo izgubili svedoka koji se pridržavao naših bezbednosnih uputstava.“ Emancipacija je način sticanja potpune poslovne sposobnosti pre punoletstva i način prestanka roditeljskog prava. (Prim. prev.) 6


„Čitavog života pratim nečija uputstva tako da sam na to navikla.“ „O, Liz. Dođavola.“ „To je bilo pasivno-agresivno“, rekla je Elizabet uz uzdah. „Izvinite. Ali stvar je u tome da nikada neće prestati da me traže. Oni veruju u osvetu i vraćanje duga. Znam da ćete učiniti sve što je u vašoj moći da ih sprečite da me pronađu, ali moram da znam da ću moći, ako se desi najgore, ako me pronađu, da im se suprotstavim.“ „Postoje i drugi načini da im se suprotstaviš. Nije samo pištolj oružje.“ „Ali vi ga ipak nosite.“ „Dva.“ Teri potapša gležanj. „Dozvoljeno rezervno oružje. Ako želiš da naučiš da pucaš, Džon je pravi čovek za to. Ali postoje i drugi načini. Mogu da te podučim samoodbrani. Borbi prsa u prsa.“ Elizabet se, zainteresovana, naslonila na krevet. „Prava borba?“ „Mislila sam više na odbrambene poteze, ali da, borba.“ „Volela bih to da naučim. Dobra sam učenica.“ „To ćemo još videti.“ Džon je došao do vrata. „Pet sati ujutro. Budi spremna. Imamo dozvolu da koristimo streljanu.“ „Hvala vam. Mnogo.“ „Teri?“ „Pet. Ujutro. Dođavola, idem s vama.“ Džon ju je tri puta nedeljno, pre nego što bi sunce izašlo, vodio u streljanu. Navikla se na osećaj pištolja u ruci, na njegov oblik, težinu i trzaj. Naučio ju je da cilja u telo, da grupiše pogotke, da puni pištolj. Kada je saznala da je suđenje odloženo, frustracije se oslobodila u streljani. Kada nije išla u streljanu, Teri ju je podučavala samoodbrani. Naučila je kako da koristi protivnikovu težinu i ravnotežu u svoju korist, kako da se oslobodi stiska, kako da udara iz ramena. Košmare je i dalje imala, ali ne svake noći. A ponekad je u njima uspevala i da pobedi. Kako je prvi mesec prolazio, stari život joj se sve manje činio njenim. Živela je u oskudno nameštenoj dvospratnici sa visokom ogradom, a svake noći su je čuvala dva federalna maršala. Linda je pozajmljivala Elizabet ljubavne i kriminalističke romane i horore iz svoje lične kolekcije. Kad se avgust polako približio kraju, Linda je ponovo ošišala Elizabet - mnogo veštije - i pokazala joj kako da farba izrastak. U dugim tihim večerima Bil ju je učio da igra poker. A vreme se vuklo poput večnosti. „Želela bih da imam nešto novca“, rekla je Džonu.


„Želiš da ti pozajmim novac, mala?“ „Ne, ali hvala. Želela bih svoj novac. Imam štedni račun i želim da podignem nešto novca s njega.“ „Odlazak u banku bio bi izlišan rizik. Ako ti je nešto potrebno, mi ćemo ti to nabaviti.“ „Moja majka može da podigne novac. Kao i pištolj. To je da bih se osećala bezbednije.“ O svemu je dobro razmislila. Imala je vremena da o svemu dobro razmisli. „Kada konačno budem svedočila i kada me premestite, a mislim da će se to ubrzo desiti, želela bih da imam novac - svoj novac - kada se to desi. Želim da znam da mogu da kupim sve što mi je potrebno i da ne osećam da to moram da tražim.“ „O kolikoj sumi je reč?“ „Pet hiljada.“ „To je mnogo novca, Liz.“ „Nije. Biće mi potreban nov računar i još neke stvari. Želim da razmišljam o sutra, umesto o danas. Danas je uvek danas.“ „Znam da te čekanje zamara.“ „Odugovlačiće što više budu mogli, nadajući se da će uspeti da me pronađu. Ili se nadaju da će me napustiti hrabrost. Ali ne mogu da odugovlače zauvek. Moram da počnem da razmišljam o ostatku svog života. Ma gde to bilo i ma ko ja bila. Želim da se vratim na fakultet. Imam fond za studije koji će morati da se prebaci na drugi račun. Ali postoje i drugi troškovi.“ „Proveriću šta možemo da uradimo.“ Nasmešila se. „Dopada mi se kada to kažete. Kod moje majke je sve da ili ne. Ona retko, ako ikada, kaže možda, jer je možda nepostojano. Vi kažete da ćete videti šta možete da uradite, što nije možda, nije nepostojano. Znači da ćete preduzeti određene korake. Da ćete pokušati nešto. To je mnogo bolje od ne i gotovo jednako dobro kao i da.“ „Za sve ovo vreme...“ Oklevao je za trenutak. „Nikada nisi spomenula oca. Znam da ne živi s vama, ali s obzirom na okolnosti...“ „Ne znam ko je on. Bio je donor.“ „Donor?“ „Da. Kada je moja majka odlučila da rodi, da doživi i to iskustvo, s velikom pažnjom je pretražile profile brojnih donora i procenila njihove kvalifikacije. Fizičke odlike, medicinsku istoriju, porodičnu istoriju, intelekt i tako dalje. Odabrala je najboljeg kandidata i dogovorila oplodnju.“ Zastala je i spustila pogled na ruke. „Znam kako to zvuči.“ „Zaista?“, promrmljao je.


„Intelektualno sam prevazišla njena očekivanja. Moje zdravlje je oduvek bilo odlično. Fizički sam snažna i izdržljiva. Ali nije mogla da uspostavi emotivnu vezu sa mnom. Taj deo procesa bio je neuspešan. Uvek mi je pružala najbolju moguću negu, hranu, smeštaj i obrazovanje. Ali nije mogla da me voli.“ Osetio je mučninu u stomaku, bol u srcu. „To je njena mana.“ „Jeste. A kako zna da je neuspešan bio deo procesa koji je zavisio od nje, veoma joj je teško da oseti i pokaže bilo kakvu naklonost prema meni. Dugo vremena sam mislila da sam ja kriva. Ali sada znam da to nije istina. Znala sam kada me je ostavila. Ostavila me je jer je mogla, jer sam ja donela odluku koja je njoj omogućila da ode. Mogla sam da je učinim ponosnom na mene, ponosnom na ono što je postigla kroz mene, ali ne postoji ništa što mogu da učinim da me zavoli.“ Nije se mogao suzdržati. Privukao ju je u zagrljaj i milovao joj kosu dok nije ispustila dugačak uzdah i naslonila se na njega. „Bićeš ti dobro, Liz.“ „Želim da budem dobro.“ Susreo je Terin pogled i video sjaj suza i sažaljenja u njenim očima. Dobro je što je čula, pomislio je Džon. Jer sada mala ima dvoje ljudi kojima je stalo do nje i koji će učiniti sve što je u njihovoj moći da ona bude dobro. Sergej se sastao sa svojim bratom i bratancem, kao i Iljom, i jednim od svojih najodanijih brigadira. Deca su se brčkala u bazenu pod budnim okom žena dok su ostali sedeli za dugačkim stolovima na kojima se već nalazilo obilje hrane. Hladna pića bila su smeštena u širokim cevima od nerđajućeg čelika ispunjenim ledom. Neka od starije dece boćala su se na travnjaku ili igrala odbojku dok je muzika bez prestanka gruvala. Malo šta je Sergeju godilo kao bučna zabava sa brojnim članovima porodice i prijateljima. On je komandovao ogromnim roštiljem koji su mu najstarija kćerka i zet poklonili za rođendan, čime je odavao poštu ovom američkom običaju. Zlatni roleks i krst koji mu je visio oko vrata sijali su na nemilosrdnom letnjem suncu, a preko pamučne košulje i pantalona nosio je jarkocrvenu kecelju na kojoj je pisalo „Poljubi kuvara“. Dok se roštilj dimio, on je okretao debele pljeskavice, viršle i dugačke ražnjiće sa povrćem, a sve premazano njegovom tajnom marinadom. „Majka ide u bolnicu“, rekao je Sergejev bratanac Miša. „Provodi tamo mnogo sati svakog dana, a često ostaje i po celu noć. Možda jednom nedeljno ide na večeru sa muškarcem s kojim spava. Četiri puta nedeljno odlazi u teretanu u kojoj ima ličnog trenera. Ide u frizerski salon na doterivanje frizure i manikir. Živi kao da nema kćerku.“ Sergej je samo klimnuo dok je prebacivao povrće na poslužavnik. „Pregledao sam njenu kuću“, rekao mu je brigadir. „Proverio sam pozive. Zove bolnicu, momka, nekog drugog doktora i frizerski salon. Nije zvala policiju, maršale, ni FBI.“


„Mora da viđa devojku“, insistirao je Mihail. Bio je puniji od brata, a kosa mu je sedela u širokim pramenovima. „Majka je.“ Pogledao je bazen, gde je njegova žena sedela i smejala se s njihovim kćerima dok su se unučići igrali u bazenu. „Mislim da nisu bliske.“ Ilja je pijuckao pivo. „Majka je majka“, bio je uporan Mihail. „Znaće gde joj je kći.“ „Možemo nju uhvatiti“, predložio je Miša. „Na putu do bolnice. Možemo je... ubediti da nam kaže gde je devojka.“ „Ako je majka - majka, neće nam reći.“ Sergej je počeo da ređa pljeskavice na drugi poslužavnik. „Pre će umreti. A ako nije takva majka, a kako čujem nije, onda možda i ne zna. Ako je uhvatimo, maršali će prebaciti devojku i samo joj dodeliti više čuvara. Tako da ćemo samo pratiti majku koja nije prava majka.“ „U kući“, reče brigadir, „nema ničeg kćerkinog izvan njene sobe. A ni tamo nema mnogo. A ono što ima je u kutijama. Kao u magacinu.“ „Vidiš“, klimnuo je Sergej. „Imam ja drugi način da ovo okončam i ne ostavim nikakav trag. Reci Jakovu da se još malo strpi, Mišo. Sledeći put kada priredimo zabavu, slavićemo njegov povratak. A sada ćemo jesti.“ Podigao je poslužavnik na kom su se nalazile pljeskavice i viršle. Kako se leto vuklo, Elizabet je podsećala sebe da bi, da je kod kuće, najverovatnije popustila pritiscima i sada uveliko trpela letnje stažiranje u bolnici. Ili ne bi radila ništa drugačije od onog što je sada radila. Učila, čitala. Samo što je u ovom trenutku slušala muziku i gledala filmove. Zahvaljujući letnjim reprizama serije Bafi, ubica vampira počela da uči savremeni sleng. Kada se vrati na koledž, možda će bolje poznavati jezik i bolje se uklopiti. Da bi nastavila potragu za sigurnošću, nastavila je da ide u streljanu. Naučila je samoodbranu i poker. Ništa nije moglo da vrati Džuli, a razmišljanje o tome šta bi bilo da je bilo potpuno je beskorisno. Smislenije je bilo potražiti prednosti u ovoj letnjoj izolaciji. Nikada se neće baviti hirurgijom. U jednom trenutku će uzeti novi identitet, novi život i pronaći će način da to iskoristi što je bolje moguće. Može da studira šta god želi. Imala je osećaj da rad za FBI za nju više nije moguć, ali nije pitala. Možda je to bio budalasto, ali bez konkretnog odgovora postojala je trunka nade. Prihvatila je rutinu i navikla se na nju. Njen rođendan nije promenio rutinu. Taj dan je za nju samo bio dan kada je napunila sedamnaest godina. Nije se osećala drugačije niti je izgledala drugačije. Ove godine neće biti rođendanske večere - juneće rebro sa pečenim povrćem i za desert torta od šargarepe - niti mogućnosti da dobije automobil koji joj je majka obećala. U zavisnosti od njenih akademskih dostignuća i vladanja, naravno.


Bio je to samo još jedan dan, dan manje do pojavljivanja pred sudom i onoga što je smatrala slobodom. Kako ni Teri ni Džon nisu spominjali njen rođendan, pretpostavila je da su zaboravili. A i zašto bi oni pamtili kada joj je rođendan? Dala je sebi dozvolu da se taj dan odmori od učenja i odlučila da napravi posebnu večeru - ne juneća rebra! - da proslavi. Padala je kiša, bučno i uporno. Rekla je sebi da kuhinja zbog toga izgleda još toplije. Pomislila je da bi mogla da napravi i tortu, ali to joj se činilo nekako sebično. A i još se nije oprobala u pravom pečenju. Špagete sa ćuftama su joj izgledale kao sasvim dovoljan izazov. „Bože, miriše fenomenalno.“ Teri je zastala na sredini kuhinje i duboko udahnula. „Gotovo da poželim da naučim da pravim nešto osim makarona sa sirom.“ „Dopada mi se da kuvam, naročito kada isprobavam nešto novo. Nikada nisam pravila ćufte. Zabavno je.“ „Svako ima svoje radosti.“ „Mogu vam spakovati sos i ćufte u posudu da ponesete kući. Samo ćete morati da dodate testeninu. Napravila sam baš mnogo.“ „Pa, Linda je javila da je bolesna, pa će s tobom biti Bil i Stiv Kigan. Opkladila bih se da će oni biti u stanju sve da stamane.“ „O, žao mi je što se Linda ne oseća dobro.“ Rutina, pomislila je Elizabet. Uvek bi se potresla kada bi se rutina malo izmenila. „Poznajete li maršala Kigana?“ „Ne poznajem ga dobro. Džon ga poznaje malo bolje. Već je pet godina maršal, Liz, ne brini.“ „Ne. Neću. Pretpostavljam da mi je samo potrebno malo vremena da se naviknem na nove ljude. Ionako nije važno. Nameravam da čitam posle večere i verovatno ću u krevet ranije.“ „Na rođendan?“ „O...“ Elizabet je malo porumenela. „Nisam bila sigurna da znate.“ „Ovde nemaš tajni.“ Teri se nasmejala i prišla da još jednom pomiriše sos. „Razumem da voliš da čitaš, ali zar ne možeš pronaći ništa zanimljivije da radiš na rođendan?“ „Baš i ne mogu.“ „Onda ti je potrebna pomoć.“ Potapšala je Elizabet po ramenu pre nego što je izašla. Čitanje je zabavno, opomenula se Elizabet. Pogledala je na sat i primetila da će uskoro smena maršala. Sos može da se krčka dok Bil i ovaj novi zamenik ne odluče da večeraju, ali zaista je mnogo napravila, pa će ga spakovati u činije za Džona i Teri. Odlučila je da će to biti obrnuti rođendanski poklon.


„Stigla je pomoć.“ Elizabet se okrenula u trenutku kada je krenula da dohvati plastične kutije sa poklopcem sa visoke police. Teri se široko osmehivala i stajala sa kutijom umotanom u sjajni ružičasti papir i s velikom belom mašnom i dugačkim vrpcama. Pored nje stajao je Džon i držao malu ukrasnu kesu i kutiju iz poslastičarnice. „Vi ste mi... doneli poklone.“ „Naravno da smo ti doneli poklone. Rođendan ti je. A doneli smo i tortu.“ „Tortu...“ Džon je spustio kutiju na sto i otvorio je. „Sa čokoladnim kremom i prelivom od šećera i maslaca.“ „Ja sam je birala“, obavestila ju je Teri. „Srećan rođendan, Liz.“ „Hvala.“ I na torti je to isto bilo ispisano lepim ružičastim slovima. Bila je ukrašena pupoljcima ruža i bledim zelenim listićima. „Nije torta od šargarepe“, promrmljala je. „Meni vera brani slatkiše napravljene od povrća“, rekla joj je Teri. „Zapravo je veoma ukusna. Ali ova izgleda mnogo bolje. Ova torta izgleda kao prava rođendanska torta. Prelepa je.“ „Moraćemo da ostavimo mesta za nju i za sladoled“, rekao je Džon. „Nakon večere smo hteli da odemo po picu, ali počela si da pripremaš te ćufte pa smo malo promenili plan.“ Odjednom joj se učinilo da se razvedrilo kao da je sunce sinulo kroz kišne oblake. „Ostaćete.“ „Ponavljam, rođendan ti je. Nema šanse da propustim sladoled i tortu. Sačekaćemo da ostali dođu da večeramo, ali mislim da bi sada trebalo da otvoriš poklone.“ „Zaista? Smem li?“ „Izgleda da genije ne razume moć rođendana. Izvoli.“ Teri joj je gurnula kutiju u ruke. „Otvori moj. Jedva čekam da vidim da li će ti se dopasti.“ „Već mi se dopada.“ Počela je pažljivo da skida ukrasni papir. „Znala sam da je jedna od onih! Od onih što“, objasnila je Teri, „deset minuta skidaju ukrasni papir umesto da ga pocepaju.“ „Ali lep je. Nisam ništa očekivala.“ „Trebalo je“, rekao joj je Džon. „Trebalo bi da počneš da očekuješ.“ „Ovo je najbolje iznenađenje.“ Nakon što je smotala papir, otvorila je kutiju. Podigla je tanki džemper s karnerima koji su se spuštali niz prednju stranu i sićušnim ljubičicama rasutim preko tkanine. „Prelep je. O, a sa njim ide i majičica.“


„Nije to komplet džempera i majice kakav bi tvoja majka birala“, izjavila je Teri. „Možeš da ga nosiš s farmerkama ili sa suknjom. Nekako me je podsetilo na tebe.“ Niko joj nikada nije rekao da ga podseća na karnere i ljubičice. „Dopada mi se. Baš mi se dopada. Hvala ti.“ „Na mene je red. Ja sam imao malu pomoć. Tako da slobodno optuži moju suprugu ako ti se ne dopada.“ „Ona vam je pomogla? To je baš lepo od nje. Moraćete da joj se zahvalite u moje ime.“ „Možda bi najpre trebalo da vidiš šta je.“ Uzbuđena i ushićena, Elizabet poče da kopa po ukrasnom papiru da bi došla do sićušne kutije. Minđuše su bile u obliku tri srebrne suze spojene sićušnim biserom. „O, prelepe su. Divne su.“ „Znam da uvek nosiš te zlatne medicinske minđuše, ali Medi je mislila da bi ove mogle da ti se dopadnu.“ „Dopadaju mi se. Divne su. Nemam ništa osim ovih medicinki. Uši sam probušila dan pre... dan ranije. Ovo su mi prve prave minđuše.“ „Srećan ti sedamnaesti rođendan, Liz.“ „Idi, stavi ih da vidiš kako ti stoje“, naredila je Teri. „Znaš da jedva čekaš.“ „Baš jedva čekam. Da li je to u redu?“ „Moć rođendana.“ „Hvala.“ Ponesena oduševljenjem, zagrlila je Teri. „Mnogo hvala.“ Zatim i Džona. „Srećna sam. Srećna sedamnaestogodišnjakinja.“ Potrčala je prema stepeništu, stežući poklone. „Bingo!“ Teri je odahnula. „Zagrlila nas je. Nikada nikoga ne grli.“ „Nikada nije dobila poklone. Dao sam njenoj majci broj bezbedne telefonske linije - ponovo. I rekao joj da ćemo kupiti Liz tortu za rođendan i da ćemo udesiti da je dovedemo. Odbila je. Učtivo.“ „Učtiva kučka je i dalje kučka. Biće mi drago kada se sve ovo završi, zbog nje, znaš. I zbog nas. Nedostajaće mi mala.“ „I meni. Idem da nazovem Medi da joj javim da su se Liz dopale minđuše.“ Pogledao je na sat. „ Javiću se našima da proverim kada stižu Kozgrouv i Kigan. Mislio sam da su do sada već krenuli ovamo.“ „Postaviću sto; videću da li mogu da ga malo doteram, da izgleda svečano.“ Izvadila je tanjire i pribor i pomislila da bi mogla da stavi i cveće na sto. „Hej, Džone!“ Krenula je prema dnevnoj sobi. „Zamoli Kozgrouva da usput negde kupi cveće. Hajde da uradimo to kako valja.“ Klimnuo je potvrdno i nastavio da razgovara sa suprugom. „Da, dopale su joj se. Otišla je gore da ih stavi. Hej, daj mi decu. Verovatno će već uveliko spavati kada se vratim.“


Teri se vratila u kuhinju, razmišljajući kako bi baš mogla i da proba onaj paradajz-sos, čisto da se uveri da je dobar. Kada je pružila ruku da uzme kašiku, čula je Džona kako viče: „Stižu.“ „U redu.“ Iz navike spustivši jednu ruku na oružje, Teri je prišla garažnim vratima i sačekala dogovoreni znak. Da pokucaju tri puta brzo, tri puta razvučeno. „Čeka vas gozba. Imamo...“ Bil je ušao brzo. „Možda smo u nevolji. Gde je Džon?“ „U dnevnoj sobi. Šta...“ „Bil misli da je primetio da nas neko prati“, rekao je Kigan. „Gde je svedok?“ „Ona je...“ Nešto nije bilo u redu. Nešto je bilo pogrešno. „Da li ste prijavili?“, upitala je i uzela telefon. Gotovo je izbegla prvi udarac, pesnica joj je okrznula slepoočnicu. Krv joj je linula u oko kada je pokušala da uzme oružje i povikala Džonu. „Prodor!“ Drška Kiganovog pištolja divlje joj se sputila na potiljak. Pala je i uz tresak prevrnula stolicu rušeći se na pločice. Džon je uzeo oružje u ruku i priljubio se uza zid dnevne sobe. Mora da se popne uz stepenice, da stigne do Liz. „Nemoj ga ubiti“, rekao je Kigan tiho dok je stavljao oružje u futrolu i uzimao Terino. „Upamti, ne želimo na njemu rane od metaka.“ Bil je klimnuo. „Uhvatio sam ga, Džone. Uhvatio sam kopile. Teri je povređena! Povređena je! Kigan će prijaviti šta se desilo. Postaraj se za svedoka.“ Džon je čuo Kiganov glas kroz dobovanje kiše, kako brzo prijavljuje stanje. A čuo je i škripanje podnih dasaka. Izašao je držeći pištolj u ruci. Video je Bila kako ide prema njemu, video mu je oči. „Spusti oružje. Spuštaj oružje!“ „Teri je povređena! Pokušaće da uđu na glavni ulaz.“ „Spusti oružje, smesta!“ Džon je video kako Bil gleda ulevo, okrenuo se i zamahnuo laktom unazad pre nego što je Kigan stigao da zada udarac. Kada je Džon poleteo udesno, Kozgrouv je opalio. Metak ga je pogodio u bok; peklo je kao da je žigosan. Misleći na Elizabet, uzvratio je vatru jureći prema stepeništu. Drugi metak ga je pogodio u nogu, ali nije usporio. Primetio je Kigana kako zauzima položaj i puca u trku. I primio treći metak u stomak. Sve pred njim posta sivo, ali nekako je nastavio da se kreće. Primetio je Elizabet kako izleće iz sobe. „Vraćaj se nazad! Vraćaj se nazad u sobu!“ Poleteo je napred, gurnuo je u sobu i zaključao vrata pre nego što je pao na kolena.


„O, bože.“ Dohvatila je košulju koju tek što je skinula i pritisnula mu je na ranu na stomaku. „To su Kozgrouv i Kigan.“ „Oni su maršali.“ „Neko je uspeo da dođe do njih.“ Stegnutih zuba je pogledao ranu na stomaku i osetio kako gubi svest. „O, bože. Možda su oni sve vreme na nečijem platnom spisku. Teri! Povređena je. Možda je mrtva.“ „Ne.“ „Znaju da sam ovde s tobom, pucaće na svakoga ko pokuša da priđe vratima.“ Dok god može da drži oružje. „Ali znaju da sam povređen.“ Uhvatio ju je za zglob levom rukom. „Loše je, Liz.“ „Bićete dobro.“ Ali nije mogla da zaustavi krvarenje. Košulja je već bila potpuno natopljena, a krv je samo tekla iz njega, poput kiše. „Pozvaćemo pomoć.“ „Izgubio sam telefon. Kigan, on ima veze - u službi, ima veze. Brzo je napredovao. Ne znam ko je još upleten. Nema načina da saznam. Nije bezbedno, mala. Nije bezbedno.“ „Morate mirovati. Moram da zaustavim krvarenje.“ Pritisak, rekla je sebi. Pojačaj pritisak. „Trebalo je da pojure za mnom. Nameravaju nešto drugo da urade. Nije bezbedno. Slušaj, slušaj.“ Stegao joj je zglob. „Moraš izaći napolje. Kroz prozor. Spusti se ili iskoči. Ali izađi napolje. Beži i sakrij se.“ „Neću vas ostaviti.“ „Hoćeš. Uzmi novac. Ne možeš verovati policiji, ne više. Mora da ih je još u ovome. Mora da je tako. Uzmi novac, sve što ti je potrebno. Brzo. Prokletstvo, kreći!“ Uradila je to da ga umiri, ali nije imala nameru da ga ostavi. Stavila je u torbu novac, nekoliko komada odeće koju je nasumično uzela i laptop. „Evo. Ne brinite“, rekla je. „Neko će doći.“ „Ne, neće. Pogođen sam u stomak, Liz, izgubio sam suviše krvi. Neću preživeti. Ne mogu da te zaštitim. Moraš da bežiš. Uzmi moje rezervno oružje iz futrole na gležnju. Ako te neki od njih vidi i potrči za tobom, upotrebi ga.“ „Molim vas, molim vas, ne tražite od mene da vas ostavim.“ Pritisnula je lice uz njegovo. Bio je tako hladan. Tako hladan. „Ne, molim te. Naređujem ti. To mi je posao. Ne smeš dozvoliti da doživim neuspeh. Odlazi, odlazi, smesta.“ „Dovešću pomoć.“


„Beži. I ne zaustavljaj se. Ne osvrći se. Kroz prozor. Sada.“ Čekao je da stigne do prozora. „Broj do tri“, naredio joj je dok je puzio do vrata. „Onda idi. Skrenuću im pažnju.“ „Džone...“ „Liz, učini me ponosnim. Počni da brojiš.“ Izbrojala je i izvukla se napolje. Uhvatila se za oluk dok joj je kiša šibala lice. Nije znala da li će izdržati njenu težinu, mislila je da to i nije važno. Zatim je čula pucnjavu i spustila se poput majmuna. Dovedi pomoć, rekla je sebi i počela da trči. Nije odmakla ni pedeset metara kada je kuća iza nje eksplodirala.


Bruks

Al’ prvo: budi veran sebi sam, I onda će doći, ko za danom noć, da nećeš biti krivac nikome7 Vilijam Šekspir

7

Prevod Živojin Simić i Sima Pandurović. (Prim. prev.)


7

ARKANZAS, 2012. GODINE Ponekad je naprosto sranje biti šef policije u gradiću ušuškanom u Ozark planine poput mačke usnule u prevoju lakta. Jer čovek onda mora da, na prirner, uhapsi momka s kojim je igrao fudbal u srednjoj školi, jer je ovaj odrastao u pravog govnara. Premda je Bruks smatrao da je to svačije bogomdano pravo, a ne krivično delo, Tajbal Kru se trenutno u zatvoru treznio od pokoje čašice viskija rebel jel više. Bruks je smatrao da je preterana slabost prema viskiju, povremeno, još jedno bogomdano pravo. Ali kada ta slabost po pravilu natera čoveka da otetura kući i nekoliko puta pošteno mlatne ženu preko lica, onda se pretvarala u krivično delo. I to je bilo sranje. Čisto-načisto. A još veće sranje bilo je to što će, sasvim sigurno, kao što bele rade cvetaju u proleće, Misi Kru - bivša kokapitenka navijačkog tima srednje škole Bikford - dojuriti u stanicu pre podneva tvrdeći da je Taj nije mlatio, o, nipošto. Naletala je na vrata, zid, saplela se na stepeništu. Nikakva priča, saosećanje, ljutnja, šarm ni pretnje neće je ubediti - niti njega - da im je potrebna pomoć. Poljubiće se i pomiriti kao da se Taj vratio iz rata nakon godinu dana i verovatno će otići kući i jebati se poput besnih lasica. Taju će za nedelju ili dve opet šaka dopasti boca rebeljel viskija i opet će sve krenuti iz početka. Bruks je sedeo u svom omiljenom separeu u Lindijevom kafeu i prodavnici i za doručkom besneo zbog ove situacije. Niko nije umeo da pripremi jaja i slaninu i krompiriće kao Lindi, ali mast i masnoća i hrskavi krompirići nisu razvedrili Bruksa. U Bikford je došao pre šest meseci na mesto šefa policije nakon što je njegov otac doživeo srčani udar. Loren Glison - koji je pokušao da nauči Taja Krua i skoro svakog drugog srednjoškolca tajnama algebre - uspeo je da se oporavi. A uz ishranu i režim fizičke aktivnosti na koje ga je Bruksova majka bacila, bio je verovatno zdraviji nego ikada pre u životu. Ali Bruks se ipak potresao i bio mu je potreban dom. I tako je nakon decenije u Litl Roku, decenije u policiji Litl Roka, a poslednjih pet godina proveo je kao detektiv, predao prijavu i prihvatio nedavno upražnjeno mesto šefa policije. Povratak kući mu je uglavnom prijao. Nije ni bio svestan koliko mu je dom nedostajao dok se nije vratio. Palo mu je na pamet da bi verovatno isto to rekao i za Lid Rok ukoliko bi se vratio tamo nakon nekog vremena, ali za sada mu je Bikford sasvim odgovarao. Bilo mu je ovde sasvim lepo, čak i kada je posao bio sranje.


Voleo je jednom ili dva puta da svrati na doručak u Lindijev kafe, voleo je pogled na brda kroz prozor svoje kancelarije i voleo je stabilnost posla. Voleo je grad, umetnike, grnčare, tkalce, muzičare, jogije, vidovnjake i sve prodavnice i restorane i krčme koje su mamile turiste da probaju njihovu robu. Hipici su šezdesetih došli i nastanili se ovde - bog zna zašto je njegova majka, koja je promenila ime iz Meri Elen u Sunčev Zrak i koju su još uvek zvali Sani,8 dolutala iz Pensilvanije nekih desetak godina kasnije. I tako je Sunčev Zrak opčinila ili iskvarila - u zavisnosti od toga ko priča priču - mladog srednjoškolskog profesora matematike. Razmenili su zavete na obalama reke i počeli da žive zajedno. Nakon nekoliko godina i dvoje dece, Sani se povinovala nežnom, konstantnom pritisku koji je samo njegov otac umeo da primeni i pristala da se veza ozakoni. Bruks je voleo da zadirkuje svoje sestre kako je on jedini zakoniti Glison. A one su mu odgovarale da je on isto tako jedini Glison koji mora da nosi utoku da bi mogao da obavlja posao. Zavalio se s kafom u ruci i pripremio se za dan posmatrajući svet kroz prozor. Premda je bilo suviše rano da bi većina prodavnica bila otvorena, Bašta s povrćem9 već je otvorila vrata. Pokušao je da širi vidike, pa je povremeno svraćao na supu, ali bio je on nepokolebljivi mesojed i prosto nije shvatao zašto bi se nešto kao što je tofu izdavalo za meso. Pekara - e, oni su radili. A u kafeteriji Šolja kod Džoa10 verovatno je bila gužva. Februar tek što je ustupio mesto martu, ali turisti sa severa često su se rano spuštali da bi pobegli od najgore zime. Kalerijske kruške već su davale naznake cveta. Za nedelju dana biće u punom cvatu. Narcisi su se gurali u žardinjerama, žuti poput štapića maslaca. Pikap Sida Fajerhoka eksplozivno je prdnuo dok je prolazio. Uzdahnuo je i napravio mentalnu zabelešku da još jednom upozori Sida da odveze auto da mu zamene prokleti auspuh. Siledžije koje u alkoholisanom stanju tuku žene i bukom remete red i mir, pomislio je Bruks. Daleko je to od rada u odeljenju za pljačke i ubistva. Ali ovaj posao mu je uglavnom odgovarao. Čak i kada je bio sranje. A i kada nije, pomislio je, uspravljajući se da bi bolje video ulicu. Mogao je da prizna sebi da se posadio ovako rano u ovaj separe u nadi da bi mogla doći u grad. Abigejl Loueri sa toplo smeđom kosom, izvanrednim dupetom i zagonetnim držanjem. I lepim mačjim zelenim očima, pomislio je, premda ih je uglavnom krila iza naočara za sunce. Abigejl Loueri umela je nekako naročito da korača, Sunčica. (Prim. prev.) Vegetable Garden, restorani u kojima se ne služi meso. (Prim. prev.) 10 Cup o’ Joe, lokali u kom se služe egzotične vrste kafe i koji se diče time da je kod njih ispijanje kafe specifično iskustvo. (Prim. prev.) 8 9


odlučno. Nikada nije išla polako, ili šetala, ili tumarala. Uvek je dolazila rano, ali nikada istog dana. Ponekad bi se desilo i da uđe u neku od radnji, ali je u njima posao žurno obavljala. Dopadalo mu se to kod nje, ta odlučnost, žustrina. Mislio je da bi mu se mnogo toga kod nje moglo dopasti, ali ona se držala toliko povučeno da je pored nje svaki prosečan pustinjak delovao izuzetno društveno. Vozila je veliki, snažan, crni terenac, ali koliko je on primetio, nije se mnogo vozala naokolo. Koliko je mogao da proceni, držala se svog komada zemlje, lepog kao na razglednici i urednog kao kutija šibica, kako su mu rekli momci iz kurirskih službi od kojih je diskretno izvukao informacije. Znao je da na proleće sadi i povrće i cveće, da ima svoj staklenik i ogromnog tigrastog bulmastifa kog je zvala Bert. Nije bila udata - odnosno, s njom nije živeo niko osim Berta i nije nosila prsten. Momci iz kurirske službe su rekli da je ljubazna i velikodušna, naročito oko Božića, ali uzdržana. Većina lokalaca ju je smatrala čudnom. „Da ti dospem?“, konobarica Kim mu je pružila bokal s kafom. „Nemam ništa protiv, hvala.“ „Mora da deluje. Bio si razjaren kao medved kada si ušao; a sada ne prestaješ da se smešiš.“ Pomilovala ga je po obrazu. Držala se materinski, zbog čega se on samo još šire osmehnuo, jer je bila jedva pet godina starija od njega. „Pokrenula me je.“ „Ja bih rekla da te je ona pokrenula.“ Kim je bradom pokazala Abigejl koja je u ulazila u prodavnicu na uglu. „Lepa je, to svi vide, ali je čudna. Živi ovde već gotovo godinu dana, a nijednom nije nogom kročila ovamo, niti u bilo koji restoran. Jedva da je ušla i u neku radnju. Uglavnom sve poručuje preko interneta.“ „Kažu ljudi.“ „Nemam ništa protiv internet kupovine. I sama to ponekad radim. Ali imamo mi ovde u gradu mnogo toga da ponudimo. A jedva i reč da progovori. Uvek je učtiva kada se obraća, ali je to oskudno. Svaki minut svakog dana provodi gore na svom imanju. Sasvim sama.“ „Povučena, učtiva, tiha. Mora da je serijski ubica.“ „Brukse!“ Kim se nasmejala i otišla do drugog stola odmahujući glavom. Dodao je malo šećera u kafu i lenj počeo da je meša gledajući prodavnicu. Nema razloga, zaključio je, da ne ode tamo. Može da kupi kolu za stanicu ili... već će se nečeg setiti. Bruks podiže kuk da izvuče novčanik, izbroja nekoliko novčanica, a potom se izvuče iz separea. „Hvala, Kim. Vidimo se, Lindi.“ Dugonja sa sivom pletenicom do dupeta groknu i mahnu špatulom.


Izašao je napolje. Nasledio je očevu visinu, a s obzirom na Lorenov režim ishrane nakon srčanog udara, bili su i jednako vitki. Njegova majka je tvrdila da je kao gar crnu kosu nasledio od indijanskog ratnika koji je zarobio njegovu prabaku - a možda i čukunbaku - i uzeo je za ženu. A opet, njegova majka je često znala mnogo da kenja i često je to radila namerno. Oči boje lešnika menjale su boju od zelenkaste do boje ćilibara ili su čak pokazivale i nagoveštaje plave. Nos mu je blago naginjao ulevo, posledica niske lopte na trećoj bazi, lošeg doskoka i pogrešne procene. Ponekad bi nekoj ženi, ako bi pitala, rekao da je nos slomio u tuči. Ponekad je i on mnogo kenjao kao i njegova majka. U otmenoj prodavnici prodavala se otmena hrana po otmenim cenama. Voleo je miris svežeg začinskog bilja i raskošne boje povrća, sjaj boca ispunjenih posebnim uljima, čak i svetlucanje kuhinjskog pribora koji nije mogao ni da zamisli kako se koristi. Što se njega ticalo, čovek sasvim lepo može da se snađe sa dva dobra noža, špatulom i šupljom kašikom. Sve ostalo bilo je čisto razmetanje. U svakom slučaju, kada je morao da kupuje namirnice - što je bio zadatak koji je mrzeo iz dna duše - odlazio je u Pigli Vigli.11 Lako ju je primetio dok je birala skupo ulje, a zatim i neko čudno sirće. I premda to nije bilo lako primetiti, opazio je da nosi oružje ispod jakne s kapuljačom. Nastavio je zamišljeno niz prolaz između rafova. „Gospođice Loueri.“ Okrenula je glavu i on prvi put vide njene oči izbliza. Krupne i zelene, poput mahovine u senkama šume. „Da.“ „Ja sam Bruks Glison. Šef policije.“ „Znam.“ „Dozvolite mi da vam ponesem tu korpu? Mora da je teška.“ „Ne, hvala. U redu je.“ „Nikako da prokljuvim šta ljudi rade s tim stvarima. Sirće od malina“, dodao je pokazujući bocu u korpi. „Nekako mi se to ne čini kao brak iz ljubavi.“ Kada ga je bledo pogledala, uputio joj je najšarmantniji osmeh koji je umeo da napravi. „Maline i sirće. U mojoj glavi se nikako ne slažu. Kome takve stvari padaju na pamet?“ „Ljudima koji kuvaju. Ako biste me izvinili, ja bih...“ „Ja sam od onih što samo bace biftek na roštilj.“ 11

Lanac supermarketa, prva samousluga u Americi, osnovana 1916. (Prim. prev.)


„Onda vi nemate potrebe za sirćetom od malina. Izvinite. Moram da platim namirnice.“ Iz iskustva je znao da taj osmeh često natera žene da smekšaju, ali sada je odbio da prihvati poraz. Prosto je pošao za njom do kase. „Kako vam je gore u kući starog Skitera?“ „Odlično, hvala na pitanju.“ Iz džepa tašne izvadila je tanak novčanik. I iskrenula ga je da ne bi mogao da pogleda unutra. „Odrastao sam ovde i nakratko se preselio u Litl Rok. Vratio sam se šest meseci nakon što ste se vi doselili ovamo. Šta vas je dovelo u Bikford?“ „Automobi“, rekla je i naterala momka za kasom da priguši smeh. Tvrd orah, zaključio je, ali slomio je on i tvrđe. „I lep je. Hteo sam da vas pitam šta vas je privuklo ovom delu visoravni Ozark?“ Izvadila je novčanice i pružila ih momku za kasom kada joj je rekao koliki je njen račun. „Dopada mi se topografija. Dopada mi se mir.“ „Niste usamljeni?“ „Dopada mi se mir“, ponovila je i uzela kusur. Bruks se naslonio na pult kase. Primetio je da se unervozila. Nije se to primetilo na njenom licu, u očima, niti u govoru tela. Ali osećao je da jeste. „Šta radite tamo?“ „Živim. Hvala“, rekla je momku kada je stavio namirnice u torbu koju je ponela. „Nema na čemu, gospođice Loueri. Vidimo se.“ Prebacila je torbu preko ramena, stavila naočare za sunce i izašla ne rekavši mu više ni reč. „Nije baš pričljiva, zar ne?“, prokomentarisao je Bruks. „Nije. Uvek je učtiva, ali ne priča mnogo.“ „Da li uvek plaća u kešu?“ „Ah... čini mi se, sada kada si spomenuo.“ „Onda... vidimo se.“ Bruks je išao prema automobilu i razmišljao o ovome. Umeće vođenja razgovora ili nedostatak tog umeća su jedno, ali oružje pod jaknom stvaralo je sasvim drugačiji utisak. Mnogo ljudi koje je poznavao imali su oružje, ali nema ih mnogo koji ga nose ispod jakne s kapuljačom kada idu da kupuju sirće od maline. Činilo se da konačno ima izgovor da se odveze do njenog imanja. Najpre je svratio u stanicu. Pod komandom je imao trojicu zamenika s punim radnim vremenom koji su radili u smenama, dvojicu koji su radili pola radnog vremena i honorarnog dispečera. Kada dođe leto i vrelina počne da žari kao u


paklu, ove koji rade polovinu radnog vremena rasporediće da rade puno radno vreme da pomognu da se drže pod kontrolom strasti, vandalizam iz dosade i turisti koji pažljivije gledaju krajolik nego put pred sobom. „Taj nas gnjavi.“ Eš Hajderman, njegov najmlađi zamenik, durio se za stolom. Tokom zime je pokušao da odneguje jareću bradicu i nije bio baš srećne ruke, ali nije sasvim odustao. Izgledao je kao da je premazao gornju usnu i bradu kremom od maslaca. „Doneo sam mu doručak kao što si rekao. Smrdi kao jeftina kurva.“ „Kako ti znaš kako jeftina kurva smrdi, Eše?“ „Imam bujnu maštu. Idem kući, u redu, Brukse? Izvukao sam noćnu smenu jer smo smestili smrdljivog Taja u kavez. A onaj prokleti poljski ležaj me je izlomio.“ „Moram da idem. Bojd samo što nije stigao. Neka on preuzme. A i Alma bi trebalo da dođe. Pokriveni smo kad oni stignu.“ „Kuda ideš? Da li ti je potrebna podrška?“ Bruks je pomislio da bi Eš najviše voleo kada bi neka banda uz vrisku uletela u grad i počela da puca na sve što se kreće; tek da bi mogao da bude podrška.“ „Samo hoću nešto da proverim. Neću se dugo zadržati. Uključiću radio ako nešto stigne. Reci Bojdu da pokuša da urazumi Misi kada dođe i počne da plače i tvrdi da je Taj ni dotakao nije. Neće mu poći za rukom, ali neka pokuša.“ „Brukse, mislim da mora da joj prija.“ „Nikome ne prija pesnica u lice, Eše. Ali može da pređe u naviku. I jednom i drugom. Uključiću radio“, ponovio je i otišao. Abigejl se borila sa živcima, uznemirenošću i čistim besom što joj je ono u čemu naročito uživa pokvario radoznali šef policije koji nije imao pametnija posla nego da je uznemirava. Preselila se u ovaj lepi deo visoravni Ozark upravo zato što nije želela susede, ni ljude, ni remećenje rutine koju je sebi odredila. Vozila se vijugavim putem koji se penjao i spuštao i vodio do njene kuće u šumi. Nedelje su joj bile potrebe da pronađe senzore koji neće podivljati svaki put kada zec ili veverica priđu kući. A još više joj je vremena bilo potrebno da postavi i njih i kamere i proveri kako rade. Ali vredelo je. Volela je ovu kuću od grubo tesanih debala s pokrivenim tremovima. Prvi put kada ju je videla asocirala ju je na bajke i dom. Znala je da je to greška. Odvikla se od vezivanja, ali zaljubila se u ovo mesto. Vladala je tolika tišina da je mogla da čuje potok kako se peni i žubori. I bilo je skriveno i zaklonjeno dubokom šumom. I bezbedno. Za bezbednost se postarala sama. Nikome nije verovala. Pa, pomislila je zaustavljajući automobil, nikome osim Bertu. Veliki pas sedeo je na natkrivenom tremu dvospratne kolibe. Napet i


sjajnih očiju. Kada je izašla iz automobila, dala mu je znak da joj priđe. Doskakutao je do nje i sa svih svojih pedeset osam kila počeo da se trese od sreće. „To je moj lepi dečko. Najbolji pas na svetu. Tako pametan. Baš pametan.“ Žurno ga je pomilovala pre nego što je uzela torbu s namirnicama. „Nećeš verovati kako sam se jutros provela.“ Izvadila je ključeve dok su zajedno išli do kuće uskom kamenom stazom. „Gledala sam svoja posla, kupovala namirnice, a onda je ušao šef policije i počeo da me isleđuje. Šta misliš o tome?“ Otključala je bezbednosne brave, ukopavajuću bravu, a zatim ušla i deaktivirala alarm šifrom koju je menjala na tri do pet dana. „To sam i ja pomislila.“ Zaključala je vrata i spustila bezbednosnu prečku. „Nepristojan je.“ Prešla je preko dnevne sobe koju je namestila da služi za opuštanje. Volela je da se smesti u njoj, pored vatre, s Bertom pod nogama. Da čita ili gleda film na DVD-ju. A trebalo je samo da pritisne dugme pa da se na velikom ravnom ekranu pojave snimci bezbednosnih kamera. Otišla je u kuhinju s dodatnim radnim prostorom koji je namestila umesto trpezarije. Iz navike je proverila i brave na stražnjim vratima i rešetke koje je postavila na prozore. Ali ovde se nije plašila. Verovala je da je konačno pronašla mesto na kom se ne plaši. Ipak, budnost se uvek isplati. Uključila je ekran u kuhinji da prenosi snimke bezbednosnih kamera. Spakovaće namirnice - ono što je uspela da kupi pre nego što su je prekinuli - i obići će teren. Dala je Bertu jednu od gurmanskih poslastica za pse. Uverila je sebe da on zna razliku između gurmanskih poslastica i keksa za obične pse. Kao njen telohranitelj, zaslužio je samo najbolje. „Posle ovoga imam posla. Moram da zaradim platu u Bostu. Zatim ćemo izaći i malo prošetati. Daj mi sat vremena, a onda ćemo...“ Ućutala je, a Bert se nape kada se oglasio alarm da se približava vozilo. „Danas ne očekujemo nikakvu isporuku.“ Spustila je ruku na pištolj na boku. „Verovatno je neko pogrešio put. Trebalo bi da ugradim kapiju, ali imamo mnogo dostava.“ Namrštila se posmatrajući automobil kako se približava, a zatim je prišla računaru i zumirala sliku. „O, zaboga. Šta sada hoće?“ Na ton njenog glasa, Bert tiho zareža. „Jastuk.“ Pas se opustio kada je čuo komandu da se smiri, ali ju je pažljivo posmatrao da vidi da li je uznemirena. „Jastuk“, ponovila je, a zatim mu dala znak da pođe s njom. Bert je umeo veoma vešto da rastera posetioce. Deaktivirala je alarm, otključala ulazna vrata i izašla na trem kada je šef policije zaustavio terenac pred kućom. Postalo joj je neprijatno. Nije je blokirao, ne u potpunosti. Može da ga obiđe ako bude potrebe. Ali namera mu je bila da je blokira i to joj se nije dopalo. „Gospođice Loueri.“ „Šefe Glison. Da li postoji neki problem?“


„Pa, čudno što pitate, jer upravo sam ja to hteo da pitam vas. Ali pre nego što vam postavim pitanje, samo želim da kažem da je to veoma velik pas.“ „Jeste.“ Isturenih kukova i palčeva uguranih u prednje džepove, govorom tela joj je poručivao da je opušten i da se oseća prijatno. Ali pogled mu je, primetila je Abigejl, bio oštar, sve je zapažao. Bio je autoritativan. „Hoće li mi iščupati grkljan ako priđem?“ „Neće ako mu ja to ne naredim.“ „Bio bih vam zahvalan kada mu to ne biste naredili. Hajde da uđemo u kuću.“ „Zašto?“ „Prijatnije je. Ali ni ovde nije loše. Kuća izgleda lepo. Bolje nego što pamtim.“ Pokazao je glavom parče zemlje koje je ogradila i prekrila crnom plastikom. „Cveće ili povrće?“ „Cveće. Ako ste došli čak ovamo da pitate postoji li neki problem, onda ću vam prosto reći da ne postoji. Nema nikakvih problema.“ „Onda imam dodatno pitanje. Zašto nosite pištolj?“ Znala je da na licu mora da joj se videlo iznenađenje, makar samo i na trenutak, i poželela je da ima naočare. „Živim sama. Ne poznajem vas i došli ste nepozvani, pištolj i psa imam radi zaštite. Imam dozvolu.“ „Dobro je da je imate. Vidite, nosili ste pištolj kada ste išli da kupite skupo sirće. Mislim da vam nije potrebna zaštita u prodavnici luksuzne robe.“ Oštar pogled i sve primećuje, ponovo je pomislila i ukorila sebe što nije ponela manje oružje. „Imam dozvolu za nošenje skrivenog oružja. Nisam prekršila zakon.“ „Ako nemate ništa protiv, želeo bih da vidim tu dozvolu.“ „Imam nešto protiv. Zašto to ljudi govore kada dobro znaju da onaj kome to govore ima nešto protiv?“ „Rekao bih da je to čisto ljubaznost.“ Govorio je prijatno, strpljivo pomislila je kako je sposobnost da tako postupa talenat, ali i oružje. „Zaista želim da vidim dozvolu, čisto da budem siguran - Abigejl, je li tako?“ Bez reči se okrenula i izvadila ključeve. Osetila je kako je krenuo za njom na trem. „Doneću je.“ „Znate, počinjem da se pitam zašto vam je toliko stalo da me sprečite da uđem u kuću. Da nemate unutra laboratoriju za proizvodnju metamfetamina ili vodite bordel, prodajete oružje, pravite eksploziv?“ „Ništa od navedenog.“ Kada se okrenula zamahnula je kosom, ravnom zavesom zlatnosmeđe boje. „Ne poznajem vas.“ „Bruks Glison, šef policije.“


Da, zaključila je, svako ko može da na tako prijatan način i sa tako opuštenim osmehom kaže nešto toliko sarkastično poseduje odlične veštine. „Vaše ime i zanimanje ne menjaju činjenicu da vas ja ne poznajem.“ „Razumeo. Ali imate ovde ogromnog psa koji me gleda ispod oka jer zna da ste uznemireni i da sam ja uzrok tome. Mora da ima pedesetak kilograma.“ „Šezdeset.“ Bruks pažljivo pogleda Berta. „Teži sam od njega trinaest kilograma, ali on ima oštrije zube, a vi imate pištolj.“ „Imate ga i vi.“ Gurnula je vrata, a kada je Bruks ušao podigla je ruku. „Želim da me sačekate ovde. Reći ću mu da čuva stražu. Osujetiće vas ako ne ostanete na mestu. Nemate prava da njuškate po mojoj kući.“ „U redu.“ „Bert. Čekaj.“ Okrenula se prema stepeništu i krenula gore. „Kako će me tačno ’osujetiti’?“ Gotovo izgubivši strpljenje - a činilo se da ga on ima na pretek - zastala je i prasnula. „Ostanite gde ste i nećete morati da saznate.“ „U redu, onda.“ Izdahnuo je kada je nestala uz stepenice. On i pas su se gledali. „Dakle, Bert, šta radiš kada želiš da se zabaviš? Ne pričaš, a? Lepa kuća.“ Bruks je stajao veoma mirno i okretao je samo glavu. „Nema šale.“ Tri bezbednosne brave, bezbednosna prečka, zaštita na prozorima, vrhunski alarmni sistem. Ko je, dođavola, Abigejl Loueri, i čega se - ili koga - plaši? Vratila se s papirom u ruci u pružila mu ga. „Glok 19?. Ozbiljno oružje.“ „Svako oružje je ozbiljno.“ „Ne grešite.“ Vratio joj je dozvolu, pogledao je u oči. „I ne grešite kada kažete da me ne poznajete. Mogu vam dati ime mog bivšeg kapetana u Litl Roku. Deset godina sam radio kao policajac pre nego što sam se vratio kući. Dobar sam policajac, Abigejl. Ako mi kažete u kakvoj ste nevolji, pokušaću da vam pomognem.“ Nije šef Glison jedini koji poseduje odlične veštine, podsetila je sebe. Pogled i glas bili su joj savršeno mirni i bezizražajni. „Nisam ni u kakvoj nevolji. Samo živim svoj život. Imam posla, a uverena sam da i vi imate mnogo posla. Volela bih da sada odete.“ „U redu. Ako se predomislite.“ Izvadio je posetnicu i spustio je na sto pored ulaznih vrata. „Ovo je moj mobilni. Ako želite pomoć, samo me pozovite.“ „Nije mi potrebna pomoć.“ „Imate bezbednosnu prečku i tri vrhunske bezbednosne brave na ulaznim vratima, rešetke na prozorima i bolji alarmni sistem nego moja banka. Mislim da niste sve ovo postavili samo da biste sprečili psa da izađe napolje.“


Otvorio je ulazna vrata, okrenuo se i pogledao je. „Volite li zagonetke?“ „Volim, ali ne vidim od kakvog je to značaja.“ „I ja ih volim. Vidimo se, Bert.“ Zatvorio je vrata. Abigejl je prišla vratima, zaključala ih i sklopivši oči kleknula na pod i prislonila lice na snažan vrat psa.


8

Bojd Ficvoter, sedokos i debeljuškast, sedeo je za stolom u policijskoj stanici. Prestao je da kljuca po tastaturi jednim prstom kada je Bruks prošao pored njega. „Misi Kru je svratila. Baš kao što si i predvideo, rekla je da je modricu od sinoć zaradila nesrećnim slučajem. Ovog puta je imala veoma kreativno obrazloženje. Rekla je da se saplela na tepih i da je Taj pokušao da je uhvati.“ „Pala je na njegovu pesnicu?“ „Baš je to rekla. A kako je bio malčice pripit, nije dobro procenio kada je pokušao da je uhvati.“ „A kako je objasnila poziv suseda policiji zato što je istrčala iz kuće polunaga i vrišteći?“ „To?“ Škrto se osmehnuvši, Bojd je odmahnuo glavom. „Uplašila ju je neka životinja, ali ne ona koja ju tresnula preko oka, naravno. Suviše je burno reagovala, a sused nije trebalo da nas uznemirava. A pre nego što pitaš, razlog što nam je sinoć rekla da ju je Taj zakucao je što je bila načisto zbunjena. Jer on je jeste, ako ćemo bukvalno, zveknuo, ali samo zato što je pokušavao da je spase da ne padne.“ „Pustio si ga?“ „Nisam mogao ništa drugo da uradim.“ „Nisi, ali ovo sranje mora da prestane. Kada stigne sledeći poziv zbog njih, želim da me onaj koji je na dužnosti pozove. Želim ja da to rešim.“ „Slobodno. Pokušao sam, Brukse, čak sam i poslao Almu da razgovara s njom, misleći da će poslušati drugu ženu.“ „Pa, nije.“ Alma Sloup je ušla iz trpezarije. Nokte je danas nalakirala jarkoplavim lakom, pa su se slagali s perlama koje je nosila oko vrata. Kovrdžavi žbun kose boje starog zlata vezala je svilenim plavim cvetom. Uzela je gutljaj iz šolje koju je nosila u ruci i ostavila jasan trag jarkocrvenog ruža na ivici. Bledozelene oči, jedino što je na njoj bilo bledo, gledale su iza naočara s mačkastim okvirom ukrašenim cirkonima. Na licu izbrazdanom sitnim borama jasno se videlo da je ljuta kada je spustila pesnicu na kuk izbledelih farmerki. Alma je tvrdila da ima šezdeset godina, ali kako je to isto tvrdila i pre nego što je on otišao u Litl Rok, nikako nije mogao da pogodi koliko zapravo godina ima njegova dispečerka. Nije bio siguran ni da sama Alma zna. „Odvela sam je u trpezariju, posadila je za sto i izgrdila je kao mesec zvezdu Danicu, ma šta to značilo. Počela je da plače, pa sam pomislila kako sam uspela


da je trgnem. Ali je počela da priča kako ga voli i kako je on nezgodan samo kada pije. A najbolje od svega je što kaže da bi sve bilo dobro samo kada bi mogla da ostane trudna.“ „Bože mili!“ „Kaže da se silno trudi. Čim se beba rodi, Taj će se odmah smiriti.“ „Želim da me pozoveš kada stigne poziv u vezi sa njima“, ponovio je Bruks. „Hvala što si pokušala, Alma. Možeš da preuzmeš patrolu, Bojde, moram da dovršim neku papirologiju.“ „Odoh.“ „Želiš li kafu, šefe?“, upitala ga je Alma. „Neću odbiti.“ „Doneću ti. Nemam šta drugo da radim. Danas je mirno.“ „Neka tako i ostane.“ Ušao je u kancelariju, uključio računar i uzeo staru feder igračku sa stola. Prišao je prozoru pomerajući ruke gore dole pa su navoji tiho zabrujali. Voleo je ovaj zvuk, smirivao ga je poput starog ćebeta ili bosih nogu na toploj travi. Smatrao je sebe staloženim čovekom, a takvim su ga smatrali i svi oni koji su ga poznavali. Neki bi rekli čak pomalo i inertan. Tako da ga je iznenadilo koliko ga je incident sa Abigejl Loueri razbesneo. Recimo, onaj pas. Prelepi kučkin sin, ali nije gajio ni najmanju sumnju da bi ga taj prelepi kučkin sin, samo da je napravio jedan pogrešan potez, ili da se njoj prohtelo, izujedao. Bruks nije imao ništa protiv nesređenih situacija, jer je voleo da ih sređuje, da pronalazi rešenje. Da obavi posao, smiri stvari. Ali nikako nije voleo da se nađe u tako nepovoljnom položaju u odnosu na naoružanu ženu i njenog ogromnog psa čuvara. Nijedan zakon nije prekršila, pomislio je. Nijedan. A ipak. Neki ljudi su po prirodi bili neprijateljski nastrojeni. Nikada ih nije razumeo, ali ih je poznavao, imao je posla s njima. Ali kod ove žene bilo je još nešto u pitanju. I to čitava gomila nečega. Bila je na neobičan i zanimljiv način i nervozna i samouverena, otvorena i tajanstvena. Severnjački naglasak, činilo mu se. Još nije napunila tridesetu, po njegovoj proceni, a - ako se izuzme Alma - uglavnom je umeo da proceni. Malčice mršava, ali žilava. Lepa, premda nije nosila ni trunku šminke, a odeća joj je bila jednostavna. Dobre čizme, udobne. Nije nosila nakit, nije lakirala nokte, nije nosila upadljive boje. Ne gledaj me - to je poručivala, činilo mu se. Ne primećuj me. „Šta je tebe uznemirilo?“ Ušla je Alma i spustila kafu na sto. „Igraš se“, dodala je kada se okrenuo. „Samo razmišljam.“ „Ima li to neke veze sa ženom koja je kupila imanje starog Skitera?“


„Da li ti to ovih dana radiš kao vidovnjak?“ „To prepuštam mojoj maloj.“ „Kako je Kaliopi?“ Almina kćerka je čitala tarot karte, gledala u dlan i tumačila aure - i bila je bliska prijateljica njegove majke. „Pre neko veče je radila na veridbi. I odmah je dobila još tri angažmana.“ „Lepo.“ „Zarađuje za život. Čula sam da si porazgovarao, ako se to tako može nazvati, s malom Louerijevom u onom otmenom marketu.“ „Nije pričljiva.“ Seo je, uzeo kafu i podigao čizme na sto, što je bio poziv Almi da sedne. „Šta ti znaš?“ „Ne mnogo, što me baš muči. Sve što sam izvukla iz Dina Makvina, pošto je on obavio prodaju imanja, bilo je da ga je kontaktirala putem mejla. Videla je ponudu na internetu, postavila neka pitanja, učtivo se zahvalila. Nekoliko dana kasnije poslala mu je mejl sa ponudom. Nije bila cena koju je tražio, ali mi je Din rekao da je bilo malo više od onoga čemu se nadao, a ona mu je ponudila da plati u kešu.“ „U kešu.“ „Tako je. I ponudila je da ga odmah isplati. Skiterovi su jedva dočekali. Pa, znaš Dina, on je trgovac i voli da priča. Kaže da nije mogao od nje da izvuče ništa više od da i ne. Pretplatila je akontaciju iz banke u Kanzas Sitiju. Dovezla se sa onim svojim psom i dovukla prikolicu. Potpisala papire, predala mu ček, ovog puta iz banke u Ferbenksu na Aljasci. Din je hteo da je odvede na ručak da proslave, ali je odbila. Hteo je da je odvede da vidi imanje, ali je ponovo ućutala. Uzela je dokumentaciju, ključeve, svima se zahvalila i to je to.“ „Zagonetka“, promrmljao je Bruks. „Neki ljudi kažu - živi i pusti da žive. Pa i ne žive mnogo, ako mene pitaš.“ Ustala je kada je zapištao radio iz njene kancelarije. „Bilo bi zanimljivo saznati njenu priču.“ „Bilo bi“, složio se Bruks. Kada je Alma izašla da se javi na poziv, zazvonio mu je telefon. „Policija Bikforda, šef Glison na telefonu.“ Odlučio je da za sada ne razmišlja o Abigejl Loueri. Sređivao je dokumentaciju, javljao se na telefon, izašao u patrolu i opet morao da sluša vlasnika grnčarske radnje kako se žali na vlasnika susedne voskarske radnje. I još jednom je razgovarao sa optuženim. Uzeo je tost-sendvič sa šunkom i sirom i dok je ručao za stolom počeo da rešava zagonetke. Ukucao je broj njenih tablica dok je jeo krompiriće koje je kupio sa sendvičem. Pročitao je datum njenog rođenja i video da ima dvadeset osam godina, tako da je tu bio u pravu. Na njenoj dozvoli nije bilo ograničenja. Bila je registrovani donor organa sa urednom vozačkom dozvolom i nije bila kažnjavana. Pristupio je bazi podataka i proverio da nema kriminalni dosije.


Nije ga imala. To bi trebalo da bude dovoljno, rekao je sebi. Sudeći prema podacima, poštovala je zakon i nije imala čak ni kaznu za prekoračenje brzine. Ali... Iz čiste radoznalosti, ukucao je njeno ime u Gugl. Pronašao je nekoliko osoba, ali nijedna od njih nije bila njegova Abigejl Loueri. Zainteresovao se i nastavio da istražuje. Imao je njeno ime, adresu, broj tablica, podatke iz vozačke dozvole. Kako je znao da ima dozvolu da nosi oružje, krenuo je od registracije oružja. Kada su podaci iskočili, zavalio se u stolici. „E to je arsenal“, promrmljao je. Pored gloka 19 imala je i dozvolu za glok 36, glok 26, beretu od devet milimetara, dalekometni sig sauer, kolt defender kalibra devet milimetara, smit i veson 1911 i dva valtera P22. Šta će jednoj ženi toliko pištolja? On je bio policajac, zaboga, i osim službenog pištolja posedovao je samo još dva. „Ko si ti, dođavola?“ „Ćao, Brukse.“ Na vratima je stajala zanosna plavuša. Silbi je kosa padala u talasima preko ramena bele čipkaste košulje, vezane kaišem preko farmerki koje su predstavljale samo tanak sloj boje preko dugačkih nogu. Njen pogled podsećao ga je na tigra; oči su joj bile zlataste i pomalo zverske. U srednjoj školi želeo ju je više nego vazduh. A kada ju je dobio, život mu je postao klackalica blaženstva i očaja. Automatski je uključio skrinsejver. „Kako si, Silbi?“ „O, dobro sam. Radim od zore, pa sam dala sebi pauzu.“ Ušetala je u kancelariju na onim dugačkim nogama i sela na ivicu njegovog stola, obavijena oblakom izazovnog parfema. „Pomislila sam da svratim i obiđem te, da vidim da li želiš da se vidimo večeras.“ „Imam mnogo posla.“ „Ako šef policije ne može da uzme slobodno veče, ko može?“ „Zakon nikada ne spava.“ Nasmejala se i zabacila veličanstvenu grivu. „Hajde, Brukse. Mislila sam da uzmem neko lepo vino.“ Nagnula se prema njemu. „A možeš i da me iskoristiš.“ Nije se zbog toga osećao preterano muževno, ali morao je da prizna da se onih nekoliko puta kada su bili zajedno otkako se vratio kući osećao iskorišćeno. Nije da mu je u tom trenutku smetalo, ali kasnije... „To je primamljiv poziv, Silbi, ali imam posla.“


„Svrati kasnije.“ „Mislim da neću.“ „Vređaš me.“ „Nije mi to namera.“ Ali nije mu bila ni namera da dozvoli sebi da se opet uplete s njom. Daleko su dogurali od srednje škole, kada mu je osvojila srce, pa ga uništila - i mnogo su im bila bliža njena dva razvoda. „Ako ti je namera da se praviš da te je teško osvojiti“, rekla je i ustala sa stola. „Ništa se ja ne pravim.“ Skliznula bi mu u krilo da nije ustao. „Vidi, Silbi...“ Kako je bio okrenut prema vratima, video je Abigejl kako ulazi i primetio je da se postiđeno trgla. „Gospođice Loueri“, rekao je pre nego što je stigla da se povuče. „Izvinite što vas prekidam. Doći ću kasnije.“ „Ne, u redu je. Razgovaraćemo kasnije, Silbi.“ „Kupiću vino“, promrmljala je i uputila mu lenj osmeh. Okrenula se i nagnula glavu proučavajući Abigejl. „Ti si ona što živi na Skiterovom imanju.“ „Tako je.“ „Svi se pitaju šta li, dođavola, radiš tamo sasvim sama.“ „Ne bi trebalo.“ „Ljudi su radoznali. To je prirodno. Ja sam Silbi Makena.“ „Jedna od lokalnih grnčara. Odlično radite. Kupila sam jednu vašu posudu.“ Abigejl je ponovo pogledala Bruksa. „Možemo razgovarati i kasnije, šefe Glison.“ „Sada ste ovde. Silbi je krenula.“ „Tako je zvaničan. Nije nekada takav bio.“ Značajno se osmehnula Abigejl. „Vidimo se kasnije, Brukse.“ „Veoma je privlačna“, prokomentarisala je Abigejl. „Uvek je bila.“ „Žao mi je što sam vas prekinula. Žena koja mi se javila, vaša...“ „Dispečerka?“ „Da. Rekla je da bi trebalo da se vratim.“ „U redu je. Sedite.“ „Mogu li da zatvorim vrata?“ „Naravno.“ Nakon što je to učinila i spustila se u stolicu za posetioce, nekoliko trenutaka vladala je tišina. „Nešto vas muči?“, upitao ju je.


„Da. Shvatila sam da se nisam lepo ponela prilikom jutrošnjeg... razgovora. U prodavnici i kada ste došli kod mene. Nisam bila pripremljena.“ „Morate li se pripremati za svaki razgovor?“ „Nisam preterano društvena, tako da ne razgovaram često, naročito ne sa ljudima koje ne poznajem. U prodavnici mi nije prijalo vaše interesovanje za ono što sam kupovala.“ „Moje interesovanje za ono što ste kupovali bio je samo izgovor za razgovor.“ „Da.“ Sve u vezi s njom bilo je ledeno i mirno. Razmišljao je o tome kako je ona potpuna suprotnost Silbi, koja je uvek bila živa vatra i uvek u pokretu. „Ovo je mali grad, Abigejl. Turistički gradić, pun njuejdžera i hipika, i hipika druge generacije i umetnika. Mi smo svi veoma društveni.“ „Ja nisam. Izvinjavam se ako je to neučtivo, ali to je činjenica. Nisam društvena i ovamo sam se i doselila zarad mira i samoće. Kada ste došli kod mene tako brzo nakon susreta u prodavnici, unervozila sam se i razljutila. Imam razloge zašto nosim pištolj. I nisam u obavezi da ih s vama podelim. Nisam uradila ništa loše.“ „Drago mi je što ste mi to rekli.“ „Dopada mi se moje imanje i zemlja oko njega. Dopada mi se ovaj grad. Osećam se prijatno ovde. Samo želim da me ostavite na miru.“ „Ono što je Silbi rekla o radoznalosti je istina. Ona je prirodna. Što se tajanstvenije ponašate to će se ljudi više za vas zanimati.“ „Nisam tajanstvena.“ „Vi ste šetajuća misterija.“ Ustao je i obišao sto. Video je da se ukočila, napela i ostala napeta čak i kada se naslonio na sto. Želeo je da je pita ko ju je povredio, koga se plaši. Ali izgubio bi je kada bi to učinio. „Vi ste privlačna žena koja živi sama - s velikim snažnim psom - izvan grada. Niko ne zna pouzdano odakle ste došli, niti zašto ste došli ovamo, niti čime se bavite. A kako je ovo jug, niko vam ne poznaje porodicu. Sa severa ste, tako da su ljudi malo popustljiviji prema vama. Mi ovde volimo ekscentrike, oni se sasvim lepo uklapaju u zajednicu. Ako ljudi zaključe da ste ekscentrični, prestaće da razmišljaju o vama.“ „Prema određenim merilima i jesam. Mogu da budem još i više, ako će to ljude zadovoljiti.“ Nasmešio joj se, prosto nije mogao da se obuzda. „Definitivno ste drugačiji. Čime se bavite, Abigejl? Ako nije tajna, ili pitanje nacionalne bezbednosti, trebalo bi da možete da mi kažete. I to bi prosto bio razgovor.“


„Ja sam programerka i dizajnerka softvera i radim honorarno. Takođe dizajniram bezbednosne sisteme i unapređujem ili modifikujem postojeće, uglavnom za velike korporacije.“ „Zanimljivo. I nije toliko teško da se o tome priča.“ „Najveći deo mog posla je veoma osetljiv. I sve je vrlo poverljivo.“ „Razumeo. Mora da ste prilično pametni.“ „Veoma sam pametna.“ „Gde ste studirali?“ Zagledala se u njega, hladno, pribrano, suzdržano. „Vidite, kada počnete da postavljate silna pitanja, razgovor počinje da liči na isleđivanje.“ „Pošteno. Postavite vi meni pitanje.“ Namršteno ga je pogledala, pravo u oči. „Nemam pitanja.“ „Ako ste pametni, setićete se šta da me pitate.“ Uspravio se, prišao ogromnom frižideru i izvadio dve kole. Otvorio je jednu, a njoj pružio drugu. „Da li je sve u redu?“, upitao je kada se samo zagledala u limenku u njegovoj ruci. „Ne. Ne. Dobro, pitanje. Zašto ste odlučili da se pridružite snagama reda?“ „Vidite, to je dobro pitanje.“ Pružio je prst prema njoj odobravajući pitanje, a zatim se ponovo naslonio na sto, a kroz prozor iza njegovih leđa videla su se brda. „Volim da rešavam probleme. Verujem u mnogo stvari. U mnoge i ne verujem, ali jedna od stvari u koje verujem jeste da postoji dobro i da postoji loše. E sad, ne posmatraju svi dobro i loše na isti način. Može to ponekad da bude subjektivna stvar. Kada ste policajac, stvari su ponekad crne i bele, a ponekad morate da donese odluku - o konkretnoj situaciji i konkretnim ljudima, da li je reč o nečem lošem ili je samo potrebno nešto malo popraviti?“ „To mi zvuči veoma zbunjujuće.“ „Ali nije. To je rešavanje problema, a jedini pravi način da se problem reši jeste da upotrebite glavu. I instinkte.“ „Intelekt je daleko preciznije merilo od osećanja. Intelekt barata činjenicama. Emocije su nestabilne i nepouzdane.“ „I nadasve ljudske. Od kakve su nam koristi zakoni ako nisu čovečni?“ Spustio je kolu i uzeo njenu. Otvorio ju je i vratio joj. „Želite li čašu?“ „O, ne, hvala.“ Uzela je mali gutljaj. „Šefe Glison.“ „Bruks. Zar me nećete pitati odakle mi takvo ime?“ „Pretpostavljam da je to porodično ime.“ Ponovo je pružio prst prema njoj. „Pretpostavili biste pogrešno. E sad, niste li radoznali?“ „Pa... Jesam, malčice.“ „Bruks Robinson.“ „Molim?“


„Tako sam i mislio. Bejzbol, Abigejl. Bruks je bio jedan od najboljih čuvara treće baze koji je ikada postojao. Moja majka je iz Baltimora, gde je on igrao. Moja mama je luda za bejzbolom. Čak i kada je dolutala ovamo, pred kraj sedamdesetih, pratila je bejzbol i obožavala Baltimorske zlatke. Rekla je da se zaklela da će, kada je gledala Bruksa kako osvaja nagradu za najkorisnijeg igrača na Svetskoj seriji 1970. protiv Sinsinati redsa, sina nazvati Bruks, kada ga dobije.“ „Mora da veoma ozbiljno shvata bejzbol.“ „O, tako je. Po kome su tebe nazvali, Abigejl?“ „To je samo ime.“ „Dopada mi se. Otmeno je na starinski način.“ „Hvala.“ Ustala je. „Moram da idem. Imam još posla danas. Izvinjavam se ako sam bila nepristojna jutros, nadam se da sam bar donekle objasnila svoje ponašanje.“ „Hvala što si došla. Ono što sam jutros rekao i dalje stoji. Ako ti nešto bude potrebno, zovi.“ „Neću, ali hvala na koli i razgovoru.“ Vratila mu je limenku. „Doviđenja.“ Kada je otišla, zagledao se u limenku. Šta je to govorilo o njemu, zapitao se, što ozbiljno razmišlja da je pošalje na DNK analizu i proveru otisaka? Nekako mu se nije činilo ispravnim, na nekoliko nivoa, zaključio je. Ali odneo je kolu do toaleta i prosuo je u lavabo. Kada se vratio u kancelariju, stavio je praznu limenku u kesu za dokaze i spustio je u donju fioku svog stola. Za svaki slučaj. Bruks se čitavog dana osećao nemirno, a to nije bilo uobičajeno stanje uma za njega. Nije želeo sopstveno društvo, a otkako je rekao Silbi da mora da radi umesto da joj prosto kaže ne, hvala, nikako ne bi mogao da pronađe opravdanje što je svratio u Makgruov pab na pivo i partiju bilijara i čašicu razgovora. Umesto da ode kući, odvezao se do kraja Ulice Šop, skrenuo levo i stao ispred prostrane, nikada potpuno dovršene kuće, iza majčinog prijusa. Skela je stajala pored zida na kom je mogao da prati napredak njenog najnovijeg murala. Seksi vila, primetio je, s dugom kosom i nežnim krilima. Pod krovnim gredama na prednjoj strani kuće su vitki i mišićavi muškarci i žene sjajne ispolirane kože jahali zmajeve sa sjajnom krljušti od rubina, smaragda ili safira. Pomislio je kako je to impresivno delo. Možda malo neobično za kuću i dom, ali niko nije mogao promašiti kuću O’Hara-Glisonovih. Zakoračio je na poput trešnje crveni trem i krenuo prema vratima pored kojih su sa obe strane stajali vilenjaci šiljatih ušiju. I zakoračio u muziku, mirise i boje. Tu su vladali nered i udobnost i dominirala je umetnost njegove majke, a život je unosilo cveće koje je njegov otac donosio najmanje dva puta nedeljno.


Tulipani, da proslavi dolazak proleća, zaključio je Bruks. Tulipani svih duginih boja, smešteni u vaze, činije i lonce raštrkane svuda po prostoriji. Crni mačor, kog je njegov otac nazvao Čak, ležao je sklupčan na kauču i jedva da je malčice otvorio oči da da Bruksu do znanja da ga je primetio. „Ne, nemoj ustajati“, rekao je Bruks mačoru nadvikujući se sa Fergi, čija muzika je ispunjavala kuću. Prošao je pored očeve radne sobe, sićušne pretrpane biblioteke, i ušao u središte kuće - kuhinju. Bila je to najveća prostorija u kući i u njoj su se mešali potpuno moderni sjajni aparati - ugradna ploča šporeta sa grilom, staklena vitrina za vina - sa šarmom raskošnih saksija sa začinskim biljem i rascvetalim drvetom limuna. Kristali različitih veličina sijali su na prozorima i hvatali sunčeve zrake. A sunčeva svetlost dopirala je i kroz stakleni prozor na kosoj tavanici i obasjavala mnoštvo cveća i lozica i bilja koje je njegova majka naslikala na nežno žutoj pozadini. Osećao je miris svežeg hleba i onoga što je pržila na šporetu dok je pevala uz Fergi. Ona je bogami mogla i Fergi da postidi, pomislio je Bruks. Koliko je on znao, njegova majka je mogla da uradi baš sve. Kosa joj je, zlatna sa smeđim pramenovima, padala niz leđa vezana u pletenicu, a iz ušiju su joj visile srebrne perle. Bosim nogama je udarala ritam. Tetovaža znaka mira na desnom gležnju govorila o njenom senzibilitetu šezdesetih. „Zdravo, lepotice.“ Ciknula je, pa se uz smeh okrenula i pogledala ga toplim smeđim očima. „Ćao, lepoto. Nisam te čula kada si ušao.“ „Ništa i ne možeš čuti. Koliko puta moram da ti kažem da utišaš muziku?“ „To je pomoćno sredstvo u kreativnom procesu.“ Ali uzela je daljinski i utišala Fergi. „Šta ima kod tebe?“ „Svašta pomalo. Gde je tata?“ „Ima roditeljski sastanak. Uskoro će doći. Ostaješ li na večeri?“ „Šta spremaš?“ „Minestrone čorbu, hleb s ruzmarinom i zelenu salatu.“ „Ostajem.“ Otvorio je frižider, uzeo pivo i protresao ga. „Pa, ako insistiraš.“ „Insistiram.“ Uzeo je i drugo pivo i otvorio obe flaše. „A sada...“ Bocnula ga je u stomak. „Šta ima? Nešto mi je poznato to lice.“ „Od tebe sam ga dobio.“ „I bogami sam ga lepo napravila. Nešto te muči, mili?“ „Ne baš. Silbi je danas svratila do stanice.“ Uzela je gutljaj piva. „Mmm.“


„A meni je nešto poznato to tvoje mmm. Htela je da se vidimo večeras.“ „A evo tebe u majčinoj kuhinji i biraš minestrone čorbu umesto seksa.“ „Praviš odličnu minestrone čorbu. Slagao sam je.“ „A ti si retka zverka, pošten policajac.“ Sada je on bocnuo nju. „To progovara tvoj prezir prema autoritetu, jer si dete cveća. Kako bilo, jedno je lagati osumnjičenog, a sasvim je druga stvar lagati. Ne volim to.“ „Znam. Zašto si je slagao?“ „Da izbegnem scenu, valjda, što je prosto glupo, jer sam je samo odložio. Ne želim da se vratim u srednju školu. Završio sam je, prošao kroz sva iskustva, imam kožnu jaknu da to i dokažem. A i ona ne želi mene: ona želi nekoga. Seks je odličan, ali ostalo nije.“ „Znači da tražiš nešto više od seksa.“ Sani je obrisala zamišljenu suzu iz oka. „Moj dečak je odrastao.“ „Možda. Ne znam. Ali znam da ne želim da to bude Silbi. Nadam se da ću se lako izvući. Da će joj neko drugi zapasti za oko i da će izgubiti interesovanje za mene.“ „Mislila sam da ne želiš da se vraćaš u srednju školu.“ „Da. Znam da moram to da rešim i trebalo je to da uradim danas kada je došla. Besan sam što nisam. Ali hoću.“ „Dobro. Ona je nesrećna žena, Brukse. Ona svoju vrednost izjednačava sa svojim izgledom i seksualnošću i neće ni biti srećna dok ne prestane to da radi. Mislim da bi mogla biti srećna i da bi mogla nekoga i usrećiti kada bi shvatila da ima mnogo više da ponudi. A ti imaj na umu da možeš da rešiš problem, ali da ne možeš da menjaš nju.“ „U pravu si. Radiću na tome.“ „A sada, pričaj dalje. Još nešto se mota ovuda.“ Potapšala je njegovu slepoočnicu. „Danas sam zvanično upoznao Abigejl Loueri.“ „O, to je dobro. To je toliko dobro da ćeš morati da sedneš i preneseš mi svaku pojedinost.“ Smestila se za pult za kojim su doručkovali i potapšala stolicu pored svoje. „Čeznem da je se dokopam. Kakva je?“ „Prvi utisak bio je da je nepristojna, osorna i načisto nedruštvena, ali kada sam se malo udubio, shvatio sam da bi se to sve moglo pripisati društvenoj neprilagođenosti.“ „Sirotica.“ „Sirotica nosi glok kada ide u prodavnicu.“ „Pištolj? Kada će ljudi shvatiti da je nošenje pištolja prizivanje...“ Ućutala je kada joj je stavio prst na usta.


„Znam šta misliš o pištoljima, kontroli kupovine oružja i onome što ti smatraš izopačenjem Drugog amandmana, Sani.“ Otpuhnula je i slegla ramenima. „Ne može to čovek dovoljno puta ponoviti. Ali nastavi.“ Ispričao joj je scenu u prodavnici, kako je otišao do nje kući, o psu i bravama. Kada je stigao do provere vozačke dozvole i broja registrovanog oružja na njeno ime, Sani je zaključila da ova druga priča zahteva još jedno pivo. „Čega se plaši?“ „Vidiš? Upravo tako. To sam i ja želeo da saznam. A kao šef policije ovog kraja, ja to i moram da znam. Ali da završim, zatim je došla Silbi.“ Kada joj je ispričao ostatak priče, njen bes zbog pištolja se ohladio i usredsredila se na nešto drugo. „To prosto čoveku slama srce.“ „Šta?“ „Mili, ona je tako usamljena. Naravno da je društveno neprilagođena kada se zaključala gore sama i skriva se od bog sami zna čega. Ne zvuči mi kao da je jedna od onih što bi da prežive smak sveta niti od onih ludaka što misle da moraju da pokupuju sve oružje i brave u iščekivanju vaskrsenja umrlih u Hristu. Kažeš da se bavi programiranjem i obezbeđenjem. Možda je pronašla ili izumela nešto. A sada je vlada progoni.“ „Zašto uvek misliš da je o vladi reč, mama?“ „Zato što često i jeste, eto zato. Možda je bila sajber-špijunka ili tako nešto.“ „Volim te.“ Pogledala ga je iskosa i blago ga šutnula u cevanicu. „A sada koristiš lepe reči da bi bio snishodljiv i zabavio se na moj račun.“ Nije mogao u potpunosti da prikrije kez. „Recimo samo da mi se ne čini da je špijunski tip.“ „Pa, i ne bi ni trebalo tako da izgledaju, zar ne? Trebalo bi da se sasvim lepo uklope u sredinu.“ „U tom slučaju je ona prilično usrana špijunka, jer se ne uklapa ni najmanje.“ „Dobro, možda beži od nasilnog momka.“ „U njenom dosijeu ne stoji da je podnela tužbu protiv nekoga.“ „Neke žene ne idu u policiju. Prosto pobegnu.“ Setio se Misi i njene najnovije modrice. „A neke ostanu. Jedino što znam jeste da je, s obzirom na arsenal i obezbeđenje, ono od čega se krije - ako je to slučaj - gadno. A ako je to nešto gadno pronađe, i ako je pronađe ovde, ja sam odgovoran za nju, dopadalo se to njoj ili ne.“ „Volim te.“ „Da li je i ovo bilo snishodljivo i na moj račun?“ „Nije.“ Uhvatila mu je lice rukama. „To je prosta činjenica.“


9

Dok je išla vijugavim putem prema kolibi Abigejl Loueri, Sani nije verovala da bi njen sin odobrio ovaj potez. Ali imala je naviku da radi šta joj je volja, dokle god to nikoga nije povređivalo - ili ako je povređivalo onoga ko je to i zaslužio. U svakom slučaju, poseta njenog sina od pre neki dan dala joj je savršen izgovor da svrati. Parkirala se i u sebi coknula kada je videla terenac koji prosto proždire gorivo. Ipak, kuća joj se dopala, dopalo joj se kako se stopila s okolinom. Videla je da su pripremljene leje za prolećnu sadnju cveća. A pažnju joj privuče i staklenik koji joj je u isto vreme izazvao i zavist. Jutro je bilo lepo i kao savršeno za posete, zaključila je. Proleće je šaputalo u vazduhu, lišće je bilo lepa zelena izmaglica na drveću, a i divlji dren je počeo da cveta. Čisto zarad sigurnosti, tog jutra je ispekla pitu od borovnica. Niko nije mogao da odoli njenoj piti od borovnica. Izašla je iz automobila, došla do kuće i pokucala na vrata. Kada su se oprezno odškrinula za nekoliko centimetara, lice joj se ozarilo osmehom. „Ćao. Ja sam Sani O’Hara, Bruksova mama.“ „Da?“ „Znam da je Bruks dolazio juče do tebe, pa sam pomislila kako bih baš i ja mogla. Pomislila sam, eto, ta devojka je ovde već gotovo celu godinu, a ja je nisam posetila.“ „Hvala vam, gospođo O’Hara, ali...“ „Sani. Ispekla sam pitu od borovnica.“ „O.“ U svom životu Sani nikada nije videla nekog koga je pita više zbunila. „Hvala. To je baš lepo od vas. Ali moram da radim, tako da...“ „Svako može da odvoji koji minut da proba pitu. Da li te zovu Abi?“ „Ne, ne zovu me tako.“ „Pa, Abigejl je lepo staro ime. Abigejl, moram odmah da ti kažem da sam žena koja je navikla da istera svoje. Shvatićeš da ti je lakše da me prosto pozoveš da uđem na nekoliko minuta nego da trpiš da ti dolazim dok me ne pustiš u kuću. Ne volim oružje, ali ti neću držati slovo na tu temu. Još.“ Uputila joj je još jedan vedar osmeh. „Nemam pištolj i nemam ništa opasno kod sebe. Osim pite. U njoj je đavo i po kalorija, ali ti si mršavica i možeš da podneseš malo kalorija.“ „Ne želim da budem nepristojna, ali...“


„O, mislim da želiš“, prekinula ju je Sani prilično veselo. „Ko ti može zameriti? Evo, da se dogovorimo. Pozovi me da uđem i pojedi parče pite. A onda možeš biti nepristojna koliko želiš i ja se neću uvrediti.“ Uhvaćena i zamku i iznervirana, Abigejl je sklonila ruku s pištolja koji je stajao ispod stola pored vrata. Nije sumnjala da je ova žena majka Bruksa Glisona. I ona je bila jednako nametljiva kao i on, a tu nametljivost je maskirala druželjubivošću, a i imali su iste crte lica. Ne govoreći ništa, Abigejl je otvorila vrata i sklonila se. „Eto, vidiš, nije bilo... o, kakav prelep pas.“ Bez i najmanje straha, Sani je ugurala Abigejl tepsiju s pitom u ruke i čučnula. „O, zdravo, momčino.“ Podigla je pogled. „Smem li da ga pomazim? Mi smo pre nekih šest nedelja ostali bez Tora. Imao je sedamnaest godina kada smo morali da ga uspavamo; bio je načisto slep.“ „Žao mi je.“ „O, i meni. Sita sam se isplakala. Još uvek imamo starog Čaka. To je naš mačor, ali nije to isto. Nabavićemo drugog psa, samo još nisam spremna da opet toliko volim. Strašno boli kada moraš da se oprostiš.“ Abigejl je nemoćno stezala tepsiju. „Ami‘\ rekla je psu. „Ami, Bert. Sada možete da ga pomazite.“ Bert se povinovao milovanju, čak je i malčice zabrundao od zadovoljstva. „Ami? To je francuski. Da li si Francuskinja?“ „Nisam. Ali govorim francuski.“ „Šta kažeš na to, Berte, da li i ti govoriš francuski? Tako si lep. Ima oči boje lešnika, kao Bruks. Kakav si ti dobar pas!“ Oči joj se ispuniše suzama koje je potisnula dok se uspravljala. „Izvini, još se nisam oporavila.“ „Smrt je teško podneti.“ „Bogami, jeste.“ Sani je zabacila pletenicu i uzdahnula dok se osvrtala. „Veoma si uredna, zar ne?“ „Pa... pretpostavljam da jesam, volim red.“ „A ja valjda volim haos. Kako bilo, nikada mi ne polazi za rukom da održim red. Imam sliku koja bi se sasvim lepo uklopila u tvoju dnevnu sobu. Time se bavim. Ja sam umetnica.“ „Razumem.“ „Slikam uglavnom mitska bića i bića iz raznim predanja. Vile, sirene, bogove i boginje, zmajeve, kentaure - takve stvari.“ „Mitologija je plodno tlo za umetnike i pripovedače. Ah... da li ste vi slikali murale na kući u ulici do koje se dolazi iz Ulice Šop?“ „Jesam. To je naša kuća.“ „Vrlo su zanimljivi. Rad je veoma dobar.“


„Hvala. Uživam u njemu. Šta kažeš na kafu, lepo bi legla s pitom?“ Abigejl se zagledala u pitu. „Gospođo O’Hara.“ „Sani.“ „Sani. Ja nisam dobro društvo.“ „O, mila, u redu je. Ja jesam.“ Ma kako neobično i uznemirujuće to bilo, mora da je lakše - i efikasnije jednostavno dati ženi njenih pet minuta. I to će biti to. „Napraviću kafu.“ Krenula je u kuhinju razmišljajući kako po drugi put za dva dana ima posetioca. Ipak, žena joj nije želela nikakvo zlo. Osim... „Da li vas je sin zamolio da dođete ovamo?“ „Ne. Zapravo, neće mu biti milo kada sazna da sam vam smetala. Ali sam ja... o! O! Dopada mi se ova kuhinja. Pogledaj sav taj radni prostor. Imam i ja ovakvu ugradnu ploču - stariji model. A imaš i svoje začinsko bilje. I ja ga gajim. Vidi ti to, već imamo nešto zajedničko. Volim da kuvam. To je kao slikanje, samo što mešaš začine i trave i sosove, a ne boje.“ „Ja kuvanje posmatram kao nauku. Postoji formula. Ako se od nje odstupi, može se napraviti nešto sasvim novo ili pomalo drugačije.“ Sani se nasmešila. „Ma kako da gledaš na to, ne bi ti imala ovakvu kuhinju da ne voliš da kuvaš i da nisi dobra u tome.“ Prišla je da pogleda kroz prozor. „Zavidim ti na stakleniku. Ja imam jedan mali koji smo Loren i ja sagradili. Nemamo prostora za veći. Gajiš salatu, vidim. Čini se da ti je bašta prilično lepa.“ „Sama gajim većinu povrća i začinskog bilja.“ „I mi sami gajimo povrće. Došla sam ovamo sedamdesetih sa grupom srodnih slobodnih duša. Stvorili smo neku vrstu komune, umetničke zajednice, moglo bi se reći - i sami smo uzgajali hranu, tkali, prodavali naše proizvode. Mnogo nas je još uvek ovde. Stari hipici.“ „Pripadali ste kontrakulturi.“ „Volim da mislim da joj još uvek pripadam.“ Dok je Abigejl kuvala kafu i vadila šolje i tanjiriće, Sani je pogledala u kancelariju. I podigla obrve kada je videla prilaz, stražnji deo kuće i bočne strane na monitoru. „Pazi ti to... Niko ne može da ti se prikrade, zar ne? Radiš na bezbednosnim sistemima, je li tako?“ „Tako je.“ „Nekada ovde niko nije zaključavao vrata, a ako si imao prodavnicu, pa morao na časak da odeš negde, samo bi ostavio poruku. Ljudi su mogli da uđu i ostave novac na pultu ako im je bilo potrebno nešto pre nego što se vratiš. Ponekad su promena i napredak dobra stvar; ponekad nisu.“ „Bolje je biti bezbedan.“


Društveno neprilagođena, rekao je Bruks. A ipak je iznela lepe tanjire, stavila mleko u bokalčić, iznela šećer i platnene salvete. Znala je kako da primi goste, čak i kada ih nije očekivala niti im se naročito radovala. Sani je sela za pult. Mislila je da Abigejl ima dve barske stolice samo zato što je morala da ih kupi u paru. Sani je dodala mleko i mnogo šećera u kafu, a zatim potapšala drugu stolicu. „Dođi i sedi. Pričaj mi o Abigejl.“ „Nemam šta mnogo da kažem.“ „Uvek ima nešto. Šta voliš da radiš?“ „Volim svoj posao.“ Očigledno nevoljno, Abigejl je sela. „Saosećam sa ljudima koji ga ne vole. A osim posla?“ „Mnogo radim.“ Kada je Sani samo podigla obrve, Abigejl je s mukom počela da priča dalje. „Bertu je potrebna šetnja, pa idemo u šetnju ili istraživanje šume. To me je delimično i privuklo ovom imanju, to što je veliko. Radim u stakleniku ili u bašti. To me ispunjava. Volim da čitam. Volim da gledam televiziju.“ „I ja, i više nego što kažu da bi trebalo. Ali šta oni znaju? I voliš samoću.“ „Volim.“ „Kada sam podizala troje dece, mislila sam da bih platila koliko god je potrebno za samo nekoliko sati samoće.“ „Nisam znala da vaš sin ima braće i sestara.“ „Dve starije sestre.“ „Veoma ste mladi za decu tog uzrasta, pretpostavljam da su svi u tridesetim godinama.“ „Imala sam devetnaest godina kada sam došla u Bikford. Lutala sam neke dve godine.“ „Napustili ste... otišli ste od kuće sa sedamnaest?“ „Dan nakon što sam završila srednju školu. Suviše sam truda uložila da bih je napustila. Ali kada sam završila školu, odmah sam otišla.“ Sani je pucnula prstima. „Nisam se slagala sa svojim roditeljima, što i nije neko iznenađenje, jer smo sve, i pritom mislim baš sve, posmatrali sa suprotnih tačaka gledišta. I dalje je tako, uglavnom, ali pomirili smo se. Kada sam došla ovamo, upoznala sam mladog profesora. Bio je stidljiv i mio i pametan, i imao je divne oči boje lešnika. Zavela sam ga.“ „Razumem.“ „To je bilo lako. Bila sam prilično zanosna“, rekla je smejući se. „Ali nije bilo lako shvatiti da vodim ljubav s nekim u koga sam se zaljubila. Bila sam potpuno uverena da ne želim takav život. Muškarca, dom, korene, porodicu. Ali bio je neodoljiv. Želeo je da se venčamo, rekla sam ne, nije to za mene.“


„Brak kao institucija deo je kulture, ali on je samo običan ugovor i to nepotreban i lako ga je prekršiti.“ „Kao da slušam sebe u tom periodu. Kada sam saznala da sam trudna s Mijom, pristala sam na neku vrstu vezivanja ruku. Tada sam se interesovala za viku.12 Priredili smo divan obred pored reke i uselili se u sićušnu kolibu, o, ni upola ovoliku. I nismo imali vode, ali to mi nije smetalo.“ Uzdahnula je kada se setila ovoga. „Tamo sam rodila dvoje dece. I nije mi bilo baš sasvim lepo. Moj čovek je želeo pravo venčanje, pravi dom. Gotovo tri godine me je pustio da bude po mom. Pa sam shvatila da je vreme da pustim da bude malo i po njegovom. Pa smo pokupih decu i otišli do sudije i sklopili pravni ugovor. A s novcem koji sam zaradila od svoje umetnosti - potpisala sam ugovor za izradu čestitki i to je bilo sasvim unosno - i od novca koji je uštedeo od podučavanja, kupili smo onu trošnu kuću kod Ulice Šop. Počeli smo da je sređujemo, i rodio se Bruks. Nikada se nisam pokajala. Nijednom.“ Abigejl nije bila sigurna da se razgovorom može nazvati kada vam potpuni stranac iznese skraćenu verziju svoje životne priče. Ali bilo je fascinantno. „Veoma ste srećni.“ „O, jesam. Kakva je pita?“ Abigejl trepnu i spusti pogled. Pojela je gotovo polovinu, izgubljena u Saninoj priči. „Divna je.“ „Daću ti recept.“ „Nikada nisam napravila pitu. Sama sam, pa mi se ne čini praktično.“ „Nema tu ništa praktično. Menjamo se. Ja ti dam recept za pitu, a ti meni daj jedan od svojih recepata.“ „Ne znam šta bi vam se dopalo.“ „Iznenadi me.“ Nakon kratkog razmišljanja, Abigejl je prišla laptopu i otvorila fajl s receptima. Odštampala je svoj recept za piletinu u ljutom sosu. „Začine možete prilagoditi svom ukusu.“ „Izgleda sjajno. Mislim da ću svratiti u prodavnicu na putu kući, kupiti ono što nemam i još večeras to napraviti. Evo, daj da ti napišem recept za pitu.“ Izvadila je svesku i olovku iz tašne. „Znate ga napamet?“ „Ovu pitu pravim već toliko dugo da više ne umem ni godine da izbrojim. Loren je najviše voli.“ „Smešite se kada izgovarate njegovo ime.“ Duhovna praksa utemeljena na obožavanju prirode. Spada u širu kategoriju neopaganizma. (Prim. prev.) 12


„Zaista? Pa u braku smo - ako računamo vezivanje ruku - trideset šest godina. I dalje sam srećna s njim.“ To je, razmišljala je Abigejl kada je ponovo ostala sama, najsnažnija i najprivlačnija izjava o vezama. Da sreća može da traje. Proučavala je recept u ruci. Kasnije će ga prekucati. Marljivo je pokupila tanjire i šolje i iznenadila se kad je primetila koliko je sati. Nekako je uspela da provede više od pola sata u kuhinji pijući kafu i jedući pitu i vodeći zanimljiv razgovor s neznankom. „Pretpostavljam da to znači da ona više nije neznanka.“ Nije mogla da odluči kako se oseća u vezi s tim, nije mogla da dešifruje svoja osećanja. Pogledala je posao koji ju je čekao, pa psa. „Dođavola. Hajdemo u šetnju.“ „Šta si uradila?“, Bruks je zabezeknuto pogledao majku. „Dobro si me čuo. Odnela sam Abigejl pitu. Lepo smo ćaskale uz kafu i pitu. Dopada mi se.“ „Mama...“ „Mislim da si je dobro okarakterisao kada si rekao da je društveno neprilagođena. Nije stidljiva, samo je malo zarđala kada je u pitanju socijalna interakcija. Kada smo počele da pričamo, sasvim smo se lepo složile. Razmenile smo recepte.“ „Ti...“ Bruks je spustio glavu u ruke. „Da li si ti mene sinoć čula?“ „Naravno da sam te čula.“ „Možda je u bekstvu. Možda je u nevolji. I ako je ta nevolja nađe, može biti opasno u njenoj blizini. A ti si prosto otišla tamo i odnela joj pitu?“ „Od borovnica. Morala sam da napravim dve, da ti se otac ne uvredi. Ima predivnu kuhinju. A gledajući ovaj recept koji mi je dala, spremna sam da se opkladim da je odlična kuvarica. Takođe ima kamere ili nešto slično svuda po imanju. Videla sam na monitoru računara. Ima pogled na prilaz i stražnji deo kuće i tako dalje.“ „Bože!“ „Psu se obratila na francuskom.“ Na ovo on opet podiže glavu. „Molim?“ „Samo sam se pitala zašto bi neko učio psa francuski, to je sve. Veoma je lepo vaspitana. Sluša te celim telom. Nešto u njoj me je privuklo. Kunem ti se da sam poželela da je pomilujem kao što sam pomilovala psa.“ „Ti si... pomilovala onu zver?“ „Rekla mu je na francuskom da je u redu da ga pomilujem. Veoma je mio. Izuzetno joj je odan, to je jasno. Nije se udaljavao od nje više od pola metra. Dobar


je to pas i uverena sam da je odličan pratilac. Ali toj devojci je potreban prijatelj. E sad, odoh da kupim još neke stvari. Želim da isprobam ovaj recept koji mi je dala.“ „Mama, ne želim da više ideš tamo.“ „Brukse.“ Imao je trideset dve godine, ali su mu se zbog tog tona i pogleda muda još uvek skupljala na veličinu klikera. „Odrastao si čovek, ali još uvek nije došlo do toga da mi govoriš šta mogu da radim. Ako želiš da saznaš više o njoj, zašto ne bi i sam otišao do nje i ponašao se prijatno, kao ja?“ „Da joj odnesem i pitu?“ „Mogao bi pokušati s bocom vina.“ Otišao je do nje sa bocom lepog pino griđoa srednje klase. Činilo se razumnim, prijateljskim, bez suviše skrivenog značenja. Ali se isto tako činilo kao da je preterano o svemu razmišljao, pa je prestao da razmišlja i odvezao se do nje. Kiša koja je sinoć pala isterala je još malo zelenila. I sada je rano večernje sunce treperilo kroz ozelenele grane, pljuskalo po putu i svetlucalo na užurbanoj vodi malog potoka koji je vijugao preko njenog imanja. Dovezao se do njenog prilaza i primetio dim iz dimnjaka. Tada ju je ugledao. Stajala je, veliki pas bio joj je za petama dubokih čizama. Nosila je farmerke, crnu kožnu jaknu i pištolj na boku. Odlučio je da ne razmišlja o tome kako je sve u vezi s njom u tom trenutku bilo toliko zavodljivo da mu se stomak zgrčio. Bilo je - sve do izraza napete ljutnje na njenom licu. Uzeo je vino i izašao iz kola. „Veče.“ Prišao joj je kao da nema glok na boku i kao da nema psa koji može da mu pregrize kucavicu i pre nego što stigne da dohvati pištolj. Gledala je bocu koju je nosio. „Šta je to?“ „Zapravo nekoliko stvari. Kao prvo, to je lepo vino. A kao drugo, izvinjenje.“ „Zbog čega?“ „Moje majke. Neko veče sam bio kod nje na večeri i spomenuo sam joj da sam dolazio ovamo. I ona je odmah iskoristila priliku. Tako da... izvini što te je uznemiravala.“ „Pa si ti došao da me uznemiravaš izvinjenjem zbog uznemiravanja.“ „Praktično je tako. Ali ovo je baš lepo vino. Pa, išla si u šetnju?“ „Zašto pitaš?“


„Imaš blata na čizmama. Sinoć je padala kiša. Počne sve da se zeleni posle nje, ali ima i blata. Da li uvek nosiš pištolj kada ideš u šetnju sa psom?“ Uvek je nosila pištolj i tačka. Ali to se njega nije ticalo. „Vežbala sam pucanje u metu. Vino nije potrebno.“ „Vino nije potrebno, ali je jedna od onih prijatnih pogodnosti.“ Okrenuo je bocu tako da je lepa boja sena zasjala na suncu. „Gde ideš da vežbaš gađanje?“ „Zašto mi svi postavljate toliko pitanja? Zašto uporno dolazite ovamo, sa vinom i pitama? Šta nije u redu s vama, ljudi? Zašto se smeješ?“ „Na koje pitanje želiš da ti najpre odgovorim?“ Kada ga je samo ledeno pogledala, slegao je ramenima. „Dobro, idem redom. Po prirodi sam radoznao, a i policajac sam. Tako da pitanja postavljam delom iz tog razloga. Verovatno sam nešto od svoje radoznalosti nasledio od majke, koja je ovamo došla sa pitom zašto što je bila radoznala. I zato što je prijateljski nastrojena žena. Već sam objasnio zašto sam doneo vino. S moje tačke gledišta, s nama je sve u redu. Mi smo to što jesmo. S tvoje tačke gledišta stvari možda izgledaju drugačije. Smejao sam se zato što sam se pitao ima li u tebi vatre. Sva si zasijala. Lepo je videti malo svetlosti. Da li sam odgovorio na sva pitanja?“ Oči su mu bile boje ćilibara na kasnom poslepodnevnom suncu, a osmeh privlačan. Pomislila je kako mu ta opuštenost i govorljivost dolazi prirodno kao drugim muškarcima disanje. „Misliš da si šarmantan.“ „Aha. To mi je verovatno mana, ali kome treba savršenstvo? Odgovorio sam na tvoja pitanja, ali ti nisi odgovorila na moja. Gde ideš da vežbaš gađanje?“ „Zašto želiš da znaš?“ „Iz nekoliko razloga. Prvi je opet radoznalost. A drugi je da bih kao policajac, koji zna da ima u svom gradu ženu koja nosi oružje iz navike, voleo da znam ume li ona da barata oružjem koje nosi.“ „Odličan sam strelac.“ „To ti kažeš. Mogu i ja tebi da kažem da umem da igram tango poput Argentinca, ali ako ti ne pokažem, možda i lažem - ili preterujem.“ „Upitno je da li svaki Argentinac mne da igra tango.“ „Onda kao onaj koji ume.“ „Ako ti pokažem koliko sam vešt strelac, hoćeš li me ostaviti na miru?“ „Pa, sada, Abigejl, ne mogu to da ti obećam. Možda ću morati da se vratim. Šta ako banda ekstremista pokuša da te kidnapuje? Ili možda vanzemaljci. Imamo ovde nekoliko ljudi koji se kunu da su ih videli - one što izgledaju kao E. T. Zapravo, Bo Magsli tvrdi da ga otimaju dva puta godišnje, tačno u isto vreme.“ „To je smešno.“ „Nije, ako ćemo verovati Bou Magsliju. Samo ga ne pitaj ništa o analnim sondama. A ako sve to zanemarimo, ti si fascinantna žena.“ „Ne želim da budem fascinantna.“


„Vidiš? Sada si samo još fascinantnija.“ „A ako postoji inteligentan život na drugim planetama, nešto mi se ne čini verovatnim da bi traćili vreme na kidnapovanje žene koja gleda svoja posla.“ „Nikada se ne zna, zar ne?“ Prosto nije znala kako da se raspravlja s nekim kao što je on, nekim ko se ne ponaša razumno i pritom je još tako prokleto srdačan. I zaključila je da je zarobljena njegovom upornošću i policijskom radoznalošću. „Zadovoljiću tvoju neosnovanu brigu u vezi s mojim gađanjem. A onda možeš da ideš.“ „To je sasvim dobro za početak.“ Primetio je da je položila ruku psu na glavu pre nego što se okrenula. „Mama mi kaže da tvoj pas govori francuski“, rekao je Bruks kada je uhvatio korak s njom. „Učio sam francuski dve godine u srednjoj školi, uglavnom - dobro, jedino zato - što je profesorica bila dobra riba. Baš dobra. Nisam mnogo naučio, ali sam dve godine zijao u zgodnu gospođicu Gardner.“ „Studije pokazuju da muškarci u adolescentskom uzrastu često donose odluke na osnovu seksualne privlačnosti. A mnogi to nikada ne prevaziđu.“ „Ne možeš nas kriviti zbog genetike. A ovo je impresivno strelište.“ Zastao je i zagledao se u oblast koju je udesila za vežbanje gađanja. Očekivao je nekoliko kružnih meta, ali ona je imala tri ljudske siluete kao u policijskoj streljani; bile su postavljene na šine i koture pričvršćene na dobro tapacirane daske. Zaštitne slušalice i naočare stajale su na drvenoj klupi sa rezervnim magacinima. Po njegovoj proceni, mete su se nalazile na udaljenosti od petnaest metara. „Nemam drugi par zaštitnih slušalica i naočara“, rekla je dok ih je stavljala. „Nema problema.“ Zakoračio je unazad i zapušio uši dlanovima kada je zauzela položaj. Policijski, primetio je, i zauzela ga je jednim uvežbanim glatkim pokretom. Ispalila je šest metaka bez i najmanjeg trzaja, a potom spremila oružje u futrolu pre nego što je privukla metu. „Lepo si grupisala pogotke“, prokomentarisao je. „Svih šest si smestila u sredinu, u urednu, gotovo savršenu mrežu.“ „Kao što vidiš, odličan sam strelac. Vešta sam.“ „U to nema sumnje“, rekao je dok je kupila čaure u bacala ih u kantu. „Smem li ja da pokušam?“ Nije odgovorila, ali je skinula zaštitne slušalice i naočare i pružila mu ih. Pogledala je psa koji je sedeo i strpljivo čekao. „Jastuk.“ „Molim?“ „Obratila sam se psu. Jer bi se... usprotivio kada bi potegao oružje.“


„Ne bih to želeo.“ Bruks je pružio Abigejl vino i stavio zaštitnu opremu. „Koristiš glok 22“, primetila je. „To je dobro oružje.“ „Obavlja posao.“ Sada je on zauzeo stav, opustio ramena i ispalio šest metaka. Pogledao je psa dok je stavljao oružje u futrolu. Bert se nije ni pomerio. Abigejl je privukla metu i na trenutak se zagledala u grupaciju pogodaka koja je bila gotovo identična njenoj. „I ti si odličan strelac.“ „Uvek sam mislio da je, ako već nosiš oružje, bolje pogoditi ono u šta ciljaš. Umem da baratam oružjem s dugačkom cevi. Moja majka se protivi oružju, kao i sva deca cveća, možda sam se zato toliko i izveštio. Valjda je to bio klasičan bunt.“ „Da.“ Pogledala ga je. „Da li si ikada pucao u nekoga?“ „Nisam do sada. I voleo bih da tako i ostane. Morao sam da potežem oružje nekoliko puta, ali nikada nisam morao da pucam.“ „Da li bi mogao?“ „Da.“ „Kako znaš ako to nikada nisi uradio.“ „Štitim i služim.“ Pogledao ju je, a oči koje menjaju boju sada su bile veoma ozbiljne. „Moj osnovni zadatak je da štitim. Nema svrhe da nosim značku ako ne mogu da štitim ljude. Ali bih bio veoma srećan ako nikada ne bih morao da u nekoga ispalim metak.“ I on je pokupio svoje čaure. „A ti?“ „Da li sam pucala u nekoga? Nisam. Ali opet, rekla bih da nisam i da je suprotno, jer bi potvrdan odgovor samo izazvao nova pitanja.“ „Ne grešiš. Da li bi mogla?“ „Da, mogla bih.“ Ućutala je na trenutak. „Ne pitaš me kako znam.“ „Ne moram. Da li ti je ostalo nešto od one pite? I pre nego što pitaš zašto, reći ću ti. Sada kada smo jedno drugom pokazali koliko smo dobri strelci, pomislio sam da bismo mogli da otvorimo ovu bocu i da popijemo čašu vina i pojedemo parče pite.“ „Vino je samo izgovor.“ „Jeste, delimično, ali je to i dalje dobro vino.“ Zaključila je da je od majke nasledio šarm i verovatno istu veštinu da istera svoje. Nije bilo svrhe poricati da joj se dopadao. Njena hormonska reakcija na njegov izgled, građu, držanje, pa čak i glas bila je sasvim prirodna. „Ne mogu da pojedem sve ono. Suviše je to za jednu osobu.“ „Šteta onda da propadne.“ Sklonila je zaštitnu opremu u klupu. „U redu. Možeš dobiti parče pite i čašu vina. Ali neću spavati s tobom.“


„E sada si me povredila.“ „Nisam.“ Zaključila je da bi trebalo da mu razjasni svoj stav. „Volim seks.“ „Vidiš, imamo sve više zajedničkog. Ako se ovako nastavi, za nedelju dana ćemo biti najbolji drugari.“ „Da sam želela da sklapam prijateljstva, učlanila bih se u čitalački klub.“ Opušta se, pomislio je, oduševljen sarkazmom. „Volim da čitam, što je još jedna star koja nam je zajednička, ali razgovarali smo o seksu.“ „Seksualni čin je sasvim normalna fizička funkcija i prijatno iskustvo.“ „Za sada se sasvim lepo razumemo.“ Izvadila je ključeve i otključala vrata. Kada je ušla isključila je alarm. „Moguće je da me u nekom smislu smatraš privlačnom.“ „Zapravo, u svakom smislu.“ „A to je možda i razlog tvog dolaska ovamo s vinom. Popiću čašu vina s tobom, ali neću spavati s tobom.“ „U redu.“ Potpuno oduševljen njom, pratio ju je u kuhinju. „Postoji li neki određeni razlog za to, osim činjenice da još nismo zajedno pojeli po parče pite od borovnica?“ „Postavljaš suviše pitanja. A odgovaranje na njih sada već počinje da me nervira i zamara.“ „Prokleta radoznalost. Bože, Abigejl, da li si se ti to nasmešila?“ „Verovatno sam napravila grimasu.“ „A sada si se i našalila. Još malo pa ćeš staviti rođendanski šešir i zaigrati na stolu.“ „Zabavan si. Ja nisam, ali umem da cenim kada neko ima smisla za humor.“ Skinula je jaknu, otvorila vrata male prostorije, za koju je pretpostavljao da je ostava, i okačila je na čiviluk. „A i fizički si privlačan i u dobroj si formi. Volim seksualne odnose s muškarcima koji su u dobroj formi.“ Uzela je otvarač. Premda je želeo da ga on uzme i otvori vino, ona se brzo i efikasno dala na posao. Ma dođavola, pomislio je i seo. „Za sada mi je jedini minus radoznalost?“ „Postoje i druge primedbe. Blizina, zbog koje bi bilo veoma neprijatno i koja bi predstavljala problem kada bih odlučila da više ne želim da održavam seksualnu vezu s tobom.“ „A šta te navodi na pomisao da ćeš poželeti da prestaneš da spavaš sa mnom?“ Izvadila je dve čaše, dva mala tanjira i dve viljuške. „Zakon verovatnoće.“ „A, to. Ja prkosim verovatnoći.“ „Mnogi ljudi veruju da joj prkose. Ali to nije istina.“ Sipala je vino i posmatrala ga dok mu je nudila čašu. „Dopada mi se tvoj nos.“


„Abigejl, jebeno me fasciniraš. Zašto ti se dopada moj nos?“ „U nekom trenutku bio je slomljen. Nedostatak simetrije tvom licu daje karakter i čini ga zanimljivim. Volim kada čovek ima karakter.“ „Ali i dalje ništa od seksa.“ Nasmešila se, ovog puta otvoreno. „Uverena sam da imaš rezervnu varijantu.“ „To je istina. Teram ih da uzmu brojeve i stanu u red kao u prodavnici delikatesa.“ Čekao je dok nije iznela pitu. „Želiš li da znaš zašto ja neću da spavam s tobom?“ Iznenadio ju je, primetio je. Probudio je radoznalost u njoj. „Želim.“ „Privlačna si i čini mi se da si u prilično dobroj kondiciji. Gledaš me tako da mi se čini da vidiš i o čemu razmišljam. Ne znam zašto je to privlačno, ali jeste. Potrebna ti je pomoć.“ „Ne želim pomoć.“ „Nisam ja govorio o tome da li je želiš ili je ne želiš. Potrebna ti je pomoć, a ja sam slab na ljude kojima je potrebna pomoć. Dopada mi se tvoj pas i pored toga što mislim da je opasan, ili je bar tu negde, kao i taj glok koji nosiš za pojasom. Dopada mi se kako pričaš, kao da si malčice zarđala. Voleo bih da osetim tvoje usne pod svojima, to bih voleo više nego što sam mislio. Ali...“ Dramatično je uzdahnuo i podigao ruke i pustio ih da padnu. „Uvek ću imati pitanja. U tome je problem. I premda sam muškarac, što će reći da je dovoljno da žena kihne u mom pravcu pa da se osetim raspoloženim za seks, volim najpre da je upoznam. Večera, razgovor, takve stvari.“ „Izlazak. Ja ne izlazim s muškarcima.“ „Znaš, uopšte se nisam iznenadio. A sada, zajedno smo uradili jednu aktivnost, pucali smo u mete. Razgovarali smo i razmenili mišljenja. A sada pijemo vino i jedemo pitu. Ako se malo potrudim, mogao bih ovo da smatram izlaskom.“ Pogled koji mu je uputila bio školski primer usplahirenosti. „Nije ovo izlazak.“ „Prema tvojim merilima.“ Pokazao je prema njoj viljuškom punom pite od borovnica. „Imam ja svoja merila. Što znači da je jedino što me sprečava da spavam s tobom moja preterano radoznala priroda. Mogao bih i taj problem da zaobiđem. Mogu da odlučim da meni to ne predstavlja problem; a onda je jedino što me sprečava da spavam s tobom to što si ti voljna.“ „Nisam, tako da bi, ako ćemo već da razgovaramo, trebalo da razgovaramo o nečem drugom. To nije bio izazov“, dodala je kada je razmislila. „Nisam želela da ti postavim seksualni izazov.“ „Ne, razumem da nisi htela, ali bogami ima taj šmek. I lepo je. Poput ove pite.“


Uzeo je zalogaj pite. „Da li si ti dizajnirala svoj bezbednosni sistem?“ Ponovo je postala oprezna. „Jesam.“ „I kamere?“ „Da. Naravno, nisam proizvela opremu.“ „Naravno.“ Okrenuo se da pogleda njen računar. „Odlično si obavila posao.“ „Time se bavim.“ „Dobar sam s računarima. Umem da obavim sve što je potrebno i obično pronađem ono što me interesuje. E sad, moj otac, on je neverovatan. Ako negde zapne, njega zovem. Mora da je to zato što je zaluđenik za matematiku. Da li si i ti bila zaluđena za matematiku?“ U jednom periodu, setila se, bila je zaluđena za sve. Možda je to još uvek. „Uživam u matematici. To je čista logika.“ „Mogao sam i misliti.“ Ponovo je pogledao u nju i uzeo gutljaj vina. „Dopada mi se tvoja kuća. Moja majka želi tvoju kuhinju.“ „Trebalo bi da joj nabaviš psa.“ „Molim?“ „Kaže da nije spremna, ali bilo je jasno da jeste, na osnovu njene reakcije i ponašanja prema Bertu. Nedostaje joj pas. Ona je... Izvini.“ Zarumenela se. „Nije moje da ti to kažem.“ „Mi se ovde mnogo ne obaziremo na takve stvari. Volela je tog psa. Svi smo ga voleli. Pokosilo nas je što smo morali da ga uspavamo.“ Pogledao je Berta i odupro se - zato što je želeo da zadrži obe šake - želji da ga pomiluje. „Zaista misliš da je spremna za novog psa?“ „Nije trebalo da to spominjem.“ „Ali jesi. A ja sada želim da čujem tvoje mišljenje.“ „Onda - da. Učinilo mi se da smatra da bi bilo nelojalno da sama nabavi drugog psa. Ali poklon, od dece, to bi bilo nešto sasvim drugo, zar ne?“ „Jeste. Hvala. Dopala si joj se.“ „I ona se dopala meni. Trebalo bi da poneseš ostatak pite i vratiš joj tepsiju.“ Abigejl je ustala i pokrila ostatak pite. „Kuda žuriš, da mi doneseš šešir?“ „Nisi imao šešir.“ „To se tako kaže. Kao na primer, pazi da te vrata ne udare po dupetu kada budeš izlazio.“ „O, onda da, moraš da ideš. Moram da nahranim psa, a čeka me i posao. Molim te, reci majci da mi se dopala pita.“ „Hoću.“ Ustao je i uzeo tepsiju. „I hvala za vino. Izvešću te napolje.“


Na ulaznim vratima ju je sačekao da otključa vrata i isključi alarm. Zatim je spustio pitu na stočić. „Reci psu da se smiri.“ „Zašto?“ „Zato što želim da položim ruke na tebe, a biće mi potrebne da se odvezem kući. Ne želim da mi odgrize šake.“ „Ne volim da me dodiruju.“ „Voliš seks. Poljubac je nešto između dodirivanja i seksa. Zar nisi radoznala, Abigejl?“ „Malo.“ Posmatrala ga je onim svojim rendgenskim pogledom, zatim je pogledala psa. „Ami“, rekla je spuštajući ruku nežno na Bruksovo rame. „Ami, Bert.“ Ali ipak se ukrutila kada ju je Bruks uzeo za ruku - za ruku kojom puca. „Ami“, promrmljao je. „To mi se dopada. Hajde da budemo prijatelji.“ Spustio je drugu ruku na njen obraz, polako. Posmatrala ga je. Taj postojani, pripravan pogled u njenim očima dotakao je nešto u njemu. Trudio se da poljubac bude lagan, možda je bio malčice suviše prisan da bi bio prijateljski, ali ipak lagan i nežan. Usne su se dotakle, pogledi sreli. Naslonio se na nju, malčice, telo uz telo, dok nije ruku spustila na njegovo rame. Dok je nije spustila na njegov potiljak, uplela prste u njegovu kosu. Dok se njen jezik nije poigrao s njegovim, a one oprezne oči poprimile dublju zelenu boju. Pustio je njenu ruku. Zatresao je glavom i uzeo pitu. „Znaš da ću morati da se vratim.“ „To je greška.“ „Za koga?“ „Za oboje.“ „Različita gledišta, imaj to na umu.“ Nagnuo se prema njoj i - brzo i ovog puta prijateljski - spustio usne na njene. „Često ću se vraćati. Vidimo se, Berte“, dodao je dok je išao prema automobilu. Abigejl je zatvorila vrata i zaključala ih pre nego što je čula da pali motor. Uzdahnula je i pogledala psa. „To je greška“, ponovila je.


10

Bruks je najveći deo dana proveo uterujući opravdani strah u kosti trojici lopova pubertetlija, uhvatio se ukoštac sa saobraćajnom nezgodom - što je na prvom mestu značilo da je sprečio vozače da se potuku - završio je papirologiju koja je iz ovoga proizašla i odslušao cvilež Sida Fajerhoka kada ga je konačno opomenuo zbog auspuha. Da bi nagradio sebe, odlučio je da na brzinu trkne do pekare i kupi kafu i keks sa cimetom, ali je Alma provirila u njegovu kancelariju. Znakovi mira duginih boja i veličine dečjih pesnica visili su joj na ušima. „Grover je zvao da prijavi svađu u Ozark artu.“ „Kakvu svađu?“ „Samo je rekao da se stvari zahuktavaju i tražio je da svratiš.“ „U redu. Prošetaću se do tamo. Mogu da svratim u pekaru kada se budem vraćao, ukoliko želiš da ti nešto donesem.“ „Beži od mene, Satano.“ „Samo kažem.“ Bruks je ustao i uzeo jaknu. „Ali ako bi keks sa čokoladom i makadamijom i kafa sa nemasnim mlekom nekako pronašli put do mog stola, to nikako ne bi bila moja krivica.“ „Niko te ne bi mogao kriviti.“ Dok je izlazio, Bruks se pitao zašto želi nemasno mleko u kafi kada već jede keks. Ali bila je to jedna od ženskih misterija zbog kojih nije želeo da se zamara da ga ne bi zabolela glava. Pogledao je u nebo. Temperatura je odbijala da se primiri, skakala je pa padala i sudarala se u sredini savršeno utabavajući put tornadu. Ali nebo se držalo bezopasne boje izbledelog džinsa. Prešao je u Ulicu Šop, zadovoljan što vidi subotnju gužvu lokalnog stanovništva i turista. Prošao je pored prodavnice gurmanske robe, pomislio na Abigejl i prešao još jedan blok do Ozark arta. Kroz izlog nije video nikakve naznake rasprave. Zapravo, nije video ni Grovera, ni mušteriju, niti ma koga drugog. Zvonce se oglasilo kada je ušao, prešao pogledom preko glavne izložbene sale i zidova prekrivenih slikama, postolja na kojima su se nalazile skulpture, polica sa ručno duvanim staklom i lokalnom grnčarijom. U vazduhu se osećao miris prolećne šume i dopirao je iz jednog od onih nauljenih štapića. Groverovo delo, pomislio je odsutno. Momak je izgledao kao patuljak iz priča i bio je čarobnjak za mirise. Krenuo je prema skladištu i kancelariji, a za pultom nije video nikoga. Čuo je lupkanje štikli na drvetu.


Iz stražnje sobe je, razbarušene kose i pospanih očiju, izašla Silbi. „Pa, tu si... šefe.“ „U čemu je problem, Silbi?“ „Reći ću ti.“ Savila je prst, zabacila kosu i raširila svoj lični miris, a zatim otvorila vrata stražnje sobe. „Ovamo.“ „Gde je Grover?“ „Vratiće se za nekoliko minuta. Neko mora da pazi na radnju.“ Bruks je osetio kako korača u zamku. „Silbi, Grover je pozvao stanicu i rekao da je došlo do svađe i da želi da dođe policija.“ „Došlo je do svađe, ali ne mora tako da bude. Hajde ovamo, pa ćemo sve rešiti.“ „Rešićemo to ovde.“ „U redu.“ Nosila je haljinu sa crnim i belim šarama. A onda je više nije nosila. „Bože, Silbi.“ Nasmejala se, ponovo zabacila kosu i raširila miris parfema pre nego što se naslonila na dovratak, potpuno naga, ukoliko se ne računa par crvenih cipela sa visokim potpeticama koje su otkrivale nokte na nogama, nalakirane u istu nijansu. „Nisi došao da me vidiš pre neko veče, Brukse. Morala sam sama da popijem ono vino.“ „Rekao sam ti da imam posla. Obuci se.“ „Ne sećam se da si to ranije govorio.“ Gledao ju je u oči, iznenađen i pomalo uznemiren što i nije morao da uloži neki napor da ne spusti pogled niže. „Kažem ti to sada. Obuci haljinu, Silbi.“ „Dođi ovamo i nateraj me.“ „Šta nije u redu s tobom?“, upitao je. „Nagovorila si Grovera da pozove stanicu i zatraži da dođe policajac.“ „Ne bilo koji policajac, dušo.“ Napućila je usne da je poljubi. „Želela sam tebe.“ „Umukni.“ Retko kada je gubio živce, a sada je morao da ih drži na kratkoj uzici. „Ako ne obučeš haljinu za deset sekundi, uhapsiću te.“ „O... tako hoćeš da se igraš.“ „Pogledaj me, đođavola. Da li se igram?“ Konačno je primetila ton kojim joj se obraćao i izraz lica. Bes joj ispuni oči kada se sagnula i navukla haljinu. „Nemoj ni na trenutak da si pomislio da možeš tako da razgovaraš sa mnom.“ „Bogami ću da uradim još i više ako ovo samo još jednom učiniš. Ja sam jebeni šef policije; Silbi. Na dužnosti sam.“


Nategla je bretele haljine prkosno i naglo ih pustila. „Kao da se ovde nešto dešava.“ „Reći ću ti šta će se desiti. Pronaći ću Grovera i kazniti ga za lažnu prijavu.“ „Nećeš.“ „Veruj mi da hoću.“ Brzo je zakoračila unazad. „Nemoj to da radiš, Brukse. Nemoj. Uradio je to samo zato što sam ga ja zamolila.“ „Onda će sledeći put biti pametniji. A i ti ćeš.“ „Zašto se ovako ponašaš?“ Suze joj se probiše kroz bes. „Ponašaš se tako da moram da se bacam na tebe, a onda se razbesniš. U srednjoj školi nisi mogao da skloniš ruke s mene.“ „Ovo nije srednja škola. Ne želim srednju školu.“ „Ne želiš mene.“ Poznavao je te suze. Već je plivao u čitavoj reci takvih suza i bile su prilično iskrene. „Silbi, lepa si, verovatno najlepša žena koju sam ikada video, talentovana si, a kada se potrudiš, umeš da budeš i zanimljiva. Ali ne želim te kao onda. Ne želim ono što smo tada imali.“ „To nisi rekao pre nekoliko nedelja kada si ležao na meni u mom krevetu.“ „Ne, nisam, žao mi je, Silbi.“ Mnogo je tu žaljenja bilo. „Seks je uvek bio dobar, ali ništa nas drugo ne veže.“ „Zašto ti je to važno, važno je da ga dobiješ.“ „Dušo, trebalo bi da imaš bolje mišljenje o sebi. Ja ga imam.“ „Nešto nije u redu s tobom.“ Ljutnja i stid zažariše joj lice. „Trebalo bi da me želiš kada ti se nudim.“ „Ako je to sve što želiš, znaš da ih je mnogo koji bi bili voljni prihvatiti ponudu.“ „Ali ne i ti.“ „Ne, ne ja.“ Shvatio je da su došli do kraja puta i osetio malo više od olakšanja. „Ne više. Možda ćemo se jedno drugom više dopadati ako isključimo seks. Ali kunem ti se, i bolje bi ti bilo da me slušaš, da ćeš videti kako nam izgledaju zatvorske ćelije ako samo još jednom izvedeš ovakvu egzibiciju.“ Lice joj se i dalje žestilo, ali sada je bilo ledeno i kameno. „Promenio si se, Brukse.“ „Bože, nadam se da jesam. Bolje bi ti bilo da paziš na radnju dok se Grover nije vratio.“ Krenuo je napolje i osvrnuo se. „Lepa je to haljina, Silbi. Ne skidaj je.“ Kada je izašao napolje, primetio je Grovera - okruglog, povijenih ramena i proćelavog - kako puši marlboro i sedi na klupi između svoje i susedne prodavnice. „O, zdravo, šefe.“


„Zdravo i tebi, Grovere. Pođi sa mnom.“ „Ah...“ „Postoji kazna za lažnu prijavu i platićeš je.“ „Ali...“ „Kada te sledeći put lepa žena zamoli da uradiš nešto glupo, najpre razmisli.“ „Ali rekla je...“ „To što je ona rekla raspravi s njom. Ja ti kažem da ne zoveš pomoć ako ti nije zaista potrebna. Nemoj da traćiš moje vreme, niti vreme policije Bikforda. Mogao bih te strpati u zatvor zbog ovog što si uradio.“ Na Groverovom licu počeše da se pojavljuju pege. Ružičasta boja širila se preko bolešljive bele kada je drhtavo ustao. „Zatvor? Bože sveti, samo sam...“ „Nemoj samo nikad više. Kazna je dve hiljade dolara.“ Bio je spreman da uhvati Grovera ukoliko se onesvesti i smatrao je da je to lako moguće. „Ja sam... ja sam... ja sam...“ „Spustiću je na dvadeset pet dolara, daću ti popust za budale. Svrati do kraja dana i plati kaznu ili je vraćam na dve hiljade. Jasno?“ „Da, gospodine. Žao mi je. Samo sam mislio...“ „Ne, nisi ti mislio. Sledeći put hoćeš.“ „Ja ću je platiti, Grovere.“ Silbi je izašla napolje. „Moja je krivica, ja ću platiti kaznu.“ „Nije me briga ko će je platiti, samo je platite do pet sati.“ „Nisi morao toliko da ga uplašiš.“ Silbi je sela na klupu, povukla Grovera da i on sedne i zagrlila ga oko ramena. „Ja sam kriva.“ „Nema problema. Plati kaznu i sve je u redu.“ Premda je izgubio želju za keksom, prešao je do pekare i pokupio ono što je Alma poručila. Ostavio joj je porudžbinu na stolu i otišao u svoju kancelariju da ispiše kaznu. Zapitao se šta da napiše kao prestup, a onda je odlučio da napiše „lažna uzbuna“. Činilo se da je to sasvim odgovarajuća fraza i nikoga neće postideti. Spustio je kaznu pored Almine kafe. „Grover ili Silbi će doći da plate ovu kaznu. Ne pitaj ništa.“ „Kad god neko čuje ’ne pitaj’, dužnost ga obavezuje da to učini.“ „Ne kada im je neko već kupio kafu i keks sa čokoladom i makadamijom.“ Alma kucnu plavo nalakiranim noktom po šolji. „Znači, ovo je mito.“ „Može tako da se posmatra. Ne pitaj, Alma.“ Podigao je pogled kada je ušao Eš. „Morao sam da oteram neke skejtere s parkinga kod obale. Ponovo. I zaustavio sam Dojla Parsinsa zbog prekoračenja brzine. Ponovo. Neki ljudi nikada ne nauče. Imaš kekse?“


„Keks“, rekla je Alma. „Jednina. I moj je.“ „Prošao sam pored terena male lige. Video sam onog malog Drejperovog klinca kako udara trostruku. Prezalogajio sam nešto ljuto. Keks bi bio šlag na torti.“ Alma se nasmešila dok je grizla keks i kolutala očima od zadovoljstva. „Mmm-mmm!“ „Baš si zlobna.“ Ostavljajući ih da se raspravljaju, Bruks se vratio u kancelariju i zatvorio vrata. Neko vreme je čeprkao po podacima Abigejl Loueri - koja je, otkrio je, imala master iz informacionih tehnologija i inženjerstva bezbednosnih sistema i oba je stekla na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Prilično impresivno. Bilo mu je potrebno neko vreme, ali otkrio je da honorarno radi za kompaniju koja se zove Global netvork. Promenio je predmet istraživanja i usredsredio se na kompaniju. Otkrio je da je u privatnom vlasništvu i da ju je osnovala izvesna Kora Fins, stara trideset tri godine. U dokumentu nije bilo fotografije, bar on nije umeo da je pronađe. Ali je pregledao nekoliko članaka koji su opisivali malu ekskluzivnu kompaniju koju je pokrenula agorafobična žena koja se trudila da ne privlači pažnju javnosti. Na sajtu nije bilo nikakvih pravih podataka o vlasniku niti o zaposlenima, već je prosto pisalo da se Global bavi analizom i dizajnom bezbednosnih sistema. Naslonio se na naslon stolice i zapitao zašto ne odustaje. Ništa nije uradila, koliko je on mogao da proceni. Dopadala mu se, ali žuljalo ga je nešto što nije mogao da zanemari. Govorilo mu je da će pronaći još nešto, samo ako nastavi da čačka. Sklonio je tekst sa monitora kada je čuo kucanje na vratima. „Da?“ „Odoh“, rekla mu je Alma. „Pozive sam preusmerila na tvoj mobilni. Eš je na prijemu do osam. Bojd je na terenu.“ „U redu.“ „Silbi i Grover su došli zajedno i platili kaznu.“ „Dobro.“ „Ne znam baš da je keks vredan dogovora. Kako bilo, smena ti se završila pre deset minuta. Odlazi kući.“ „Možda ću baš to uraditi. Hvala, Alma.“ Pogledao je kalendar i primetio da u ponedeljak ima mesečni sastanak sa opštinskim odbornicima - o, kakva radost! I mora da dovrši kvartalne preglede i inspekcije do kraja meseca. Mogao bi da ode kući i obavi nešto od toga. Nije da mu društveni život pršti od aktivnosti. Sam je kriv, priznao je. Mogao bi da svrati do paba ili da prosto pozove nekog od prijatelja i vidi šta planiraju, ali nije bio raspoložen.


Nakon incidenta sa Silbi osećao se blago potišteno, razdražljivo. I napaljeno. A to ga je baš razbesnelo; jer je nakon zbunjenosti, zaprepašćenja i ljutnje osetio da se napalio. Malčice. Teško da sebe za to može da okrivi, pomislio je dok je ustajao i prilazio prozoru. Muškarac bi morao biti godinu dana mrtav pa da se ne napali na golu Silbi. Sada je bio razdražljiv i napet, a bio je baš lepo raspoložen dok nije otišao u Ozark art. A sada je mrzovoljan jer je lišio sebe brzog, vrelog seksa, otmene kafe i keksa. Ali Silbi je bila u pravu. Promenio se. Nadao se da nikada neće izgubiti volju za brzim, vrelim seksom, ali nije više želeo da plaća za njega osećanjem krivice i praznine kada on prosto nije bitan. Bilo mu je potrebno nešto da mu skrene misli. Možda će se odvesti do Majine kuće, iskamčiti večeru, družiti se s klincima. Ništa nije čoveku iz glave brže izbijalo misli o seksu od dvoje divlje dece koja se tuku oko konzola za igranje. Isključio je računar i još jednom uzeo jaknu. Poželeo je Ešu laku noć i izašao. Naprasno je otrčao do cvećare i uleteo pet minuta pre zatvaranja. Buket tulipana je poštena trampa za večeru i zabavu, zaključio je. Odvezao se izvan grada i krenuo da skreće prema sestrinoj velikoj bučnoj kući pored reke. Nije znao da je promenio mišljenje dok nije skrenuo na drugu stranu. *** Abigejl je naložila lepu vatru. Na šporetu se u loncu krčkala pasta e fađoli čorba. Ispekla je malu veknu hleba s maslinama, izmešala salatu koju je nameravala da začini sirćetom od maline. Završila je sav posao koji je za taj dan planirala. Provela je devedeset minuta radeći vežbe s tegovima i kardio-vežbe i izvela je Berta u šetnju. Počastiće sebe večerom i filmom - možda čak i još jednim filmom i kokicama. S obzirom na sve smetnje, bila je ovo veoma dobra, veoma produktivna nedelja. Honorar za posao koji je upravo obavila dodaće lepu gomilicu njenom bankovnom računu i dati joj malo mira. A nedelja? Pustiće računar da se odmori. Očistiće oružje, radiće u bašti ili u stakleniku, možda će čak otići na duže pešačenje. A zatim će pojesti preostalu čorbu, sklupčati se s knjigom i čitati celo veče. Za nju je ovo bio savršen vikend. „Mislim da bismo mogli da pogledamo najpre jedan akciono-avanturistički film, a nakon njega komediju“, rekla je Bertu mešajući čorbu. „I vino. Šef policije je u pravu. Ovo je baš lepo vino. Neće još dugo biti dovoljno hladno da se uveče loži vatra, pa bi trebalo da iskoristimo situaciju. Mislim da bi trebalo da...“ Oboje se napeše kada se njen sistem oglasio. „Neko dolazi“, promrmljala je i spustila ruku na oružje na boku.


Nabrala je obrve kada je videla policijski automobil kako opet prilazi njenoj kući. „Zašto je opet došao?“ Prišla je računaru i zumirala sliku da se uveri da je za volanom Bruks i da je sam. Nakon kraćeg razmišljanja skinula je futrolu. Samo će početi da postavlja dodatna pitanja ako je vidi da nosi pištolj u kući subotom uveče. Spustila je futrolu i pištolj u fioku i sačekala da parkira. Bar je ovog puta parkirao pored njenog automobila, a ne iza njega. Prišla je vratima, otključala ih i podigla šipku. Spustila je ruku na pištolj ispod stola dok je malčice otvarala vrata. Još jače se namrštila kada je videla tulipane. „Zbog čega se ovog puta izvinjavaš?“ „Ne izvinjavam se ni zbog čega. O, cveće. Zanimljivo. Hteo sam njime da podmitim sestru da me nahrani, a na kraju sam se dovezao ovamo.“ Oči su mu na prigušenoj svetlosti bile boje ćilibara, a opušteni osmeh koji joj je uputio nije bio baš najiskreniji. „Da, da podmitiš mene?“ „Nisam toliko unapred razmišljao. Hoće li uspeti bar da mi kupe ulazak u kuću?“ Otvorila je vrata za još nekoliko centimetara. „Veoma je lepo. Trebalo bi da ga odneseš sestri.“ „Verovatno, ali dajem ga tebi. Imao sam baš usran dan. Nije tako počeo, ali se završio u govnima. Nameravao sam da odem do Mije da iskoristim njenu porodicu da me oraspoloži. A onda sam shvatio da ne vredi.“ „Malo je verovatno da će ti boravak ovde promeniti raspoloženje.“ „Već jeste.“ Uputio joj je lenj osmeh koji mu se gotovo ogledao i u očima. „Nešto miriše baš dobro. Mislim, osim tebe.“ „Ne znam zašto bi došao ovamo.“ „Ni ja nisam siguran. Možeš da mi zalupiš vrata pred nosom. Ipak ćeš dobiti cveće.“ Niko joj nikada nije doneo cveće i umalo mu je to i rekla, ali se suzdržala. „Nameravala sam da popijem čašu onog vina što si doneo, a sada si doneo cveće. Osećam obavezu da te pustim da uđeš.“ „Prihvatam, što samo pokazuje koliko mi je usran dan bio.“ Sklonila se s vrata i zatvorila ih i zaključala za njim. A kada se okrenula, on joj je pružio cveće. „Hvala, i pored toga što si ga kupio za sestru.“ „Nema na čemu, i pored toga.“ „Moram ga staviti u vodu.“ Pratio je nju i mirise hrane do kuhinje. „Dobro je veče za čorbu i vatru“, prokomentarisao je, nadajući da će dobiti i jedno i drugo. „Možda noćas bude i


mraza. A sutra će temperatura skočiti na dvadeset jedan. „Da li si ikada doživela tornado?“ „Spremna sam.“ Iz kuhinjskog ormarića je uzela keramički vrč u zelenim i smeđim nijansama. „Da li je to iz jedne od naših prodavnica?“ „Da. Lokalni umetnici su odlični.“ Uzela je limenku sa prihranom za cveće i dodala kašiku u vodu pre nego što je spustila cveće. Seo je i ćutao dok je ona nameštala tulipane. Spustila ih je na pult, a zatim ga pogledala onako kako bi on mogao gledati osumnjičenog. „Možeš dobiti čašu vina.“ „Bio bih ti veoma zahvalan.“ Uzela je bocu i čaše i nasula vino. „Čini se da želiš da mi ispričaš kako ti je dan bio loš. Ne znam zašto to želiš da učiniš, jer ja nisam deo tvog kruga.“ „Možda baš zato. A i zato što sam shvatio da i jesi deo mog kruga, indirektno.“ „Kako?“ „Reći ću ti.“ Probao je vino, ali ona nije ni uzela gutljaj niti sela. Tad je slegao ramenima. „Dobro. Danas sam doživeo veoma neobičan i neprijatan susret s jednom ženom. U srednjoj školi ona je bila ljubav mog života. Znaš na šta mislim?“ Abigejl je u glavi imala kristalno jasnu sliku lica Ilje Volkova. On je bio najbliže ljubavi što je iskusila, pretpostavila je, a to nije uopšte nije bilo blizu. „Ne zapravo.“ „Nisi doživela ljubav koja ti je slomila srce?“ „Mene su prebacivali u više razrede pa sam školu završila pre svojih vršnjaka.“ „Ipak, kako bilo, meni je ona bila prva.“ Podigao je čašu, nazdravio joj i otpio. „Prva te uvek nekako snažnije drži, zar ne?“ „Misliš na prvo seksualno iskustvo? Nisam ostvarila nikakvu emocionalnu vezu sa svojim prvim partnerom.“ „Nezgodna si publika, Abigejl. Kada me je šutnula - zbog momka s koledža, kapitena fudbalskog tima - šutnula me je gadno. U fazonu, pravo u prepone, pesnica u zube.“ „Ne razumem zašto neko odluči da povredi prethodnog partnera pre nego što pronađe novog. Žao mi je što je to učinila.“ „Preboleo sam, ili sam mislio da sam preboleo. A zatim sam se preselio u Litl Rok i živeo tamo deset godina. Kada sam se vratio, žena o kojoj govorimo bila je u fazi oslobađanja od muža broj dva.“ „Razumem.“


Shvatio je kako to sve zvuči, kako je predstavio Silbi - sve je prikazivao iz svoje perspektive. „Nije ona toliko bezdušna koliko se iz moje priče čini, ali i dalje sam malo besan, a to verovatno daje ton celoj priči. I kada sam se vratio i prihvatio posao ovde, prva dva meseca sam baš bio u frci. Navikavao sam se na posao, a i mom ocu je baš bilo loše.“ „Žao mi je, nadam se da je bolje.“ „Jeste, hvala. Dobro je. Nedavno smo se Silbi i ja, recimo, podsetili kako nam je bilo u prošlosti.“ „Spavao si s njom.“ „Jesam, jednom ili dva puta. Pre dve nedelje opet smo se našli. Ali to prosto nije bilo to.“ Namršteno je posmatrao vino. „Možda nije moguće vratiti se.“ „Zašto bi se vraćao, ako je ono što se tada desilo bila greška?“ „U pravu si. Ali znaš, seks. Odlučio sam da moram da se oduprem još jednoj reprizi i da ću morati da joj kažem - što je trebalo da uradim odmah, umesto što sam je izbegavao i bežao od problema. Danas je... pa, zapravo je tipa koji vodi radnju u kojoj se nalaze neki njeni radovi i gde radi pola radnog vremena naterala da me pozove. Zvanično.“ Abigejl je zaključila da mu je stil pripovedanja isti kao stil njegove majke. Ličan, nepovezan. Fascinantan. „Prijavio je zločin?“ „Svađu, koja je zahtevala da ja lično dođem. A umesto svađe sačekala me je ona, sama, sa idejom da bismo mogli da iskoristimo stražnju sobu.“ „Da biste se upustili u seksualni odnos?“ „Aha. Prilično sam uveren da je to nameravala, naročito kada je, kada ja nisam poleteo prema njoj, skinula haljinu. Samo ju je pustila da padne na pod i ostala da stoji kao od majke rođena, samo u crvenim cipelama.“ „Samouverena je i verovatno je bila sigurna da ćeš ti pristati na igru.“ „Samouverena u neku ruku jeste, ali ja nisam pristao. Bio sam...“ „Rekao si da ti je bilo neprijatno i da je cela situacija bila nelagodna.“ „Baš tako. Nije da nisam..:“ „Uzbudio si se. To je prirodno.“ „Refleksno. Ali najviše me je razbesneo njen postupak. Bio sam na dužnosti, zaboga, a ona je slatkorečivo ubedila laku metu da me pozove da dođem.“ Abigejl je ovo smatrala fascinantnim primerom međuljudske dinamike i pogrešnog razumevanja. „Čini se da ona ne razume u potpunosti koliko ozbiljno shvataš svoju dužnost.“ „Nisam napaljeni tinejdžer. Ja sam šef proklete policije.“


Naglo rasplamsavanje besa i krivica koja je vrlo očigledno bila povezana s njim dodala je sasvim novi nivo interesovanja. „I dalje si ljut na nju i na sebe zbog svoje sasvim prirodne reakcije.“ „Pretpostavljam da jesam. Morao sam da joj kažem da je ne želim - delom zbog svega onoga što sam već rekao, a delom zato što, zaboga, nije pokazala ni gram poštovanja prema nijednom od nas dvoje. A delom zato što sam znao da ću morati da kaznim sirotog Grovera što me je zvao, da ga nasmrt uplašim da to ne bi više ponovio.“ „To je mnogo razloga.“ „A postoji još jedan. Shvatio sam, dok sam gledao tu prelepu, nagu ženu koju sam nekada voleo onako kako se samo sa šesnaest godina može voleti, da je nisam želeo iz svih ovih razloga koje sam ti upravo naveo. I zato što želim tebe.“ Okrenula se i ponovo promešala čorbu. Bilo je to sasvim primereno, pomislila je, jer je on u njoj uzburkao osećanja. „Rekla sam da neću spavati s tobom. Misliš li da sam to rekla da bih podstakla tvoje interesovanje?“ „Ne. Mislim da ti govoriš ono što misliš, osim o onome što si zaključala u sebi. Ali mislim da to ne bi spomenula da nisi i ti bar malo to poželela.“ Okrenula se, ostala je da stoji s druge strane radnog dela kuhinje naspram njega. „Verovatno nisi mudro postupio kada si došao ovamo još uvek pomalo ljut i verovatno još uvek osećajući seksualno uzbuđenje u manjoj meri nakon današnjeg incidenta.“ „Bože, volim kako pričaš. I u pravu si, nije mi ovo baš najpametniji potez.“ „Ako razmotrim svoju odluku zato što...“ Ućutala je jer je podigao ruku. „Učini mi uslugu? Ništa ti nemoj razmatrati za sada. Ako se predomisliš, naći ću se u ozbiljnom problemu jer ću morati da odbijem. A ako se ne predomisliš, pa, onda ću prosto biti u depresiji. Hajde da večeras o tome ne pričamo. Spreman sam da se zadovoljim tom čorbom i razgovorom.“ Nije želela da joj se on dopada, nije želela da je privuče muškarac - policajac - koji ju je razgovorom naterao da spusti gard i koji je sada sedeo u njenoj kuhinji i budio u njoj interesovanje ličnom pričom. Logično razmišljajući, trebalo bi da mu kaže da ide. Ali nije to želela i pitala se šta bi se desilo kada bi uradila nešto malčice budalasto. „Nameravala sam da pogledam film uz večeru.“ „Volim filmove.“ „Nameravala sam da gledam Čelične magnolije.“ Ispustio je dugačak uzdah. „Verovatno sam to i zaslužio.“ Kada se nasmešila, činilo se da se čitava prostorija osvetlila. „Zapravo sam htela da pogledam Živi slobodno ili umri muški.“


„Trebalo je da donesem više cveća.“ Otkrio je da ona prokleto dobro kuva, a da se njemu baš sviđa sirće od maline. Otkrio je i da gleda film u tišini i napeto - da ništa ne komentariše. To mu je sasvim odgovaralo, naročito pošto se činilo da se pas dovoljno navikao na njega da se u njegovom prisustvu sklupčao i zaspao njoj pod nogama. Premda Bruks ni najmanje nije sumnjao da bi ga Bert, ukoliko bi napravio neki pogrešan pokret, prikovao, ako ne zubima, a onda onim zastrašujućim pogledom. Opustio se. Dobra hrana, dobar film, vatra i tiha žena. Kada se film završio, ustala je da pokupi sudove. Kao što je i očekivao, pas je odmah skočio i uputio Bruksu pogled kojim mu je poručio: Pratim te, drugar. „Ja ću se postarati za to.“ „Ne. Imam svoju rutinu.“ „Onda ću ti pomoći da odneseš posuđe u kuhinju.“ Naslagao je činije i poneo ih pre nego što je stigla da odbije. „Oraspoložila si me, Abigejl“, rekao je dok su se vraćali u kuhinju. „Drago mi je što sam ti pomogla.“ Spustila je sudove na pult i okrenula se prema njemu. „Sada bi trebalo da odeš.“ Morao je da se nasmeje. „Dobro. Slušaj, šta kažeš na to da ti se zahvalim što si me oraspoložila? I odvedem te na večeru.“ „Upravo smo večerali.“ „Neki drugi put.“ „Ne izlazim na večere.“ „Nikada?“ „Po pravilu mi je mnogo prijatnije ovde.“ „Onda ću ja doneti večeru. Veoma vešto umem da preuzmem picu iz picerije.“ Volela je picu. „Nema potrebe.“ „Nije bilo potrebe ni da ti mene nahraniš čorbom i pustiš me da gledam Brusa Vilisa. Gledaj na to kao na uspostavljanje ravnoteže. Opkladio bih se da voliš kada su stvari u ravnoteži.“ „Nisam dobro društvo.“ „E tu se varaš. Zvaću te.“ „Nisam ti dala nijedan od svojih brojeva.“ „Abigejl.“ Prešao je prstom preko njenog obraza. Bio je to toliko opušteno prisan gest da joj se puls ubrzao. „Ja sam policajac.“ Nije to smela da zaboravi, podsetila je sebe. Nije smela da dozvoli sebi da to zaboravi. „Ispratiću te.“


„Moraš li da podsetiš psa da sam prijatelj svaki put kada te poljubim?“, upitao je kada je otključala vrata. „Ne, ukoliko mu dam drugu komandu.“ „U redu.“ Ovog puta je spustio ruke na njene kukove i prislonio se uz nju. Prisvojio je njene usne dok je rukama prelazio preko njenog tela, budio nerve i potpaljivao potrebe. Zaboravila je, na trenutak. Pored hladnog noćnog vazduha i njegovih toplih usana, zaboravila je na sve usled zadovoljstva koje je osetila. Samo da dozvoli sebi da uživa, da prisloni telo uz njegovo. Razdvojene usne, poigravanje jezikom i zubima, ona lepa tečna težina u stomaku. Poželela je - poželela je njegovo telo pod svojim rukama, njegovo telo, vrelo i vlažno na njenom. Poželela je, poželela njegove ruke i usne na svojim grudima, na svom telu. I dobar, snažan prodor u njeno telo. Čeznula je za tim suštinskim ljudskim kontaktom kako nije dozvolila sebi da čezne gotovo čitavu godinu. Kada je prestao da je ljubi, njeno telo i um započeli su rat. Ako dozvoli telu da pobedi... Tada je rekao: „Laku noć, Abigejl.“ „Laku noć.“ „Opusti se, Bert.“ Izašao je napolje, a njoj je prijao nalet hladnog vazduha. Stao je, osvrnuo se onim svojim očima koje menjaju boju i lenjim, opuštenim osmehom. „Vino, razgovor, večera, film i poljubac za laku noć. Ovo je definitivno bio drugi sastanak.“ „Nije...“ „Možeš proveriti u rečniku. Rekao bih da smo uboli. Radujem se trećem sastanku.“ Kada je bez reči zatvorila vrata, nasmešio se. Seksualno uzbuđenje, pomislio je dok se smešio idući prema kolima, nije uvek samo refleks. Ponekad je i posledica.


11

U ponedeljak, nakon sastanka sa opštinskim odbornicima, a na ovim sastancima se uvek osećao pomalo kao prevarant, Bruks je sa Rasom Konrojem, starim prijateljem, trenutno opštinskim odbornikom i upravo proglašenim kandidatom za gradonačelnika, krenuo do Lindijevog restorana. „Gradonačelnik Konroj.“ „To je plan. Glasaj rano, glasaj često.“ Bruks je zatresao glavom. Zajedno su išli u vrtić, pa u školu, sve do kraja srednje škole. Igrali su bejzbol zajedno, Ras je bio na bacačevom brdu, a Bruks na trećoj bazi. Lagali su i besneli zbog devojaka, zatim žena - i ako ga Ras nije slagao, obojica su u istoj nedelji izgubili nevinost. Bio je kum na Rasovom venčanju pre tri godine i bio je krsni kum njegovoj kćerki Sesili koja se rodila osam meseci kasnije. Gledao je Rasa, riđokosog žgoljavca, zubatog i pegavog, kako izrasta iz običnog fizičkog radnika u lepom hotelu, koji su posedovali Konrojevi, u uglađenog i snažnog upravnika istog. Njegov prijatelj, čije su devize bile „voli ih i ostav“ i „hajde da odemo na Ki Vest“, postao je lukav poslovni čovek, odani suprug i preko svake mere privrženi otac. Ali nikada mu ni na pamet nije palo da će glasati za gradonačelnika Rasela Konroja. „Zašto je to plan?“ „Bio bih dobar gradonačelnik.“ Rasel je otvorio vrata restorana i dozvao prstom konobaricu kada je krenuo prema separeu. „Bikford me je mazio. Pružio mi je dom, posao i još mnogo toga, pružio mi je Selin i Sisi. Želim da mu pomognem da se razvije - i ostane stabilan, da ovde-onde malo osnažim turizam.“ „Bio bi dobar gradonačelnik.“ Bruks se zavalio kada im je Kim donela kafu i ne sačekavši da je poruče i dok je Ras ćaskao s njom. Verovatno je za to i rođen, shvatio je Bruks. „Gradonačelnik Konroj“, promrmljao je Bruks dok je prinosio šolju usnama. „Šef Glison.“ „Nije li to udarac u prepone? Sada smo odrasli. Naročito ti, tatice.“ „Dupli tatica u septembru.“ „Ponovo? Stvarno?“ Ponos i zadovoljstvo sijali su na Rasovom licu. „Nema stvarnijeg od toga.“ „Čestitam, Ras. Taj posao dobro radiš.“


„Ćutaćemo još mesec dana, ali već se pročulo.“ Nagnuo se prema njemu. U tišini restorana ponedeljkom ujutro brojne bi se uši napele da čuju novi trač. „Selin povraća kao luda ujutro. A nekoliko drugih profesora uključujući i tvog oca primetilo je da, pa, sija.“ „Nije mi ni reč rekao, a juče sam se video s njim.“ „Zamolila ga je da ništa ne govori. Tvoj otac je nem kao grob.“ „Jeste.“ „A kako sam ja već oženjen čovek i otac jednog deteta i stomačića, moram živeti posredno preko tebe.“ Ras podiže i spusti crvene obrve nekoliko puta. „Da li si prošlog vikenda bio sa nekom vrelom ženskom?“ „Pozvali su me nešto pre jedanaest da intervenišem zbog tuče u Bitersu. Džastin Blejk je izgleda napadao sve prisutne.“ „Dečak je problematičan.“ „A i kavgadžija, razmažen i maloletan. A i rekao bih da ima problem sa alkoholom i narkoticima. Njegov tatica mi nije bio zahvalan što sam mu prvenca strpao u ćeliju.“ „Linkoln je stari kavgadžija, a ima novca. Čudi me da su primili klinca u Biters.“ „Svedoci s kojima sam razgovarao kažu da nisu. Ušao je na silu, već nacvrcan, a onda počeo da se ponaša nasilno kada su odbili da ga posluže i pokušali da ga izbace. Kako bilo, Blejk i njegov advokat dovukli su se u stanicu.“ „Ne zvuči mi kao preterano veselo subotnje veče.“ „A ni dobar deo nedelje“, dodao je Bruks. „Klinac je izašao uz kauciju. Moraće da ide na odvikavanje od alkohola, malo da se bavi društveno korisnim radom, da plati kaznu i štetu koju je počinio. Nema ni devetnaest, a izbacili su ga sa dva koledža i ima već dva hapšenja zbog vožnje u pijanom stanju i više sitnih prekršaja nego što umem da izbrojim. Zakonski gledano, još godinu dana ne sme da sedne za volan, ali to ga ne sprečava da se napije ili naduva i ode negde da zapodene kavgu.“ „Ah, mladost.“ Bruks mahnu šoljom. „Mi nikada nismo bili toliko glupi, niti toliko arogantni.“ „Bili smo prilično glupi, ali ne toliko. Nikada nismo sedali za volan nakon što bismo se unakazili od piva koje nismo smeli da kupimo jer smo bili suviše mladi.“ Ras se zavalio i sklonio pramen kose boje soka od šargarepe sa čela. „Potrebno ti je slobodno subotnje veče, sinko. Znaš, Selin ima čitav spisak poželjnih drugarica koje prosto čezne da ti uvali.“ „Pre ću te ubiti, a kao šef policije, znam kako da se izvučem da me ne uhvate.“


„Samo kažem. Jedino ako još uvek spavaš sa Silbi.“ „To je završeno. Definitivno.“ „U tom slučaju...“ „Zapravo, u poslednje vreme sam se družio sa Abigejl Loueri.“ „Ne seri?“ Sjajnih očiju, Ras se ponovo nagnuo prema njemu. „Pričaj, i pritom mislim pričaj sve.“ „Moram na posao.“ „Ne možeš tako nešto da mi kažeš, a onda da mi uskratiš informacije.“ „Recimo samo da je zanimljiva, misteriozna i privlačna bez ikakvog napora. Ima psa koji izgleda dovoljno snažno i pametno da upravlja teškom mašinerijom. I ume da puca iz gloka.“ „Zašto onda provodi vreme s tobom?“ „Ne dam joj mira. Moram na posao. Plati kafu i glasaću za tebe.“ „To volim da čujem. Hej, svrati na večeru i povedi damu.“ „Još uvek radim na tome da je naviknem da me pušta u kuću“, rekao je Bruks izvlačeći se iz separea. „A moraću da se pomučim da je ubedim da izađe iz kuće.“ Bruks je kasno posle podne uzeo slobodno i otišao da obavi neke posliće u vezi sa zadatkom koji je sebi dao. Kada je sve završio i odvezao se do kuće svojih roditelja, njegov otac se već presvukao u odeću za baštu. Sani i Loren su radili na lejama ispred kuće, sadili su mlade, raznobojne jednogodišnje biljke. Oboje su nosili šešire; njegov otac je nosio pohabani kačket još iz Bruksovih dana sa treće baze, a njegova majka slamnati šešir širokog oboda sa buketićem crvenog cveća zadenutim za traku. Dopadalo mu se kako rade zajedno, jedno pored drugog, uz muziku koja je dopirala kroz mrežice na širom otvorenim prozorima i vratima - premda je vazduh još uvek bio svež. Kada je Bruks stao pred kuću, Loren se uspravio na dugačkim nogama. Ima zdravu boju, pomislio je Bruks, i opušten osmeh. Kosa pod kačketom bila je seda, ali još uvek gusta. Možda će jednog dana prestati da pred očima vidi sliku oca iz bolnice pre nego što su mu ugradili bajpas. Možda će prestati da ga gleda bledog i sivog i starog i pomalo uplašenog. I njegova majka je ustala i stavila ruke na kukove. Bruks se sećao straha i u njenim očima. Dobro se držala dok su čekali i koračali i molili se. Ali joj je u očima obitavao strah. Sad su izgledali onako kako je i trebalo da izgledaju, pomislio je. Umazani zemljom, srećni što ga vide, i dalje jedno pored drugog. Izašao je iz kola, ponadao se da nije gadno pogrešio i izvadio transporter sa stražnjeg sedišta. „Ćao“, rekao je njegov otac.


„I tebi. Ćao, mama.“ „Šta to imaš?“ „Doneo sam vam poklon.“ Dok je govorio, sadržaj transportera se probudio i zakevtao od nervoze i radosti. „O...“ Sani je stavila ruke iza leđa. „Brukse, rekla sam ti da nisam spremna...“ „Možeš da ga vratiš. Znaš Pitija iz opštinskog azila? Malo mi je progledao kroz prste da bih mogao da ti donesem kuče da ga pogledaš i da ono osmotri tebe, pre nego što popunim sve papire.“ „Brukse, prosto ne mogu... O, bože, pogledaj tu njuškicu.“ „Piti kaže da mu se čini da je mešanac nekog ovčarskog psa i retrivera, i bog zna čega još. Ali vrlo je dobroćudan i ima muda. Naravno, prava ćemo morati da mu odstranimo, to je pravilo, ali odvažan je mališa.“ „O, Brukse. Lorene, uradi nešto.“ „Moramo ga izvaditi odatle, zar ne?“ Loren je zagrlio Sani. „Bar da ga pošteno pogledamo.“ „I ti si mi od neke pomoći. Dobro, pusti ga napolje. Nije lepo da bude u kavezu kao neki kriminalac.“ „Tako je.“ Bruks je spustio transporter, otvorio ga i izvadio iz njega klupko nemirnog, kevtavog oduševljenja. „Ima deset nedelja. Ako ne nađe dom za mesec dana, čeka ga zavesa. Zelena milja. Električna stolica.“ Sani je prekrstila ruke. „Prestani!“ „Mrtav pas hoda“, dodao je Bruks kada je njegova majka uzdahnula, a otac se svim silama obuzdavao da se ne nasmeje. „Šta?“, Bruks je prineo pseću njuškicu do uha. „Da li si siguran? U redu. Kaže da želi da ti prenesem... Nobody knows the trouble I’ve seen“, zapevao je svečano. „O, daj mi to kuče.“ Sani je zakoračila i uzela psa koji je sav drhtao od siline ljubavi na prvi pogled dok joj je lizao lice. „O, prokletstvo. Prokletstvo. Prokletstvo“, rekla je i treći put, a reči su bile tihe i prigušene jer je usne prislonila na pseće krzno. Loren je sinu pokazao podignute palčeve pre nego što je pomazio kuče. „Da li je večerao?“ „Nije, ali doneo sam sve što mu je potrebno. Naravno, ako je mama voljna da mu spase život.“ „Trebalo je bar da pokušam da te opalim po dupetu.“ Podigla je štene tako da je šapicama trčao u vazduhu i mahao repom. „Lorene, kopaće po cveću i kakiće po podu. I žvakaće sve što uspe da strpa u usta.“ „O, da.“ Loren je zagolicao kuče po stomaku. „Izazvaće mnoge nevolje.“ Prislonila je kuče na grudi. „Hajde, derište.“ „Meni se obraćaš?“ upitao ju je Bruks.


„Ti si jedino derište u mom dvorištu.“ Kada joj je prišao, uhvatila ga je za uvo i privukla sebi. „Hvala.“ Tada mu je spustila ruku na rame i zaplakala. „Ljubav nađe put. Nisam mislila da sam sposobna za ovo, da ponovo osetim ovo. Ali ljubav nađe put.“ Šmrcnula je, uspravila se. „Odneću ga u stražnje dvorište, pokazati mu gde bi trebalo da vrši nuždu. A Vas dvojica iznesite njegove stvari iz kola.“ „Šta te je nateralo da doneseš kuče?“, upitao je Loren. „Zapravo, neko mi je dao ideju, a ja sam poslušao.“ „Dobro si učinio. Daj opremu.“ „Pomislio sam da bi trebalo da mu kupim nove stvari, da ga ne doživite kao zamenu. Pa sam kupio sve“, rekao je Bruks kada su počeli da iznose stvari. „Igračke, ležaj, kosti od goveđe kože, ogrlica, činije, hrana. Imam i one pelene. Mora da ode kod veterinara da primi preostale vakcine i zbog...“ Secnuo je prstima kao makazama. „Odneću potvrdu Pitiju sutra.“ „Sve ćemo uraditi. Ovo tvojoj majci mnogo znači, ali i meni. Nedostajao mi je pas u kući. Kladim se da će naterati i matorog Čaka da živne.“ „Mogao bi ga bar naterati da siđe s onog kauča nekoliko puta dnevno.“ „Možda. Mama će se baktati njime neko vreme. Šta kažeš da nam obrnem koju pljeskavicu na roštilju?“ „Kažem... sranje“, rekao je kada je zapištao njegov radio. „Šef Glison.“ „Ćao, Brukse, da li si već stigao do svojih?“ „Da, u dvorištu sam“, rekao je Almi. „Gospođa Viloubi je ponovo prijavila da joj je neko provalio u kuću.“ „U redu, na dva minuta sam od njene kuće. Idem ja.“ Kada je prekinuo vezu, slegao je ramenima. „Stara gospođa Viloubi prijavljuje provalnike jednom nedeljno. Kuća se sleže ili kapne voda sa slavine ili sunce na pogrešan način zasija kroz prozor i odmah je neko došao po nju. Moraću da ostanem na slabom čaju i bajatom keksu nakon što pregledam kuću.“ „Onda ćemo sačekati da se vratiš.“ „To bi bilo odlično. Ne bi trebalo da potraje duže od pola sata.“ „Ne idemo nikuda.“ Jednom ili dva puta nedeljno, kada joj je to posao dozvoljavao, Abigejl je nekoliko sati uveče posvećivala ličnim poslovima. U normalnim okolnostima je plaćala račune koje nije banka automatski plaćala kako su stizali, obavljala je onlajn kupovinu kada joj je nešto bilo potrebno - ili iz čistog hira. Pratila je vesti, nekoliko blogova dnevno i nedeljno, i čak je pronalazila određeno vreme svakog dana za igrice. Kako je dizajnirala i programirala jednu igricu i nadala se da će moći time više da se bavi u budućnosti, osećala je da mora da ide u korak s


najnovijim trendovima i tehnologijom. Ali jednom ili dva puta nedeljno bavila se hakovanjem. Hakovala je majku tako što je hakovala njene bankovne račune, brokerske račune, raspored smena u bolnici. Znala je da Suzan L. Fič namerava da ide na tronedeljni odmor u maju u obilazak Provanse. Znala je koje je hotele Suzan rezervisala, koje će čarter usluge ona i njen najnoviji partner, izvesni Volter P. Fenington III, s kojim se viđa poslednjih nekoliko meseci, koristiti. Znala je prilično mnogo o majčinom životu, aktivnostima i finansijama. Nisu se ni videle niti su razgovarale od one noći kada ju je Suzan ostavila sa Teri i Džonom u prvoj sigurnoj kući u Čikagu. Ali s vremena na vreme ju je proveravala da se uveri da Volkovi nisu preduzeli nikakve mere protiv nje. I zašto bi? Abigejl se pitala. Imali su svoje ljude u policiji. A ti ljudi znali su da Suzan Fič ne zna ništa i da ne mari za kćerku koju je tako brižno zanela, a zatim napustila. Proveravala je kako je Džonova porodica. Nadala se da bi bio srećan što se njegova žena ponovo udala osam godina nakon njegove smrti. Da bi bio srećan što su mu deca bila dobro i prema svemu sudeći srećna. Znala je gde žive, rade i idu u školu. Kao što je znala da su se Terini roditelji preselili u Sarasotu. Programirala je autopretragu interneta tako da je svako pominjanje Volkovih u medijima iskakalo na monitoru njenog računara. Pomno ih je pratila. Ilja se verio; planiralo se pravo veliko venčanje. Njegova verenica bila je iz bogate porodice koja je imala veze sa drugom ruskom mafijaškom porodicom. Ona je to smatrala udruživanjem, ali je pretpostavljala da je Ilja zadovoljan jer je žena bila veoma lepa. Više joj je napora bilo potrebno da bi redovno hakovala Iljin računar; bilo joj je potrebno i više vremena i mnogo istraživanja. Ali nije joj smetalo. Prilikom svake posete kopirala je i preuzimala sve njegove dokumente i mejlove, skladištila ih i pregledala sve sajtove koje je posećivao. Ljudi poput njega misle da su veoma oprezni, ali nisu. Gotovo jednako dobro je bila upućena u njegov posao kao i on sam. Bila je upoznata sa njegovim životom, životom njegove verenice, njegovih devojaka, kako troši novac, gde kupuje odeću i cipele. Sve je znala. I znala je da je Volkovi još uvek traže. Nije im bila prioritet, ali iz onoga što je uspela da zaključi, Elizabet Fič nije samo bila nedovršen posao, bila je princip. Trebalo ju je pronaći i eliminisati. Dok god je Sergej Volkov glava organizacije, ona će ostati meta. A verovala je da se ništa neće promeniti ni kada Ilja zvanično zauzme njegovo mesto. Znala je da je Jakov Korotki i dalje njihov siledžija. Sastavila je spisak ljudi, koji je proširivala prilikom ovih pretraživanja, za koje je verovala da ih je on uklonio. Znala je - jer je hakovala računare i tih agencija - da i FBI, Služba maršala i Interpol, između ostalih, imaju slične podatke. Ali ništa mu se nije moglo pripisati. On je možda baš zbog nje bio cenjeno i dobro zaštićeno oruđe.


Znala je da je i FBI i Služba maršala traže. Ili bar da traže Elizabet Fič. I dalje je bila svedok za ubistvo Džuli Masters i Aleksija Gureviča, ali i važan svedok u vezi sa smrću Džona Baroua i Tereze Norton. Džon je rekao istinu, štitio ju je do samog kraja. Nije nikome mogla da veruje. Za Volkove je ona bila meta koju je valjalo uništiti iz sujete i principa, koliko i zbog potencijalno opasne izjave koju je mogla da da na sudu. Za vlasti je bila svedok ubistva dvoje federalnih maršala ili, u zavisnosti od analize, begunac koji je možda iz očajanja, dosade ili ludila, onesposobio jednog federalnog maršala, ubio drugog i još jednog ranio, jer je Kozgrouv ranjen u kuk u metežu. Neki su smatrali da je ona izazvala eksploziju gasa da bi zataškala zločine pre nego što je pobegla. Plan da se ona ukloni osmišljen je i pokrenut nekoliko dana ili čak i nekoliko nedelja pre njenog sedamnaestog rođendana. Pokrenuli su ga Kigan i Kozgrouv. Trebalo je da strada u eksploziji zajedno sa Džonom i Teri. Retko je razmišljala o tim prvim mesecima u bekstvu, toj prvoj godini koju je provela skrivajući se, o svom strahu i žalosti koji su je mučili. Ali pronašla je svoj put. Sada ima život i namerava da ga zadrži. Sa psom pored sebe, na prstima je ulazila na Iljine račune. Redovno je menjao šifre, ažurirao softversku zaštitu. Ali ona je provela deceniju u proučavanju, razvijanju i programiranju sistema - poznavala ih je u dušu. Ma šta on napravio, ona je mogla da sruši. Veliko joj je zadovoljstvo pružalo to što može da naruši njegovu bezbednost, da zaviri u njegov privatni svet, da mu razori privatnost. Jedino je žalila što on to nikada neće saznati. Nikada neće živeti u strahu kao ona što je živela. Ali ga je koštala. S vremena na vreme bi, kada bi se naljutila i kada je bila sigurna u podatke i svoju bezbednost, pronašla način da informacije procure do jednog agenta FBI-ja - kog je detaljno proverila i smatrala da poznaje kao i samu sebe. Ma ko da je bila u tom trenutku. Kratke beleške sa veoma značajnim informacijama je potpisivala sa tvoj drug. Na ruskom. Većina je mislila da je reč o muškarcu i da je povezan sa organizacijom Volkovih. Tvoj drug je koštao nekoliko života. Abigejl se nadala da je neke uspela i da spase. Njen najveći uspeh, prema njenim merilima, bio je sakupljanje dovoljno dokaza da pokrene raciju u skladištima u Južnom Čikagu, koja je za posledicu imala rasturanje i uništenje lanca prisilne prostitucije koji je poslove obavljao odatle. Sada je pratila skorašnje aktivnosti. Šifre, šifrovane fraze, lažna imena. Prosleđivala je podatke o rutinskim računarskim prevarama. Ako federalci ne mogu to sami da reše, onda ne zaslužuju nikakvu pomoć. Sada je razmišljala o pranju novca. Čeprkanje po najmanje važnim poslovima porodice Volkov pružalo joj je zadovoljstvo. Možda ne ono duboko, potpuno zadovoljstvo koje je osetila


kada je shvatila da je oslobodila više od dvadeset devojaka seksualnog ropstva, ali biće im teško da rade kako su navikli ako sredstva počnu da presušuju. Da, pranje novca biće njen novi lični projekat. Smatraće ga svadbenim poklonom za Ilju. Počela je da sakuplja komadiće informacija iz mejlova - koje je Ilja razmenjivao sa svojim računovođom i šačicom drugih ljudi. Uvek ju je čudilo koliko ljudi mogu da otkriju prosto kuckajući po tastaturi, koliko su nemarni bili. Dok je radila, razmišljala je na ruskom, potpuno se udubila u posao. Toliko da je, kada je telefon zazvonio, opsovala na ruskom. Nije očekivala pozive, ali činilo se da neki klijenti više vole razgovor telefonom od poruka ili mejlova. Pogledala je displej. Namrštila se. Bruks je uspeo da pronađe njen broj mobilnog. Nije to baš bilo toliko teško, ali zahtevalo je vreme i trud. Zašto? Bila je radoznala pa se javila. „Zdravo.“ „Zdravo, Bruks je.“ „Znam.“ „Kakvu picu voliš?“ „Ja... nije važno.“ „Važno je šta stavljaš na picu, Abigejl. Veoma je važno.“ Pretpostavljala je da je u pravu. I poželela je da nije sve u vezi s njim privlačno i zbunjujuće. „Želela bih crne masline i ljutu papričicu, ponajviše.“ „To je već bolje. Imaš li nešto protiv salame?“ „Nemam.“ „Savršeno. Stižem za nekih pola sata.“ „Nisam te pozvala.“ „Da, primetio sam. Moraš početi da me pozivaš.“ „Radim.“ „Sedam je sati. Napravi pauzu. A imam i vesti.“ „Kakve vesti?“ „One stižu s picom. Za pola sata. Vidimo se.“ Spustila je telefon i zagledala se u njega. Nije bila spremna. Zašto li ju je uvek prekidao i nametao joj se kada nije bila spremna? Sada će morati da završi posao. A i nameravala je da prži piletinu za večeru. Očekivaće da razgovaraju, a ona nije bila sigurna da ima još o čemu s njim da razgovara. Pored njega i njegove majke ponestajalo joj je onoga što je smatrala primerenim temama za ćaskanje. Ipak, počela je da se pita kakve to vesti ima. Pomirila se sa situacijom i vratila se poslu, a zatim nevoljno stavila pištolj i futrolu u fioku. Pretpostavila je da će


očekivati i piće, pa je pregledala svoju lepo izbalansiranu zalihu vina i odabrala dobar kjanti. Zatim je stala i zagledala se u bocu. Ponovo će večerati s njom. To je bio već drugi put u nedelju dana, a pritom nije računala onu pitu od borovnica. Izlazi sa šefom policije. „Zaboga. Kako je to uspeo da izvede? Ja ne idem na sastanke. Ja to ne umem.“ Spustila je vino i uradila još nešto što inače ne radi. Počela je da korača gore-dole. Mora da pronađe rešenje, rešenje za ovu... situaciju. Ako bi odbila da nastavi da ga viđa, on bi samo postao još odlučniji i sumnjičaviji. U svakom slučaju su njeni pokušaji da ga se otarasi bili bezuspešni. Razumela je kako funkcioniše lov i osvajanje. Muškarac je osećao izazov i potrebu da uhvati i osvoji. Možda bi trebalo da razmotri odluku da ne spava s njim. Sa seksualnim činom će se okončati lov i više neće postojati izazov. Počeće da gubi interesovanje za nju. To su bili logični razlozi. A dodatna korist bila bi i eliminacija čežnje koju je osećala. Kada zadovolji svoje fizičke potrebe, kada mu više ne bude predstavljala izazov i kada počne da gubi interesovanje za nju, ona više neće imati razloga da o njemu razmišlja u neprimerenim trenucima. I sve će biti kao i pre, a ona će opet moći da se posveti svojoj rutini. Smatrala je ovu teoriju valjanom. Obaviće seksualni čin, onda će svako od njih nastaviti sa svojim životom i posvetiti se svojim ciljevima. Osećajući olakšanje, zadovoljna svojom mudrom odlukom, otišla je na sprat, sa Bertom za petama, da se uveri da nema ničega u spavaćoj sobi, kupatilu ili ma gde drugde na spratu što bi moglo da mu privuče pažnju. Neće imati razloga da se raspituje za gostinjsku sobu, a i vrata od te sobe bila su zaključana. Zastala je na trenutak i zapitala se da li je kršenje sopstvenih pravila - dobrih pravila - i odluka da se upusti u seksualni odnos sa lokalcem pametan potez. Verovala je da jeste. Verovala je da je sposobna da izađe nakraj sa jednokratnom anomalijom. Pogledala je svoj krevet kada se oglasio alarm. Tiho je rekla Bertu da se opusti. Tačan je, pomislila je, dok ga je posmatrala kako prilazi kući. Voli picu, zaključila je, dok je silazila niz stepenice. Voli seks. Dok je otključavala vrata, uverila je sebe da je ovo veoma dobar plan i da će se obe strane ponašati učtivo.


12

Eno je, pomislio je, pas je pored nje, a one njene oči su toliko oprezne da prosto zna da kriju tajne. Ovog puta iz nje nije isijavala razdraženost, ali je posmatrala svaki njegov pokret dok je izlazio iz kamioneta sa picom i pakovanjem piva roling rok. Nastavile su da ga prate kada je zakoračio na trem i nagnuo se da je poljubi. „Ćao.“ „Ćao.“ Zakoračila je unazad pa ponovo zaključala kuću. „Doneo si pivo. Ja sam pripremila vino, ali...“ „Može i to. Ovo ćemo staviti u frižider.“ Pružio joj je pivo, a zatim izvadio kost od goveđe kože iz džepa. „Nešto za Berta, ako smem.“ Ovaj poklon ju je ganuo. Bez obzira na to da li je reč o lukavstvu, ovim gestom je pokazao da je pažljiv. „Neće je uzeti od tebe.“ „Onda mu je ti daj.“ Pružio joj je kost i video kako je Bert pogledao njih, pa kost. Ali ni mišić nije pomerio. „To je baš lepo od tebe. Voli te kosti.“ Okrenula se prema psu i tiho izdala komandu. Bert spusti dupe na pod. „To nije bio francuski.“ „Italijanski.“ „Govori i italijanski. To je bogami, otmen pas. Smeši se.“ „Psi se ne smeše.“ „Ma hajde, pogledaj mu oči. Smeši se. Gde želiš da jedeš picu?“ „Najbolje u kuhinji. Dobro si raspoložen.“ „Ješću picu sa lepom ženom, koja pritom voli ljute papričice koje su mi omiljene. I otvorila je i vino. I nisam na dužnosti do osam ujutru. Bio bih glup kada ne bih bio dobro raspoložen.“ „Nisi glup.“ Izvadila je čaše za vino. „I premda ti je posao veoma stresan, retko kada izgledaš kao da si pod stresom. To sam primetila.“ „Dopada mi se moj posao.“ „Ali da ti se otac nije razboleo, još bi bio u Litl Roku.“ „Da, verovatno. Suđeno mi je bilo da se vratim kući, prihvatim ovaj posao i nastanim se ovde.“


Odmahivala je glavom dok je vadila tanjire. Palo joj je na pamet da je imala o čemu da razgovara. „Ne postoji predodređenost ili sudbina. Život je niz odluka i spleta okolnosti, akcija i reakcija, i posledica tuđih odluka. Bolest tvog oca te je navela da odabereš ovaj posao u određenom trenutku. Mislim da je to bila odluka kojom si pokazao da voliš svog oca i da si mu odan, ali ništa ti nije bilo suđeno.“ Nasuo je vino. „Verujem i u odluke i u sudbinu.“ „Kako? Možemo imati pravo na donošenje odluka i slobodnu volju, ali i dalje biti podložni igri sudbine.“ „To je zagonetka, zar ne?“ Izgledao je toliko prirodno u njenoj kuhinji, u njenom prostoru, u farmerkama i majici i dubokim patikama i iznošenoj kožnoj jakni. Da li bi trebalo da se brine zbog toga? „Zašto ne bismo večerali na tremu iza kuće? Noć je lepa.“ Ovo ju je uhvatilo nespremnu. Nikada nije jela napolju i nikada nije izlazila napolje bez oružja. „Vidi kako se točkići okreću.“ Prešao je prstom preko njene slepoočnice. „Pretpostavljam da si veći deo dana provela u kući radeći. Ne mogu da verujem da si kupila ovo imanje a da ne umeš da ceniš toplu prolećnu noć.“ Samo još jedna odluka, pomislila je. „U redu.“ Otvorila je fioku i uzela futrolu. „Ne izlazim napolje bez pištolja.“ „U redu.“ Opet glok 19. Izgleda da joj je to omiljeno oružje. „Voleo bih kada bi mi rekla čega se plašiš.“ „Ne plašim se.“ Bila je to laž, sitna. Smatrala je da je suviše dobro pripremljena i zaštićena da bi se zaista plašila. „Volim da nosim pištolj kada sam napolju.“ „U redu.“ Čekao je da stavi futrolu i otključa kuhinjska vrata. „Ali kada odlučiš da mi kažeš, pronaći ću način da ti pomognem.“ „Kako znaš da nisam kriminalac? Da nisam begunac?“ „Veruješ li u instinkt?“ „Da, naravno. To je...“ „Ne moraš da mi objašnjavaš. Samo to pripiši instinktu.“ Na tremu je imala mali sto i samo jednu stolicu. Bruks je spustio picu i ušao da iznese stolicu iz kuhinje. „Lepo je ovde, pogled je lep, kao i vazduh. Vidim da si počela da radiš u bašti.“ Seo je i počeo da pijucka vino. „Šta imaš u stakleniku?“ „Biljke, cveće, povrće. Imam i male voćke. Lepo napreduju.“ „Ne sumnjam.“


Na njen znak, Bert leže pored njenih nogu i poče da glođe kost. „Ponovo se smeši.“ Ovog puta je odmahnula glavom, ali se osmehnula. „Imaš bujnu maštu.“ „Možda se tako štitim od stresa.“ Uzeo je picu koju mu je poslužila, spustio je tanjir na krilo, ispružio noge i neko vreme ćutao. I ona je ćutala. „Nećeš me pitati“, zaključio je. „Bogami umeš da se kontrolišeš, Abigejl.“ „Molim?“ „Rekao sam da imam vesti, ali me nećeš pitati koje su. Većina ne bi čekala ni tri minuta da postavi pitanje.“ „Možda je to bio samo još jedan izgovor.“ „Ovog puta nije.“ Čekao je nekoliko otkucaja i duboko uzdahnuo. „Sada me nećeš pitati zato što se poigravaš sa mnom.“ Osmeh joj se ponovo raširi licem; i proklet da je ako nije svaki put kada je izvila usne osetio da je odneo malu pobedu. „U redu, u redu, kad već toliko navaljuješ, reći ću ti. Poslušao sam tvoj savet. Spasao sam štene iz azila i poklonio ga majci.“ „Da li je srećna?“ „Plakala je, mnogo. Sestra mi je danas poslala poruku da sam uvlaka i da mama nju i dalje voli više. Ona je srednje dete. Šalila se“, dodao je kada se Abigejl namrštila. „Volimo da zadirkujemo jedno drugo. Nakon poduže rasprave, tokom koje sam pojeo pljeskavicu i sve vreme ćutao, srećni roditelji su svoje novo dete, a veruj mi, tako će se i ponašati prema njemu, nazvali Platon. Tata je želeo da se zove Bob ili Sid, ali mama je tvrdila da kuče izgleda kao mali filozof i da je veoma bistro i da zaslužuje važno ime.“ „To je dobro ime. Imena sa zvučnim suglasnicima je lakše koristiti prilikom obuke. To su dobre vesti. Srećne vesti.“ „I ja tako mislim.“ Izvadio je telefon. „Imam i fotografiju.“ Pružio joj je telefon. „Veoma je lep i ima bistre, živahne oči.“ Raznežila se gledajući ih i zamišljajući ga u toplom domu punom ljubavi. „Dobar si sin.“ „S njima je to veoma lako biti. Šta je s tvojim roditeljima?“ „Imam samo majku. Otuđile smo se.“ „Žao mi je. Gde je ona sada?“ „Nismo razgovarale nekoliko godina.“ O tome se ne priča, zaključio je Bruks. O tome se nipošto ne priča. „Ja sa svojima na kraju razgovaram svakog dana. Jedna od prednosti, ili mana, u zavisnosti od tačke gledišta, života u malom gradu.“


„Mislim da u tvom slučaju to mora da je prednost i pogodnost.“ „Da. Uzimao sam to zdravo za gotovo, ali deca to rade. Uzimaju sve zdravo za gotovo. Kada sam živeo u Litl Roku, razgovarao sam s njima često i često smo razmenjivali mejlove. I dolazio sam svaki mesec da ih vidim, da vidim svoje sestre i prijatelje koji još uvek žive ovde. Ali nikada nisam razmišljao o povratku.“ „Bio si srećan u Litl Roku. I bio si zadovoljan poslom.“ „Da, bio sam. Ali kada mi se otac razboleo, ne samo da sam osećao da moram da se vratim, shvatio sam da to i želim.“ Pokazao je prstom prema njoj. „Sudbina.“ Odmahnula je glavom i nasmešila se, a taj pokret i osmeh je počeo da voli. „Tvoja primarna porodica je veoma bliska.“ „Može se tako reći. Kakva je pica?“ „Veoma je dobra. Kada je sama pravim, pravim testo od brašna od celog zrna, ali ovo mi se više dopada?“ „Praviš? Kako, iz kutije?“ „Ako je u kutiji, onda je nisi ti napravio.“ „Ja sve pravim iz kutije. Mesiš testo za picu?“ „Da, kada želim da jedem picu.“ „Čak ni moja majka to ne radi.“ Stavio je još jedno parče na njen tanjir i jedno na svoj, pa im dosuo vina. „Možda ćeš mi kasnije pokazati staklenik.“ „Ne gajim marihuanu.“ Nasmejao se tako naglo i veselo da je poskočila. „Ne bi li to bilo zanimljivo? Ali nisam o tome razmišljao. Odrastao sam pored dvoje baštovana, pa me zanima. Nije da nemamo ovde pokojeg stanovnika koji gaji malo trave za ličnu upotrebu ili kao dodatni prihod. I moja majka ju je gajda dok nije rodila. A i u trenu oka će početi da ti iznosi razloge zbog kojih bi marihuanu trebalo legalizovati.“ „Legalizacija, inspekcija i oporezivanje marihuane eliminisali bi troškove sprovođenja trenutnih zakona i dobili bi se ozbiljni prihodi.“ „To je opet stvar viđenja.“ Pas se pomerio, seo i pogledao Abigejl. „Allez“, rekla je i on siđe s trema i krenu prema drvetu. „Opet francuski. Da li je to pas upravo zatražio dozvolu da piški?“ „Nije mogao da siđe s trema bez moje dozvole.“ Promeškoljila se i uzela gutljaj vina. „Ponovo sam uzela u razmatranje.“ „Prekasno, već si uzela drugo parče.“ „Ne picu. Ponovo sam uzela u razmatranje upuštanje u seksualni odnos s tobom.“ Bio je srećan što je progutao zalogaj, jer bi se u protivnom ugušio. „Stvarno?“


„Da. Nakon što sam odmerila prednosti i mane, zaključila sam da bi seksualni odnos s tobom oboma bio od koristi. Privlačan si i zanimljiv. I čist. Dobro se ljubiš, i premda sam otkrila da to nije uvek dobro merilo veštine u postelji, često je nagoveštava. Ako si voljan, možemo da dovršimo večeru, pokazaću ti staklenik, a zatim možemo da odemo unutra i upustimo se u seksualni čin. Pijem kontraceptivne pilule, ali bih želela da staviš kondom.“ Ostao je bez teksta. „E to je, bogami, ponuda.“ „Ne prihvataš?“ Nije uzela u razmatranje da bi mogao da je odbije. „Mislila sam da me želiš, fizički. Ne želiš me?“ Spustio je tanjir i ustao. Suviše uzbuđen da bi mario šta će pas misliti - ili uraditi - Bruks je podigao Abigejl i snažno je privukao sebi. Ovog puta je nije nežno poljubio, nije pažljivo istraživao njeno telo. Ovaj poljubac je izazvao eksploziju u svim njenim čulima. Izgubila je ravnotežu. Morala je da se uhvati za njega da ne bi pala. „Čekaj, čekaj.“ Možda je to bio drhtaj u njenom glasu - ili tiho, upozoravajuće režanje psa popustio je stisak premda je nije pustio. ,,Ami. Ami.“ Ruka joj je drhtala kao i glas kada ju je nakratko položila na Bruksov obraz. Tada je rukom dala znak psu. „Ami, Bert. Jastuk.“ Kada je pas seo, Abigejl je ispustila drhtav uzdah. „Mislio je da me povređuješ.“ „Jesam li?“ „Ne. Ali bih želela da sednem.“ „Pogledaj me.“ Ponovo je udahnula, pa podigla pogled prema njemu. „Ljut si.“ „Ne, nisam. Nisam siguran kako se osećam, ali nisam ljut.“ „Ne želiš me.“ „Moram li opet da ti odgovorim na to pitanje, i ako je tako, hoće li mi biti potrebna hitna pomoć kada tvoj pas završi sa mnom?“ „Ja sam... O.“ Čuo je poniženje u njenom glasu kada je sklopila oči i klimnula. „Razumem. Bila sam suviše otvorena, suviše neposredna. Trebalo je da sačekam da ti pokreneš temu i da, ukoliko to ne uradiš, ne budem toliko proračunata. Zaista bih želela da sednem.“ Pustio ju je i seo pored nje. „Najpre, imam samo prijatna osećanja na pomisao da si voljna da pođeš u krevet sa mnom. Moj problem je što osećam da ovome pristupaš kao zadatku koji moraš da obaviš i precrtaš sa spiska.“ Upravo tako, pomislila je, to joj je bila namera i tako je to i rekla. „Žao mi je. Mislila sam da je to pravi pristup. Nisi ljut, ali si bar malo uvređen. Žao mi je.“ Sakupila je dovoljno hrabrosti da ga pogleda. „Znam da je pristup nekim ljudima


važan. Znam to. Ovo je bilo jednako loše i ponižavajuće kao postupak one žene u Ozark artu.“ „Ne bih išao baš toliko daleko. A i nadao sam se da ćeš se u nekom trenutku predomisliti.“ „Nisam htela, ali onda sam... bila sam nervozna i nisam se dobro ponela.“ „Nervozna?“ „Nisam takva obično... ne znam kako da to objasnim.“ „Bar ne tako da mi otkriješ više nego što želiš. U redu. Hajde da probamo ovako. Dovršićemo vino i odvešćeš me da pogledam staklenik. Videćemo kako će se stvari dalje razvijati.“ „Nisam dobra u tome.“ „Ja jesam. Hajde da pokušamo. Ako ti se ne dopada kako se stvari razvijaju, uvek možemo da primenimo tvoj pristup. Pretpostavljam da ne mogu da izgubim.“ „Misliš da ćeš, kako god se stvari budu razvijale, ti na kraju uživati u seksu.“ Ponovo se nasmejao i uzeo je za ruku i stegao je. „Kakva žena. Hajde da vidimo...“ Ućutao je kada mu je telefon zazvonio. „Prokletstvo. Čekaj samo malo. Da, Eše, u čemu je problem?“ Videla je kako mu se lice menja dok je slušao, videla je da se umirilo i uozbiljilo. „Ne, dobro si postupio. Krećem. Čekaj me, da li si me čuo? Čekaj da ja stignem.“ „Žao mi je“, rekao je Abigejl kada je isključio telefon. „U redu je.“ Ali ga nije pogledala kada je ustala da pokupi tanjire. „Ovo je prosto deo paketa“, rekao je. „Razumem to, naravno. Ali nisi na dužnosti.“ „Pa to moram da upotrebim kao izgovor? Ne.“ Nežno je spustio ruku na njenu. „Ne, Abigejl. Izričito sam naredio da me onaj koji primi poziv - koji je neizbežno morao stići - smesta pozove. Bio ja na dužnosti ili ne. Moram ovo da rešim.“ „Vidim. Razumem.“ „Voleo bih da se vratim.“ „Ne moraš da...“ „Abigejl, želeo bih da se vratim, ako budem mogao. Ako ne budem, javiću ti se. Nisam siguran šta će se desiti.“ „Jer moraš da vidiš kako će se stvari razvijati.“ „Upravo tako. Moram da idem.“ Sagnuo se i poljubio je. „Radije bih ostao.“ Verovala mu je, a to poverenje ju je oblilo toplinom dok je silazio s trema i obilazio kuću da bi došao do svog automobila.


Noćas je posao baš sranje, razmišljao je Bruks, dok je vozio prema kući Tajbala i Misi Kru. Ali dobro je razmislio o čitavoj toj situaciji od poslednjeg puta kada se Taj napio toliko da je postao nasilan. Noćas, na ovaj ili onaj način, Bruks je nameravao da reši problem. Svi prozori u kući Kruovih sijali su kao da je Božić, a susedi su se okupili na travnjaku kao da je nasilje u porodici moglo da se smatra zabavom. Eš ih je držao podalje od kuće iz koje je kroz otvoren prozor dopirala kantri muzika i povremeno odjekivao zvuk lomljave. Kada je Bruks izašao iz automobila, prišla mu je Džil Haris - iz kuće sleva. „Neko mora da uđe unutra pre nego što polomi i to malo što je ostalo.“ „Da li je Misi unutra?“ „Istrčala je napolje. Bosa, plakala je i usna joj je krvarila. Ne mogu više da zovem policiju ako niko ništa neće preduzeti.“ „Hoćeš li podneti prijavu?“ „Moram da živim pored njih.“ Visoka metar i pedeset, Džil je prekrstila ruke preko ružičastog džempera. „Pokušala sam jednom da razgovaram s Misi o tome dok je sedela u mojoj kuhinji i držala kesu smrznutog graška na modrici na oku. Na kraju mi je rekla da sam sparušena matora kučketina koja ne ume da gleda svoja posla. Sada ne priča sa mnom. Misliš li da želim da mi on zalupa na vrata jedne noći kada se nalije?“ „U redu, gospođi Haris. Hajde, Eš.“ „Želiš li da pošalješ nekoga na nađe Misi?“ „Ne. Tu je ona negde, ili je zbrisala do sestre. Zna da ćemo doći.“ Delom se pitao da nije tu negde i uživa u čitavoj ovoj drami, a to mu se nije dopadalo. „Sačekaće da ga odvedemo“, nastavio je Bruks, „a onda će se vratiti kući, čekati jutro pa doći da nam kaže da se okliznula na sapun ili će već smisliti neko drugo sranje. Želim da budeš u pripravnosti, ali ne želim da mu se obraćaš. Ne želim ni reč da kažeš.“ „Mogu ja to.“ Bruks nije morao da kuca, jer je Misi ostavila vrata širom otvorena kada je pobegla. Stao je na prag i pozvao. „Ne znam da li čuje“, rekao je Eš. „Čuće on. Nećemo ući. Ostaćemo ovde, gde imamo više od tuceta svedoka.“ „Za šta?“ „Za ono što će se sledeće desiti. Taj! Imaš društvo na vratima.“ „Imam posla!“ Bruks je posmatrao kako lampa leti preko dnevne sobe. „Preuređujem kuću.“ „Vidim. Hoću samo nakratko da te vidim.“


„Onda uđi i pridruži se jebenoj zabavi!“ „Ako uđem, moraću da te odvučem u zatvor. Ako izađeš napolje, samo ćemo porazgovarati.“ „Zaboga! Zar ne može čovek da obavi neke posliće u sopstvenoj kući?“ Taj se doteturao do vrata, krupan, staklastih očiju i krvavog lica na mestima gde ga je, pretpostavio je Bruks, poseklo staklo. „Ćao, Eše. Šta večeras mogu da učinim za vas predstavnike prokletog zakona?“ „Izgleda da si se dobrano nalio viskijem“, rekao je Bruks pre nego što se Eš zaboravio i odgovorio mu. „Zakon mi to ne brani. U svojoj sam kući, u svom jebenom toplom domu. Ne vozim. Ne upravljam teškom mašinerijom.“ Zacerekao se, morao da je da se sagne i hvata dah jer se zagrcnuo. „Gde je Misi?“ „Jebeš me, ako znam. Došao sam kući. Nema večere na stolu. Ali ima vremena da zvoca. Zvoc, zvoc, zvoc, kljuc, kljuc, kljuc. Gde sam bio, šta sam radio i s kim sam to radio.“ „Da li si je tada uradio?“ Prepredeno ga je pogledao staklastim očima. „Znaš kako je trapava. A kada počne da zvoca i kljuca ne vidi dobro. Guska je naletela pravo na vrata. A onda je pobegla.“ Mahnuo je rukom i primetio susede. „Gomila seronja nema pametnija posla nego da stoji pred mojom kućom. Ja sam u svojoj kući.“ Taj pokaza svoje noge da bi im to i dokazao. „Renoviram.“ „Tako je.“ „Možda ona ne bi naletala na zidove i bežala kada bi malo manje renovirao, a više jebao svoju ženu.“ „Uzeću farbu i... Šta si rekao?“ „Čuo si me.“ Eš se zakikota, ali Bruks nije sklanjao pogled sa Tajbala. „Pretpostavljam da to crevce koje zoveš kurac više ne može ni da ti se digne.“ Taj se njihao napred-nazad u čizmama broj četrdeset osam i po i treptao krvavim očima. „Bolje bi ti bilo da začepiš jebenu gubicu.“ „A opet, kada imaš kurac veličine krastavčića, nema smisla truditi se da ga malo ukrutiš, zar ne?“ „Gubi se s mog imanja, seronjo.“ Taj ga je gurnuo i to je bilo dovoljno. Ali je Bruks želeo da bude siguran. „To je najbolje što umeš?“ Bruks ga prezrivo pogleda. „Mogao sam i pretpostaviti da čovek bez kurca i ne može da udari jače od devojčice. Šta je sledeće, počećeš da me čupaš za kosu i plačeš.“ Premda je očekivao udarac i premda je Taj bio trešten pijan, udarac je bio snažan. Bruks je osetio krv u ustima kada je Eš začuđeno uzviknuo pored njega.


I začula se rika. Taj je pojurio prema njemu. Bruks se sklonio u stranu i iskrenuo stopalo taman toliko da se Taj saplete i tresne u dvorište. „E sada si preterao. Hapsim te zbog napada na policajca.“ „Ubiću te.“ S mukom se podigavši, Taj polete na Bruksa i zamahnu pesnicama. „I opireš se hapšenju.“ Bruks je izbegao i blokirao većinu udaraca. „Želiš li da mi pomogneš u savladavanju zatvorenika, Eše?“ „Da, gospodine.“ Trgavši se iz zaprepašćenja, Eš potrča da mu pomogne. „Sklanjaj ruke s mene, drkadžijo.“ Zamahnuo je na Eša, preširoko, ali ga je zakačio preko ramena. „Ovo je napad na još jednog policajca. Mislim da je jasno da ćemo optužbi za pijanstvo dodati i optužbu za remećenje javnog reda i mira.“ Njih dvojica uspeše da savladaju Taja i stave mu lisice. Dok su podizali Taja, koji se otimao i psovao ih, Bruks pogleda lica okupljenih suseda. „Uskoro ću poslati zamenika“, rekao je povisivši glas, „da uzme vaše izjave. Ne želim nikakva sranja, čujete li me? Reći ćete šta ste videli. Ako to ne uradite, optužiću vas za ometanje sprovođenja pravde. Ne iskušavajte me.“ Spustio je ruku Taju na glavu i smestio ga na zadnje sedište policijskih kola, a zatim prešao rukom preko krvave usne. „Zameniče Hajderman, pođi sa mnom.“ „Razumem, šefe.“ Ignorisao je Tajeve psovke dok je vozio do stanice i svim silama se trudio da ignoriše i bol u vilici. Upozoravajući pogled koji je uputio Ešu naterao je zamenika da drži jezik za zubima dok su smeštali Taja u ćeliju. „Želim advokata. Tužiću te, a onda ću te išutirati što si rekao ono sranje.“ „Koje sranje?“ Bruks je zaključao ćeliju. „Ono sranje kako nemam kurac i kako ne može da mi se digne da opslužim Misi. Seronjo!“ „Dođavola, Taj, mora da si pijaniji nego što izgledaš. Tvoj kurac sam poslednju put video u srednjoj školi pod tuševima na fizičkom i ne mogu reći da sam tada mnogo pažnje obraćao na njega. Ništa nisam rekao u vezi s tim.“ „Lažljiva svinjo, rekao si da je veličine... onog... nečeg malog.“ „Bio si pijan, muzika je treštala. Ne znaš šta si čuo. Zameniče, da li sam rekao nešto uvredljivo u vezi s muškošću zatvorenika?“ „Ja... ah. Ništa nisam čuo.“ „Reći ću zameniku Ficvoteru da ode i uzme izjave svedoka. Evo šta će se sledeće desiti, a ovaj put bi trebalo vrlo pažljivo da me slušaš. Možeš da dobiješ advokata, to je u redu. Biće ti potreban. Podneću tužbu protiv tebe zbog napada na službeno lice, opiranje hapšenju, zbog pijanstva i nasilničkog ponašanja i


remećenja prokletog javnog reda i mira. Završićeš u zatvoru i ne samo na jednu noć. Ne ovog puta.“ „Sereš.“ „Napad na policajca? To je krivično delo, Taj. Napao si dva policajca, a i opirao si se hapšenju. Mogao bi dobiti pet godina.“ Od besa crveno lice mu je pobelelo. „Sereš.“ A reč je izgovorio drhtavim glasom. „Dobro razmisli. Advokat bi ti mogao spustiti kaznu na... o, recimo osamnaest meseci i ostatak da bude uslovno. Ali završićeš u zatvoru, to ti obećavam.“ „Ne možeš me poslati u zatvor. Moram da zarađujem za život.“ „Ovo što si radio poslednje dve godine? To nije život.“ Setio se Tajbala na terenu - brzog, snažne ruke - Taja i Misi kako sijaju u srednjoj školi. I rekao sebi da je ovo što je učinio, što će učiniti, bilo za dobro tog blistavog para. „Razmisli dobro o tome noćas, Taje. Pomisli kako će ti biti kada budeš morao godinu ili dve ili čak i više da provedeš u Litl Roku. Ili možda želiš da pružim priliku i da dobiješ uslovnu kaznu pod uslovom da ideš na rehabilitaciju i na terapiju kontrole besa i na bračno savetovanje.“ „Ne znam o čemu pričaš.“ Taj se spustio na krevet i pokrio lice rukama. „Nije mi dobro.“ „Bolestan si. Razmisli o tome.“ Bruks je zakoračio unazad i zaključao vrata koja vode prema ćelijama. „Navukao si ga.“ „O čemu to pričaš, Eše?“ „Hajde, šefe, ne može ovde da nas čuje. Navukao si ga da te napadne.“ „Eš, reći ću ti ovo samo jedno. Pre ili kasnije bi se moglo desiti da ne bude Misi jedina žrtva sa rasečenom usnom i modricom na oku. Susedima je dodijalo da nas zovu. Možda će neko od njih pokušati da se umeša i zaustavi ga. Ili će Misi dodijati da dobija batine pa će uzeti jednu od njegovih pušaka. Ili će njemu dodijati da ona beži pa će je udariti dovoljno snažno da više ne može da ustane.“ „Nikada nije rasturio kuću kao noćas.“ „Nije. Postaje sve gori. Ne želim da me pozovu tamo i da zateknem jedan ih dva leša.“ „Možeš li učiniti ono što si rekao? Naterati ga da ide na lečenje i sve drugo?“ „Da. Postaraću ste za to. Zvanično? Ono što si me čuo da mu govorim večeras ne razlikuje se od onoga što mu uvek govorim. Da li je udario Misi? Gde je ona sada, u čemu je problem i tako dalje. Da li si me razumeo?“ „Razumeo.“


„U redu, onda, idem da ovo stavim na papir, a Bojd neka ode i uzme izjave svedoka, i neka proveri i uveri se da se Misi vratila kući.“ „Doći će sutra, kao i uvek.“ Da, hoće, pomislio je Bruks. Ali ovog puta će morati da donese drugačiju odluku. „A ja ću se pobrinuti za nju. Možeš da ideš kući.“ „Ne, gospodine. Ostaću ovde noćas.“ „Ostao si i poslednji put.“ „Ostaću. Trebalo bi da staviš led na vilicu. Dobro te je udario. Možda možeš ujutro da doneseš nekoliko onih lepljivih pogačica iz pekare.“ „U redu. Hoćeš i kafu?“ „Imaju onu sa čokoladom i slatkom pavlakom.“ „Znam tu. Kako rame?“ „Nije loše. Verovatno je pomodrelo, ali ništa strašno. Tajbal nije loš kada je trezan. Možda će ono što si uradio imati efekta i možda će se popraviti.“ *** Bilo mu je potrebno više vremena nego što je očekivao, ali svetla su još uvek bila upaljena kada se vratio do Abigejline kuće. Četiri brufena koja je popio ublažili su pulsiranje u vilici od iritantnog tupog bola. To bi bilo sasvim dobro, da ga popuštanje bola u vilici nije učinilo svesnim još nekih mesta gde ga je Taj dohvatio čizmom ili pesnicom. Trebalo je da ode kući, rekao je sebi dok je izlazio iz kola. Trebalo je da ode kući i stane pod vreo tuš i popije dva prsta viskija, pa u krevet. Čitav ovaj problem s Tajem mu je pokvario raspoloženje. Prosto će je, kada je već došao ovamo, zamoliti da se vide drugi put. Otvorila je vrata i pre nego što je pokucao i stajala na onaj njen napet i pripravan način, i zagledala mu se u lice. „Šta se desilo?“ „Duga priča.“ „Potreban ti je led“, rekla je i sklonila se s vrata. Bilo je ovo prvi put, pomislio je, da ga pušta da uđe bez ikakvog pitanja i vrdanja. Ušao je. „Potrajalo je. Izvini.“ „Radila sam.“ Ona i pas se okrenuše i vratiše se u kuhinju. Otvorila je zamrzivač i izvadila medicinski hladan oblog i pružila mu ga. „Ljudi obično uzmu pakovanje smrznutog graška.“ „Ovo je efikasnije i manja je šteta.“ Seo je i stavio oblog na vilicu. „Da li te često udaraju u lice?“ „Ne. A tebe?“


„Odavno me niko nije udario. Zaboravio sam koliko prokleto boli. Da nemaš viskija?“ Ništa nije rekla, okrenula se prema komodi. Izvadila je bocu džejmsona - a on požele da joj izljubi stopala - i nasula mu dva prsta viskija u čašu. „Hvala.“ Prvi gutljaj ga je malo oraspoložio. „Ima li nešto što ti nemaš pri ruci?“ „Stvari od kojih nemam koristi.“ „Eto.“ „Želiš li da mi ispričaš dugačku priču?“ „Dušo, ja sam iz Ozarka. Dugačke priče su ovde stil života.“ „U redu.“ Izvadila je još jednu čašu, nasula viski u nju i sela. „Bože, ti si baš smirena žena.“ „I nisam baš.“ „Sada jesi, a to mi je potrebno.“ Naslonio se, ignorišući sevanje bola, i uzeo gutljaj viskija. „Dakle, Tajbal i Misi. U srednjoškolskim danima oni su bili zlatni par. Znaš na šta mislim?“ „Bili su važni u srednjoškolskoj kulturi.“ „Kralj i kraljica. On je bio najbolji sportista. Kvoterbek magične ruke u fudbalu. Srednji spoljni igrač munjevite ruke u bejzbolu. Ona je bila vođa navijačica, lepa poput voćnog kupa s jagodama. Otišao je na državni univerzitet Arkanzas, uglavnom zbog sportske stipendije, a ona je pošla s njim. Kako čujem, i tamo su lepo sijali. Sve do treće godine, kada je on povredio koleno u igri. Nije više bilo šanse da pređe u profesionalce. Naposletku se vratio kući. Raskidali su, mirili se, raskidali i tako to. A onda su se venčali. Uzeo je još gutljaj viskija. Zbog viskija, brufena i smirene žene osećao se bolje. „Neko vreme je trenirao srednjoškolske fudbalere, ali nije mu išlo. Nije bio za to, rekao bih. Pa je otišao da radi na građevini. Misi je pokušala da se bavi manekenstvom, ali ni to nije uspelo. Radi u cvećari. Mislim da se nikada nisu pripremili za život u kome neće sve biti sjajno, pa su obaveze uzela danak. Taj je danak počeo da plaća rebeljelu.“ „Kome?“ „Ne, dušo, to je viski i ni približno dobar kao ovaj što si mi nasula. Moj prethodnik na ovom poslu me je uputio u problem. Vožnje u pijanom stanju, tuče u baru i nasilničko ponašanje, odnosno...“ „Nasilje u porodici. Postaje nasilan kada pije.“ „Tako je. A stanje se u poslednjih godinu dana pogoršalo.“ „Zašto nije uhapšen?“


„Hapsimo ga, ali to se završi upozorenjem ili društvenokorisnim radom. Misi ne želi da podnese prijavu protiv njega kada je tuče i poriče da ju je tukao. Pala je, okliznula se, naletela na vrata.“ „Ona mu omogućava da počini krivično delo.“ „Tako je. A i ljudi se prave da ne vide šta radi. Sjaj koji je njih okruživao se u malom mestu dugo pamti. Ali ja sam neko vreme proveo malo dalje odavde, pa ih možda vidim drugačije. Kako su svi pokušaji da ih nateram da odu na savetovanje, rehabilitaciju ili neku vrstu terapije propali, odlučio sam da malo promenim pristup.“ „A to je za posledicu imalo ovu povredu.“ „Može se tako reći. Kada je moj zamenik nazvao da mi kaže da su se opet dohvatili - što znači da je Taj došao kući pijan, udario je, da je ona istrčala napolje - naterao sam ga da izađe na prag da ga vidi četrnaest ljudi koji su stajali na ulici i posmatrali predstavu. Odvrnuo je muziku da bi napravio ugođaj za rasturanje svih lomljivih stvari u kući kojih je mogao da se domogne. Ovo je bila prednost, jer niko osim Taja i mog zamenika nije čuo da sam podstakao pijanog seronju na nasilje dovodeći u pitanje veličinu i vitalnost njegovog polnog organa. Da to nije upalilo, bio sam spreman da mu kažem da bi se njegovoj napaćenoj i glupoj supruzi možda dopala veličina i vitalnost mog polnog organa.“ Uzdahnuo je i zatresao glavom. „Drago mi je što nije došlo do toga.“ Udario me je pred svedocima i sada mora da misli o tome kako će ići u zatvor zbog dva ili tri krivična dela.“ „To je bila odlična strategija. Muškarci su osetljivi na svoje genitalije.“ Zagrcnuo se viskijem, a zatim prešao rukom preko lica i nasmejao se. „Bog zna da je tako.“ Tada se uozbiljio i uzeo još jedan gutljaj. „Bog zna da je baš tako.“ „Tvoj pristup nije baš uobičajen, ali je ishod dobar. Ali ti se sada kaješ i pomalo si tužan. Zašto?“ „Nekada mi je bio prijatelj. Nije mi bio najbolji prijatelj, nije čak bio ni blizu, ali mi je bio prijatelj. Dopadao mi se, a pretpostavljam da mi se dopadao i taj sjaj. Žao mi je što su ovako pali. Žao mi je što i ja učestvujem u tome.“ „Grešiš. Na njima je da potraže pomoć i pozabave se svojim problemima, ali ako nijedno od njih nije u stanju to da uradi, nikada neće rešiti probleme. Ono što si ti uradio ostavlja mu mogućnost izbora između dve stvari. Zatvor ili pomoć. Veća je verovatnoća da će, kada se otrezni i suoči sa izborom koji je pred njim, ali i sa potencijalnim posledicama, odabrati da potraži pomoć. Kako se čini da ona svoje odluke donosi na osnovu njegovih, i ona će odabrati da potraži pomoć. Mislim da je tvoj postupak sasvim u skladu sa funkcijom i duhom i opisom tvoj posla. Ali je i u skladu s merilima prijateljstva.“ Spustio je čašu s viskijem koji nije ispio. „Govorio sam sebi da bi trebalo da odem kući onako neraspoložen, bolan i ljut. Strašno mi je drago što to nisam učinio.“


Uhvatio ju je za ruke. „Dozvoli mi da te odvedem u postelju, Abigejl.“ Pogledala ga je u oči. „Dobro.“


13

Dobro. Čudio se što mu je ova njena reakcija tako mila, tako razoružavajuća; bila je tako jednostavna. Dobro. Ustao je i podigao je na noge. „Možda bi mogla da mi pokažeš.“ „Misliš put do spavaće sobe.“ „Da. Znam šta ću da radim kada tamo stignem.“ Osmeh joj blesnu u očima i na usnama. „Bila bih razočarana kada to ne bi bila istina.“ Držao ju je za ruku dok su išli nazad do dnevne sobe, pa uz stepenice. „S obzirom na to šta ćemo raditi, nadam se da nećeš dovesti u pitanje moju veličinu i vitalnost zbog ovog što ću te pitati, ali... Kako će se Bert ponašati?“ „Odlično je dresiran, tako da se teoretski neće mešati.“ Bruks pogleda psa. „Teoretski je veoma nezgodna reč. A pod mešanjem podrazumevaš da mi neće iščupati grkljan?“ „Ne bi trebalo.“ Bruks se na vratima spavaće sobe okrenuo, skupio oči i zagledao se u nju. „Pokušavam da procenim da li se ti to šališ.“ „Humor može da ublaži neprijatnost, ukoliko ona postoji. Ne umem da procenim. Ali ako bi Bert pomislio da me povređuješ, ili ako pokušaš to da učiniš, njegova prva reakcija bila bi da me zaštiti - da te zaustavi. Video je da me dodiruješ, a ja sam mu rekla da si prijatelj i da odstupi. Vidi da sam te dovela ovamo bez prisile, da te dodirujem.“ Položila je ruku na Bruksove grudi, potom pogledala u psa i izdala mu naredbu. „Koji je to jezik bio?“, upitao je Bruks kada je pas otišao u veliki ležaj za pse, napravio tri kruga i legao uz glasan uzdah. „Persijski.“ „Ozbiljno? Ti i Bert govorite persijski?“ „Ne baš dobro, ali radim na tome. Rekla sam mu da ide da se odmori. Ne želim da ga izbacim iz sobe. Ne bi razumeo.“ „Dobro. Da li je to plišani meda na njegovom ležaju?“ „Psi su životinje koje žive u čoporu.“ „Aha, a plišani meda je Bertov čopor?“


„Smiruje ga. Želela bih da raspremim krevet.“ „Pomoći ću ti.“ „Ne. Imam svoj...“ „Način. U redu.“ Prišao je računaru sa svom opremom veoma nalik onom u prizemlju. „Natera te da staviš prst na čelo.“ Smotala je prekrivač i spustila ga na tapaciranu klupu u dnu kreveta. „To mi je posao. Iskreno verujem u bezbednost i osećam posebnu obavezu da upotrebim i testiram proizvode i sisteme na kojima radim.“ „Mislim da je to istina. Ali to nije sve.“ Okrenuo se i zadovoljno primetio da je izvadila kondom iz fioke i spustila na noćni stočić. „I ne moramo o tome da pričamo sada. Da li smem da spustim oružje na sto ovde?“ „Da. Da li da se skinem?“ „Ne. Imam ja svoj način.“ Nakon što je odložio pištolj, prišao joj je, prešao rukom niz njenu kosu, preko obraza, ramena. „Volim sam da otkrivam šta je ispod.“ Poljubio ju je, oprezno, izazovno, prstima ju je i dalje blago dodirivao, prelazio preko njenog lica, boka, pa nazad. Polako i lagano, jer je video da je suzdržana, nepoverljiva. „Imaš dobre ruke.“ „Još ih nisam iskoristio kada je o tebi reč.“ „Ali hoćeš. Volela bih da vidim“, rekla je i počela da mu otkopčava košulju. „Ne nosiš uniformu kao tvoji zamenici.“ „Izgubio sam tu naviku. Nije mi se opet oblačila.“ „Dopada mi se što je tako. Nije ti potrebna da bi uspostavio autoritet.“ Razdvojila je košulju, prešla rukama preko njegovih grudi. „U dobroj si formi.“ „Hvala.“ Pogledala ga je u oči. „I ja sam.“ „Primetio sam.“ „Veoma sam snažna za svoju građu i izuzetno sam izdržljiva.“ „Ti si najprivlačnija žena i to na veoma neobičan način.“ Skinuo joj je majicu. „Ja...“ „Pst.“ Spustio je usne na njene i položio je na krevet. Pas nije dao ni glasa od sebe, ali je Bruks osećao kako ga strelja pogledom dok se spuštao preko Abigejl. Koža joj je bila meka, topla i glatka, a mišići ruku i ramena zategnuti. I premda je usnama dočekivala njegove i željno mu odgovarala, oči su joj bile na oprezu kao i oči njenog psa. „Sklopi oči“, promrmljao je prelazeći usnama na njen vrat pa nazad na usne.


„Volim da gledam“, ponovila je. „Sklopi oči na trenutak i samo osećaj.“ Čekao je da to uradi, a zatim je i on sklopio oči. Tada se oslonio na nju malo snažnije. Osetila je. Nervni završeci, tačke pritiska, tekstura, sve je bilo erotičnije sa sklopljenim očima. Bila je to zamena za kontrolu. Bezbedna je, podsetila je sebe. Sposobna je. I ovo joj je potrebno. „Ne razmišljaj.“ Prešao je zubima preko njene vilice. „Samo osećaj.“ Nije bila sigurna da zna kako da ne razmišlja. Ali je ćutala jer se činilo da mu to više prija i trudila se da pusti um da se opusti. Drugačije, sve je ovde s njim bilo drugačije. Želela je da analizira zašto, ali bilo je toliko prijatno samo osećati. Samo ovaj put, rekla je sebi. Opustila se pod njim, samo malo. Taman dovoljno. Prešao je usnama preko malih brežuljaka njenih grudi koji su se videli iznad korpi brushaltera, zavukao jezik pod pamuk, čuo kako je udahnula, pa se zadržao tu, nadraživao ju je dok su mu ruke lutale. Odškrinula je prozor, pa je noćni povetarac ušao u sobu i doneo miris šume i ravnomernu muziku potoka. Mesečina je treperila u mutnim zracima. Otkopčao je dugme na njenim pantalonama, spustio ih nekoliko centimetara i osetio ivicu sićušnog ožiljka na kuku. Nije žurio, želeo je da odvoji dovoljno vremena da je upozna, da upozna njene uglove i obline i udoline, jednostavni miris njene kože, način na koji su joj mišići na stomaku drhtali kada bi prešao usnama preko njih. Njena reakcija bila je jednako jednostavna; prepuštanje, dodir, glatko podizanje nogu i kukova kada je nastavio da je svlači. A zatim. Planula je pod njim, zgrčila se, pružila one duge čvrste noge, izvila snažno telo i našla se na njemu. Usne je spustila preko njegovih i pokidala njegovu dremljivu opuštenost na paramparčad, a zatim paramparčad spalila i pretvorila u pepeo. Dah joj je bio iskidan kada je prešla zubima preko njegovog ramena, spustila se, savitljiva i smrtonosna poput zmije, da ga gricne za grudi dok mu je drugom rukom otkopčavala kaiš. Podigao se da privuče njene usne svojima, da nahrani tu vrelinu koja je isijavala iz nje. Sada tako očajnu, očajnu i gladnu. Izvila se, savitljiva poput tetive luka, i prislonila njegovo lice na svoje grudi. „Potrebno mi je.“ Čuo ju je kako stenje dok ga je opkoračivala i njihala se dok nije zario prste u njene kukove da ne bi sagoreo. „Potrebno mi je.“ Podivljala je od požude, divlje se kretala. Ta oluja ga je zahvatila i ponela i on se prepustio, pustio je da ga nosi, da ga baca, dok su pustošili jedno drugo.


Suviše, ali ne i dovoljno, razmišljala je mahnito dok su je sve te potrebe hvatale kandžama i grizle. Morala je da uzme, da poseduje, pre nego što je ovo strašno zadovoljstvo pokida na komade. Njegovo telo, tako snažno, tako čvrsto, pokrenuto tolikim željama, njegove usne i ruke budile su silna osećanja. Može da je odvede do onog trenutka olakšanja i oslobađanja. Očajna, zgrabila je kondom i pocepala omot. „Pusti mene“, prošaputala je, zapanjena što joj ruke nisu potpuno mirne dok ga je stavljala. Podigla se iznad njega. Na prigušenoj svetlosti sobe video je napetost u njenim očima, sjaj njene kože. Tada ga je uzela u sebe. Na jedan trenutak sve stade. Vid, zvuk, pokret. One divlje oči ostadoše prikovane uz njegove dok su im se tela spajala. Pomislio je, srce oluje, a onda ga je odnela sa sobom. Jahala ga je kao da joj život o tome ovisi, sa očajničkom, usredsređenom žestinom. Jurio je s njom, otkucaj za ludim otkucajem, a srce mu je pratilo ritam njenih mahnitih udara. Kada se predala, delom zajecavši, a delom kriknuvši, fascinantne je oči sklopila, zaslepljujuće telo povila, a ruke podigla i uhvatila se za glavu, bila je slika i prilika potpunog razuzdanog zadovoljstva. Oči je ponovo otvorila kada ju je povukao dole, pod sebe. Usne mu se predaše meke i otečene kada ih je uhvatio, prigušivši njen brzi, iznenađeni krik kada se zario u nju. Sada je on jahao, prodirao u nju, zadovoljavao sebe nemilosrdno dok je ona podrhtavala, dok se privijala uz njega. Osećao je kako je kida orgazam, osetio je kako je zarila nokte u njegova leđa. I pustio je da i njega orgazam pokida na komadiće. Bio mu je potreban trenutak - ili dva - da shvati da je pao preko nje, da mu je dah isprekidan kao da je istrčao maraton i prešao preko linije cilja. Skotrljao se s nje i ispružio se, nadajući se da će, ako doživi srčani udar, ona imati snage za reanimaciju. Uspeo je da bolno i pobožno kaže: „Sjajno.“ Pogledao je i video da je Bert i dalje na svom ležaju, ali da stoji i gleda. „Ne znam da li ti je pas radoznao ili je prosto ljubomoran, ali mogla bi da mu daš do znanja da si dobro.“ Rekla je Bertu da ide da spava. Dok se on smeštao na ležaj, nije sklanjao pogled s kreveta. „Da li si dobro?“, upitao je Bruks, jer nije ništa dalje govorila. „Jesam. Prošlo je nekoliko meseci otkako sam poslednji put s nekim imala seksualni odnos. Shvatila sam da sam te požurila.“ „S moje tačke gledišta, mislim da nam je prolazno vreme bilo savršeno. Bože, imaš dobro telo, Abigejl. Skoro pa savršeno.“


„I meni se tvoje veoma dopada. Odličnih je proporcija i odličnog mišićnog tonusa.“ To ga je načisto uzbudilo, pa se pomerio da je poljubi. Osmeha nestade kada je pogledao njene oči. Čovek koji je odrastao s majkom i dvema sestrama znao je kada se žena sprema da zaplače. „Šta je bilo?“ „Ništa. Seks je bio odličan. Hvala.“ „Bože, Abigejl.“ „Žedna sam“, rekla je brzo. „Želiš li vode?“ Spustio je ruku na njenu kada je krenula da ustaje. „Abigejl?“ „Samo mi je potreban trenutak, i voda.“ Izašla je kao od majke rođena. To ga je iznenadilo, jer je mislio da je stidljiva u tom pogledu. A opet, žena je bila prava zagonetka. „Znaš tajne“, rekao je Bertu. „Šteta što ne umeš da govoriš.“ Premda je imala vode i na spratu, sišla je u kuhinju. Bio joj je potreban trenutak. Bila je svesna da su seksualni čin i trenuci neposredno posle njega veoma osetljivi. Da su i telo i um tada ranjivi. Dičila se što je kadra da u potpunosti učestvuje, da se preda, ali da povrati kontrolu nad sobom veoma brzo. Zapravo, odmah. Zašto je sada potresena i... nije bila potpuno sigurna šta oseća. Možda je to zato što je s njim mnogo prisnija nego s drugim seksualnim partnerima. Ali jedino u šta je bila sigurna jeste da ovo iskustvo nije ni nalik ičemu što je do sada iskusila. Zašto se osećala kao da bi najradije zaplakala? Da je bila sama, sklupčala bi se i plakala. Nije se ponašala razumno, niti mudro. Seks je bio veoma, veoma dobar. I on je uživao. Bilo joj je lepo s njim, možda je i zato delimično brinula. Ali toliko je prokleto bila sita brige. „To je jednostavno nešto što radim“, promrmljala je i uzela dve boce hladne vode iz frižidera. Razmišljala je o tome vraćajući se uz stepenice, gde je Bruks sedeo naslonjen na jastuke i posmatrao je. „Ne znam kako da se ponašam.“ Izletelo joj je - eto! - i pružila mu bocu vode. „Postoji li neki obrazac kome težiš?“ „Normalno.“ „Normalno.“ Klimnuo je, otvorio bocu, uzeo nekoliko dugih gutljaja. „U redu, mogu da ti pomognem. Vraćaj se u krevet.“ „Volela bih da ponovo imam seksualni odnos s tobom, ali...“ „Želiš li da ti pokažem šta je normalno?“ „Da.“ „Onda se vraćaj u krevet.“


„Dobro.“ Legla je pored njega i trudila se da se ne ukruti kada ju je privukao sebi. Ali umesto da započne novu predigru, on ju je namestio tako da joj je glava ležala na njegovom ramenu, a telo bilo sklupčano uz njegovo. „Ovo je prilično normalno, prema mojim merilima. Ili bi barem bilo kada bi se opustila.“ „Lepo je.“ Gledala je filmove i čitala knjige. Znala je da se ovakve stvari dešavaju. Ali nikada pre to nije pokušala. Nikada i nije želela. „Prijatno je, a i tvoje telo je toplo.“ „Nakon vreline koju smo proizveli, mislim da će se ohladiti tek nakon što budem mrtav nedelju dana.“ „To je šala i kompliment.“ Nagnula je glavu da ga pogleda i nasmešila se. „Tako da, ha-ha, hvala.“ „Eto, opet se šališ.“ Uzeo je njenu ruku i spustio je na svoje srce. „A suviše sam slab da se smejem. Okrenula si me naglavce, Abigejl. To je još jedan kompliment“, dodao je kada nije odgovorila. „Moram i ja da smislim kako da tebi udelim kompliment.“ „Pa, ako moraš da razmišljaš o tome...“ „Nisam mislila...“ Ponovo je podigla pogled. Bila je uznemirena, a onda je primetila onaj sjaj u njegovim očima. „Zadirkuješ me.“ „Vidiš, ovo je onaj deo normalnog, prema mojim merilima, kada jedno drugom govorimo koliko smo neverovatni bili. Ti posebno moraš da naglasiš koliko sam ja bio fantastičan.“ „Jer je muški ego često u veoma tesnoj vezi s njegovom seksualnom veštinom.“ „Može i tako da se kaže. Izjave poput raj na Zemlji ili svet mi se okrenuo naglavačke klišei su sa dobrim razlogom.“ „Zemlja se neprestano kreće, tako da to i nije neki kompliment. Bolji bi bio da je zemlja stala, premda bi to bilo nemoguće, ali i prava katastrofa ako bi bilo moguće.“ „Ipak ću to prihvatiti kao kompliment.“ Rukom je prelazio preko njenih leđa, onako kako je ona ponekad milovala Berta. Nije ni čudo što je psu prijalo. Otkucaji srca su joj se usporili i uravnotežili i sve u njoj se opustilo. Normalno, pomislila je, divno je kao što je i zamišljala. „Reci mi jednu stvar“, rekao je. „Samo jednu stvar o sebi. Ne mora da bude ništa važno“, dodao je kada se napela. „Ne mora da bude tajna. Bilo šta. Može biti i koja ti je omiljena boja.“ „Nemam omiljenu boju, suviše ih je. Jedino ako misliš na osnovne boje.“


„Dobro, boje su suviše komplikovane. Kada si bila klinka, šta si želela da budeš kada odrasteš? Najpre ću ja tebi reći. Želeo sam da budem Žderavac.“ „Želeo si da budeš žderavac? To je veoma neobično.“ „Ne običan žderavac. Žderavac, Vulverin - iz filma X-men.“ „O, znam ko je to. Superheroj-mutant iz stripova i filmova.“ „E baš taj.“ „Ali kako si mogao da postaneš on kada on već postoji i kada je njegovo postojanje fiktivno?“ „Imao sam deset godina, Abigejl.“ „O.“ „A ti?“ „Trebalo je da budem lekar.“ „Trebalo?“ Sačekao je trenutak. „Nisi želela da budeš lekar.“ „Nisam.“ „Onda mi nisi odgovorila na pitanje. Šta si želela da postaneš?“ „Trebalo je da budem lekar i mislila sam da ću to i biti, tako da sa deset godina nisam ni o čemu drugom razmišljala. Nije to dobar odgovor. Tvoj je bio bolji.“ „Nije ovo takmičenje. Kako bilo, možeš da budeš Storm. Ona je baš zgodna.“ „Lik koji u filmovima tumači Hale Beri? Veoma je lepa. Ona upravlja vremenom. Ali Vulverin nije s njom u seksualnom odnosu. On voli Džejn, lekarku, a ona je rastrzana između Kiklopa i Vulverina.“ „Poznaješ dobro odnose između likova.“ „Pogledala sam film.“ „Koliko puta?“ „Jednom, pre nekoliko godina. Zanimljivo mi je bilo što se Vulverin ne seća prošlosti, a i njegov nevoljni zaštitnički instinkt prema devojci Roug, jer joj njena mutacija onemogućava da bezbedno dotakne drugu osobu. Scena s njenim momkom na početku filma bila je veoma tužna.“ „Sećaš se mnogo pojedinosti za samo jedno gledanje.“ „Imam eidetsko pamćenje. Ponekad čitam knjige ili gledam filmove po drugi ili treći put, ali ne zato što se ne sećam šta se desilo.“ Pomerio se da je pogleda. „Eto, rekla si mi nešto. Znači sve čuvaš ovde.“ Potapšao ju je po slepoočnici. „Zašto ti glava nije veća?“ Nasmejala se, a zatim nesigurno ućutala. „To je bila šala?“ „Jeste.“ Sklonio joj je kosu s obraza, spustio usne na to mesto. „Da li si ikada pravila palačinke?“ „Jesam.“


„Dobro. To znači da ćeš se setiti kako da ih pripremiš.“ „Gladan si. I želiš palačinke?“ „Ujutro.“ Prešao je rukama preko njenog tela, prešavši ovlaš palčevima preko bradavica. „Želiš da ostaneš ovde i prespavaš?“ „Kako inače da dobijem palačinke koje ćeš mi spremiti?“ „Ne spavam s ljudima. Nikada nisam provela noć s muškarcem.“ Zastao je samo na delić sekunde, a zatim nastavio da prelazi rukama preko njenog tela. „Onda ne znaš da li hrčeš.“ „Ne hrčem!“ ,Ja ću ti reći.“ Mnogo je razloga bilo zašto nije mogla - zašto ne bi trebalo - to da dozvoli. Ali ponovo ju je poljubio, dotakao, uzbudio. Reći će mu ne. Kasnije. Probudila se nešto pre zore, ležala je veoma mirno. Čula ga je kako diše - polako, ravnomerno. Bio je to drugačiji i mekši zvuk od zvuka Bertovog disanja. Bert je hrkao. Malčice. Zaspala je; zapravo je zaspala nakon što su po drugi put imah seksualni odnos. Nije mu rekla da ide, a nameravala je. Nije pred spavanje obišla kuću i proverila kamere. Nije stavila oružje na noćni stočić. Prosto je zauzela taj udoban, normalan položaj i nekako utonula u san dok joj je on pričao. Nije to bilo samo nepristojno, zaključila je, već zastrašujuće. Kako je mogla toliko da se opusti s njim? S bilo kim? Šta je sada uradila? Imala je rutinu, i to rutinu koja nije podrazumevala da muškarac prenoći kod nje. Mora da pusti Berta napolje, nahrani ga, proveri monitore, poslovni mejl i poruke. Šta sada da radi? Pretpostavljala je da bi trebalo da napravi palačinke. Kada je ustala iz kreveta, disanje psa se promenilo. Videla je da ju je pogledao ispod spuštenih kapaka i repom je pozdravio kao i svakog jutra. Prošaputala mu je na nemačkom komandu za izlazak napolje dok je uzimala ogrtač, a Bert se protegao. Zajedno su tiho izašli iz sobe i sišli u prizemlje. Kada su se vrata zatvorila, Bruks je otvorio oči i nasmešio se. Trebalo je da pretpostavi da rano ustaje. On lično ne bi imao ništa protiv još sat vremena sna, ali kada se u obzir uzme šira slika, mogao bi i da ustane. I možda će uspeti da je nagovori da se vrati u krevet kada pas obavi jutarnju nuždu. Ustao je, krenuo u kupatilo. I naravno, čim je ispraznio bešiku, pomislio je na kafu. Prešao je jezikom preko zuba.


Nije smatrao da bi bilo u redu da pregleda kupatilo da vidi ima li rezervnu četkicu za zube, ali nije video ništa loše u tome da iscedi malo paste. Otvorio je fioku ispod umivaonika i video uredno savijenu tubu paste za zube i njen sig. Ko dođavola drži poluautomatski pištolj u fioci s pastom i koncem za zube? I to napunjen, primetio je kada je proverio. Rekla mu je jednu stvar sinoć, podsetio je sebe. Moraće prosto da je ubedi da mu kaže više. Stavio je pastu na prst i istrljao zube, a zatim se vratio u sobu i obukao pantalone. Kada je sišao u prizemlje, namirisao je svežu kafu i čuo jutarnje vesti. Stajala je za pultom i mešala ono što se nadao da je testo za palačinke u tamnoplavoj činiji. „Jutro.“ „Dobro jutro. Skuvala sam kafu.“ „Namirisao sam je u snu. Ne hrčeš.“ „Rekla sam ti...“ Ućutala je kada je spustio usne na njene. „Samo potvrđujem“, rekao je dok je uzimao šolju. „Pozajmio sam malo paste za zube.“ Nasuo je kafu i sebi i njoj i posmatrao kako podiže pogled prema njemu. „Želiš li da mi kažeš zašto imaš sig u fioci s pastom za zube.“ „Ne. Imam dozvolu.“ „Znam, proverio sam. Imaš nekoliko dozvola. Imaš li šećera? O, da, tu je.“ Stavio je dve kašike šećera u kafu. „Mogu da nastavim da proveravam ovo i ono i tako to. Umem da tražim. Ali neću. Neću dalje ništa proveravati, a da ti pre toga ne kažem.“ „Nećeš proveravati dokle god sam s tobom u seksualnoj vezi.“ Spustio je šolju, a oči mu zasijaše zeleno sa naznakom istopljenog zlata. „Nemoj nas oboje vređati. Neću proveravati zato što ne želim da ti radim ništa iza leđa, jer smo... šta god da smo u ovom trenutku. Voleo bih ponovo da spavam s tobom, ali to nije uslov. Želim da nastavim da te viđam jer nam je lepo zajedno, i u krevetu i izvan njega. Da li je to tačno?“ „Jeste.“ „Ne volim da lažem. Nije da nisam i da neću kada sam na poslu. Ali ne lažem kada nije posao u pitanju. Neću te lagati, Abigejl, a kada bih te proveravao bez tvog znanja, bilo bi kao da te lažem.“ „Zašto da ti verujem?“ „To je tvoja stvar. Ja mogu samo da ti kažem. Ovo je prokleto dobra kafa, i to ne samo zato što je nisam morao sam skuvati. Palačinke?“ „Da.“ „Sada izgledaš još lepše nego pre deset sekundi. Hoću li pronaći još jedan pištolj kada otvorim komodu da izvadim tanjire i viljuške?“


„Hoćeš. „Ti si najinteresantnija žena koju poznajem.“ Otvorio je komodu odakle je video da je izvadila tanjire za picu. „Mislila sam da ćeš prestati.“ „Šta?“ „Mislila sam da ćeš, kada pristanem na seks, prestati da dolaziš, da ćeš prestati da zapitkuješ.“ Otvorio je fioku sa kuhinjskim priborom i primetio glok. „Možda si zaboravila, ali zemlja je stala.“ Postavio je viljuške dok je ona sipala testo u tiganj. „Nije to samo seks, Abigejl. Bilo bi lakše da jeste. Ali postoji... još nešto. Ne znam još koji je to đavo, ali nešto postoji. Tako da, idemo dalje, videćemo šta će biti.“ „Ne znam kako to da uradim. Rekla sam ti.“ Ponovo je uzeo šolju s kafom i prišao da je poljubi u obraz. „Čini mi se da se sasvim lepo snalaziš. Gde je sirup?“


Abigejl

Šta je karakter ako nije odrednica događaja? Šta je događaj ako nije prikaz karaktera? Henri Džejms


14

Abigejlin raspored poremetilo je buđenje pored Bruksa, spremanje doručka, prosto reagovanje na remećenje rutine. Nije se žurio da dovrši doručak. Uvek kao da je imao nešto o čemu je želeo da razgovara, a praćenje razgovora joj je načisto remetilo misli. Kada je otišao, više od sat vremena je kasnila sa planovima za taj dan, da se ne spominje vreme koje je sinoć izgubila. Sada je, umesto da ode u radnju čim se ona otvori, morala da dovrši istraživanje operacije pranja novca koju su Volkovi vodili na potezu Čikago - Atlantik Siti. Ako ne pošalje podatke svojoj vezi u FBI-ju u naredna dva dana, propustiće važnu mesečnu isporuku. Za ove stvari je potrebno vreme, pomislila je dok je sedala za računar. Potrebno je vreme da se podaci sakupe, dešifruju, povežu i pošalju. Podaci koje šalje moraju biti čisti i potpuno tačni. I možda ovaj put uspeju nešto da prišiju Ilji. Možda će ovaj put platiti. Ili će mu bar, kao i do sada, prouzrokovati nevolje, razbesneti ga i koštati ljudi i novca. U svojim maštanjima videla je kako posao koji obavlja uništava Volkove, otkriva svetu njihovo pravo lice, razgolićuje ih. A Korotki, Ilja - svi oni - ostatak života provode u zatvoru. Kigan i Kozgrouv raskrinkani, osramoćeni i osuđeni. A kada bi se baš prepustila maštanju, svi oni bi nekako znali da im je to ona naplatila dug. Ipak, nije bilo dovoljno. Džuli će zauvek ostati mrtva u osamnaestoj. Džon i Teri će zauvek biti ljudi koji su život dali da nju zaštite. Bolje je biti realističan i raditi ono što može kada god je u prilici da im malo štrpne profit, poremeti rutinu, ravnotežu. Radila je sve do posle podne i tek tada je bila zadovoljna. Bolje da napravi pauzu od sat ili dva, odlučila je, i vrati se sveža da još jednom proveri podatke koje će poslati. Sada će otići u prodavnicu, premda je pogrešno doba dana. Samo je pogrešno doba dana. Onda će se vratiti kući, odvesti Berta u šetnju i malo raditi s njim. Zatim će proveriti podatke, programirati niz putanja preko kojih će mejl stići do njene veze. Nakon toga će i sama imati naporan trening, jer će joj biti potrebno to fizičko pražnjenje nakon što obavi zadatak. Veče će joj biti slobodno, pa će nekoliko sati raditi na virusu koji razvija u poslednjih osamnaest meseci. Promenila je oružje, stavila je futrolu s manjim glokom i prekrila je jaknom s kapuljačom. Uskoro će biti suviše toplo za jaknu, pa će morati da koristi futrolu na gležnju. Dok je proveravala i podešavala alarm, pustila je Berta napolje i rekla mu da stražari, i razmišljala o nabavci novog pištolja. Mogla bi večeras da počasti sebe i pretraživanjem oružja. Ova pomisao ju je naterala da se opusti i priznala je sebi da joj prija da se vozi u grad na poslepodnevnom suncu, da posmatra kako se svetlost poigrava na nežnom, još nerazvijenom lišću. Primetila je nežne nabore konopljike, jarku žutu boju pasijeg trna kako se baškari na mestimičnim zracima sunca duž obale potoka baš pre mesta na kom


voda brzo uspenušano pada preko kamenja. Među to nežno zeleno lišće divlja šljiva unosila je boju i dramu. Sve je izgledalo tako sveže, novo i puno nade. Proleće oživljava, pomislila je, pruža novi početak, pokreće ciklus iznova. Bilo je ovo njeno prvo proleće na ovom mestu, koje je toliko želela da joj bude dom. Dvanaest godina. Zar to nije dovoljno? Može li ovo biti mesto na kom će ostati? Na kom će zasaditi baštu i gajiti je, gledati kako povrće raste i ubirati plodove. Obavljati svoj posao, plaćati dug - i prosto živeti. Zašto bi je pronašli ovde, u ovim brdima, u ovoj tišini? Kako bi ikako bili kadri povezati Abigejl Loueri sa onom mladom devojkom koja se ponela onako budalasto, nemarno - i koja je bila tako laka meta? Dokle god je spremna, na oprezu, neupadljiva - nevidljiva - može da stekne dom i započne život. Da bude bezbedna. Dokle god je bezbedna, može da nastavi da i dalje malo-pomalo otima zaradu Volkovima i naplati svoj dug. Mnogo joj se dopada grad, pomislila je dok je skretala u Ulicu Šop. Volela je lepe ulice i autobuske stanice, žive boje saksija i buradi i osunčanih maslačaka i tulipana boje slatkiša. Turisti su unosili život, neznanci koji su prolazili kroz grad. Verovatno je da su se neki i vraćali na još jedan odmor ili čisto u prolazu svraćali nakratko. Ali dolazili su zbog mira, krajolika, pešačenja, lokalnih zanata i rukotvorina. Nisu dolazili zbog noćnih klubova i urbanog života, što je bila vrsta zabave koja je mamila muškarce kao što je Ilja. Bila je čvrsto uverena da nikada neće videti ni njega niti ikoga povezanog s njim kako korača ovim ulicama, peca na ovim rekama i pešači po ovim brdima. A i ako bi neko iz Službe maršala, FBI-ja ili čak iz policije Čikaga došao ovamo, ne bi je prepoznali. Živi na drugom mestu, dvanaest je godina starija, kosa joj je druge boje i ima sasvim drugačiju frizuru. Ako bi je pogledali, možda bi je i prepoznali. Ali nemaju razloga da traže Elizabet Fič ovde u lepom turističkom gradiću na visoravni Ozark. Ako do toga i dođe, znala je kako da beži, kako da se promeni, kako da se sakrije na drugom mestu. Ali neće to biti danas, obećala je sebi, dok je parkirala blizu prodavnice. A svaki dan koji nije taj dan je pravi dar. Izašla je iz automobila, pritisnula dugme na ključu da ga zaključa. U trenutku dok se brava zaključavala, videla je Bruksa kako prelazi ulicu i ide prema njoj. Nije znala šta da radi sa ubrzanjem pulsa i lepršanjem... nečega u stomaku. Čak je i hodao kao da ima sve vreme ovog sveta, pomislila je, a ipak je uspevao brzo da prelazi udaljenost. Stao je pored nje pre nego što je stigla da odluči šta da uradi ili kaže. „Ovo je ili odlično vremensko podudaranje ili izvanredna sreća.“ Uzeo ju je za ruku - uvek ju je dodirivao - i prosto je prekrio svojim osmehom. „Idem u prodavnicu.“ „Tako sam i mislio. Ali najpre prošetaj malo sa mnom. Upravo si mi ti potrebna.“ „Za šta?“ „Recimo da si mi uopšteno potrebna. Neprijatno jutro, i još se nisam otresao tog osećanja.“


„Potrebne su mi namirnice.“ „Imaš li neki sastanak zakazan za kasnije?“ „Sastanak?“ Ljudi su ih gledali. Osećala je njihove poglede na potiljku. „Nemam.“ „Odlično. Hajde da odemo do parka. Uzeću pola sata slobodno. Obično ne ideš u kupovinu ovako kasno posle podne.“ „Volim da idem ujutro.“ Ali moraće malo da promeni vreme, shvatila je. Rutina nikada ne bi smela da se primeti. „Da li si jutros radila nešto zanimljivo?“ Hodali su, a on ju je i dalje držao za ruku. Šta da radi u vezi s tim? „Izvini, šta si rekao?“ „Da li si jutros radila nešto zanimljivo?“ Pomislila je na pranje novca, rusku mafiju, FBI. „Ništa naročito.“ „A sada pitaj da li sam ja radio nešto zanimljivo.“ „O, dobro. Jesi li?“ „Mnogo vremena sam proveo slušajući pridike i slušajući kako viču na mene. Kao što sam i očekivao, Misi je došla da kaže da se saplela i da želi da pustim Taja. Nije joj se svidelo za šta ga teretim, kao ni posledice. Sada kada se otreznio, Taj to bolje podnosi od nje.“ Kada je podigao ruku da mahne nekom preko puta, Abigejl je morala da potisne potrebu da napravi grimasu. Nikako nije nevidljiva. „Nakon što je prestala da urla na mene“, nastavio je Bruks, „mnogo je plakala. Kada sam ih pustio da razgovaraju, oboje su mnogo plakali. Nakon toga je pronašla i dovukla advokata, i to nekog bezveznjakovića. E od njega sam dobio pridiku. Izgleda da on smatra da nemam ovlašćenje da Taju ponudim rehabilitaciju i odlazak na terapiju umesto suđenja i verovatne zatvorske kazne.“ „Ti i nemaš ovlašćenje da se nagodiš.“ „Oboje ste u pravu, pa sam obavestio bezveznjakovića da je sve u redu. Taj može da ostane gde je sada dok ne odemo pred sudiju, dok on ne zakaže saslušanje za kauciju i tako to. I dodao sam da može da rizikuje da provede narednih nekoliko godina u zatvoru. Kako ste, gospođo Haris?“, doviknuo je sićušnoj ženi koja je ispred knjižare zalivala raznovrsno lukovičasto cveće u žardinjeri. „Dobro sam, Brukse. Kako si ti?“ „Ne mogu se požaliti. Gde sam ono stao?“, upitao je Abigejl. Osećala je pogled sićušne žene na sebi dok je nastavljala dalje trotoarom, držeći se za ruke s Bruksom. „Rekao si bezveznjakoviću da Taj rizikuje da provede narednih nekoliko godina u zatvoru. Zaista moram da...“


„Tako je. Ali u tom trenutku Misi i Taj počeše da urlaju jedno na drugo. Lično, ne razumem zašto ljudi ostaju zajedno kada se toliko preziru i kada među njima postoji tako snažno neprijateljstvo da su u stanju jedno drugo najgrđim imenima da nazovu. Taj se dovoljno naljutio da napadne mene, zakleo se da će dovršiti ono što je sinoć započeo i da će me prebiti.“ „Sve to zvuči vrlo dramatično i uznemiravajuće.“ „Ne mogu da ti protivrečim. Tajeva zakletva baš nije bila po volji bezveznjakoviću, jer je zbog nje njegovo pozivanje na smanjenu uračunljivost, ili šta li je već hteo da potegne, načisto otišla dođavola. A još manje mu je bilo po volji kada je Taj pružio ruke kroz rešetke i zgrabio ga za gušu. Hej, Kaliopi. Te ruže su ti baš lepe.“ Žena u dugačkoj šarenoj suknji, ogromnom slamnatom šeširu i cvetnim baštenskim rukavicama mahnu iz dvorišta. „Znala sam da ćeš to reći.“ Nasmejao se. „Almina kćerka. Ona je vidovita.“ Abigejl je krenula da mu objašnjava kako je malo verovatno da gospođa koja gaji šarene ruže ima vidovnjačke sposobnosti, ali Bruks je već nastavio svoju priču. „Priznajem da su mi refleksi bili malčice usporeni kada je trebalo da odvojim Taja od bezveznjakovića, čisto zbog sveg onog vikanja i pridikovanja U glavi joj se možda malo i vrtelo, ali je uspela da ga prati. „Pustio si zatvorenika da pridavi svog advokata i pronašao si u tome zadovoljstvo, jer bi i sam voleo da si mogao da ga pridaviš.“ Bruks zamahnu njenom rukom i nasmeši joj se. „Premda me to ne prikazuje u povoljnom svetlu, to je otprilike tako. Bezveznjaković je na licu mesta dao ostavku - a Tajeva osećanja prema njemu, koja je iz sveg glasa izrazio dok se gorepomenuti povlačio, upućivala su na razuzdanost za koju ne verujem da je kadar. Misi je istrčala za bezveznjakovićem vrišteći i jecajući. A posledica sve te drame i besa je što sada imam pola sata slobodno da provedem s lepom ženom.“ „Verujem da postoje ljudi koji smatraju da pravila, ili zakon, ne bi trebalo da se primenjuje na njih jer su siromašni ili bogati, tužni, bolesni ih se kaju, ma kakvo opravdanje najviše odgovara njihovom ličnom sklopu i okolnostima u kojima se nalaze.“ „Ne mogu ti protivrečiti.“ „Ali pravni sistem često daje opravdanje takvom uverenju sklapajući dogovore sa onima koji su prekršili pravila i zakon iz istih razloga.“ „Ni tu ti ne mogu protivrečiti, ali zakon, i sistem, moraju malo da dišu.“ „Ne razumem.“ „Zakonu je potrebno malo prostora, fleksibilnosti, mora da uzme u obzir ljudski faktor, okolnosti.“ Na zvuk automobilske sirene on pogleda na ulicu i mahnu čoveku sa ogromnom crnom bradom koji je vozio zarđali pikap. „Čoveka koji ukrade veknu hleba“, nastavio je Bruks, „zato što gladuje i zato što je očajan


ne bi trebalo jednako kazniti kao i onoga koji ju je ukrao s namerom da ostvari zaradu.“ „Možda. Ali kada bi zakon bio jednoobrazniji, oni koji kradu zarad profita imali bi manje prilika da prestup ponove.“ Nasmešio joj se tako da se zapitala je li rekla nešto šarmantno ili budalasto. „Da li si ikada razmišljala da postaneš policajka?“ „Ne baš. Zaista bi trebalo da se vratim i...“ „Brukse! Dovedi tu devojku ovamo.“ Trgavši se, Abigejl se okrenula i zagledala u kuću sa zmajevima i sirenama i vilama. I ugledala Bruksovu majku kako se spušta sa skele. Nosila je farbom uflekan kombinezon i patike. Kosu je pokrila jarkocrvenom maramom. Čim je dotakla tlo, kuče koje je počelo da kevće i poigrava kada je začulo njen glas toliko je visoko skočilo da se okrenulo u vazduhu pre nego što se pružilo po zemlji. Žena se nasmejala i podigla ga kada je pokidao povodac. „Hajde“, ponovo je doviknula. „Hajde da upoznaš Abigejl sa svojim malim batom.“ „Ovo joj je sada omiljeni sin“, rekao je Bruks Abigejl. „Hajde da se javimo.“ „Zaista bi trebalo da odem u prodavnicu.“ „Misliš da nisu danas dovoljno vikali na mene i pridikovali mi?“ Pogledao ju je tužno. „Smiluj mi se?“ Nije mogla da bude nevidljiva ako je ljudi primećuju, pomislila je, a bilo je samo još gore što je jasno davala do znanja da želi da bude nevidljiva. Premda je želela da joj Bruks pusti ruku - činilo se to suviše prisno - prešla je kratku udaljenost do dvorišta kuće koju je smatrala magičnom. „Nadala sam se da ćeš svratiti“, rekla je Sani Abigejl. „Zapravo sam...“ „Nagovorio sam je da prošeta pre nego što krene u kupovinu.“ „Nema svrhe traćiti ovakav dan boravkom u kući. Upoznaj Platona.“ „Veoma je lep.“ „I pravi nevaljalac. Baš volim nevaljalce“, rekla je Sani milujući pseću njuškicu, a zatim i Bruksa. „A i pametan je.“ „Ja ili pas?“ Sani se nasmejala i pomilovala Bruksa po obrazu. „Obojica ste pametni. Ovaj seda kada mu se kaže, ali još nikako da ostane na mestu. Gledaj. Platone, sedi.“ Sani je spustila psa, stavila mu ruku na donji deo leđa i potražila u džepu poslasticu. „Sedi. Izvoli, genije!“ Dala je psu poslasticu kada je spustio dupe u travu.


A dve sekunde kasnije ustao je i počeo da skače i grebe šapicama Abigejline cevanice. „Učimo se lepom ponašanju.“ „Još je beba.“ Ne mogavši da mu odoli, Abigejl je čučnula i osmehnula se kada je Platon pokušao da joj se popne u krilo, a glasno se nasmejala kada je skočio i liznuo je. „Ima vesele oči.“ Nežno mu je sklopila čeljusti kada je pokušao da je gricne. „To ne može. Da, veoma si lep i srećan.“ Kao da ga je kompliment savladao, bacio se na zemlju i okrenuo na leđa. „A ima i dobar ukus“, primetila je Sani kada je Abigejl pomilovala Platona po stomaku. „Volim pse.“ Pogledala je kuću i usmerila pažnju na nju. „Vaša kuća je izuzetno zanimljiva i vedra. Mora da je veoma lepo deliti umetnost sa svima koji prođu pored vaše kuće.“ „Spasava me od ulice i nevolje. Uglavnom.“ „Prelepo je. Uživam u vašem radu otkako sam se doselila ovamo. Dopada mi se zato što nema nikakvog smisla.“ Kada se Sani nasmejala, Abigejl je osetila kako joj srce skače u grlo. „Nisam se dobro izrazila. Mislila sam...“ „Tačno znam na šta si mislila i baš si u pravu. I meni se to dopada. Hajde, ulazite. Napravila sam jutros čaj od breskve, a imam i malo onih kolačića od đumbira s prelivom od limuna koje ti voliš, Brukse.“ „Mogao bih uzeti koji keks.“ Prešao je rukom preko Abigejline kose. „Hvala, ali moram da odem do prodavnice i kući, svom psu.“ Abigejl je podigla kuče kada je ustala i pružila ga Sani. „Drago mi je što sam vas videla i što sam upoznala Platona.“ Kretala se što je brže mogla, trudeći se da napravi razliku između žurnog koraka i bega. Šarmirali su je, zaveli je. Muškarac, majka, čak i kučence. Dozvolila je da je zavedu. Razgovorom, pozivima, pitama, seksom. Ljudi su je videli kako šeta s Bruksom. Kako se drži za ruke s njim. Kako razgovara s njegovom majkom. I ljudi će pričati o tome. Samo zato što nije pripadala nikakvoj društvenoj mreži ne znači da nije bila svesna kako ona funkcioniše. Neće moći da bude neupadljiva, jedva primetna žena koja živi izvan Bikforda ako preko Bruksa postane deo društvenog života grada. Zašto se nije ponašao kao i svaki muškarac? Završili su u krevetu. Osvojio ju je. Sada bi trebalo da pređe na sledeći izazov. Kada ju je neko zgrabio za ruku, reagovala je instinktivno. Instinkt ju je naterao da se okrene, i zamahne pesnicom iz struka i kuka i proprati je već spremnim udarcem. Bruks je uhvatio njenu pesnicu svega nekoliko centimetara pre nego što ga je dotakla, morao je da se ukopa, da je odgurne. „Hej.“ Uspeo je da blokira i udarac. „Odlični refleksi.“


„Izvini.“ Jednostavan odlazak u prodavnicu je počeo da se pretvara u košmar. „Uplašio si me.“ „U najmanju ruku. Sreća je pa su i moji refleksi odlični. Inače bih na licu imao još jednu modricu.“ „Izvini.“ Sada je govorila tiho. „Prišao si mi s leđa i uhvatio me.“ „Razumeo.“ Kao da želi da je umiri, prešao je rukom preko njene kose. „Dušo, moraćeš naposletku da mi kažeš ko te je povredio.“ „Ne obraćaj mi se tako. Ovo ne ide kako bi trebalo. Imao si seksualni odnos.“ „Mislim da smo ga imali mi. Zašto mi ne bi objasnila kako bi ovo trebalo da ide?“ „Trebalo bi da me ostaviš na miru.“ Uznemireno je prošla rukom kroz kosu, osvrnula se. „Ne mogu o tome da razgovaram sada, ovde. Ne razumem zašto moramo da o tome razgovaramo. Ti i ne bi više trebalo da budeš zainteresovan.“ „Za nekoga ko je toliko inteligentan, umeš da budeš tupa kao tocilo. Spavao sam s tobom zato što sam bio zainteresovan. A otkako sam spavao s tobom, još više sam zainteresovan.“ „Zašto? Ne, nemoj da odgovoriš. Uvek imaš odgovor. Zbunjuješ me. Ne želim ovako da se osećam.“ „Kako?“ „Ne znam! Moram u prodavnicu i moram da se vratim kući i dovršim ono što sam započela, i...“ „Moraš da udahneš.“ Spustio je ruke na njena ramena. „Udahni, Abigejl.“ „Moram da udahnem.“ Sklopila je oči i potisnula napad panike. O, bože, bože, zašto nije ostala kod kuće? „Dobro, udahni još jednom. Opusti se, tako. A sada, evo šta ćemo da uradimo.“ „Nemoj mi govoriti šta ćemo da uradimo. Ne bi trebalo da postojimo mi.“ „Očigledno je da postojimo. Evo šta predlažem da uradimo: Zašto ne bismo otišli u moju kancelariju? Možeš da sedneš i popiješ malo vode.“ Odmahnula je glavom. „Moram u prodavnicu.“ „Dobro, idi u prodavnicu. A ja ću kasnije, oko šest, pola sedam, doći do tebe. Doneću odreske i ispeći ih na roštilju. Večeraćemo i videti možemo li ovo da rešimo.“ „Ne moramo da večeramo niti bilo šta da rešavamo. Samo mi je potrebno da...“ Veoma nežno i polako spustio je usne na njene. Kada je podigao glavu, drhtavo je izdahnula. „Imam osećaj da je ovo ono što ne želiš da osećaš. Ali osećaš to, a osećam i ja. Tako da moramo to rešiti.“


„Nećeš me ostaviti na miru.“ „Videćemo kako ćemo ovo rešiti. Ako budem morao, ostaviću te na miru. Neću te povrediti, Abigejl, i daću sve od sebe da te ne unesrećim. Ali kada dvoje ljudi oseća nešto, onda moraju to da poštuju i da provere o čemu je reč.“ „Ne razumeš.“ „Ne, mila, ne razumem. Ali želim. Hajde da odemo do prodavnice.“ „Ne želim da me pratiš nazad. Želim da budem sama.“ „U redu. Vidimo se večeras.“ Samo još jedan razgovor, rekla je sebi, dok se žurno udaljavala. Kada bude smirena i razumna, prosto će mu objasniti da nije zainteresovana za vezu niti želi da s bilo kim stupi u vezu. Suviše posla ima da bi dozvoljavala da joj pažnju odvlače večere, društvo i posetioci koji ostaju da prespavaju. Biće odlučna; on će biti razuman. Okončaće ovo, ma šta to bilo, a što nikada nije trebalo ni da započnu, prijateljski. I sve će opet biti mirno. Čim stigne kući, uvežbaće šta će mu reći i kako će mu to reći. Pripremiće se. Odložila je vežbanje, podsetivši se da je njen prioritet bio, i da će uvek biti, posao. Možda joj je bilo malo teže da se skoncentriše nego što je očekivala, ali je pažljivo pregledala podatke koje je sakupila, napravila pokoju sitnu izmenu i sastavila mejl. Podaci koji će ti možda biti korisni. Hvala za pažnju i sve korake koje ćeš možda preduzeti. Tvoj drug. Koristeći sistem koji je već osmislila za slanje poruke, preusmerila je mejl preko različitih lokacija i ugasila privremeni nalog. Kao i uvek, pomislila je da bi uživala u razgovoru sa vezom u FBI-ju, u razmeni mišljenja i stavova, ali morala je da se zadovolji informacijama koje je uspevala da dobije preko obaveštenja ili dokumenta koji bi povremeno uspela da hakuje. Nakon što je zatvorila nalog, spremila je svoj primerak podataka. „Idemo u šetnju“, rekla je Bertu. „Za vreme šetnje ću vežbati ono što nameravam da kažem Bruksu. Sutra će sve biti onako kako bi i trebalo da bude. Moramo da radimo, zar ne?“ Dok je stavljala ključeve u džep, Bert se očešao o njenu nogu. „Danas sam upoznala jednog psa. Baš je sladak. Mislim da bi ti se dopao.“ Kada je izašla napolje, Bert joj se držao uz nogu. „Voleo bi da imaš druga? Naredne godine ću nabaviti kuče. Pomoći ćeš mi da ga obučim, a ono će nam oboma praviti društvo. To je sve što nam je potrebno, zar ne? Sve što nam je potrebno.“


Sa Bertom za petama otišla je da obiđe svoj mladi povrtnjak. „Moram malo da ga uredim, a i vreme je da razmišljam o tome da posadim još cveća. Već je to trebalo da uradim. Malo mi je pažnja odlutala, ali nadoknadićemo propušteno. Moram više da radim na virusu. Jednog dana, Berte, kada dođe vreme za to, i kada ga usavršim, zarazićemo Volkove virusom kao kugom.“ Uzdahnula je. „Ali ne mogu sada o tome da razmišljam. Moram da razmišljam o ovoj situaciji.“ Otkopčala je jaknu kada su ušli u šumu i nakratko položila ruku na dršku pištolja. Divlje šljive jasno su se isticale svojim mirisnim laticama naspram nežne izmaglice zelenila, a vrba koju je neko posadio pre nekoliko godina umočila je svoje čipkaste prste u žuboravu vodu potoka. Šumske ljubičice širile su se praveći ćilim raskošne ljubičaste boje. Smirila se u tišini, obavijena mirisima i bojama dok su išli kroz sunce i senku. Drhteći od iščekivanja, Bert ju je pogledao, a kada mu je rekla da ide, radosno se sjurio niz strmu obalu i pljusnuo u vodu. Nasmejala se, kao i uvek, kada je videla velikog opasnog psa kako se kao dete igra u vodi. Pustila ga je da uživa i pogledom prešla preko šume. Ptice su pevale, praćene kuckanjem detlića koji traži ručak. Sunce je kroz mrežu mladog lišća bacalo snenu svetlost. Postaće svetlije kako budu išli dalje, znala je, i pred njima će se otvoriti pogled na brda. Volela je da gleda na krajolik s visine, da proučava podizanje i padanje terena. A ovde, na mekoj svetlosti i pod senkom, uz poj ptica, žubor potoka i psa koji se kupa - ovde je, pomislila je, više kod kuće nego u kući. Kupiće klupu. Da, otići će kasnije na internet i pronaći nešto organsko i šumsko. Nešto što izgleda kao da bi moglo rasti ovde. Naravno, klupe ne rastu, ali sticaće se taj utisak. I moći će da sedne ovde gde se svet otvara prema brdima dok se njen pas igra u potočiću. Možda će se jednog dana osećati dovoljno bezbedno da ponese knjigu. Sedeće na klupi u svojoj šumi s pogledom na brda i čitaće dok se Bert igra u potoku. Ali mora da prestane da razmišlja o budućnosti. Mora da se pozabavi sadašnjošću ili nadolazećom večeri. „U redu.“ Pozvala je psa i odmakla se kada je izjurio i otresao se. „’Brukse’“, započela je dok su se vraćali. „’I pored toga što te smatram privlačnim, i pored toga što sam uživala u seksu s tobom, nisam u mogućnosti da održavam vezu...’ Ne! ’Nisam voljna da se upuštam u vezu’ To je odlučnije. ’Nisam voljna da se upuštam u vezu.’ On će pitati zašto. To je njegov šablon, pa moram imati spreman odgovor. ’Posao mi je najvažniji i on zahteva mnogo vremena, ali i da mu se u potpunosti posvetim’.“ Ponovila je ovu rečenicu menjajući ton. „Ovo bi trebalo da bude dovoljno, ali on je tvrdoglav. Trebalo bi da kažem nešto o tome kako mi laska njegovo interesovanje. Ne želim da ga razljutim ili uznemirim, niti da mu povredim ponos. ’Zahvalna sam ti na zanimanju koje si pokazao za mene. Laska mi.’ Laskanje je dobro. Da.“ Udahnula je, osećajući olakšanje što nije ponovo naišao napad panike. „Da“, ponovila je. „Mogla bih da kažem: ’Laska mi interesovanje koje si pokazao za


mene’ A to je i istina. Lakše je zvučati iskreno ako si iskren. ’Laska mi interesovanje koje si pokazao za mene i uživala sam u razgovorima koje smo vodili’ Da li bi trebalo da opet spomenem seks? Bože, bože! Kako ljudi ovo rade? Zašto to rade? Suviše je to komplikovano i teško.“ Podigla je lice prema suncu, udišući toplinu i svetlost kada je izašla iz baldahina šume. Gledajući preko brda, zapitala se. Toliko je ljudi u svetu, sa toliko veza, toliko prisnih odnosa. Roditelj, dete, brat, sestra, prijatelj, ljubavnik, učitelj, poslodavac, sused. Kako to rade? Kako se mešaju i druže i žongliraju svim tim potrebama i dinamikama odnosa? Svim tim očekivanjima i osećanjima? Lakše je bilo živeti tiho i u samoći, sa svojim rasporedom i ciljevima, zadovoljavati samo svoja očekivanja i potrebe, bez brige o nekom drugom. To je njena majka uradila - a Suzan L. Fič je uvek bila uspešna na svim poljima. Da, kćerka ju je na kraju razočarala, ali, opet, to se desi kada se pojavi nova osoba. „Ja nisam moja majka“, promrmljala je Abigejl dok je spuštala ruku na Bertovu glavu. „Ne želim da budem kao ona. Ali čak i kada bih htela odnose i komplikacije, ne mogu to. Nije moguće. Tako da, hajde da pokušamo sve iz početka: ’I pored toga što te smatram privlačnim’“, počela je. Bavila se sadržajem, tonom, strukturom govora, čak i govorom tela, gotovo čitav sat, lickala ga je dok su se ona i Bert vraćali kući. Pretpostavivši da će razgovor i večera biti civilizovani, otvorila je bocu širaza i popila pola čaše da smiri ustreptale nerve. U pola sedam je već morala da se natera da sedne i da ne naspe sebi još jednu čašu vina. Kada je stigao u šest i četrdeset pet, nervi su joj ponovo zaigrali. U sebi je ponovila pripremljeni govor, koristeći ga da se smiri dok je prilazila vratima.


15

Zaista lepo izgleda, pomislila je. Možda će biti potrebno neko vreme da hemijska reakcija koju je osećala u vezi s njim nestane. „Izvini, kasnim.“ S kesom namirnica pod rukom, popeo se na trem. „Morao sam da nabavim neke stvari.“ „U redu je.“ „Gde si, Berte.“ Bruks je opušteno pomilovao Berta po glavi dok je ulazio u kuću, a zatim se okrenuo i položio usne na Abigejline. „Kako si?“ „Dobro, hvala. Ja ću to odneti u kuhinju.“ „Ja ću.“ Klimnuo je glavom prema vinu na radnom delu dok je spuštao namirnice. „Lepo.“ „Rekao si odrezak. Ovo bi trebalo da se lepo slaže s crvenim mesom.“ „Dobro, zato što unutra imam nekoliko prošaranih komada sa slabine.“ „Nisi rekao šta želiš uz odrezak, pa nisam bila sigurna šta da pripremim.“ „Ništa. Sve imam.“ Izvukao je dva krompira veličine čamca i kesu mešane salate. „Šta je to?“, pokazala je Abigejl na kesu. „Salata. To je salata u kesi.“ „Salata u kesi.“ Uprkos nervozi, usne joj se izviše. „Imam dovoljno svežeg povrća za salatu.“ „Koje moraš da seckaš i tako dalje. Lepota salate u kesi je što je ona već gotova. Zašto ne sedneš? Ja ću pristaviti krompir.“ Mislila je da ne bi trebalo da sedne. Nije vežbala sedeći. „Da li bi želeo da raspravu obavimo pre večere?“ „Samo jednu?“ „Molim?“ Pogledao ju je dok je stavljao krompir u sudoperu da ga opere. „Imaćemo samo jednu raspravu? Šta kažeš na to da razgovaramo pre večere, za vreme večere čak i posle večere.“ „Pa, da, naravno. Ali raspravu o situaciji. Da li bi trebalo da je obavimo sada ili bi radije da raspravimo stvar posle večere?“ „O kojoj situaciji?“ „O tebi i meni... O društvenoj povezanosti. Ličnoj vezi.“


Spustio je krompir na radni deo kuhinje i rukama joj obujmio lice s toliko toplim osmehom da je duboko u sebi osetila bol. „Lična veza. Ja sam prilično lud za tobom.“ Poljubio ju je snažno, dugo, dok bol nije prestao. „Imaš li nešto protiv da mi naspeš vino?“ „Ja... da. Ne, mislim, nemam ništa protiv da ti naspem vino. Moramo da razgovaramo o...“ „Znaš, kada kažeš ’raspraviti’, zvuči kao da se spremaš da uploviš u političke vode.“ Na trenutak je namršteno pogledao rernu, a zatim stavio krompir da se peče. „Zašto se ne bismo držali razgovora?“ „Dobro. Moramo da razgovaramo.“ „O našoj društvenoj povezanosti i ličnoj vezi.“ Ukočila je leđa. „Ismevaš me.“ „Malčice. Ovo će potrajati. Možda bismo mogli da sednemo. Mogao bih da podložim vatru.“ Suviše prijatna atmosfera, pomislila je. „Brukse.“ „Znači umeš da ga izgovoriš.“ „Šta?“ „Moje ime. Ovo je prvi put da si ga upotrebila.“ To nije mogla biti istina. Zar ne? „Zbunjuješ me. Nisam još ni počela, a već si me zbunio.“ „Brine te ono što se dešava među nama. Da li sam u pravu?“ Osećajući olakšanje što može da počne, ona udahnu. „I pored toga što te smatram privlačnim, i pored toga što sam uživala u seksu s tobom, nisam voljna da se upustim u vezu.“ „Već jesi.“ „Ja sam... šta?“ „Ovo je veza, Abigejl, tako da si već u vezi.“ „Nije mi to bila namera. Nisam voljna da nastavim da se upuštam u vezu.“ „Zašto?“ „Laska mi zanimanje koje pokazuješ za mene i uživala sam u razgovorima koje smo vodili. Međutim, moj posao zahteva mnogo vremena i potpunu posvećenost. Ne volim kada mi nešto odvlači pažnju i verujem da je tebi potreban pristupačniji i društveniji partner.“ Uzeo je gutljaj vina. „Da li si to uvežbavala?“, uperio je prst prema njoj. „Jesi.“ Svaki delić njenog tela ukočio se od poniženja. „Ne vidim zašto ti je činjenica da sam želela da se uverim da sam jasno uobličila misli i stavove toliko zabavna.“


Ledeni ton njenog glasa nije mu skinuo osmeh s lica. „Pretpostavljam da bi trebalo da stojiš s ove strane prostorije.“ „To je samo još jedan način da se pokaže tačka gledišta, što je tvoje obrazloženje za mnoge stvari.“ „Da, ima velikog uticaja na moj način razmišljanja, Abigejl. Pretpostavljam da si neko vreme radila na tom svom malom govoru, jer je najveći deo obično sranje.“ „Ako nisi u stanju da vodiš razumnu raspravu, trebalo bi da odeš.“ Sa čašom vina u ruci i leđima naslonjen na radni deo kuhinje, ostao je opušten onoliko koliko je ona bila ukočena. „Nisi ti planirala raspravu. Ti si se spremila da izneseš svoj uvežbani govor i trebalo je da ga ja samo ispratim. Ako želiš da odem, Abigejl, moraćeš mi reći šta te muči, čega se plašiš i šta osećaš.“ „Rekla sam da nisam zainteresovana.“ „Ali nisi iskrena. Ne želim da budem sa ženom koja ne želi da bude sa mnom. Reci mi ako je to slučaj ovde i budi toliko učtiva i ukaži mi toliko poštovanja i objasni mi to i ja ću ispeći odreske, večeraćemo i otići ću. To je najpoštenije što mogu da ti ponudim.“ „Rekla sam ti. Moj posao...“ „Abigejl.“ U ovoj reči sadržano je bilo sve strpljenje ovog sveta i ona je upalila vatru pod njom. „Zašto s tobom ništa ne ide kako bi trebalo? Zašto ne možeš da reaguješ logično? Ne mogu da vodim raspravu s nekim ko odbija da bude racionalan.“ „Sada već rizikujem da te naljutim, ali s moje tačke gledišta, ja se ponašam onoliko racionalno koliko je to moguće.“ „Onda prestani.“ „Da budem racionalan?“ Podigla je ruke. „Ne mogu da razmišljam!“ „Odgovori mi na sledeće pitanje. Da li osećaš nešto prema meni?“ „Ne želim.“ „Shvatiću to kao potvrdan odgovor. Zašto ne želiš?“ „Ne znam šta da radim s tim osećanjem. S tobom. Sa svim ovim. Samo želim da opet živim u miru. Samo želim svoju rutinu. Mislim da je to razumno.“ Glas joj je ponovo postao uspaničen, ali nije mogla njime da vlada. „Kada si ti ovde, nije mir i svaki raspored se poremeti i sve je nepredvidljivo. Ne mogu čak ni u prodavnicu da odem jer ćeš me odvući u šetnju i da razgovaram s tvojom majkom i igram se s tvojim kučetom, a tvoja majka će mi ponuditi čaj od breskve skuvan na suncu. Samo želim da me ostaviš na miru. Znam kako da budem sama.“ „Hajdemo na vazduh.“


„Ne želim vazduh!“ „Mila, drhtiš i ne možeš da dođeš do daha. Hajde da izađemo napolje da udahneš svež vazduh i smiriš se.“ „Nemoj da se brineš o meni! Brinem se sama o sebi od svoje sedamnaeste godine. Niko mi nije potreban.“ Bruks je otključao stražnja vrata. „Hajde, Berte.“ Uzeo je Abigejl za ruku i izveo je napolje. „Ako je tako, onda je krajnje vreme da imaš nekoga ko je voljan da te pazi i kome je stalo do tebe. A sada, jebote, diši.“ „Ne psuj.“ „Diši pa neću morati.“ Otrgla mu se i naslonila se na stub trema. Suze su joj lile u ritmu disanja, pa je prislonila lice na drvo. „Ako hoćeš da me oboriš na kolena, ovo je pravi način.“ Trljajući rukama lice, Bruks pokuša da se pribere. „Abigejl, ako sam ja kriv što si ovoliko nesrećna, dajem ti reč da ću te ostaviti na miru. Ali bih zaista voleo kada bi mi dozvolila da ti pomognem.“ „Ne možeš mi pomoći.“ „Kako znaš?“ Okrenula se prema njemu. „Zašto ti je stalo?“ „Rekao bih da nisi imala dovoljno socijalne interakcije i ličnih veza ako ne možeš da razumeš zašto bi nekome bilo stalo.“ „Opet me ismevaš.“ „Ne ovog puta.“ Nije je dodirnuo, ali je glasom nežno milovao njene napete nerve. „Gajim osećanja prema tebi. Nisam ih još u potpunosti raščlanio, ali mi se dopada to što osećam.“ Odmahnula je glavom. „To je samo hemijska reakcija.“ „Rekla si mi već. Imao sam hemiju u srednjoj školi. Nikako mi nije išla. Da li si zbog mene ovako nesrećna?“ Želela je da kaže da jeste, jer je verovala da će otići i neće se više vraćati. Ali nije mogla da ga laže dok je gleda u oči. „Ne. Srećna sam kada te vidim. Ne želim da budem srećna kada te vidim.“ „Znači nesrećna si kada si srećna.“ „Znam da to zvuči nerazumno, ali je tačno. Žao mi je što se ovako ponašam.“ „Ne izvinjavaj se.“ Potražio je nešto u džepu i izvadio smotanu plavu maramu. „Izvoli.“ Uprkos sebi, šmrcnula je. „Hvala.“ „Postaviću ti jedno pitanje. Ako nisi spremna da odgovoriš, reci mi. Ali me nemoj lagati. Da li te je povredio neki muž, bivši muž, momak?“ „Ne. Nije. Ne postoji niko takav. Niko me nije povredio.“


„Na čelu ti piše da patiš. Želiš li da mi kažeš da te niko nije fizički povredio?“ „Da.“ Sada se smirila i počela da briše oči mekim izbledelim platnom. A onda se zagledala u staklenik. „Umem da se staram o sebi. Nemam muževe ni momke ni veze.“ „Sada imaš - vezu.“ Prišao joj je i uhvatio je za bradu i obrisao joj suze s obraza. „Moraćeš da naložiš tom svom mozgu da se navikne na to.“ „Nisam kao drugi ljudi, Brukse.“ „Zašto bi bila? Jedinstvena si.“ „Ne razumeš.“ „Onda mi pomozi da razumem.“ Koliko može da mu kaže? Ako bude razumeo, taman dovoljno, možda će okončati vezu. „Želim vino.“ „Doneću ti ga.“ Pre nego što je stigla da prokomentariše, vratio se u kuću. Iskoristila je ovaj trenutak da sabere misli. Nema svrhe žaliti što se nije bolje pripremila, rekla je sebi. „Nije potrebno da radiš stvari umesto mene“, rekla je kada se vratio i doneo vino. „Važno mi je da sama radim sve.“ „Vino? Ozbiljno?“ Uzeo je svoju čašu i seo na stepenice trema. „Ali važni su i maniri, osnovna učtivost. Moja majka je veoma sposobna, nezavisna žena, ali donesem joj ponekad čašu vina. Iz onog što sam video i što znam, nema sposobnije žene od tebe. Ali to ne znači da ne mogu da budem učtiv.“ „Glupo je.“ Pomalo izgubljeno je pogledala u tkaninu i okrenula je. „Mrzim kada sam glupa. Ali nisam to želela da kažem.“ „Zašto ne bi sela ovde pored mene i rekla mi šta si želela da kažeš?“ Oklevala je, a zatim pokazala Bertu da može da ode u dvorište i sela. „Sposobna sam za većinu stvari, ali ne verujem da sam sposobna da održim vezu.“ „Zašto?“ „Kada je moja majka rešila da želi dete, potražila je donora.“ „Znači, nije bila u vezi.“ „Ne, sa kim bi želela da se reprodukuje.“ Reprodukuje, pomislio je Bruks. Mnogo je time rekla. „Došla je u godine kada je poželela da ima dete“, zaključila je Abigejl. „Želela je potomstvo i imala veoma određene i detaljne zahteve kada je o donoru reč. Moja majka je veoma inteligentna žena i prirodno je da je želela da dobije inteligentno... potomstvo. Zahtevala je da donor ima visok koeficijent inteligencije, da je zdrav, a pritom je razmatrala i porodičnu istoriju bolesti. Imala je i određene fizičke zahteve, kada je reč o izgledu, građi i izdržljivosti.“ „Shvatio sam.“


„Kada je odabrala donora, zakazala je datum začeća putem veštačke oplodnje, i to tako da se slaže s njenim ličnim, ali i poslovnim rasporedom. Prirodno, imala je najbolju prenatalnu negu i ja sam rođena putem zakazanog carskog reza i pokazalo se da sam veoma zdrava i da sam odgovarajuće težine i dužine. Tada je ona već, naravno, unajmila pedijatrijsku sestru pa sam imala najbolju negu i redovno sam išla na preglede da se uvere da se razvijam pravilno.“ Pesma ptica, tako vedra, iznenada mu se učinila neprimerenom, kao i iznenadno bleštavo kovitlanje kolibrija prema saksiji crvenih karanfila. „Da li ovo znaš zato što si sama saznala ili ti je ona rekla?“ „Ona mi je rekla. Uvek sam to znala. To saznanje bilo je deo mog obrazovanja. Obrazovanje, zajedno sa fizičkim zdravljem, bilo je prioritet moje majke. Moja majka je izvanredno lepa žena i bila je prilično razočarana time što su moje crte lica sasvim ljupke i što imam lep ten, mada nisam postigla nivo fizičke lepote kome se nadala, ali to sam nadoknadila intelektom i motoričkim veštinama i pamćenjem. Sve u svemu, bila je veoma zadovoljna.“ „O, dušo.“ Stisla se kada ju je zagrlio oko ramena. „Nemoj da me sažaljevaš.“ „Ovo ćeš morati da progutaš.“ „Govorim ti sve ovo da bi shvatio moju osnovnu genetičku strukturu. Moja majka me, premda je sve u svemu bila zadovoljna, nikada nije volela niti je to želela. Nikada nije prihvatala da mogu da imam sopstvene ciljeve ili želje i planove. I opet, za mene je imala veoma određen i detaljan plan. Dugo sam bila uverena da me ne voli zato što meni nešto manjka, ali sam shvatila da ona prosto ne ume da voli. Ona nema ni sklonosti ni talenta za ljubav, niti ume da pokaže naklonost. Kada se u obzir uzmu genetika i vaspitanje, i ja imam istu ovu manu. Možda nemam veštine koje su potrebne da bi se održala veza, ali svesna sam da su osećanja i naklonost primarni da bi se veza razvila i održala.“ Bruks je pomislio, kakav gomila govana, ali je odgovorio taktičnije: „Ček samo da nešto raščistimo. Samo zato što je tvoja majka hladna i sebična i čini se emocionalno napredna koliko i stenica, ti si genetski predodređena da budeš ista kao ona.“ „Ovo je bilo veoma oštro.“ „Mogu ja i oštrije da se izrazim.“ „Nema potrebe. Kada se uzmu u obzir i genetika i sredina u kojoj sam rasla, što se u stručnoj literaturi naziva nasleđe ili sredina...“ „Znam šta je to.“ „Sada si ljut.“ „Blago rečeno, ali ne na tebe. Dozvoli da te pitam nešto drugo. Ako si toliko genetski nesposobna da voliš i osetiš naklonost, kako onda voliš tog psa i kako to da on voli tebe? I nemoj da si pokušala da mi to objasniš dresurom.“


„Potrebni smo jedno drugom.“ „Potreba je jedan aspekt. Ako bi bio povređen ili ako bi se razboleo i ne bi mogao da bude pas čuvar, da li bi ga se otarasila?“ „Naravno da ne bih.“ „ Jer bi to bilo hladno i sebično i prosto zlo, a ti nisi takva. I zato što ga voliš.“ „On je pas, ne čovek. Postoje ljudi koji veoma vole životinje, ali ne gaje ista osećanja prema ljudima.“ „Osećaš nešto prema meni.“ Kako nije imala odgovor koji bi joj išao u korist, Abigejl je ćutala i gledala u svoje vino. „A tvoj otac?“ „Donor.“ „Dobro, šta je s donorom? Ako ti nije rekla tačno ko je on, otkrila si. Suviše si pametna da pustiš da to tek tako prođe.“ „Nije želela da mi kaže njegovo ime niti bilo kakve lične podatke. Kada sam imala dvanaest godina, ja sam... pristupila podacima.“ „Zadržala je dokumentaciju.“ „Moje zaključak je bio - i još uvek je - da je smatrala važnim da prati njegovo zdravlje i vidi hoće li se pojaviti problemi u ma kom pogledu. Tako da je... da, zadržala dokumentaciju. Uspela sam da je pronađem.“ „Sa dvanaest godina.“ „Oduvek sam se interesovala za računare. On je fizičar. Veoma uspešan i uvažen. Bio je u ranim dvadesetim godinama kada je donirao spermu i nekoliko je godina mlađi od moje majke.“ „Zna li da postojiš?“ „Ne. To se ne radi.“ „Mogla si da stupiš u kontakt s njim.“ „Zašto? Zašto da mu remetim život i ugrožavam porodicu? Imamo samo biološku vezu i to je sve.“ „Ima porodicu.“ „Jeste, oženio se u trideset prvoj godini. U to vreme sam i pristupila njegovim podacima. Imao je jedno dete i očekivao je drugo. Sada ima troje dece. Ja nisam jedna od njih. Ja sam proizvod donacije.“ „Da li je još uvek oženjen?“ „Jeste.“ „Znači da je sposoban da održi vezu. Imaš i njegove gene.“


Jedan trenutak je posmatrala let kolibrija - safirnu mrlju - dok nije odleteo dalje. „Zašto želiš da budeš s nekim čije su veštine i sposobnost za održavanje bliske veze s ljudima zakržljale?“ „Možda mi se dopala ideja da ih posmatram kako se razvijaju i možda mi se dopada da budem deo tog razvoja. A i baš me privlačiš. Pa ti vidi.“ „Postoje i drugi razlozi zašto ne bih smela da dozvolim da se ovo nastavi. Ne mogu da ti ih kažem.“ „Još uvek ne. Znam da bežiš od nečega ili nekoga što te plaši dovoljno da ti je potreban taj pas, i sva ova zaštita, i pištolji. Ma šta to bilo, nateralo te je da se zatvoriš iza brava i katanaca, stvarnih i metaforičkih. Kada mi budeš dovoljno verovala, kada shvatiš da ne znači da si slaba ili očajna ako zatražiš pomoć, onda ćeš mi reći. Ali sada mislim da bi trebalo da podložim vatru.“ Ustala je kada i on. „Da li si za mene zainteresovan iz radoznalosti, jer želiš da saznaš šta je iza brava i katanaca?“ Bila joj je potrebna iskrenost, možda i više nego većini, pa joj je iskreno odgovorio: „Tako je počelo. I dalje sam radoznao, delom zato što policajac nikada ne prestaje da sumnja. Ali sada? Kada si otključala brave, makar i malčice, osvojila si me. Osvojila si me“, ponovio je i prislonio njenu ruku na svoje srce. Pogledala je svoju ruku, osetila taj snažni ravnomerni ritam. I prepustila se, naslonila je i obraz na njegovo srce. Kada ju je zagrlio, zatvorila je oči i osećanja su je brzo preplavila, brzo i snažno. Biti u ovakvom zagrljaju u prohladno prolećno veče, zagrljaju nekoga kome je stalo do nje. Bilo je to pravo čudo, čak i za nekoga ko nije verovao u čuda. „I dalje ne znam šta s ovim da radim. Šta s tobom da radim. Ni sa čim od svega ovoga.“ „Hajde da vidimo kako će stvari teći.“ „Mogu da pokušam. Hoćeš li ostati noćas?“ Poljubio ju je u teme. „Mislio sam da nikada nećeš pitati.“ Zakoračila je unazad, smirila se pogledavši ga u oči. „Idem da pripremim preliv za salatu iz kese.“ Videla je onaj brzi blesak vedrine kako mu je preleteo preko lica. „To bi bilo sjajno.“ Kada je ušla, prišao je roštilju i otklopio ga. O, osvojila ga je, bogami jeste, pomislio je, više nego što mu je prijalo. Ali verovao je da će se navići na to, baš kao što je verovao da će otvaranje onih brava, malo-pomalo, biti vredno truda. U Čikagu je Ilja, samo dva bloka od kluba u kom je jedne letnje noći upoznao Elizabet Fič, došao u turoban stan iz kog su vodili najunosnije računarske prevare. Često je ovu oblast lično nadgledao, i premda je njegovo prisustvo izazivalo nervozu kod ljudi, posao je tekao glatko. Na računarima je radilo nekoliko operatera, navlačili su ljude reklamama sa ponudama za rad od kuće, lekove iz


kanadske apoteke, onlajn upoznavanje, besplatno preuzimanje fajlova. Neke od ponuda naplaćivale su i naknade - njima su upravljali telefonski operateri koji su varali one koji su bili dovoljno naivni ili dovoljno očajni da pozovu. Ostali su prosto krali informacije s kreditnih kartica, koje su mogle da im donesu brzu zaradu ili su krali identitet vlasnicima tih kartica. Ovde su troškovi bili niski, zarada velika i redovna. Lično je osmislio verziju oprobane i efikasne nigerijske prevare koja je i dalje donosila najviše novca. Bio je neverovatno ponosan zbog toga. Uživao je u poslu i smatrao ga je intelektualnom vežbom. Posao je išao dobro, povećao se u odnosu na prošlu godinu. Nikakva upozorenja na internetu, niti beskrajno ponavljanje i savetovanje ljudi u emisijama u večernjim satima posvećenim razotkrivanju prevara nije moglo da zauzda ljudsku glad za lakom zaradom. A sve što im je bilo potrebno da lakoverne liše novca bio je računar i telefon. Prihvatao je nasilje, činio ga je kada je to bilo potrebno, naređivao da ga počine u njegovo ime kada je situacija to zahtevala. Ali više je voleo zločine u kojima nije bilo krvi. Smatrao je sebe poslovnim čovekom, a uskoro će se oženiti i zasnovati porodicu. Naučiće svoje sinove kako da budu poslovni ljudi a da prolivanje krvi prepuste drugima. Ljudi kao što je Korotki uvek će biti korisni, ali imao je ozbiljnije planove za sinove koje će izroditi. Uživao je da sluša kako telefoni zvone i kako operateri čitaju unapred pripremljen tekst i improvizuju kada je to potrebno. „Da, možete da zaradite novac od kuće! Da povećate prihode i sami sebi pravite raspored. Za veoma malu naknadu obezbedićemo sve što vam je potrebno.“ Naravno da neće obezbediti ništa korisno, ali naknada će već biti naplaćena. Cena će biti nešto ispod četrdeset dolara. Što je zaista mala suma za tako dragocenu lekciju. Kratko je porazgovarao sa nadzornikom, zabeležio dnevni obrt novca, pa izašao napolje. Uživao je i u kolektivnom uzdahu olakšanja kada bi izašao napolje. Rođen je za moć i moć mu je pristajala savršeno kao i veraće odela. Izašao je iz zgrade i ušao u automobil koji ga je čekao. Smestio se na zadnje sedište i ništa nije rekao vozaču. Dok se terenac odvajao od ivičnjaka, poslao je poruku svojoj ljubavnici. Očekuje da bude spremna za njega za dva sata. A zatim je poslao poruku svojoj verenici. Kasniće, ali se nada da će završiti sa svim poslovima i sastancima do ponoći. Automobil je stao ispred restorana, noćas zatvorenog zbog privatne zabave. Njegov otac je insistirao da se svakog meseca sastaju licem u lice, premda je Ilja smatrao da mnogo toga može da se obavi i preko Skajpa i konferencijskih poziva. Ipak, Ilja je video i vrednost ličnog kontakta, a biće i dobre hrane i dobre votke i dobro muško društvo. Kada je ušao, pružio je kaput od kašmira lepoj brineti sa očima kao u srne. Kada mu vreme dozvoli, voleo bi da je jebe dok nosi te naočare sa tamnim okvirom. Njegov otac je već sedeo s nekolicinom drugih za velikim stolom postavljenim u glavnoj trpezariji. Sergejev osmeh se raširio kada je ugledao svog sina. „Dođi, sedi. Kasniš.“


„Imao sam neka posla.“ Ilja se sagnuo da poljubi oca u obraze, a zatim i strica. „Imam brojeve za operaciju u Pedeset prvoj ulici. Želeo sam večeras da ti ih dam. Bićeš zadovoljan.“ „Vrlo dobro.“ Sergej je nasuo Ilji votku, a zatim je podigao svoju čašu. U sedamdesetoj je i dalje bio snažan muškarac koji je u potpunosti uživao u svim životnim zadovoljstvima i nagradama. „Za porodicu“, nazdravio je. „Za prijatelje i dobar posao.“ Raspravljali su o poslu dok su jeli, a na ovim sastancima uvek su jeli tradicionalnu rusku hranu. Ilja je sipao boršč dok je slušao izveštaje brigadira i odanih vojnika. Iz poštovanja je postavljao pitanja samo kada bi mu otac to odobrio. Dok su jeli dinstanu jagnjetinu u umaku, Uja je podneo izveštaj o poslovima koje je on lično nadgledao. Raspravljalo se o problemima - hapšenju vojnika zbog droge, kurvi koju je bilo potrebno disciplinovati, ispitivanju i eliminisanju doušnika u kog su sumnjali. „Miša će govoriti“, objavio je Sergej, „o našim ljudima unutar policije.“ Ilja je sklonio tanjir. Ako se prejede, neće moći da uživa u ljubavnici u potpunosti. Pogledao je brata od strica dok je pijuckao vino. „Pikto kaže da još nije uspeo da sazna kako u FBI dospevaju informacije o nekim našim poslovima.“ „Zašto ga onda plaćamo?“, upitao je Sergej. „Da, striče, to sam ga i ja pitao. Dešavalo se da nas upozori na vreme da preduzmemo korake da zaštitimo svoje interese, ali ne može da identifikuje ko birou dostavlja informacije, kome ih dostavlja, niti kako one dospevaju u biro. Veruje da je veza jedan od tri čoveka, ali sve dobro drže pod kontrolom. Traži još vremena i sredstava.“ „Još novca.“ „Kaže da je to za mito.“ Miša, sada otac četvoro dece, sa zadovoljstvom je nastavio da jede. Ilja je znao da njegov rođak nema ljubavnicu koju mora da zadovolji. „Ne dovodim u pitanje njegovu lojalnost, ali počinjem da mislim da on i ona druga dvojica koju smo postavili nisu na dovoljno visokom položaju da zadovolje naše potrebe.“ „Proverićemo ovo troje ljudi. Ilja, ti i Miša ćete preuzeti ovaj posao. Ko god da je taj FBI policajac, ko god da je doušnik, staćemo tome na rep. Ovo nas košta novca, ljudstva i vremena. I vređa.“ Sada je Sergej odgurnuo tanjir. „Ovo me podsetilo na jedan stari posao. Ne zaboravljamo Elizabet Fič.“ „Nije stupila u kontakt s majkom“, rekao je Ilja. „I nije stupala u kontakt s policijom, a da smo mi to uspeli da otkrijemo. Ako je i dalje živa, živi u strahu. Nije nam pretnja.“


„Dokle god je živa, predstavlja pretnju. A i reč je o uvredi. Ovaj Kigan, plaćamo ga i koristan je. Ali je nije našao. Ni drugi ne mogu da je nađu. To je jedna žena.“ Udario je pesnicom o sto. „Kako da idemo podignute glave ako nas je porazila jedna žena?“ „Nećemo prestati da je tražimo“, uverio ga je Ilja. „Ne, nikada nećemo prestati da je tražimo. To je pitanje časti. Jakove?“ „Da, ujače.“ Godine se nisu videle na Korotkom, kao kod ljudi koji uživaju u svom poslu. „Razgovaraj s Kiganom. Podseti ga zašto je ovo važno. I razgovaraj i sa Piktom. Novac je podstrek, zar ne. I strah je. Nateraj ih da se plaše.“ „Razumem, ujače.“ „Dobro. Ovo je dobro. Sada ćemo pojesti desert.“ Sergej pljesnu rukama.


16

Činilo se lako, gotovo prirodno. Pitala se da nije prešla neku granicu i sada živela normalnim životom za kojim je uvek žudela. Nije verovala da će to potrajati, pa je svaki trenutak te opuštene, prirodne normalnosti blistao posebnim sjajem i bio dragocen poput dragog kamena. Bio je s njom gotovo svake večeri. Ponekad je ona kuvala, ponekad je on donosio hranu. Ponekad su sedeli napolju ili išli u šetnju do njenog omiljenog mesta s pogledom na brda. Pomagao joj je u bašti, učio je da igra džin remi kada bi padala kiša, a onda glumio gađenje kada bi ona pobedila u svakoj partiji. Zasmejavao ju je. Kada bi je dotakao u tami, sve brige i sumnje koje su u njoj tinjale prosto bi spale s nje. Svaki put kada bi se probudila pored njega, nalet iznenađenja i sreće bi je držao satima. Pričao joj je priče ili bi povremeno izneo neku opasku o stanovnicima gradića. Momak koji ju je često posluživao u marketu bio je neprikosnoveni šampion takmičenja u jedenju pite koje se održavalo svakog Četvrtog jula u parku. Upravnik banke bio je mađioničar-amater koji je izvodio trikove na dečjim rođendanima. Bruksov najstariji i najbliži prijatelj očekivao je drugo dete. Bruks je ponekad zbog poziva morao da odlazi uveče, a dva puta je primio poziv usred noći. Kad god bi bila sama, kuća je bila drugačija. Ne kao tokom dana, kada se posvećivala svom poslu, svojoj rutini, već kao da nešto suštinsko nedostaje. I tada se trudila da potisne uporni osećaj da joj se, kada se sve završi, ništa više neće činiti potpuno u ravnoteži i celovito. Zato se usredsredila na trenutak, sat, dan, noć. Pa na sledeći. Pokušala je da se opusti i vidi kako će sve teći. Zajedno su stajali i gledali cvetnu leju koju tek što su dovršili. Najveći deo biljaka odgajila je u svom stakleniku i osetila je zadovoljstvo kada ih je videla u leji, baš onakve kako je zamislila. Pomoć, otkrila je, uopšte ne umanjuje zadovoljstvo. Volela je kada je bila pomalo uprljana zemljom, pomalo oznojena, pomalo umorna i prijalo joj je što je znala da lazanje sa spanaćem koje je ranije napravila sada samo može da ugura u rernu. „Izgleda veoma lepo.“ „Izgleda sjajno“, ispravio ju je. „Izgleda sjajno. Ali će izgledati bolje za nekoliko nedelja. Lepo je bilo imati pomoć.“ Uputio joj je još jedan osmeh. „Zaista?“ „Zaista. Da li bi želeo pivo?“


„Dežuran sam, tako da bolje ne. Mogao bih kolu.“ „U redu.“ Tako je jednostavno, pomislila je dok je ulazila u kuću. Volela je da mu priprema piće i sprema obroke. Kuvanje za još nekoga osim za samu sebe, otkrila je, predstavljalo je ozbiljno zadovoljstvo. Baš kao što je volela kada on predloži da donese picu ili kinesku hranu, ili da ispeče pljeskavice na roštilju. Mislila je da će se s njim osećati stešnjeno - da će joj se činiti da joj je kuća tesna, i život, i ugrožena rutina, ali nekako je sve bilo veće. Brinula se da će njen posao - i posao kojim je zarađivala za život i poslići koje je obavljala iz osvete trpeti kada nekom drugom počne da posvećuje vreme i s nekim drugim deli prostor, ali u poslednjih nekoliko nedelja bila je veoma produktivna. Toliko sitnih zadataka i obaveza oduzimalo joj je manje vremena, jer joj je on pomagao ili je prosto sve sam radio. Ne žive zajedno, podsetila je sebe, dok je sipala kolu preko leda. Nije mogla da dozvoli da ode toliko daleko. Ali u njenom kupatilu je stajala njegova torbica sa stvarima za ličnu higijenu, a nekoliko komada njegove odeće visilo je u njenom ormanu. Volela je da ih gleda kada on nije bio tu. Volela je da gleda njegovu košulju, brijač i par čarapa. Oni su bili opipljiv dokaz da je on u njenom životu. Ili u životu koji je pokušavala da izgradi. Pogledala je kroz prozor kada je čula lavež psa i Bruksov smeh. Bert je vijao žutu tenisku lopticu kao da mu je ona čitav svet. Igra je bila ne samo zabavna već je predstavljala i ozbiljnu vežbu. Ipak, bilo joj je neobično da posmatra psa dok tako lako reaguje na ovog čoveka. Ami, pomislila je. Da, postali su prijatelji. Uzela je svoju čašu s vodom s ledom i iznela je napolje zajedno s njegovom kolom. „Hvala. Taj pas bi lopticu vijao do Teksasa kada bih mogao tako daleko da je bacim.“ „Uživa da trči, a i dobro je za njega. Voli kada mu bacaš lopticu, jer ti možeš da je baciš dalje od mene.“ „Bogami, i on mene trenira, ako ovako nastavi, neće mi biti potreban trening subotom.“ Kada je telefon zazvonio, osetila je olakšanje. Neće je ponovo pitati, neće je pritiskati. Ali je znala da bi on voleo da ona subotom ide s njim u park gde je trenirao softbol. Nije bila spremna i nije znala da li će ikada biti spremna da se suoči sa svim ljudima koji bi došli i razgovarali s njom i o njoj. Uzela je vlažnu, izobličenu tenisku lopticu i bacila je da bi Bert mogao da nastavi da se igra. Čula je Bruksa kako kaže: „Stižem.“ A zatim, kada je vratio telefon za pojas: „Sranje.“ „Nevolja?“


„Razmaženo bogato derište se naduvalo, uništilo hotelski apartman i raspalilo upravnika hotela.“ „O. Tvog prijatelja Rasa Konroja?“ „Aha. Džastin Blejk je razmaženo bogato derište. Pokušao je da se potuče s radnicima obezbeđenja u hotelu, a oni ga sada čuvaju dok ja ne stignem. Žao mi je.“ „To ti je posao.“ „A ovo će potrajati, jer je reč o ratobornom kavgadžiji i seronji; njegov iritantni i uticajni otac koji mu sve dozvoljava; i strpljivi advokat kome ponašanje ovog klinca omogućava da nosi guči cipele i pije čivas. Možda se noćas i ne vratim.“ „U redu je.“ „Lako je tebi reći, nećeš ti propustiti lazanje.“ „Sačuvaću ti parče. Može da stoji.“ „Hvala. U svakom slučaju ću te nazvati. Moram da se istuširam pre nego što krenem.“ Uzeo ju je za ruke i nagnuo se da je poljubi. „Nedostajaćeš mi.“ Volela je da misli da će mu nedostajati - bar malo, u svakom slučaju. Bila je to još jedna stvar koja joj se dešava po prvi put u životu - da nekome nedostaje. Pas je dotrčao kada je Bruks ušao, a onda stao i zagledao se u vrata, dahćući malčice i noseći lopticu u ustima. „Vratiće se ako bude mogao“ rekla je Abigejl. „Moramo naučiti da se snalazimo i bez njega. Važno je da nam bude dobro i kada smo sami.“ Dok je ponovo bacala lopticu, pomislila je da će sebi napraviti za večeru samo salatu. Nekako joj se činilo suviše samotnjački da sama jede lazanje. Pansion Ozark nalazio se na blagom proplanku pred samim gradom. Četvorospratnu viktorijansku građevinu je, kao seosko imanje, sazidao uspešni krijumčar alkohola još u dvadesetim godinama. Njegov uspeh naglo je doživeo krah pred samo ukidanje prohibicije, kada ga je rival ubio puškom dok je šetao verandom sa kubanskom cigarom u ustima i čašom ilegalnog viskija u ruci. Udovica se nikada nije vratila u kuću i nakon nekoliko godina kuća je počela da propada. Najstariji sin, koji je voleo da se kladi na konje, prodao ju je čim mu je dopala šaka. Rasov deda ju je u najvećoj meri sam popravio i dekorisao i pretvorio je u hotel u proleće 1948. godine. Premda hotel nije bio preterano popularan za života Sesila Konroja, održao se. Kada je sedamdesetih i osamdesetih počela da se širi umetnička kolonija, kuća se našla na mnogim platnima, a jedno od njih zapalo je za oko bogatom kolekcionaru iz Njujorka. Inspirisan slikom, kolekcionar je, ali i nekoliko njegovih prijatelja i saradnika, počeo da dolazi u hotel da pobegne od svakodnevnog života, da se odmori od posla ili zadovoljstva i da zakazuje tajne ljubavne sastanke. A ovo je za posledicu imalo, na prelasku iz jednog veka u drugi, doterivanje hotela i dograđivanje spa centra i zatvorenog bazena. Na četvrtom spratu nalazio se najprestižniji apartman hotela u kom je


gostima batler bio na raspolaganju čitava dvadeset četiri časa. Bruks je s Rasom stajao u tom apartmanu, s bledozlatnim zidovima, tamnim, sjajnim antikvitetima, blistavim delima lokalnih umetnika. Staklo polomljenih prizmi nekadašnjeg velikog salonskog lustera svetlucalo je na uglancanom podu od kestena. Teška vaza od ručno duvanog stakla, koja je sasvim sigurno bila bačena na televizor ravnog ekrana dijagonale sto pedeset dva centimetra, ležala je razbijena na ručno tkanom ćilimu na koji je prosut sadržaj jedne od tri boce crnog vina. Ostaci tifani lampe sijali su na krhotinama posuđa i rasutoj hrani, a u posudicama za sapun nalazili su se opušci i omoti porno-diskova. Na plavo-zlatnoj svili kojom je kauč bio presvučen nalazile su rupe od cigareta nalik na ružne oči. „A trebalo bi da vidiš spavaću sobu“, prokomentarisao je Ras rasečenim i naduvenim usnama. „Kreteni.“ „Žao mi je, Rase.“ „Džakuzi u kupatilu spavaće sobe uflekan je vinom i mokraćom. Jedan od njih je odlomio slavinu. Ne pitaj kakva je WC šolja.“ „Biće nam potrebne fotografije, pre i posle. Možeš li mi dati okvirnu cifru štete, čisto da steknem pravu sliku?“ „Više od sedamdeset pet hiljada, verovatno je tu oko stotke. Bože, ne znam, Brukse. Moglo bi biti i više, kada se oporavimo od ovog što smo videli i namirisali i kada sve trezveno sagledamo.“ „Koliko ih je bilo unutra?“ „Trojica. A dolazile su i odlazile i neke devojke. Rezervisali su apartman pod imenom Džastinovog oca, koristili su njegovu karticu kada su se prijavili na recepciji. Džastin i devojka. To je bilo sinoć. U nekom trenutku - proverićemo snimke kamera u holu - došla su druga dvojica momaka, njegova standardna ekipa, Čed Kartrajt, Dojl Parsins i još dve devojke. Džastin je rekao recepcioneru da ih pusti da uđu. Nije zabranjeno imati goste u sobi. Ostali su da prenoće. Recepcioner i obezbeđenje su od ostalih gostiju primili nekoliko pritužbi na buku. Ono što mogu da ti kažem je da su devojke otišle danas posle podne, a da su njih trojica dan proveli pušeći travu, poručujući hranu i gledajući porniće. Oko šest su gosti opet počeli da se žale - da čuju dreku, lomljavu, divlji smeh, lupanje. Zabarikadirali su prokleta vrata, nisu hteli da ih otvore upravniku sprata. Došao sam ja. Bože, trava se mogla namirisati u prokletom hodniku.“ Bruks je samo klimao glavom i pustio Rasa da priča. Ruke njegovog prijatelja su još uvek malo drhtale od onoga što je Bruks smatrao besom, ali i žalošću. „Rekao sam onom malom govnaru da ću, ako ne otvori vrata, pozvati i policiju i njegovog oca. Nemam ništa protiv straha i strahopoštovanja koje izazivaš u ljudima, Brukse, ali mislim da je pretnja da ću pozvati njegovog oca i roditelje ostale dece - urodila plodom i da su zato otvorili vrata. Tada mi se govnar prezrivo iscerio. Prezrivo mi se iscerio i rekao da odjebem; da je zakupio apartman. Video sam šta su uradili, ili bar nešto od onog što su uradili. Video sam


drugu dvojicu opružene na podu. Bio sam toliko besan da ni reč nisam mogao da kažem, znaš na šta mislim.“ „Razumem te.“ „Rekao sam upravniku sprata, koji je bio sa mnom, da pozove obezbeđenje. Tada me je malo govno udarilo.“ Oprezno je prešao prstom preko rasečene usne. „Keroli je - znaš Keroli.“ „Znam je.“ „Uzela je voki-toki, pozvala Bena, rekla mu da dovede dvojicu krupnijih portira. Brzo razmišlja. Kretena sam prikucao uz vrata, ostala dvojica bili su toliko razvaljeni da su se valjali od smeha. A on lupa o vrata i kezi se Keroli i govori joj kako mora da uđe i kako će je on jebati dok je ne vrati u život.“ „Bože.“ Trudeći se da se smiri, Ras je pritisnuo oči prstima. „Nije hteo da prestane, Brukse. Ben i ostala dvojica su odmah dotrčali, a tada je počeo da se rita i pokušava da nas udari i da vrišti. Keroli je pozvala stanicu i Bojd je odmah došao. Poslao je po Eša, ali smatrali smo da bi trebalo i ti da znaš šta se dešava.“ „Dobro ste smatrali. Verovatno je ukrao kreditnu karticu ocu, ali će ga roditelji podržati, reći će da su mu je dali. Ne možemo da dokažemo da nije tako bilo, ali šteta, napadi...“ Bruks je shvatio da mora da se smiri: „Pozvaću Bojda da dovede Almu, ona pravi odlične fotografije. Ona će sve ovo dokumentovati, a Bojd će obaviti zvaničan pretres, u tvom, njenom i Kerolinom prisustvu. Tražiće nedozvoljene supstance. Čak iako su popušili i ušmrkali sve što su imali, biće tragova. I, jebote, vidim džointe pomešane sa opušcima u posudama za sapun. Neće tatica uspeti iz ovoga da ga izvuče. Neće ako ti podneseš prijavu.“ „U to možeš da se kladiš.“ „Dobro, sada ću ih pozvati da dođu. Ostavi Keroli ovde i pođi sa mnom. Možeš da daš zvaničnu izjavu i da podneseš tužbu. Neka ljudi iz osiguranja pogledaju štetu i daju mi dobar, solidan spisak inventara i procenu štete.“ Ras je klimnuo. Lice mu više nije bilo crveno, sada je postajalo bolešljivo bledo, što nije bilo mnogo bolje. „Već sam ih pozvao.“ „Dobro onda. Da li ti je potrebno malo vremena?“ „Ne.“ Ras je prekrio lice rukama i protrljao ga. „Bože, muka mi je. Moram da kažem svojim roditeljima. Muka mi je od onoga što su uradili, ali mi nije potrebno vreme da se priberem.“ „Onda hajdemo.“ Bruks je smatrao da može i sam da napiše ovu dramu u tri čina. Džastin Blejk kreće na jedno od svojih pustošenja, pozivaju policiju da uhapsi arogantnog skota. Pre nego što stigne da mu kažeš da ima pravo da ćuti, Linkoln Blejk ulazi u stanicu u pratnji advokata.


Dok se Bruks odvezao do hotela, pregledao najgoru štetu, obavio razgovor s Rasom, a zatim se odvezao u stanicu, Linkoln Blejk ga je već čekao tamo. Blejk je ustao. Bio je prilično impozantna prilika; široka ramena krasilo je odlično skrojeno odelo, a snažan vrat kravata na pruge. Hladne plave oči gledale su iznad oštrog nosa. Poput škriljca sivu kosu nosio je vojnički kratko podšišanu, premda su glasine tvrdile da je Blejk vešto izbegao regrutaciju, kad god bi došlo do neke regrutacije koju je trebalo izbeći. „Rasele, čujem da su moj sin i njegovi prijatelji odgovorni za neku manju štetu u tvom hotelu. Želim da te uverim da ćemo se, ako je to istina, mi za to postarati. Ništa se ti ne brini.“ „Gospodine Blejk, izvinjavam se što ću zvučati nepristojno, premda u ovom trenutku to nimalo neće zvučati iskreno, ali ja zaista s vama ne želim da razgovaram. Brukse, idem da sednem u tvoju kancelariju, ako smem.“ „Samo izvoli.“ „Hajde, Rasele“, počeo je Blejk, ali je Ras samo otišao. Blejkovo lice se natmurilo. „Svaki hotelijer bi trebalo da bude svestan da će imati izvesnih troškova zbog štete i habanja.“ „Gospodine Blejk, ni ja ne želim da razgovaram s vama u ovom trenutku.“ Kako je Bruks bio viši od njega, Blejk ga nije mogao pogledati s visine, ali je Bruks shvatio poruku. „Tebe ovaj grad plaća i nećeš posao zadržati ni godinu dana s takvim stavom.“ „Rizikovaću. Pretpostavljam da ćete mi reći da ste Džastinu dozvolili da koristi vašu kreditnu karticu da plati hotelski apartman, sobnu uslugu i još ponešto.“ „Naravno.“ „Onda je to vaša stvar. Ostalo je moje.“ „Želim da mog sina smesta oslobodite. Platićemo štetu koju je naneo, razume se.“ „Onda bi trebalo da znate da će ta šteta biti veoma blizu šestocifrenoj sumi, ako je i ne pređe. Aha.“ Bruks je klimnuo kada je Blejk iskolačio oči, a rumenilo mu oblilo lice. „Bogami su dobro udesili apartman.“ „Ako su Rasel Konroj ili njegov otac, koga sam uvek poštovao, makar i na trenutak pomislili da mogu da iskoriste ovu situaciju da...“ „Dvoje mojih zamenika trenutno se nalazi u hotelu i popisuju štetu. A stiže i agent osiguranja da uradi to isto za potrebe procene štete. Upravo dolazim iz hotela i svojim očima sam video šta je urađeno. Moji ljudi će isto tako pretresti sobu da vide da li se u njoj nalaze i neke nedozvoljene supstance, jer je apartman zaudarao na marihuanu. Ne znam odakle vašem sinu i njegovim prijateljima crno


vino i brendi, pivo i ostali birani alkohol, ali niko od njih po zakonu još ne sme da konzumira niti da kupuje alkohol. Dalje, vaš sin je fizički napao Rasa - ne brecajte se na mene“, prasnuo je Bruks. „Fizički je napao Rasa, pred svedocima. A napao je i radnika obezbeđenja, isto tako pred svedocima.“ „Želim da razgovaram sa svojim sinom. Smesta.“ „Ne. Ja ću razgovarati s njim, a njegov advokat može da prisustvuje tom razgovoru i razgovara s njim. I pored toga što pravno gledano još nema prava da konzumira alkohol, pravno gledano on je odrasla osoba. Možda i nema mnogo smisla, ali takav je zakon. Razgovaraćete s njim nakon što ja obavim razgovor. I, gospodine Blejk, nećete moći da kupite Konroje kao što ste kupovali sve ostale. Neće pristati da ih kupite. Ovog puta će Džastin platiti za ono što je učinio.“ „Pazi da ne preteraš, Glisone; nastaviš li ovako mogao bi ostati bez posla.“ „Kao što sam rekao, rizikovaću. A sada, pretpostavljam da je Džastin tražio advokata, ali ću proveriti. Dok ne saznam da se pozvao na svoje pravo na advokata, niko neće razgovarati s njim.“ Bruks je prišao Džefu Noelu, jednom od honorarnih pomoćnika, koji se svim silama trudio da bude nevidljiv. „Da li je tražio advokata, Džefe? Znaš li?“ „Jeste, gospodine. Besneo je oko advokata kada su ih Eš i Bojd doveli i vikao je drugoj dvojici pritvorenika da drže jezik za zubima.“ „Dobro.“ Bruks se vratio. „Imaš klijenta, Hari.“ „Sada bih želeo da porazgovaram sa svojim klijentom nasamo.“ „Naravno. Džefe, odvedi gospodina Darnela do njegovog klijenta.“ „Razumem, šefe.“ Ignorišući Blejka, Bruks je otišao u svoju kancelariju i zatvorio vrata. „Džastin je tražio advokata, kao što sam i očekivao. Najpre će se oni malo dogovarati, a onda ću ja porazgovarati s njim. Želiš li kafu?“ „Ne. Uzeo sam vodu. Mislim da ne bih mogao podneti ništa drugo.“ „Uzeću tvoju zvaničnu izjavu. Poštovaćemo sve zakonske korake, Rase. Upozoriću te da će Blejk pokušati da izvrši pritisak na tebe i tvoju porodicu da prihvatite isplatu i ostavite klinca na miru.“ Rumenilo, crveno koliko i njegova kosa, oblilo mu je lice. „Nemaju oni dovoljno para da to plate. Moja mama je kupila onaj luster u Voterfordu u Irskoj, tražila je da joj ga pošalju ovamo samo da bi ga stavila u onaj salon. Bio je to njen ponos i dika. Samo zbog toga, Brukse.“ „Znam. Snimaću razgovor.“ „Dobro.“ Ras je na trenutak sklopio oči i klimnuo. „U redu.“ Kada su završili, Bruks se zagledao u svog prijatelja. Crvenilo besa je izbledelo pa su na bolešljivo bledom licu pegice ličile na fleke. „Želeo bih da te Džef odveze kući, ali pretpostavljam da ćeš hteti da se vratiš u hotel.“ „Moram.“


„Znam. On će te odvesti. Ja ću se zadržati ovde. Doći ću do tebe kada završim, ako želiš.“ „Voleo bih to, Brukse. Ali bih ipak voleo i da me nazoveš i kažeš mi kako, prema tvom mišljenju, stoje stvari.“ „Hoću. Kada to uradim, doći ću do tebe, ma gde da si. Ne želim da se nered počisti, u redu?“ „Šta misliš koliko dugo će... nije važno.“ Ras je podigao ruku. „U redu.“ „Rekao sam Bojdu da stavi policijsku traku na vrata. Znam da ti to ne odgovara, ali što odlučniji budemo, to ćemo imati više šansi da stvar isteramo do kraja ukoliko Blejk odluči da ide na sud.“ „Uradi ono što moraš.“ „Još nešto.“ Bruks je otvorio fioku i izvadio digitalni foto-aparat. „Reci govno.“ Ras se nasmejao, uzdahnuo. A zatim namršteno pogledao u foto-aparat. „Sranje.“ Kada je Bruks izašao iz kancelarije, primetio je da Blejk nije više u stanici. Verovatno je otišao da vija gradonačelnika ili da zapali baklje na kulama stražarama i pozove važne državnike, odnosno jebenog guvernera. „Tužno je to i sramota“, rekla je Alma i pružila Bruksu kovertu. „Napravila sam mnogo fotografija, kao što si rekao. Gotovo mi se srce slomilo.“ „Ovo ti neće slomiti srce.“ Bojd je podigao tri kese za dokaze. „Imamo marihuanu, kokain i oksikodon, čisto da zaokružimo.“ „Dobro je. Da li si sve zaveo?“ „Sve sam lepo zvanično uradio. Uzeli smo kameru, kao što si rekao da bi trebalo, a Eš je snimao dok sam obavljao pretres. Ne može jasnije.“ „Odlično, svi ste obavili odličan posao. Da ii je Hari još unutra?“ „Nije izašao.“ „Ja idem kod kolovođe. Bojde, ti uzmi Čeda Kartrajta, a ti Eš idi da razgovaraš s Dojlom Parsinsom. Ponovo im pročitajte njihova prava, da li ste me čuli? I sve snimite. Ako bilo koji od njih izgovori reč ’advokat’, prestajete sa ispitivanjem.“ „Nisu još tražili advokata, niti su tražili da obave telefonski poziv“, rekao mu je Eš. „Poslednji put kad sam proverio, obojica su ležali onesvešćeni.“ „Probudite ih.“ Bruks je otišao u sićušnu konferencijsku salu. Pokucao je na vrata i otvorio ih. „Vreme je da ti i ja porazgovaramo, Džastine.“ Džastin je ostao pružen u stolici, jednu ruku je nemarno prebacio preko naslona. Samo je usnu izvio.


„Šefe, ako bih mogao da porazgovaram s tobom.“ Hari je ustao, promrmljao nešto Džastinu na šta je momak samo slegao ramenom. Hari je izašao i zatvorio vrata. Bio je za glavu niži od Bruksa i petnaest godina stariji od njega. Nekada je Hari trenirao Bruksov tim u maloj ligi i osvojili su prvenstvo. „Brukse, svestan sam da su ova trojica mladića napravila izvesnu štetu u hotelskom apartmanu i svestan sam da su konzumirali alkohol, premda su svi još maloletni. Ali činjenica je da će platiti štetu, ako je ikakva šteta napravljena, a moj klijent ima pravo da unajmi nezavisnog procenitelja u ovoj prilici. A obojica znamo da za alkohol neće biti kažnjen. Dobiće packu i možda će mu biti naloženo da ide na terapiju. Što se tiče optužbe za fizički napad, Džastin mi kaže da je Ras bio sasvim opravdano uznemiren i da su jedan drugog malo koškali. Sada...“ Bruks je iz fascikle izvadio digitalnu fotografiju Rasove pocepane i otečene usne. „Da li ti ovo liči na koškanje?“ Hari se zagledao u fotografiju i odmahnuo glavom. „Moram da radim svoj posao, Brukse.“ „Znaš da ima dana kada mislim da je moj posao sranje. Ali tvoj je veće sranje.“ Bruks je otvorio vrata. Izvadio je magnetofon i spustio ga na sto. Primetio je da je ova noć oduzela sjaj Džastinovom zlatnom i bronzanom tenu gradskog princa. Dobro je, pomislio je Bruks, gledajući te drske krvave oči. „Da li su ti pročitali tvoja prava, Džastine?“ „Aha. Imam pravo da ti kažem da se jebeš.“ „Džastine“, upozorio ga je Hari. „Sloboda govora.“ „I ja ću se na to pozvati. Želiš li da pogledaš fotografije, savetniče?“ Bruks je spustio fotografije na sto i seo. Dok ih je Hari proučavao, Bruks je posmatrao momka. Džastin Blejk, sin jedinac Linkolna i Dženi Blejk, rođen je lep, u bogatstvu i raskoši. Isklesane crte lica, pune usne, blistave plave oči i gusta prošarana plava kosa po svoj prilici doprinosile su tome da je mogao da bira devojke dok je bio u srednjoj školi. Možda je i mogao da napravi nešto od sebe - možda još nešto i uspe da uradi - ali za sada su novac, raskoš i lepota doveli samo do toga da postane arogantan i podmukao i podstakli su u njemu divlje nepoštovanje prema svakom autoritetu. „Džastine Blejk, teretiš se za uništavanje lične imovine, vandalizam, maloletničko pijanstvo i tri fizička napada.“ „Velika stvar, jebote.“ „O, biće velika. I za posedovanje narkotika. Imamo travu, kokain i oksikodon koji ste ti i tvoji drugari debili doneli u apartman.“ Džastin se samo podsmehnuo. „Ne znam o čemu pričaš.“


„Tvoje otiske imamo odranije. Samo ću se opkladiti da ćemo ih naći na kesici trave, kesici praha, možda čak i na pilulama. Na uslovnoj si slobodi, a pravila uslovne slobode su da ne piješ, ne drogiraš se i ne izazivaš nevolje. A ti si izveo het-trik.“ „Otac će me izvaditi odavde za sat vremena. Ako Hari želi da zaradi svoj mastan honorar, moraće ostalo da sredi pre jutra.“ „Neće i neće. Ne ovog puta. Rasel Konroj je upravo zvanično podneo prijavu. Moji zamenici su obavili razgovor sa svedocima. Imamo, kao što vidiš, fotografije haosa koji si napravio. Imamo narkotike, alkohol, a uskoro ćemo pokupiti i devojke koje ste zabavljali sinoć. Čini mi se da će prosto doći kao šlag na torti ako se ispostavi da je neka od njih mlađa od osamnaest godina, jer onda ti moram prišiti i silovanje prema slovu zakona i doprinos maloletničkoj delinkvenciji. Ali čak i bez tog šlaga, ovog puta nećeš dobiti uslovnu kaznu, savetovanje i društveno koristan rad. Ići ćeš u zatvor na neko vreme.“ Džastin podiže srednji prst. „Jedan sat.“ „S obzirom na to da si prekršio uslovnu kaznu i, vidi koliko je sati! Prošlo je osam. Prekasno je da se večeras održi saslušanje za kauciju. Do deset sati sutra ujutro bićeš gost naše ustanove, jer ćeš tek tada moći da odeš pred sudiju i izneseš svoj slučaj.“ „Sereš.“ „Šefe Glison', rekao je Hari, „roditelji mog klijenta su ugledni članovi zajednice. Verujem da možeš Džastina da predaš njima na staranje na jednu noć.“ Bruks ga pogleda, nepokolebljivo. „To se neće desiti. Ostaje. Možda i ne mogu sutra da sprečim sudiju da mu odobri kauciju, ali do tada je moj.“ „Ti si niko i ništa. Ti si samo jedan vrli policajac koga svako može da unajmi i koji se sada malo kurči. Moj otac te može kupiti i prodati deset puta i to za sitne pare. Ništa mi ne možeš.“ „Šteta bi bila kada bi svoju vrednost merio očevim bankovnim računom ako bi davao i pišljiva boba za to bolesno dete koje čuči u tebi. Ono što mogu da ti uradim je sledeće: mogu da te uhapsim i podnesem krivičnu prijavu protiv tebe, što sam već uradio. Mogu da te držim zatvorenog dok mi sudija ne naloži da te pustim. Mogu - a veruj mi i hoću - da svedočim na tvom suđenju, ukoliko odlučiš da ideš na sud, i navešću svaku i najsitniju pojedinost tvog divljačkog, beskorisnog, destruktivnog ponašanja.“ „Voleo bih da još malo ostanem nasamo sa svojim klijentom.“ „Već si bio nasamo s njim više od pola sata.“ „Brukse, želim da nasamo razgovaram sa svojim klijentom.“ „U redu. Kada završite razgovor, on ide u ćeliju.“


Bruks je izašao. Nije prošlo ni deset sekundi kada je začuo vrištanje. Znao je da je to nisko i verovatno neprofesionalno, ali neka je proklet ako mu se srce nije razgalilo kada je čuo Džastina kako besni poput dvogodišnjaka.


17

U tihoj kući, sa psom koji joj je hrkao pored nogu, Abigejl je pregledala hakovane dokumente FBI-ja. Bila je zadovoljna što je agentica Elis Garison odlučila da prati trag koji joj je poslala i što je i sama pronašla neke dokaze. Pet zarez šest miliona dolara, koji su tokom operacije FBI-ja oduzeti, predstavljala je lepu, veliku sumu, dovoljno veliku da zaboli, prema Abigejlinom mišljenju. A zaboleće ih i šest hapšenja. Nije to bilo ni približno dovoljno da Volkovi ostanu bez posla, ali će ih naljutiti i naterati ih da začeprkaju dublje po svojoj organizaciji i pokušaju da pronađu izvor podataka. Zadovoljno je zatvorila fajlove i rekla sebi da bi trebalo da ide u krevet. Gotovo je bila ponoć, a ona je te nedelje dobila dva nova posla. Mora da bude sveža ujutro da bi mogla da počne da radi. Ali nije bila umorna. Bila je, priznala je sebi, nemirna. I zapravo je, izgovarajući se poslom i istraživanjem, čekala da telefon zazvoni. Koliko je samo puta, pitala se, pročitala knjigu ili pogledala film i ostala zbunjena time kako žena čeka da je muškarac pozove? Činilo joj se da ženama koje su to radile nije samo nedostajalo samopoštovanja, već su bile i budalaste. Sada je mogla jedino sebi samoj da se čudi. Nije joj se dopadalo osećanje koje ju je obuzelo, ova mešavina nervoze i strepnje; blage, ali prisutne. Nije čak ni želela ovu vezu, podsetila je sebe, i svakako nije želela ovaj neprijatni i neprivlačni položaj u kom se sada našla. Nisu joj bili potrebni pozivi, niti društvo za večerom niti razgovor... ništa od toga. Sve joj je to remetilo rutinu, pomeralo raspored, i što je bilo još važnije, moglo je samo da dovede do komplikacija zbog kojih nije smela da rizikuje. Ipak, morala je da prizna da je lepo imati sve to i zaboraviti - makar na pet minuta - i prosto biti Abigejl. Abigejl koja ga je privlačila i sa kojom je želeo da bude. Ali nije li upadala u istu zamku u koju je upala pre mnogo godina? Da ne ubeđuje to ona sebe da može da bude ono što nije, da može da ima ono što ne može? ' Dobro je, bolje - ne, najbolje je - što nije zvao. Može odmah da počne da se prilagođava, da vrati život na kolosek na kom je bio pre nego što ga je on promenio. Napraviće sebi biljni čaj. Odneće ga na sprat i čitaće u krevetu. To je razumno. To je ona. Kada je ustala, pas se odmah probudio. Pratio ju je u kuhinju, a kada je video da puni čajnik vodom, seo je da čeka. Dobar pas, pomislila je dok je stavljala čajnikna šporet, udobna bezbedna kuća i zadovoljavajući posao. To su jedine stvari koje su joj potrebne da bi bila zadovoljna, a zadovoljstvo je sve što joj je potrebno. A ipak, kada se oglasio


alarm, nije osetila uobičajenu napetost i spremnost. Osetila je brzi nalet nade. Ljuta na sebe, okrenula se prema monitoru i videla kako Bruks vozi prema kući. Suviše je on uzeo zdravo za gotovo da može da dođe do nje nakon ponoći. Poželela je sada da je pogasila svetla i otišla na spavanje. Da jeste, bar ne bi imao razloga da misli da ga je čekala. Reći će mu da je krenula na spavanje i da je suviše umorna za društvo. Jednostavno, i opet razumno, pomislila je, dok je prilazila vratima. Otvorila ih je baš kada je izlazio iz automobila i pod bleskom svetala videla na njegovom licu i u njegovim pokretima slojeve iscrpljenosti, ljutnje i tuge. „Izvini.“ Na trenutak je stajao u dnu stepenica trema, okupan tom blistavom svetlošću. „Trebalo je da ti se javim ranije. Trebalo je da odem kući.“ „Ali nisi.“ „Nisam. Stvari su se zakomplikovale.“ Prošao je rukom kroz kosu. „A i krenuo sam ovamo pre nego što sam shvatio koliko je kasno. Još si budna.“ ,Jesam.“ Njena rešenost topila se i kidala dok ga je gledala. „Pravim čaj. Želiš li šolju čaja?“ „Zvuči dobro.“ Popeo se uz stepenice. „Žao mi je što ti nisam javio da ću se ovoliko zadržati.“ „Imao si posla. I ja sam radila.“ Ne govoreći ništa, zagrlio ju je i zagnjurio lice u njenu kosu. Ne zbog zadovoljstva, shvatila je. Bio joj je potreban trenutak da dešifruje ton zagrljaja. Tražio je utehu. Došao je kod nje tražeći utehu, a to niko nikada nije uradio. Krenula je da ga potapše po leđima - u redu je, u redu je - ali je stala. I sklopivši oči, pokušala da zamisli šta bi on želeo. Protrljala mu je leđa, trljala ih je malim, nežnim kružnim pokretima dok ga nije čula kako uzdiše. „Čajnik pišti“, rekla mu je kada je čula pisak. „Tako je.“, ali se zadržao još jedan trenutak pre nego što se odmakao od nje. „Trebalo bi da uđeš. Moram da zaključam vrata.“ „Ja ću.“ „Ne, ja...“ Ne bi se osećala potpuno bezbedno ako ne bi sama zaključala vrata. „U redu. Ja ću se pobrinuti za čajnik.“ Kada je završila, zatekla ga je kako sipa vrelu vodu u zdepasti čajnik u koji je već bila stavila lišće. „Matičnjak, zar ne? Moja majka ga isto ponekad uveče kuva.“ „Opušta.“ „Dobro bi mi došlo malo opuštanja.“ Izvadila je drugu šolju i tanjirić. „Da li je tvoj prijatelj dobro?“ „Nije baš.“


„O.“ U tom času se postidela svoje ranije ljutnje i okrenula se: „Povređen je?“ „Fizički je jedino popio pesnicu u lice, ali to mu se već dešavalo i verovatno će opet.“ U tišini je stavila šolje, čajnik, činiju sa šećerom i kašičice na sto. „Trebalo bi da sedneš. Izgledaš umorno. Moraćemo da delimo cediljku kada čaj odstoji, jer imam samo jednu.“ „U redu je.“ Ostala je da stoji kada je on seo. „Jesi li gladan? Imam lazanje. Mogu da ih podgrejem.“ „Ne. Ne, ali hvala.“ „Tako si tužan“, izletelo joj je. „Mislim da se tako i osećam. Ali sam i dobro pobesneo. Moram da se oslobodim i jednog i drugog pre nego što se sutra uhvatim sa svim ukoštac.“ „Želiš li da mi ispričaš šta se desilo ili bi trebalo da promenim temu?“ Nasmešio se. „Trebalo bi da sedneš, Abigejl, i da popiješ čaj.“ „Ne znam da li sam dobra u ovome“, rekla je dok je sedala. „Ispijanju čaja?“ „Tešenju. Ili smirivanju. A s obzirom na to da si ljut, trebalo bi da bude i jedno i drugo.“ Nakratko je spustio ruku preko njene, a zatim nasuo čaj. „Hajde da otkrijemo. Taj hotel je već tri generacije u vlasništvu Rasove porodice. Njima to nije samo posao, nije samo izvor prihoda.“ „On je važan deo porodične istorije i definiše njihovo mesto u zajednici.“ „Da. Ima tu i ponosa i ljubavi. Džastin Blejk je... Da li si čula za Blejkove?“ „Da. Oni su veoma imućna i uticajna lokalna porodica.“ „Džastin je razmaženi, problematični kreten sa čitavim nizom hapšenja zbog vožnje u pijanom stanju i lošeg ponašanja. Imao bi dosije debeo kao moja butina da njegov otac nije koristio svoj novac i uticaj, ili politički pritisak - šta god deluje - da ga oslobodi. Klinac ne poštuje zakon niti bilo šta drugo.“ „Bilo bi teško i da razvije poštovanje prema bilo čemu ako mu je dozvoljeno da prođe nekažnjeno za loše ponašanje. Izvini“, rekla je brzo, „trebalo bi da slušam.“ „Nema ničega što bi trebalo. Kako bilo, najnovije je da su on i dvojica kretena s kojima se druži zakupili najbolji apartman u hotelu i rasturili ga. Uništili su ga.“ „Zašto?“ „Iz zabave, iz dosade, jer im se može.“ Bruks je slegao ramenima, zatim prešao rukama preko lica. „Ras je otišao da reši problem kada su se ostali gosti


požalili na buku. Ishod je da ga je Džastin udario pesnicom u lice, pokušao da udari i obezbeđenje i završio u zatvoru. A ovog puta se neće izvući. Čini se da je šteta veća od sto hiljada. Možda i više.“ „To je mnogo.“ „Jeste, a Ras i njegovi roditelji neće popustiti kada Linkoln počne da vrši pritisak na njih. A noćas sam imao bliski susret i sa njim i sa klincem.“ „Ni ti nećeš popustiti.“ „Ne, neću. Džastin i njegovi drugari će provesti noć u zatvoru. Sutra će izaći uz kauciju, Blejk će se za to postarati. Ali Džastin ima dve mogućnosti. Da prizna krivicu i ode u zatvor ili da ide na suđenje pa u zatvor, ali ovog puta će pasti. A Blejkovi će u svakom slučaju platiti svaki cent štete. Bože, baš sam besan.“ Ustao je i prišao prozoru. „Trebalo je da odem kući.“ „Ne bi bio besan kod kuće?“ „Ne, bio bih besan ma gde da sam. Taj debeli uobraženi majmun koji ne vadi cigaru iz usta misli da će me uplašiti i naterati da se povučem ako mi zapreti da ću ostati bez posla?“ „Otac?“ „Da, otac.“ „Može li to da uradi?“ „Ako može, neka im posao. Ne želim ga ako ne mogu da ga radim pošteno. Ne, ako neki preterano privilegovani kreten može da uradi šta god hoće, a ja da gledam na drugu stranu.“ „Novac je moć“, rekla je Abigejl tiho, „ali nije jedina moć.“ „Pretpostavljam da ćemo ubrzo videti. Otišao sam da razgovaram s Rasovim roditeljima i sa Rasom i Selin - njegovom ženom - nakon što sam se rešio advokata. Plakala je. Gospođa Konroj. Ta mila, zabavna žena koja je uvek imala punu kutiju keksa sa puterom od kikirikija, slomila se i zaplakala. Trebalo je da nađem način da sklonim malog govnara s ulice pre nego što je otišlo ovoliko daleko.“ „Beskorisno je kriviti sebe za ono što je ovaj čovek uradio ili za ono što je njegov otac u stanju da uradi, naročito kada je obrazac ponašanja uspostavljen davno pre nego što si ti postao šef policije. Racionalno bi bilo uhapsiti ga, što si učinio, i sakupiti dokaze za tužioca i time pomoći da ga na suđenju proglase krivim. Ovo nije bilo saosećajno“, shvatila je. Bruks je seo i uzeo čaj. „Delovalo je sasvim lepo. Svestan sam logike, Abigejl.“ „Ali tvoj prijatelj i njegova porodica su povređeni. Ova stvar je emocionalno obojena jednako koliko i finansijski i fizički i kriminalno. Ljudi bi trebalo da trpe posledice svojih postupaka. Trebalo bi da postoje posledice. Trebalo bi da postoji pravda.“


Skupila je šake u pesnice na stolu, a zatim je naredila sebi da se opusti. „Teško je ne osećati tugu i bes, pa čak i ne osećati se beznadežno kada se loše stvari dese, jer strah i uticaj i novac često odnesu prevagu nad pravdom.“ Nagnuo se prema njoj i položio ruku preko njene. „Ko te je povredio?“ Odmahnula je glavom i ništa nije rekla. „Znači ne još.“ „Šta ćeš raditi sutra?“ „U sedam i trideset imam sastanak s tužiocem da ponovo prođemo kroz slučaj. Onda imamo podnošenje optužnog predloga i saslušanje zbog određivanja kaucije. Očekujem da će osloboditi Džastina i kompaniju do suđenja. Mislim da se neće izjasniti krivim odmah. Možda će to učiniti kada se suđenje približi, možda ako advokati ne zajebu. Konrojevi su dovoljno ljuti da povrh svega podnesu protiv njih i privatnu tužbu. Neću ih obeshrabriti. Vreme je da pritisak dođe i s druge strane.“ „Onda znaš šta moraš uraditi i kako to da uradiš. Da li su nasilni?“ „Klinac voli da rastura stvari.“ „Mislila sam da li bi mogli i da li bi pokušali da povrede tebe ili porodicu tvoj prijatelja koristeći se nasiljem kao taktikom zastrašivanja?“ „Ne mogu zasigurno reći, ali ne verujem. Novac je Blejkovo oružje.“ Abigejl se zamislila. „Ne verujem da je moguće da zbog njih ostaneš bez posla.“ „Zaista?“ „Objektivno, tvoja porodica je veoma ugledna u zajednici. Ljudi tvoju porodicu vole i poštuju. A i tebe ljudi vole i poštuju. Pretpostavljam da su, s obzirom na porodični posao koji postoji više generacija i s obzirom na to da imaju ključnu nekretninu u zajednici, tvoj prijatelj i njegova porodica takođe veoma cenjeni. Njihova imovina je oštećena nemarnim i sebičnim ponašanjem, tako da će simpatije biti na njihovoj strani, a bes usmeren prema drugoj strani. I to je oružje. Kada se izvuče zaključak iz onoga što si noćas rekao, zaključujem da se ljudi plaše Blejkovih, ali da ih ne vole. Verovatnoća je da postoji mnogo ljudi koji bi voleli kada bi njihov sin trpeo posledice svojih dela.“ „Kada se izvede zaključak. Kako je moguće da koristiš takve konstrukcije a ipak uspevaš da me navedeš da se osetim mnogo bolje?“ „Jesam li?“ Ovog puta je spustio ruku preko njene i ostavio je tako. „Bila si u pravu da sam tužan. Bio sam i besan, i frustriran, i moraćemo da dodamo tu i trunku samosažaljenja. Sada mi je samo žao i ljut sam i baš se radujem što ću nekome isprašiti tur - pravno gledano.“ „To je dobro?“ „Jeste, vrlo dobro.“ Stegao joj je ruku. „Trebalo bi da krenem.“


„Volela bih da ostaneš.“ Okrenuo joj je ruku pa su im se prsti isprepleli. „Hvala bogu.“ „Trebalo bi da idemo u krevet.“ „Dva uma, jedna misao.“ „Kasno je“, rekla je kada je ustala da pokupi posuđe. „Umoran si. I, čini mi se, još uvek pomalo tužan. Seks oslobađa endorfin, tako da ćeš se nakratko osećati...“ Ućutala je kada se okrenula i videla da se smeje. „Već sam napola zaljubljen u tebe“, rekao joj je, „a sada se bogami brzo krećem prema tri četvrtine.“ Nešto u njoj je eksplodiralo poput sunčeve svetlosti pre nego što se razlilo u talasu panike. „Nemoj to da radiš.“ „Nisam siguran da je to nešto što uradiš ili ne uradiš. To je nešto što se desi ili se ne desi.“ „To je mešavina seksualne i fizičke privlačnosti, uz novinu, i tenziju između zajedničkih interesovanja i sukoba interesa. Ljudi često pogrešno tumače hormonalnu reakciju i određenu podudarnost i smatraju je za ljubav.“ Nastavio je da se smeši kada je ustao, ali sjaj u njegovom oku ju je naterao da zakorači oprezno unazad dok joj se približavao. Spustio joj je ruke na ramena, spustio glavu da pređe usnama preko njenih. Rekao je: „Pst“, i ponovo je poljubio. „Ne želiš da mi govoriš šta ja osećam ili ne osećam, ili bih mogao opet lako da pobesnim. A to ne želimo, zar ne?“ „Ne, ali...“ „Pst“, ponovio je usana prislonjenih uz njene. „Lepa Abigejl, tako sumnjičava i pametna. I nervozna.“ „Nisam nervozna.“ „Nervozna“, ponovio je prelazeći palčevima duž ivice njenih grudi usnama se poigravajući s njenim usnama. Trljao je, ovlaš dodirivao, milovao. „Kada ne znaš sigurno šta je sledeće, kada nisi osmislila sve korake ili kada dođe do malog skretanja s puta. Ali dopada mi se ta nervoza.“ „Zašto?“ „A volim i radoznalo zašto.“ Podigao joj je majicu i skinuo je gledajući iznenađen - i da, pomalo nervozan - blesak u njenom oku. „Volim kada znam da si uspela da prodreš do srži - bilo da je reč o meni ili situaciji.“ Prešao je rukama preko njenog struka, pa preko grudi, pa ih spustio niže. „Akcija i reakcija, da li je tako? Dopadaju mi se tvoje reakcije.“ Bila je nervozna, priznala je. Činilo se da joj klizi preko kože, zavlači se pod nju, sklupčava se u njenom stomaku, steže joj srce da mu pojača ritam. Činilo joj se da je sve u njoj najpre postalo meko, pa oštro, opustilo se, pa se ispreplelo. Kako da sve to prati? „Trebalo bi da odemo na sprat.“


Osetila je njegove usne na svom vratu i kako joj prstima puzi uz leđa. „Zašto?“, promrmljao je i otkopčao joj brushalter. „Dopada mi se tvoja kuhinja.“ Pomerio se, skinuo cipele. Topla je i efikasna. „Dopada mi se kako te osećam pod prstima Abigejl.“ Utonula je u njegov poljubac, naglavce se bacila u njega i ostala bez daha, osetila vrtoglavicu i slabost. Zavođenje. Premda nikada nije dozvolila sebi da bude zavedena - nije ni bilo potrebe - njen um je prepoznao osećaj. A telo mu se predalo. Čeznući za dodirom njegove kože, mišića, kostiju, zavukla mu je ruke pod majicu, pronašla toplinu, glatkoću i čvrstinu. Dah joj je zastao u grlu kada ju je podigao tako da je sedela na kuhinjskoj radnoj ploči. Pre nego što je i stigla da primeti šta se dešava, spustio je usne na njene grudi. Tako vrele, tako vlažne, tako snažne. Iznenađeno je kriknula od zadovoljstva. Kasnije će misliti da je orgazam koji je projurio njenim telom bio posledica koliko osećanja toliko i šoka. Ali sada ju je zatekao nespremnu, i ostavio je uzdrhtalu i bespomoćnu. „Brukse.“ Želela je da mu kaže da čeka, da sačeka da se smiri, ali usne je ponovo spustio na njene i uzeo je tako brzo, tako duboko, da je mogla samo da zadrhti i preda se. Niko je nikada nije uzeo, shvatila je. Ne ovako, ne uz ovu potpunu predaju, kada nije bila sposobna da pronađe ni delić sebe koji želi da preuzme kontrolu. A bože, želeo je da je uzme, da uništi tu fascinantnu i urođenu kontrolu. Otkopčao joj je pantalone i skinuo ih, podigavši je malo. Nije joj dao vremena da se oporavi, spustio je usne preko njenih i progutao njene instinktivne proteste. Milovao ju je, izazovno i nežno. Već je bila vrela, već vlažna, već na ivici. Želeo je da se drži tog osećanja dok je ne savlada i potpuno ne obuzme. Želeo je da je posmatra kada se to desi. Vazduh ju je, tako gust i sladak, opijao svakim udahom. Zadovoljstvo koje joj je doneo bilo je toliko potpuno, toliko apsolutno da se činilo da je zarobljena u njemu, uronjena i zaglibljena. Uzeo je njenu bradavicu između zuba i doveo je do one tačke na granici sa bolom koja je samo rasplamsavala vatru koja je u njoj gorela. Kada je pomislila da ne može više da podnese, da ne može više da zadrži, sve je postalo vedro i slobodno. Čula je sebe kako stenje dugačkim grlenim zvukom, a glava joj je teško pala na njegovo rame. Želela je da se obmota oko njega, da se sklupča u njemu, ali on ju je nagnuo unazad i obmotao njene uzdrhtale noge oko svog struka. I zario se u nju. Svež šok, sveže zadovoljstvo. Snažno i brzo i divlje. Nivo vode koji se sve više podiže i peni u divljem naletu plimnog talasa. Provukao ju je kroz njega, udavio je u njemu, dok je siloviti talas nije izbacio na površinu. Mogla je samo da pluta, izlomljena kao nakon brodoloma dok joj se nije pridružio. Sada je postepeno osećala njegovo srce kako tutnji naspram njenog i kako joj njegov iskidan dah para uvo. Osetila je glatku površinu radne ploče ispod sebe, blesak kuhinjskih svetala na sklopljenim kapcima. Bio joj je potreban trenutak ili dva, samo trenutak ili dva da uspostavi ravnotežu, tada će moći... Ponovo ju je zatekao kada ju je podigao sa radne ploče i uzeo je u naručje. „Ne moraš...“


„Pst“, ponovio je i odneo je u krevet. Ujutro je prva sišla u prizemlje i zastala na vratima i zagledala se u prizor pred sobom. Ostavila je svetla upaljena, što je bilo nemarno traćenje energije. Ali činilo se da ne može suviše da se iznervira zbog toga. Na podu je videla rasutu odeću, njegovu i njenu. Posmatrala je radnu ploču sa nekom vrstom zbunjenog čuđenja. Nikada nije razumela potrebu za seksom na čudnim ili neobičnim mestima. Čemu to, kada je krevet, pa čak i kauč, mnogo udobniji i korisniji. Premda se dešavalo da uživa u seksu pod tušem. Očigledno je da je bila suviše uskih pogleda, mada se pitala koliko će vremena morati da prođe dok ne počne da staloženo obavlja obične kuhinjske poslove. Za sada je pristavila kafu, potom sakupila odeću i uredno je smotala. Kada je Bruks sišao - nag - upristojila je kuhinju i počela da priprema doručak. „Izgleda da sam odeću ostavio dole.“ Očigledno se zabavljajući, uzeo je farmerke koje je ona savila i obukao ih. „Nisi morala da ustaneš ovako rano i pripremiš doručak.“ „Volim da ustajem rano i ne smeta mi da pripremam doručak. Čeka te naporan dan. Osećaćeš se bolje nakon obroka. To je samo omlet i tost.“ Kada se okrenula, navukao je majicu i gledao je, samo ju je gledao, onim svojim pametnim očima što menjaju boju. „Volela bih da me ne gledaš tako.“ „Kako?“ „Pa...“ Okrenula se da sipa kafu. „Ne znam.“ Prišao joj je s leđa, labavo obavio ruke oko njenog struka i poljubio je u vrat. „Obilazim treću bazu i krećem prema kućnoj“, promrmljao je. „To je izraz iz bejzbola. Ne igramo bejzbol. Ne znam šta to znači.“ Okrenuo ju je prema sebi i nežno je poljubio. „Da, znaš. Nema razloga da zbog toga paničiš.“ Počeo je da joj masira napeta ramena. „Idemo polako. Kakav omlet?“ „Sa tri vrste sira i spanaćem i paprikama.“ „Zvuči odlično. Napraviću tost.“ Kretao se sa lakoćom u njenoj kuhinji, kao da tu pripada. Panika je opet zagolica u grlu. „Nisam...“ Kako to ljudi kažu? „Nisam ja stvorena za ovo.“ „Za šta.“ „Ni za šta od ovoga.“ „Ja jesam.“ Stavio je hleb u tost i naslonio se na radni deo. „Nisam bio siguran u to dok se nisi ti pojavila. Ali ja sam stvoren za sve ovo. A sa moje tačke gledišta i ti si. Pa, videćemo.“ „Nisam ono što misliš da jesam.“


Posmatrao ju je i polako klimao glavom. „Možda nisi u svakoj pojedinosti. Možda nisi. Ali gledam te, Abigejl, i slušam te, i u važnim stvarima si upravo onakva kakva mislim da jesi.“ „To nije...“ Umalo da mu kaže da to nije njeno pravo ime. Kako je mogla da se upusti u ovakvu vezu, kako je mogla da bude tako nepažljiva? „To nije nešto što možeš znati.“ „Znam da to nisi htela da kažeš. Umem da čitam ljude. To je zbog posla. Znam da se plašiš nečega, ili nekoga. U životu si primila dobar udarac ili dva i dala si sve od sebe da se zaštitiš. Ne mogu da te krivim zbog toga.“ Svetlost se prosipala kroz prozor iza njegovih leđa i stvarala mu oreol oko kose. Tamne kose, još uvek razbarušene od sna i njenih ruku. „Ne znam šta da ti kažem.“ „Tvoje oči kriju mnogo tajni, a i đavolski teret nosiš na plećima. Nastaviću da verujem da ćeš jednog dana podeliti te tajne i taj teret sa mnom, a ostalo ćemo već nekako rešiti kada to učiniš.“ Samo je zatresla glavom i okrenula se da stavi omlet na tanjire. „Ne bi trebalo da razgovaramo o ovome, a naročito ne sada. Zakasnićeš na sastanak, a ja imam dva nova posla na kojima moram da radim.“ „Čestitam. Šta kažeš da večeras donesem nešto za večeru?“ „Imam lazanje.“ „Još bolje.“ Spustila je tanjire kada je tost iskočio, a zatim razdraženo sela. „Nisam te pozvala.“ „Prevazišli smo to.“ „Ne znam kako to da prevaziđem.“ Doneo je tost, spustio parče pored njenog tanjira i seo. „Ovo izgleda sjajno.“ „Menjaš temu ili se slažeš sa mnom umesto da se upustiš u raspravu. Jer si potpuno siguran da će na kraju biti po tvome.“ „Umeš i ti da čitaš ljude.“ Uzeo je zalogaj omleta. „Odlično je. Mogla bi da živiš od ovoga.“ „Nemoguć si.“ „Znam, ali to kompenzujem time što sam zgodan.“ Nije želela da se nasmeši, ali nije mogla da se suzdrži. „Nisi toliko zgodan.“ Nasmejao se i nastavio da doručkuje. Kada je otišao, razmotrila je mogućnosti koje se nalaze pred njom. Naravno, ne može da mu kaže, ali hipotetički, koji bi bili verovatni ishodi kada bi mu rekla? Traže je da bi je ispitali u vezi sa ubistvima dvoje maršala Sjedinjenih Američkih Država. Kao službeno lice, bio bi u obavezi da je preda vlastima. A malo je verovatno da bi poživela dovoljno dugo da svedoči. Volkovi bi pronašli


način da dođu do nje i eliminišu je, verovatno preko nekog od svojih ljudi u redovima policije. Ali, opet hipotetički, ako bi joj Bruks verovao i ukoliko bi verovao da će je neko ubiti ukoliko obavi svoju dužnost, onda on ne bi bio toliko voljan da ispuni svoju dužnost. Pokušala je da zamisli da može da razgovara s njim o Džonu i Teri, o Džuli, i svemu što se desilo od one strašne noći. Prosto nije mogla to da zamisli, nije mogla ni teoretski da kaže kakav bi osećaj bio razgovarati s njim, sa bilo kim, podeliti teret. On je dobar, i pomislila je, i posvećen pravdi, želeo je da uradi pravu stvar iz pravih razloga. Na mnogo načina, mnogo osnovnih, suštinskih načina, podsećao ju je na Džona. Ako mu kaže, i ako joj poveruje, mogao bi, kao i Džon, osetiti potrebu da je zaštiti, da joj pomogne. I zar ne bi time rizikovao život? Bio je to još jedan razlog da mu ništa ne govori, da nastavi kao i do sada. Ali sve se već promenilo, podsetila je sebe. Ništa nije bilo kako bi trebalo da bude. On je to učinio; a ona je dozvolila. Ako mu kaže, pošto se ravnoteža već poremetila, moraće biti spremna da ode, da ponovo beži, ponovo menja ime - bilo da joj poveruje ili ne. Zato mu, logično gledano, racionalno gledano, nije mogla ništa reći. Njihova veza će postepeno slabiti dok se ravnoteža ponovo ne uspostavi; dok njen život ne postane onakav kakav je i bio. Ovi zaključci trebalo 'bi da joj pomognu da se oseća sigurnije, smirenije, samouverenije. Ali osećala se nesrećno i uznemireno.


18

Posao koji je morao da obavi ujutro tekao je otprilike onako kako je Bruks i predvideo, sa nekoliko dodatnih poena za dobre momke. Očekivao je da će Džastin i oni idioti od njegovih drugara izaći uz kauciju i procenio je da će sudija odrediti taman toliko visoku kauciju da ih malo pecne. Odredio je toliko visoku kauciju da ih je mnogo peklo. Hari je, razume se, uložio prigovor - mora da radi svoj posao - ali je sudija ostao nepokolebljiv. Konrojevi možda nisu imali toliko duboke džepove kao Blejkovi, ali su ih ljudi jednako poštovali i mnogo više voleli. Bruks je mislio da je Džastin ovog puta našao pogrešnu žrtvu. Sa svog mesta u sudnici posmatrao je Blejka kako kipi od besa, Džastina kako se ceri i drugu dvojicu optuženika kako drže glave i oči oborene i njihove roditelje kako kamenih lica sede pored njih. Morao je da potisne veoma širok osmeh kada je sudija pristao na zahtev tužioca da sva trojica optuženika predaju sudu svoje pasoše. „Ovo je uvredljivo!“, skočio je Blejk na noge kada je sudija pristao na zahtev, a Bruks je u tom trenutku odigrao jedan ples u glavi. „Neću trpeti nagoveštaje da će moj sin pobeći od ovih besmislenih optužbi. Želimo na sud!“ „To ćete i dobiti.“ Sudija Rajngold, koji je igrao golf sa Blejkom svake nedelje, udario je čekićem. „I pokazaćeš poštovanje u ovoj sudnici, Linkolne. Sedi s mirom ili ću narediti da te izbace.“ „Nemoj misliti da možeš da sediš tu i pretiš mi. Ja sam ti pomogao da navučeš tu odoru.“ Oči sudije Rajngolda zasvetlucaše iza naočara u metalnom okviru. „I dokle god je nosim, ukazivaćeš joj poštovanje. Sedi, ćuti, ili ću te, sigurno kao što je sigurno da sunce sija, kazniti za nepoštovanje suđa.“ Blejk je gurnuo Harija u stranu kada je advokat pokušao da se umeša. „Pokazaću ja tebi nepoštovanje.“ „Upravo jesi.“ Rajngold je opet udario čekićem. „To je petsto dolara. Službeniče, isprati gospodina Blejka iz sudnice pre nego što kazna skoči na hiljadu dolara.“ Crven u licu i stisnutih zuba, Blejk se okrenuo na peti i bez ičije pomoći izmarširao napolje. Na trenutak je zastao i ošurio Bruksa užarenim pogledom. Bruks je ispratio celokupno pravno navlačenje, instrukcije, upozorenja, rasporede. Sačekao je da Džastina i njegove drugove odvedu nazad u ćelije da sačekaju da se uplati kaucija za njih. Više nego zadovoljan, Bruks je morao da kontroliše živost u koraku kada je prilazio da porazgovara sa Rasom i njegovom porodicom. Nije ni najmanje sumnjao da je prisustvo čitave porodice - Rasova pocepana usna, gospođa Konroj na ivici suza - imalo značajnog uticaja na odluku sudije Rajngolda. „Onaj pompezni siledžija Blejk je samo pogoršao situaciju sebi i tim


zlim momcima.“ Selin je zaštitnički grlila svekrvu oko ramena, a tamne oči su joj sijale sasvim u suprotnosti s njenim opuštenim i vedrim temperamentom. „Dopalo mi se. Samo sam želela da još jednom otvori usta, pa da dobije još veću kaznu.“ „Nisam bio siguran da će se Sten suprotstaviti Linkolnu.“ Mik Konroj je pokazao glavom prema sudijskoj stolici. „Osećam se malo bolje zbog toga. Odvešću tvoju mamu kući“, rekao je Rasu. „Želiš li da i ja pođem?“ Očiju još uvek pomalo potištenih i crvene kose koju je njen sin nasledio od nje, Hili je poljubila Rasa u obraz. „Bićemo dobro, Brukse.“ Poljubila je i Bruksa. „Zahvalni smo ti.“ „Nema potrebe.“ „I dalje je tužna“, promrmljala je Selin kada su njeni svekar i svekrva izašli napolje. „Ne može da se razbesni. Želela bih da se razbesni. Osećaće se bolje.“ „Ti si dovoljno besna za sve nas.“ Selin se blago osmehnula. „Bog zna. Moram u školu. Deca su verovatno istraumirala jutarnju zamenu.“ Snažno je zagrlila Bruksa, okrenula se Rasu i grlila ga čitav minut. „Nemoj da se previše sekiraš, mili“, rekla mu je. „Hajde da te častim kafom“; rekao je Bruks Rasu kada su ostali sami. „Trebalo bi da odem u hotel.“ „Hajde, potrebno ti je nekoliko minuta za opuštanje.“ „I prijalo bi mi. U redu, vidimo se za trenutak.“ Čim je Bruks ušao u restoran, Kim je zgrabila bokal s kafom i jurnula pravo prema njemu. Pokazala je separe, okrenula šolju koja je stajala na stolu i nasula mu kafu. „Pa?“, rekla je. „Samo kafu, hvala.“ Udarila ga je u rame. „Kako da zadržim status kraljice novosti ako ne deliš vesti sa mnom? Želiš li da me svrgnu?“ „Nipošto. Ne smemo to dozvoliti. Određena je kaucija.“ Srdito je oborila usne. „Trebalo je i da očekujem da će Sten Rajngold čuvati leđa Linkolnu Blejku.“ „E sad, nemoj tako, Kim. I očekivao sam da im odredi kauciju. Ali nisam očekivao da će im odrediti toliko visoku kauciju, a garantujem ti da ni Blejk to nije očekivao.“ „I to je nešto.“ „I oduzeo im je pasoše dok ne prođe suđenje.“ „E, sad“, napućila je usne i zadovoljno klimnula. „Povlačim reč. Mora da je to zabolelo Blejka.“


„O, rekao bih da je žarilo. Bio je drzak pa ga je sudija kaznio za nepoštovanje suda.“ Ovog puta je udarila Bruksa u rame. „Sereš!“ „Kunem ti se.“ „Povlačim reč još jednom. Kada Sten Rajngold sledeći put dođe ovamo, počastiću ga parčetom pite. Čuješ li to, Lindi?“, doviknula je muškarcu pored roštilja. „Sten Rajngold je kaznio Linkolna Blejka kaznom od petsto dolara za nepoštovanje suda.“ Lindi se okrenuo s rukom u kojoj je držao špatulu na boku. „I vreme je da ga nepoštovanje košta, jer kučkin sin ne poštuje nikoga. Ja te častim kafom, Brukse.“ Lindi je pokazao bradom prema vratima. „A i ovoga.“ Kim je primetila Rasa kada je ušao i okrenula i drugu šolju. „Sedi ovde, mili.“ Popela se na prste da ga poljubi u obraz. „Besplatna je kafa i sve drugo što poželiš. Reci svojima da svako ko i trunke vredi u ovom gradu žali zbog onog što im se dogodilo i da ih podržava sto posto.“ „Hoću. Hvala, Kim. Mnogo nam to znači.“ „Izgledaš iscrpljeno. Šta kažeš na poveće parče one francuske pite s jabukama koja te vrati u život?“ „Ne mogu sada. Možda sledeći put.“ „Ostavljam vas da razgovarate, ali ako vam bilo šta bude potrebno, vičite.“ Bruks se pretvarao da se duri. „Meni nije ponudila prokletu pitu.“ Ras uspe bledo da se osmehne. „Najpre mora da se sažali na tebe. Da li si znao da će im uzeti pasoše?“ „Znao sam da ćemo to tražiti, ali nisam mislio da će Rajngold stati na našu stranu. Iznenadio me je, ali možda je to do mene.“ „Puštao je on Blejkovog malog i više nego dovoljno.“ „Jeste, i mislim da sada oseća teret. Možda i jeste Blejkov partner u golfu, ali ne može - a mislim i da neće - zataškavati ovakve stvari. Verujem da je časni sudija jutros dobro popizdeo. A verujem da Blejk neće dozvoliti Hariju da nagovori malog da se nagodi u ovom slučaju. Želi suđenje zato što veruje da su on i sve što je njegovo suviše jebeno značajni da bi se morali povinovati zakonu. Taj mali će u zatvor, Rase, i mogao bi proći i gore nego što sam očekivao. I nije mi žao.“ „Ni je ne mogu reći da mi je žao.“ Bruks se nagnuo prema njemu. „Želeo sam da razgovaram s tobom jer sam potpuno siguran da će Blejk učiniti sve što može da te isplati i da će vršiti strašan pritisak na tebe da odustaneš od optužbe za napad. Ako mu to uspe, zaključiće da se sve svodi na novac. I da može da plati neku siću, da se tako izrazim, i izdejstvuje malom društveno koristan rad i rehabilitaciju i uslovnu kaznu.“


Rasove rasečene usne bile su čvrsto stisnute. „To se neće desiti, Brukse. Da li si video mog tatu jutros? Izgleda deset godina starije. Nije me briga što me je mlatnuo; i da nije svega ostalog, ne bih ga teretio. Ali neću odustati samo da se on ne bi mogao izvući i sa ovim.“ „Dobro. Ako Blejk počne da te progoni, javi mi. Spomenuću mu optužbu za uznemiravanje i sudsku zabranu prilaska.“ Ras se naslonio na naslon separea i sada se šire osmehnuo. „Kojeg od njih dvojice zapravo želiš?“ „Ovo je dva u jednom’ paket, kako ja to vidim. Malom je bio potreban dobar, snažan udarac u dupe. Ne znam da li je Džastin rođen kao kreten, ali mu je tatko sasvim sigurno pomogao da u još većeg kretena izraste.“ Mešao je kafu, ali je shvatio da mu nije do kafe. „Nisam mu mamu video u sudnici.“ „Priča se da je gospođu Blejk sramota i da je umorna. I da joj je dosta svega. A Blejk joj je naredio da ćuti. On je glavni u kući.“ „Možda i jeste, ali nije glavni u ovom gradu.“ „A jesi li ti, šefe?“ „Ja štitim i služim“, rekao je Bruks zagledavši se kroz prozor. „Blejkovi će otkriti šta to znači. A ti, gospodine gradonačelniče?“ „Možda će mi biti teže pobediti na izborima jer će Blejk podržati mog protivnika, ali ne odustajem.“ „Za nova vremena.“ Bruks je podigao šolju da nazdravi. „Za dobra vremena.“ „Jutros si prilično raširio perje, sinko. Da li je to zbog Rajngoldove odluke?“ „Nije to bilo loše, ali pronašao sam sebi neodoljivu, lepu ženu u koju se zaljubljujem. I to gadno.“ „Brzo ti to.“ „To mi je u krvi. Moji mama i tata jedva da su se pogledali i to je bilo to. Dobro me je uhvatila, Rase. Ovde.“ Udario se skupljenom pesnicom preko srca. „Da te nije ona uhvatila malo niže?“ „I tu. Ali, bože, Rase, prava je za mene. Samo pomislim na nju i gotovo. Pogledam je, i... kunem ti se mogao bih da je gledam satima. Danima.“ Bruks se nasmeja, i sam pomalo iznenađen. „Gotov sam. Odoh.“ „Ako je ne dovedeš na večeru, Selin će se postarati da mi od života napravi pakao.“ „Radim na tome. Pretpostavljam da će i žene u mojoj porodici uskoro početi da iznose slične zahteve. Abigejl je takva da s njom sve mora polako i postepeno. Nešto je sputava“, dodao je. „Nešto iz prošlosti. Još nije spremna da mi sve ispriča. I na tome radim.“


„Znači da još nije shvatila da ćeš ti prosto nastaviti da kopaš, čačkaš i grizeš dok ne saznaš ono što želiš da znaš i dok ne dobiješ ono što želiš da dobiješ?“ „Zaslepljujem je ljubaznošću i šarmom.“ „Šta misliš koliko će to potrajati?“ „Imam vremena. Potrebna joj je pomoć. Samo ona to još ne zna ili nije spremna da prihvati. Za sada.“ Abigejl je srećno provela jutro za računarom, menjajući i personalizujući bezbednosni sistem za pravnu firmu u Ročesteru. Bila je naročito zadovoljna rezultatima, jer je posao dobila po preporuci i umalo ga izgubila kada se stariji partner povukao jer je odbila da se nađe s njim lično. Verovala je da će on i ostali partneri biti više nego zadovoljni sistemom i njenim predlozima. Ako ne budu? To je bila cena koju je plaćala zbog poslovanja pod svojim uslovima. Da bi odmorila um, prešla je da radi u bašti. Želela je da napravi baštu za leptire13 duž južne ivice kolibe i čitala je i istraživala kako da to najbolje izvede. Sa Bertom za petama sakupila je alat i natovarila baštenska kolica. Bilo joj je drago što vidi da mala bašta s povrćem lepo napreduje, što oseća miris začinskog bilja koje je upijalo sunce. Uski potočić je penušavo tekao svojim putem, a ptice su pevale s njim. Kroz sve gušće drveće poigravao se veseli povetarac, a cveće divljeg drena provirivalo je poput duhova. Srećna je, shvatila je, dok je obeležavala parcelu kanapom i kočićima. Zaista je srećna; što je stiglo proleće, što ima posao, srećna što ima svoj dom. I Bruksa. Da li je i pre bila zaista srećna? Mora da je bilo trenutaka sreće - bar tokom detinjstva, u onom kratkom vremenu koje je provela na Harvardu, čak i nakon što se sve toliko promenilo. Ali nije mogla da se seti da se ikada osećala ovako. Nervozno. Bruks je bio u pravu za nervozu, a ona nije bila u potpunosti sigurna da joj se dopada što je on u pravu. Ali preko nervoze, i kroz nju, provlačila se lakoća s kojom nije znala šta da radi. Kada je uključila motokultivator, pevušila je u ritmu brektanja motora, žuborenja penušavog potoka i pesme ptica. Ne, nije baš znala šta s tim da radi, ali da može, zadržala bi ove trenutke i ova osećanja - snažno bi ih držala - zauvek. Imala je posao koji ju je zadovoljavao, baštovanstvo u kome je uživala više nego što je mislila da je moguće. Imala je muškarca kog poštuje i u kom uživa - više nego što je ikada i mogla da zamisli - koji će doći na večeru, da razgovara, smeje se i bude s njom. To ne može da potraje, ali nema svrhe razmišljati o budućnosti i kvariti sebi sreću? Samo je čvrsto drži, podsetila je sebe, dok je bacala kompost preko zemljišta. Za sada. Vratila je kolica do staklenika, upila miris bogate, vlažne zemlje; uživala u napupelom cveću, snažnom zelenilu i odabrala biljke koje je odgajila naročito za 13

Sadnja poljskog cveća i pravljenje bašte koja bi privukla leptire. (Prim. prev.)


ovu vrstu bašte. Pošten, naporan fizički posao u toplo poslepodne. I to ju je činilo srećnom. Ko bi mogao pomisliti da je toliko sposobna za sreću? Četiri puta se vraćala do staklenika, s glokom na boku i psom za petama, pre nego što je počela da ostvaruje plan koji je osmislila u hladnim zimskim noćima. Sadila je lobelije i glavočike, sunčac slatkog mirisa pomešan s prozračnom lantanom, vitkim verbenama, šarmantnim zvezdanima, otmenim ljiljanima bogatim nektarom. Imala je i suncokrete i ukrasni slez i cigansko perje na koje je želela da namami odrasle leptire da polože jaja i na kojima bi se hranile mlade gusenice. Ređala ih je, pa premeštala, grupisala, pa pregrupisavala, postepeno odstupajući od svog prvobitnog, pomalo matematičkog, plana kada je shvatila da bašta lepše izgleda kada je manje kruta i precizna. Za svaki slučaj je uzela telefon i fotografisala baštu iz nekoliko uglova pre nego što je uzela lopaticu da iskopa prvu rupu. Sat vremena kasnije se odmakla i pogledala šta je do sada uradila, pre nego što je ušla u kuću po led za čaj koji je ostavila da se namače na suncu. „Biće prelepa“, rekla je Bertu. „I moći ćemo da sedimo na tremu i gledamo leptire. Mislim da ćemo privući i kolibrije. Volim da gledam kako sve raste i cveta, kako leptiri i ptice lete. Puštamo korenje, Berte. Što dublje uranja, to ga ja više želim.“ Sklopila je oči i podigla lice prema suncu. O, volela je zvuk vazduha i miris. Volela je ritam posla i zadovoljstva koji je ovde pronašla, trenutke odmora i rada. Volela je osećaj tela psa naslonjenog na njenu nogu i ukus hladnog čaja u grlu. Volela je Bruksa. Otvorila je oči. Ne, ne, samo se zanela u srećnom maštanju. U ovoj euforiji jer joj je sve po volji. I dozvolila je sebi da pomeša to sa onim što joj je on rekao jutros, kako ju je gledao. Akcija i reakcija, rekla je sebi. Ništa više. Ali šta ako jeste nešto više? Oglasio se alarm, a ona je ispravila leđa i ramena i položila ruku na dršku gloka. Nije očekivala nikakvu isporuku. Brzo je prišla monitoru koji je postavila na tremu. Setila se automobila i pre nego što se setila vozača. Bruksova majka - blagi bože - i još dve žene. Smeju se i pričaju dok Sani vozi prema kući. Pre nego što je stigla da odluči šta da radi, automobil je zaobišao i poslednju krivinu. Sani je veselo svirnula kada je primetila Abigejl. „Ćao!“, povikala je kroz prozor pre nego što su njih tri izašle. Žena na prednjem sedištu mora da je bila Bruksova sestra, pomislila je Abigejl. Boja kose i ten, struktura kostiju, oblik očiju i usta bili su suviše slični da ne bi postojala neka genetska veza. „Pogledaj! Bašta za leptire.“


„Jeste. Radim na njoj čitavo posle podne.“ „Pa, biće prelepa“, rekla joj je Sani. „Pomiriši samo taj sunčac! Platon je u automobilu. Šta misliš, da li bi Bert želeo da ga upozna?“ „Pa... pretpostavljam da bi.“ „Mama se toliko brine zbog toga kako će upoznati pse da je zaboravila na ljude. Ja sam Mija, Bruksova sestra, a ovo je naša srednja sestra Sibil.“ „Drago mi je što sam vas upoznala“, uspela je da procedi Abigejl kada su je zgrabile za ruku i protresle. „Uzele smo slobodan dan“, sijala je Mija, vitka žena kratke smeđe kose s izvučenim pramenovima. „Od dece, posla, muškaraca. Otišle smo na jedan dobar ženski ručak i sada krećemo u kupovinu.“ „Pomislile smo da bi možda želela s nama“, rekla je Sibil. „Da pođem s vama?“, zbunjena i izbačena iz ravnoteže, jednim okom gledajući svog psa, Abigejl se trudila da ih prati. „U kupovinu“, ponovila je Mija. „A kasnije razmišljamo o margaritama s ledom.“ Kuče je skakutalo, prevrtalo se, udaralo i uopšte divljalo oko i preko Berta koji je sedeo i drhtao i gledao Abigejl. „Ami. Jouer.“ Smesta je spustio glavu i prednje noge i podigao rep kojim je počeo veselo da maše i razigrano oborio Platona koji se trapavo zakotrljao. „O, zar nisu slatki!“, uzviknula je Sani. „Neće povrediti kuče.“ „Mila, to vidim. Momčina je nežan kao jagnje, a bog zna da je Platonu potrebno da se istrči. U kolima je ili na povocu čitavo poslepodne. Da li si upoznala moje dve devojke?“ „Jesam.“ „Pokušavamo da je nagovorimo da odloži lopaticu i pođe s nama u kupovinu i na margarite.“ Sibil je uputila Abigejl topao prijateljski osmeh kojim je otkrila jamice u obrazima. „Hvala na pozivu.“ Abigejl je čula ukočenost u svom glasu u poređenju sa opuštenošću koja se osećala kod drugih žena. „Ali zaista moram da dovršim sadnju. Počela sam kasnije nego što sam nameravala.“ „Pa, izgleda lepo.“ Sibil je prišla da bolje pogleda. „Nisam nasledila mamin i tatin talenat; zavidim ti.“ „Lepo od vas što ste došle da me pozovete.“ „Jeste“, složila se Mija, „ali Sib i ja smo htele da te pogledamo izbliza i vidimo kakva je žena koja je uspela da smota Bruksa.“ „O.“


„Nisi tip žene za koju bih pretpostavila da će ga tako upecati.“ Opet je „o“ bilo sve čega je Abigejl uspela da se seti. „Miji što na umu“, rekla je Sani uhvativši kćerku ispod ruke, „to na drumu.“ „Umem ja da budem taktična i diplomata, ali to nije moje prirodno stanje. Kako bilo, to je bio kompliment, dobra stvar.“ „Hvala?“ Mija se nasmejala. „Nema na čemu. Uglavnom, vidiš, Bruks je - u prošlosti - bio sklon fizičkom izgledu iza kog se i nije krilo mnogo suštine. Ali evo tebe sada, lepe i prirodne, i dovoljno snažne i pametne da živiš ovde sama, i dovoljno vešte da sama sadiš odlično osmišljenu baštu - ja jesam nasledila talenat - i vodiš svoj posao, kako čujem. A pretpostavljam da umeš, s obzirom na taj veliki pištolj na boku, i da se staraš o sebi.“ „Umem.“ „Da li si ikada ikoga upucala?“ „Mija! Ne obraćaj pažnju na nju“, rekla je Sibil. „Ona je najstarija i ima najduži jezik. Da li si sigurna da ne želiš da pođeš s nama?“ „Zaista moram da dovršim baštu, ali hvala na pozivu.“ „Pripremamo malo okupljanje u nedelju posle podne“, objavila je Sani. „Bruks će te dovesti.“ „O, hvala, ali...“ „Ništa posebno. Samo ćemo malo podložiti roštilj. A imam i neke žute irise koje moram da rasadim, pa ću ti ih dati. Dopašće im se ono osunčano mesto pored potoka. Idem da pokupim kuče pa se vidimo u nedelju.“ „Već neko vreme se viđaš s Bruksom“, prokomentarisala je Mija. „Tako je.“ „Znaš kako on samo ljubazno ćaska s tobom dok ne istera svoje?“ „Da.“ Mija joj je namignula i nasmešila se. „To je nasledio. Vidimo se u nedelju.“ „Ne brini.“ Sibil ju je iznenadila uzevši je za ruku kada je Mija otišla da pomogne mami oko kučeta. „Biće sve u redu. Da li tvoj pas podnosi decu?“ „Neće povrediti nikoga.“ Ukoliko mu ja to ne naredim, pomislila je. „Povedi ga. Osećaćeš se lagodnije ako on bude s tobom. Mi smo prilično prijatan svet i skloni smo da volimo svakoga pored koga je Bruks srećan. Bićeš ti dobro“, rekla je i stegla Abigejl ruku pre nego što ju je pustila i vratila se u automobil. Počele su da se smeju i ćaskaju, mašu i sviraju. Potpuno u šoku, Abigejl je stajala, a pored nje je stajao njen do delirijuma srećan pas i učtivo je podigla ruku dok su O’HaraGlisonove žene odlazile. Kao da ju je pregazio valjak cveća, pomislila je Abigejl. Nije je bolelo, a i prilično je lepo mirisalo. Ali ju je ipak oborilo.


Naravno, neće otići na okupljanje. Bilo bi nemoguće iz brojnih razloga. Možda će napisati poruku Bruksovoj majci i učtivo se izviniti. Ponovo je stavila baštenske rukavice. Želela je da završi baštu, a i iskoristila ju je kao izgovor, tako da je mora završiti, i učiniće to. Nikada je niko pre nije pozvao da ide u kupovinu i na piće i pitala se, dok je sadila cveće, kako to izgleda. Znala je da ljudi idu u kupovinu čak i kada im ništa nije potrebno. Nije u tome videla nikakvu draž, ali je znala da je drugi vide. Setila se dana, koji se tako davno zbio, kada je bila u tržnom centru s Džuli. Kako joj je bilo zabavno, kako se osećala ushićeno i slobodno dok je isprobavala odeću i cipele s drugaricom. Naravno, nisu one bile drugarice. Nisu zapravo bile drugarice. Čitav taj susret bio je slučajan i predstavljao je splet okolnosti i zajedničkog interesa. A nakon njega je usledila tragedija i katastrofa. Znala je da bezopasni bunt kupovine odeće i cipela nije doveo do tragedije. Čak ni njen nepromišljen i glupi pristanak da napravi lažne lične karte i ode u noćni klub nije uzrokovao događaje koji su usledili. Volkovi i Jakov Korotki su za to odgovorni. A opet, kako da ih ne poveže, kako da ne oseti teret i krivicu čak i nakon svih ovih godina? Svađa s majkom pokrenula je lančanu reakciju koja se završila eksplozijom u sigurnoj kući. Ako i nije bila u potpunosti odgovorna, bila je jedna od karika u tom lancu. A ipak se, dok je sadila cveće, pitala kakav je osećaj voziti se u automobilu s nasmejanim ženama i kupovati nepotrebne stvari, piti margarite i ogovarati poznanike. Ovo razmišljanje malo je pomračilo zadovoljstvo zvukova i mirisa i njene samoće. Posadila je sve cveće, pa dodala još neko; radila je čitavo posle podne sve do večeri. I dovozila je humus u baštenskim kolicima i posipala ga po lejama. Prljava, oznojena, zadovoljna, uključila je prskalice baš kada se opet oglasio alarm. Ovog puta videla je Bruksa kako prilazi kući. Izgubila je pojam o vremenu, shvatila je. Htela je da uđe u kuću i podgreje lazanje pre nego što on stigne. I svakako se nadala da će bar stići da se upristoji. „Pa, vidi ti to.“ Izašao je iz kola s buketom ljubičastih irisa u ruci. „Sada mi se čine nekako zanemarljivi.“ „Prelepi su. Ovo je drugi put da mi donosiš cveće. Ti si jedini koji mi je ikada doneo cveće.“ Oboma im je tiho obećao da će joj često donositi cveće. Pružio joj je buket i izvadio kost od sirove kože za Berta. „Ni tebe nisam zaboravio, momčino. Mora da si polovinu dana potrošila na tu baštu.“ „Nisam baš toliko, ali je potrajalo. Želim leptire.“ „I dobićeš ih. Ne može biti lepša, Abigejl. A i ti si.“ „Prljava sam“, rekla je zakoračivši unazad kada je krenuo da je poljubi. „Nimalo mi ne smeta. Znaš da bih ti pomogao. Odlično mi to ide.“ „Počela sam i zanela se.“


„Šta kažeš da iznesem vino? Možemo da sedimo ovde i divimo se tvom delu.“ „Moram da se istuširam i podgrejem lazanje.“ „Hajde, idi istuširaj se. Ja ću staviti hranu da se greje i doneti vino. Sve mi se čini da si danas radila napornije od mene. Daj mi to.“ Uzeo je cveće od nje. „Staviću ga u vazu. Šta je bilo?“, rekao je kada se samo zagledala u njega. „Ništa. Neću... neću dugo.“ Nije sigurna šta da radi, zaključio je, kada joj se ponudi osnovna i najmanja pomoć. Ali je prihvatila, pomislio je, dok je ulazio i punio vazu vodom. I nije se raspravljala i smišljala izgovore. To je korak napred. Stavio je cveće na radnu ploču, očekujući da ga ona kasnije lepše složi, i to verovatno kada on ne ’bude u blizini. Uključio je rernu na nisku temperaturu i stavio činiju u nju. Izneo je vino i dve čaše na prednji trem i, nakon što ga je nasuo, s čašom u ruci naslonio se na stub i zagledao u njeno cveće. O baštovanstvu zna dovoljno da bude svestan da je radila satima. I dovoljno je znao o umetnosti baštovanstva da shvati kako ume da složi boje, teksture i da sve sklopi u harmoničnu celinu. A dovoljno je znao o ljudima da bude siguran da je sađenje ove bašte bio još jedan znak vlasništva, skućavanja. Njeno imanje, udešeno na njen način. Dobar znak. Kada je izašla napolje, okrenuo se prema njoj. Vlažna kosa kovrdžala joj se malo oko ušiju i mirisala je sveže kao samo proleće. „Ovo mi je prvo proleće na visoravni Ozark otkako sam se vratio kući“, rekao je pružajući joj čašu. „Posmatram je kako oživljava. Brda zelene, poljsko cveće cveta, reke teku kroz sve to. Svetlost, senke, sunčevi zraci na poljima sveže zasađenih useva. I sve je novo na početku novog godišnjeg doba. I znam da nema drugog mesta na kom bih želeo da budem. Ovo je ponovo dom, do samog kraja.“ „I ja se tako osećam. To je prvi put da se tako osećam. Dopada mi se to.“ „Dobro je da je tako. Gledam te, Abigejl, mirišeš na to proleće, tvoje cveće cveta ili tek što nije, oči su ti tako ozbiljne, tako prokleto lepe i ja osećam isto. Ne postoji nijedno drugo mesto. Niko drugi.“ „Ne znam šta da radim sa osećanjem koje budiš u meni. I plašim se kakav će mi život biti ako se ovo promeni i ako se nikada više ne budem ovako osećala.“ „Kakvo je to osećanje?“ „Srećna sam. Strašno sam srećna. I uplašena i zbunjena.“ „Radićemo na sreći dok ne budeš opuštena i sigurna.“ Spustila je čašu, prišla mu i zagrlila ga. „Možda se to nikada neće desiti.“ „Izašla si napolje bez pištolja.“ „Ti imaš svoj.“


Nasmešio se lica zarivenog u njenu kosu. „Onda je i to nešto. To je poverenje, i dobar početak.“ Nije znala, nije mogla da raščlani sva osećanja. „Možemo da sednemo na stepenice, a ti bi mogao da mi kažeš šta se jutros desilo.“ „Možemo.“ Nagnuo joj je glavu i nežno je poljubio. „Jer se osećam izuzetno dobro u vezi s tim.“


19

Ispričao joj je šta se desilo dok su se senke protezale, a njena nova bašta upijala nežne kapi iz prskalica. Zakon ju je oduvek opčinjavao, pojedinosti zakonskih procesa, a ljudski faktor je logiku - i, prema njenom mišljenju, pristrasnost - utkao u pravila i obrasce i procedure. Pravda joj se činila tako jasnom, ali zakon koji ju je tražio i sprovodio bio je tako mutan, nepouzdan. „Ne razumem zašto bi ih, samo zato što imaju novac, trebalo pustiti na slobodu.“ „Nedužni dok se ne dokaže da su krivi.“ „Ali jesu krivi“, nije odustajala, „i to je dokazano. Iznajmih su sobu i napravili štetu. Džastin Blejk je napao tvog prijatelja pred svedocima.“ „Imaju pravo na suđenje.“ Zatresla je glavom. „Ali sada su na slobodi i mogu da koriste novac da potkupe ili zastraše te iste svedoke i sve upletene, ili mogu i da pobegnu ili da počnu da pronalaze načine da odlože suđenje. Tvoj prijatelj je pretrpeo gubitak, a ljudi koji su štetu napravili slobodni su da nastave sa svojim životom i poslom. Pravni sistem je pun grešaka.“ „To možda i jeste tako, ali bez njega bi vladao haos.“ Iz njenog iskustva, haos je proisticao iz njega. „Posledice, kazna i pravda trebalo bi da su brze i pouzdane bez mogućnosti da neko izbegne kaznu samo zato što ima novac, pametne advokate ili je odluka suda nelogična.“ „Pretpostavljam da i rulja tako razmišlja kada se dokopa užeta.“ Namršteno ga je pogledala. „Ti hapsiš ljude koji krše zakon. Znaš da su ga prekršili kada ih hapsiš. Trebalo bi da si frustriran, čak i ljut, jer znaš da će neko od njih pronaći neku rupu u zakonu ili, zbog ljudske greške, neće biti kažnjen za zločin koji je počinio.“ „Radije bih gledao kako oslobađaju krivca, nego nedužnog čoveka kako strada. Ponekad postoje razlozi zašto je čovek prekršio zakon. Ne govorim sada o naša tri kretena, već uopšteno.“ Očigledno opušten, Bruks je ispružio noge i pomazio stopalom Berta. „Nije sve uvek crno ili belo, kruto i pogrešno. Ako ne uzmeš u obzir sve nijanse i okolnosti, nisi postigla pravdu.“ „Ti veruješ u to.“ Mišići u njenom stomaku zgrčiše se i zatitraše. „Ponekad postoje razlozi za kršenje zakona.“


„Naravno da postoje. Samoodbrana. Odbrana drugih ili nešto prosto kao što je brza vožnja. Žena ti se porađa? Neću te kazniti za kršenje ograničenja brzine kada ideš u bolnicu.“ „Uzeo bi u obzir okolnosti.“ „Naravno. Kada sam još radio kao običan policajac, pozvali su nas zbog fizičkog napada. Tip je ušao u bar i prebio svog strica. Zvaćemo ga čika Hari. E sad, moramo da privedemo tipa zbog napada na drugo lice, ali ispostavilo se da je čika Hari pipkao njegovu dvanaestogodišnju kćerku. Da, trebalo je da pozove policiju i prijavi sve socijalnoj službi, ali da li je pogrešio što je razbio njušku čika Hariju? Mislim da nije. Moraš sagledati sve, odmeriti okolnosti. To bi sudovi trebalo da rade.“ „Tačka gledišta“, promrmljala je. „Da. Tačka gledišta.“ Prešao je prstom niz njenu ruku. „Da li si i ti prekršila zakon, Abigejl?“ Znala je da su ovo vrata kroz koja je želeo da prođe. Ali šta ako se zatvore za njom? „Nikada nisam kažnjena za prekoračenje brzine, ali sam je ponekad prekoračila. Idem da proverim lazanje.“ Kada je ušao za njom nekoliko minuta kasnije, stajala je i sekla paradajz. „Ubrala sam paradajz i bosiljak iz staklenika.“ „Bila si vredna.“ „Volim kada imam šta da radim. Posao sam završila ranije nego što sam predvidela, pa sam sebe počastila radom u bašti. A imala sam i posetu.“ „Nije valjda?“ „Svratile su tvoja majka i sestre.“ Spremao se da joj dospe vino. „Šta si rekla?“ „Svratile su ovamo. Išle su na ono što su nazvale lepim ženskim ručkom i krenule su u kupovinu i da ispijaju ledene margarite. Pozvale su me da im se pridružim.“ „Uh-uh.“ „Mija je objasnila da su u suštini došle da me bolje vide. Dopala mi se njena iskrenost, premda mi je bilo i pomalo neprijatno.“ Bruks je ispustio zvuk koji je mogao biti i smeh. „Ume ona to.“ „I Platon je bio s njima. Bert je uživao igrajući se s njim.“ „Kladim se da jeste.“ „I sve im je bilo smešno.“ „Bertu i Platonu?“ „Ne.“ Na ovo se ona nasmejala. „Tvojoj majci i sestrama. Izgledale su veoma srećno. Kao da su i prijateljice.“ „I rekao bih da jesu. Svi smo.“


„Tvoja druga sestra, Sibil, dobra je i nežna. Čini se da sa obema sestrama deliš izvesne osobine. A i fizički ste veoma slični, naročito ti i Mija.“ „Da li ti je Mija pričala neprijatne priče o meni?“ „Nije, premda bi me to interesovalo. Pretpostavljam da sam je više ja zanimala. Rekla je da si, kada je reč o ženama, vezama...“ Abigejl je zastala na trenutak dok je slagala kriške mocarele i paradajza. „Da si u prošlosti bio sklon fizičkom izgledu iza kog se i nije krilo mnogo suštine.“ Bruks ju je posmatrao dok je govorila, dok je ređala hranu na tanjiru. „Kladim se da si je citirala od reči do reči.“ „Parafraziranje može da prenese drugačiji ton, čak i drugačije značenje.“ „Ne mogu da ti protivrečim.“ „Da li je to istina?“ Razmislio je, pa je slegnuo ramenima. „Pretpostavljam da jeste, sada kada razmislim o tome.“ „Mislim da je to laskavo.“ A i išlo je u prilog novini koju je tog jutra spoznala. Osećaj novine polako je bledeo. „Iznenađen sam što su te saterale u ćošak, tri na jednu, i prihvatile odbijanje.“ „Bilo je očigledno da sam zaista u poslu.“ Uzela je čašu i popila gutljaj vina. „Ali me je tvoja majka pozvala na roštilj u nedelju.“ Nasmejao se i podigao čašu da joj nazdravi. „Vidiš? Nisu prihvatile odbijanje.“ Nije o tome razmišljala na taj način, a sada je shvatila da je Bruks u pravu. „Tvoja majka kao da je zanemarila moj razuman razlog odbijanja. Mislila sam da je najbolje da joj napišem učtivu poruku u kojoj ću izraziti žaljenje što ne mogu da dođem.“ „Zašto? Pravi odličnu krompir-salatu.“ „Moram da radim u bašti i da sređujem kuću, a i imam raspored kog se pridržavam svake nedelje.“ „Kukavica.“ „Uverena sam da ne razumem kakve veze ptica...“ „Ne, ti si kukavica.“ Počeo je da maše krilima što ju je nateralo da se namršti i razljuti. „Nema potrebe da budeš nepristojan.“ „Ponekad je iskrenost nepristojna. Vidi, nema razloga da budeš nervozna zbog malo druženja u dvorištu i krompir-salate. Biće ti lepo.“ „Neće, jer ću zanemariti svoj raspored. I ne znam kako da se ponašam na roštiljima. Ne znam kako da razgovaram sa svim tim ljudima koje ne poznajem ili koje jedva da poznajem, niti kako da odgovorim na radoznalost koja će se, pretpostavljam, ispoljiti jer ti i ja spavamo zajedno.“


„Mnogo ti toga ne znaš“, zaključio je Bruks, „ali mogu da ti pomognem sa svim tim. Mogu ja da ti pomognem u bašti i oko kuće. Umeš ti sasvim lepo da razgovaraš s ljudima, ali biću pored tebe dok se ne opustiš. Možda će i biti radoznali, ali voljni su da te prihvate jer se meni dopadaš, kao i mojoj majci. A obećaću ti nešto.“ Zastao je i sačekao da ga pogleda. „Šta?“ „Ostani sat vremena, a ako se ne budeš osećala prijatno, već ću pronaći izgovor, reći ću da su me pozvali da nešto rešim i otići ćemo.“ „Lagao bi svoju porodicu?“ „Da. Znali bi oni da lažem, ali bi razumeli.“ Eto, pomislila je, jedna od komplikacija društvenih obaveza i ličnih veza. „Mislim da je najbolje da to izbegnemo i da prosto pošaljem poruku u kojoj izražavam žaljenje što neću moći da dođem.“ „Ona će doći po tebe.“ Ponovo je prestala da radi. „Nije istina.“ „Nepobitna istina, dušo. Pretpostaviće da si ili suviše stidljiva ili suviše tvrdoglava. Ako zaključi da si stidljiva, doći će da te tetoši i dovešće te. Ako zaključi da si tvrdoglava, doći će da te potera.“ „Nisam ni stidljiva ni tvrdoglava.“ „Ti si i jedno i drugo, i sa pokojim kukavičjim perom.“ Namerno je spustila nož na radnu ploču silovitije nego što je bilo potrebno. „Ne pronalazim mudrost u tome što me vređaš dok ti pripremam obrok.“ „Ne vidim kako je tvrdoglavost i stidljivost uvredljiva. A svako od nas ima pokoje kukavičje pero u zavisnosti od okolnosti.“ „Koje su to okolnosti kada je reč o tebi?“ „To se zove promena teme, ali ću ti udovoljiti. Polugodišnje posete zubaru, pauci i karaoke.“ „Karaoke su zabavne.“ „Ne u mom izvođenju. Kako bilo, veruj mi na reč. Odvoj sat vremena. Sat vremena ti neće naškoditi.“ „Razmisliću.“ „Pošteno. Počinjem da se ponavljam jer sam to rekao i sinoć, ali ovo odlično miriše.“ „Nadajmo se da će ova noć biti tiša i mirnija od prethodne.“ Takva je i bila do malo nakon dva sata posle ponoći. Kada se oglasio njen alarm, iskočila je iz kreveta i zgrabila pištolj sa noćnog stočića i pre nego što je nogama dotakla pod. „Samo polako.“ Brukov glas bio je potpuno smiren. „Opusti se, Abigejl. I ti“, rekao je psu koji je stajao pored nje i tiho režao.


„Neko dolazi.“ „Ja ću se pobrinuti za to. Ne, ne pali svetlo. Ako je neko namerio da izaziva nevolju, onda je bolje da ne zna da znamo da je stigao.“ „Ne prepoznajem ovaj automobil“, rekla je kada je pogledala monitor. „Ja ga prepoznajem. Sranje.“ Uzdahnuo je više umorno nego ljutito. „To je automobil Dojla Parsinsa, znači da su to Džastin Blejk i njegovi drugari Čed Kartrajt i Dojl. Samo da obučem pantalone pa ću se postarati za to.“ „U kolima su samo dve osobe.“ Bruks je navukao pantalone, zgrabio košulju i navukao je dok je prilazio monitoru. „Ili se Čed opametio i ostao kod kuće ili su ga ostavili da priđe kući sa zadnje strane. Pošto im ne bih baš pripisao toliko pameti, rekao bih da je Čed rešio da propusti zabavu.“ Bruks joj je odlučno spustio ruku na rame. „Nije ovo zbog tebe, Abigejl. Opusti se.“ „Ne opuštam se kada se neko ušunja na moje imanje u dva sata ujutro. Nije razumno očekivati od mene da se opustim.“ „Dobro.“ Uzeo ju je za ruke, ali ih nije stegao već je prešao gore-dole duž njih. „Samo kažem da žele meni da napakoste. Ne tebi. Najverovatnije su se prikrali ovamo - pogledaj, udaljavaju se od kuće. Nameravaju da mi iseku gume, možda čak i sprejom ispišu razne prostakluke na mom automobilu. I misle kako će me, čim svane jutro, sačekati njihovo nepristojno iznenađenje. Bože, naduvani su kao dva balona, obojica.“ „Ako su pod uticajem narkotika, malo je verovatno da će se ponašati racionalno.“ „Racionalnost Džastinu nije prirodno stanje, bio on trezan ili pod uticajem narkotika.“ A dolazak ovamo govorio je Bruksu da mu se ponašanje pogoršava, kao što je bio slučaj i sa Tajbalom. Dok ih je posmatrao, zakopčao je košulju. „Pozovi stanicu. Eš je večeras dežuran. Samo mu reci šta se dešava, a ja idem napolje da se postaram za ovo.“ Obuo je čizme u slučaju da mora da ih pojuri i pričvrstio futrolu sa oružjem. „Ti i Bert ostanite unutra.“ „Nema potrebe, niti želim, da me štitiš od dvojice delinkvenata.“ „Abigejl, ja nosim značku.“ Izgovorio je ovo tonom koji nije trpeo raspravu. „A mene su i došli da zajebavaju. Nema svrhe da im skrećemo pažnju na tebe. Prijavi šta se dešava i sačekaj da se vratim.“ Sišao je u prizemlje i stajao u tami iza bezbednosnih svetala koja su se upalila na tremu, nije žurio. Hapšenje će biti mnogo opravdanije, a optužba čvršća, ako ih uhvati kako nešto rade ili se spremaju da nešto urade, umesto da ih hvata dok se šunjaju i prigušuju pijani i/ili naduvani frktavi kikot. Abigejl će sada videti


pravdu, pomislio je, jer će njih dvojica vreme do suđenja provesti u zatvoru. Posmatrao ih je kroz prozor i video da su, kao što je i predvideo, čučnuli pored policijskog automobila. Džastin je otvorio torbu i dobacio sprej Dojlu. Pustio ih je da započnu ono što su naumili. Automobil će morati da se ofarba, ali dokazi će biti neoborivi. Tada je prišao ulaznim vratima, otključao ih i izašao napolje. „Da se niste izgubili, momci?“ Dojl je ispustio sprej i pao na dupe. „Izvinite što vam remetim zabavu, ali verujem da ste vas dvojica idiota zalutali na tuđi posed. Dodaćemo tome i vandalizam, a kako vidim da ste upravo vandalizovali policijsku imovinu, ne piše vam se dobro. A kladim se da ću pronaći nedozvoljene supstance i/ili alkohol u vašim džepovima, ali i u vašem krvotoku. Da sumiram, momci? Kraljevski ste najebali.“ Bruks je zatresao glavom kada je Dojl pokušao da ustane. „Pobegneš li, Dojle, dodaću optužbi i bežanje i opiranje hapšenju. Znam gde živiš, idiote, zato lepo ostani da sediš tu i ne mrdaj. Džastine, ti ćeš morati da mi pokažeš ruke.“ „Želiš da mi vidiš ruke?“ Džastin je zabio nož koji je držao u ruci u stražnju gumu, zatim skočio. „A sada ću i iz tebe da ispustim vazduh, kretenčino.“ „Samo da razjasnimo. Imaš nož. Ja imam pištolj. Vidiš li ovo?“ Bruks je pištolj izvukao gotovo opušteno. „A ja sam kreten? Džastine, ti si strašno, ali strašno glup. A sada, baci taj nož, a onda pogledaj svog zanemarljivo pametnijeg druga. Vidiš kako je legao licem nadole i stavio ruke iza glave? Ugledaj se na njega.“ Bruks je pod snopom svetla primetio da su Džastinove zenice veličine čiode. „Nećeš pucati u mene. Nemaš ti stomak za to.“ „Mislim da ima.“ Sa svojim omiljenim glokom u ruci, Abigejl je izašla iz kuće. „Ali ako te on ne upuca, ja hoću.“ „Kriješ se iza žene, a Glisone?“ Bruks se pomerio, samo malo. Ne samo da zakloni Abigejl ukoliko Džastin bude dovoljno glup da ih napadne nožem, već i zato što uopšte nije bio siguran da ona neće pucati u budalu.“ „Izgledam li ti kao da se krijem?“ „Volela bih da ga upucam“, rekla je Abigejl opušteno. „Neovlašćeno je upao na moj posed i naoružan je, zato verujem da imam prava da pucam u njega. Mogla bih da ga upucam u nogu. Veoma dobro gađam, kao što znaš.“ „Abigejl.“ Rastrzan između zabave i brige, Bruks je zakoračio prema Džastinu. „Baci taj nož, Džastine, dok ovo nije postalo ružno.“ „Nećeš me poslati u zatvor.“


„Koliko li ćeš pogrešnih procena večeras načiniti?“, zapitao se Bruks. Džastin je poleteo. „Nemoj pucati u njega, za ime boga“, povikao je Bruks. Zadržao je ruku s nožem levom rukom, podigao desni lakat i zabio ga Džastinu u nos. Čuo je zadovoljavajuće krckanje samo sekund pre nego što je krv linula. Kada je ispustio nož, prosto je zgrabio Džastina za okovratnik i gurnuo ga tako da je pao na kolena. Izgubivši strpljenje, gurnuo je Džastina na zemlju i čizmom mu stao na vrat. „Abigejl, hoćeš li, molim te, da odeš gore i doneseš mi lisice?“ „Ponela sam ih.“ Bruks podiže obrve kada ih je izvadila iz stražnjeg džepa. „Umeš da planiraš. Dobaci mi ih.“ Uhvatio ih je i kleknuo da veže Džastinu ruke na leđima. „Dojle, ne mrdaj ili će gospođica Loueri morati da te upuca u nogu.“ „Razumem, gospodine. Nisam znao da će to uraditi, kunem se. Trebalo je samo da malo oštetimo automobil. Kunem se.“ „Ćuti, Dojle, suviše si glup da bi pričao.“ Bruks podiže pogled kada je čuo sirenu. „Bože, zašto dolazi ovako zvanično?“ „Videla sam nož dok sam mu govorila šta se dešava. Tvoj zamenik se veoma zabrinuo.“ „U redu. Dođavola, Džastine, upravo si napao policajca nožem. To je napad na policajca smrtonosnim oružjem. Tužilac bi to mogao da pretvori i u pokušaj ubistva kada dodamo šta si sve rekao. Gotov si, mali, a nije moralo ovako da bude. Hapsim te zbog neovlašćenog upada na tuđi posed, vandalizma, uništavanja policijske imovine i napada na policajca smrtonosnim oružjem. Imaš pravo da ćutiš.“ „Slomio si mi jebeni nos. Ubiću te zbog toga.“ „Učini sebi uslugu i ozbiljno shvati to svoje pravo da ćutiš.“ Uputio ga je do kraja u njegova prava kada je primetio svetla Ešovog policijskog automobila kako jure putem. „Dojle? Gde je Čed Kartrajt?“ „Nije hteo da dođe. Rekao je da je u dovoljno velikoj nevolji i da će ga tata verovatno premlatiti ako zapadne u još koju.“ „Treptaj razuma.“ Ustao je kada je Eš izleteo iz automobila. „Šefe! Da li si dobro? Bože. Krvariš.“ „Molim? Gde? Sranje.“ Bruks je pogledao i zasiktao od gađenja. „To je Džastinova krv. Verovatno me je uflekala kada mu je linula iz nosa. Prokletstvo, voleo sam ovu košulju.“ „Trebalo bi da je potopiš u hladnu vodu i so.“ I Bruks i njegov zamenik pogledaše u Abigejl pored koje je stajao pas spreman za napad.


„Gospođo“, rekao je Eš. Sirene se opet oglasiše. „Šta si, kog đavola, uradio, Eše?“ „To će biti Bojd. Kada je gospođica Loueri prijavila da je videla nož, a kako je videla samo dvojicu, a svi znamo da je ovo ekipa od tri člana, pomislio sam da bih mogao da pozovem i Bojda. Da li si siguran da te nije posekao?“ „Da, siguran sam. Bio je dovoljno glup da pokuša, pa je izvršio napad na policajca. Mislim da ti i Bojd možete da ih odvedete u policijsku stanicu. Stižem i ja za vama.“ „U redu, šefe. Izvinite što smo vas uznemirili, gospođice Loueri.“ „Niste vi ništa uradili, zameniče Hajderman.“ Bruks joj je prišao. „Ti i Bert biste mogli da uđete unutra. Stižem i ja za koji minut.“ „Da.“ Pozvala je psa i vratila se u kuću. U kuhinji je nagradila Berta njegovim omiljenim keksom, a zatim pristavila kafu. Na trenutak se zamislila, pa na tanjirić stavila i keks za druge. Nekako joj se to činilo kao ispravan potez. Sela je za sto i posmatrala na monitoru Bruksa i ostale. Dečak kog je nazvao Dojl malo je plakao, ali shvatila je da ne saoseća sa njim. Džastin je bio namršten i režao je kao zao pas, kako joj se činilo, i podmuklo streljao očima, za koje je pretpostavljala da su otečene i podlivene jer mu je nedavno slomljen nos. Kada su uhapšene smestili na zadnje sedište automobila prvog zamenika, Bruks je još neko vreme razgovarao sa svojim ljudima, a zatim je rekao nešto što ih je nasmejalo. Razbija napetost, zaključila je. Da, to bi bio znak dobrog vođe. Krenula je da ustane i otključa ulazna vrata, ali je videla da je Bruks krenuo prema zadnjim vratima, kao i obično. Zato je prišla i nasula mu kafu i stavila šećer jer je znala da pije slatku. Ušetao je i video tanjir. „Keks?“ „Pomislila sam da će ti prijati.“ „Možda i hoće. Moram da idem i rešim ovo.“ „Naravno.“ Uzeo je kafu i keks. „Ne moram da te pitam da li si dobro. Stamena kao stena, sve vreme.“ „On je glup i nasilan dečak, ali nikada nismo bili ni u kakvoj opasnosti. Mogao te je poseći, što bi me uznemirilo. Da li je u pravu?“ „Ko i u vezi sa čim?“ „Džastin Blejk, kada je rekao da ti ne bi pucao u njega.“ Zagrizavši keks, Bruks se naslonio, onako lenjo kako samo on ume. „Uglavnom. Da sam morao, da, ali nisam morao. Bolje je ovako. Da li bi ti pucala u njega?“


„Da.“ Nije oklevala. „Pitala sam se da li bih mogla i da li bih bila voljna, jer je mlad i glup, ali da. Da te je posekao, pucala bih. Ali imaš odlične reflekse, a on je najavio potez i bio je spor, pretpostavljam zbog droge ili alkohola. Nisi se plašio.“ „U početku si me ti malo uplašila. Rekao sam ti da ostaneš unutra.“ „A ja sam tebi rekla da nema potrebe, niti želim, da me štitiš. Ovo je moj posed i naoružana sam.“ „Kao i uvek.“ Uzeo je još jedan keks. „Premda se ništa nije videlo na monitoru, želela sam da se uverim da s njima nije došao i treći koji je mogao da ti priđe s leđa.“ „Hvala.“ „Trebalo bi da potopiš tu košulju pre nego što se uhvati fleka.“ „Imam rezervnu u stanici. Abigejl, moraćeš da daš izjavu. Možeš da dođeš u stanicu ili da pošaljem nekog od mojih ljudi da uzmu izjavu.“ „O. Da, naravno. Ne mogu tebi da dam izjavu s obzirom na okolnosti.“ „Ne.“ „Mislim da ću radije sići do stanice. Mogu i sada.“ „Ujutro će biti sasvim u redu.“ „Ako pođem sada, završiću s tim odmah. Radije bih da završim s tim. Presvući ću se i odmah poći.“ „Mogu da te sačekam.“ „U redu je. Trebalo bi da pođeš i uradiš ono što moraš.“ „Način na koji se držiš u svemu ovome mi govori da si ovo već jednom radila. Nadam se da ćeš mi jednog dana verovati dovoljno da mi kažeš šta je to bilo.“ Želeći fizički kontakt s njim, na trenutak je stegla prste oko njegovog zgloba. „Ako bih mogla ikome reći, rekla bih tebi.“ „U redu.“ Spustio je kafu, obujmio joj lice rukama i poljubio je. „Hvala na podršci. I keksu.“ „Nema na čemu.“ Pola sata posle Bruksa Abigejl je ušla u stanicu. Stariji zamenik - Bojd Ficvoter, setila se - odmah je ustao od stola i prišao da je pozdravi. „Gospođice Loueri, cenimo što ste došli u stanicu. Šef je u kancelariji, razgovara s tužiocem i tako to. Ja ću uzeti vašu izjavu.“ „Da.“ „Želite li kafu ili neko osveženje?“ „Ne, hvala.“


„Možemo da sednemo ovde. Trebalo bi da bude mirno. Eš je pozadi s lekarima hitne pomoći koje smo pozvali da saniraju nos Blejkovom malom.“ Nasmešio se kada je to rekao. „Dobro je razbijen.“ „Sigurna sam da je slomljen nos daleko poželjnija posledica od metka u telu. Verujem da je šef Glison imao pravo da potegne oružje kada je Džastin poleteo na njega s nožem.“ „Neću vam to osporiti. Ali ako bismo mogli da krenemo iz početka. Snimaću razgovor da bi sve bilo što preciznije. A i hvataću beleške. Da li se slažete?“ „Naravno.“ „U redu.“ Bojd je uključio magnetofon i pročitao datum, vreme i imena učesnika. „Gospođice Loueri, recite mi šta se noćas desilo?“ „U dva sata i sedam minuta posle ponoći senzori su aktivirali alarm, dajući mi na znanje da je neko ušao na moj posed.“ Govorila je jasno i precizno. „Kao što je šef Glison rekao, Džastinu Blejku su društvo najčešće pravile još dve osobe. Želela sam da se uverim da na posedu nije i treći čovek koji bi mogao da mu se približi s leđa. Moji senzori nisu ništa primetili, ali želela sam da budem sigurna. Nakon što sam obavila telefonski razgovor sa zamenikom Hajdermanom, povela sam psa i izašla napolje na zadnja vrata. Pas ničim nije pokazivao da je nekoga primetio, pa sam otišla do prednjeg dela kuće gde sam primetila šefa Glisona i dvojicu koja su neovlašćeno ušla na moj posed. Jedan od njih, identifikovan kao Dojl Parsins, već je ležao na zemlji, a Džastin Blejk je čučao pored zadnje leve gume policijskog automobila šefa Glisona.“ „Da li ste čuli da li je neko nešto rekao?“ „O, da, sasvim jasno. Noć je bila veoma tiha. Šef Glison je rekao Džastinu: ’Džastine, ti ćeš morati da mi pokažeš ruke’ Mislim da bi trebalo da naglasim da je oružje šefa Glisona u tom trenutku bilo u futroli. Džastin je odgovorio: ’Želiš da mi vidiš ruke?’, i desnom rukom zario nož u zadnju levu gumu.“ Nastavila je sa izjavom prenevši Bojdu svaku reč i svaki pokret. Bojd ju je jednom ili dva puta prekinuo da bi nešto razjasnio. „To je veoma detaljna izjava.“ „Imam eidetsko pamćenje - možete reći da je fotografsko“, dodala je, premda ju je uvek nerviralo što mora da koristi taj netačan izraz. „Ovo će nam biti od velike koristi, gospođice Loueri.“ „Nadam se. Ubio bi šefa Glisona da je mogao.“ Premda je pružio ruku da isključi magnetofon, Bojd skloni ruku i sede. „Gospođo?“ „Džastin Blejk. Ubo bi nožem šefa Glisona i ubio ga da je mogao. Namera je bila jasna, kao i njegova ljutnja i, čini mi se, strah. Vidite, to je jedino što zna. Da povredi ili eliminiše ono što mu se nađe na putu, što mu zasmeta. Postoje ljudi koji prosto veruju da su njihove želje i potrebe iznad svega i svih.“ Videla je


ubistvo, pomislila je. Dečak je nije podsetio na hladnog, sistematičnog Korotkog. Nedostajalo mu je efikasnosti i nepristrasnosti. Ali ju je podsetio na Ilju, na užareni bes na njegovom licu kada je opsovao i šutnuo mrtvog rođaka. „Možda pre ove noći nije nikoga ubio niti kome naneo teže fizičke povrede. Jer da jeste, ne bi bio toliko nevešt pri ovom pokušaju. Ali da se nije desilo ovo noćas, napao bi nekog drugog, neke druge noći, nekoga ko nema sposobnosti šefa Glisona, njegove reflekse i hladnokrvnost. Šteta bi bila daleko veća od jednog slomljenog nosa.“ „Tako je, gospođo.“ „Žao mi je. Uznemirilo me je ovo. Nisam ni bila svesna koliko. Moje mišljenje nije važno. Ako je to sve što vam je potrebno, želela bih da odem kući.“ „Mogu da pozovem nekoga da vas odveze.“ „Ne, došla sam svojim kolima. Hvala, zameniče, veoma ste ljubazni.“ Krenula je prema vratima, ali je zastala kada ju je Bruks pozvao. Prišao joj je i spustio ruku na njenu nadlakticu. „Samo malo“, rekao je Bojdu, a zatim je izveo napolje. „Da li si dobro?“ „Jesam. Rekla sam ti.“ „A upravo si rekla Bojdu da i nisi bila svesna koliko te je sve ovo uznemirilo.“ „Istina je, ali to ne znači da nisam dobro. Umorna sam. Mislim da ću otići kući i odspavati malo.“ „Dobro. Nazvaću te ili ću svratiti kasnije, čisto da vidim kako si.“ „Ne smeš brinuti zbog mene. Nije potrebno.“ Nije to želela, kao što nije želela ni da je Džastin Blejk podseti na Ilju Volkova. „Da li si potopio košulju u hladnu vodu i so?“ „Bacio sam je. Video bih njegovu krv na njoj i kada bih oprao fleku. Nije mi više stalo do nje.“ Setila se lepog džempera uflekanog krvlju. „Razumem. I ti si umoran.“ Dotakla mu je lice. „Nadam se da ćeš uspeti da malo odspavaš.“ „Ne bih imao ništa protiv. Pazi kako voziš, Abigejl.“ Poljubio ju je u čelo, a zatim i u usne, pre nego što joj je otvorio vrata automobila. „U pravu si. Samo je bilo pitanje vremena kada bi potegao na nekoga nož ili pištolj, uzeo palicu i naneo nekome ozbiljne povrede.“ „Znam.“ „Ne moraš više da se brineš zbog njega.“ „Onda neću.“ Ponesena osećanjima, obavila je ruke oko njegovog vrata i snažno se privila uz njega. „Veoma mi je drago što imaš dobre reflekse.“ Uvukla se u automobil i odvezla se.


20

Tog poslepodneva, nešto posle tri sata, Abigejl je na monitoru posmatrala kako tamna mercedes limuzina plovi prema njenoj kući. Niz kičmu su joj se spustili trnci. Nije prepoznala automobil, vozača u kasnim tridesetim godinama, ili ranim četrdesetim, širokih ramena i kratke, tamne kose, niti putnika - od pedesetak godina, tamnosive kose i širokog lica. Unela je tablice u sistem i podsetila sebe da je spremna - za sve. Brza pretraga baze podataka motornih vozila izbacila je da automobil pripada Linkolnu Blejku, pa je opustila ramena. Neprijatna smetnja, ali ne i pretnja. Blejk je izgledao kao uspešan čovek, primetila je kada je izašao sa suvozačevog mesta. Primetila je da se trudio da izgleda uspešno u savršeno skrojenom odelu i otmenim cipelama. Drugi muškarac je takođe nosio odelo i aktovku. Učinilo joj se da je videla blagu izbočinu na desnom boku koja je remetila kroj sakoa. Nosio je oružje. Pa, pomislila je, nosi ga i ona. Pomislila je da bi mogla da ignoriše kucanje na vratima. Nije bila ni u kakvoj obavezi da ih otvori, niti da razgovara sa ocem dečaka koji je pokušao da ubije Bruksa. Ali je isto tako uzela u obzir činjenicu da čovek kao što je Blejk, na osnovu svega što je o njemu čula i zaključila, neće tek tako otići. U svakom slučaju, bila je malčice radoznala. Sa Bertom pored sebe, otvorila je ulazna vrata. „Gospođice Loueri.“ Blejk joj se široko osmehnuo kada joj je pružio ruku. „Izvinite na smetnji. Ja sam Linkoln Blejk, jedan od vaših suseda.“ „Zapravo, vaša kuća je nekoliko milja udaljena od moje, nalazi se s druge strane Bikforda. Stoga ne živite dovoljno blizu mog poseda da biste se mogli smatrati susedom.“ „Svi smo mi ovde susedi“, rekao je Blejk veselo. „Ovo je moj pomoćnik, Mark. Želeo bih da se izvinim za sinoćni nenamerni neovlašćen ulazak mog sina na vaš posed. Možemo li da uđemo i porazgovaramo o tome?“ „Ne.“ Uvek ju je čudilo što se ljudi toliko silno iznenade, čak i naljute, kada postave pitanje i dobiju odričan odgovor. „Vidite, gospođice Loueri, došao sam da vam se izvinim, jer sam obavešten da vam je moj sin prouzrokovao izvesne neprijatnosti i da izgladim nesporazum. Bilo bi veoma lepo kada bismo mogli udobno da se smestimo dok o tome razgovaramo.“ „Meni je sasvim udobno. Hvala vam na izvinjenju, gospodine Blejk, premda teško da je na vama da se izvinjavate, jer je vaš sin bio taj koji je nepozvan došao


na moj posed usred noći i pokušao nožem da izbode šefa Glisona. Verujem da će se policija za sve postarati, tako da mi zaista nemamo o čemu da razgovaramo.“ „Zato sam i došao. Ne volim da vodim razgovor na vratima.“ „A ja ne volim strance u svom domu. Volela bih da sada odete. Možete o ovome da razgovarate s policijom.“ „Nisam završio.“ Pružio je prst prema njoj. „Čujem da ste u prijateljskim odnosima sa šefom Glisonom i da...“ „Da, u prijateljskim smo odnosima. Jer da nismo u prijateljskim odnosima, ne bi bio ovde u dva sata noću kada su vaš sin i njegov prijatelj došli ovamo i nezakonito upali na moj posed s namerom da unište policijski automobil šefa Glisona. Ma kakav da je moj odnos sa šefom Glisonom, on ne menja činjenice.“ „Jedna činjenica je da ne živite ovde veoma dugo. Niste u potpunosti svesni mog položaja u zajednici i mojih korena.“ Zapitala se, iskreno, zašto je mislio da je išta od ovoga važno, ali nije se potrudila da pita. „Svesna sam ja vašeg položaja u zajednici i vaših korena, ali oni ne menjaju činjenice noćašnjeg događaja. Veoma sam se uznemirila što sam se na takav način probudila i što sam morala da budem svedok napada nožem na šefa Glisona.“ Blejk je udario kažiprstom po otvorenom dlanu. „Činjenica je da je bila duboka noć, što znači da je bio mrak. Ne gajim ni najmanje sumnje da je Bruks Glison isprovocirao mog sina, da mu je pretio. Džastin se prosto branio.“ „To nije tačno“, rekla je Abigejl smireno. „Bezbednosna svetla bila su upaljena. Imam odličan vid i stajala sam na manje od tri metra tokom pokušaja napada. Šef Glison je vrlo jasno zatražio od vašeg sina da mu pokaže ruke, a kada je vaš sin to uradio, uradio je to da bi najpre probušio gumu na automobilu, a zatim i zapretio Bruksu nožem.“ „Moj sin...“ „Nisam završila sa ispravljanjem vaših pogrešnih pretpostavki“, rekla je i ostavila Blejka bez teksta. „Tek tada je, kada mu je vaš sin verbalno i gestom zapretio, Bruks potegao svoje oružje. A vaš sin ipak nije želeo da ispusti nož. Već je, čak i kada sam ja izašla sa svojim oružjem, napao Bruksa nožem. Moje mišljenje je da je Bruks sasvim opravdano mogao da puca u vašeg sina u tom trenutku, ali je odlučio da ga razoruža golim rukama izlažući sebe tako još većoj opasnosti.“ „Vas ovde niko ne poznaje. Vi ste neobična usamljena žena koja nema nikakve korene u ovoj zajednici. Ako, i kada, ispričate tu smešnu priču na sudu, moji advokati će vašu izjavu pocepati na paramparčad i poniziti vas.“ „Ne slažem se s vama, ali sam uverena da će vaši advokati raditi svoj posao. Ako je to sve, volela bih da odete.“


„Samo sačekajte jedan prokleti minut.“ Blejk je zakoračio prema njoj, a Bert je zarežao. „Uznemiravate mog psa“, rekla je Abigejl ledeno. „Ako vaš pomoćnik pokuša da potegne oružje, pustiću psa. Uveravam vas da neće stići da izvuče pištolj iz futrole. A i ja sam naoružana, kao što veoma jasno možete da vidite. I odličan sam strelac. Ne volim kada mi u kuću dolaze neznanci i pokušavaju da me zastraše i prete mi. Ne volim muškarce koji podižu nasilne i besne mladiće.“ Kao Sergej Volkov, pomislila je. „Ne dopadate mi se, gospodine Blejk, i zamoliću vas, poslednji put, da odete.“ „Došao sam ovamo da se s vama nagodim, da se izvinim i ponudim vam obeštećenje za neprijatnost koju ste pretrpeli.“ „Obeštećenje?“ „Deset hiljada dolara. Što je veoma velikodušno izvinjenje za nezgodu, za nesporazum.“ „Svakako bi bilo“, složila se Abigejl. „Novac je vaš, u kešu, ako se složite da to odista i jeste bio običan nesporazum.“ „Predlažete mi da prihvatim vaših deset hiljada dolara da bih lažno predstavila ono što se rano jutros desilo?“ „Nemojte da ste tvrdoglavi. Predlažem vam da prihvatite novac koji moj pomoćnik nosi u tašni u znak izvinjenja, a vi ćete se prosto složiti da je ono što se sinoć desilo bio nesporazum. Takođe vam dajem svoju reč da moj sin nikada više neće nogom kročiti na vaš posed.“ „Prvo, vaša reč ne može da utiče na ponašanje vašeg sina. Drugo, vaš sin mi, a ne vi, duguje izvinjenje za ono što se jutros desilo. I poslednje, vaš predlog podrazumeva mito, novac u zamenu za pogrešno tumačenje činjenica. Verujem da je pokušaj podmićivanja svedoka u kriminalističkoj istrazi - zločin. Najjednostavnije rešenje, i svakako ono koje bi po vas imalo najbolji ishod, bilo bi da kažem: ne, hvala. I doviđenja.“ Povukla se u kuću, zatvorila vrata, zaključala brave. Počeo je pesnicama da lupa po vratima. Nije je to iznenadilo, shvatila je. Njegov sin je nasledio njegov nestabilni temperament i iluziju da ima pravo na povlašćen tretman. Ruke položene na dršku pištolja, vratila se nazad u kuhinju i stala ispred monitora i posmatrala kako pomoćnik pokušava da smiri svog poslodavca. Nije želela da zove policiju. To bi izazvalo samo još više nevolja, više uznemiravanja i više ružnog ponašanja. Malo se potresla, nije bilo sramota to priznati. Ali suprotstavila se zastrašivanju i pretnjama. Nije paničila, pomislila je, nije imala potrebu da beži.


Nije verovala u sudbinu, u to da je nešto suđeno, ali da jeste, možda je njoj teoretski - bilo suđeno da proživi ova dva iskustva, da je podsete na Ilju i na njegovog oca, da dokaže sebi da može i hoće da im se suprotstavi. Neće više bežati. Ako veruje u sudbinu. „Daćemo mu dva minuta, od ovog trenutka, da se malo pribere i ode. Ako to ne učini, opet ćemo izaći.“ Ali ovog puta, rešila je, oružje neće biti u futroli, već će ga držati u ruci. Bukvalno je to mislila, podesila je sat na dva minuta i nastavila da posmatra monitor. Krvni pritisak mora da mu je opasno skočio, pomislila je, jer mu je lice potamnelo, a oči se bukvalno iskolačile. Videla je da mu se grudi brzo podižu i spuštaju dok je vikao na pomoćnika. Nadala se da neće morati da pozove hitnu pomoć i policiju. Sve što je želela bilo je da završi s poslom i provede malo vremena radeći u bašti. Poteškoće ovog čoveka nje se nisu ticale. Nakon jednog minuta i četrdeset dve sekunde Blejk je besno seo u kola. Abigejl je ispustila uzdah olakšanja kada je pomoćnik okrenuo automobil i odvezao se. Sve ove godine, pomislila je. Da li je to ironija što je opet svedok zločina i što je opet izložena pretnjama i zastrašivanju? Ne, nije verovala u sudbinu, a ipak... nekako joj se činilo da je sudbina rešila da preokrene njen život i vrati ga upravo tamo odakle je sve počelo. Bila je to tema za razmišljanje. Pogledala je posao koji ju je čekao i ponovo uzdahnula. „Mislim da ćemo ići da se prošetamo“, rekla je Bertu. „Suviše sam ljuta da bih sada radila.“ Raspoloženje joj se popravilo na vazduhu, smirila se dok je šetala između drveća i posmatrala poljsko cveće, ponovo razmišljala o svom skrovitom mestu sa pogledom na brda. Uskoro će početi da traži odgovarajuću klupu. Bila je... srećna, shvatila je, kada je primila poruku od Bruksa. Da li si raspoložena za kinesku hranu? Nemoj ništa kuvati. Verovatno si umorna. Razmislila je i odgovorila mu. Nisam umorna, ali volim kinesku kuhinju. Hvala. Nekoliko trenutaka kasnije stigla je druga poruka. Nema na čemu. Nasmejala se, raspoloženje joj se dodatno popravilo. Kako je već izašla, omogućila je Bertu čitav sat vežbe, a zatim se vratila kući da bistre glave radi. Izgubila je pojam o vremenu, što je za nju bilo neobično, i već je bila spremna da se naljuti kada se alarm opet oglasio. Ako se onaj neprijatni čovek vratio, neće biti tako ljubazna, odlučila je. Raspoloženje joj se promenilo kada je videla Bruksov službeni automobil. Kada je pogledala na sat, videla je da je prošlo šest.


Danas neće raditi u bašti, pomislila je i stavila uskraćivanje tog zadovoljstva na dušu neprijatnog čoveka i njegovog pomoćnika kamenog lica. Ali isključila je računar i otišla do vrata srećna - opet - na pomisao da će večerati s Bruksom. Osmeh dobrodošlice joj se promenio u zabrinutost kada je videla njegovo lice. „Nisi spavao.“ „Imali smo mnogo posla.“ „Izgledaš umorno. Čekaj, daj meni to. Doneo si suviše hrane za dvoje ljudi.“ „Znaš šta kažu za kinesku hranu.“ „Nije to istina. Nećeš biti gladan sat vremena kasnije ako se pošteno najedeš. Vidim da si doneo i piđin.“ „Jesam li?“ „Kinesko pivo“, rekla je dok ga je vodila u kuću. „Kineski seljaci vare pivo još 7.000 godina pre Hrista.“ „Mislim da ovo cuđang pivo koje sam doneo nije toliko staro.“ „To je šala. Koristilo se - ne ovo pivo koje si ti doneo - u obredima. Tek je u XVII veku u Kini uvedeno ono što se smatra modernom tehnikom varenja piva.“ „Lepo je to znati.“ „Zvučiš umorno. Trebalo bi da sedneš i popiješ jedno pivo. Ja sam odspavala još dva sata i šetala sam sat vremena. Osećam se odmorno. Ja ću se postarati za hranu.“ „Samo sam im rekao da je spakuju. Nisam znao da li želiš nešto naročito.“ „Nisam izbirljiva.“ Otvorila je kutije. „Žao mi je što ti je dan bio težak. Možeš da mi pričaš šta se sve danas desilo, ako želiš.“ „Pravnici, argumenti, optužbe, pretnje.“ Otvorio je pivo i spustio ga na radnu ploču. „Papirologija. Sastanci. Ne moraš da izvlačiš sve te činije. Lepota kineske hrane je što možeš da je jedeš pravo iz kutije.“ „Što je zbrzano i manje prijatno.“ Smatrala je da mu je potrebno malo tetošenja. „Mogu da ti sve lepo stavim na tanjir, ako mi kažeš šta želiš.“ „Šta bilo. Ni ja nisam probirljiv.“ „Mogli bismo da se prošetamo nakon večere, onda bi trebalo da legneš u toplu kadu, a zatim da pokušaš da odspavaš. Izgledaš veoma napeto, a retko kada si napet.“ „Pretpostavljam da sam samo ljut što moram da se bakćem s advokatima koji pritiskaju i zastrašuju mene i moje zamenike.“ „Da, on je veoma iritantan čovek.“ Izvadila je pirinač iz kutije i sipala slatkokiselu svinjetinu preko nje, dodala knedle, rezance i škampe. „Morala sam danas šetnjom da se oslobodim lošeg raspoloženja nakon što je on otišao.“ „Otišao? Odavde? Blejk je dolazio ovamo?“


„Danas posle podne, s pomoćnikom. Tobože da se izvini za ’nenamerni’ neovlašćen ulazak svog sina. Ali to je bilo lukavstvo, i još ne preterano dobro prikriveno. Naljutio se kada sam odbila da ga pustim da uđe da bismo razgovarali o problemu.“ „Kladim se da jeste. Ne voli kada ga neko odbije. Dobro je što mu nisi otvorila vrata.“ „Jesam otvorila, ali nisam želela da ga pozovem da uđe.“ Odlučila je da proba pivo pravo iz boce, kao i Bruks. „Da li si znao da njegov asistent nosi pištolj?“ „Aha. Hoćeš li da mi kažeš da je potegao pištolj na tebe?“ „O, ne. Nije, nemoj da se uznemiravaš.“ Želela je da ga smiri, a postigla je upravo suprotno. „Naravno da nije. Samo sam primetila da mu remeti kroj odela, a i govor tela kada je Bert zarežao.“ Bruks uze gutljaj piva. „Ispričaj mi šta su rekli i uradili?“ „Ljut si“, promrmljala je. „Nije trebalo da ti to spominjem.“ „Jeste, trebalo je.“ „Nije bilo ništa važno. Rekao je da je došao da se izvini, a onda se vrlo razljutio kada sam odbila da ih pozovem da uđu. Tvrdio je da je ono što se desilo bio nesporazum i nagovestio je da si ti to nekako izazvao. Pojasnila sam mu da je u zabludi i rekla mu da sam ja svedok. Zatim je želeo da mi da do znanja kako nisam upoznata s njegovim položajem u zajednici i da sam zbog veze s tobom sumnjiv svedok. Nije se izrazio tim rečima, ali je to značenje onoga što je rekao. Želiš li da ti prenesem kako je tačno tekao razgovor?“ „Ne još. Suština je sasvim u redu.“ „Suština. U redu. Nije bio zadovoljan i razljutio se kada sam u rekla da ode - i upozorila i njega i njegovog pomoćnika da ću, ako potegne oružje na Berta, pustiti Berta i da će on veoma brzo razoružati pomoćnika. A i podsetila sam ih da sam i ja naoružana.“ „Bože.“ „I jesam - vrlo otvoreno. Činilo mi se da bi bilo najbolje da mu ukažem na očigledne stvari. Gospodin Blejk je ponovio da je došao da se izvini i dodao da je došao da mi ponudi obeštećenje u iznosu od deset hiljada dolara ako odlučim da prihvatim novac i pristanem da kažem da je ono što se desilo bio samo nesporazum. Iznervirao me je.“ „Koliko puta si ga zamolila da ode?“ „Tri. Nisam se trudila da i četvrti put molim da ode, prosto sam rekla doviđenja i zatvorila vrata. Gotovo dva minuta nakon toga lupao je pesnicom na vrata. Izuzetno je nepristojan. A zatim ga je pomoćnik ubedio da se vrati u kola.“ Bruks se odvojio od radnog dela i počeo da korača po kuhinji. „Zašto me nisi zvala?“


„Nije bilo potrebe. Bilo je relativno jednostavno rešiti ga se. Iritantno, ali jednostavno. I...“ Ućutala je jer ju je, kada se okrenuo prema njoj, napor koji je ulagao da savlada bes ostavio bez teksta. „Slušaj me. Dvojica muškaraca koje ne poznaješ došla su ti na vrata, jedan od njih je naoružan. Odbijaju da odu kada ih zamoliš, nekoliko puta. Šta je najlogičnija stvar koju možeš da uradiš nakon toga?“ „Da zatvorim vrata. I to sam i uradila.“ „Ne, Abigejl. Najlogičnija stvar koju možeš da uradiš u tom trenutku jeste da zatvoriš vrata, a zatim pozoveš policiju.“ „Ne slažem se. Žao mi je ako si zbog toga ljut, ali ne slažem se. Otišli su.“ Odlučila je da izbegne da ga dodatno naljuti spominjanjem svoje namere da izađe napolje sa oružjem ukoliko ne odu za dva minuta. Kasnije će se pitati da li je prećutkivanje jedan od načina da se zakomplikuje lična veza. „Bila sam naoružana, Brukse, a i Bert je bio sa mnom. Nisam bila ni u kakvoj opasnosti. Zapravo, Blejk se toliko uznemirio da sam bila spremna da pozovem i tebe i hitnu pomoć u slučaju da nije otišao kada je otišao.“ „Želiš li da podneseš prijavu?“ „Ne. Ljut si na mene. Ne želim da budeš ljut na mene. Uradila sam ono što sam smatrala da je najbolje u datom trenutku i pod datim okolnostima. Ako ti je sujeta povređena zato što te nisam zvala u pomoć...“ „Možda malo. Da, priznajem. I neću reći da nije olakšanje znati da sam sa ženom koja ume da se stara o sebi. Ali poznajem Blejka. Pokušao je da te zastraši i silom natera da uradiš ono što želi.“ „Jeste, pokušao je. Nije uspeo.“ „Dovoljno je što je pokušao. I pokušao je da ti ponudi mito.“ „Rekla sam mu da je njegov pokušaj da ponudi mito svedoku u krivičnom postupku nezakonit.“ „Kladim se da jesi.“ Bruks je provukao ruku kroz kosu i ponovo seo. „Ne poznaješ ga. Ne znaš kakvog si neprijatelja stekla danas, a veruj mi, stekla si ga.“ „Mislim da znam“, rekla je tiho. „Mislim da to odlično znam. Ali to što sam u njemu stekla neprijatelja nije moja krivica, a ni tvoja.“ „Možda nije. Ali tako stvari stoje.“ „Sukobićeš se s njim zbog ovoga.“ „Da znaš da hoću.“ „Zar to neće samo povećati stepen neprijateljstva?“ „Možda. Ali ako ne reagujem, on će to smatrati slabošću. Mogao bi da se vrati, da ponovo pokuša, jer će pretpostaviti da mi nisi spomenula njegovu posetu samo zato što želiš da ti ponudi više novca.“


„Svoj stav sam veoma jasno izrazila.“ „Ako si svesna s kakvim čovekom imaš posla, onda znaš da to njemu ništa ne znači.“ Dvanaest godina beži, pomislila je. Da, razume ona odlično. „U pravu si, ali meni je na veoma duboko ličnom nivou bilo važno da mu jasno iznesem svoj stav.“ „Dobro, uradila si šta si uradila. A sada ti ja kažem da mu ne otvaraš vrata ako se vrati. Pozovi mene.“ „I da potčinim svoju sujetu tvojoj?“ „Ne. Možda. Sranje, ne znam za to i nije me ni briga.“ Malo se nasmešila. „To će biti sasvim drugačija rasprava.“ Način na koji je udahnuo ukazivao joj je da se trudi da se smiri. „Govorim ti ovo zato što će, ako se vrati, biti samo još nasilniji i pokušaće još više da te zastraši. Govorim ti ovo zato što želim da on shvati da ću preduzeti određene korake ukoliko pokuša da maltretira tebe ili ma koga drugog. Isto sam ovo rekao Rasu, njegovoj ženi i svojim zamenicima i poručio im da to prenesu svojim porodicama.“ Klimnula je, bila je manje ljuta. „Razumem.“ „On besni, Abigejl. Njegov novac i položaj, kako on to vidi, ne pomažu mu u ovom slučaju. Sin mu je iza rešetaka, a sva je verovatnoća da će iza njih ostati dugo vremena.“ „On voli svog sina.“ „Nisam u to siguran, iskren da budem. Ali znam da je ovo pitanje sujete. Niko neće strpati njegovog malog u zatvor. Niko neće ukaljati njegovo ime. On će dati sve od sebe u ovom slučaju i ako to znači da će morati da te pritisne, on će to i učiniti.“ „Ne plašim ga se. I meni je važno da ga se ne plašim.“ „To mi je jasno. Ne želim da se plašiš, ali želim da me pozoveš ako ponovo dođe, ako pokuša da ti se obrati na ulici, ako on ih bilo ko s njim u vezi pokuša da na bilo koji način stupi s tobom u kontakt. Ti si svedok i pod mojom si zaštitom.“ „Nemoj to da govoriš.“ Srce joj je bukvalno preskočilo. „Ne želim da budem ni pod čijom zaštitom.“ „Tako je kako je.“ „Ne. Ne, nije.“ Sada ju je obuzela panika, brzo i snažno. „Pozvaću te ako ponovo dođe ovamo, jer nije moralno da me navodi da lažem i zato što je nezakonito da mi nudi mito da me natera da lažem. Ali ne želim da budem pod zaštitom niti je to potrebno.“ „Smiri se.“


„Sama sam za sebe odgovorna. Ne mogu biti s tobom ako ne razumeš i ne slažeš se s tim da sam sama odgovorna za sebe.“ Načinila je nekoliko koraka unazad, a pas je stao ispred nje. „Abigejl, možda i jesi - i jesi, koliko sam uspeo da procenim - sposobna da rešiš gotovo svaki problem na koji naiđeš, ali moja je dužnost da štitim svakoga ko je pod mojom nadležnošću. A tu spadaš i ti. I ne dopada mi se što zloupotrebljavaš moja osećanja prema tebi da bi isterala svoje.“ „Ne radim to.“ „Bogami upravo si to uradila.“ „Nisam...“ Ućutala je, pokušala da se smiri, da se urazumi. „Nije mi to bila namera. Izvinjavam se.“ „Jebeš izvinjenje. Da nikada više nisi moja osećanja upotrebila kao oružje protiv mene.“ „Strašno si ljut na mene. Nisam htela da zloupotrebim tvoja osećanja. Nisam. Trapava sam u ovakvim situacijama. Nikada se nisam našla u ovakvoj situaciji. Ne znam šta da radim, šta da kažem i kako da to kažem. Samo ne želim da osećaš neku naročitu odgovornost za mene. Ne umem da ti objasnim koliko bi mi nelagodno bilo.“ „Zašto ne pokušaš?“ „Ljut si i umoran, a večera ti se ohladila.“ Zgrozila se kada je osetila suze kako joj liju niz obraze. „Nisam želela da se ovo desi. Ni na pamet mi nije palo da ćeš se toliko uznemiriti zbog Blejka. Nisam uradila pravu stvar, ali ne znam šta je prava stvar. Ne želim da plačem. Znam da su suze oružje i ne koristim ih tako.“ „Znam to.“ „Ja ću... ugrejati hranu.“ „U redu je.“ Ustao je, uzeo viljušku iz fioke, a zatim ponovo seo. „U redu je“, ponovio je nakon što je uzeo zalogaj. „Trebalo bi da koristiš štapiće.“ „Nikada nisam uspeo da ih savladam.“ „Mogla bih da te naučim.“ „Neki drugi put. Sedi i jedi.“ I dalje si ljut. Potiskuješ to zato što sam se rasplakala. Znači da suze ipak jesu oružje.“ „Da, ljut sam i potiskujem to zašto što si plakala i zato što te očigledno kidaju stvari koje ne želiš da mi kažeš ili smatraš da ne možeš. Potiskujem bes zato što sam zaljubljen u tebe.“


Suze za koje je mislila da je uspela da potisne, sada se vratiše punom silinom, brzo i snažno, kao i osećanje panike. Zajecala je i izletela kroz vrata, otključala ih i istrčala napolje. „Abigejl!“ „Nemoj. Nemoj. Ne znam šta da radim. Moram da razmislim, da se malo saberem. Trebalo bi da odeš dok ne budem mogla razborito da razgovaram.“ „Zar misliš da bih te ostavio samu kada si ovako uznemirena? Rekao sam ti da te volim, a osećam se kao da sam ti slomio srce.“ Okrenula se, ruku je stavila preko srca, a oči su joj bile natopljene suzama i osećanjima. „Niko mi to nikada nije rekao. Nikada u životu mi niko nije rekao te reči.“ „A ja ti sada obećavam da ćeš ih od mene čuti svakog dana.“ „Ne - ne obećavaj. Nemoj. Ne znam šta osećam. Kako da znam da to nije samo zbog tih reči? One izazivaju snažna osećanja, snažna osećanja izaziva i pogled na tebe i uverenje da zaista misliš to što kažeš. Ili se bar tako čini. Kako da znam?“ „Ne možeš sve znati. Ponekad moraš verovati. Ponekad moraš osećati.“ „Želim ovo.“ Držala je ruku zgrčenu preko srca, kao da će, ako opusti prste, sve iz nje izleteti napolje. „Želim ovo više nego što mogu da podnesem.“ „Onda to i uzmi. Ovde je.“ „Nije pošteno. Nije pošteno prema tebi. Ne razumeš, ne možeš.“ „Abigejl.“ „To nije moje ime!“ Stavila je ruku preko usta i zajecala. Samo joj je prišao i obrisao joj suze s obraza. „Znam.“ Lice joj je izgubilo boju, zateturala se unazad, uhvatila se za ogradu trema. „Kako možeš da znaš?“ „Bežiš ili kriješ se od nekoga ili nečega. Možda i od jednog i od drugog. Suviše si pametna da bi bežala i krila se pod svojim pravim imenom. Dopada mi se ime Abigejl, ali sam od samog početka znao da to nije tvoje ime. Ime nije problem. Ali poverenje u mene jeste. A čini se da ga polako stičem.“ „Zna li još neko?“ „To te nasmrt plaši. Ne dopada mi se to. Ne vidim zašto bi neko drugi znao ili mario. Jesi li nekome dozvolila da ti se približi ovoliko koliko si meni dozvolila da ti se približim?“ „Nisam. Nikada.“ „Pogledaj me.“ Govorio je nežno dok joj je prilazio. „Slušaj me.“ „Slušam.“


„Reći ću ti zašto te neću izneveriti. S vremenom ćeš i ti u to poverovati, pa ćemo onda odatle polako ići dalje. Hajde da pokušamo ispočetka. Zaljubljen sam u tebe.“ Ljubio ju je, nežno, dok nije prestala da drhti. „Eto, to nije bilo strašno. I ti si zaljubljena u mene. To vidim i osećam. Zašto ne pokušaš da mi to kažeš?“ „Ne znam. Želim da znam.“ „Samo pokušaj, vidi kakav je osećaj. Neću te držati za reč.“ „Ja sam... zaljubljena u tebe. O, bože.“ Sklopila je oči. „Zvuči mi stvarno.“ „Ponovi to i poljubi me.“ „Zaljubljena sam u tebe.“ Nije polako uronila u ovo saznanje već se bacila svom silinom. Gladna spoznaje, dara, lakoće. Ljubavi. Uzvraćane ljubavi. Pružanja ljubavi. Nije verovala u ljubav. Nije verovala u čuda. A evo ljubavi. Evo njenog čuda. „Ne znam šta sada da radim.“ „Dobro nam ide.“ Udahnula je i izdahnula. Čak i to je bilo nekako drugačije. Slobodnije. Punije. „Želim da podgrejem hranu. Želim da te naučim da koristiš štapiće i želim da večeramo zajedno. Šta kažeš na to? Možemo li samo neko vreme da budemo zajedno?“ „Naravno.“ Ako joj je potrebno malo vremena, daće joj ga. „Ali ne obećavam ništa u vezi sa štapićima.“ „Sve si promenio.“ „Nabolje ili nagore?“ Ćutala je još jedan trenutak. „Ne znam. Ali sve si promenio.“


21

Obrok ju je smirio - jednostavnost i rutina. Nije je dalje pritiskao. To je, shvatila je, bila njegova veština i njegovo oružje. Umeo je da čeka. A umeo je i da promeni ton, da joj da prostora i pomogne joj da se opusti kako joj misli ne bi bile vezane u čvor usled napetosti. Nasmejala ju je njegova trapavost sa štapićima, mada je slutila da bar delimično glumata. Smejala se više otkako je on stupio u njen život nego u čitavom životu pre nego što je njega srela. Samo to je moglo biti vredno rizika. Mogla je da odbije, da zatraži još vremena. Mogao joj ga je i dati, a ona je mogla da iskoristi to vreme da istraži novu lokaciju, novi identitet, napravi plan za novi beg. A ako opet pobegne, nikada neće saznati šta je moglo da bude. Nikada neće osećati ono što oseća sada, s njim. Nikada više neće dozvoliti sebi da pokuša. Mogla bi - i verovatno bi tako i uradila - pronaći zadovoljstvo i sigurnost. I ranije je to činila. Ali nikada nije upoznala ljubav. Njen izbor bio je da prati razum - da ode, da se zaštiti. Ili da sve rizikuje, svoju bezbednost, slobodu, čak i svoj život, zbog ljubavi. „Možemo li da se prošetamo?“, upitala ga je. „Naravno.“ „Znam da si umoran“, rekla je kada su izašli napolje. „Trebalo bi da sačekamo pre nego što počnemo da razgovaramo o... svemu.“ „I sutra će biti sasvim dobar dan za priču.“ „Ne znam da li ću sutra imati hrabrosti.“ „Onda mi reci čega se plašiš.“ „Mnogo toga. Ali sada? Najviše se plašim da nećeš gajiti ista osećanja prema meni i da nećeš imati isto mišljenje o meni ako ti kažem sve.“ Bruks se sagnuo, uzeo štap i bacio ga. Bert je pogledao Abigejl, dobio dozvolu i pojurio za njim. „Ljubav se ne može uključiti i isključiti kao svetlo.“ „Ne znam. Nikada nisam bila zaljubljena. Plašim se da je ne izgubim i da ne izgubim tebe. I ovo. Sve ovo. Imaš dužnost, ali što je još važnije, ti imaš i određeni moralni kodeks. Poznavala sam čoveka kao što si ti, čak i više nalik na tebe nego što sam mislila. Umro je štiteći me.“ „Od koga?“


„Komplikovano je.“ „U redu. Da li te je voleo?“ „Ne onako kako ti misliš. Nije to bila ni romantična ni seksualna veza. Reč je bila o dužnosti. Ali bilo mu je stalo do mene; nije me štitio samo iz osećanja dužnosti. Bio je prvi čovek kome je bilo stalo do mene.“ Prinela je ruku srcu. „Ne zbog onog što sam predstavljala ili zbog mojih postignuća, ili zbog onoga što se očekivalo da ću postati, već zbog onog što sam bila.“ „Rekla si da ne poznaješ oca, znači da nije reč o tvom ocu. Policajac? Dužnost? Da nisi bila u programu zaštite svedoka, Abigejl?“ Ruka joj je zadrhtala. Da li je video ili je osetio?, pitala se. Ali uzeo je njenu ruku u svoju i zagrejao je i umirio je. „Bila sam pod zaštitom. Trebalo je da mi daju novi identitet, novi život, ali... sve je pošlo naopako.“ „Pre koliko godina?“ „Imala sam šesnaest godina.“ „Šesnaest.“ „Napunila sam sedamnaest onog dana...“ Džonova krv je na njenim rukama. „Ne pričam ti ovo kako bi trebalo. Nikada nikome nisam uspela da ispričam ovo.“ „Zašto ne kreneš iz početka?“ „Nisam sigurna gde je početak. Možda je sve počelo kada sam shvatila da ne želim da budem lekar, a u to sam bila sigurna na prvoj godini pripremnih studija medicine.“ „Nakon što je sve pošlo naopako?“ „Ne. Tada sam već bila završila pripremne studije medicine, što je obavezan uslov za studije medicine. Da sam ostala na studijama, kako je moja majka i planirala, naredne jeseni bih upisala medicinu.“ „Rekla si da si imala šesnaest godina.“ „Da. Veoma sam pametna. Osnovno i srednje obrazovanje završila sam ubrzano. Na prvom semestru u Harvardu živela sam s porodicom koju mi je majka odabrala; bili su veoma strogi. Plaćala ih je da budu strogi. A onda sam jedan semestar živela sama, u studentskom domu, ali pod nadzorom. Mislim da je moj bunt započeo onog dana kada sam kupila par farmerki i duks s kapuljačom. Bilo je to veoma uzbudljivo.“ „Stani malo. U šesnaestoj godini već si bila na Harvardu, na pripremnim studijama za medicinu i tek tada si kupila prvi par farmerki?“ „Majka mi je kupovala garderobu ili je nadzirala kupovinu garderobe za mene.“


Jer joj je to još uvek delovalo važno, nasmešila se. „Bilo je strašno. Ne bi me ni pogledao. Želela sam, strašno, da budem kao druge devojke. Želela sam da razgovaram telefonom i razmenjujem poruke o dečacima. Želela sam da izgledam onako kako su izgledale devojke mojih godina. I bože, bože, nisam želela da budem lekar. Želela sam da se prijavim za posao u FBI-ju, da radim u jedinici za borbu protiv sajber-kriminala.“ „Trebalo je da pretpostavim“, promrmljao je. „Pratila sam predavanja iz ove oblasti, učila preko interneta. Da je saznala... ne znam šta bi uradila.“ Zastala je na mestu gde je želela da postavi klupu i zapitala se da li će uopšte morati da je kupi. Sada kada je bilo suviše kasno da prestane da priča.“ „Obećala mi je slobodno leto. Putovanje, nedelju dana u Njujorku, pa odlazak na plažu. Obećala je, i to me je držalo čitav poslednji semestar. Ali dogovorila je da učestvujem u nekom od letnjih programa koje je držao neki od njenih saradnika. Naporno učenje, rad u laboratoriji. To bi izgledalo sjajno u mom dosijeu, brže bih stekla diplomu. A ja sam joj se - po prvi put u životu suprotstavila.“ „Bilo je i vreme.“ „Možda, ali pokrenulo je lanac strašnih događaja. Pakovala se. Trebalo je da zameni nekog kolegu i da održi važno predavanje na medicinskoj konferenciji. Trebalo je da odsustvuje nedelju dana. Posvađale smo se. Ne. Nije tačno.“ Ljuta na sebe, Abigejl je odmahnula glavom. U ovakvoj situaciji, preciznost je bila od ključnog značaja. „Ona se nije raspravljala sa mnom. To je bio njen način rešavanja problema i nije ni najmanje sumnjala da ću se već dovesti u red. Zaključila je da je moje ponašanje, da su moji zahtevi i stavovi samo normalna faza razvoja. Uverena sam da je to zabeležila u moj dosije. I ostavila me je. Kuvarici je dala dve nedelje odmora, pa sam bila sama u kući. Otišla je bez reči dok sam se ja durila u sobi. Ne znam zašto sam bila toliko zapanjena što je tek tako otišla, ali bila sam iskreno zapanjena. A onda sam se naljutila i možda osetila čak i pomalo ushićeno. Uzela sam ključeve njenih kola i odvezla se u tržni centar.“ „Tržni centar?“ „Zvuči budalasto, zar ne? Moj prvi dan slobode, a ja sam otišla u tržni centar. Ali maštala sam o tome da lutam tržnim centrom s drugaricama, da se kikoćemo i razgovaramo o momcima i pomažemo jedna drugoj u isprobavanju odeće. I naletela sam na Džuli. Neko vreme smo zajedno išle u školu. Bila je godinu dana, ili malo više, starija od mene i bila je veoma popularna i lepa. Mislim da je tog dana razgovarala sa mnom zato što je raskinula s momkom i nije imala pametnija posla. Odatle je sve krenulo.“ Ispričala mu je kako su išle u kupovinu, kako se osećala. Kako je kupila farbu i planirala da im napravi lažne lične karte da bi mogle da odu u klub.


„To je mnogo tinejdžerskog bunta za jedan dan.“ „Mislim da se nakupilo.“ „Kladim se da jeste. U šesnaestoj si umela da napraviš lažna dokumenta koja su mogla da prođu proveru u klubu?“ „Odlična dokumenta. Bila sam veoma zainteresovana za krađe identiteta i sajber-kriminal. Verovala sam da ću raditi kao detektiv.“ „Ne bi me to iznenadilo.“ „Laskavo je od tebe što to kažeš. Nekada mi je to bilo izuzetno važno. Tog dana u tržnom centru fotografisala sam Džuli. A sebe sam fotografisala malo kasnije. Odsekla sam kosu i ofarbala je u crno.“ Zagledao se u nju skupljenih očiju. „Malo u gotik fazonu, malo divlje.“ „Nisam sigurna, ali izgledala sam sasvim drugačije od onoga kako je moja majka želela da izgledam. Pretpostavljam da je to i bila svrha.“ „Naravno da jeste, a suština je što si imala pravo na to. Svako dete ima pravo na to.“ „Možda to i jeste istina. Trebalo je na tome da se zaustavim. Trebalo je to da mi bude dovoljno. Odeća, kosa, šminka. Program na koji me je upisala počinjao je tog ponedeljka, a ja sam bila rešila da ne idem. Bila bi besna i to je trebalo da bude dovoljno. Ali nisam se na tome zaustavila.“ „Tek si krenula“, prokomentarisao je. „Napravila si lažne lične karte i otišla u klub.“ „Da. Džuli je odabrala klub. Nisam ništa znala o klubovima, ali sam proverila onaj koji je odabrala pa sam znala da je u vlasništvu porodice Volkov za koju se pričalo - za koju se zapravo znalo - da pripada ruskoj mafiji.“ „Nešto mi je poznato. Nismo u Litl Roku imali posla s Rusima. Sa Ircima da, i sa pokojim tipom koji bi mogao biti italijanski mafijaš.“ „Sergej Volkov bio je - jeste - pakhan, glava klana Volkovih. On i njegov brat bili su vlasnici kluba. Kasnije sam saznala da je klub vodio Sergejev sin Ilja. Njegov rođak Aleksi radio je tamo - tobože. Kasnije sam saznala da je Aleksi tamo uglavnom pio, drogirao se i pronalazio žene. Nisam znala niti sam razumela ma šta od ovoga kada smo ga upoznale. Pile smo kosmopoliten, Džuli i ja. Bili su veoma popularni zbog serije Seks i grad. Pile smo i igrale i bila je to najuzbudljivija noć u mom životu. A Aleksi Gurevič je prišao našem stolu.“ Sve mu je ispričala, kako joj je izgledao klub, kako joj je sve zvučalo. Kako im je Ilja prišao, kako ju je gledao, razgovarao s njom. Kako ju je po prvi put u životu neko poljubio, a taj neko bio je ruski gangster. „Bile smo tako mlade i tako nepromišljene“, nastavila je. „Nisam želela da idem u Aleksijevu kuću, ali nisam znala kako da ne odem. Bilo mi je muka, a kada je Ilja morao da ostane da obavi neki posao, obećavši da će doći kasnije, sve je postalo još gore. Aleksijeva kuća zapravo i nije bila tako daleko od kuće moje


majke. Zamišljala sam kako idem kući, da legnem. Nikada pre nisam bila pijana. Nije mi više prijalo.“ „Ume to da se desi.“ „Da li si se ti ikada napio... kada si bio tinejdžer?“ „Ras i ja smo se zajedno napijali i povraćali nekoliko puta pre nego što smo napunili dvadeset jednu, i nekoliko puta posle toga.“ „Meni je to bio prvi i poslednji put, i nikada više nisam popila kosmopoliten. Čak i pogled na njega izaziva mi blagu mučninu.“ I strah, priznala je sebi. „Imao je prelepu kuću s pogledom na reku. Činilo mi se da je suviše pažnje posvećeno uređenju. Suviše je bila promišljeno moderna. Napravio nam je piće i pustio muziku, ali meni je bilo muka i otišla sam u kupatilo, u koje se dolazilo kroz kuhinju, i povratila. Mislim da mi nikada u životu nije bilo toliko loše. Samo sam želela da...“ „Da se sklupčaš na podu i umreš?“ „Da. Da.“ Nasmejala se. „Pretpostavljam da to veliki broj ljudi iskusi bar jednom. I dalje se nisam osećala dobro kada sam izašla i videla... Džuli i Aleksija kako na kauču vode ljubav. Bila sam opčinjena i užasnuta u isto vreme, i postiđena. Prošla sam kroz kuhinju na terasu. Bolje mi je bilo na vazduhu. Sela sam na stolicu i zaspala. Probudili su me glasovi.“ „Hladno ti je.“ Počela je da drhti, Bruks ju je zagrlio oko ramena. „Te noći mi je bilo hladno, duvalo je s reke. Ili je to možda bilo od mučnine, ili - od onoga što se dogodilo zatim. Imam isti taj osećaj. Želela bih da krenemo nazad. Možda će mi biti lakše da ti ispričam dok se šetamo.“ „U redu.“ „Nameravala sam da ovde stavim klupu, nešto organsko. Nešto što će izgledati kao da je izraslo ovde. Dopada mi se pogled, i tako je tiho; samo potok žubori i ptice pevaju. Vidiš kako Bert voli da se igra u vodi? Imam utisak kao da je ovo samo moje. Blesavo.“ „Nije.“ Blesavo je, ponovila je u sebi. „Pogledala sam kroz staklo vrata terase i videla dvojicu muškaraca sa Aleksijem. Nisam videla Džuli. U početku su govorili ruski, ali učila sam ruski. Volim jezike i talentovana sam. Razumela sam šta govore. Jedan od muškaraca, zvao se Korotki, Jakov Korotki, optužio je Aleksija da krade novac od porodice. Svađali su se, a Aleksi je u početku bio veoma arogantan. Ali to nije potrajalo. Rekli su da ih je izdao policiji kad je bio uhapšen zbog posedovanja droge. Drugi muškarac je, a bio je baš krupan, naterao Aleksija da klekne i Aleksi se uplašio. Pokušao je da se nagodi s njima, da im preti, da ih preklinje. Hoćeš li me uhvatiti za ruku?“ Uzeo ju je i nežno je stegao. „Prestani da pričaš kada osetiš potrebu.“


„Moram da završim. Korotki je pucao u njega jednom, a zatim mu je još dva puta pucao u slepoočnicu. Ubio ga je onako kako neko pali kola ili oblači košulju. Bila je to za njega uobičajena stvar. Zatim se pojavila Džuli. Bila je obučena, bilo joj je muka. Nije ni progovorila pošteno, nije stigla ni da primeti šta se dešava, a Korotki ju je ubio, refleksno, kao što bi neko ubio komarca. Bože, bože.“ „Hajde, nasloni se na mene.“ Pustio joj je ruku, ali samo da bi je zagrlio i privio uz sebe. „Korotki je, međutim, bio ljut, jer nije znao da je ona tu; jer mu nisu rekli da je ona u kući. Niti su mu rekli da sam ja u kući. Nisu znali da sam tu, sklupčana napolju, zaleđena. Prosto zaleđena.“ Nije trebalo da izlazi, pomislila je. Noge je nisu držale, a stomak je počeo da joj se grči. Poželela je da sedne, poželela je da ne vidi, ne čuje i ne oseti sve to još uvek - toliko jasno. „Dosta je za sada“, promrmljao je Bruks. „Hajde da se vratimo u kuću.“ „Ilja je došao. Poljubio me je, on me je prvi poljubio. Bio je tako lep i poljubio me je i ja sam pomislila kako sam stvarna. Mislim da se nikada nisam osetila stvarnom. Osim onda kada sam kupila farmerke i duks s kapuljačom i kada sam ofarbala kosu. I kada me je Ilja Volkov poljubio.“ „To nije važno.“ „Jeste, važno je.“ „Ušao je i bio je ljut. Ne što su mu ubili rođaka, već zato što je Korotki trebalo da ubije Aleksija sledeće večeri. Znala sam da će me taj muškarac, prvi muškarac koji me je poljubio, ubiti. Znao je da sam tu i krenuli su da me traže da bi me ubili. Psovao je Aleksija, šutirao ga, udarao ga. Već je bio mrtav, ali Ilja je bio toliko ljut da ga je šutnuo. „Videla sam to sinoć u Džastinu Blejku. Videla sam u njemu ono što sam videla u Ilji. To je strašnije od bilo kog oružja.“ Sada je osetila miris svoje bašte u vazduhu, samo nagoveštaj - začine i slatke mirise. Tešilo ju je to koliko i Bruksova ruka. „Pa sam pobegla. Skinula sam nove cipele bez razmišljanja. Trčala sam i ne gledajući kuda idem. U slepom strahu bežala sam uverena da će me uhvatiti i ubiti jer nisam poslušala majku, jer sam uradila ono što sam htela da uradim i zato što je Džuli zbog toga bila mrtva. Imala je samo osamnaest godina.“ „U redu je. Sada je sve u redu.“ „Nije u redu, i nije sve. Ovo ni približno nije sve. Pala sam, a iz ruke mi je ispala tašna. Nisam ni znala da sam je ponela. Telefon mi je bio u tašni. Pozvala sam policiju. Došli su, policija, i pronašli me. Rekla sam im šta se desilo. Razgovarala sam sa dvoje detektiva. Bili su ljubazni prema meni, detektivi Grifitova i Rajli. Pomogli su mi.“ „Dobro, daj mi ključeve.“


„Ključeve?“ „Sada ćemo ući u kuću. Potrebni su mi ključevi.“ Potražila ih je i pružila mu ih. „Odveli su me u neku kuću, sigurnu kuću. Ostali su sa mnom, a onda je došao Džon. Zamenik maršala Sjedinjenih Država, Džon Barou, i zamenica maršala Sjedinjenih Država, Tereza Norton. Ti si kao on, kao Džon. Strpljiv, pronicljiv i dobar.“ „Sada ćemo sesti. Naložiću vatru i skuvaću ti čaj.“ „Suviše je toplo za vatru.“ „Želim vatru. U redu?“ „Naravno.“ Poslušno je sela. „Osećam se malo neobično.“ „Samo sedi tu, odmori se malo dok ja sve ne završim.“ „Pozvali su moju majku. Vratila se. Nije želela da svedočim, niti da ostanem u sigurnoj kući u koju je trebalo da me odvedu, niti da ulazim u program zaštite svedoka.“ „Brinula je za tebe“, rekao je Bruks dok je ložio vatru. „Nije. Želela je da učestvujem u onom letnjem programu, da se vratim na Harvard, da budem najmlađi neurohirurg koji je ikada radio u Memorijalnoj bolnici ’Silva’ u Čikagu. Kvarila sam joj planove, a ona je mnogo truda i napora uložila u njih. Kada sam odbila da se vratim s njom, otišla je, kao i onog dana kada je sve počelo. Nikada više nisam razgovarala s njom.“ Bruks je čučnuo. „Ne zaslužuje ona ni reč od tebe.“ Prineo je šibicu papiru koji je izgužvao i posmatrao kako ga hvata plamen, kako plamen hvata i iverke. I on se tako osećao, shvatio je. Bio je spreman da bukne i plane. Bilo je to poslednje što mu je trebalo. „Idem da skuvam čaj. Samo se odmori nekoliko trenutaka.“ „Želim sve da ti ispričam.“ „I hoćeš, ali sada napravi malu pauzu.“ „Hoćeš li pozvati maršale? FBI?“ „Abigejl.“ Obuhvatio joj je rukama glavu. „Idem da skuvam čaj. Veruj mi.“ Želeo je da udari u nešto, da nešto razbije, da udara pesnicom u nešto čvrsto dok je ne raskrvari. Bila je zlostavljana jednako kao i da su je našli u modricama i sa slomljenim kostima, i zlostavljala ju je majka kojoj nije bio problem da ostavi traumirano i nasmrt preplašeno dete. Pristavio je čajnik. Mora da se ugreje, da se oseti bezbednom. Da se smiri. Bilo mu je potrebno da sazna sve ovo, ali je poželeo da je nije pritiskao, da je pustio da sve to padne u zaborav. Ipak je, dok se čajnik grejao, izvadio notes i zapisao sva imena koja mu je dala. Zatim je spremio notes i skuvao joj čaj. Sedela je uspravno na kauču, veoma bleda, veoma trezvena, mutnih očiju. „Hvala.“ Seo je pored nje. „Moram nešto da ti kažem pre nego što nastaviš dalje.“ Zagledala se u čaj i pripremila se. „U redu.“


„Ništa od svega ovoga nije tvoja krivica.“ Usne su joj zadrhtale pre nego što ih je stisnula. „U izvesnoj meri sam odgovorna. Bila sam mlada, to stoji, ali niko me nije primorao da napravim lažne lične karte niti da idem u klub.“ „To je sranje, jer ništa od toga ne znači da si ti odgovorna za ono što se dalje desilo. Tvoja majka je čudovište.“ Podigla je glavu, mutne oči je raširila. „Moja... to je.. ona...“ „Još i gore od toga. Ona je jebeni robot i pokušala je i tebe da pretvori u robota. Od samog početka ti je jasno stavila na znanje da te je stvorila prema svojim odrednicama. Što znači da si pametna, lepa i zdrava i njoj možeš da zahvališ na tome. Još sranja.“ „Moja genetička struktura...“ „Umukni. Dosta mi je. Terala te je da se oblačiš kako je ona želela, naterala te je da studiraš ono što je ona želela, a i opkladio bih se da te je terala i da se družiš s decom koju je ona birala, da jedeš jebenu hranu koju je naložila da ti spremaju. Da li grešim?“ Abigejl je samo zatresla glavom. „Možda nikada nije podigla ruku na tebe, možda te je i odevala, hranila i pružila ti lep krov nad glavom, ali mila, ti si prvih šesnaest godina svog života bila žrtva zlostavljanja. Mnogo dece bi pobeglo ili učinilo nešto još i gore. A ti si odsekla kosu i ušla u noćni klub s lažnom ličnom kartom. Ako želiš da okriviš nekog osim ubice i njegovog nalogodavca za ono što se desilo, okrivi nju.“ „Ali...“ „Da li si ikada išla na terapiju?“ „Nisam luda.“ „Ne, nisi. Samo te pitam.“ „Na terapiju sam išla otkako pamtim sve dok nisam otišla od kuće. Slala me je kod vrhunskog dečjeg terapeuta u Čikagu.“ „Ni tu nisi imala mogućnost izbora.“ „Nisam“, rekla je uz uzdah. „Ne, mogućnost izbora nije bila na njenom spisku.“ Ruke joj je položio na obraze, spustio usne na njene. „Ti si čudo, Abigejl. Neverovatno je da si potekla od nekoga tako hladnokrvnog, ko je toliko ledenog srca i postala to što si sada i ko si sada. Upamti to. Ostatak možeš da mi ispričaš kada budeš bila spremna.“ „Hoćeš li me opet poljubiti?“ „Ne moraš dva puta da pitaš.“ Ponovo je stavio ruke na njene obraze i nagnuo se prema njoj da toplo spusti svoje usne na njene. Obavila je prste oko njegovih zglobova da ga zadrži trenutak duže.


Nije bila sigurna da će želeti da je poljubi kada mu sve ispriča. Ispričala mu je sve o Džimu i Teri, kući, rutini, pravnim odlaganjima. Pomalo je i odugovlačila, priznala je sebi. Ispričala mu je i kako ju je Bil Kozgrouv učio da igra poker i kako ju je Linda šišala i pravila joj frizuru. „Bio je to, na jedan strašan način, najbolji deo mog života. Gledala sam televiziju, slušala muziku, učila, kuvala, obrazovala se, imala sam s kim da razgovaram. Džon i Teri su - znam da im je to bio posao, ali bili su mi poput porodice. „A onda je došao moj rođendan. Mislila sam da ne znaju, a ako i znaju, da ne mare mnogo. Ali kupili su mi poklone i tortu. Džon mi je poklonio minđuše. Uši sam probušila onog dana u tržnom centru kada sam srela Džuli, a on mi je poklonio moj prvi par minđuša. A Teri mi je poklonila džemper; bio je tako lep. Otišla sam u svoju sobu da stavim minđuše i obučem džemper. Bila sam tako srećna.“ Na trenutak je zastala, razmišljala je kako da mu objasni ono što nikada u potpunosti ni sebi nije objasnila. „Nije to bilo kao onog dana u tržnom centru. Nisam bila srećna zbog bunta i zato što doživljavam nešto novo i zato što sam lagala. Bila je to duboka, snažna sreća. Znala sam da ću nositi taj džemper i majicu i te minđuše kada krenem na sud da svedočim. Da ću, iako ne mogu da vratim Džuli, bar učestvovati u postizanju pravde za nju. A kada i to prođe, postaću ono što sam oduvek želela da budem. Ma kakvo ime da mi daju, biću slobodna da budem svoja. A zatim... ne znam šta se sve desilo. Mogu samo da nagađam. Često sam razmišljala o tome. Najlogičnije je da su Bil Kozgrouv i agent koji je došao da zameni Lindu te noći, zvao se Kigan, ušli kroz kuhinju, kao i obično. Mislim da je Teri bila sama u kuhinji, a da je Džon bio u dnevnoj sobi. Mora da je videla i posumnjala u nešto. Ne znam u šta i ne znam zašto. Ubili su je, ili su je onesposobili. Ali uspela je da upozori Džona. Ali on nije mogao da dođe do mene, nije mogao da se popne uz stepenice a da se ne nađe na liniji vatre. Čula sam pucnjavu. Sve se desilo veoma brzo. Istrčala sam iz sobe i ugledala Džona. Kada je stigao do mene, bio je ranjen, nekoliko puta. Krvario je iz noge i stomaka. Gurnuo me je nazad u sobu i srušio se. Nisam mogla da zaustavim krvarenje.“ Pogledala je svoje ruke. „Nisam mogla da ga zaustavim. Znala sam šta da radim, ali nisam mogla da mu pomognem. Nije imao mnogo vremena. Nije bilo mnogo vremena. Rekao mi je da bežim. Da uzmem sve što mogu i da izađem kroz prozor. Nisam mogla da verujem policiji. Ako su uspeli da dođu do Kozgrouva i onog drugog, onda su uspeli da dođu i do drugih. Volkovi. Nisam želela da ga ostavim u takvom stanju. Ali sam izašla kroz prozor, ponela sam sav novac koji sam imala i laptop, odeću i njegov pištolj iz futrole na gležnju. Nameravala sam da pozovem pomoć. Možda neće umreti ako pomoć stigne. Nisam znala da li je Teri živa ili mrtva. Nisam odmakla ni blok dalje kada je kuća eksplodirala. Mislim


da su planirali da dignu kuću u vazduh i mene u njoj. Preuzeli bi smenu od Džona i Teri, inscenirali nešto i digli kuću u vazduh.“ „Kuda si otišla?“ „Otišla sam kući. Majka je bila na poslu, a kuvarica je imala slobodan dan. Još sam imala ključ. Otišla sam kući da bih mogla da se sakrijem dok majka ne dođe. Ali videla sam da je sve moje stvari stavila u kutije. Nekih kutija se već rešila. Ne znam zašto me je to pogodilo toliko, s obzirom na sve.“ „Ja razumem.“ „Otvorila sam njen sef i uzela novac. Deset hiljada dolara. Bilo je to pogrešno, ali ukrala sam novac od majke i otišla. Nikada se nisam vratila. Hodala sam i pokušavala da razmišljam. Tog dana je besnela oluja, ali je u tom trenutku samo padala kiša. Samo je padala kiša i bio je mrak. Znala sam da su Džon i Teri mrtvi i da je poslednje što mi je Džon rekao bilo da bežim. Videla sam pikap s tablicama iz Indijane ispred kafića. Uvukla sam se pod ceradu. Zaspala sam negde usput, a kada sam se probudila, bila sam u Tere Houtu. Pronašla sam motel i platila u kešu. Otišla sam do prodavnice, kupila sam jarkocrvenu farbu. Kosa mi je ispala narandžasta, ali je izgledala drugačije. Ponovo sam zaspala, dugo sam spavala. Tada sam uključila televizor. I videla izveštaj CNN-a o Džonu i Teri i kući. O meni. Mislili su da sam bila u kući. Tražili su moje ostatke. Malo je falilo da pozovem policiju. Imala sam vizit-kartu detektivke Grifit, ali sam se plašila. Odlučila sam da sačekam, kupim telefon sa priprejd karticom, za svaki slučaj. Sačekala sam još jedan dan. Jela sam u sobi, jedva da sam izlazila napolje, pratila sam vesti, pokušavajući da pronađem što je moguće više podataka na internetu.“ Zastala je i duboko udahnula. „Onda sam saznala. Više nisu mislili da sam bila u kući. Znali su da nisam bila. Neki su nagađali da me je možda neko oteo, a drugi da sam pukla i ubila Džona i Teri i da sam ja digla kuću u vazduh. Kozgrouv i Kigan su pričali istu priču, rekli su da su stigli nekoliko sekundi prekasno. A Kozgrouv je bio ranjen.“ „Džon ga je pogodio? Šta je sa balističkim izveštajem?“ „Rana je bila prostrelna. Rekli su da su se svetla ugasila i da nisu bili sigurni ko je pucao na njih, ali je Kigan uspeo da izvuče Kozgrouva. Kuća je eksplodirala dok su zvali pojačanje. „Tada sam pobegla. Sela sam na bus za Indijanapolis. Kupila sam namirnice, smestila se u još jedan motel i napravila novu ličnu kartu i s njom i novcem koji sam imala kod sebe kupila polovan automobil s nekog placa i njime stigla do Nešvila. Tamo sam tri meseca konobarisala. Tada sam opet promenila boju kose i napravila nova dokumenta i krenula dalje.“ Ponovo je duboko udahnula. „Na vestima o mom slučaju više nije bilo ničega, a nisam još bila u stanju da hakujem fajlove - ni Službe maršala ni FBIja. Upisala sam se na Tehnološki institut u Masačusetsu i falsifikovala identifikaciona dokumenta i svedočanstva, i išla sam na predavanja iz računarske


i informatičke tehnologije i na sva ostala predavanja koja su mi se činila korisnim. Povezala sam se s jednim studentom. On se razumeo u hakovanje. Više od mene. Učila sam od njega. Spavala sam s njim, a onda sam ga ostavila. Mislim da mu je malo bilo stalo do mene, ali sam ga ostavila uz kratku poruku kada sam naučila sve čemu je on mogao da me nauči. Selila sam se svakih nekoliko meseci, najviše sam se na jednom mestu zadržavala godinu dana. Menjala sam identitete, menjala izgled. Detalji nisu važni.“ Ponovo je ućutala. „Traže me da bi me ispitali u vezi sa ubistvom dvoje maršala Sjedinjenih Američkih Država.“ Ništa nije rekao, samo je ustao i prišao prozoru. I Abigejlin svet se srušio. Završio je s njom, pomislila je. Sve će se sada završiti. „Jesi li pratila Kozgrouva i Kigana tokom godina?“ „Jesam. Kigan je nekoliko puta unapređen.“ „Dobro, znaš gde su, šta rade. To će nam uštedeti vreme i trud.“ „Ne razumem.“ Okrenuo se prema njoj. „Ne misliš valjda da ćemo dozvoliti da se ta dva kopilana izvuku sa ubistvom dvoje poštenih policajaca i još za to optuže tebe? Da se izvuku nakon što su te naterali da bežiš od sedamnaestog rođendana? Nakon što su učinili sve to da bi drugi jedan ubica i njegovi prijatelji, kučkini sinovi, ubice i lopovi i njihovi saradnici mogli da prođu nekažnjeno za ubistvo nedužne devojke?“ Zurila je u njega. „Veruješ mi.“ „Bože, naravno da ti verujem. Verovao bih ti i da nisam zaljubljen u tebe, očigledno je da govoriš istinu.“ „I dalje me voliš.“ „Slušaj me.“ Prišao joj je odlučnim korakom i podigao je. „Očekujem - ne, zahtevam - više poštovanja od tebe. Nisam ja neki mekušni, slabašni kreten koji će otpuziti čim stvari nisu savršene. Voleo sam te pre sat vremena. Volim te i sada. I nastaviću da te volim, zato se navikni na to i prestani da očekuješ da te izneverim. To me vređa, i ljuti.“ „Žao mi je.“ „Dobro. I trebalo bi da ti je žao.“ Privukao ju je da je poljubi, pa je pustio. „Gde si naučila da pucaš?“ „U početku me je učio Džon. Neko vreme sam živela u Arizoni i učila od jednog starca. On je bio teoretičar zavere i spremao se za sudnji dan. Bio je zanimljiv, ali nije bio u potpunosti psihički stabilan. Ipak, voleo me je i u mnogo stvari se razumeo. Provela sam vreme na brojnim univerzitetima, pod različitim imenima. Morala sam da naučim neke stvari.“ „Šta je u onoj zaključanoj sobi na spratu?“ „Pokazaću ti.“


Povela ga je na sprat, otključala trostruku bravu. „To je sigurna soba“, rekla je kada je otvorila vrata. I prokleti arsenal, primetio je. Pištolji, puške, noževi. U čudu je gledao u police pune upakovane hrane, boce s vodom, računar sa opremom, jednako komplikovanom kao što je ona u prizemlju, hemijski toalet, odeću, perike, farbe za kosu, baterije. Baterijske lampe pseću hranu, knjige, kuke za hvatanje, alat. „Da li si sama ovo namestila?“ „Jesam. Morala sam da naučim neke stvari, kao što sam rekla. I naučila sam. Imam nekoliko različitih identifikacionih dokumenata i pasoša ovde, u sefu. Keš, kreditne kartice i opremu koja mi je potrebna da napravim još identifikacionih dokumenata ukoliko se za tim ukaže potreba. Sve je to protivzakonito.“ „O, jeste. Uhapsiću te kasnije. U redu, znaš kako da se zaštitiš i razmišljaš unapred. Koliko dugo već živiš ovako?“ „Dvanaest godina.“ „Dovoljno dugo. Vreme je da prestaneš da bežiš.“ „Želim da prestanem da bežim. Danas sam pomislila... ‘ „Šta?“ „Nije racionalno.“ „Bože, Abigejl.“ Uprkos svemu morao je da se nasmeje. „Budi iracionalna.“ „Činilo se kao da sam obišla pun krug. Videvši Ilju u Džastinu Blejku, a Sergeja Volkova u Linkolnu Blejku, onako kako sam ga ja zamišljala. Kada sam videla toliko toga što sam poštovala kod Džona u tebi. I kada sam shvatila da mogu da se suprotstavim Blejkovima, da mogu da uradim pravu stvar, a da se ne uspaničim i ne pobegnem. Činilo mi se kao da bih mogla stati, ali ne znam da li sam sposobna za to.“ „Jesi. Želim još jedno pivo. Želim da razmislim. Već ćemo nešto smisliti, i sredićemo to.“ „Brukse...“ „Pivo, razmišljanje, smišljanje, sređivanje. Nisi više sama, Abigejl. Moraćeš i na to da se navikneš. Kako se uopšte zoveš?“ Udahnula je. „Elizabet.“ Glas joj je zvučao zarđalo dok je izgovarala svoje ime. „Elizabet Fič.“ Nagnuo je glavu. „Ne ličiš mi na Elizabet.“ „Nakratko sam bila Liz.“ „Da, to mogu da vidim. Nešto mi je Abigejl prirasla za srce, ali vidim Liz.“ Zakoračio je prema njoj i pružio joj ruku. „Pa drago mi je što smo se upoznali, Liz.“


22

Iznurilo ju je, shvatio je Bruks dok je sedeo, pio pivo i razmišljao. Pripovedanje, ali i proživljavanje. Skupila se u ugao kauča i kunjala. Trudio se da bude tih, pustio ju je da malo odrema dok se vatra gasila, a povetarac jačao i udarao u prozore. Dolazi oluja, pomislio je. Dvanaest godina beži. Napunila je sedamnaest i nije imala, ili je verovala da nema, ništa i ikoga na koga bi mogla da se osloni. Bila je prepuštena sebi. Zamislio je sebe sa sedamnaest godina i razmislio o svom najvećem problemu i brizi u to vreme. Želeo je da ima moćniju palicu i bolju rukavicu, setio se, maštao je da će opravdati ime koje mu je dato i postati najpoznatiji čuvar treće baze. I čeznuo je - žudeo - za Silbi. I to je, zaključio je, uglavnom bilo to. Malo ga je škola mučila, svađe sa Silbi za kojom je čeznuo, nervirali su ga zahtevi roditelja i njihova pravila. Ali imao je roditelje, porodicu, dom, prijatelje, strukturu. Nije mogao ni da zamisli kako je njoj bilo, imala je sedamnaest godina i bila je u neprestanom strahu za svoj život. Bila je svedok hladnokrvnog ubistva, gledala je čoveka koji joj je pružio zaštitu, sigurnost, i koji je na neki način bio njena porodica, kako nasmrt krvari i svim silama se trudila da posluša zahtev koji je izneo na samrti. Džon Barou joj je rekao da beži i bez sumnje joj tim naređenjem spasao život. I nije prestala da beži. Pomerio se i zagledao se u nju dok je spavala. Vreme je da prestane da beži, pomislio je. Vreme je da počne da veruje da će joj neko pomoći, da će neko ispraviti nepravdu. Sergej i Ilja Volkov, Jakov Korotki, Aleksi Gurevič. Mora da istraži ove igrače ili da upotrebi Abigejlino istraživanje. Pretpostavljao je da se u njenoj dokumentaciji nalazi sve što se zna i sve što može da se zna o njima. I u njenoj glavi. Maršali Kozgrouv i Kigan - ista stvar. Bruks je smatrao da prljavi policajac zaslužuje da ga smeste u ćeliju sa onima koje je on tu i strpao. A prljavi policajac koji ubije drugog policajca zbog zarade? Za takve je bio rezervisan poseban krug pakla. Želeo je da učestvuje u bacanju Kozgrouva i Kigana u samo središte tog kruga. Imao je on neke ideje, o da, nekoliko, o tome kako da se to izvede. Želeo je da malo razmisli o tome, da obavi malo istraživanje, da pusti da mu se sve slegne. Nakon dvanaest godina, nekoliko dana, čak i nedelja, proučavanja i uobličavanja neće naškoditi. A očekivao je da će i njoj biti potrebno to vreme da se prilagodi novonastaloj situaciji. Moraće da je ubedi da mu dozvoli da uradi ono što mora da se uradi, kada osmisli šta će to tačno biti.


Za sada je smatrao da je najbolje odneti je u krevet. Mogli bi oboje da malo odspavaju, a kasnije da se pozabave time. Ustao je, krenuo da je podiže. Udarila ga je kolenom među noge. Mogao je da se zakune da je muda osetio u grlu, a onda su ostala tamo kada ga je laktom udarila u grkljan. Osetio je kako koluta očima dok je padao kao kamen. Ostao je bez vazduha. „O, bože, o, bože! Brukse. Izvini.“ Kako je jedino mogao da prošišti, odustao je nakon jednog pokušaja. Ostaće koji trenutak da leži, možda i zauvek. „Mora da sam zaspala. Uplašio si me.“ Pokušala je da ga okrene, sklonila mu kosu s lica. Pas ga je saosećajno liznuo po licu. „Možeš li da dišeš? Da li dišeš? Dišeš.“ Zakašljao se, a to je peklo poput vatre i sasvim je odgovaralo paklu u preponama. „Sranje“, procedio je i ponovo se zakašljao. „Doneću ti vode i leda. Samo diši polako.“ Mora da je rekla psu da ostane pored njega, jer je Bert legao tako da su se gledali u oči. „Koji kurac?“ Kada je ovo šišteći izašlo iz njega, Bert ga je opet liznuo po licu. Uspeo je da proguta, zatim se oprezno okrenuo na ruke i kolena. Ostao je tako još jedan trenutak. Hoće li dovršiti krug i ispovraćati se? Kada se Abigejl vratila s hladnim oblogom i čašom vode, uspeo je da sedne na pod a da ne povrati sadržaj želuca. „Ne stavljaj mi to na muda. Dovoljno je loše i ovako.“ Uzeo je vodu, i premda je prvih nekoliko gutljaja seklo kao žilet, bol je polako popustio. „Koji kurac?“, ponovio je. „Bio je to refleks. Izvini. Strašno si bled. Izvini. Zaspala sam i opet se vratila tamo, u Aleksijevu kuću i Ilja me pronašao i... mislim da si me dodirnuo, a ja sam pomislila da si Ilja pa sam reagovala.“ „Samo ću reći, neka mu je bog u pomoći ako pokuša da te napadne. Moguće je da nikada nećemo imati dece.“ „Manja povreda genitalija ovakve vrste ne izaziva neplodnost“, rekla je, pa skrenula pogled. I sama je poprilično prebledela. „Izvini“, ponovila je. „Preživeću. Sledeću put kada krenem da te nosim u krevet staviću štitnik. Sada ćeš ti morati da odneseš mene.“ „Pomoći ću ti.“ Nežno ga je poljubila u obraz. „Rekao bih ti da me tu ništa ne boli. Ali ako me poljubiš gde me boli, a ja reagujem kako inače reagujem, to bi me moglo ubiti.“ Mahnuo joj je da se skloni i ustao. „Nije tako strašno.“ Pročistio je grlo i napravio grimasu. „Pomoći ću ti da se popneš uz stepenice.“ „Mogu i sam. Samo idem da proverim kako stoje stvari. Zarad mog duševnog mira.“ „U redu. Pustiću Berta napolje pre nego što se popnem.“


Kada se popela na sprat, videla ga je kako u boksericama stoji pored njenog monitora i proučava ga. „Da li je sve... uh.“ „Jeste. Dobro ciljaš, ubico.“ „To je naročito osetljiv deo tela kod muškaraca.“ „Mogu to da potvrdim. Mislim da ćeš uskoro morati da mi pokažeš kako ovaj sistem funkcioniše. Kako menjaš kamere, kako zumiraš i širiš sliku i tako dalje.“ „Veoma je jednostavno. Želiš li sada da ti pokažem?“ „Može i sutra. Pretpostavljam da imaš mnogo podataka o Volkovima i agentima koje oni plaćaju. Želim da ih vidim.“ „Naravno.“ Primetio je ton. „Šta je bilo?“ „Nisam ti sve rekla.“ „Sada bi bio dobar trenutak da mi kažeš.“ „Najpre bih da se istuširam.“ „U redu.“ I sabere misli, zaključio je. Uzela je pidžamu iz fioke. „Stižem za minut“, rekla mu je i ušla u kupatilo. Kada je čuo da je pustila vodu, zapitao se koliko toga još ima da mu kaže. Ali je zaključio da nema svrhe da nagađa. Zato je namestio krevet i prigušio svetla. Kada je izašla, uzela je dve boce vode iz ručnog frižidera. Pružila mu je jednu i sela na ivicu kreveta. „Mislim da bih se da sam na tvom mestu zapitala zašto se nikada nisam obratila vlastima i rekla im šta se desilo.“ „Nisi znala kome možeš da veruješ.“ „To je istina i tako je bilo u početku. A i plašila sam se. Dugo vremena sam imala košmare i napade panike i prisećala se scena od te večeri. Još uvek povremeno imam napade teskobe. Pa, video si. Ali sam iznad svega, premda mi je bilo potrebno neko vreme da to shvatim, verovala da moram da uradim ono što mi je Džon rekao. Umro je štiteći me. Sve se desilo tako brzo, tako nasilno, i bilo je tako snažno i nepopustljivo. Sada znam da smo oboje bili suviše uneti u taj konkretan trenutak. A u tom trenutku moj opstanak je zavisio od bekstva.“ „Da nisi pobegla, bila bi mrtva. To je jasno.“ „Jeste, u to nikada nisam sumnjala. U tim prvim danima i nedeljama sve sam radila u panici. Bilo mi je važno da pobegnem, da ostanem skrivena, da nestanem. Ako me Volkovi nađu, ubiće me. Ako me vlasti nađu, a rade za Volkove, ubiće me. Ako i nisu upleteni u sve to, mogli bi me uhapsiti za ubistvo. Zato sam bežala i krila se, kako sam ti i rekla.“ „Niko ne može da te krivi zbog toga.“ „Možda i ne može. Bila sam mlada i traumatizovana. Nije važno koliko si inteligentan, sa sedamnaest godina si još uvek nezreo, nerazvijen. Ali nakon što


je prošlo malo vremena, počela sam jasnije da razmišljam, da razmišljam dalje od tog trenutka. Razmišljala sam kako mora da postoje i drugi koji su kao Džon i Teri. Drugi koji će mi verovati, koji će me saslušati i uraditi sve što mogu da me zaštite. Kako da nastavim da bežim i krijem se? Kako da sedim skrštenih ruku kad sam jedina koja je videla kako ubijaju Džuli, koja zna istinu o tome kako su Džon i Teri umrli? Zato sam hakovala baze podataka FBI-ja i Službe maršala.“ „Ti... možeš to da uradiš?“ „Radim to redovno, ali sam mnogo naučila u prvih godinu ili dve nakon što sam pobegla. Nešto od onog momka o kom sam ti pričala, a nešto sam otkrila i sama. Želela sam da saznam što je moguće više o Kozgrouvu i Kiganu, ali i o Lindi Peski. Ona je tog dana javila da joj nije dobro. Da li je to bila istina? Da nije i ona bila krtica Volkovih? U njenom zdravstvenom kartonu pisalo je da je tog dana dobila terapiju za trovanje hranom, pa sam...“ „Pristupila si njenim medicinskim podacima?“ „Prekršila sam brojne zakone. Rekao si da je ponekad neophodno prekršiti zakon.“ Protrljao je čelo. „Da, rekao sam to. Hajde da to stavimo sa strane. Imala si, koliko, devetnaest, dvadeset i bila si sposobna da hakuješ dokumentaciju vladinih agencija?“ „Bila bih odličan detektiv za istraživanje sajber-zločina.“ „Snage reda su na gubitku.“ „Verovala sam, i još uvek verujem, da Linda Peski nije ni u čemu učestvovala. Ne mogu biti sigurna, čak ni sada, ali nema ničega što bi moglo da ukaže na to da nije radila pošteno - sada je u penziji, udata je, ima dvoje dece. Pretpostavljam da joj je Kozgrouv stavio nešto u hranu da bi joj pozlilo tog dana. Ali ne mogu to da dokažem, a nisam se osećala dovoljno bezbedno da stupim s njom u kontakt. Verovala sam, i još uvek verujem, da su detektivi Grifitova i Rajli pošteni, časni policajci. Ali oklevala sam; oni su pripadnici čikaške policije, nisu federalci, a federalci često preuzimaju slučajeve od lokalne policije. A i strahovala sam da ću ih dovesti u opasnost. Činilo mi se produktivnijim i bezbednijim da istražujem i proučavam. A i bio mi je potreban novac. Imala sam petnaest hiljada kada sam pobegla, ali imala sam i mnogo troškova, morala sam da pravim lažna dokumenta, da plaćam prevoz, kupujem odeću i tako dalje. Pošto sam najveštija bila u radu na računarima, radila sam na programiranju. Razvila sam neki softver i prodala ga. Bilo je unosno.“ „Nije valjda?“ „Aha, a i napravila sam računarsku igricu, zapravo tri povezane igrice. To je bilo još unosnije.“ „Koju igricu?“ „Zove se Ulični ratovi. Prilikom istraživanja otkrila sam da su većina gejmera muškarci i da uživaju u borbenim ili ratnim igricama. Ja sam...“


„Igrao sam tu igricu.“ Skupljenih očiju je pružio kažiprst prema njoj. „Ras i ja smo imali maratonske turnire kad god bih se vratio kući iz Litl Roka. Krvava je i brutalna. Ali je sjajna.“ „Moja ciljna demografska grupa uživa u brutalnim i krvavim igricama. A i od ključnog značaja je što sam napravila tri igrice. Ako prva postane popularna, ciljna publika će želeti, i platiće, nastavak. Uspela sam odmah da prodam paket od tri igrice za značajnu sumu. U uslovima u kojima sam se nalazila to mi se činilo manje komplikovanim od ugovora zasnovanog na autorskim pravima.“ „Bogata si?“ „Jesam. Imam mnogo novca, koji povećavam trenutnim poslom u vezi sa obezbeđenjem.“ Nasmešio joj se. „Volim kada su mi devojke bogate.“ „Nikada nisam bila ničija devojka.“ „Pa, imenujem te svojom devojkom. Zato što si bogata.“ Izmamio joj je osmeh. „Rekao si da me voliš pre nego što si znao da sam bogata. Ako imaš novca, manje je komplikovano i stresno seliti se i menjati mesto boravka, i udešavati prevoz stvari ukoliko se ukaže potreba za tim, i opremiti i obezbediti novu lokaciju. Nisam želela da ga kradem.“ „A mogla si?“ „O, naravno. Pristupila sam bankovnim računima Kigana i Kozgrouva i pronašla ono za šta mislim da su uplate Volkovih. Mogla sam im isisati sva sredstva. Mogla sam da uzmem novac i Volkovima.“ „Čekaj.“ Sada je podigao ruku i napravio krug. „Uspela si da hakuješ i mrežu Volkovih?“ „Da. Objasniću ti. Stavila sam novac koji sam zaradila na nekoliko različitih računa, pod različitim imenima. Osećala sam se bezbednije tako, manje sam se plašila kada sam imala novac i podatke koje sam sakupila. Želela sam više. Počela sam da proučavam jednog FBI agenta. Želela sam da je pratim, da pregledam njena dokumenta, izveštaje i stručne procene i to godinu dana pre nego što sam stupila s njom u kontakt. Preselila sam se u Njujork. Osećala sam se bezbednije tamo. Tamo je mnogo ljudi i svi imaju suviše obaveza da bi obraćali pažnju na mene. A u to vreme sam u potpunosti mogla da radim od kuće.“ Prisetila se tog perioda, pomalo čežnjivo. „Imala sam veoma lepu kuću u Sohou. Tamo sam počela da razmišljam o tome da nabavim psa. Da me štiti, ali i da mi pravi društvo. Pokrenula sam posao dizajniranja bezbednosnih sistema i u to vreme sam se još sastajala s klijentima. Odlazila sam u njihove prostorije i procenjivala njihove sisteme i potrebe.“ „Kada je to bilo?“ „U Njujork sam prešla pre šest godina. Imala sam dvadeset tri godine, ali mi je na ličnoj karti pisalo da imam dvadeset šest. U ovakvim slučajevima bolje je


imati više godina. Krenula sam polako, dizajnirala sam i uvodila bezbednosne sisteme u kuće ili u manje kompanije i obezbeđivala sam poslovne računarske mreže. Imala sam tako dovoljno vremena da sprovodim svoje istraživanje. I tada sam naišla na agenta za kog sam smatrala da bi mogao biti onaj pravi. Želela sam isto ono što sam želela i u šesnaestoj godini. Prijatelje, veze, normalan život. I želela sam da uradim pravu stvar za Džuli, Džona i Teri. Provela sam tamo duže od jedne godine; toliko sam najduže ostala na jednom mestu. Počela sam da razmišljam o tome da kupim kuću negde izvan grada, jer sam shvatila da, premda sam uživala u pogodnostima grada, više volim mir i tišinu. Ali u Sohou sam se osećala sigurno. Sa svim tim ljudima i brzim ritmom grada. A i dobila sam ozbiljan posao, unajmila me jedna pravna firma. Radila sam obezbeđenje kuće jednom od partnera, pa me je on preporučio. Rekla sam sebi, još samo šest meseci. Ostaću u Njujorku, završiću ovaj posao, nastaviti istraživanje. A onda ću, ako se uverim da je ovaj agent potpuno pouzdan, stupiti s njom u kontakt i započeti proces.“ „Šta se desilo?“ „Gotovo sam sve već bila završila. Obavila sam posao za pravnu firmu i dobila novi za jednog klijenta firme. Tada sam prvi put radila bezbednosni sistem za korporaciju. Bio je to dobar posao, izazovan, uzbudljiv. Izlazila sam iz zgrade klijenta u Ulici Hauston, u centru grada. Razmišljala sam kako ću otići kući, presvući se, pa otići u prodavnicu da kupim bocu vina da proslavim. Razmišljala sam kako će uskoro isteći onih šest meseci. Razmišljala sam o tome kako ću nabaviti psa i o tome gde želim da živim kada opet zaista budem mogla da živim. Razmišljala sam o svemu osim o Volkovima. A onda sam ga ugledala.“ „Koga?“ „Ilju. Ilju Volkova i još jednog čoveka. Kasnije sam otkrila da mu je to rođak. Izašli su iz automobila baš kada sam prišla ivičnjaku da zaustavim taksi. Umalo da udarim u njega. Od svih ljudi u tolikom gradu ja sam umalo naletela na čoveka od kog sam bežala gotovo osam godina. Pogledao je pravo u mene, a ja sam se zaledila baš kao i na terasi one noći. Krenuo je da se nasmeši, kao što bi se svaki muškarac nasmešio ženi koja ga gleda. A onda me je prepoznao i osmeha je nestalo.“ „Prepoznao te je? Da li si sigurna?“ „Izgovorio je moje ime. ’Liz. Evo te’ Tek tako. Pružio je ruku, gotovo me je uhvatio za ruku. Očešao je prstima moj rukav, pre nego što sam istrgla ruku i pobegla. Potrčao je za mnom. Čula sam ga kako viče na ruskom; čula sam kako se automobil udaljava od ivičnjaka. Pomislila sam, pucaće mi u leđa ili će me uhvatiti i uvući u automobil.“ Stavila je ruku preko srca kada joj se ubrzao puls kao i onog dana u Njujorku. „Istrčala sam na ulicu. Bila sam luda. Malo je falilo da me udare kola. Nije me bilo briga. Sve bi bilo bolje nego da me on uhvati. Izgubila sam cipele. Kao i


one noći, trčala sam bosonoga. Ali sada sam bila pametnija. Isprva sam se uspaničila, ali bila sam spremnija. Poznavala sam ulice. Proučila sam ih i uspela da pobegnem kada sam utrčala u saobraćajnu gužvu; njegov vozač nije mogao da skrene na tom mestu. Ne znam koliko sam daleko otišla kada sam shvatila da sam uspela da mu umaknem. Ušla sam u autobus i odvezla se na drugi kraj grada, a zatim sam ušla u taksi.“ Suviše je toplo, pomislila je i prišla prozoru da ga otvori. „Nisam imala cipele, ali činilo se da to niti ko primećuje niti ko za to mari. Bila je to prednost velikog grada.“ „Pretpostavljam da sam ja klasičan momak sa sela, jer mi se to ne čini kao prednost.“ „Tog dana je bila. Kada sam stigla kući, izvadila sam torbu spakovanu za hitne slučajeve. Pobegla bih samo s tim, ali sam se smirila i spakovala ono što sam smatrala da će mi biti potrebno. Nisam bila sigurna koliko vremena imam. Ako je video iz koje sam zgrade izašla, uspeo je i da sazna koje ime koristim i da pronađe moju adresu. Imala sam u jednoj od garaža automobil registrovan pod drugim imenom. Smatrala sam da je korisna investicija. I pokazalo se da sam bila u pravu. Pozvala sam privatnog auto-prevoznika da me odveze do garaže. Moguće je bilo da će uspeti da pronađu ovaj trag, ali za to će im biti potrebno vreme. Tada ću već biti daleko, kupiću novi automobil i promeniti ime.“ „Kuda si otišla?“ „Nisam nigde stajala nedeljama. Odsedala sam u motelima i plaćala u kešu. Pratila sam Iljin mejl. Saznala sam da nekoliko dana nisu uspeli da me pronađu. Ipak nije bilo potrebe da tako brzo odem. A nisu uspeli da mi uđu u trag nakon što sam otišla iz kuće. Niko me nije video kako odlazim, niti je obratio pažnju na to. Ali naučila sam lekciju. Postala sam nemarna. Dozvolila sam sebi da razmišljam o normalnom životu, čak sam ga na neki način i vodila. Nikada neće prestati da me traže, pa sam morala da prihvatim stvari onakve kakve jesu. I da uradim sve što je do mene da pravdu za Džona i Teri i Džuli postignem na drugi način. Uvukla sam se u mrežu Volkovih - i njihove mejlove, elektronska dokumenta, čak i tekstualne poruke. Kada pronađem nešto što smatram da može da se iskoristi, tu informaciju anonimno prosledim agentici FBI-ja koju sam proučila i za koju sam bila sigurna da je čista. Ne znam koliko još dugo mogu bezbedno da je koristim kao kontakt. Ako je Volkovi povežu sa informacijama, mogli bi da je eliminišu. Mislim da će, logično, pokušati da je iskoriste da pronađu izvor informacija pre nego što je eliminišu. Ali to može biti samo gore. Mogli bi da je muče, a ona ništa neće moći da im kaže jer ne zna. Ja ću biti bezbedna, ali ona neće. A nećeš ni ti, ako se upleteš u sve ovo.“ „Bila bi ti, ako mene pitaš, odlična policajka, bilo da se baviš sajber ili običnim kriminalom. Ali ja jesam policajac. A ti si samo bogata devojka policajca.“


„Ne šali se. Ako te povežu sa mnom, na bilo koji način, ubiće te. Ali neće ubiti samo tebe. Ubiće čitavu tvoju porodicu. Tvoju majku, oca, sestre i njihovu decu. Sve do kojih ti je stalo.“ „Ja ću se postarati za svoju porodicu, Abigejl. Pretpostavljam da ćemo se za sada držati imena Abigejl.“ Pomilovao ju je po kosi. „Moraću da se naviknem na Liz kada se ovo završi.“ „Nikada se neće završiti.“ „Varaš se. Želim da mi nešto obećaš.“ Podigao joj je za bradu da bi mogao da je gleda u oči. „Želim da mi daš reč da nećeš pobeći od mene. Da nećeš pobeći misleći kako činiš najbolje za mene.“ „Ne želim da ti dajem obećanje koje bih mogla prekršiti.“ „Tražim da mi daš reč. Verovaću ti na reč, a ti ćeš verovati na reč meni. Obećaj mi to, a ja ću tebi obećati da neću preduzeti ništa a da prethodno ne dobijem tvoje puno odobrenje i dozvolu. Nije mi lako da ti to obećam, ali obećaću ti.“ „Nećeš učiniti ništa ako ja ne pristanem na to?“ „To ja tebi obećavam. A sada ti obećaj da nećeš bežati.“ „Šta ako me pronađu? Onako kako me je Ilja pronašao u Njujorku?“ „Ako moraš da bežiš, dođi kod mene.“ „Ti si kao Džon. Džona su ubili.“ „Jer nije znao šta mu se sprema. A sada, pogledaj me u oči i reci mi da ozbiljno misliš da bi ruska mafija mogla da se infiltrira u policiju Bikforda. Ako zaista tako misliš, spakovaćemo Berta i sve što nam je potrebno i još noćas otići odavde. Samo reci kuda.“ „Ne mislim to.“ „Dobro. Obećaj mi.“ „Ti nećeš preduzeti nikakve korake a da me prethodno ne obavestiš, a ja neću pobeći a da te prethodno ne obavestim.“ „Pretpostavljam da je to približno onome što sam želeo. Dosta ti je bilo za večeras. Mogli bismo malo da odspavamo. Razmisliću o svemu. Možda ću imati još koje pitanje, ali to može da čeka. A nakon što malo razmislim o svemu, razgovaraćemo o tome šta da radimo. Dobro si čula, rekao sam ’mi’. Nisi više sama. Nećeš više biti sama.“ Poterao ju je na spavanje i privukao je sebi kada je ugasio svetlo. „Eto. Ovako je dobro. Možda imam još jedno pitanje.“ „U redu.“ „Da li si upala u naš sistem u stanici?“


Uzdahnula je, a u tami nije mogla da vidi da se nasmešio kada je čuo da uzdiše. „Smatrala sam da je važno da saznam sve pojedinosti o lokalnim snagama reda. Vaša mreža uopšte nije bezbedna.“ „Možda bi trebalo da razgovaram sa opštinskim odbornicima o tome da te unajme da je unaprediš.“ „Veoma sam skupa. Ali s obzirom na okolnosti, mogla bih da vam ponudim veliki popust.“ Ponovo je uzdahnula. „Tvoj lični računar ću besplatno zaštiti.“ „Bože.“ Morao je da se nasmeje. „Ušla si i u moj lični mejl i sve ostalo?“ „Izvini. Stalno si dolazio i postavljao pitanja. I proveravao si me. Pa, proveravao si podatke koje sam ja ostavila o sebi, ali me je to uznemirilo.“ „Pretpostavljam da jeste.“ „Trebalo bi da budeš oprezan kada trenutnog gradonačelnika nazivaš kretenom, čak i u privatnoj prepisci s prijateljem. Nikada ne znaš ko bi mogao da ti čita mejl.“ „On i jeste kreten, ali imaću to na umu.“ Okrenuo je glavu i poljubio je u teme. „Volim te.“ Prislonila je lice uz njegov vrat. „Zvuči lepo u krevetu, u tami, u tišini.“ „Jer je istina. I biće istina i ujutro.“ Sklopila je oči i privila reči na srce onako kako je on privio nju uz sebe. I nadala se da će ih on ujutro opet izgovoriti.


Elizabet

Neka bude pravda, pa makar propao svet. Lord Mensfild


23

Roland Babet je jednog vrelog i zagušljivog prolećnog poslepodneva, koje je više ličilo na avgustovsko, iznajmio sobu u pansionu u podnožju visoravni Ozark. U sobi s pogledom na brda postavio je laptop na sjajni stari sto. Cenio je moderne pogodnosti - vaj-faj vezu, plazma televizor, pažljivo (pretpostavljao je) odabran nameštaj i pošten tuš. Često je radio u lošim motelima s tuševima iz kojih voda jedva da je tekla i u kojima je zaticao sićušne komadiće sapuna. Ili je radio u kolima, gde se sanitarni čvor svodio na flašu s vakuum-zatvaračem. Takav je bio život privatnog detektiva. Uživao je u njemu, čak i u lošim motelima i sa flašama s vakuum-zatvaračem. Dve godine koje je proveo radeći kao policajac naučile su ga da ne ume da poštuje pravila i regulative. Ali bio je prilično dobar policajac, a to se samo prenelo na posao koji je obavljao za privatnu detektivsku agenciju Stuben-Prajs. Za gotovo deset godina, koliko je radio za njih, pokazao se kao veoma pouzdan, snalažljiv i uporan. Firma je ove kvalitete cenila. A uživao je i u bonusima i nadao se da će i na ovom poslu zaslužiti bonus. Raspakovao se izvadio je iz torbe pantalone i šorts sa džepovima duž nogavice, majice kratkih rukava, trenerke i čizme za pešačenje. Odabrao je garderobu u skladu sa ulogom fotografa slobodnjaka, koja će mu omogućiti da luta gradom, predgrađima, da fotografiše i razgovara s lokalnim stanovništvom. Nije mu se dopadao klijent. Roland je smatrao da je Linkoln Blejk prvorazredni šupak, a da je plod njegovih bedara ružan čir na dupetu društva. Ali posao je posao, a Blejk je zarađivao mnogo novca, upravo zato što je bio nametljivi, uporni, podmukli prvorazredni šupak. Kada je šef rekao da krene, Roland je pošao. Naročito pošto je imao jedno dete u privatnoj školi i drugo koje je trebalo da se na jesen upiše u privatnu školu i - iznenađenje - treće na putu. Voleo je svoju porodicu i platu koju je zarađivao kod Stuben-Prajsa, a i bonuse. Obezbeđivao je porodici lagodan život, a tu je spadala i povelika hipoteka na novu četvorosobnu kuću u zapadnom Litl Roku. Tako da, bio klijent šupak ili ne, za njega je on kralj. Ako Blejk želi da zna sve što može da se sazna - a naročito ono najprljavije - o izvesnoj Abigejl Loueri, Roland će to i saznati. Isto važi i za Bruksa Glisona, šefa policije Bikforda, i prema klijentovim rečima ljubavnika Louerijeve. Klijent je tvrdio da ovo dvoje, zajedno s Konrojevima - vlasnicima hotela s veoma lepim pogledom i pogodnostima smeštaju njegovom sinu s namerom da od njega izvuku novac. Blejk je žestoko i glasno poricao da je njegov mali izazvao veliku štetu u luksuznom apartmanu hotela, kao što se tvrdi, i poricao je da je njegov mali fizički napao Rasela Konroja


i da je potegao nož na šefa policije. Roland je, kako nije bio budala, žarko, ali tiho, verovao da je guzni čir sve to uradio. Ali obaviće svoj posao i zaraditi platu. I platiti račune. Proverio je foto-aparat, kameru, svesku i kalauze. Zatim je mobilnim telefonom pozvao suprugu da joj javi da je živ i zdrav. Rekao joj je da bi želeo da je ona s njim i iskreno je to i mislio. U sobi se nalazio veliki krevet. A trudnoća je Džen pretvorila u seksualnu mašinu. Dok se pakovao za prvu šetnju po gradu, obećao je sebi da će se vratiti ovamo sa Džen nakon što se beba rodi, dok su njeni roditelji još uvek dovoljno omamljeni da pristanu da se staraju o troje dece za jedan produženi vikend. Preko ramena je prebacio torbicu foto-aparata, oko vrata stavio svoj nikon pričvršćen za kaiš ukrašen znakovima mira. Obukao je kratke pantalone s mnoštvom džepova i majicu kratkih rukava s natpisom R. E. M., stavio naočare za sunce i pogledao se u ogledalu. Tog jutra se nije obrijao i smatrao je da to samo doprinosi liku. Voleo je ove svoje uloge i trudio se da budu veoma bliske njemu samom. Prirodne i opuštene. Smatrao je sebe dopadljivim čovekom. Mogao je da priča sa bilo kim o bilo čemu i bio je važan alat koliko i njegov računar. Nije loše izgledao, pomislio je, kada je odelu dodao i kačket s natpisom Grinpis. Ali počinjao je da brine zbog sve ređe kose na temenu. Njegov brat je već, a samo je dve godine bio stariji od njegove trideset četiri godine, imao ćelu na temenu veličine pesnice. Dok je izlazio iz sobe, proletelo mu je kroz glavu da bi mogao da kupi minoksidil - što da ne pokuša da preduzme neke preventivne mere. Uspeo je da se izbori za sobu na spratu, premda mu je službenik ponudio drugu sobu, da mu ne bi smetala buka jer su se na spratu odvijali radovi. Ali je on odlučio da zanemari upozorenje i neprijatnost. Ovako će uspeti da pogleda apartman koji, ako ćemo verovati prvorazrednim šupcima, klijentov sin nije uništio. Prošetao je hodnikom, primetio vrata, čvrsto zatvorena, sa znakom na kom se nalazilo izvinjenje zbog neprijatnosti usled neočekivanih popravki. Buka je, prilično prigušena, više ličila na demo-snimak nego na zvuke radova. Kasnije će proveriti, kada radnici i osoblje ne budu u blizini. Sada je sišao niz stepenice, jer se isto tako blago brinuo zbog sredovečnog stomačića, i izašao na vrelinu. Lep gradić, pomislio je. Džen bi se dopao - prodavnice, umetnost. Pre nego što ode, kupiće nešto i njoj i deci, uključujući i nešto za ono još uvek nepoznato i neimenovano iznenađenje. Primetio je mnoštvo turista. Čovek sa foto-aparatom se tu savršeno uklapa. Iskoristio je to i napravio nekoliko fotografija hotela, zumirajući prozore apartmana o kome je bilo reči, a na kojima su zastori bili navučeni. Imao je dobro oko za kadar. Razmišljao je da bi mogao da se bavi fotografijom kao hobijem od kog bi moglo i lepo da se zaradi, kada dođe vreme da se povuče iz ovog posla. Šetao je, pronalazio kadrove, fotografisao. Zanimljiv prozor, makrofotografija cveća u polovini bureta od viskija. Neupućenom oku izgleda kao neko ko luta naokolo bez nekog određenog cilja. Ali imao je u glavi vrlo određenu adresu. Do kuće Louerijeve će morati da se vozi, ali mogao bi da se prošeta pored stana šefa policije i kuće u kojoj su još uvek živeli njegovi


roditelji. Samo upoznaje mesto i ljude, razmišljao je Roland dok je neko vreme proučavao prozore stana Bruksa Glisona iznad krcatog restorana. Primetio je da su roletne podignute. Nema ovde šta da se vidi. Otišao je pozadi, fotografisao saksije s cvećem, proučavajući pritom stražnji ulaz. Pristojne brave, ali ništa naročito, u slučaju da odluči da malo pronjuška. Izbegavaće to da uradi koliko god to bude moguće. Nastavio je niz trotoar s mapom grada koju je dobio u hotelu. I zastao, potpuno opčinjen i zaslepljen kućom s muralom. Proverio je adresu i potvrdio da je to odista kuća roditelja šefa policije. Zahvaljujući podacima koje je već uspeo da sakupi, znao je da mu je majka umetnica, a otac profesor u srednjoj školi. Pretpostavio je da je žena koja je stajala na skeli, s maramom duginih boja na glavi i u kombinezonu uflekanom bojama, majka lica za koje se interesovao. Povocem je za skelu bilo vezano kuče koje se povuklo u hladovinu i spavalo. Koliko zbog posla toliko i zbog ličnog interesovanja, Roland je napravio nekoliko fotografija i prišao bliže. Kada je došao do ivice dvorišta, štene se probudilo i počelo uzbuđeno da kevće. A žena je spustila pogled. Nagnula je glavu. „Mogu li da vam pomognem?“ „Izvinite što vas ometam. Šetao sam i... ovo je prosto neverovatno. Da li ste vi sve ovo naslikali?“ „Jesam. U poseti ste?“ „Došao sam na nekoliko dana u grad. Fotograf sam i provešću nekoliko nedelja na visoravni Ozark. Želim da napravim izložbu fotografija.“ „Ovde vam neće ponestati kadrova. U redu, Platone, silazim.“ Vešto se spustila, otkačila povodac sa ogrlice, a pas je odmah pojurio da onjuši Rolanda. „Dobar pas.“ Čučnuo je da ga pomazi. „Izgleda da sam ga probudio.“ „To vam je jedan žestok pas čuvar, kao što možete da vidite. Sani O’Hara“, dodala je, pružajući ruku isprskanu farbom. „Roland Babet. Smem li da napravim nekoliko fotografija vaše kuće? Prelepa je.“ „Samo izvolite. Odakle ste, Rolande?“ „Iz Litl Roka.“ „Moj sin je tamo živeo nekoliko godina. Bio je detektiv. Bruks Glison.“ „Ne mogu reći da mi je ime poznato, ali trudim se da ne upadam u nevolje.“ Nasmešila se s njim. „To je dobro, jer je on sada ovde šef policije.“ „Čini mi se da je ovo lep grad. Nadam se da nemate previše turista.“ „O, pa, uvek ima ponešto. Gde ste odseli?“ „Pošto ću u drugom delu ovog putovanja mnogo vremena provesti pod šatorom, odrešio sam kesu i iznajmio sobu u Pansionu Ozark.“


„Niste mogli bolje odabrati, to je jedan od najlepših dragulja Bikforda. Pre nekoliko dana smo tamo imali neke nevolje. Naš gradski kavgadžija i dvojica njegovih podanika uništili su apartman Ozark.“ „Znači to je to? Ja sam na tom spratu i rekli su mi da će biti buke, da nešto popravljaju.“ „Mnogo će tu radova biti. Možda bi bilo pametno da promenite sobu.“ „O, ne smeta mi. Ja mogu da spavam i kad topovi gruvaju.“ Opušteno i prijateljski, pustio je da mu foto-aparat visi na uzici. „Ali žao mi je što čujem da je bilo nevolje. To je zaista lep hotel. I arhitektonski, i lepo je namešten. Osećam se kao da sam u nečijoj kući - sa svim prednostima. Zašto su uništili apartman?“ „Rekla bih da neki ljudi prosto vole da uništavaju stvari.“ „To je baš šteta. Pretpostavljam da čak i lepi gradići imaju svoje kavgadžije. Trudiću se da ga izbegavam dok sam ovde.“ „U zatvoru je, a sva je verovatnoća da će se tamo zadržati neko vreme. Videćete da je većina ljudi ovde veoma ljubazna. Zavisimo od turista i umetnika kao što ste vi. Bogami, imate ozbiljan foto-aparat.“ „Moje luče.“ Potapšao je foto-aparat. Zaista je želeo fotografije, jednako koliko je želeo i informacije koje mu je ona tako opušteno ponudila. „S vremena na vreme radim i sa filmom, ali digitalna fotografija je moj izbor.“ „Ako budete želeli nešto da prodate, možete da odnesete fotografije u galeriju u Ulici Šop. Stalno kupuju lokalne fotografije.“ „Hvala na savetu. Kada bih prodao koju fotografiju, imao bih dovoljno novca za viršle i pasulj za narednih nekoliko nedelja.“ Ćaskao je s njom još nekoliko minuta, zatim se vratio u centar grada. Ako je suditi po Sani O’Hara, razmišljao je Roland, klijent neće biti zadovoljan izveštajem. Krenuo je prema restoranu. Restorani i konobarice bili su odlični izvori informacija. Odabrao je separe s pogledom na vrata i pažljivo spustio foto-aparat na sto. Poželeo je da fotografiše konobaricu - zaista je uživao u uživljavanju u lik koji glumi, a ona je imala dobro, zanimljivo lice. „Kafu, molim.“ „A šta kažete na parče pite uz kafu? Pita s višnjama je danas specijalitet.“ „Pita s višnjama?“ Pomislio je na onaj sredovečni stomačić. Ništa, večeras će uraditi pedeset dodatnih sklekova. „Mislim da ne mogu da odbijem.“ „Da vam podgrejem? I poslužim sa sladoledom od vanile?“ Dobro, sedamdeset pet dodatnih sklekova. „Hvala, gospođo. Ne poznajem čoveka dovoljno snažnog da ovome odoli. Ako je dobro kao što zvuči, dolaziću ovamo svaki dan dok sam u gradu.“


„Jeste. U poseti ste?“, upitala je gotovo jednako opuštenim glasom kao i Sani. Ispričao joj je istu priču, čak joj je i pokazao nekoliko fotografija kuće s muralom. „Nikada ne znate šta će sledeće naslikati. A i to su, bogami, lepe fotografije.“ „Hvala.“ „Idem da vam donesem pitu.“ Pijuckao je kafu dok je čekao i proučavao vodič kao i svaki pravi turista. Donela mu je poveliko parče pite sa sladoledom koji se nežno topio na tananoj korici. „Zvuči dobro, izgleda dobro.“ Uzeo je zalogaj. „A ukus je još bolji. Hvala, Kim.“ „Uživajte.“ Osvrnula se, a osvrnuo se i on kada je Bruks ušao. „Ćao, šefe.“ Kada je pokazala separe tačno ispred njega, Roland je odlučio da joj udvostruči napojnicu. „Samo kafu.“ „Nisi čuo za pitu s višnjama a la mode. Iz pouzdanih izvora znam da niko ne može da joj odoli.“ Namignula je Rolandu dok je govorila, a on joj je nazdravio viljuškom na kojoj se nalazio komadić pite. „Nema svrhe da mi je nudiš. Advokati.“ „Pa, dušo moja, to prosto vapi za dve kugle sladoleda od vanile na komadu pite.“ „Drugi put. Došao sam na poštenu šolju kafe i da na miru pregledam svoje beleške.“ „U redu. Blejkovi advokati?“, upitala je dok mu je sipala kafu. „Novi. Harija je najurio, a među nama, mislim da on trenutno igra od sreće zbog toga. Blejk je unajmio neku pravnu firmu sa severa.“ „Jenki advokate?“, Kim prezrivo izvi usne. „Ne bi trebalo da sam iznenađena.“ „Armani odela i luj viton aktovke, a ako ćemo verovati Velikom Džonu Simpsonu, jer on radi na ovom slučaju, podnose sudu zahtev za zahtevom. Za početak žele promenu mesta suđenja. Sudiji se ne dopadaju i na tome grade slučaj.“ „Žele da ga sklone odavde, daleko od ljudi koji znaju kakav je gad taj Blejkov mali.“ „Ne mogu reći da im zameram. Ali ovde ili na Marsu, činjenice su činjenice. Problem je u tome što činjenice nisu uvek dovoljne u sudnici.“ Zakoračila je unazad i udarila se obema pesnicama po bokovima. „Ne misliš valjda da će se izvući? Nakon onoga što je uradio?“ „Neću to da mislim. Jer sam siguran da će, ako se izvuče iz ove gabule, sledeći put nekoga ubiti.“


„Pa, bože, Brukse.“ „Izvini.“ Bruks je protrljao umorne oči. „Trebalo je da ovo usrano raspoloženje ostavim u kancelariji.“ „Samo ti sedi tu i pij kafu i nemoj da te ovo tišti.“ Sagnula se i poljubila ga u teme. „Ti si svoje uradio i to svi znaju. Ne možeš da uradiš više od toga.“ „Osećam se kao da bi trebalo. Kako bilo... samo kafu.“ „Viči ako želiš još nešto.“ Odmahujući glavom, otišla je i u prolazu dosula Rolandu kafu. Roland je sedeo i razmišljao. Ništa od onoga što je policajac rekao nije mu se činilo kao laž. Ni njemu se „mali gad“ nije dopadao. Ali kao što je mudra i divna Kim rekla, ne može čovek da uradi više od onoga što mu je posao. Njegov zadatak je da pronađe bilo šta što bi moglo da bude u korist klijenta. Umalo da se zagrcne komadom pite kada je u restoran ušetalo snoviđenje. Znao je da u gradićima na jugu mogu da se pronađu prave lepotice, a on je mislio da južnjakinje umeju da neguju tu lepotu kao što se neguju ruže u staklenoj bašti. Možda je u pitanju bilo vreme, vazduh, prilika da nose sve te tanane letnje haljinice kao ova koju je snoviđenje sada nosilo. Možda je u pitanju bio sporiji ritam života ili neka tajna koju majke prenose kćerima. Ma šta to bilo, delovalo je. Voleo je svoju ženu i za ovih dvanaest godina otkako su zajedno - deset i više otkako nosi prsten - nikada nije skrenuo s puta. Ali čovek ima pravo na poneku fantaziju s vremena na vreme i kada mu u vidno polje ušeta najzanosnija žena koja postoji. Donjihala je kukovima prvo do Glisonovog separea i uvukla se, kliznula poput istopljenog maslaca preko tosta. „Nije pravi trenutak, Silbi.“ U Rolandovom svetu, uvek je bio pravi trenutak za Silbi. „Imam samo jedno pitanje. Nisam došla da te vratim ili tako nešto. Naučila sam lekciju još u martu.“ „Zahvalan sam ti na tome, ali sada zaista nije ni vreme ni mesto da o tome razgovaramo.“ „Izgledaš napeto i umorno i neraspoloženo. Žao mi je zbog toga. Nekada smo bili prijatelji.“ Kako nije progovarao, skrenula je pogled i ispustila dah tako da su joj se zanosne grudi podigle i spustile. „Pretpostavljam da nismo bili prijatelji i možda sam ja za to kriva. Mnogo sam razmišljala otkako sam se zbog tebe ponizila.“ „Hajde da ne pričamo o tome.“ „Lako je tebi da to kažeš, jer nisi ti stajao tamo nag.“ Roland je osetio da se ukrutio i u mislima se izvinio svojoj ženi.


„Bila je to greška i delom je moja krivica jer nisam o tome razgovarao s tobom. Tebi je žao, meni je žao. Hajde da to zaboravimo.“ „Ne mogu da zaboravim dok ne saznam.“ „Šta?“ „Zašto ona, a ne ja? To je sve. Moram da znam zašto želiš da budeš sa Abigejl Loueri - svi znaju da si s njom - a ne želiš da budeš sa mnom.“ I Roland je to želeo da zna, i ne samo zbog klijenta. Video je fotografiju Louerijeve i bila je privlačna, naravno. Simpatična, možda čak i lepa na neki tih način. Ali u poređenju sa zapanjujućom Silbi? Nije bila pita s višnjama a la mode. „Ne znam kako da ti to kažem.“ „Samo mi reci istinu. Da li je bolja u krevetu od mene?“ „Bože!“ „To nije trebalo da pitam.“ Nestrpljivo je odmahnula rukom i zabacila veličanstvenu kosu. „Nisam to htela da te pitam, premda me interesuje. Samo mi daj nešto, molim te, što mogu da razumem?“ „Srećan sam s njom. Kada sam s njom, osećam se kao da sam tamo gde bi trebalo da budem, gde celog života želim da budem. I sve što je važno ima smisla. Ne znam zašto se u neke ljude zaljubimo, Silbi. Prosto je tako.“ „Zaljubljen si u nju?“ „Zaljubljen sam u nju.“ Na trenutak se zagledala u sto. „Mogu li da dobijem gutljaj kafe.“ „Naravno.“ Uzela je gutljaj i namrštila se, pa spustila šolju nakon još jednog. „Uvek si pio preslatku kafu.“ „Loša navika.“ „Da li si ikada mene voleo?“ „Želeo sam te. Bilo je trenutaka kada sam čeznuo za tobom kao da sam nasmrt izgladneo. Prvi put smo bili suviše mladi da bismo shvatili o čemu je reč. A drugi put? Možda smo oboje pokušavali da otkrijemo. Nisam mogao da te usrećim. Niti si ti mogla da usrećiš mene. A ništa što je zaista važno nije imalo smisla.“ „Seks jeste.“ Nasmejao se. „Dobro, u pravu si. Ali seks, pa čak ni dobar seks, ne može da bude početak, kraj i sve ono između.“ „Mislila sam da sam to shvatila nakon prvog razvoda, ali izgleda da nisam. A drugi... nikada nisam želela da budem žena sa dva razvoda iza sebe.“ Okrenula se i zagledala se kroz široki izlog. „Ali jesam.“ „Možda bi trebalo da razmišljaš o tome kako imaš dva braka iza sebe. Nešto mislim da su ljudi koji se više od jednom okušaju u braku optimisti.“


„Optimisti.“ Nasmejala se i odgurnula njegovu kafu. „Zvuči bolje nego gubitnik.“ „Nisi ti gubitnik, Silbi.“ „Viđam se s Groverom.“ „Ti... o.“ Bruks je uzeo šolju i uzeo gutljaj. „Pa.“ „Znam. Nije od onih koji me inače privlače. Nije zgodan i malo je puniji. Ali ima u njemu nešto dobro. I ti si takav, ali to nisam umela da cenim. Kod njega to cenim. Još uvek ne spavamo, ali osećam se dobro kada sam s njim. Više volim sebe kada sam s njim. Mislim da smo on i ja prijatelji onako kako ti i ja nikada nismo bili.“ „To je dobro.“ „Srećna sam pored njega, a to nisam očekivala. Izgleda da ću saznati da li mogu i da ostanem srećna.“ „Nadam se da možeš.“ „I ja se nadam.“ Izvukla se iz separea. „Mislim da nisam spremna da ti kažem da se nadam da ćeš biti srećan sa Abigejl Loueri, ali nisam ni daleko.“ „I to je nešto.“ „Vidimo se.“ Izašla je napolje njišući kukovima. Roland je zaključio da ima o mnogo čemu da razmišlja, ali kako je pojeo pitu, morao je to da uradi na drugom mestu. U svakom slučaju, Glison je odlazio, ostavio je novac za kafu na stolu. Možda će se odvesti do Louerijeve, da upozna teren. Abigejl je napravila pauzu od posla i potražila recepte na netu. Ovo je bio njen način da zavara brigu. Gotovo je i uspela u tome. Znala je da će Bruks, kada se vrati, želeti da razgovara o tome šta dalje. Brinula se zbog onoga što je on smatrao da bi dalje trebalo da se uradi. Zato je radila, stavila veš da se pere, radila, plevila u bašti, radila, gledala recepte. Nije mogla da se smiri, da se usredsredi na posao. Nije to ličilo na nju. Želela je da dođe. Želela je da bude sama. Želela je da zna šta zapravo želi. Mrzela je ovu neodlučnost, ovu strepnju koja ju je nagrizala. Nije bila produktivna. Kada se oglasio alarm, okrenula se u stolici, uverena da je to što je ispričala Bruksu priču - što ju je bilo kome ispričala - dovelo Volkove na njen prag. Potpuno iracionalno razmišljanje. Zapravo i budalasto, priznala je, ali puls joj je divlje udarao dok je na monitoru posmatrala muškarca s kačketom. Dobar


foto-aparat, primetila je. Prilično iznošene čizme. Ranac. Planinar ili turista koji je dolutao na njeno imanje, uprkos znakovima. Verovatno je to u pitanju. Kada je izvadio dvogled i usmerio ga prema njenoj kolibi, strepnja se produbila. Ko je on? Šta to radi? Približava se. Nastavlja da se približava. Ponovo je zastao, pregledao teren malim dvogledom, polako se okrećući dok se Abigejl nije učinilo da gleda pravo u jednu od kamera. Tada je nastavio dalje, dovršio je krug. Skinuo je kačket, protrljao kosu pa izvadio bocu i napio se vode. Gurnuo je ruku u džep, izvadio kompas, zakoračio, spotakao se. Petljao je oko kompasa, ispustio ga. Videla je kako mu se usne pokreću kada se sagnuo da ga podigne. Uzeo ga je sa zemlje, protresao ga, podigao lice prema nebu, zatim seo na zemlju i spustio glavu između kolena. Ostao je tako nekoliko minuta, a zatim je ustao. Obrisao je lice i krenuo prema kolibi. Nakon što je proverila oružje, Abigejl je izvela psa napolje i obišla kuću. Čula ga je kako dolazi. Nije se trudio da ne pravi buku, pomislila je, i mrmljao je nešto sebi u bradu, disao je teško i brzo. Stajala je pored staklenika i posmatrala kako se približava. Čula ga je kada je veoma razgovetno rekao: „Hvala bogu“, dok je išao prema njenom stražnjem ulazu. Pokucao je, obrisao znoj s lica i sačekao. Ponovo je pokucao, ovaj put snažnije, silovitije. „Dobar dan! Ima li koga? Bože, samo da ima nekoga.“ Otišao je malo dalje niz trem, stavio ruke na staklo. Tada se pokazala, sa psom pored sebe. „Šta želite?“ Skočio je poput zeca, okrenuo se. „Bože, uplašili ste me...“ Raširio je oči kada je ugledao pištolj i smesta je podigao ruke u vazduh. „Bože, ne pucajte. Izgubio sam se. Izgubio sam se. Tražim put nazad do svog automobila.“ „Šta ste radili u šumi koja se nalazi na mom posedu? Znakovi su vrlo vidljivi.“ „Izvinite. Izvinite. Fotografisao sam. Ja sam fotograf. Hteo sam da napravim nekoliko fotografija, da malo upoznam teren i zaneo sam se, otišao sam dalje nego što sam nameravao. Izvinite, nije trebalo da ignorišem znakove na kojima piše da ne smem neovlašćeno da ulazim na posed. Možete pozvati policiju. Samo nemojte pucati u mene. Moje ime je... Roland Babet. Odseo sam u Pansionu Ozark. Možete da proverite.“ „Molim vas, skinite ranac i sedite, odmaknite se od njega.“ „Dobro, u redu.“ Nije nosio oružje - videla ga je kako obilazi pun krug i spazila bi ga. Ali možda ima oružje u rancu. „Možete da zadržite ranac“, rekao je kada ga je spustio. „Unutra mi je novčanik. Možete da zadržite novac.“ „Ne želim vaš novac.“


„Slušajte, slušajte, izgubio sam se. Ispustio sam kompas i razbio ga. Video sam kolibu kroz dvogled kada sam razgledao okolinu. Samo sam došao po pomoć. Pozovite policiju.“ „Gde ste ostavili automobil?“ „Kada bih znao, ne bih bio izgubljen. Ne pravim se pametan“, dodao je brzo. „Izašao sam iz Bikforda, vozio sam prema jugu možda kilometar i po, a onda sam stao. Svetlost je baš dobra, a i senke. Želeo sam da snimim nešto. Mislim na fotografije“, rekao je oprezno gledajući njen pištolj. „Trebalo bi da poštujete privatni posed.“ „Da, u pravu ste. Izvinite.“ Pokazala mu je put. „Idite onuda, naići ćete na put. Skrenite levo. Trebalo bi da pronađete svoj automobil šeststo metara dalje.“ „Dobro. Hvala. Samo ću...“ „Uzmite ranac“, rekla mu je kada je krenuo da silazi s trema bez njega. „U redu.“ Uzeo je ranac, gledajući čas nju, čas psa, čas pištolj. „Hvala.“ „Nema na čemu.“ Gledala ga je kako se udaljava, prilično žurno, dok joj nije nestao iz vida. Kada se vratila u kuću, nastavila je da ga posmatra na monitoru dok je delom pešačio, a delom trčao njenim prilazom sve do glavnog puta, osvrćući se svakih nekoliko minuta. Uplašila gaje, pomislila je. Pa i on je uplašio nju. Pretpostavljala je da to znači da su sada kvit. Roland je tačno znao gde je parkirao kola. Nije očekivao pištolj. Nije očekivao ni kamere. Rečeno mu je da je kuća obezbeđena i da su kamere postavljene samo oko kuće. Niko mu nije spomenuo da se nalaze i u šumi. Da nije primetio onu kameru kada ju je primetio, upropastio bi čitav posao. Nasela je na dobro poznatu priču o izgubljenom i uplašenom planinaru. A zašto i ne bi? I jeste se uplašio. Držala je glok kao neko ko ume da ga upotrebi. Kao neko ko bi ga upotrebio. Morao je tome da se divi, sada kada nije stajao s druge strane cevi. I pas. Znao je da ima psa, ali bože, bio je to veoma velik pas. A onda i one brave na stražnjim vratima. Najbolje što postoje, razmišljao je dok je ubacivao ranac na zadnje sedište. Bio je on prilično vešt u obijanju brava, ali te nikada ne bi uspeo da obije. Našao se u vrlo nezgodnom položaju, jer nije mogao da prođe pored kamera, bar ne bez veoma mnogo opreme. Takav bezbednosni sistem? Preterano. Ovaj posao je upravo postao mnogo zanimljiviji. Svako ko ima ovakvo obezbeđenje, onolikog psa, glok i onakav stav nešto krije. A on je voleo da otkriva ono što su ljudi želeli da sakriju.


24

Bruks je ušao u kuhinju noseći buket belih rada sa jarko žutom glavicom u sredini i kost od sirove kože za Berta. „Opet si mi doneo cveće.“ „Moj tata mami donosi cveće jednom ili dva puta nedeljno i mislim da to radi zato što joj cveće mami osmeh, baš kao i tebi.“ „Brinula sam se da neće sve biti u redu kada večeras dođeš, da ćemo biti napeti. A ti si mi doneo bele rade.“ „Onda možeš da prestaneš da brineš.“ Uzela je vazu i poželela da ima lep mali bokal, pa je obećala sebi da će ga kupiti kada sledeći put ode u grad. „Svaki put kada ovamo uđem nešto lepo miriše, ako ne računamo tebe.“ „To je ruzmarin“, rekla mu je dok je aranžirala cveće. „Veoma je mirisan. Pronašla sam novi recept za piletinu koji sam želela da isprobam.“ „Drage volje ću biti tvoj degustator.“ „Trebalo bi lepo da ide uz puji-fume.“ „Ako ti tako kažeš.“ Sklonio joj je kosu, pa zario lice u njen vrat. „Kakav ti je bio dan?“ „Bila sam nemirna i nisam mogla da se koncentrišem, ali uspela sam bar nešto da obavim. A i prekinuo me je u poslu neki izgubljeni planinar - fotograf. Ne razumem zašto ljudi ne poštuju granice. Ovde je toliko prostranstvo otvoreno turistima, pa zaista nema potrebe da zalaze na privatne posede.“ „Tuđe-slađe. Došao je do kuće?“ „Da. Aktivirao je alarm, pa sam ga videla na monitoru. Ispustio je kompas i razbio ga, i navodno je video kolibu dvogledom.“ Bruks je prestao da sipa vino. „Imao je dvogled?“ Proverila je piletinu. „Jeste. Pitala sam se da nije dvogledom video i kamere, ali navodno je tražio put nazad, ili pomoć. Izašla sam napolje i obišla staklenik da bih mogla da mu priđem s leđa.“ „Izašla si napolje kada se nepoznati čovek počeo približavati kući?“ „Znam kako da vodim računa o sebi. Dugo to već radim, sećaš se? Bio je sam. A ja sam imala pištolj i Berta. Pokucao je, dozivao. I veoma se uznemirio kada sam se pojavila s pištoljem u ruci.“ Bruks je nasuo vino i uzeo gutljaj. „Aha, to mogu da razumem.“


„Nije mi smetalo što sam ga uplašila. Nije trebalo da ulazi na posed kada jasno piše da je u pitanju privatan posed i da je neovlašćeno ulaženje zabranjeno. Kratko sam ga propitala, zatim mu rekla gde je, ako mi je tačno opisao mesto, ostavio svoj automobil. Brzo je otišao.“ „Naoružana žena sa velikim psom? Bio bi lud da nije. Šta je radio ovde?“ „Fotografisao. Rekao je da se zove Roland Babet i da je odseo u hotelu Konrojevih.“ „To ćemo lako proveriti.“ Bruks je uzeo mobilni. „Kako je izgledao.“ „Srednje tridesete. Visok između metar i sedamdeset i metar i osamdeset, sedamdeset sedam kilograma. Ni tamna ni svetla koža, svetlosmeđa kosa, smeđe oči, naglašena brada. Nosio je smeđi kačket sa logom Grinpisa, crnu majicu kratkih rukava ispisanu imenom benda R. E. M., bež šorts sa upadljivim džepovima i čizme za pešačenje. Nosio je tamnoplavi ranac, a oko vrata je nosio nikon foto-aparat. A na kaišu su bili iscrtani šareni znakovi mira.“ „Da, bila bi odlična policajka“, odgovorio je Bruks. „Video sam ga danas u restoranu. Pita s višnjama a la mode.“ „Šta to znači?“ „Ništa. Samo sam radoznao. U koje vreme je došao ovamo?“ „Alarm se oglasio u četiri i osamnaest.“ „Da, to je zanimljivo. Video sam ga u restoranu u gradu negde pre četiri. Manje od pola sata kasnije, ovde je.“ Ruka kojom je držala čašu se stegla. „Misliš da su me pronašli.“ „Mila, da li ti je on izgledao kao da je član ruske mafije? I da li ti liči na njih da pošalju nekog da njuška po tvojoj šumi?“ „Ne.“ Opustila je ramena. „Nije bio naoružan. Bar nije nosio oružje na vidnom mestu. Volkovi nikada ne bi poslali samo jednog nenaoružanog čoveka.“ „Rekao bih da je to prilično sigurno.“ Ali nameravao je da ovo podrobno istraži, pa je ukucao broj u mobilni telefon. „Ćao, Darla, kako je? Aha. Umeju te prolećne prehlade da budu baš gadne. Odmori se malo. Da, to je takvo doba godine, u redu. Slušaj, imaš li gosta po imenu Roland Babet? Nema problema. Aha, hmmm. Ima ih raznih, zar ne? Aha.“ Zakolutao je očima prema Abigejl. „Da, Roland Babet. U kojoj je sobi? Darla, nisam ja bilo ko. Ja sam šef policije. Samo nešto proveravam. Znaš da mogu i Rasa da pozovem i da ga pitam. Aha. Nije valjda? Mmm-mh. Ne, nema nikakve nevolje, samo rutinska stvar. Gledaj da rešiš tu prehladu, čuješ li me? Ćao.“ Ponovo je uzeo čašu s vinom. „Darla ume da se zanese. Tamo je. Uzeo je sobu - tražio je sobu - na spratu na kom se nalazi apartman Ozark.“ „Onaj koji su Džastin Blejk i njegovi prijatelji vandalizovali?“


„Tako je. A sad, nije li zanimljivo da sam video Rolanda Babeta u gradu, pa je onda došao ovde, sa sve foto-aparatom i dvogledom, a odseo je u sobi veoma blizu tog apartmana?“ „Mogla bi biti slučajnost, ali mi se čini kao da je to tako isplanirano.“ „Isplanirano je odlična reč. Sve je to isplanirao Blejk.“ Naslonio je kuk na radni deo kuhinje i uzeo gutljaj vina. „U šta bi bila voljna da se opkladiš da ću, ako malo zagrebem po površini, otkriti da je Roland Babet veoma skup privatni detektiv?“ „Mislim da bih tu opkladu dobila. Video je kameru i brzo je promenio ponašanje, pretvarao se da je izgubljen.“ Nasamario ju je, pomislila je prilično iznervirano. „Ali ne vidim šta je dobio time što je došao ovamo.“ „Malo se prošetao. Proverio šta si ovde uradila, osmotrio teren. Danas je imao sreće, primetio je jednu od tvojih kamera i iskoristio je to da stupi s tobom u kontakt. Ne sumnjam da mu se prijem nije dopao, ali sve mu je išlo u korist. Obavio je razgovor, dobro te je pogledao izbliza. Isto mu se posrećilo kada sam ušao u restoran dok je on bio tamo. Sedeo je tamo, jeo pitu i dobro sve osmotrio i... sranje.“ „Izvini?“ „Kladim se da je i prisluškivao. Kladim se da je čuo gotovo svaku prokletu reč razgovora koji sam vodio sa Silbi. Što nisam nameravao da ti spomenem“, rekao je kada Abigejl ućutala. „A sada mi pada na pamet da je to greška jer je, čini mi se, to bio važan razgovor, a ti si se u njemu spominjala.“ „Razgovarao si o meni s njom?“ „A upravo zbog tog tona i tog pogleda nisam nameravao da ti razgovor spomenem.“ „Ne znam o čemu govoriš.“ Okrenula se da stavi na paru grašak koji je kupila ranije te nedelje i već ga očistila i oprala. „Ne koristim nikakav naročit ton.“ „Mogla bi njime cigle seći. Ne smeta mi.“ Nije se ni trudio da sakrije osmeh kada ju je prijateljski ćušnuo. „Laska mi.“ „Meni ne bi, da sam na tvom mestu. Ne prija mi da o meni razgovaraš sa svojom bivšom... vezom.“ „Vidiš, Silbi i ja nikada zapravo nismo uspostavili nikakvu vezu. Ušla je dok sam pio kafu i sela. Delom je došla da se izvini za onaj, nazovimo ga nesrećni, incident u martu. A delom je došla da postavi jedno pitanje. Želela je da zna zašto ti, a ne ona.“ Abigejl je, razmišljajući o ovome, sklonila piletinu sa vatre. „To je legitimno pitanje s njene tačke gledišta. To je ono što ti misliš. S moje tačke gledišta je i neprijatno i iritantno. Žena koja izgleda kao ona navikla je da ima koga poželi, i verovatno mene, što je sasvim pošteno, ne gleda u istom tom svetlu. I ma koliko da je to istinito, i dalje me iritira. Tebi to laska jer mene iritira, a to me samo još više iritira.“


„Pre nego što pošteno popizdiš, zar ne želiš da znaš šta sam joj rekao?“ „Ne tiče me se šta si izneo u svom privatnom razgovoru.“ Izvadila je tanjire i silovito ih spustila na sto. „Da, želim da znam.“ „Rekao sam joj da se osećam kao da mi je mesto pored tebe. Da se osećam kao da bi tu i trebalo da budem. I da sve ima smisla. Rekao sam da ne znam zašto se u neke ljude zaljubimo, da se to prosto desi.“ Okrenula se prema njemu i pogledala ga u oči. „Rekao si joj da me voliš.“ „Jesam, jer te volim.“ „Manje sam iritirana.“ „Dobro, bar se krećem u pravom smeru. Nisam želeo da vodim taj razgovor s njom, ali nakon što sam joj sve rekao, shvatio sam da je to bilo dobro. Mislim da smo se razumeli bolje nego ikada pre i mislim da će nam oboma biti lakše zbog toga.“ „Meni bi bilo lakše kada ona ne bi bila tako fizički obdarena. A to je sitničavo. Ne volim da sam sitničava i plitka.“ „Kako sam odrastao sa dve sestre, mogu sasvim pouzdano da ti kažem da su velike šanse da ona to isto misli o tebi. Ali zapravo sam želeo da ti kažem da je Roland Babet čuo štošta.“ „Ništa od toga ne može da se primeni na optužbe protiv Džastina Blejka, ako je Babet zaista privatni detektiv koji radi za Džastinovog oca.“ „Nije, ali to hrani njegovu radoznalost. Baš kao što je hrani pištolj i vrhunski sistem obezbeđenja. Koliko detaljnu proveru mogu da izdrže tvoji lični dokumenti?“ „Moji dokumenti i podaci koji su dostupni javnosti izdržaće standardnu policijsku proveru. Neće biti nikakvog razloga da sumnja u njih.“ „Privatni detektiv nije policajac“, ukazao je Bruks. „Verujem da mogu da podnesu zaista podrobnu proveru. Nikada do sada nisam imala problema.“ „Da li si ikada hapšena ili privođena?“ „Nisam, ali me klijenti proveravaju pre nego što sklope posao sa mnom. S obzirom na osetljivu prirodu mog posla i s obzirom na honorar, svaki novi klijent detaljno proverava moje dokumente i reference.“ „To je dobro.“ Zadovoljno je klimnuo glavom. „Dobro je to znati. Brine me, a to je za sada samo briga, što Babet ne radi za klijenta koji bi da te unajmi, već za klijenta koji traži prljavštinu o tebi, nešto što može da upotrebi da te diskredituje ili da ti zapreti.“ „Morao bi da bude veoma vešt i veoma odlučan.“ „Možda bi trebalo da preduzmemo i izvesne mere predostrožnosti.“


„Mogao bi da ga zastrašiš. Imaš vlast i oružje. Mogao bi da se suočiš s njim, zastrašiš ga i nateraš ga da ode.“ „Možda bih i mogao, ali to je nešto što bi mu samo produbilo radoznalost. Ukoliko ne steknem prednost u odnosu na njega.“ „Ne želim da idem.“ „I nećemo ni dozvoliti da se to desi.“ Mrzela je ovaj novi stres, ovu dodatnu komplikaciju koja nije imala nikakve, ali baš nikakve veze s Volkovima. „Da sam ostala u kući, da nisam otvorila vrata ili da sam mu samo rekla kuda da ide...“ „Mislim da to ne bi ništa promenilo. Dobio je zadatak. A mi ćemo, odnosno ti ćeš, jer mislim da si bolja i brža, pronaći sve što možemo o njemu. Videćemo s kim imamo posla. A u međuvremenu ću... pozajmiti nekoliko tvojih kamera.“ „Zašto?“ „Predostrožnost. Sme li policija Bikforda da pozajmi tvoju opremu na dan ili dva?“ „Sme.“ Izvadila je ključeve iz džepa. „Uzmi sve što ti je potrebno.“ „Hvala. Reći ću Ešu ili Bojdu da dođu po opremu, ako je to u redu. Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva da bih udesio ovu predostrožnost.“ „U redu. Moram da završim večeru.“ Nadala se da će je kuvanje smiriti. „Ne bih da prekuvam povrće.“ Mora da radi nešto, da se nečim bavi, da je ne obuzme panika. Ako bude obavljala svakodnevne zadatke - dodaj svežu majčinu dušicu i maslac grašku, prelij umak od vina preko piletine, posluži sa pečenim krompirom - možda će moći da se drži iluzije da je sve normalno. Pripremila je i servirala obrok veoma dobro, ali jedva da je mogla da pojede zalogaj. Imala je rezervni plan. Uvek ga je imala. Sva dokumenta koja su joj bila potrebna za novi identitet nalazila su se u bezbednoj sobi, zaključana. Čekala su. Ali nije želela da ih iskoristi, nije želela da opet postane neko drugi. To je značilo da će morati da se bori da zaštiti ono što je sada. Ono što sada ima. „Čak i da je ovaj detektiv veoma vešt i veoma rešen, ipak će mu biti potrebno vreme da dovede u pitanje moja dokumenta i prošlost“, rekla je. „Potrebno mi je više vremena da isplaniram i organizujem bilo kakav kontakt sa specijalnom agenticom Garison.“ „Ona je u Čikagu?“ „Želela sam da to bude agent iz Čikaga jer su tamo Volkovi. Smatrala sam da će ona biti motivisanija, da će imati pristup većem broju podataka. Da će brže reagovati kada dobije informacije koje joj šaljem.“ „Dobro si razmišljala.“


„Ali ako ne uspem da pronađem alternativu, ako stupim s njom u neposredan kontakt, njena dužnost biće da me uhapsi. Ako se to desi, verujem da neću imati ni vremena ni prilike da razjasnim događaje pre nego što me eliminišu.“ Uzeo ju je za obe ruke. „Neće te uhapsiti i niko te nipošto neće eliminisati. Pogledaj me. Ma šta da je potrebno, uradiću. Razmišljao sam o alternativama i metodama.“ „Razmišljala sam da pošaljem Garisonovoj mejl na njen lični nalog i kažem joj ko sam i iznesem joj čitavu priču, sve detalje. Mogu mejl da preusmerim, kao što sam preusmeravala i podatke koje sam joj slala, tako da neće moći da ma pronađe. Ali te informacije mogle bi da procure. Ako podaci koje joj pošaljem dospeju u pogrešne ruke, Volkovi će znati ne samo da sam još uvek živa već i...“ „Ilja Volkov te je video. Znaju da si živa.“ „Znali su da sam bila živa pre pet godina u Njujorku. Mogla sam doživeti neku nesreću ili se razboleti od neke neizlečive bolesti.“ „Dobro, tanko, ali sam shvatio.“ „Takođe će znati da sam ja pristupila njihovim računima i elektronskoj mreži i poslala podatke u FBI. I naravno, preduzeće korake da mi blokiraju pristup, što će me koštati vremena i truda. A verovatno će i više paziti o tome šta pišu u mejlovima. A ponajviše će ih veoma razljutiti, pa će povećati napore da me pronađu i eliminišu. „Imaju veoma vešte informatičare. Deo njihovog prihoda potiče od računarskih prevara, obmana i krađe identiteta.“ „Bolja si od njihovih informatičara.“ „Jesam, ali sam imala i prilično mnogo vremena da proučim program, probijem zaštitu i izbegnem da podignem uzbunu. Bilo bi mi potrebno mnogo vremena da to opet izvedem sa novim, snažnijim obezbeđenjem. Da sam na njihovom mestu, ja bih postavila zamke. Kada bih napravila grešku, mogli bi da me prate. I opet tu vreme igra veoma važnu ulogu. Ako - i kada - stupim u vezu sa FBI-jem, proces hvatanja Kigana i Kozgrouva, identifikovanja krtica, hapšenja Korotkog i Ilje - sve će to morati veoma brzo da se desi.“ „Kao rušenje domina“, predložio je. „Jeste, tako nekako. Opšte je pravilo je birokratija, što se vremena tiče, neefikasna. I pre nego što proces započne, Garisonova i njeni pretpostavljeni moraće da mi veruju.“ „Hoće.“ „Reč begunca osumnjičenog za ubistvo ili u najmanju ruku odgovornog za smrt dvoje maršala Sjedinjenih Američkih Država. Protiv reči dvojice drugih maršala, od kojih je jedan unapređen i odlikovan.“ Prekrio je njenu nemirnu ruku svojom. „Reč žene koja im je sa šesnaest godina dala vrhunskog mafijaškog ubicu na prokletoj tacni. Oni su usrali.“


„Pristrasan si zato što me voliš.“ „Volim te, ali imam i dobre instinkte. Misliš da se FBI, Služba maršala i policija Čikaga ne bi svim silama trudili da slome kičmu organizaciji Volkovih? Sarađivaće oni s tobom, Abigejl.“ Morala je da uloži napor da ne izvuče ruku iz njegove. „Da li ti to tražiš od mene da im verujem da će me zaštititi?“ „Ne. Tražim od tebe da veruješ sebi i meni, to tražim.“ „Mislim da to mogu.“ „Onda nam je, najpre, potreban posrednik.“ „Ne razumem.“ „Neko ko će govoriti u tvoje ime, ko će stupiti s njima u kontakt i započeti pregovore.“ „Ne možeš...“ „Ne“, složio se pre nego što je završila. „Ne mogu. Suviše sam ti blizu, emocionalno i geografski. Jer će tu osobu proveriti. Ali neće imati nikakvog razloga da povežu mene - ili tebe - sa mojim bivšim kapetanom iz policije Litl Roka.“ „Ne poznajem ga.“ „Ja ga poznajem. Samo me saslušaj. Kapetan Džozef Anson. Možeš da ga istražiš. Dobar je policajac, odlikovan, ima dvadesetpetogodišnje iskustvo. Ima ženu - prvu i jedinu - dvoje dece. Dobar je šef, pametan policajac. Poštuje pravila, ali ne toliko da ne može da zažmuri povremeno ukoliko je to potrebno. Veruju mu i poštuju ga u policiji jer je pošten i ugledan. I ima petlju.“ Ustala je i prišla prozoru da razmisli. Ovo je imalo smisla, posrednik bi mogao da bude tampon. Ali... „Zašto bi mi verovao?“ „Verovaće meni.“ „Čak i da on poveruje tebi, zašto bi Garisonova verovala njemu?“ „Zbog njegove reputacije, službe i zbog toga što je čist. I zato što nema razloga da laže. Ima još nekoliko godina do tridesete godine staža, do penzije. Zašto bi to rizikovao lažući federalce?“ Klimnula je glavom, videla je logiku. „Ali zašto bi on to rizikovao uplitanjem u sve ovo?“ „Jer je dobar čovek i dobar policajac.“ Bruks je ustao i prišao joj. „Jer je podigao dve kćeri i ako ih sam ne zamisli na tvom mestu, ja ću mu tu sliku usaditi u glavu.“ „Tražiš od mene da verujem čoveku koga ne poznajem.“ „Znam, i nemoj ni na trenutak da misliš da nisam svestan koliko tražim od tebe. Ako ne možeš to da uradiš, pronaći ćemo drugi način.“


Ponovo se okrenula prema prozoru. Njene bašte su napredovale. Život joj je tekao glatko poslednjih nekoliko godina. A ipak ništa nije zapravo počelo da raste dok nije otvorila vrata Bruksu. „Da li bi mu ti poverio svoj život?“ „Bih. Ti si sada moj život.“ „O, bože, kažeš to, a ja osećam kao da bih uvenula kada bih izgubila ono što sam pronašla s tobom. Zbog tebe želim da rizikujem mir, Brukse, a mislila sam da je mir jedino što želim.“ „Ne možeš nastaviti da bežiš, Abigejl.“ Uzeo ju je za ramena i okrenuo je prema sebi. „Ne možeš da se skloniš od sveta i zatvoriš u sebe.“ „Mislila sam da mogu, ali ne mogu. Ne sada. Kako misliš da to uradimo?“ „Odvezli bismo se do Litl Roka. Ne bismo rizikovali da to obavimo telefonom ili mejlom. Mora da bude susret licem u lice, ne samo da ne bismo ostavih neki trag, već i zato što je Anson čovek koji zahteva susret licem u lice. Mogu da odem tamo za manje od dva sata, da sve pokrenem i vratim se pre jutra.“ „Noćas?“ „Nema svrhe odlagati. Ovde je privatni detektiv za kog ti garantujem da sada na svom laptopu grebe po površini. Imamo prednost, zašto da je ne iskoristimo?“ Ustao je. „Uzmi laptop ili taj tvoj ajped. Istraži kapetana na putu do tamo. Ako ne budeš zadovoljna, okrenućemo se i vratiti se.“ „Želiš da idem s tobom?“ „Uvek. Ali pre svega želim da te on vidi, da te čuje. Želim da mu ispričaš sve, onako kako si ispričala meni. Plašiš se? Ne krivim te.“ Uzeo ju je za ruke. „Želiš više vremena, da razmisliš, proračunaš, da razradiš pojedinost? Ali to nisi radila kada si pobegla iz one sigurne kuće. To nisi radila u Njujorku kada su te pojurili. Poslušala si instinkt i pobedila ih.“ „Poneću svoju rezervnu dokumentaciju i keš. I torbu za hitne slučajeve. Ako krene po zlu, neću moći da se vratim ovamo.“ „Ako pođe po zlu, idem s tobom.“ „Znam da to misliš sada...“ „Sada smo ovde. Ponesi sve što misliš da će ti biti potrebno.“ „Želim da povedem Berta.“ Sada se nasmešio. „Ne bih ni želeo da ga ne povedeš.“ Vozio je njen automobil. Susedi neće mnogo razmišljati o terencu na prilazu kući Ansonovih, ali bi se setili službenog automobila policije Bikforda ako bi im neko sa značkom postavio to pitanje. Dok je vozio, Bert je radio ono što psi rade u kolima, gurnuo je glavu kroz prozor i budalasto se kezio, a Abigejl je radila na laptopu.


„Tvoj kapetan Anson ima besprekoran dosije.“ „On je dobar policajac.“ Prednost ili mana? Pitala se. „Ako pristane da nam pomogne, hoćeš li moći da proceniš da li govori istinu?“ „Hoću. Veruj mi.“ „Verujem ti.“ Pogledala je kroz prozor zamagljeni krajolik pored kog su prolazili. „Verujem ti više nego bilo kome u poslednjih dvanaest godina. Ako ovo prođe i ako mi ostali poveruju, doći će do hapšenja, suđenja, mog svedočenja. I moglo bi biti ozbiljnih posledica. Moraš to razumeti.“ „Možemo da nastavimo kao i do sada, da ostavimo sve ovo na miru. A mislim da se nijedno od nas dvoje nikada ne bi osećalo sasvim lagodno u vezi s tim. Osećali bismo se bezbednije, ali ne bismo bili mirni.“ „Meni je osećanje bezbednosti bilo sasvim dovoljno već dugo vremena.“ Pogledala ga je, i dalje u čudu kako jedan čovek može sve da promeni. „Nije više. Ipak, neće biti dovoljno samo naneti štetu organizaciji Volkovih, malo je uzdrmati. Da bismo se osećali dobro i bezbedno, moramo je srušiti.“ „Radimo na tome.“ „Imam neke ideje. Ali nisu sve baš legalne.“ Posmatrala je kako mu se osmeh širi licem. „To me ne iznenađuje. Šta imaš na umu?“ „Radim na nečemu, ali moram to malo da usavršim. Reč je o tehnici.“ Pogledao ju je, pa je pogledao laptop. „Štreberska posla.“ „Valjda. Da, štreberska posla. Ako odlučimo da uradimo ovo, moraću da provodim više vremena i ulažem više truda u programe na kojima u poslednje vreme radim. U međuvremenu, ako se tvoj kapetan složi, moramo da odlučimo kako ćemo komunicirati. Nakon što kontaktira sa FBI-jem, oni će pratiti sve njegove razgovore.“ „Zastaćemo i kupiti nekoliko pripejd kartica s telefonima. To bi trebalo da bude dovoljno za početak.“ „Trebalo bi.“ Pružio je ruku i nakratko je položio na njenu. „Pronaći ćemo način.“ Verovala mu je. Nije to imalo nikakvog smisla, prkosilo je logici, a ipak mu je verovala. Nervi joj se uskomešaše kada je Bruks skrenuo u mirnu ulicu u lepom susedstvu. Staro listopadno drveće, zeleni travnjaci, svetla u prozorima. Kapetan Anson će možda pokušati da je smesta uhapsi. Možda će insistirati da smesta pozove federalce.


Možda nije kod kuće, što bi predstavljalo pravi antiklimaks i prilično bi bilo stresno. Mogao bi... „Opusti se“, rekao je Bruks i stao pred urednom dvospratnom kućom s garažom i lepim crvenim javorom ispred. „To nije moguće.“ Pomerio se tako da su se gledali u oči. „Ulazimo ili ne ulazimo, Abigejl? Na tebi je odluka.“ „Ulazimo, ali ne mogu da se opustim u vezi s tim.“ Ako bude morala da beži, neće mu dozvoliti da beži s njom. Neće mu dozvoliti da se odrekne svog života, svoje porodice, svog sveta. Imala je rezervne ključeve u tašni i može da izađe i nestane, ukoliko bude potrebe. Ako se to desi... „Ma šta da se desi, želim da znaš da mi je ovih poslednjih nekoliko nedelja bilo najbolje u životu. Veza s tobom me je promenila. Ništa mi više neće biti isto i drago mi je zbog toga.“ „Pobedićemo, a to počinje sada.“ „U redu.“ Naredila je Bertu da ostane u kolima i izašla iz automobila. Nakon što je Bruks obišao haubu, pružio joj je ruku. Svim silama se koncentrisala na dodir kada je srce počelo da joj tuče u grlu. Svetlost je dopirala s prozora i osećala je miris proleća u vazduhu i miris nadolazećeg leta - trave, sunčaca, karanfila, nekih ranih ruža. Osetila je kako je pritiska strepnja, kako joj nešto poput nakovnja pritiska grudi i sklopila je oči kada je Bruks pokucao na vrata. Muškarac koji je otvorio imao je široka ramena i veoma prosedu kosu proređenu kod slepoočnica. Nosio je kaki pantalone i plavu polo majicu, a iz džepa su mu virile naočare za čitanje.“ Bio je bosonog, a odnekud iza njega Abigejl je čula komentatora bejzbol utakmice. Oči su mu bile boje čvrstog plavog čelika, dok mu osmeh nije ozario lice. „Sunce ti, pa to je šef Glison na mom pragu.“ „Drago mi je što te vidim, kapetane.“ „Sunce ti“, ponovio je Anson, potom zagrlio Bruksa jednom rukom, istovremeno odmeravajući Abigejl. „Hoćeš li me upoznati s damom?“ „Abigejl Loueri, kapetan Džo Anson.“ „Drago mi je što sam te upoznao, Abigejl. Čoveče, Nadin će biti žao što ste se mimoišli. Odvela je majku na neko žensko putovanje - u spa centar, na primer - za rođendan. Neće se vratiti do nedelje. Pa, uđite.“ Dnevna soba je izgledala udobno, pomislila je Abigejl, videlo se da u njoj neko boravi, izgledala je prijatno, na polici su se nalazile porodične fotografije i biljke u lepim saksijama na prozorskim daskama. „Gledao sam utakmicu u radnoj sobi. Samo da ugasim televizor.“


„Izvini što smo te prekinuli, što smo tek tako upali.“ „Nema potrebe. Ovo mi je drugo veče kako samujem. Nasmrt mi je dosadno.“ Uvukao se u nišu dnevne sobe. Nekoliko sekundi kasnije zvuka je nestalo, a veoma star žuti labrador tromo je izašao za Ansonom iz radne sobe. „Nije opasan“, rekao je Anson Abigejl. „Volim pse. Ima veoma inteligentno lice.“ „Hak je oduvek bio pametan. Sada je uglavnom slep i više nego delimično gluv, ali je i dalje pametan. Zašto ne bismo otišli do velike sobe i seli? Kako ti je tata, Brukse?“ „Dobro je. Baš je dobro.“ „To mi je drago čuti. A posao?“ „Dopada mi se, kapetane. Dopada mi se gde sam i ko sam.“ „On je dobar policajac“, rekao je Anson Abigejl. „Nije mi bilo milo što sam morao da ga izgubim. Jesi li za pivo?“ „Neću odbiti.“ „Ja hoću“, rekla je Abigejl, a zatim shvatila da je ta prosta istina zazvučala nepristojno. „Mislim, ako mogu da dobijem vode.“ „Naravno. Imam i limunadu. Nije toliko loša.“ „To bi bilo baš lepo, hvala.“ Smestili su se za sto velike otvorene kuhinje. Široka staklena vrata iza njihovih leđa vodila su na terasu, gde je ugledala ono za šta je pretpostavljala da je ogroman roštilj pod crnim poklopcem i nekoliko baštenskih stolova i stolica. Kada im je Anson doneo piće, stari pas je došepao do Abigejl, onjušio je, pa joj spustio glavu na koleno. Pomilovala ga je po glavi i iza ušiju. „Ako ti bude dosađivao, samo mu reci da ode i da sedne.“ „Ne dosađuje mi.“ „I Abigejl ima psa. Sjajnog. Bert je napolju u kolima.“ „Zašto ste ga, kog đavola, ostavili napolju? Idite po njega. Izvešćemo ih napolje i pustiti ih da se upoznaju i sprijatelje.“ „Bertu bi se to dopalo. Ako ste sigurni da je u redu, dovešću ga. Naredila sam mu da ostane u kolima.“ „Samo ti idi i dovedi ga u dvorište, pozadi. Kapija je s leve strane.“ „Hvala.“ Kada je izašla, Anson je pružio Bruksu pivo i pokazao palcem prema kliznim vratima. „Šta se dešava, Brukse?“, upitao je kada su izašli. „Mnogo toga.“ „Tvoja dama to dobro prikriva, ali toliko joj nervi pršte da bi mogli da napajaju strujom čitav Litl Rok.“


„Ima dobar razlog. Nagovorio sam je da dođemo ovamo, kod tebe, jer joj je potrebna pomoć. I jer sam zaljubljen u nju.“ Anson je ispustio uzdah i uzeo gutljaj piva. „U kakvoj je nevolji?“ „Želim da ti ona ispriča i želim da je saslušaš do kraja. Računam na tebe, kapetane.“ „Nije odavde, niti je iz tvog mesta.“ „Ali sada živi u Bikfordu. I oboje želimo da tako ostane.“ Čuli su kako se kapija otvara i zatvara. Hak podiže glavu - ne na zvuk, već na miris. Anson podiže obrve kada je Abigejl dovela Berta. „To je jedan veoma velik i lep kopilan.“ „Veoma je pristojan“, uverila ga je Abigejl. „Ami“, rekla je kada je Hak prišao staračkim korakom da onjuši pridošlicu. „Ami. Jouer.“ Mašući repovima, psi onjušiše jedan drugog. Hak je prišao ogradi i podigao nogu. Bert se ugledao na njega. A onda su počeli da se rvu. „Još u Haku ima života.“ Anson je pružio Abigejl limunadu i ponudio je da sedne. „Bruks je rekao da imaš priču za mene, Abigejl.“ „Tako je. Trebalo bi da započnem tako što ću reći da moje ime nije Abigejl Loueri. Zovem se Elizabet Fič. Kada sam imala šesnaest godina, bila sam svedok ubistva koje je počinio izvesni Jakov Korotki koji je poručnik kriminalne organizacije Volkovih. On je tada ubio svog rođaka Aleksija Gureviča i moju drugaricu Džuli Masters.“ Anson se naslonio na naslon stolice. Pogledao je Bruksa. „I kažeš da se mnogo toga dešava.“ Tada je usmerio one čelične oči prema Abigejl. „Ispričaj mi sve o tome.“


25

Nije mogla da proceni da li joj veruje. Na licu mu se nije videlo ništa, ni iznenađenje, ni sumnja, ni razumevanje. Kao i Bruks, prekinuo ju je nekoliko puta da joj postavi pitanje, a onda joj samo klimnuo glavom da nastavi. Pre nego što je završila, psi su se vratili da ih gazde pomaze i ispružili se iscrpljeni od igre. Tada je ućutala. „Sećam se ovoga što pričaš“, rekao je Anson. „U ono vreme to je bila velika vest, naročito u policiji. Dvoje maršala Sjedinjenih Američkih Država ubijeno, jedan je ranjen, a svedok ubistva povezanog s mafijom je nestao. Tvoje ime i lice nekoliko nedelja bili su na svim vestima, a i agencije su razmenjivale obaveštenja u vezi s tobom.“ „Znam.“ „I izdale su nalog za tvoje hapšenje jer si pobegla s mesta zločina. A izdali su i upozorenje svim snagama da paze na tebe, kao i poternicu za tobom. Traže te da bi te ispitali u vezi sa smrću ono dvoje agenata i eksplozijom sigurne kuće.“ Ukrstila je prste i snažno i bolno ih stegla u krilu. „Komunikacija među službama govori mi da su Kiganu i Kozgrouvu poverovali na reč. A to što je rečeno da me traže da bi me ispitali u vezi sa nečim je samo obmana da bi me optužili za ubistvo ili saučesništvo u ubistvu.“ „Kako je moguće da si upoznata sa korespondencijom među službama?“ Ne govoreći ništa, Bruks ju je uzeo za ruke, raspleo joj prste i zadržao njene ruke u svojima. „Ja sam stručnjak za informacione tehnologije i specijalizovana sam za bezbednost. Takođe sam i hakerka.“ „I hoćeš da kažeš da možeš da pristupiš poverljivim informacijama i dokumentima Službe maršala Sjedinjenih Američkih Država i FBI-ja?“ „Tako je. Veoma sam stručna, a to mi je sve vreme bio prioritet. I Kigan i Kozgrouv dali su izjave u kojima su tvrdili da su, kada su došli, zatekli Teri kako leži u kuhinji i da su primetili da joj je oružje nestalo. Kada su krenuli da prijave prodor nepoznatih lica u sigurnu kuću, neko je pucao u njih i Kozgrouv je tada ranjen. Kada je Kigan uzvratio paljbu, nestalo je struje. Kigan je uspeo da izvuče Kozgrouva napolje i da prijavi incident. Ali pre nego što je stigao da se vrati po Teri, ili da pronađe Džona ili mene, kuća je eksplodirala. Takođe je tvrdio da veruje kako je video nekoga da beži.“ „To je otprilike ono čega se i ja sećam“, složio se Anson. „Preovlađuje teorija da sam se uspaničila ili da mi je možda postalo dosadno i da sam stupila u kontakt sa Volkovima s namerom da se nagodim s njima. Da su oni zatim uspeli da poziv povežu sa sigurnom kućom i da sam se borila s Teri


pokušavajući da umaknem. Veruje se da sam ja, ili nepoznata lica povezana s Volkovima, pucala u Džona i Kigana i Kozgrouva, i da sam ili pobegla u haosu koji je nastao ili su me nepoznata lica odvela. Kuću su u vazduh digle ubice da sakriju tragove - ili sam to učinila ja.“ „Da šesnaestogodišnja devojčica savlada dvoje maršala i raznese kuću.“ Bruks je odmahnuo glavom. „Ja ne bih naseo na to.“ „Izuzetno inteligentna devojčica koju je jedan od maršala lično obučavao rukovanju oružjem i koja je tražila i dobila pet hiljada dolara u kešu iz svog fonda i koja je falsifikovala lične karte i provela leto, dok su se pravna mašinerija sporo napredovala, razmišljajući šta će biti s njom kada se suđenje završi.“ Abigejl je ovo smatrala dovoljno logičnim razmišljanjem. „Razumno je poverovati da je devojka pukla i pokušala da pobegne.“ „Razumno“, rekao je Anson, „kada ne postoji ništa što bi dovelo u pitanje vremenski sled i izjave, kao što je suprotstavljena izjava svedoka.“ „Ne verujem da će se održati teorija da sam ubila Džona i Teri i da sam bila saučesnica u ubistvu“, rekla mu je Abigejl. „Ali verujem da to neće biti važno ako me uhvate. Biću mrtva u roku od dvadeset četiri časa. Možda će namestiti da izgleda kao samoubistvo, ali uverena sam da će to biti neposredna eliminacija.“ „Veoma si hladnokrvna u vezi s tim.“ „Izvestan broj godina provela sam razmišljajući šta bi mi uradili da mogu.“ „Zašto si sada rešila da progovoriš?“ Pogledala je Bruksa. „Ako to ne učinim, ništa se neće promeniti. A već se mnogo toga promenilo. Bruks je tražio da mu verujem i da, verujući njemu, verujem i vama. Trudim se.“ „Anonimno je dostavljala informacije o operacijama Volkovih jednoj agentici FBI-ja u Čikagu.“ „A informacije imaš zato što si uspela da upadneš u njihovu mrežu?“ Anson je naduvao obraze i zavalio se u stolicu. „Mora da si đavolski dobra hakerka.“ „Jesam. Organizacija Volkovih se u potpunosti oslanja na računare i veruju da je njihova mreža veoma bezbedna i dobro zaštićena. Takođe imaju odlične informatičare“, dodala je. „Bolja sam od njih. A i Ilja je nemaran. I mislim da je reč o čistoj aroganciji. Koristi mejlove i SMS poruke i za ličnu i za poslovnu korespondenciju.“ „Uhapsili su mnogo ljudi zahvaljujući tim podacima, kapetane“, rekao je Bruks. „Kome si slala podatke?“ Abigejl je pogledala Bruksa, a on joj je klimnuo glavom. „Agentici Elis Garison.“ „Zašto njoj nisi sve ovo ispričala?“


„Ako priča procuri - a znam da postoji najmanje jedna krtica Volkovih u kancelariji FBI-ja u Čikagu - mogli bi je uhvatiti, mučiti i ubiti. Ili bi je prosto mogli ubiti. Mogli bi da je iskoriste da me namame. Nisu uspeli da me pronađu niti da stupe u kontakt sa mnom. Kada se to desi, i moj i njen život biće u ozbiljnoj opasnosti.“ „Želiš da neko stupi s njom u vezu u tvoje ime, neko ko nije - koliko je moguće proveriti - ni u kakvoj vezi sa Elizabet Fič.“ „Neko“, nastavio je Bruks, „ko ima besprekoran dosije, neko ko je na visokom položaju i ko ima autoritet i kredibilitet. Neko kome će Garisonova verovati.“ „A ako poverujem u sve ovo i odem u Čikago i ostvarim kontakt, šta onda?“ „To nam omogućava da udesimo sastanak između nje i Abigejl, na lokaciji koju ćemo mi odabrati.“ „Nastaviću da pratim komunikaciju u snagama reda i znaću ako budu nameravali da postave zamku ili ako neko od ljudi za koje sumnjam da su na platnom spisku Volkovih sazna da je kontakt ostvaren.“ „Bogami, kršiš mnoge zakone.“ Prodornim hladnim očima pogledao je Bruksa. „Oboje ih kršite.“ „Reci mi, kapetane, šta misliš kakve su joj šanse da poživi do suđenja ako uđe u zgradu punu krtica na platnom spisku Volkovih?“ „Verujem u sistem, Brukse. Verujem da bi je zaštitili. Ali ne mogu da joj zamerim što ona u to ne veruje. Da je reč o nekome koga volim, nisam siguran da bih i ja verovao.“ Teško je uzdahnuo. U mirnom dvorištu, sa psima koji su tiho hrkali i malom fontanom koja je žuborila, Abigejl se čudila što nervi koji su je grebali pod kožom ne proizvode više zvuk kao da je neko prešao noktima preko table. „Možda možemo i da uradimo to na vaš način i isteramo na čistinu Kigana i Kozgrouva i njima slične“, rekao je Anson. „Možda ćemo moći i da obavimo neka ključna hapšenja koja će ozbiljno oštetiti organizaciju Volkovih. Ali šta onda? Da li si voljan da uđeš u program zaštite svedoka?“, upitao je Bruksa. „Da se odrekneš mesta na kom voliš da živiš i onoga što jesi?“ „Jesam.“ „Ne“, rekla je Abigejl u isti mah. „Ne. Ne bih pristala da dođem ovamo da sam verovala da će to biti ishod. Elizabet Fič će se sastati sa Garisonovom i ona će svedočiti. Samo će troje ljudi znati da su Elizabet Fič i Abigejl Loueri ista osoba, i to mora tako i da ostane. Ako se sazna da su njih dve ista osoba, ja ću morati da nestanem. A to mogu da izvedem.“ „Abigejl.“


„Ne“, rekla je Bruksu, tiho, silovito. „Želiš da uradiš ono što je ispravno i želiš da me zaštitiš. Možeš da uradiš i jedno i drugo. Verujem ti da ćeš uraditi i jedno i drugo. Moraš i ti verovati meni. Ponovo ću postati Elizabet, zbog ovoga, a onda će ona nestati. Nestaće da bi Abigejl mogla da živi svoj život. Znam kako da srušim Volkove i to tako da ne verujem da će se ikada od toga oporaviti. Nije reč o pištoljima i noževima i krvi. Reč je o tipkama na tastaturi.“ „Uništićeš ih pomoću računara?“, upitao je Anson. Pogledala ga je smirenim zelenim očima. „Upravo tako. Ako uspem da sprovedem ono što sam osmislila i ako me vlasti saslušaju i postupe u skladu s tim, onda će se sve ovo okončati. Stavljam svoj život u vaše ruke, kapetane Anson, jer vam Bruks bezuslovno veruje i poštuje vas.“ „Hajdemo unutra da popijemo kafu“, rekao je Anson nakon jednog trenutka, „da se dogovorimo o svemu.“ Insistirala je da ona vozi u povratku. Bruks jedva da je spavao u poslednjih trideset šest sati, a ponovo će morati da se javi na dužnost za šest sati. Zato je oborio sedište i odspavao malo u kolima. I dao joj vremena da ponovo premota film u glavi. Džozef Anson će otići u Čikago i stupiti u kontakt sa agentom FBI-ja. Neće koristiti niti će spomenuti ime Abigejl Loueri, ali će reći Garisonovoj da mu se obratila Elizabet Fič i ispričala svoju priču, da mu je dala njeno ime. Spomenuće sve podatke koje je Abigejl već prosledila Garisonovoj. Ako Garisonova bude pratila svoj ustaljeni šablon, izveštaj će podneti samo svom direktno nadređenom. Tada će se pokrenuti postupak. Mnogo stvari može da pođe naopako. Ali ako su u pravu... Mogla bi da pripadne čoveku koji spava pored nje. Mogla bi da nauči kako da se ponaša na roštiljanju. Mogla bi postati Abigejl tako da sve što se otada pa nadalje bude dešavalo postane stvarno. Konačno će sedeti u stolici za svedoke u sudnici, pogledaće u oči Korotkog, Ilju, Sergeja Volkova i reći će istinu. Kao Elizabet. Ne, kao Liz, pomislila je. Bar u svojoj glavi će govoriti kao Liz u ime Džuli, Džona i Teri. I upotrebiće sve što je naučila u poslednjih dvanaest godina da do kostiju ogoli organizaciju Volkovih. Promeškoljio se kada je skrenula prema kolibi. „Razmišljao sam“, rekao je. „Mislila sam da spavaš.“ „Radio sam i jedno i drugo.“ Ponovo je podigao sedište, protrljao lice rukama. „Razmišljao sam kako bi baš i mogla da me pitaš da se preselim kod tebe. Praktično već živim u tvojoj kući“, dodao je kada ništa nije rekla. „Ali možda bi mogla da ozvaničiš.“ „Želiš li da živiš sa mnom da bi mogao da me štitiš?“


„To bi bila dodatna korist. Druge dodatne koristi su što će ti moje stvari biti pri ruci i što zauzimam malo prostora u ormanu i fiokama, a i seks će ti biti lako dostupan. Sve su ovo prednosti, ali glavni razlog što želim da živim ovde jeste taj što te volim i želim da budem s tobom.“ Na trenutak je samo sedela i gledala svoju kolibu. Njeno, pomislila je. Kuća, bašte, staklenik, potočić, šuma. Počela je da sve ovo smatra svojim, da oseća da joj pripada. Prvi put je neko mesto doživljavala kao dom. Njeno. „Ako se useliš, biće ti potrebne šifre i ključevi.“ „To će mi svakako biti od koristi.“ „Želela bih da razmislim o tome, ako nemaš ništa protiv.“ „Naravno.“ Samo ta jedna reč, koju je tako lako izgovorio dok je izlazio iz automobila i otvarao zadnja vrata da pas izađe, rekla joj je da je uveren da će prevazići sve njene primedbe i isterati svoje. Trebalo je to da je iznervira, pomislila je. Čak je trebalo i da je uvredi. A nije se desilo ni jedno ni drugo. Pokušala je da izgovori tu reč, čudila joj se dok su čekali da Bert obavi nuždu nakon vožnje. Njihova, u lepoj noći posutoj zvezdama, sa blistavim cvećem i žuboravim potokom i blagim povetarcem koji je terao lišće da šapuće i odgovori joj. Njihova kuća, njihove bašte, njihov staklenik i potok i šuma. Njeno je bezbednije. Tiše. Njihovo je puno kompromisa i pitanja. I obećanja. Otključala je ulazna vrata i deaktivirala alarm. „Da li bi želeo da se preseliš kod mene?“ „Pa, to je ozbiljan korak. Moraću da razmislim o tome.“ „Upravo si rekao...“ Okrenula se i naletela na njegov osmeh i osetila kako joj se usne izvijaju dok je zaključavala vrata. „Zadirkuješ me.“ „Uhvatila si me.“ Spustio joj je ruke na ramena, okrenuo je prema sebi. „Ali za tebe je to veliki korak.“ „Za tebe je to prirodnije. Ti si odrastao u tradicionalnom domu sa oba roditelja.“ „Uh, moja majka bi popizdela kada bi čula da je neko za nju rekao da je tradicionalna.“ Zagrlio ju je i poveo je na sprat. „Zadržaćemo to za sebe.“ „Nikada nisam razmišljala da bih mogla deliti dom s nekim. Tek što sam počela da verujem da je moguće da ostanem ovde i da mi ovo bude dom.“ „Veruj, i nastavi da veruješ u to. Nema smisla slati negativne misli u vasionu.“


„Optimistične ili pesimistične misli ne mogu da utiču na događaje.“ „Otkud znaš?“, razigrano ju je povukao za ruku. „Ne možeš znati šta drugi ljudi misle ili žele ili veruju ukoliko ti to ne kažu. A šta je sa onim da vera pomera planine?“ „Nikada nisam videla da je nešto pomerilo planine, a zasigurno nisam videla da je to vera uradila.“ „Bukvalista.“ Potapšao ju je po čelu. „A vulkani? Vulkan bogami može dobro da pomeri planinu.“ „Besmisleno je i pomisliti da vera - ili nedostatak vere - može da prouzrokuje pukotine u zemljinoj kori, razilaženje i sudaranje tektonskih ploča i izlivanje lave, gasova i pepela kroz te pukotine.“ „Zar sam ja to rekao? Ne znam šta me je spopalo.“ Video je da je zakolutala očima dok je išla prema kupatilu. „U šestom razredu sam napravio vulkan za čas geografije. Bio je baš strava.“ Prvi put nije zatvorila vrata već je nastavila da razgovara s njim dok se pripremala za krevet. „To je veoma dobar projekat za učenike.“ „A i strava je.“ Ušao je u kupatilo, uzeo četkicu za zube dok se ona umivala. „Želeo sam da ga nazovem Đavolji prdež, ali me je otac ubedio da bi to moglo nepovoljno da se odrazi na ocenu.“ „Mudro.“ „Ali u sebi sam ga tako nazvao, pa mi je sva ona lava od sode bikarbone, boje za hranu i sirćeta, što se izlivala iz preko kupe od flaše od soka, bila upečatljivija. Kladim se da si ti rasturala kada si radila takve projekte.“ „Bila sam dobra.“ Bilo joj je čudno, ali zanimljivo deliti umivaonik s njim. „Napravila sam podvodni vulkan na sastavu tektonskih ploča da pokažem kako nastaju ostrva.“ Spustio je četkicu za zube i skupljenih očiju je pogledao u ogledalu. „Podvodni vulkan.“ „Da. Vrela voda se uvek podiže na površinu hladne, i pluta. Sa modelom od pečene gline...“ „Pečene gline.“ „Da, i sa pločama kojima sam upravljala daljinskim upravljačem, uspela sam da napravim veoma zadovoljavajuću erupciju.“ „Koliko si godina imala?“ „Devet.“ „Razmetljivice.“ „Uživala sam u tome što sam bila uspešna u školi. Pričaš o školskim naučnim projektima da bih se opustila i da bih bolje spavala.“


„Meni pomaže.“ Kada je legla pored njega u tami i kada je um počeo da joj lebdi, otkrila je da i njoj pomaže. Bruks je uhapsio Rolanda Babeta čim je ujutro stupio na dužnost. Osećao se prokleto dobro kad je pokucao Babetu na vrata u sedam sati ujutro. A osećao se još i bolje kada je Babet, sanjivih očiju i razbarušene kose otvorio vrata. „Roland Babet?“ „Da. Postoji li neki problem?“ „Za tebe postoji. Ja sam šef Glison iz policije Bikforda, a ovo je moj zamenik Bojd Ficvoter. Imam nalog da te uhapsim.“ „A?“ „I još jedan nalog za pretres tvoje sobe, imovine i automobila. Moraćeš se obući i poći s nama.“ „O čemu se ovde radi? Uhapšen? To nema smisla.“ „Ima, kada se uzme u obzir da poseduješ alat za obijanje brava i da si isti taj alat upotrebio noćas u dva i petnaest da neovlašćeno uđeš u apartman Ozark. Koji je zaključan i na čijim vratima stoji upozorenje o zabrani ulaska.“ Roland pogleda Bruksa sada budnijim pogledom. „Želim da telefoniram.“ „Nema problema. Možeš da telefoniraš čim stignemo u stanicu. Daću ti priliku da se obučeš. Ili možda želiš da te odvedemo u stanicu u tom hotelskom ogrtaču? Lep je.“ „Želeo bih da se obučem.“ „U redu. Bojde, molim te, pročitaj gospodinu Babetu prava dok navlači pantalone.“ Bruks je pokazao nalog za pretres pre nego što je krenuo da pregleda sobu. „Lep pogled. Gospodin Konroj je baš lepo udesio hotel. Da li si bio u restoranu na večeri?“ „Tražio sam da mi donesu hranu u sobu.“ Roland je navukao pantalone i majicu. „Poručio sam odrezak.“ „Kakav je bio?“ „Krvav i dobar.“ „Da, baš umeju sve da udese.“ Otvorio je tamnoplavi ranac, pogledao šta je u njemu, zatim stavio set kalauza u kesu za dokaze. „U poseti si?“ Uprkos okolnostima, Roland se nasmejao. „Svi me to pitaju. Znaš da sam ovde poslom.“ „Radiš za agenciju Stuben-Prajs iz Litl Roka.“ Dok je spuštao mini magnetofon u kesu, Bruksov glas bio je gladak i topao poput pavlake. „Radio sam tamo. Ali si to verovatno već otkrio. Otmena firma, sa otmenim cenama, gospodine Babet.“


„Dobro obavljamo posao.“ „Ne sumnjam.“ Uputio mu je prijateljski osmeh. „Šteta što nemate bolji ukus kada je o klijentima reč.“ „Ne pitam se ja. Da li bi ti smetalo ako operem zube i ispraznim bešiku.“ „Smetalo bi mi kada ne bi to uradio.“ Bruks je nastavio da pretražuje sobu dok je Bojd stajao kod otvorenih vrata kupatila. „Ovo je miran gradić“, rekao je Bruks prijatno. „O, ume da bude živahno, naročito u ovo doba godine i tokom leta. Dođe mnogo turista, mnogo se različitih ličnosti, moglo bi se reći, krčka na vrelini. Ali ne dolaze nam često detektivi iz otmenih firmi da provaljuju u apartman našeg najpoznatijeg hotela.“ „Nastradaću zbog ovoga.“ Gestom koji je oslikavao njegov stav, Roland je ispljunuo pastu u lavabo. „Ostaću bez bonusa. Nadao sam se da ću dovesti ženu ovamo da se odmori od dece nakon što se porodi.“ „Kada joj je termin?“ „Petnaestog avgusta.“ „Oktobar je lep na visoravni Ozark“, prokomentarisao je Bruks kada je Roland izašao napolje. „Rado ćemo te ugostiti kada dođeš u posetu. Bojde, možeš da dovršiš pretres. Ja ću privesti gospodina Babeta.“ „Nećeš mi staviti lisice?“ Bruks mu se opet prijateljski nasmešio. „Želiš li da to učinim?“ „Ne. Bio bih ti zahvalan kada to ne bi učinio.“ „Nešto mislim da nećeš bežati, a i kada bi pobegao, kuda bi otišao?“ Nije pobegao. Čak i da je imao kuda da beži, provalili su ga, razotkrili ga, a posao je propao. U stanici mu je Bruks dao šolju sasvim pristojne kafe i telefon i nekoliko minuta privatnosti - za prijemnim stolom, ne u ćeliji. Nakon što je telefonirao, Roland je seo i zamislio se. „Da li si završio?“, upitao ga je Bruks. „Jesam. Gotov sam.“ „Zašto ne bismo otišli u kancelariju da razgovaramo? Džefe?“, rekao je Bruks pomoćniku koji je radio pola radnog vremena. „Nemoj da ulaziš u kancelariju i ne prosleđuj mi pozive, u redu? Samo ako je veoma važno.“ „Razumem, gospodine, šefe.“ „Sedi.“ Bruks je zatvorio vrata kancelarije, prišao i naslonio se na radni sto. „Pa, odmah ću ti reći. U ozbiljnoj si nevolji, Rolande.“ „Pozvao sam advokata.“ „Otmenog advokata iz otmene firme, pretpostavljam. Ipak, uhvatili smo te kako neovlašćeno ulaziš u apartman. Kamera te je snimila u hodniku, na vratima, a druge kamere su te uhvatile kako preturaš po apartmanu. Imamo tvoje kalauze.“


Kao da saoseća s njim, Bruks je uzdahnuo i odmahnuo glavom. „Zar ti se ne čini da će čak i tvoj otmeni advokat imati pune ruke posla da to objasni? Možda čak odeš u zatvor na neko vreme, a to bi moglo da ti se odrazi na dozvolu za rad. A samo što nisi dobio dete. Ne bih voleo da te žena u poodmakloj trudnoći posećuje u zatvoru.“ „Sumnjam da ću završiti u zatvoru, ali dozvola... Dođavola.“ Roland je pritisnuo oči prstima. „Možda se i tu izvučem. Ovo mi je prva mrlja.“ Bruks je slegnuo ramenima. „Možda i jeste.“ „Obično nisam aljkav. Prethodno sam pregledao hodnik, nisam primetio kamere.“ „Ne prebacuj sebi. Nisu ni bile tamo dok nisi obišao Abigejlinu kuću.“ „Uh.“ Sada je Rolandov pogled susreo Bruksov i savršeno su se razumeli. „Nasmrt su me preplašili ona, njen pas i onaj njen glok.“ „Uplašio si ti nju. Ona je još uvek gradska devojka“, Bruks je vedro lagao. „Sama je i nema susede. A još kada se tome doda čime se bavi. A siguran sam da i to znaš. Bavi se obezbeđenjem, istražuje kako ga ljudi zaobilaze i rade ono što rade. Malo je nervozna.“ „Neko ko ima bezbednosne kamere u šumi mora biti plašljiv.“ „O, stalno eksperimentiše, proverava, ona to zove isprobavanje scenarija. A ti si naišao baš kada je jedan isprobavala. Dobro si je uplašio, dovoljno da se zaključa u kuću dok ja nisam došao. Znaš, u slučaju da si ubica koji kasapi žrtve sekirom, a ne izgubljeni fotograf.“ „Nije mi izgledala potreseno“, promrmljao je Roland. „Pa, Abigejl ume lepo da sakrije strah, a i pas joj pomaže da zadrži samopouzdanje. Rekla mi je da si bio, pa sam se zapitao. Dao si joj pravo ime.“ „U rancu mi je bila vozačka dozvola. Ona je imala pištolj. Nisam želeo da je razljutim nekom laži ukoliko reši da proveri šta je u rancu. Ali nisam mislio da ćete me proveravati.“ „Mi, policajci, po prirodi smo nepoverljivi i cinični. Dakle, Rolande, evo kako stoje stvari. Znam ko je unajmio privatnog detektiva iz otmene firme da proveri mene, Abigejl i Konrojeve i pogleda šta se dešava u hotelu.“ „Ne mogu to ni da potvrdim niti da opovrgnem bez pravnog saveta.“ „I ne tražim to od tebe. Govorim ja tebi šta se desilo. Linkoln Blejk će učiniti ama baš sve da oslobodi onog kretena od svog sina, a to znači i da će unajmiti nekoga da podmetne lažne dokaze i isfabrikuje lažne izjave.“ Roland je dosad sedeo pogrbljeno u stolici, ali se sada uspravio. „Slušaj. To ne radim, ni za koga, ni za kakve pare. A ne radi ni firma. Ne bismo imali reputaciju kakvu imamo kada bismo to radili.“ „Neslužbeno govoreći, reći ću ti da ti verujem. Ali zvanično...“, Bruks je nemarno slegnuo ramenima.


„Da li ja to slutim dogovor?“ „Možda. Ras Konroj mi je najstariji i najbliži prijatelj. Njegovi roditelji su mi kao porodica, a njegova mama se rasplakala nakon što je videla šta je onaj govnar sa svojim drugarima uradio u apartmanu. Sada joj je bolje, ali...“ Bruks je uzeo fasciklu i pružio je Rolandu. „Ovo smo fotografisali nakon što su Džastin Blejk i njegovi drugari idioti završili sa orgijama.“ „Bože“, promrmljao je Roland dok je gledao fotografije. „Ovakva šteta nije nastala zato što je počinilac nemaran, nepromišljen, niti detinjast. Već zato što je podmukao. A takav je Džastin Blejk.“ Bruks je pružio ruku da uzme fasciklu. „A kada je uspeo da izađe uz kauciju, došao je do kuće žene koju volim, urađen i naoružan, i to usred noći. Bio je dovoljno glup da pokuša da me napadne nožem i da njime iseče gume na mom službenom vozilu. Uznemirio je moju devojku pa je to, Rolande, onda uznemirilo mene. Sada ti je možda jasno zašto je reagovala onako kako je reagovala kada si došetao do njene kuće.“ „Da, možda. Da.“ „Džastin je izazvao štetu veću od sto hiljada dolara u tom apartmanu, probušio mi je gumu, pokušao da probuši mene i uplašio moju devojku. A i inače mi je pravi trn u oku otkako sam preuzeo ovaj posao. Biće kažnjen zbog onog što je učinio, Rolande. Ja ću se svim silama truditi da tako bude. Zaslužio je to, i kada bi mi bilo makar malo stalo do njega, rekao bih da mu je to i potrebno. Nešto je zlo u njemu, ono nešto što smo obojica videli kod ljudi koji završe mrtvi ili kao ubice.“ „Želeo bih da kažem nešto, nezvanično.“ „U redu. Ovo će ostati između tebe i mene.“ „Ne dopada mi se što radim za Blejka. On je kurvin sin. I slažem se sa svim što si upravo rekao u vezi s njegovim sinom. Prihvatiću kaznu kakva god da bude, ali mi se ne dopada što ću biti kažnjen zbog ta dva kretena.“ „Ne mogu da te krivim. Evo dogovora, pre nego što ti advokat stigne. Idi, Rolande. Ne mislim samo da odeš iz grada - premda, kao što sam rekao, možeš da dođeš u posetu sa ženom, rado ćemo te primiti. Mislim da se maneš ovog posla. Uznemirio si moje prijatelje i moju devojku. I traćiš moje vreme, jer se Džastin Blejk neće izvući iz ove gabule. Ne krivim te što radiš posao za koji si unajmljen da obaviš - onaj zakoniti. Ali ovo bi se stvarno moglo loše odraziti po tebe, a mogu i tako da udesim stvari da štetu pretrpi i tvoja firma. Možda to i nije nešto, s obzirom na sve, ali ne vidim zašto biste želeli loš publicitet.“ „Moram da predam izveštaje.“ „Samo ti predaj izveštaje. O meni ništa nisi pronašao, ništa nisi pronašao ni o Abigejl, a ni o Konrojevima, jer nemaš šta. Ali ako nastaviš da čeprkaš, saznaću, a onda ćemo drugačije razgovarati. Mislim da si uspeo da saznaš da je Abigejl veoma vešta s računarima.“


„Tu se krije pretnja.“ „Ništa ja ne krijem. Iznosim ti činjenice onako kako ih ja vidim. Mogu da te pustim sada. Ostaćeš čist, predaćeš izveštaje i otići ćeš kući ženi. Ni advokat ti neće izvući bolji dogovor.“ „Zašto to radiš?“ „Iz razloga koje sam ti upravo naveo i još ponekog. Ne želim da te zatvorim, Rolande, to je još jedna činjenica. Kada bih osećao da si drugačiji čovek, kada bih mislio da uživaš što radiš za čoveka kao što je Blejk i kada bih mislio da si voljan da uradiš i više od neovlašćenog ulaska na tuđi posed i u zaključan apartman, sada bi bio u ćeliji. I radio bih na tome da te zadržim u njoj.“ „Želeo bih da nazovem šefa i kažem mu kakvo je stanje.“ „Samo izvoli.“ Bruks se odgurnuo od stola. „Upoznao sam tvoju majku.“ Bruks se ponovo naslonio. „Jesi li?“ „Šetao sam - upoznavao teren, kao što si rekao. Kuća je fenomenalna.“ „Vrlo smo joj privrženi. Samo ti telefoniraj“, rekao mu je Bruks i izašao napolje.


26

Abigejl je ostavila sve i potpuno se usredsredila na kreiranje virusa. Mnogo puta je pokušala da nadogradi ovaj virus na crva koji je već kreirala, ali rezultati nisu bili zadovoljavajući. Mogla bi da nanese ozbiljnu štetu i samo sa crvom koji bi napravio rupe u računarskoj mreži Volkovih, ali bi virus koji bi se za njim širio mrežom uništio sve. Da bi postigla sve što želi, virus mora biti veoma brz, potpun i ne sme da aktivira nijedan alarm. Ovaj projekat je uvek smatrala nekom vrstom hobija, za koji se nadala da će se jednog dana isplatiti. A sada je to postala misija. Kada bi imala vremena da obezbedi još opreme, ili luksuz da unajmi još jednog ili dva vešta informatičara... Ali nije, tako da od razmišljanja o tome nije bilo nikakve koristi. Ovo je njen zadatak. U svakom slučaju, vremenom je razvila svoj programski jezik - da bi što bolje osujetila svakoga ko bi pokušao da hakuje njene dokumente - i čak i kada bi mogla nekoga da unajmi, morala bi da ga nauči svom jeziku i tehnikama. Obavila je i naredni test, posmatrala kodove kako lete i pomislila: Ne, ne, ne. Virus je bio suviše kabast, suviše razdeljen, suviše mu je vremena bilo potrebno. Naslonila se, kosu je podigla s vrata i pričvrstila olovkom. Dok je proučavala ono što joj se nalazilo na monitoru, pila je ohlađeni zeleni čaj da bi jasnije razmišljala. Činilo se da joj ni čaj, ni dve pauze za jogu na koje je sebe naterala, a ni tišina ne pomažu. Kada se oglasio alarm, a Bert se uspravio, proverila je monitor. Nije očekivala Bruksa tako rano, pomislila je kada je primetila službeni automobil, a zatim je pogledala na sat. Radila je čitavo jutro sve do sredine poslepodneva. Šest sati rada, a nikakav primetan napredak nije ostvarila, pomislila je. Možda ipak nije sposobna za tako nešto. Krenula je da mu otključa vrata, a zatim se setila da mu je dala ključeve i šifre. Nije joj taj korak lako pao, priznala je, ali je prednost u tom trenutku bila ta što ne mora da prestane sa poslom da bi ga pustila u kuću. Ipak, neko će boraviti u kući, u njenom prostoru. Kako da se koncentriše na nešto ovako složeno i osetljivo ako nije potpuno sama? A i uništavalo je njenu fantaziju o najsavremenijoj računarskoj laboratoriji i timu izuzetno veštih stručnjaka. Ali to je bila samo fantazija, jer ona je uvek radila sama, sve dok... „Ćao“, Bruks je ušao i spustio kesu na radni deo kuhinje. „Kako ide?“ „Ne onako kako bih htela. Moram da proverim još jednu sekvencu i ponovo sve testiram.“ „Koliko dugo se već bakćeš s tim?“ „Nije važno koliko traje. Nije završeno.“


„U redu. Sklanjam ti se s puta čim ovo smestim. Doneo sam nešto od svojih stvari, pa ću otići na sprat da ih stavim u orman. Ako ne završiš kada i ja, pronaći ću nešto drugo da se zanimam.“ „Mhm“, bio je njen jedini odgovor. Pokušala je da se ne trza dok je otvarao vrata frižidera i kuhinjskih ormarića. Kada se tišina vratila, odahnula je i ponovo se bacila na posao. Zaboravila je da je on tu. Naredna dva sata se izgubila u kodovima i sekvencama. Kada su je glavobolja i napetost očiju konačno zaustavili, ustala je da uzme lek i tečnost. I setila se njega. Otišla je na sprat. Tišina je bila tolika da je pomislila da mora da je zadremao, ali ga nije pronašla u spavaćoj sobi. Radoznalo je otvorila orman. Njegova odeća je visila pored njene. Košulje, pantalone. Odelo. Nikada ga nije videla u odelu. Prešla je prstima preko rukava dok je proučavala cipele i čizme na podu ormana. Dele orman, pomislila je. Nekako joj se to činilo intimnije i važnije od deljenja postelje. Prešla je na drugu stranu sobe i otvorila fioke u komodi. Htela je da premesti svoje stvari da mu napravi prostora, ali je zaboravila na to kada je počela da radi. Sam je sve uradio. Moraće nešto da premesti, ali to su bile sitnice. Zatvorila je fioke i odmakla se od komode i pogledom prešla preko sobe. Da li da kupi još jedan orman i još jednu komodu? Hoće li im biti potrebni? Hoće li ostati? Pogled joj je privuklo neko kretanje napolju, prišla je prozoru i videla ga kako okopava njeno povrće. Kopao je krompir, bila je to još jedna stvar koju je tog dana htela da uradi. Znoj mu je natopio košulju i sijao na rukama, a kačket mu je zaklanjao lice. O, kakvo je to samo ushićenje bilo. Neočekivano i snažno. Njegova odeća visi u ormanu pored njene dok ona stoji na prozoru spavaće sobe i gleda ga kako radi u bašti pod nebom boje izbledelog teksasa. Okrenula se od prozora obgrlivši se oko ramena, a zatim potrčala niz stepenice. U kuhinji je u frižideru pronašla hranu koju je doneo i tuce limunova koje je kupila pre nekoliko dana. Napravila je svežu limunadu, napunila dve čaše izlomljenim ledom i sipala limunadu u njih. Spustila je bokal i čaše na poslužavnik i iznela ih napolje. „Suviše je vruće za okopavanje“, povikala je. „Dehidriraćeš.“ „Još malo pa sam završio.“ Prišla mu je sa čašama kada je završavao poslednji red. „Sveža je.“


Dok mu se znoj slivao niz slepoočnice, iskapio je polovinu čaše jednim gutljajem. „Hvala.“ „Mnogo si uradio.“ Naslonio se na motiku i pogledao baštu. „Nadam se da ću probati onaj žuti pasulj čim ga oberemo. Volim žuti pasulj.“ „To je lima pasulj.“ „Na jugu si, dušo.“ Nakon što je napravio kružni pokret ramenima, iskapio je ostatak limunade. „Nisam radio u bašti otkako sam se vratio iz Litl Roka. Nisam znao da mi je toliko nedostajalo.“ „Ipak, vruće je i zagušljivo.“ Dotakla mu je ruku da ga natera da je pogleda. „Nisam ti poželela baš toplu dobrodošlicu.“ „Dozvoljeno je da posao ponekad bude na prvom mestu. Kod mog posla je to slučaj.“ „Moj posao je, u ovom slučaju, frustrirajući. Mislila sam da sam bliže rešenju.“ „Ne mogu tu da ti pomognem. Ne razumem ništa od onoga što radiš. Ali mogu da radim u bašti i mogu da nam ispečem odreske na roštilju koje sam doneo, da ti dam više vremena.“ Nagnuo je glavu dok ju je posmatrao. „Ali rekao bih da je vreme za pauzu, a meni je, bogami, potreban tuš.“ „Baš si znojav“, složila se i uzela motiku od njega da je odnese u malu šupu. „Mogu da uberem povrće da napravimo salatu završiš.“ „Kada završimo.“ „Ti si već i više nego dovoljno radio u bašti.“ „Nisam imao baštu na umu.“ Uzeo ju je za ruku i povukao je prema kući. „Već tuš.“ „Zaista bi trebalo da...“ „Da se ovlažiš sa mnom.“ Zastao je da skine čizme i mokre čarape. „Da li sam ti ikada pričao o jezercetu na koji smo često išli?“ „Nisi.“ „Nije daleko odavde, malo je više u brdima. I zapravo je više rečna okuka nego jezero, ali je nama bilo sasvim dobro.“ Uzeo je njenu čašu i spustio je zajedno sa svojom na radni deo kuhinje dok ju je vukao za sobom. „Voda je hladna. Boje duvana, rekao bih, ali bistra. Ras i ja i još nekoliko drugara otišli bismo biciklima gore u onim dugim letnjim danima kada se nije išlo u školu, skinuli bismo se i rashladili. Prvi put sam se s nekom devojkom kupao go baš tamo, na mestu koje lokalci zovu Jezerce paprati, jer na tom mestu raste paprat gusta kao šuma. Odvešću te jednom gore.“ „Zvuči veoma zanimljivo, ali sada...“


Uspeo je da je uvuče u spavaću sobu i počeo je da je gura prema kupatilu. „Moraš da se skineš i ovlažiš. Dozvoli da ti pomognem.“ „Baš si odlučan“, prokomentarisala je kada joj je svukao majicu preko glave. „O, i jesam, i jesam.“ I otkopčao joj brushalter. „Onda pretpostavljam da nema svrhe da se raspravljam s tobom.“ „Nikako.“ Odvrnuo je slavinu, pa joj otkopčao farmerke. „I trebalo bi da sarađujem.“ „To bi bilo razborito.“ „Volim da postupam razborito.“ Skinula mu je košulju, bacila je na pod. „Aleluja.“ Kada je krenula prema njemu, zadržao ju je. „Čekaj da najpre sperem ovaj znoj.“ „Ne smeta mi. Prirodan je i svima svojstven i...“ Prislonila je usne na njegov vrat. „Slan.“ „Ubijaš me, Abigejl. To je živa istina.“ Želela je to, želela je da ga natera da čezne, i želi je, i drhti, baš kao što je on terao nju. Zagrlila ga je i udahnula njegov mošusni miris, miris znoja nakon napornog fizičkog rada, dok mu je skidala pantalone, dok je on skidao njene. A voda koja joj se slivala niz glavu i telo bila je hladna. „Prija“, promrmljala je. Prijalo joj je kada je usnama uzeo njene, kada je ruke položio na njeno telo, kada je okusila njegovu glad za njom, osetila njegovu potrebu. Zamislila ih je kako uranjaju u hladnu vodu boje duvana u rukavcu reke gde raste gusta zelena paprat a mesečina treperi zracima koji se probijaju kroz krošnje drveća. „Želim da idemo do tvog jezerceta.“ „Ići ćemo.“ „Na mesečini“, rekla je, kada je zabacila glavu, a on je usnama prešao duž njenog vrata. „Nisam bila romantična dok nisam tebe srela. Ali teraš me da poželim mesečinu i poljsko cveće i šapat u tami.“ „Daću ti sve to, i još i više.“ Zagladio joj je vlažnu kosu, uhvatio rukama njeno lice i prineo ga svome. „I još i više.“ „Obećanja, i tajne, i sve ono što nikada nisam razumela. Želim sve to s tobom. Toliko te volim. Volim te. To je već više nego što sam ikada imala.“ „Još i više.“ Privukao ju je sebi i ljubio je, dugo i polako i duboko, dok se voda slivala preko njih. Dao bi joj sam mesec kada bi mogao, i čitav okean poljskog cveća. Obećanja. Mogao je to da joj da. Obećanje da će je voleti, da će joj pomoći da nađe mir, sigurnu luku. I ovakve trenutke, u kojima mogu da se brinu jedno o drugom, da zadovolje jedno drugo, Da potisnu svet i sve njegove muke i zahteve. Kupala ga je, i on nju


- centimetar po centimetar. Uzbuđivala ga, oklevala, otezala. Osetio se miris meda i badema, glatki pokreti klizavih ruku preko klizavih tela, ubrzan dah, dugačak, tih uzdah. Kada ju je zagrlio, kada ju je ispunio, osetila je da ima i mesečinu i poljsko cveće i čula šapat i obećanja. I još i više. Imala je, pomislila je dok mu se predavala, sve. Osećanje zadovoljstva ju je pratilo dok je stajala u kuhinji i razmišljala o tome da bi mogla da uradi nešto zanimljivo sa krompirom - Bruks voli krompir - kao prilog uz odrezak i salatu. Pogledala je u računar sa blagim osećanjem krivice dok im je sipala vino. „Trebalo bi opet da pokušam, sada kada smo završili pauzu.“ „Odmori malo mozak. Hajde sedi na trenutak. Imam nekoliko novosti za tebe.“ „Novosti? Zašto mi ništa nisi rekao kada si stigao?“ „Bila si usred posla kada sam stigao kući“, podsetio ju je. „A onda mi je pažnju odvukao seks pod tušem.“ Seo je na radnu ploču i uzeo drugu čašu limunade. „Mislim da ću krenuti redom. Razgovarao sam sa Rolandom Babetom. Kamere koje sam od tebe pozajmio obavile su posao, uhvatio sam ga kako provaljuje u apartman Ozark.“ „Uhapsio si ga?“ „Na neki način. Moram da kažem da mi se momak dopao kada smo malo raspravili i ispeglali stvari.“ Ispričao joj je sve, ali nije sela, već je uzela da opere, a zatim i da iseče na četvrtine mali crveni krompir. „Rekao si mu da me je uplašio.“ „Možda sam malo ukrasio tvoju reakciju i predstavio je malčice drugačije, ali sam pretpostavio da tvoj ponos može to da podnese.“ „Zaobišao si... istinu da bi on saosećao sa mnom i bio manje radoznao u vezi sa kamerama, pištoljem i svim ostalim.“ „Dopada mi se reč ’zaobišao’. Veoma je to važna reč i mnogo je otmenija od ’slagao’.“ „I verovao si mu, verovao si mu da će otići i da neće dalje istraživati.“ „Jesam. On je u suštini porodičan čovek, Abigejl, a pošto njegova žena očekuje treće dete, ne želi da rizikuje izvor prihoda zbog ovoga, niti da prolazi kroz pritisak i nemir suđenja. Njegova firma ne želi publicitet koji mi možemo da joj napravimo, naročito kada je jedan od njihovih operativaca video slike štete u apartmanu. A i ne dopadaju mu se ni Blejk ni dečak.“


„Ali radi za njih.“ „Na zaobilazan način, da. I ja na zaobilazan način radim za njih, jer sam policajac. Ali to ne znači da moraju da mi se dopadaju.“ „U pravu si, naravno.“ „Ponudio sam mu lep dogovor, sa kojim može da živi. Može da preda izveštaje, da ispuni ugovor s klijentom i nastavi dalje.“ „Ako nam odatle više ne preti opasnost, onda više ne važi logika koju si upotrebio da smesta moramo da obavestimo vlasti i požurimo sa svedočenjem.“ Pružio je ruku da je na trenutak umiri, da je natera ga da pogleda. „Važi, ako razmisliš da nas u budućnosti može čekati nešto slično. Ako pomisliš da se, ukoliko to ne obaviš, nećeš osećati ukorenjeno ovde onako kako to oboje želimo.“ „To je istina, ali možda bismo mogli da odložimo sve, da bismo imali više vremena da...“ Ućutala je kada ju je pogledao. „Odlaganje je izgovor. To je strah, ne hrabrost. Nikada neću dovesti u pitanje tvoju odvažnost, niti ću kritikovati način na koji si se borila.“ „To mi mnogo znači. Želim da se sve završi, Brukse. Zaista to želim. I plaše me konkretni koraci koje sam preduzela u tom smeru, ali mi to u isto vreme predstavlja olakšanje.“ „Onda će ti laknuti kada ti kažem da je kapetan Anson u Čikagu. Namerava da noćas stupi u kontakt sa Garisonovom.“ „Zvao te je?“ „Danas posle podne, na onaj pripejd broj.“ „Zahvalna sam mu.“ Počela je da secka beli luk, pogleda prikovanog za svoje ruke, za nož, dok joj je pritisak rastao u grudima. „Nadam se da će mu poverovati.“ „Izabrala si pametnu, sposobnu i iskrenu ženu.“ „Da, veoma sam je pažljivo birala.“ „Anson je pametan, sposoban i pošten čovek. Nismo mogli bolje proći.“ „Oboje smo napravili logičan izbor. Dobro je što se sve brzo dešava. Odlaganje nije razumno kada se donese odluka, tako da je najbolje da se dalje sve odvija brzo.“ Sipala je maslinovo ulje i sa njim u činiju stavila malo dižon-senfa. Nakon jednog odsutnog trenutka dodala je balzamiko. „Osim onoga na čemu ja radim.“ „Stići ćeš.“ „Nisam u to uverena u ovom trenutku.“ „Ja jesam, tako da bi mogla da se ugledaš na mene.“ Posmatrao ju je kako stavlja kašikom vuster sos u činiju, a zatim i neki italijanski preliv za salatu koji je znao da koristi prvenstveno za marinade. Dodala je beli luk, papriku, malo iseckanog svežeg bosiljka. „Šta radiš to, Abigejl?“


„Preliću krompir ovom smesom i ispeći ga. Sada već izmišljam recept“, dodala je kada je počela da meša smesu. „U pitanju je nauka, a nauka me tera da sa obe noge stojim na zemlji. Eksperiment je zadovoljavajuć kada su rezultati dobri. A čak i kada nisu, sam proces eksperimentisanja je zanimljiv.“ Nije mogao da skloni pogled s nje. Mešala je, mirisala, skupljala oči, dodavala još ponešto. Lepa kao slika, pomislio je, kose još uvek pomalo vlažne nakon tuširanja i vezane u kratak, sjajan smeđi konjski rep. Obukla je neupadljivu sivu majicu bez rukava i farmerke koje je zasukala iznad kolena. Jedan od njenih pištolja stajao je nadohvat ruke na radnoj ploči odmah pored stražnjih vrata. Lice i krupne zelene oči bili su trezveni, ozbiljni, dok je stavljala krompir u veliku činiju, sipala eksperimentalnu smesu preko njega i pružala ruku da uzme varjaču. „Udaj se za mene, Abigejl.“ Ispustila je varjaču. Bert je prišao i učtivo je onjušio. „Pa, izletelo mi je“, rekao je kada se zagledala u njega. „Šalio si se.“ Podigla je varjaču i spustila je u lavabo, a zatim uzela drugu iz držača na zidu. „Zato što kuvam i zato što je kuhinja asocijacija na porodicu i dom.“ „Ne šalim se. Hteo sam da atmosfera bude lepša kada te zaprosim. Zamišljao sam onu mesečinu koju želiš, cveće, možda čak i šampanjac. Na umu sam imao piknik. Piknik na mesečini na onom mestu koje voliš s pogledom na brda. AU sedim ovde, i gledam te, i prosto je izletelo.“ Obišao je radni pult, uzeo joj varjaču i odložio je da bi mogao da je uhvati za obe ruke. „Udaj se za mene, Abigejl.“ „Ne razmišljaš razložno. Ovo nije nešto o čemu možemo da razmišljamo, a još manje da razgovaramo, pogotovo kada se uzme u obzir da sam u veoma neizvesnom položaju.“ „Sve je neizvesno. Ne ovo“, dodao je, „kunem ti se da ćemo ovo okončati, da ćemo sve srediti. Ali uvek će postojati nešto. A mislim da je sada pravi trenutak, pre nego što se sve okonča, pre nego što se popravi, jer bi trebalo da možemo da se obećamo jedno drugom kada okolnosti u kojima se nalazimo nisu savršene.“ „Ako stvari pođu naopako...“ „Onda će stvari poći naopako. Mi nećemo.“ „Brak...“ Oslobodila je ruke, promešala umak na krompiru. „To je građanski sporazum koji se vrlo često krši drugim dokumentom. Ljudi u brak ulaze obećavajući jedno drugom večnost, a realnost je da...“ „Obećavam ti večnost.“ „Ne možeš to znati.“


„Verujem u to.“ „Tek... tek što si se uselio. Tek što si stavio odeću u orman.“ „Primetila si, jel da?“ „Jesam. Poznajemo se manje od tri meseca.“ Izvadila je četvrtastu činiju i brzo, brzo, brzo - prebacila krompir u nju. „Nalazimo se u različitim situacijama. Ako zaista to želiš i ako to budeš želeo i u budućnosti, voljna sam da s tobom raspravim različite poglede na ovu stvar u nekom primerenijem trenutku.“ „Odlaganje je izgovor.“ Silovito je gurnula činiju u rernu i okrenula se prema njemu. „Misliš da je pametno koristiti moje reči protiv mene.“ „Mislim da je zgodno.“ „Zašto me teraš da izgubim strpljenje? Ne volim da gubim strpljenje. Zašto ti nikada ne gubiš strpljenje?“ „Ne smeta mi da popizdim.“ Slegao je ramenima i ponovo uzeo limunadu. „Trenutno nisam u tom stanju. Više me interesuje da gledam kako se vezuješ u čvor jer sam ti rekao da te volim i da želim da se oženim tobom.“ „Ne vezujem se u čvor. Jasno sam ti iznela svoj stav o braku i...“ „Ne, jasno si mi iznela stav svoje majke.“ Veoma pažljivo je uzela kuhinjsku krpu i obrisala ruke. „Nije bilo neophodno da to kažeš.“ „Mislim da jeste. I nisam to rekao da te povredim. Daješ mi hladnu logiku i statistiku. To je manir tvoje majke.“ „Ja sam naučnica.“ „Da, jesi. Ali si i topla, brižna žena. Koja želi mesečinu i poljsko cveće. Reci mi šta taj deo tebe želi, šta taj deo tebe oseća, a ne ono što ti je majka usađivala u glavu sve vreme dok si živela s njom.“ „Kako je moguće da ti je ovo tako lako?“ „Jer si ti ona prava. Jer nikada ni prema kome nisam osećao ono što osećam prema tebi. Ako zaista ne želiš ništa sa mnom, daću ti sve što imam i nadati se da ćeš promeniti mišljenje. Samo mi reci da ne želiš.“ „Želim! Ali...“ „Ali?“ „Ne znam! Kako iko može da razmišlja pod toliko jakim osećanjima?“ „Ti možeš. Imaš tu veliku pamet koja se slaže sa ogromnim srcem. Udaj se za mene, Abigejl.“ Bio je u pravu, naravno. Mogla je da razmišlja. Razmišljala je o tome kakav je njen život bio bez njega i kakav će biti ako potisne svoja osećanja i osloni se na bezličnu, hladnu logiku.


„Ne bih mogla da stavim svoje pravo ime na dozvolu za venčanje.“ Podigao je obrve. „E, u tom slučaju, zaboravi da sam te zaprosio.“ Smeh je pokuljao iz nje. „Ne želim da to zaboravim. Želim da kažem da.“ „Onda reci da.“ „Da.“ Sklopila je oči i osetila vrtoglavicu od sreće. „Da.“ Zagrlila ga je. „Tako bi i trebalo da bude“, promrmljao je i poljubio joj vlažni obraz. „Ja sam najsrećniji čovek na svetu.“ Povukao ju je unazad da bi joj spustio poljubac na usne i na drugi obraz. „Moja majka kaže da žene plaču kada su srećne jer su im osećanja toliko snažna da prosto moraju da ih puste napolje i podele ih sa drugima. I da suze šire sreću.“ „Čini mi se da bi to mogla biti istina. Nadam se da će krompir biti ukusan.“ Nasmejao se i spustio čelo na njeno. „Razmišljaš o krompiru? U ovom trenutku?“ „Jer si me zaprosio kada sam osmišljavala recept. Ako krompir bude dobar, biće to poseban recept. Prenećemo priču deci.“ „Čak i ako krompir bude odvratan, možemo preneti priču deci.“ „Ali nećemo uživati u krompiru.“ „Bože, volim te.“ Stegao ju je dok nije ostala bez vazduha. „Nikada nisam verovala da ću ovo imati, ništa od ovoga, a sada imam tako mnogo. Započećemo zajednički život i zasnovati porodicu. Par smo.“ Zakoračila je unazad i uhvatila ga za ruke. „I još i više. Spojićemo naše živote. Neverovatno je da to ljudi čine. Ostaju pojedinci, zadržavaju svoju strukturu, ali ipak postaju jedno s nekim. Tvoje, moje, ali i naše, a to još snažnije.“ „Dobra je to reč, ’naše’. Hajde da je često koristimo.“ „Trebalo bi da izađem napolje i uberem našu salatu, da nam napravim večeru.“ „Druga dobra reč je ’mi’. Mi ćemo izaći napolje.“ „Tako mi se više dopada.“ Krenula je prema vratima, ukočila se kada je položila ruku na kvaku u trenutku kada joj je nešto palo na pamet. „Spareno. Sjedinjeno.“ „Ako želiš da se sparimo i sjedinimo još jednom, onda smanji temperaturu u rerni.“ „Ne zakačeno, položeno niti pričvršćeno. Već sjedinjeno. Zasebna struktura - zasebni kodovi - ali stopljeni u jedno.“ „Mislim da više ne govoriš o nama.“ „To je rešenje. Tako je, pomešaću ih, ali mora to biti drugačije od obične kombinacije. Mora da bude spareno. Zašto se toga nisam ranije setila? Mogu da uradim ovo. Verujem da mogu. Moram nešto da isprobam.“ „Samo navali. Ja ću se postarati za večeru. Samo što ne znam kada da izvadim krompir iz rerne.“


„O.“ Pogledala je na sat i izračunala. „Promešaj i okreni ih za petnaest minuta. Trebalo bi da bude pečen pola sata nakon toga.“ Za sat vremena je ponovo izračunala i ispisala kodove i restrukturirala algoritam. Obavila je preliminarne testove, zabeležila šta mora da prilagodi i poboljša. Kada je otrgla misli od posla, nije imala predstavu gde su Bert i Bruks, ali je videla da je Bruks ostavio rernu uključenu. Pronašla ih je na stražnjem tremu, Bruks je čitao knjigu, a Bert se borio sa kosti od sirove kože. „Zbog mene čekaš večeru.“ „Samo mi je još ostalo da bacim odreske na žar. Kako je prošlo?“ „Moram još da radim na njemu, daleko je od savršenog. Čak i kada ga završim, moraću da ga romulanizujem.“ „Šta da mu uradiš?“ „O, to je izraz koji koristim u svom programskom jeziku. Romulanci su izmišljena vanzemaljska rasa. Iz Zvezdanih staza. Volim Zvezdane staze.“ „Svaki štreber ih voli.“ Reč „štreber“ je iz njegovih usta zvučala kao milošta i uvek joj je mamila osmeh. „Ne znam da li je to istina, ali volim je. Romulanci imaju specifičan uređaj za sakrivanje, koji omogućava da njihovi brodovi postanu nevidljivi.“ „Moraš da učiniš svoj virus nevidljivim. Da ga romulanizuješ.“ „Da. Mogu da ga zamaskiram i prikažem kao nešto bezazleno - nešto kao Trojanski konj, na primer - može da bude jedna od mogućnosti, ali sakrivanje je bolje. I to je pravi način. Delovaće.“ „Onda imamo mnogo razloga za slavlje.“ Posmatrali su zalazak sunca i uživali u onome što je Abigejl smatrala vereničkom večerom. Kada je mesec počeo da se pojavljuje, zazvonio je telefon u Bruksovom džepu. „Kapetan je.“ Abigejl je spustila ruke u krilo, uplela prste i stegla ih. Naterala je sebe da polako diše dok je slušala šta Bruks priča i kako interpretira Ansonove reči. „Uspostavio je kontakt“, rekla je kada je Bruks prekinuo vezu. „Jeste. Bila je skeptična, sumnjičava. Ne bih imao lepo mišljenje o njoj da nije. Proverila ga je, postavila mu mnogo pitanja. U suštini ga je dobro prorešetala. Upoznata je s tvojim slučajem. Pretpostavljam da je s njim upoznat svaki agent i maršal u Čikagu. Ne može da se zakune da mu je poverovala da ne zna gde si, ali ne može mnogo da uradi u vezi s tim, jer ne postoji nikakva komunikacija između vas.“ „Ali moraću da se pojavim. Želeće da razgovaraju sa mnom, da obave razgovor sa Elizabet Fič lično.“


„To ćeš ti odlučiti.“ Gledao ju je u oči i položio ruku preko njenih stegnutih pesnica. „Ići ćeš kada budeš spremna. Razgovarali su preko dva sata i dogovorili su se da se sutra nađu. Tada ćemo znati više.“ „Verovatno je već stupila u kontakt sa svojim nadređenim.“ „Deset minuta nakon što je Anson otišao, izašla je i sela u kola. Opet, ne može da se zakune da ga nije primetila, ali pratio ju je do kuće zamenika direktora. Anson je pozvao da nam podnese izveštaj baš kada je ušla u kuću. Otišao je. Nije smatrao da je pametno da sedi pred kućom.“ „Znaju da sam živa. Znaju da sam ja Tvoj drug.“ „I obe te stvari idu ti u prilog, s moje tačke gledišta.“ „Logički gledano“, udahnula je duboko. „Nema više povratka.“ „Ni za jedno od nas.“ „Želim da radim još najmanje sat ili dva.“ „U redu, ali ne preteruj. Sutra je roštilj.“ „O, ali...“ „To je opušteno i normalno i to je pauza koja nam je, čini mi se, oboma potrebna. Bićemo na dva sata daleko od svega ovoga.“ Pomilovao joj je kosu. „Biće u redu, Abigejl. Veruj mi. A imamo i vesti. Vereni smo.“ „O, bože.“ Nasmejao se i povukao je za kosu. „Pretpostavljam da će članovi moje porodice početi da skaču od sreće. Moram da ti kupim prsten', dodao je. „Zar ne bi trebalo da sačekamo? Ako nešto pođe po zlu...“ „Postaraćemo se da ništa ne krene po zlu.“ Nežno ju je poljubio. „Nemoj raditi do kasno.“ Posao, pomislila je kada ju je ostavio. Bar tu zna šta radi, sa čim ima posla. Nema povratka, podsetila je sebe dok je sedala za računar. Ni za jedno od njih. A ipak se osećala samouverenije u vezi sa napadom na rusku mafiju nego u vezi sa odlaskom na porodično roštiljanje.


27

Trgla se iz sna i probudila se u tami. Nije pucnjava, shvatila je, već grmljavina. Nije eksplozija, već blesak munje. Samo oluja, pomislila je. Samo vetar i kiša. „Ružan san?“, promrmljao je Bruks i uhvatio je za ruku. „Probudila me je oluja.“ Izvukla se iz kreveta, uznemirena, i prišla prozoru. Želela je nalet svežeg vazduha, pa je otvorila prozor i pustila da joj vetar ošine kožu i zamrsi kosu. „Jesam sanjala.“ Pri novom blesak munje videla je kako se drveće njiše i savija. „Pitao si da li imam košmare i da li mi se vraćaju slike onoga što se desilo. Nisam ti odgovorila. Ne često, ne onoliko često kao ranije, a snovi su više ponavljanje događaja nego košmari.“ „Nije li to ista stvar?“ „Pretpostavljam da u suštini jeste.“ Stajala je na snažnim ledenim udarima vetra, naspram crnog neba nalik na jaje ispresecano nazubljenim pukotinama munja. Čekao je da mu ona sve ispriča, znala je. I on je posedovao veliko strpljenje, ali za razliku od njene majke, njegovo strpljenje nudilo je nežnost. „Ležim u spavaćoj sobi u sigurnoj kući. Rođendan mi je. Srećna sam. Obukla sam džemper i stavila minđuše koje su mi Teri i Džon poklonili. I u snu razmišljam, kao i tog dana, kako su lepi. Razmišljam kako ću ih nositi kada budem svedočila, zbog dobrih, snažnih osećanja koja u meni bude. Tada čujem pucnjavu.“ Ostavila je prozor širom otvoren kada se okrenula prema njemu i videla ga kako sedi u krevetu i posmatra je. Dobrota, pomislila je. Nadala se da nikada neće uzeti njegovu urođenu dobrotu zdravo za gotovo. „U snu se sve dešava veoma polako, premda se nije odvijalo tako. Sećam se svega, svakog detalja, svakog zvuka, svakog pokreta. Kada bih posedovala veštinu, mogla bih sve da nacrtam, prizor po prizor, i prelistam stranice i prikažem sve kao animirani film.“ „Teško ti pada to oštro i jasno sećanje.“ „Pa...“ Nije o tome razmišljala. „Pretpostavljam da je tako. Besnela je oluja, baš kao noćas. Grmljavina, munje, vetar, kiša. Prvi pucanj me je uplašio. Srce mi je preskočilo, ali nisam verovala da je u pitanju pucanj iz pištolja. A zatim se začula nova pucnjava i više nije bilo nikakve sumnje. Veoma sam uplašena, nesigurna, ali izlećem da pronađem Džona. Ali u ovom snu noćas Džon me nije


ugurao nazad u sobu i uteturao se za mnom, na pragu smrti dok iz njega lije krv i natapa košulju koju sam pritisnula na ranu. Nije to bio Džon. Bio si to ti.“ „Nije teško shvatiti šta znači.“ Videla ga je na blesku munje, oči su mu bile mirne i počivale su na njenim. „Nije teško staviti u kontekst.“ „Ne, nije. Stres, osećanja, neprestano razmišljanje i razgovor o svemu što se desilo. Ono što sam osećala prema Džonu i Teri, naročito prema Džonu, bila je neka vrsta ljubavi. Mislim da sam, sada kada bolje razumem te stvari, bila pomalo zaljubljena u njega. Nedužno, bez ikakve fizičke komponente, ali bila su to snažna osećanja. Zakleo se da će me štititi i ja sam mu verovala. Imao je značku, oružje, dužnost, kao i ti.“ Prišla je krevetu, ali nije sela. „Ljudi onome koga vole kažu da bi umrli za njega. Ali, naravno, ne očekuju da će to morati da urade, ne planiraju da će morati da to urade. Možda veruju da je tako, ili zaista misle to što su rekli, a možda je to samo način da izraze naklonost. Ali sada znam šta to znači, razumem tu neverovatnu dubinu osećanja. I znam da bi ti umro za mene. Stavio bi moj život ispred svog i zaštitio me. A to me užasava.“ Uzeo ju je za ruke, njegove ruke bile su mirne koliko i njegov pogled. „Niko ga nije pripremio. Nije poznavao neprijatelja. Mi ga poznajemo. Nećemo ušetati u zasedu, Abigejl. Mi ćemo je postaviti.“ „Da.“ Dovoljno je, rekla je sebi. Dovoljno. „Želim da znaš da ću biti veoma razočarana ako budeš povređen prilikom postavljanja zasede.“ Naterala ga je da se nasmeje. „Šta ako to bude obična prostrelna rana?“ Uhvatio ju je za ruku i privukao je sebi. „Biću veoma razočarana.“ Okrenula se prema njemu i sklopila oči. „I neću imati razumevanja.“ „Ti si snažna i čvrsta žena. Pretpostavljam da ću morati da izbegavam prostrelne rane.“ „Tako će biti najbolje.“ Opustila se i naslonila na njega i slušala kako oluja tutnji prema zapadu. Ujutro je nebo bilo vedro i plavo, a temperatura je rasla. Radila je još jedan sat. „Ostavi to malo na miru“, rekao joj je Bruks. „Da. Moram da još doteram neke pojedinosti. Dobro je, ali ne savršeno. Ne želim da radim ništa drugo dok ne razmislim o još nekim mogućnostima. Sada proveravam nešto drugo, nešto što nema veze s tim.“ „Čuo sam se sa Ansonom. Sastaje se sa Garisonovom i pomoćnikom direktora Kabotom za nekih devedeset minuta.“ „Procenjujem da će mi biti potreban još jedan dan da završim program.“ Nakratko se osvrnula. „Ne mogu vlastima da otkrijem šta nameravam da uradim. Nezakonito je.“


„Toliko sam shvatio. Zašto ne otkriješ meni?“ „Radije bih da sačekam da sve završim i da se uverim da ću moći da izvedem ono što sam zamislila.“ Zaustila je da kaže još nešto, pa je zatresla glavom. „Može da čeka. Nisam sigurna šta da obučem danas niti...“ Ućutala je i zaprepašćeno se okrenula u stolici. „Zašto mi nisi rekao?“ „Šta?“ Njen iznenadni i strastveni nemir naterao ga je da prospe žitarice koje je krenuo da sipa u činiju. „Šta ti nisam rekao?“ „Da moram da ponesem neko jelo tvojoj majci. Znaš da ne poznajem pravila. Trebalo je da mi kažeš.“ „Nema pravila. To je samo...“ „Ovde piše.“ Pokazala je prstom monitor. „Gosti često donose neko jelo, uglavnom neki svoj specijalitet.“ „Gde to piše?“ „Na ovom sajtu. Istražujem bonton u vezi sa odlascima kod nekoga na roštilj.“ „Bože.“ Ne znajući da li da se nasmeje ili začudi, sipao je mleko u činiju. „To je prosto okupljanje, nije zvaničan skup pa da postoji neki naročiti bonton. Kupio sam pivo da ponesemo. I ponećemo bocu vina.“ „Moram nešto da pripremim, odmah.“ Uletela je u kuhinju i počela da pregleda frižider i kuhinjske elemente. Stajao je i posmatrao je, smireno jedući žitarice. „Abigejl, smiri se. Ne moraš ništa da praviš. Biće dovoljno hrane.“ „To nije važno. Orzo. Imam sve što mi je potrebno da napravim orzo.“ „Dobro, šta je važno?“ „Donošenje hrane koju sam sama pripremila znak je učtivosti i poštovanja. Da nisam proverila, ne bih znala, jer mi ti nisi ništa rekao.“ Stavila je činiju s vodom na šporet i dodala so. „Trebalo bi me prebaciti preko kolena i išibati me po dupetu.“ „Tebi je ovo smešno.“ Uzela je paradajz sušen na suncu, maslinovo ulje, crne masline. „Možda i ne znam tačno kako ovakve stvari funkcionišu, ali savršeno sam svesna da je mišljenje koje tvoja porodica ima o meni veoma važno.“ „Mojoj majci i sestrama se već dopadaš.“ „Možda mi jesu naklonjene, ali to bi se moglo promeniti kada bih se pojavila na roštilju bez jela koje sam sama pripremila. Idi napolje i uberi manju glavicu radiča iz bašte.“ „Drage volje, ali ne znam kako izgleda.“ Besno ga je pogledala pre nego što je izjurila napolje.


Ovo joj je bogami skrenulo misli sa nezakonitih računarskih virusa i predaje federalcima, pomislio je. A kako je sada zapala u ovakvo raspoloženje, smatrao je da bi bilo mudro da joj se skloni s puta u naredna dva sata. Kada je dojurila nazad, rekao je sebi da upamti da je radič ono s ljubičastim lišćem, u slučaju da joj opet zatreba. „Moram da odem u stanicu na dva sata“, rekao je. „Dobro. Odlazi.“ „Da li ti je nešto potrebno? Mogu da svratim u prodavnicu kada se budem vraćao.“ „Imam sve.“ „Vidimo se kasnije.“ Bruks je zakolutao očima prema Bertu kao da želi da kaže: Srećno ti bilo s njom. Tek što je izašao napolje, zazvonio mu je telefon. „Glison.“ „Šefe. Imamo situacijicu kod baptističke crkve Hilsajd“, rekao mu je Eš. „Ne bavim se situacijicama kada imam slobodan dan.“ „Pa, u situacijicu su upleteni gospodin Blejk i Konrojevi, pa sam mislio da ćeš želeti da odeš da vidiš šta se dešava.“ „Dođavola. Stižem.“ Uskočio je u automobil i izvezao se u rikverc, ramenom držeći telefon prislonjen uz obraz. „Koliko je ozbiljna situacijica?“ „Glasne optužbe i ogorčene uvrede i velika mogućnost eskalacije. Krećem i ja.“ „Ako stigneš pre mene, gledaj da preduprediš eskalaciju.“ Ma, dođavola - pomislio je i uključio sirenu i dodao gas kada je izašao na glavni put. Nije mu bilo potrebno dugo da stigne do crkve. Zaustavio se tačno naspram Eša, jer je ovaj stigao u isto vreme kada i on, samo iz suprotnog smera. „Obrijao si...“ Nije se to moglo pošteno nazvati bradom, pa se zamislio. „Dlake s lica.“ „Da, bilo mi je suviše toplo.“ „Aha.“ Kao što je Bruks i procenio, situacijica je već prerasla u situaciju, a ova je bila na dlaku od ozbiljne gužve, pa je odlučio da odloži zadirkivanje Eša zbog izmaglice koju je sklonio s lica. Linkoln Blejk i Mik Konroj su možda sve i započeli, ali sada su bili okruženi mnoštvom ljudi u svečanoj odeći, koji su svi bili zapenili i stali na stranu jednog ili drugog na sveže pokošenoj zelenoj padini ispred crkve od crvene cigle. Čak je i prečasni Gud, sa sve Biblijom u ruci, kao bulka pocrveneo sve do korena snežno bele kose. „Hajde da se svi smirimo“, povikao je Bruks.


Neki glasovi se utišaše; neki se povukoše kada je Bruks krenuo da se probija između okupljenih. Blejk je poveo svog pomoćnika kamenog lica, a Bruks nimalo nije sumnjao da ovaj ima oružje. U Arkanzasu su još uvek postojali zakoni koji su branili da se oružje unosi u crkvu - sam bog zna već koliko dugo - ali postojale su šanse da je neko od okupljenih na toj zelenoj padini ipak nosio oružje uz kravatu i uglancane cipele. A oružje, pomislio je, i situacijica bi u tren oka mogli iz situacije prerasti u ozbiljnu gužvu, a iz ozbiljne gužve u krvoproliće. „Stojite pred crkvom.“ Počeo je sa neodobravanjem i blagom primesom razočaranja. „Pretpostavljam da je većina vas jutros bila na službi. Čuo sam neke izraze dok sam prilazio koji nisu primereni mestu na kom se nalazite. I sada ću sve da vas zamolim da pokažete malo poštovanja.“ „Linkoln je započeo.“ Džil Haris je prekrstila ruke. „Mik nije pošteno ni kročio napolje, a Linkoln mu se uneo u lice.“ „Čovek ima pravo da kaže šta misli“, Modžin Parsins, Dojlova majka, okomila se na stariju ženu. „A ti ne bi trebalo da guraš taj ptičji nos u tuđa posla.“ „To bih mogla da uradim da ti nisi vaspitala huligana.“ „Dame!“ Znajući da se igra životom - žene su umele da skoče i ugrizu, a i umele su da se zanesu kao i muškarci - Bruks je stao između njih. „Bilo bi najbolje kada biste, kao i svi ostali, sada otišle kući.“ „Smestio si našem sinu, pripremio mu zamku, ti i ona Louerijeva. Linkoln mi je rekao šta si uradio. A i ovi Konrojevi pokušavaju da zarade na dečjem nestašluku.“ Hili Konroj gurnu laktom muža s puta. Po izrazu njenog lica zaključio je da se konačno razbesnela. „Modžin Parsins, znaš da je to laž. Poznajem te čitav život i vidim ti na licu da znaš da je to laž.“ „Nemoj me nazivati lažovom! Tvoj sin je uništio onaj hotel, a sada hoćete da naterate mog sina da plati za to.“ „Bolje da ne porediš svog sina s mojim, Modžin. Ako to učiniš i ako pokušaš da širiš te laži, pokajaćeš se.“ „Idi dođavola.“ „Dosta je bilo“, istupio je Modžinin muž, Klint. „Dosta je bilo, Modžin. Idemo kući.“ „Moraš zaštiti svog sina!“ „Zašto? Ti ga štitiš čitavog njegovog života. Oprostite mi, Hili, Mik, zbog toga što sam doprineo da Dojl postane takva pošast. Modžin, ja sada odlazim do kola i idem kući. Možeš poći sa mnom ili ostati, sama odluči. Ako odlučiš da ostaneš, neću biti kod kuće kada se vratiš.“ „Ne obraćaj mi se tako...“ Ali on se okrenuo i otišao.


„Klinte!“ Nakon što se brzo razrogačenim očima osvrnula oko sebe, otrčala je za njim. „Ovo me je načisto iscrpelo“, rekla je Džil. „Prošetaću se do kuće.“ „Povešćemo te Hili i ja, gospođo Haris?“, rekao je Mik i pružio joj ruku. „Izvini, Brukse.“ „Samo odvedite gospođu Haris kući.“ „Ovo nije završeno, Konroje.“ Mik je uputio Blejku leden, ali umoran pogled. „Poslednji put ti kažem, s tobom neću da imam posla. Drži se podalje od mene, moje porodice i mojih poseda.“ „Ako misliš da ćeš iscediti više novca od mene, varaš se. Poštenu sam ti ponudu dao.“ „Idite kući“, rekao je Bruks Miku, pa se okrenuo prema Blejku. Nije se trudio da prikrije neodobravanje niti razočaranje. Osetio je čisto gađenje i nije ga krio. „Kasnije ću razgovarati sa gospodinom i gospođom Konroj.“ „Da usaglasite priče.“ „Razgovaraću i sa prečasnim i gospođom Gud. Hoćeš da kažeš da su i sveštenik i njegova žena lažovi? Činjenica je da ćemo moji zamenici i ja razgovarati sa svima koji su bili svedoci ovog događaja jutros ili su učestvovali u njemu. Ako saznam da si makar i u tragovima pokušao nekoga da maltretiraš, savetovaću Konroje da zatraže da se tebi i svima preko kojih ih zastrašuješ i maltretiraš izda sudska zabrana prilaska. Neće ti se to dopasti. A još manje će ti se dopasti kada ti je izdaju, a ti je ne ispoštuješ.“ „Ne možeš me zastrašiti.“ „Ti si u tome majstor, tako da veoma dobro znaš da ovo nije zastrašivanje. Samo ti pojašnjavam situaciju. Možda bi želeo da se posavetuješ sa svojim advokatima pre nego što uradiš nešto zbog čega bi mogao da zažališ. Sada ti samo kažem da ideš kući. Tvoja žena izgleda uznemireno i postiđeno.“ „Moja žena se tebe ne tiče.“ „To je istina. Mene će se ticati ako izazoveš novi metež.“ „Linkolne“, bio je to prečasni Gud, rumenilo mu se povuklo s lica i glas mu je bio smiren. „Razumem da si u pometnji. I ovde sam ako poželiš da olakšaš sebi dušu. Ali moram da te zamolim da odvedeš Dženi kući. Izgleda kao da će joj pozliti. I moram da te zamolim da se ne vraćaš u Božiju kuću s tim nečastivim namerama. Idi sada kući, Linkolne, i postaraj se za svoju ženu. Moliću se za tebe i tvoju porodicu.“ „Nemoj da se trudiš.“ Blejk je otišao ostavljajući pomoćnika da pomogne Dženi da se spusti do automobila. „Biće vam potrebne snažne molitve, prečasni.“ Gud je uzdahnuo. „Čovek se uvek svim silama trudi.“


Tri puta se presvukla. Uopšte nije ličilo na nju da brine o odeći koja ne služi izgradnji novog identiteta ili uklapanju u okolinu. Otkrila je da je odeća za ove prilike ležerna ako nije drugačije naglašeno. Ali to je moglo da podrazumeva ležernu haljinu ili suknju, a ona ni jedno ni drugo nije posedovala. Sada je osećala da bi morala da kupi nekoliko haljina i suknji. Ako uspeju - ne, kada uspeju u svom naumu - mogla bi da upotrebi Bruksovu tehniku pozitivnog razmišljanja. Raznovrsnija i brojnija garderoba biće joj od koristi. Sada je odabrala tamnoplave kapri pantalone i crvenu košulju i sandale, kupljene u trenutku slabosti, koje je retko nosila. Neko vreme je posvetila šminkanju, što je isto tako retko kada radila otkako je postala Abigejl, jer joj je namera bila da se stopi s okolinom i postane neprimetna. Ali umela je lepo da se našminka, rekla je sebi. Upotrebiće tu veštinu ako - kada - opet postane Elizabet i kada bude sarađivala sa vlastima i svedočila protiv Volkovih. Stavljala je minđuše koje joj je Džon poklonio, koje je nosila kad god joj je bilo potrebno samopouzdanje, i posmatrala na monitoru Bruksa kako ulazi u kuću. Sišla je i zatekla Bruksa u kuhinji kako se mršti na limenku kole. „Nešto se desilo?“ „Nema veze s nama.“ Otvorio ju je, a iz nje je pokuljala pena. „Imali smo situacijicu koja je mogla da se pretvori u pravi metež dole kod crkve.“ „Organizovana religija poznata je po tome da otkako postoji podstiče nasilje.“ Prislonio je hladnu limenku na čelo. „Nije ovde bilo reči o religiji. Blejk u poslednje vreme maltretira Konrojeve, a jutros je započeo čarku u crkvi. Ako je to uradio tako javno i napravio budalu od sebe pred svima, to znači da gubi kontrolu. Neće on odustati. Moraću da razgovaram sa Konrojevima u vezi s nekim pravnim koracima...“ Konačno ju je pogledao. „Izgledaš baš lepo.“ „Našminkala sam se. Mislila sam da je to primereno.“ „Baš je lepo.“ Kada se nasmešio, ljutnja i stres nestali su mu iz očiju. „Kako to uspevaš? Kako uspevaš da se tako brzo opustiš?“ „Vodim lepu ženu na roštilj, a to me samo može oraspoložiti. Gde je hrana?“ Izvadila je jelo i pakovanje piva iz frižidera. „Ako smatraš da bi trebalo odmah da se pozabaviš ovim problemom, uverena sam da će tvoja porodica imati razumevanja za to.“ „Nećeš se tako lako izvući. Šareno“, rekao je kada je uzeo činiju. „Spremna?“ „Valjda.“ Stavila je Bertu povodac. „Mogao bi da mi ukratko ispričaš oblasti interesovanja ljudi koji će tamo biti. Biće mi lakše da razgovaram s njima.“


„Veruj mi, razgovor neće biti problem.“ Uzeo joj je pivo iz ruke kada su izlazili. „Čim objavimo da ćemo se venčati, svaka prisutna žena počeće da te spopada da kažeš kakvi su ti planovi za venčanje.“ „Ali mi nemamo nikakve planove.“ „Veruj mi na reč, mila, imaćeš ih do kraja dana.“ Razmišljala je o tome dok se vozila u kolima sa činijom na krilu dok je njen pas njuškao zadnje sedište policijskog automobila. „Možda neće biti zadovoljni.“ „Zbog čega? Tebe i mene?“ Pogledao ju je nakratko. „Biće zadovoljni.“ „Mislim da ne bi bili zadovoljni kada bi sve znali.“ „Voleo bih da mogu sve da im ispričam čisto da ti dokažem da nisi u pravu, ali bolje je da im ništa ne govorimo.“ „Tako si smiren. Ja sam naučila da budem smirena kada nešto mora da se promeni, ali ovo je drugačije. Teško mi je da budem smirena i da čekam da kapetan Anson pozove, da se pitam šta će vlasti reći i uraditi. Da razmišljam o svedočenju i o tome što sam gotovo završila program.“ „Ma šta da se desi, zajedno smo. To me smiruje.“ Nije mogla da tvrdi da je smirena. U stomaku joj je igralo, srce se ritalo, a sa svakim kilometrom morala je da se sve više trudi da umiri nerve. Pokušala je da razmišlja o ovome kao o odlasku u novu zajednicu, pojavljivanju po prvi put sa novim identitetom. Nervoza joj je zagorčavala život svaki put, ali znala je kako da je prikrije, kako da se uklopi tako da svako ko je pogleda vidi ono što je ona želela da vidi. Uspevala je u tome dvanaest godina. Uspevala je sve dok nije naletala na Bruksa. On je video nešto više, nešto drugo, ali ona je sada na to gledala kao na blagoslov. Da nije to uradio, ne bi joj se ukazala ova prilika da vodi stvarni život. A stvarni život koji bi mogla da vodi podrazumevao je roštiljanje u dvorištu. Kada je parkirao automobil, mislila je da je uspela da ovlada sobom. „Opusti se“, rekao joj je. „Da li izgledam napeto?“ „Ne, ali napeta si. Daj to meni; ti povedi Berta.“ Stavio je činiju pod ruku i uzeo pivo, a ona je smireno uzela povodac, pa su zajedno krenuli prema kući. Prema muzici i glasovima, prema mirisu mesa na roštilju. Prepoznala je tri žene - Bruksovu majku i njegove dve sestre, ali ostale žene nije poznavala, a nije poznavala ni muškarce ni decu. Grlo joj se osušilo, a puls ubrzao od pomisli na toliki broj neznanaca. Pre nego što je uspela da se snađe, Sani je spustila poslužavnik i požurila prema njima. „Stižete.“ „Morao sam nešto da rešim“, rekao je Bruks. „Čula sam.“ Sani je vezala Abigejl jezik u čvor čvrsto je zagrlivši i pomazivši Berta na brzinu. „Lepo izgledaš. Šta je ovo?“


„Orzo“, uspela je da kaže Abigejl. „Nadam se da će se slagati s vašim menijem.“ „Savršeno će se uklopiti pošto se meni sastoji od mnogo ovoga i još više onoga. I prelepo izgleda. Idi, stavi to tamo na sto, Brukse, i donesi Abigejl piće. Već smo pregrejali blender praveći margarite.“ „Pripremiću ti piće“, rekao je Abigejl. „Odmah se vraćam.“ „Moja kćerka Mija - upoznala si Miju i Sibil - pravi sjajne margarite. Pusti Berta s povoca da se igra s Platonom.“ Abigejl je čučnula dok su se psi njuškali i mahali repovima. „Ils sons amis. Amis, Bert. C’est tout.“ „Neće mu smetati što deca trče naokolo?“, upitala je Sani. „Neće. On je veoma nežan i strpljiv. Napašće samo ako mu ja izdam naredbu. Ili ako me neko napadne.“ „Postaraćemo se da te niko ne napadne. Dođi da upoznaš Mika i Hili Konroj. Oni su nam stari prijatelji, a ovo je njihov sin Ras, Bruksov najbolji drug, njegova žena Selin i njihovo dete, Sisi. Zadesila ih je mala nevolja“, nastavila je Sani. „Nadam se da ću ih oraspoložiti.“ „Veoma je to nezgodna situacija. Bruks brine.“ „Svi brinemo. Ovo je Abigejl“, objavila je Sani kada su se pridružili grupi. „Bilo je i vreme.“ Mlađa žena je imala glatku maslinastu kožu koja je isticala svetlozelene oči kojima je odmerila Abigejl. „Već sam mislila da te je Bruks izmislio.“ „Ne, nije.“ Ali ja jesam, pomislila je Abigejl. „Ovo je Selin i njena Sisi i naš Ras. Rasovi roditelji, naši prijatelji, Mik i Hili.“ „Videla sam te jednom ili dva puta u gradu“, rekla je Hili. „Drago mi je što smo se konačno upoznale.“ „Hvala. Žao mi je zbog onoga što se desilo u vašem hotelu. Prelepa je to zgrada.“ „Hvala, vrlo si ljubazna.“ Hili je naslonila glavu na ruku svog muža kao da traži utehu. „Sve ćemo mi to srediti i biće još i bolji, zar ne?“ „Računaj s tim. Čuo sam da je i tebi Blejkov mali pravio probleme.“ „Želeo je napravi problem Bruksu, ali nije uspeo. Čini se da je veoma ljut i glup i sklon nasilničkom ponašanju. Trebalo bi da bude kažnjen za ono što je uradio.“ „Svi ćemo nazdraviti u to ime“, rekla je Mija prilazeći i noseći po margaritu u svakoj ruci. „Tata je odvukao Bruksa u stranu, pa je mene zamolio da ti donesem piće.“


„O, hvala. Izgleda... penušavo.“ Uzela je gutljaj i otkrila da se u peni snažno oseća tekila. „Veoma je dobro.“ „Dobro udara, zar ne?“ Dok je govorila, Sani je zagrlila Abigejl oko ramena. „Bila si u pravu za Berta.“ Prateći njen pogled, Abigejl vide Berta kako pristojno sedi dok štene obigrava oko njega, dugonoga devojčica ga grli oko vrata, a plavokosi dečak ga miluje po leđima. „On je veoma pristojan', uverila ju je Abigejl. „A čini mi se da uživa u pažnji.“ „Velik je kao konj“, prokomentarisala je Selin. Abigejl je pomislila da treba da je razuveri. Prosečan konj bi bio znatno veći od Berta. A zatim se opomenula da ne shvata sve tako bukvalno. „Njegova veličina trebalo bi da zastraši provalnike.“ „Da ih preplaši nasmrt“, prokomentarisao je Ras. „Sada, kada je drugo dete na putu, nagovaram Selin da nabavimo labradora.“ „Pudlicu.“ „Pas za devojčice.“ „Mi smo devojčice.“ Poljubila je kćerku u obraz. „Brojčano smo nadmoćnije.“ „Ova beba bi mogla da izjednači tasove.“ Potapšao ju je po stomaku prstom. „Muškarcu je potreban pas, a ne francuska igračka.“ „Pudle su pametne.“ „To je veoma pametna rasa pasa“, složila se Abigejl. „Smatra se da su od njih pametniji samo border koliji. Veoma su živahne i ako se pravilno vaspitavaju, veoma su poslušne i odlični su pratioci.“ „Vidiš?“ „Labrador je pravi pas. I oni su pametni“, dodao je Ras obraćajući se Abigejl. „Naravno. Oni su najpopularnija rasa pasa u ovoj zemlji, i u Velikoj Britaniji. Odlični su psi za pomoć osobama sa invaliditetom. Odani su i većina ima veoma naglašenu potrebu za igrom. Odlično se slažu s malom decom.“ „Malom decom.“ Uzeo je Sisi i naterao devojčicu da se nasmeje kada ju je bacio u vazduh. „Jedno imamo, a drugo je na putu.“ „I pudle se odlično slažu s decom.“ Kada se Selin okrenula prema Abigejl, Sani se nasmejala. „Sada si gotova. Ovo dvoje će te koristiti kao sudiju u ovom dvoboju. Spasiću te i pokazati ti baštu. Hrana će biti spremna za nekoliko minuta.“ „Možda bi trebalo da uzmu u razmatranje labradora“, promrmljala je Abigejl kada ju je Sani povela sa sobom.


Nije to toliko teško, shvatila je. Dvadesetak minuta je šetala baštom, razgovarala s Bruksovom porodicom i prijateljima, odgovarala na ushićena dečja pitanja u vezi s Bertom. Kada su se svi okupili oko stolova, bila je opuštenija. A još više se opustila kada su svi pažnju s nje preusmerili na hranu. Ovakva okupljanja imaju svrhu, zaključila je. Druženje u ležernom okruženju, i raznovrsna hrana koju je pripremilo više ruku, predstavljaju određenu vrstu rituala, shvatila je, i sadrži elemente plemenskog, jer se odrasli staraju ili hrane i svoju i tuđu decu, psi su u blizini i - uprkos tome što ona to ne odobrava - uživaju u komadićima hrane koje im ljudi dobacuju. A i dopadale su joj se margarite i njihova penušava snaga. „Da li ti je lepo?“, upitao ju je Bruks. „Jeste. Bio si u pravu.“ „Samo malo.“ Poljubio ju je, a zatim uzeo svoje pivo. „Mislim da će vam svima biti drago da čujete“, rekao je i ne podižući glas, i ne pokušavajući da nadglasa žamor, „da ćemo se Abigejl i ja venčati.“ Svaki razgovor smesta utihnu. „Šta si rekao?“, upitala je Mija. „Važno je šta je ona rekla.“ Uzeo je Abigejl za ruku. „A ona je pristala.“ „O, bože, Brukse!“, Mijino lice je ozario osmeh. Uzela je muža za ruku i stegla je, a zatim skočila i potrčala oko stola da zagrli Bruksa s leđa. „O, bože.“ Tada kao da su svi progovorili u isti glas, obraćali su se Bruksu, njoj, jedno drugom. Nije znala kako da odgovori na pitanja niti šta da kaže. Srce je opet počelo brže da joj kuca kada je Bruks pogledao svoju majku, a ona mu uzvratila pogled. „Mama“, rekao je. Sani je klimnula, uzdahnula, pa ustala. Ustao je kada i ona i zagrlio ju je kada je pružila ruke prema njemu. „Moje čedo“, promrmljala je i sklopila oči. Kada ih je opet otvorila, pogledala je Abigejl i pružila joj ruku. Abigejl je nesigurno ustala. „Gospođo...“ Sani je samo odmahnula glavom i stegla joj ruku i privukla je u zagrljaj. „Plakaću samo pola minuta“, rekla im je Sani. „Imam pravo na to. A onda ću ući u kuću i doneti onu bocu šampanjca koja nam je ostala od dočeka Nove godine da možemo pošteno da nazdravimo.“ Snažno, snažno ih je grlila, a zatim se odvojila od njih i poljubila Bruksa u oba obraza. Na Abigejlino iznenađenje, Sani je obujmila rukama i njeno lice i poljubila i nju u obraze. „Drago mi je zbog ovoga. Idem po šampanjac.“ „Potrebno joj je malo vremena.“ Loren je ustao i prišao sinu. „Srećna je, ali joj je potrebno malo vremena.“


Zagrlio je sina, zatim se okrenuo da zagrli Abigejl. „Dobro došla u porodicu.“ Nasmejao se, a zatim je stegao i podigao. Opet su svi počeli da pričaju uglas, a Abigejl je shvatila da je grle i predaju iz ruke u ruku i uhvatila je sebe kako zamuckuje sa odgovorima na pitanja kada, gde i kakva će biti haljina. Čula je da je neko otvorio šampanjac, smeh, čestitke. Dozvolila je sebi da se nasloni na Bruksa i susretne njegov pogled. Porodica, pomislila je. Može da ima porodicu i sada je, kada je konačno osetila kako to izgleda, shvatila da bi učinila sve, baš sve da je i zadrži.


28

Abigejl je planove za venčanje doživela kao malu, sjajnu grudvu koja se kotrlja niz planinu. Raste i raste i raste, dobija na težini, brzini i masi dok ne preraste u haotičnu i zaglušujuću lavinu. Jednog sunčanog poslepodneva u dvorištu Glisonovih ta ju je lavina uz glasnu grmljavinu zatrpala. „Mislite da to bude na proleće?“, upitala ju je Mija. „Proleće? Ja bih...“ „Ne.“ Bruks je ispod stola pomilovao Abigejl po butini. „Neću da čekam toliko dugo.“ „Reče on kao i svaki muškarac koji nema predstavu šta je sve potrebno da bi se organizovalo venčanje. Imali smo deset meseci za venčanje Sibil i Džejka - i kao psi smo se umorili da sve obavimo na vreme.“ „Ali bilo je prelepo“, podsetila ju je Sibil. „Ja sam mislila da ćemo prosto otići kod matičara“, rekla je Abigejl, ali su je dočekali uzdasi zaprepašćenja svih prisutnih žena. „Ugrizi se za jezik“, rekla joj je Mija. Sibil je ćušnula sestru laktom u rebra. „Želiš li nešto jednostavno?“ „Da. Veoma jednostavno.“ Pogledala je Bruksa. „Jednostavno, naravno. Opkladio bih se da ima mnogo toga jednostavnog između odlaska kod matičara i dijamantskog jubileja koji se rađa u Mijinoj glavi. Razmišljao sam na jesen - ima dovoljno vremena da se malo digne frka, ali ne dovoljno da se iznajmi cirkuski šator.“ „To je manje od šest meseci! Manje od šest meseci da se pronađe savršena haljina, rezerviše odgovarajuća sala, pronađe dobar ketering, fotografi...“ „Fotografi?“ prekinula ju je Abigejl. „Naravno, možeš zamoliti ujka Endija da ti fotografiše venčanje.“ „Ja nemam ujka Endija.“ I oduvek je izbegavala fotografije. Ilja ju je prepoznao u Njujorku za svega nekoliko sekundi, na ulici. Ako bi njena slika nekako dospela na internet ili u novine, mogla bi - a sva je verovatnoća da će se to desiti - dovesti do katastrofe. „Što nas vraća na spisak zvanica. Mogu da vam pomognem s našom stranom. Imam svoj spisak zvanica. Koliko ljudi će doći s tvoje strane?“ „Niko.“ „O, ali...“, Bruks Miju nije morao udariti laktom niti joj uputiti upozoravajući pogled da bi ućutala. Nastavila je kao da je odgovor ’niko’ savršeno normalan. „Onda je to baš jednostavno. Potrebno nam je okupljanje povodom planiranja,


ručak samo za žene - jer ti nemaš s tim nikakve veze“, rekla je Bruksu široko se smešeći. „Venčanje je nevestina stvar.“ „Meni to savršeno odgovara.“ „Znam jedan divan salon venčanica u Litl Roku“, nastavila je Mija. „Venčanje u belom“, ubacila se Selin. „Divan je. Ja sam svoju venčanicu kupila tamo.“ „Moramo odvojiti jedan dan, mi devojke, i otići dole i pogledati šta se nudi, a onda na ručak, da razmenimo ideje. Moraću da proverim kakve su mi obaveze“, Mija je uzela telefon i počela da prevlači prstom preko ekrana. „Možda možemo da se dogovorimo za sledeću nedelju.“ „Sledeću nedelju“, uspela je procedi Abigejl. „Oduvek si volela da šefuješ.“ Sani se naslonila pijuckajući margaritu. „To je jedna od stvari koje volimo kod nje, Abigejl, ali na to se moraš naviknuti. Daj joj nekoliko dana, Mija, da se navikne na činjenicu da je verena.“ „Ja volim da šefujem.“ Mija se nasmejala i zabacila kosu kada je njen muž frknuo prinoseći pivo usnama. „A kada postanemo sestre, biću još gora.“ „Ona to zaista i misli“, rekla je Sibil. Abigejl je čula tiho brujanje vibracije u Bruksovom džepu. Kada je spustila pogled, izvadio je telefon, pogledao displej: „Izvinite, na ovo moram da se javim.“ Nakratko su im se pogledi sreli kada je ustao i udaljio se. Sve se činilo nestvarno. Mija je nastavila da priča o obilasku salona venčanica, cveću i pojedinačnim obrocima i švedskim stolovima, a Bruks je sve vreme pričao s Ansonom o odlukama koje će njen život dovesti u opasnost. I opet se ona snežna grudva, pomislila je, kotrlja, kotrlja i raste, dobija na težini i masi dok ne sruši za sobom čitavu planinu. Sada nema zaustavljanja, podsetila je sebe. Rešila je da istera stvar do kraja. „Da li si dobro?“, upitala ju je Sibil. „Jesam. Dobro sam. Samo mi je sve ovo nekako previše.“ „A tek je počelo.“ „Jeste.“ Abigejl je pogledala Bruksa. „Počelo je.“ Bruks se vratio i položio ruku na njeno rame: „Izvinite, moram da se pozabavim ovim.“ „Odlazi, izigravaj pandura“, rekla je Mija. „Mi ćemo odbaciti Abigejl kući.“ „O.“ Abigejl na trenutak nije mogla nikakvog izgovora da se seti. „Hvala, ali zaista moram da idem kući, čeka me posao.“ „Onda ću te pozvati sutra ili ću ti poslati mejl. Mejl je bolji, poslaću ti neke linkove. Samo mi daj svoju...“ „Mija.“ Sani je izvila obrve. „Šta se desilo sa onih nekoliko dana navikavanja?“


„Dobro, dobro, šta da radim kada sam rođena da planiram i organizujem zabave. Pošalji ti meni mejl kada se navikneš.“ Mija je uzela salvetu i ispisala svoju mejl-adresu. Abigejl je imala osećaj da će joj biti potrebno više od nekoliko dana. „Hoću. Hvala na druženju.“ „Abigejl.“ Sani joj je prišla, zagrlila je i prošaputala: „Ne brini. Ometaću Miju nedelju ili dve.“ Potrajalo je. Shvatila je da ne može tek tako da se ode sa roštilja. Grlili su se. Ili su otezali razgovor, dogovarali se, igrali se sa psom. Čak su i dovikivali i mahali kada je konačno uspela da stigne do kola. „Pre nego što mi kažeš šta je kapetan Anson rekao, želim da ti kažem da ti je porodica...“ „Bučna i nametljiva?“ „Ne. Pa, jeste, ali nisam to želela da kažem. Puna ljubavi i to sasvim prirodno. Sada te bolje razumem, nakon što sam provela poslepodne s njima. Tvoja majka... Ne sažaljevaj me. Ne dopada mi se to.“ „U redu.“ „Tvoja majka me je zagrlila. Bio je to običan gest. Sumnjam da je uopšte razmišljala o tome, i nebrojeno puta je danas zagrlila sve ostale. Ali kada je to uradila, meni, osetila sam - pomislila sam - znači ovo je ono što majka radi. Dodiruje te, grli te, eto tako. Bez nekog naročitog razloga. A onda sam pomislila, ako budemo imali dece, želim da naučim da budem takva majka koja može da dodiruje i grli bez razmišljanja i bez nekog naročitog razloga. Nadam se da će mi se pružiti prilika da to uradim.“ „Hoće.“ „Anson je razgovarao sa ljudima iz FBI-ja?“ „Veći deo dana. Misli da su se, bar u početku, nadali da će uspeti da ga nasamare i dođu do tebe. Ali on se držao priče o sasvim neočekivanom kontaktu. Pazili su šta govore pred njim, ali potpuno je uveren da će pažljivo pratiti Kozgrouva i Kigana.“ „Da li misli da veruju u moju priču?“ „Iznela si sve korak po korak, sve do onoga što ti je sam Džon rekao. A i bila si im veoma vredan izvor informacija poslednjih nekoliko godina. Zašto bi lagala za Kozgrouva i Kigana? „Ne bi bilo logično.“ „Ne, ne bi. Žele da razgovaraju s tobom lično. Žele da dođeš. Obećavaju ti zaštitu.“ „Žele da me ispitaju, da se uvere da nisam bila saučesnica u ubistvu Džona i Teri. Kada se u to uvere, želeće da pristanem da svedočim protiv Korotkog.“


„Da, a želeće i više. Uspela si da se ubaciš u mrežu Volkovih i da ih pratiš iznutra, i imaš pristup podacima koji mogu, a verovatno i hoće, mnoge iz organizacije strpati u zatvor, a ostatak razbiti.“ „Dokle god podaci dolaze iz anonimnog izvora, vlasti mogu da ih koriste. Kada saznaju da su podaci stečeni na nezakonit način, neće smeti da ih koriste.“ „Ne, neće. Ali možda uspeju nešto da smisle.“ Razmišljala je o ovome, o svemu ovome. „Neću im dati program, čak ako mi i daju imunitet za hakovanje. Potreban mi je program da srušim mrežu. Ne mogu da urade ono što se nadam da ću ja da uradim, ne mogu to da urade ni tehnički ni zakonito. Ponovo ću se naći u opasnosti ako ne uspem da im srušim mrežu i isisam sva sredstva.“ „Da im isisaš sredstva... Možeš da pristupiš tolikom novcu?“ „Mogu, imam pristup velikim količinama njihovog novca. Razmišljala sam kuda da ga usmerim kada budem spremna da počnem da prebacujem novac sa raznih računa. Razmišljala sam o velikim anonimnim donacijama različitim humanitarnim organizacijama i mislim da bi to bilo najprimerenije.“ Pogledao ju je. „Sve ćeš im uzeti.“ „Da. Mislila sam da razumeš. Ako budu imali približno sto pedeset miliona dolara na različitim računima, lako će se oporaviti i ponovo podići organizaciju. A imaju i nekretnine, ali imam ideju kako i njih da se rešim.“ „Da se rešiš?“ „Poteškoće sa porezom, sa tapijama - neke nekretnine će vlasti konfiskovati, jer su korišćene u kriminalne svrhe. Ali ostale su prilično mudro skrivene. Ali neće biti kada ja završim s njima. Nije dovoljno svedočiti, Brukse“, rekla je kada su stali pred njenom kolibom. „Nije dovoljno smestiti Korotkog, a možda i Ilju, pa čak i Sergeja u zatvor. S obzirom na sva njihova sredstva i novac, pregrupisaće se, ponovo podići organizaciju - i znaće da sam ja izazvala nevolju. Ne nameravam da dozvolim da saznaju kako im je mreža uništena. I nemam nameru da to kažem vlastima. Oni ne mogu da odobre ono što nameravam da uradim.“ Izašla je iz kola i pogledala ga preko krova automobila. „Nemam nameru da opet idem u sigurnu kuću. Neću im dozvoliti da znaju gde sam, čak i kada pristanem da svedočim. Ne verujem da će me zaštiti. Verujem samo sebi i tebi.“ „U redu.“ Otvorio je vrata psu, zatim joj pružio ruku. „Pronaći ćemo lokaciju u Čikagu kada za to dođe vreme. Ti i ja? I jedino ćemo mi znati gde je. Boravićemo tamo. Za sastanak s njima ti odaberi mesto. Neki hotel, na primer, možda u Virdžiniji ili Merilendu, i nemoj im reći lokaciju dok ne dođeš u hotel.“ „To je odlično. Ne smeš biti sa mnom.“ „Smem. Samo oni ne smeju da me vide.“ Sve je stalo i sve će stati, ako on ne bude s njom.


„Razmišljao sam da ozvučiš sobu da bih mogao sve da pratim - a imaćemo i snimak, u slučaju da nam zatreba.“ „Nisam se toga setila. Trebalo je, to bi bilo najbolje.“ „Ti razmišljaš, i ja razmišljam - tako se to radi.“ Okrenula se prema njemu, prišla mu. „Sve mora ići brzo, kada jednom krene. Sve će morati brzo da se odigra i to pravilnim redosledom.“ Neće ga odvojiti od porodice ako stvari pođu po zlu. I to je shvatila na roštilju. „Moram da završim program. Sve je ovo polovično bez njega.“ „Radi na tome, a i ja ću malo da se pozabavim istraživanjem. Pronaći ću nam lokaciju za susret.“ „Virdžinija“, rekla je. „Okrug Ferfaks. Dovoljno je daleko od glavnog grada, a na manje od sata od malog aerodroma u Merilendu. Iznajmiću avion.“ „Iznajmićeš avion? Ne seri!“ „Ne zaboravi da imaš bogatu devojku.“ Nasmejao se. „Ne znam kako sam mogao to da zaboravim.“ „Ako budu želeli da me nakon sastanka prate, lako ćemo ih izgubiti na onim putevima, a verovatno će nas tražiti ili na međunarodnom aerodromu Dales ili na Nacionalnom aerodromu Rigan.“ „Odličan plan.“ Poljubio ju je. „Idi igraj se sa crvima.“ Uglavnom joj se sklanjao s puta. Ali, Bože, nakon nekoliko sati za računarom, čoveku je u nedelju uveče bilo potrebno pivo. I čips, koji je morao da prokrijumčari, jer ona u kući nije imala ni jednu jedinu kesicu grickalica. Kada je ušao u kuhinju, sedela je ruku položenih u krilo i zurila u ekran. Polako je otvorio frižider, izvadio pivo, pogledao u nju, otvorio polako kuhinjski element gde je sakrio čips. Sa ukusom pavlake i crnog luka. Okrenula se. „Sklanjam ti se s puta za sekund.“ „Uspela sam.“ Posmatrao joj je lice. „Završila si program?“ „Da, radi. U teoriji. Testirala sam ga nekoliko puta. Ne mogu ga pokrenuti u mreži dok za to ne dođe vreme, pa ne mogu biti potpuno sigurna. Ali jesam. Sigurna sam da će funkcionisati na pravi način.“ Nasmešio joj se, prišao joj i podigao je uhvativši je laktove da je poljubi. „Ti si genije.“ „Jesam.“ „Zašto onda ne izgledaš srećno?“


„Srećna sam. Samo sam... utrnula. Verovala sam da mogu ovo da uradim, ali kada sam uspela, shvatila sam da nisam zaista verovala da mogu to da postignem.“ Kako ju je malo bolela glava, prislonila je prst na levu slepoočnicu. „To nema smisla.“ „Ima.“ „Brukse. Mogu da im srušim mrežu, da im pokvarim sve fajlove, sve programe. Mogu da ih zatvorim zauvek, ma koji operativni sistem i ma koji računar da koriste pojedini tehničari. Mogu to da izvedem, a kada to uradim, odmah nakon što im isisam sva sredstva, biće uništeni. Slomljeni.“ Sada je prislonila ruku na srce. „A pre nego što to uradim, mogu vlastima da dam dovoljno materijala da zatvore čitav niz operacija i da iskoriste te podatke da optuže druge poručnike i vojnike, sve dok se bratva Volkovih ne rasprši na komadiće koje niko više neće moći da sastavi.“ „Načisto ćeš ih razbucati.“ Nasmejala se. „Da. Da. Nisam zaista verovala da mogu to da uradim“, promrmljala je. „Da jesam, uradila bih to i pre nego što sam pristala da svedočim.“ Lice mu je bilo bezizražajno. „Želiš li da odustaneš od svedočenja?“ „Ti bi me pustio da to uradim?“ Kao što je on često radio njoj, sada je ona rukama obujmila njegovo lice. „Strašno te volim. I ti bi mi dopustio da se povučem i pored toga što se to protivi tvom kodeksu časti. Ali ne, neću. Ne mogu. To je deo celine, deo onoga što želim da budem. Deo onoga što ti očekuješ da budem.“ „Samo očekujem da budeš to što jesi.“ „Ja sada očekujem više. Očekujem više od Elizabet. Očekujem više od Abigejl. I želim da i ti očekuješ više od mene. Moje svedočenje, moji podaci, hakovanje, supervirus. Sve je to jedno. Kada završim, Elizabet može da ode mirne savesti.“ Sklopila je oči, pa ih otvorila i nasmešila mu se. „A Abigejl može da se uda za tebe mirne duše. Strašno želim da se udam za tebe. Možda čak poželim i da odem u salon venčanica.“ „Uh.“ „Plašim se, ali bih mogla.“ „Sada izgledaš srećno.“ „Jesam. Veoma sam srećna. Čim pronađemo hotel, udesiću nam prevoz. Tvoj kapetan će udesiti sastanak. Možemo da započnemo sledeću fazu.“ „Pronašao sam hotel. U mestu Tajsons Korner, u Virdžiniji. Hotel srednje kategorije, odmah pored auto-puta.“ „Želela bih da vidim njihov sajt i mapu oblasti.“ „Pretpostavio sam da ćeš to želeti. Sve sam označio na svom laptopu.“


„Možemo da rezervišemo sobe i da ugovorimo sastanak za sutra ili prekosutra. Manje vremena će vlasti imati da pokušaju da me pronađu.“ „Prekosutra. Moram da izmenim raspored.“ „Tako je bolje. Moram negde da smestim Berta.“ „Moja majka će ga uzeti.“ „O, ali...“ Oklevala je gledajući psa. „Mislila sam da ga odvedem u ovlašćeni hotel za pse gde će se o njemu starati profesionalci.“ „Poslaćeš ga u zatvor?“ „To nije zatvor.“ Sada su je gledala dva para očiju boje lešnika. „I jeste danas uživao tamo, ali čini mi se da bih previše tražila od tvojih roditelja.“ „ Jedva će dočekati. A i tome porodica služi. Navikni se na to. Idi da proveriš hotel. A ja ću je nazvati.“ „U redu.“ Bruks je uzeo telefon kada je Abigejl izašla iz kuhinje. „Moj si dužnik“, rekao je Bertu. Sve je spremno, rekla je Abigejl sebi. Stajala je u svojoj sigurnoj sobi i pažljivo birala ono što će joj biti potrebno za naredni korak. Rezervisala je hotelske sobe pod različitim imenima, u različito vreme i sa različitih računara. Bruks će se prijaviti kao Lukas Boman - što je bilo ime njegovog prvog trenera male lige. Sutra će mu napraviti lažnu vozačku dozvolu. A njeno ime će biti Ketrin Kingston i to ime će dati Ansonu da prosledi federalcima kada se ona i Bruks smeste u hotel i sve pripreme, a dokumenta pod tim imenom je već imala. Pogledala je perike i zalihe boja za kosu. „Ideš kao crvenokosa?“, prokomentarisao je Bruks kada je uzela kratku, ravnu, paž periku zlatnocrvene boje. „Moja prirodna boja vuče na kestenjasto. Nemam periku koja odgovara mojoj prirodnoj boji kose.“ „Čekaj malo.“ Nakrivio je glavu i zagledao se u nju. „Crvenokosa si?“ „Tačnije, smeđa, ali sa crvenkastim tonovima.“ „Samo bih da napomenem da sam video i druge delove tvog tela a da nisam video ništa smeđe sa crvenim tonovima.“ „Bilo bi, ali sam ja veoma detaljna kada je reč o promeni izgleda.“ „Zanimljivo. Zaista zanimljivo. Možda je trebalo da razmišljaš o zaposlenju u CIA.“ „Nije me zanimalo. Mislim da će očekivati da malo promenim izgled zbog sastanka. Ovo bi trebalo da bude dovoljno, zajedno s nekim izmenama u načinu šminkanja i umecima. Veće grudi.“ „Teško da možeš da pogrešiš sa većim grudima.“ „Verujem da su moje prirodne grudi sasvim dobre.“


„Da vidimo.“ Stavio je ruku preko obe dojke i razmislio. „I više nego dobre.“ „Opsednutost veličinom grudi je glupa koliko i opsednutost veličinom penisa...“ „Verujem da je moj penis sasvim odgovarajuće veličine.“ Nasmejala se i okrenula se prema ogledalu. „Nećeš da proveriš?“ „Možda kasnije.“ Stavila je periku brzim, veštim pokretima da je bilo jasno da ju je često nosila. „Drugačije je.“ Više mu se sviđala duga kosa, pomislio je, i manje strog izgled. „Da. Mogu da radim s ovim. Moraću da kupim periku koja je bliža mojoj prirodnoj boji kose, i duža, da mogu da napravim različite frizure. Želim da pogledam Elizabetine fotografije koje imaju, premda su stare. Mogu da stavim sočiva i promenim boju očiju - samo nijansu - neznatno. Punije usne, veće grudi. Nekoliko nijansi tamnija koža pomoću preparata za samopotamnjivanje. Da, mogu da radim s ovim“, ponovila je. Skinula je periku i stavila je na stalak. „Operativci u CIA moraju da lažu i obmanjuju. Pretpostavljam da je to neophodno da bi mogli da obave posao. I ja sam mnogo lagala i obmanjivala u poslednjih dvanaest godina. Želela bih da vodim život u kom mi laganje i obmana neće biti svakodnevica. Ne mogu da se potpuno oslobodim svih laži, ali...“ Okrenula se prema njemu. „Imaću nekoga ko zna istinu, ko zna sve, koga nikada neću lagati. To je dar. Ti si dar.“ „Ja imam nekoga ko mi dovoljno veruje da mi kaže istinu, da mi poveri sve. I to je dar.“ „Onda smo oboje veoma srećni.“ Prišla mu je, uzela ga za ruku. „Mislim da bi trebalo da odemo u krevet. Moram da obavim nekoliko testova da proverim da li je tvoj penis odgovarajuće veličine.“ „Srećom po oboje, ja se na testovima uvek pokažem dobro.“ Telefon mu je zazvonio u petnaest do dva ujutro. Bruks se okrenuo prema ivici kreveta kada je pružio ruku da uzme telefon. „Šef Glison.“ „Ćao, Brukse, Lindi je.“ „U čemu je problem, Lindi?“ „Pa, zato te i zovem. Tajbal je sa mnom.“ „Sranje.“ „Jeste sranje, ali ne ono koje misliš da jeste. Mislim da ćeš želeti da čuješ šta Taj ima da kaže.“ Bruks je seo. „Gde si?“


„Sada smo u mom kamionetu na oko pola milje od kuće Louerijeve. A kako ti automobil nije u gradu, pretpostavio sam da si kod nje.“ „Pravi si detektiv. A šta kažeš da se nađemo u tvom restoranu?“ „Radije ne bih, zbog sranja o kojem je reč. Najbolje će biti da mi dođemo do tebe i da ovo rešimo u četiri oka. Ljudi u gradu vide svašta, čak i u ovo doba. Možda ponajviše u ovo doba.“ „Ima smisla. Čekaj.“ Stavio je ruku preko slušalice. „Ovo je Lindi - iz restorana.“ „Da, znam ko je on.“ „Kaže mi da je sa Tajbalom Kruom i da moraju da razgovaraju sa mnom nasamo.“ „Ovde?“ „Da nije važno, Lindi me ne bi zvao u dva sata ujutro.“ „Obući ću se.“ „Držaću ih dole da ti ne smetaju.“ „Mislim da bi trebalo da čujem šta je u pitanju ako već moraju da u ovo vreme da vode poverljiv razgovor s tobom.“ „U redu.“ Vratio je telefon na uvo. „Da li je Taj trezan?“ „Sada jeste, ili barem dovoljno trezan.“ „Dođite.“ Prošao je rukom kroz kosu i odložio telefon. „Izvini zbog ovoga.“ „Pre svega nekoliko dana ne bih dozvolila da neko dođe ovamo. Ali nisam nervozna. Zaista nisam. Više sam radoznala. Da li da skuvam kafu?“ „Neću odbiti.“ Bila je srećna što može to da uradi i srećna kada je shvatila da će u budućnosti s Bruksom često biti ovakvih kasnih noćnih telefonskih poziva ljudi koji su u nevolji i da će kuvanje kafe u gluvo doba noći za nju postati sasvim uobičajeno. Nadala se da će biti dobra žena policajca. Ali je jednako bila srećna što u jednom uglu kuhinje leži Bert, kome je izdala naredbu da se opusti. A uključila je skrinsejvere na svim monitorima. Nije bila sasvim sigurna kako da dočeka dvojicu muškaraca koji su joj došli u posetu usred noći, ali kada je odnela kafu u dnevnu sobu, Bruks im je otvorio vrata. Prvi je ušao Lindi, kome se dugačka seda pletenica njihala niz leđa izbledele majice grupe Grateful Dead. „Gospojo.“ Pognuo je glavu. „Izvinjavam se što vas uznemiravamo u ovo doba noći.“ A zatim pesnicom udario Tajbala u stomak. „Izvinjavamo se, gospođo“, rekao je Tajbal. „Izvinite što vas uznemiravamo.“


„Uverena sam da imate dobar razlog.“ „Prokleto bi vam bolje bilo“, promrmljao je Bruks. „Bože, Taj, znoj ti zaudara na rebeljel.“ „Izvini.“ Vrhovi ušiju su mu pocrveneli kada je pognuo glavu. „Postoje olakšavajuće okolnosti. Stigao sam do šezdesetog dana, a sada moram sve ispočetka.“ „Svi u nekom trenutku pokleknemo, Taj“, rekao mu je Lindi. „Tvoj prvi dan počinje sada.“ „Išao sam na sastanke.“ Taj se premeštao s noge na nogu i izgledao Abigejl kao neuredan postiđeni medved. „Lindi mi je sponzor. Pozvao sam ga. Znam da je trebalo da ga pozovem pre nego što sam popio, ali sam ga pozvao.“ „U redu, u redu. Sedite, obojica“, naredio je Bruks. „I recite mi šta, dođavola, radite ovde u dva prokleta sata ujutro.“ „Vidiš, Brukse, trebalo bi da te ubijem.“ Taj je kršio ogromne ruke. „Neću.“ „Laknulo mi je sada kad sam to čuo. Sedi već jednom, dođavola.“ „Nisam znao šta da radim.“ Taj je seo na kauč i oborio glavu. „A nisam znao ni kada sam popio viski. Pa sam pozvao Lindija, a on me je malo otreznio i porazgovarao sa mnom. I rekao je da mora da ti kaže. Možda bi ti Lindi mogao nešto ispričati. Ne znam kako da počnem.“ „Popij malo kafe, Taj, a ja ću početi priču. Čini se da je Linkolna Blejka napustila žena.“ „Kada?“ Bruks se namrštio kada je uzeo šolju u ruke. „Jutros sam je video.“ „U crkvi, da. Čuo sam, verovatno su svi do sada već čuli za to. Meni se nešto čini da je to presudilo. Čujem da je, nakon što su stigli kući, prosto spakovala nekoliko kofera i izašla. Unuka gospođe Haris, Karli, koja se muvala napolju, videla ju je kako stavlja kofere u kola i pitala je da li ide na put. Gospođa Blejk joj na to kaže, sasvim smireno, da napušta muža i da se više neće vraćati. I samo je sela u kola i odvezla se. Izgleda da je on ostatak dana proveo zatvoren u radnoj sobi.“ „To mu nikako nije dobro leglo“, prokomentarisao je Bruks. „Blejkov ponos je jutros pretrpeo snažan udarac.“ „Zaslužio je, zar ne? Uglavnom, Berdi Spicer radi za njih i nije sklona traču, verovatno je zato i zadržala posao, ako mene pitaš. E ona mi je sama rekla. Izgleda da je priča bila suviše sočna i nije mogla da joj odoli. Kaže da se vikalo, ali da se u toj kući i inače viče i uglavnom viče on. I onda je gospoja otišla, a on se zabarikadirao u radnu sobu. Berdi je malo kasnije pokucala na vrata da ga pita hoće li da večera, a on je zaurlao na nju i rekao joj da se gubi iz njegove kuće i da se više ne vraća.“ „Blejk je otpustio Berdi?“, Bruks je iznenađeno podigao obrve. „Radila je u toj kući dvadeset godina.“


„Biće dvadeset četiri u avgustu, kaže ona. Pretpostavljam da je to još jedan razlog zašto je prenela priču. I ne zna ima li posao ili ga nema, i ne zna da on možda ne očekuje da se ona vrati i pored svega.“ „Sada je sam“, rekla je Abigejl tiho. „Žao mi je. Nije trebalo da se mešam.“ „U redu je, i u pravu ste. Sam je u onoj kućerini, sin mu je u zatvoru, a žena otišla. Sedi i razmišlja, rekao bih, jer je zaključio da je za situaciju u kojoj se našao odgovoran ovaj ovde, Bruks.“ „To je netačan zaključak zasnovan na pogrešnoj osnovi“, rekla je. „Mislila sam na zaključak gospodina Blejka, ne vaš.“ „Tako je, gospođo.“ Lindi se nasmešio. „To je lep način da se kaže da on sere, nemojte mi zameriti što otvoreno pričam.“ „Ne zameram. Da, sere.“ Bruks je uzeo gutljaj kafe i pažnju usmerio na Taja. „Koliko ti je platio da me ubiješ, Taje?“ „O, pa, bože“, rekla je Abigejl i skočila na noge. „Opusti se, dušo. Taj neće nikoga povrediti. Nije li tako, Taje?“ „Neću, gospodine. Neću, gospođo. Došao sam da ti kažem. Lindi je rekao da je to najbolje i zato sam došao.“ „Reci mi šta se desilo s Blejkom.“ „Dobro. Vidiš, pozvao me je da dođem kod njega u kuću. Nikada nisam bio tamo, i bogami je nešto posebno. Kao iz filma. Mislio sam da možda ima neki posao za mene, jer bi mi baš trebao. Uveo me je u onu njegovu radnu sobu i posadio me u veliku kožnu fotelju. Ponudio mi je piće. Rekao sam ne, hvala. Ali mi je samo nasuo i stavio ga ispred mene. I još moj viski. To mi je slabost, Brukse.“ „Znam.“ „Ali ni kap nisam popio otkako si me uhapsio, bogami, sve do noćas. Bio sam malo nervozan, što sedim u toj otmenoj kući. A on je govorio kako mi jedno piće neće naškoditi. I jesam li ja muškarac ili nisam? Nisam ga popio do kraja.“ „U redu, Taje.“ „Ali on nije prestajao i govorio je kako ima posao za mene, ali da on ne upošljava pičkice i kako sam ti ono rekao, Lindi?“ „Evnuhe. Govnar - izvini, da se još jednom otvoreno izrazim.“ „Slažem se s tvojim mišljenjem“, rekla mu je Abigejl. „Izjednačio je vašu slabost s vašom muškošću, a onda je i jedno i drugo izjednačio s vašom željom da pronađete posao. To je bilo okrutno i manipulativno.“ „Naljutilo me je, ali je, kako je on to rekao, zvučalo kao istina. Pričao je kako si ti hteo da me upropastiš kao muškarca, Brukse, i kako si me ponizio i kastrirao


- rekao je da si me kastrirao i baš sam se loše osećao. A i besan sam bio. A ona čaša rebeljela stajala je preda mnom. Samo je trebalo tu jednu da popijem, samo da dokažem da mogu. Ali popio sam još jednu, a onda valjda i još jednu posle toga.“ Tajbalove oči su se napunile suzama, a kada je spustio glavu, zatresla su mu se ramena. Abigejl je ustala i izašla iz sobe. „Nastavio sam da pijem, jer je čaša bila preda mnom i nikako da se isprazni. Ja sam alkoholičar, znam da ne mogu popiti jedno piće, a drugo odbiti.“ Abigejl se vratila s keksom. Spustila je tanjir na sto. Dok ju je posmatrao kako uzima jedan keks i pruža tanjir uplakanom Tajbalu, Bruks je razmišljao kako je voli više od vazduha. „Bio je okrutan prema vama“, rekla je. „Trebalo bi da se stidi onoga što vam je uradio.“ „Nastavio sam da pijem i da besnim. A on je samo pričao o tome šta je Bruks uradio i kako me je u očima moje žene predstavio kao slabića i beskičmenjaka, kako pokušava da uništi ovaj grad. I vidi samo kako je smestio njegovom sinu. I kako se nešto mora preduzeti. „Nastavio je da priča, a ja sam nastavio da pijem. Rekao je da je potrebno samo da se pojavi neko ko ima dobru petlju i velika muda. Pitao me je imam li petlju, imam li muda? Bogami imam, nego šta, tako sam mu rekao. Možda je samo trebalo da te prebijem, Brukse.“ Taj je zatresao glavom i ponovo je oborio. „Išao sam na sastanke i na grupne terapije. Počeo sam da shvatam da, kada pijem, samo želim da mlatim sve oko sebe. Povređivao sam Misi zbog toga. A njegova priča i piće su me bogami dobro podložili. Činilo mi se da je pametno rekao da nije dovoljno prebiti te. Da rešenje mora biti trajno. Ubio si mi muškost, to si uradio. Jedini način da ti se osvetim jeste da ja ubijem tebe. A kako bi mi bio zahvalan na tome, isplatio bi mi pet hiljada dolara. Kao nagradu, rekao je. Polovinu novca mi je dao na licu mesta.“ „Imaš li novac?“, upitao ga je Bruks. „Uzeo sam ga. Stidim se da priznam, keš mi je dao, a ja sam ga uzeo. Ali ga nisam zadržao. Kod Lindija je. A on mi je rekao - gospodin Blejk - da odem kući i uzmem pušku. Da sačekam da padne mrak, da izađem na put. I da te onda pozovem, da ti kažem da se desila neka nevolja. A kada dođeš, da te ubijem. Otišao sam kući po oružje. Misi nije bila kod kuće, kod sestre je. Uzeo sam pušku, napunio je, baš jesam, i počeo da se pitam zašto Misi nije kod kuće. Počeo sam da razmišljam kako je baš zaslužila par dobrih ćuški. Ne znam kako da objasnim, ali čuo sam sebe kako o tome razmišljam i smučilo mi se. Uplašilo me je to. Pozvao sam Lindija i on je došao.“ „Učinio si pravu star, Taje.“ „Ne, nisam. Uzeo sam piće. Uzeo sam novac.“


„Ali pozvao si Lindija.“ „Bolesni ste, gospodine Kru“, rekla je Abigejl. „On je vašu bolest iskoristio protiv vas.“ „I Lindi je to rekao; hvala, gospođo. Stidim se da kažem Misi. Još je malo ljuta na tebe, Brukse, ali milo joj je što ne pijem. Sada nam je bolje i ona to zna. A još će se više razljutiti ako me strpaš u zatvor. Lindi je rekao da nećeš.“ „Lindi je u pravu. Biće mi potreban novac, Lindi.“ „Zaključan je u mom kamionetu.“ „A moraćeš da dođeš da daš zvaničnu izjavu, Taje.“ „Misi će pobesneti.“ „Mislim da će malčice više pobesneti što si pio, ali kada sve čuje, od početka do kraja, mislim da će biti ponosna na tebe.“ „Misliš?“ „Mislim. I ja sam ponosan na tebe. Drago mi je što nisi pokušao da me ubiješ.“ „I meni je. Šta ćeš uraditi, Brukse?“ „Sve ću ovo lepo povezati, uredno i čvrsto, a onda ću uhapsiti gospodina Blejka za naručivanje krivičnog dela ubistva policajca.“


29

Abigejl je razmišljala o sledećem koraku kada se vratila kući nakon što je odvela Berta Sani. Osećala se čudno i bila je pomalo tužna, shvatila je, što se vratila kući bez njega. Ali to je samo nakratko, podsetila je sebe. Jedno kratko putovanje koje sve menja. Kada Bruks dođe kući, odvešće se na aerodrom, iznajmiće avion do Virdžinije, prijaviće se u svoje sobe. Imaće dovoljno vremena da postavi kamere i proveri kakav je snimak. Imaće dovoljno vremena da brine, preterano razmišlja, paniči, ako to dozvoli sebi. Zato neće. Usredsredila se na posao koji ju je čekao i počela da se transformiše u Ketrin Kingston. Kada je Bruks stigao, doviknuo je: „Gde je moja ženska?“, i naterao je da se nasmeši. Bila je nečija ženska. „Na spratu. Sve u redu?“ „Ne može biti bolje. Blejk je naterao advokate da rade punom parom i očekujem da će ponuditi nagodbu. Možda se čak i izvuče iz ovoga, jer je Taj, doduše, bio malčice onesposobljen, ali čak i da se izvuče, u ovom gradu je završio. Ne očekujem...“ Ućutao je kada je stigao do vrata i video je. „Ponavljam: ’Gde je moja ženska?’“ „Dobar sam posao obavila“, zaključila je gledajući se u ogledalo. Frizura i šminka učinile su da joj vilica izgleda oštrije. Sočiva su njenim očima dala tamniju nijansu zelene boje. Zbog pažljivo postavljenih umetaka, nije više bila vitka, već žena sa oblinama. „Verovatno će od hotela zatražiti snimke bezbednosnih kamera kada stignu. Tada ćemo mi već biti u sobama. I zato moramo sa aerodroma doći zasebnim taksijima i moramo doći u različito vreme.“ „Izgledaš viša.“ Prišao joj je odmeravajući je i poljubio je. „Definitivno si viša.“ „Imam uloške u cipelama. U pitanju su svega dva i po centimetra, ali stvaraju iluziju visine. Ako ma šta od ovoga procuri do Volkovljevih krtica, ne bi trebalo da budu u stanju da me pronađu. Abigejl ne postoji u sistemu, a veoma će im teško biti da povežu Ketrin Kingston ili Elizabet Fič sa Abigejl Loueri. Spremna sam.“ „Uzeću torbe.“ Nikada nije leteo privatnim avionom i zaključio je da bi lako mogao da se navikne na to. Nema redova, odlaganja, gužvi, a sam let je protekao glatko i tiho. I dopadale su mu se široke kožne fotelje u kojima je mogao da sedi nasuprot


Abigejl - ili Ketrin - i način na koji je svetlost plesala preko njenog lica dok su leteli na sever. „Otvorili su novi dosije o Kozgrouvu i Kiganu“, rekla mu je Abigejl dok je radila na laptopu. „Zatražili su naloge da prate njihove elektronske uređaje i komunikacije. Možda nešto i pronađu. Kozgrouv naročito ume da bude nemaran. Kocka se“, dodala je, „i na internetu i u kazinu.“ „Kako mu ide?“ „Gubi više nego što dobija, ako je suditi prema onome što sam uspela da vidim iz njegovih finansija, a upravo je njegov kockarski šablon, jer je zbog toga pao - ali i silni gubici - omogućio Volkovima da izvrše pritisak da radi za njih dok sam bila pod njegovom zaštitom.“ „Problem s kockom“, razmišljao je Bruks naglas. „I popušta kada se na njega izvrši pritisak. Kako bi reagovao kada bi mu neko anonimno javio da ima informacije o njegovoj povezanosti sa Volkovima?“ Podigla je pogled i spustila velike naočare za sunce koje je nosila da bi maska bila što bolja. „To je zanimljivo pitanje.“ „Ako se savija pod pritiskom, ucena bi mogla da ga natera da napravi grešku.“ „Nije pametan kao Kigan i verujem da zato nije napredovao ni u Službi maršala ni u organizaciji Volkovih. Računala sam da će ga Volkovi do sada već eliminisati, ali izgleda da smatraju da ima neku vrednost.“ „Da li si ikada pecala?“, upitao ju je Bruks. „Nisam. Pecanje mi izgleda kao dosadna razonoda ili zanimacija. Ne razumem kakve veze pecanje ima sa Kozgrouvom ili sa Volkovima.“ Uperio je prst u nju. „Najpre, prvom prilikom ću te odvesti na pecanje da vidiš razliku između odmora i dosade. A drugo, ponekad staviš manju ribu kao mamac, pa uhvatiš veću.“ „Mislim da ne... O, to je metafora. Kozgrouv je mala riba.“ „Eto vidiš. Moglo bi biti vredno truda upecati ga.“ „Da, moglo bi. Pohlepa reaguje na pohlepu, a njegova najsnažnija motivacija je novac. Pretnja, sa taman dovoljno informacija da mu izvor pokaže da ima dokaze. A ako bude koristio elektronske uređaje ili telefon, imaće dovoljno da ga ispitaju.“ „Što bi moglo da dovede do hvatanja veće ribe. I dalo bi težinu tvom svedočenju.“ Pružio joj je kesicu pereca koju je otvorio, ali Abigejl je odmahnula glavom. „Šta je mamac? Da bi se uhvatila čak i mala riba, potreban mamac.“ Klimnuo je i zagrizao perecu. „Čekaj da udaviš prvog crva.“ „Čak mi se i ne dopada kako to zvuči. Kako bilo, jedna žena je bila u programu zaštite svedoka nakon što je svedočila protiv svog momka, nekog sitnog gangstera upletenog u lanac prostitucije Volkovih u Čikagu.


Pronašli su je silovanu i nasmrt pretučenu u Akronu, u Ohaju, tri meseca nakon suđenja.“ „Da li je Kozgrouv bio zadužen za nju?“ „Ne, nije on bio zadužen za nju, ali sve što sam uspela u to vreme da sakupim ukazivalo je na to da je on bio taj koji je Volkovima odao gde se ona nalazi. Znam dovoljno da sastavim uverljivu preteću poruku.“ „Još jedan kamenčić u reci.“ „Kojoj reci? Onoj sa ribama?“ Smejući se, lupio je po nozi. „Može biti. Ali ako ćemo da se držimo te metafore, ne bi valjalo da bacaš kamenčiće u reku. Mogla bi da poplašiš robu.“ „Zbunjena sam.“ „U ovoj metaforičkoj reci bacamo kamenčiće zato što želimo da nastane mnogo krugova.“ „O, kamenčići.“ Na trenutak se zamislila, pa počela da piše. Anja Rinki svedoči protiv Dimitrija Bardova. U program zaštite svedoka ulazi 8. jula 2008. godine. Novi lični podaci: Saša Simka. Prebačena u Akron u Ohaju; zaposlena kao prodavačica u Monikinom butiku. Slučaj dodeljen Robinu Tričeru, zameniku maršala Sjedinjenih Američkih Država. Dosijeu je pristupio Vilijam Kozgrouv 12. i 14. oktobra 2008. godine - nije podneo zvaničan zahtev da pristupi dosijeu niti je ubeležio pristup. Kopija mejla sa ličnog naloga Vilijama Kozgrouva na nalog Igora Bardova, Dimitrijevog brata, poslata je 15. oktobra 2008. Godine; svi podaci u prilogu. Šesnaestog oktobra 2008. godine petnaest hiljada dolara uplaćeno je na račun Vilijama Dvajera, poznatog još i pod imenom Vilijam Kozgrouv. Anja Rinki, poznata pod imenom Saša Simka, pronađena je silovana i ubijena 19. oktobra 2008. godine. Ovi podaci biće prosleđeni na mejl direktora Vejna Pauela u roku od četrdeset osam sati ako ne uplatiš sumu od pedeset hiljada dolara. Pojedinosti u vezi sa uplatom novca dobićeš prilikom narednog kontakta. „Mislim da je ovo veoma lepo sročen kamenčić“, rekla je i okrenula ekran prema Bruksu da bi mogao da pročita. Osmeh mu se polako širio dok je skretao pogled sa ekrana na njeno lice. „Dobro si ga sročila, lepu težinu ima. Imala si sve te datume u glavi?“ „Tačni su.“ „Koji je sadržaj mejla koji ćeš poslati u prilogu?“ „Kaže: ’Saša Simka, Akron Istvud 539, stan 3-B.’“ Osmeh mu je nestao s lica kada se odmakao od ekrana. „Dakle Kozgrouv ju je ubio za petnaest hiljada dolara.“ „Da, nije je on lično pretukao nasmrt, ali ne znači da je išta manje odgovoran za to. Verujem da će na ovo reagovati. Sada ću poslati mejl.“ „Koliko su mu platili za tebe?“


Njegov ton, čvrst i hladan, zadržao ju je na trenutak pre nego što je isključila laptop. „Imao je kockarski dug od pedeset hiljada dolara. Ilja je kupio - to se zovu markeri - kupio je njegove markere, a zatim koristio taj dug da mu preti.“ „A kada te nisu... eliminisali?“ „Oprostili su mu polovinu i tražili su od njega da ostatak odradi. Honorar je, premda sam preživela, bio znatno veći od honorara za Anju Rinki. Prosto moraš doći do zaključka da je Sergeju Volkovu Korotki dragoceniji od Dimitrija Bardova.“ Sada je govorio tiho i sa potpunom sigurnošću. „Platiće, Abigejl, za ono što su ti uradili, što su uradili Anji Rinki i svima ostalima. Kunem ti se.“ „Ne želim da mi obećavaš nešto nad čim možda nećeš imati nikakvu kontrolu.“ Pogled ni na trenutak nije sklonio s njenog lica. „Ma šta da je potrebno i ma koliko vremena mi bilo potrebno.“ Ovo ju je dirnulo i malo je uplašilo, pa je skrenula pogled kroz prozor. „Počinjemo da se spuštamo.“ „Da li si nervozna?“ „Nisam.“ Zastala je na trenutak da se uveri. „Nisam. Nisam nervozna zbog onog što bi moglo da se desi. Zapravo sam prilično iznenađena koliko sam ranije bila potpuno uverena da nikada ovo ne bih mogla da uradim. I koliko sam sada potpuno uverena da mogu, i da moram. A razlika je...“ Uzela ga je za ruku, ispreplela prste s njegovima. „Ovo. Samo ovo.“ „Ovo je“, reče on i stegnu je snažnije, „đavolski važno.“ Prijavila se u hotel pola sata pre Bruksa, tako da je, kada je pokucao na vrata, već bila postavila kamere i mikrofone u dnevnoj sobi onoga što je hotel nazivao direktorskim apartmanom. U njegovoj sobi - koja se nalazila s druge strane hodnika, dvoja vrata niže - postavila monitore i povezala opremu. Za nešto više od sata je postavila, povezala i proverila opremu. „Čim stupimo u kontakt, federalci će poslati svoje ljude u hotel“, rekao joj je Bruks. „Znam. Ali što pre to bolje.“ Nema više šta da se uradi, rešila je. Nema više nikakvih mera predostrožnosti. „Hajde da pozovemo.“ Morala je da čeka sama, ali tešilo ju je što zna da on može da je vidi. Radila je dok je čekala, a kada je dobila potvrdu da je izdat nalog da se prate elektronski uređaji i komunikacija Kozgrouva i Kigana, programirala je dvočasovno odlaganje - sasvim dovoljno vremena da počne nadzor - slanja ucenjivačkog mejla. Kamenčić u reci, pomislila je, pogledala pravo u kameru i nasmešila se. Dok je pratila aktivnosti, znala je tačno kada je avion, u kom su se nalazili pomoćnik direktora Gregori Kabot i agentica Elis Garison, dobio dozvolu da poleti za međunarodni aerodrom Dales.


„Krenuli su“, rekla je razgovetno, „i trebalo bi da slete u Dales za sat i četrdeset minuta.“ Pogledala je na sat i izračunala. „Procenjujem da će u hotel stići do deset sati. Možda odluče da nadgledaju i sačekaju do jutra, ali mislim da će doći noćas, jer na taj način oni kontrolišu situaciju, ih misle da je kontrolišu.“ Ustala je i poželela da može da razmakne zavese. Ali sa pravom opremom i pod odgovarajućim uglom mogli bi da je posmatraju sa susedne zgrade. „Mislim da ću poručiti obrok. To će im dati priliku da ubace agenta umesto poslužitelja, da bi videli mene i stekli utisak o prostoriji. Potvrda da sam sama mogla bi da bude veoma korisna.“ Poručila je salatu, veliku bocu vode i čajnik pun čaja. Kako joj se ova jednostrana komunikacija sa Bruksom činila neobično intimnom, nastavila ju je dok je uključivala TV i nameštala ton na tiho, kako je zamišljala da rade ljudi koji borave sami u hotelskim sobama. Proverila je šminku, periku - pomislila kako iskreno želi da može da se reši i jednog i drugog - i setila se da malo izgužva posteljinu da bi izgledalo kao da se pružila pred televizorom. Kada je hrana stigla, otvorila je vrata konobaru i pokazala sto u dnevnoj sobi. Imao je tamnu kosu, bio je snažne građe i pronicljivog pogleda, činilo joj se. „Da li ste u gradu poslom, gospođice?“ „Jesam.“ „Nadam se da ćete se lepo provesti dok ste ovde. Uživajte u večeri“, dodao je kada je potpisala račun. „Ako vam bilo šta bude potrebno, samo podignite slušalicu.“ „Hoću. Hvala. Zapravo... možda biste mogli da donesete još vode, ili kafu, ako je piju, kada pomoćnik direktora i Garisonova stignu.“ „Izvinite?“ „Cipele, taj pronicljiv pogled i oružje ispod sakoa. Nadam se da ćete preneti pomoćniku direktora i specijalnom agentu da sam spremna da razgovaram s njima večeras, u koje god vreme da im odgovara.“ A to je, pomislila je, jasno poručivalo da ona drži sve konce u rukama. „Može da čeka do sutra ako bi radije da me duže drže pod prismotrom, ali nemam nameru bilo kuda da idem. Uštedeće nam svima vreme ako budemo razgovarali večeras. I hvala što ste mi doneli obrok. Salata izgleda veoma lepo.“ Pažljivo ju je pogledao. „Gospođo“, rekao je i ostavio je samu. „Nije ovo bilo impulsivno i nisam želela da se razmećem. Mnogo. Nekako osećam da bismo mogli mnogo lakše kroz sve ovo proći kada bi oni shvatili da ja razumem sve što moraju da urade. Kamenčić je pao u reku dok sam razgovarala sa konobarom iz FBI-ja“, dodala je. „Mislim da ću jesti. Salata zaista izgleda lepo.“


Bruks je, jedući kikiriki iz mini-bara samo zatresao glavom. Kakvu on to ženu ima. Kada je završila, ostavila je poslužavnik ispred vrata. Imaju dovoljno otisaka, razmišljala je, a i dovoljno DNK. Mogu da provere otiske i uštede dodatno na vremenu. Sedela je, pijuckala čaj, gledala u računar da vidi ima li nekih upozorenja i razmišljala o tome kako bi želela da je kod kuće s Bruksom, sa svojim psom, u svojoj bašti. Sada je znala, zaista znala, kako je lepo čeznuti za domom. Kada je čula kucanje, isključila je računar, ustala i prišla vratima da pogleda kroz špijunku i ugledala vitkog muškarca i atletski građenu ženu.“ „Da?“ „Elizabet Fič?“ „Možete li, molim vas, da podignete značke da mogu da ih vidim?“ Poznavala ih je sa fotografija, naravno, ali činilo joj se budalastim da ne preduzme ovaj korak. Otvorila je vrata. „Molim vas, uđite.“ „Pomoćnik direktora Kabot“, pružio joj je ruku. „Da, hvala što ste došli. A vi ste agentica Elis Garison. Drago mi je što se konačno upoznajemo.“ „I meni je drago što konačno upoznajem vas, gospođice Fič.“ „Elizabet, molim vas, ih Liz. Trebalo bi da sednemo. Da li biste želeli kafu...“ „Rečeno nam je da ste nam već nudili kafu.“ Kabot se blago nasmešio. „Stiže. Agent od kog ste zatražili kafu sada trpi ozbiljno zadirkivanje kolega.“ „Žao mi je. Očekivala sam da ćete poslati nekoga ako vam se ukaže prilika. A veoma dobro zapažam detalje.“ „Uspeli ste veoma dugo da ostanete skriveni.“ „Želela sam da ostanem živa.“ „A sada?“ „Želim da živim. Shvatila sam da postoji razlika.“ Kabot je klimnuo glavom. „Želimo da snimamo ovaj razgovor.“ „Da, i ja bih to više volela.“ „Postavite opremu, Garisonova. Ja ću otvoriti vrata“, rekao je kada se začulo kucanje. Garisonova je izvadila računar iz torbe. „Želela bih da pitam zašto ste odabrali mene.“ „Naravno. Imate besprekoran dosije. Potičete iz stabilne porodice i premda ste bili sjajni u školi, imali ste vremena i za vannastavne aktivnosti i uspostavili ste trajna prijateljstva. Zaključila sam da ste kompletna i inteligentna žena i da imate snažan osećaj za pravdu. To su bile karakteristike koje su meni veoma značajne kada se u obzir uzme svrha moje komunikacije s vama. Zatim,


proučavajući vaše visoko obrazovanje i rezultate u Kvantiku, a zatim i u Čikagu, zaključila sam da, premda ste ambiciozni, želite da napredujete sopstvenim snagama. Gajite zdravo poštovanje prema autoritetu i lancu komande. Možda ponekad malo zaobiđete pravila, ali ih poštujete kao osnovu sistema, sistema kao sredstva postizanja pravde.“ „Opa.“ „Izvinjavam se što sam prilikom istraživanja morala da vam narušim privatnost. Pravdala sam to željom da budem izvor informacija u vezi sa kriminalnom organizacijom Volkovih. Cilj opravdava sredstvo. Često je to izgovor da se uradi nešto pogrešno, ali u ovom slučaju, i u tom trenutku, ja sam verovala da mi je to jedina dostupna mogućnost. Želite li da vam sipam kafu, pomoćniče direktora?“ „Mogu i sam.“ Abigejl je ućutala na trenutak, da proceni svoje stanje. Nervozna je, priznala je. Puls joj se ubrzao, ali nije bilo pritiska panike. „Pretpostavljam da ste potvrdili moj identitet na osnovu otisaka na posuđu.“ Kabot se ponovo nasmešio. „Dobro pretpostavljate. Koleginice?“ „Da, gospodine. Sve je spremno.“ „Hoćete li reći svoje ime zbog tonskog zapisa?“ „Ja sam Elizabet Fič.“ „Gospođice Fič, stupili ste u kontakt s ljudima iz FBI-ja preko posrednika i izrazili ste želju da date izjavu u vezi sa događajima koji su se desili u leto i jesen 2000. godine.“ „Tako je.“ „Imamo vašu pisanu izjavu, ali opet, zbog zapisa, da li biste nam svojim rečima ispričali šta se tada desilo?“ „Da. Trećeg juna 2000. godine posvađala sam se s majkom. Ovo je značajno, jer se nikada pre tog dana nisam svađala s njom. Moja majka je bila - još uvek je - dominantna ličnost. Bila sam joj potčinjena. Ali tog dana sam se usprotivila njenim željama i njenim naređenjima i pokrenula niz događaja.“ Dok ju je slušao kako sve prepričava, Bruksovo srce se opet slomilo zbog te mlade očajne devojke. Govorila je pažljivo, ali sada ju je poznavao. Poznavao je te male stanke kada se borila da zadrži spokoj, neznatne promene tona i disanja. Koliko puta će morati sve to da ponovi?, pitao se. Tužiocima, sudiji, poroti. Koliko puta će morati sve ponovo da proživljava? Koliko puta će morati da počne i stane, počne i stane, dok je slušalac prekida pitanjima i zahtevima da razjasni. Ali nije se pokolebala. „Maršali Kozgrouv i Kigan su izjavili, a većina dokaza ide u prilog njihovim izjavama, da je zamenica maršala Norton ležala oborena kada su ušli u sigurnu kuću da preuzmu smenu, da je na njih neko počeo da puca i da su oni uzvratili


paljbu na nepoznato lice ili lica. U tom trenutku nisu mogli da dođu do drugog sprata. Kako je Kozgrouv bio ranjen, Kigan ga je izneo iz kuće. Kada je pozvao pomoć, primetio je jedno lice kako beži iz kuće. Nije mogao da utvrdi identitet lica, jer je besnela oluja i vidljivost je bila loša. U tom trenutku je sigurna kuća eksplodirala usled, kako je kasnije otkriveno, hotimične sabotaže gasnog kotla.“ „Da.“ Nadajući se da izgleda smireno, Abigejl je klimnula Kabotu. „To je precizan pregled njihovih izjava. Lagali su.“ „Tvrdite da su dvojica zamenika maršala Sjedinjenih Američkih Država podnela lažan izveštaj?“ „Pod zakletvom izjavljujem da su ova dvojica, u saradnji sa organizacijom Volkovih, ubili maršale Terezu Norton i Džona Baroua.“ „Gospođice Fič...“ „Želela bih da završim. Vilijam Kozgrouv i Stiven Kigan su, po direktivi kriminalne organizacije Volkovih, nameravali da me spreče da svedočim protiv Jakova Korotkog i ostalih. Inscenirali su eksploziju da bi prikrili tragove. Pod zakletvom izjavljujem da su obojica na platnom spisku Volkovih. Džon Barou mi je preminuo u naručju dok je pokušavao da me zaštiti. Dao je svoj život da sačuva moj. Spasao mi je život time što mi je rekao da bežim. Da nije, umrla bih u toj kući.“ Ustala je, prišla otvorenom koferu na krevetu i izvadila vakuumiranu plastičnu kesu. „Ovo je džemper i majica koje mi je Teri poklonila za rođendan te večeri. Otišla sam na sprat da ih obučem pre nego što su Kigan i Kozgrouv stigli. Nosila sam ih kada sam držala Džona u naručju, dok je krvario iz brojnih rana od metaka. Ovo je ta krv. Ovo je Džonova krv.“ Ućutala je kada joj se glas slomio, prepukao. Pružila je kesu Garisonovoj. „Džon i Teri zaslužuju pravdu, njihove porodice zaslužuju da znaju istinu. Mnogo mi je vremena bilo potrebno da smognem hrabrosti da kažem tu istinu.“ „Ne postoji nijedan konkretan dokaz ko je tog dana pucao, ali opet, postoje dokazi koji mogu da se tumače kao da je devojčica, čiji su nervi bili napeti do pucanja, ubila svoje zaštitnike u pokušaju da pobegne iz situacije u kojoj se našla.“ Abigejl je ponovo sela, prekrstila je ruke u krilu. „Ne verujete u to. Ne verujete da sam mogla da napadnem i ubijem dva maršala, ranim trećeg i raznesem kuću, a zatim pobegnem. Moguće je, u to nema sumnje, ali nema logike.“ „Džon Barou te je učio kako da barataš oružjem i pucaš iz njega“, prokomentarisala je Garisonova. „Da, i odlično me je naučio, s obzirom na to koliko smo malo vremena imali. I da, tražila sam i dobila pet hiljada dolara u kešu iz svog fonda“, dodala je pre


nego što je Garisonova stigla da progovori. „Želela sam osećaj bezbednosti i iluziju samostalnosti. Znam da je eksplozija oštetila neke dokaze, ali mogli ste sasvim lepo da rekonstruišete sled događaja. Znate da je Teri umrla u kuhinji, a Džon na spratu. Takođe, iz izveštaja, razgovora i izjava zastupnika socijalne službe koji mi je dodeljen mogli ste da saznate da nisam pokazivala nikakve znake takve vrste stresa.“ Ućutala je na trenutak pre nego što je nastavila. „Ako ste makar i malo proverili moju prošlost, ako znate išta o mom životu pre tog juna, onda znate da uopšte nisam bila pod stresom, već da sam bila zadovoljnija nego ikada u životu.“ „Ako su Kozgrouv i Kigan odgovorni za smrt maršala Nortonove i Baroua, onda će biti privedeni pravdi. Vaše svedočenje u slučaju ubistva Aleksija Gureviča i Džuli Masters, i u vezi sa smrću zamenika maršala Sjedinjenih Američkih Država, Nortonove i Baroua, od ključnog je značaja za ove istrage. Moraćemo da vas stavimo pod zaštitu i prebacimo vas u Čikago.“ „Ne.“ „Gospođice Fič, vi ste materijalni svedok i osumnjičena.“ „Poprilično biste morali da nategnete slučaj da biste mogli da me predstavite kao verodostojnog osumnjičenog i vi to znate. Ako me stavite pod vašu zaštitu, ubićete me. Uspeće da me se dokopaju i pregaziće svakoga koga im stavite na put.“ „Elizabet. Liz“, rekla je Garisonova naginjući se prema njoj. „Poverili ste mi ključne informacije koje su dovele do hapšenja i osuda. Verujte mi i sada. Ja ću se lično starati za vašu bezbednost.“ „Ne želim da budem odgovorna za vašu smrt i žalost vaših roditelja. Kunem vam se da ću, ako poživim dovoljno dugo, pre ponovo pobeći nego svedočiti. Umem da se sakrijem i ostaćete bez mog svedočanstva.“ „Morate verovati da nećemo dozvoliti da vam se išta desi.“ „Ne, ne moram. Kome još možete poveriti moj život? Šta mislite o agentu Piktou?“ Garisonova se naslonila. „Šta s njim?“ „Specijalni agent Entoni Pikto, star trideset osam godina, dodeljen čikaškoj jedinici biroa. Razveden, nema dece. Njegova slabost su žene. A ponajviše ih voli kada nisu voljne da se upuste s njim u odnos. Prosleđivao im je informacije u zamenu za pristup ženama koje su Volkovi dovodili u Sjedinjene Američke Države iz Rusije, a zatim primoravali na prostituciju. Plaćaju ga, ali to mu je manje važno. On traži kontakt u FBI-ju - odnosno vas, gospođo Garison. Sve vam je bliže, ako sazna ko prima podatke koji su doveli do hapšenja i racija, uhvatiće vas. Ispitivaće vas i mučiti, silovati. Zapretiće vam smrću i mučenjem svih koje volite, a možda će odabrati nekoga za primer čisto da dokažu koliko su ozbiljni. Kada im više ne budete od koristi, ubiće vas. Agent Pikto izveštaje podnosi vama, pomoćniče direktora.“


„Tako je“, potvrdio je Kabot. „Izneli ste veoma ozbiljne optužbe na račun agenta koji nema nikakvu mrlju karijeri.“ „To nisu optužbe, to su činjenice. I samo jedan od razloga zašto neću staviti svoj život u vaše ruke. Pomoći ću vam da zatvorite ove ljude, pomoći ću vam da slomite organizaciju Volkovih, ali neću vam reći gde sam. Ako ne znate, nećete moći da prenesete informaciju kada vas pritisnu.“ Gurnula je ruku u džep i izvadila fleš memoriju. „Proverite podatke koje sam uspela da sakupim o Piktou, a onda se zapitajte da li biste, pre čitanja i provere, poverili moj život, život ovog agenta i živote ostalih agenata pod vašom komandom, i zamenika u Službi maršala, ovom čoveku. Nikada me ne biste pronašli, ali došla sam vam sama. Daću vam sve što vam je potrebno, a sve što tražim zauzvrat jeste da me pustite da živim. Da pustite Elizabet Fič da živi i pomogne da se postigne pravda za Džuli i Teri i Džona. A kada to uradi, da je pustite da umre.“ „Ne mogu vam obećati da ću vam dozvoliti da ovo uradite na vaš način. Postoje nadređeni kojima moram da podnosim izveštaje.“ Postala je nestrpljiva. „Zar mislite da bih vas odabrala da nisam znala da možete da odobrite ono što od vas tražim? Imate moć, imate dokaze i imate znatan uticaj. Ako bude po mom, Volkovi će završiti sa svojim operacijama u Čikagu, Njujorku, Nju Džersiju, Majamiju. Uspećete da pronađete agente i ostale službenike snaga reda, ali i sudske službenike, koji su radili za njih - svojom voljom ili iz straha.“ Nije više mogla da sedi, da glumi smirenost koju nije osećala. Abigejl je skočila. „Imala sam šesnaest godina, da, i nisam najbolje odluke donela. Bila sam nemarna. Jedne noći sam prekršila pravila. Ali ne zaslužujem da umrem zbog toga, kao što ni Džuli nije zaslužila da umre zbog toga. Ako me privedete protiv moje volje, ovo će procureti u novine. I pričaće se o toj mladoj devojci, o dvanaest godina izgnanstva, o pojavljivanju i nuđenju pomoći uprkos velikom ličnom riziku.“ „Da li je to pretnja?“ „Jeste, pretnja je. Vaši nadređeni neće biti zadovoljni lošim publicitetom, naročito u vreme kada rade na obaranju organizacije Volkovih i naročito kada je u sve upleten agent FBI-ja, kao što je Entoni Pikto, u koga imaju poverenja. Možda ćete imati još veću moć kada sve ovo objasnite vašim nadređenima.“ „Zaustavite na trenutak snimanje.“ „Razumem“, rekla je agentica. „Moram da obavim telefonski poziv.“ Izašao je iz sobe nakon što je ovo rekao. Abigejl je ponovo sela, sklopila ruke u krilu i pročistila grlo. „Ah, da li da poručim još kafe?“ „Ne, hvala. U redu je. Nezgodni ste, Liz.“


„Borim se za svoj život.“ „Da. Pikto. Sigurni ste?“ „Da nisam sigurna, ne bih ugrozila nečije ime, reputaciju i karijeru.“ „U redu. Postavlja izvesna pitanja u poslednje vreme. Ništa što bi me nateralo da obratim posebnu pažnju, ništa što ne bi trebalo da pita, ali čula sam da je postavljao pitanja u vezi s poslednja dva hapšenja članova organizacije Volkovih. A kada stavim ta pitanja u ovaj kontekst, onda mi to privlači pažnju, i to veoma. Verovala bih mu“, priznala je Garisonova. „Naravno.“ „Znate, ako mu narede da vas privede, Kabot će morati da vas zatvori. I želim da znate da ću vas ja štititi ukoliko se to desi.“ „Ako me privede, pobeći ću, iza ma koliko brava da me stavi. Pronaći ću način. Nikada me više nećete videti niti čuti.“ „Verujem vam“, promrmljala je Garisonova. „Umem da budem veoma snalažljiva.“ Kabot se vratio nakon dvadeset minuta. Seo je. „Mislim da možemo da postignemo kompromis.“ „Zaista?“ „Dvočlani elitni tim, samo meni poznat, koji će vas čuvati na lokaciji koja će opet biti poznata samo meni.“ „A kada saznaju, a hoće, da vi imate te informacije i kada vam otmu ženu ili jedno od dece, kada vam pošalju šaku ili uvo, koga ćete onda spasavati?“ Kabot je skupio pesnice na kolenima. „Imate veoma loše mišljenje o našem obezbeđenju.“ „Imam vašu adresu, znam gde vam deca idu u školu, gde vam žena radi, gde voli da odlazi u kupovinu. Mislite li da oni ne mogu da pristupe tim istim podacima, da se neće koristiti svim sredstvima da pristupe tim podacima kada osete da je njihova organizacija u opasnosti? Sarađivaću. Razgovaraću sa tužiocima, sa vašim nadređenima. Svedočiću na sudu. Ali neću opet ići u sigurnu kuću i neću stupiti u program zaštite svedoka kada se sve završi. To je moja cena i veoma je mala s obzirom na to koliko blago vam nudim.“ „A ako krenemo s ovim, pokrenemo sve, a vi opet pobegnete?“ Pružila je ruku i uzela kesu sa krvavim džemperom. „Terin džemper, Džonova krv. Čuvala sam ovo dvanaest godina. Ma gde da sam išla i ma ko da sam bila, ovo je bilo pored mene. Moram da se oslobodim toga i bar jednog dela bola i krivice i tuge. A ne mogu dok ne učinim ono što je potrebno za Džuli, Džona i Teri. Bićemo u kontaktu svakog dana. Kada se objavi vest da ste me pronašli i da ću svedočiti, učiniće sve što je u njihovoj moći da saznaju ko zna gde sam, ko me štiti. Ali neće pronaći ništa, jer neće imati šta da pronađu.


A kada tog dana uđem u sudnicu, za njih će sve biti gotovo. I za sve nas će sve biti gotovo. To je dogovor.“ Kada su je ostavili, kada su je konačno ostavili, legla je na krevet. „Hoće li održati reč?“ Sklopila je oči i zamislila da je Bruks pored nje umesto da je gleda na monitoru. „Hoće li? Tako sam umorna. Ali mi je drago što si ovde. Evo ovde“, rekla je i skupivši ruku u pesnicu spustila je preko srca. Bruks ju je posmatrao kako tone u san i razmišljao kako će Kabot đavolski platiti ako ne održi reč. I on će mu odrediti cenu i naplatiti dug. Ali je zasada samo držao stražu dok je ona spavala.


30

Bruks je primetio FBI nedugo nakon što je seo da doručkuje u hotelskoj trpezariji. Jedva da je pogledao Abigejl koja je sedela sama za stolom i čitala novine. Neobavezno je prešao pogledom preko prostorije pretvarajući se da telefonira, kao i svaki poslovan čovek koji je ovde poslom i u prolazu. Držeći telefon i dalje prislonjen na uvo, krenuo je napolje, noseći u ruci svoju putnu torbu. I usput je aktivirao protivpožarni alarm. Zastao je, kao što bi i svako - iznenađen i blago iznerviran - i posmatrao kako masa ustaje od stolova i kako se buka podiže kada su svi progovorili uglas. Bila je dobra, primetio je. Abigejl se stopila sa masom. Dok je išao između nje i agenata koji su je pratili i pridruživao se ljudima koji su krenuli napolje, sklonila se u stranu i uvukla se u kupatilo. Da nije očekivao da to uradi, da nije znao da je to deo plana, ne bi je video. Na trenutak je usporio korak. „Protivpožarni alarm“, rekao je u telefon. „Ne, neće me zadržati. Upravo sam krenuo napolje“, dodao je idući iza agenata. Nakon što je ugurao telefon u džep, izvadio je kačket iz torbe. I dalje ne usporavajući, stavio je naočare za sunce, ugurao u torbu sako koji je nosio na doručku, izvukao kaiš i prebacio torbu preko glave i jednog ramena. Primetio je da je sada traže, jedan od njih se vratio i pretraživao masu, krenuo je prema lobiju i glavnom izlazu. Manje od dva minuta nakon što je pokrenuo alarm, izašla je iz toaleta i pridružila mu se. Dugački rep plave kose provukla je kroz kačket sličan njegovom. Nosila je japanke i ružičasti duks s kapuljačom i imala je dobrih pet kilograma manje. Izašli su zajedno držeći se za ruke, a zatim se odvojili od mase i ušli u taksi. „Aerodrom Dales“, rekao je Bruks vozaču. „Ameriken erlajns.“ „Bože, misliš li da je zaista izbio požar?“, upitala je sa blagim njujorškim naglaskom. „Ne znam, dušo, ali izašli smo.“ Na aerodromu su izašli na terminalu Ameriken erlajnsa i ušli unutra, obišli jedan krug, pa izašli napolje i uzeli drugi taksi koji ih je odvezao do terminala za privatne čarter letove. „Ne možeš kriviti federalce što su želeli da te prate“, prokomentarisao je Bruks kada su se smestili u avion. „Ne.“ „A i prilično si zgodna plavuša.“


Nasmešila mu se, a zatim okrenula laptop prema sebi. „Kozgrouv je odgovorio.“ Ne znam ko si, ali pazi se, jer pokušavaš da uceniš federalnog agenta. Ovaj slučaj će biti predat na istragu. „Standardni blef na prvu.“ „Tako je“, složila se Abigejl. „Pratim ga.“ Podigla je pogled. „Prilično dobro igram poker, a ironija je što me je on naučio da igram poker.“ Bruks je posmatrao kako se na ekranu pojavljuje tekst. „Učenik postaje učitelj.“ Rudolf Jankivič je bio tvoja veza s Volkovima u ovom slučaju. Trenutno služi kaznu od petnaest godina u Džolijetu. Nema sumnje da će tvog nadređenog zanimati ova informacija. Suma je sada skočila na sedamdeset pet hiljada dolara i nastaviće da raste za dvadeset pet hiljada za svaku porciju gluposti koju pokušaš da mi prodaš. Sada imaš trideset sedam sati. „Porcija gluposti?“ „Da, verujem da su grubosti primerene u ovom trenutku.“ „Nenormalno te volim.“ Nasmešila se. „Znam kako da kažem sranje’ na nekoliko jezika. Naučiću te.“ „Radujem se tome.“ Poslala je mejl i uzdahnula. „Ne mogu da dočekam da pokupim Berta i odem kući.“ Moglo bi biti ovako - biće ovako, ispravila se - dok je sedela na zadnjem tremu sa čašom vina i psom pored sebe. Mirno, tiho, da - ali ne i samotno, jer Bruks sedi u drugoj stolici koju je kupio kada je dolazio kući. „Misliš li da ću se navići? Da budem samo jedna osoba, da budem bezbedna, da budem s tobom?“ „Nadam se da hoćeš, čak toliko da ćeš povremeno sve to uzeti zdravo za gotovo.“ „Ne mogu to da zamislim.“ Pružila mu je ruku. „Sada bi trebalo sve brzo da se završi.“ „Bićemo spremni.“ Sedela je još malo, držeći ruku u njegovoj i gledajući svoj nabujali vrt i tihu šumu. Samo još jedno prijatno veče, pomislila je, dok je proleće prelazilo u leto. „Idem da napravim večeru.“ „Ne moraš da se trudiš. Imamo nešto u frižideru.“ „Želim da kuvam. Volim rutinu, svakodnevicu.“


Videla je da je razume kada ju je pogledao. „Svakodnevica zvuči dobro.“ U njenoj glavi niko ko nije živeo bez svakodnevice ne može u potpunosti da spozna njenu vrednost. Uzela je sve što joj je bilo potrebno i bila srećna kada je ušao i seo za radni deo i razgovarao s njom dok je radila. Isekla je šljiva-paradajz, bosiljak i beli luk, nasekla mocarelu, dodala biber i sve to prelila maslinovim uljem. Zabavljalo ju je aranžiranje poslužavnika. „Razmišljala sam da nabavimo drugog psa, štene, da Bertu pravi društvo. Ti možeš da mu daš ime, pošto sam ja dala ime Bertu.“ „Dva psa, ti baš ne čekaš.“ Razmislio je. „Moraće da se zove Erni.“ „Zašto?“ Ukrao je ljutu papričicu sa poslužavnika. „Bert i Erni. Mapeti? Ulica Sezam?“ „O, dečja emisija. Bert i Erni su prijatelji?“ „Možda i nešto više, ali kako je reč o dečjoj emisiji, držaćemo se prijatelja.“ „Berta sam nazvala po Albertu Ajnštajnu.“ „Trebalo je da mi bude jasno.“ „Veoma je pametan.“ Oglasio se njen računar. „Stigao je mejl“, rekla je i iskoračila iz svakodnevice. Prišla je računaru i otvorila mejl. „Kozgrouv je.“ „Zagrizao je mamac.“ Ako uceniš mene, ucenio si Volkove. Nećeš poživeti da potrošiš novac. Odustani i sačuvaj život. „Ovim odgovorom je povezao sebe sa Volkovima. Nije to ništa konkretno, naravno, ali je početak.“ „Pusti mene da mu na ovo odgovorim“, zamolio je Bruks i seo. „O...“ Abigejlina nesigurnost pretvorila se u odobravajuće klimanje glavom. „To je vrlo dobro.“ Reci Volkovima da te neko ucenjuje i postaćeš smetnja. A oni smetnje eliminišu. Plati i sačuvaj život. Cena je sada sto hiljada dolara. Imaš dvadeset devet sati. „Preusmeriću mejl.“ Ustao je i pustio nju da sedne, masirajući joj ramena dok je obavljala ono što je on smatrao magijom na tastaturi. „Sada bi mogao da proveri da li blefiramo. Mogao bi da pusti da istekne rok, da sačeka.“ „Neće.“ Bruks se sagnuo i poljubio je u teme.


„Prebacio se sa pretnje zakonom na pretnju Volkovima. Preznojava se. U odgovoru će zahtevati garanciju. Da mu kažeš kako može da bude siguran da nećemo tražiti još novca?“ „To je iracionalno.“ Kada je preusmerila poruku, okrenula se u stolici i pogledala Bruksa. „Ovo je samo po sebi nepošteno; reč je o iznudi. Tražiti garanciju nije logično i koštalo bi ga dodatnih dvadeset pet hiljada dolara. Trebalo bi ili da pristane da plati ili da prestane da komunicira.“ „Da se kladimo u deset dolara.“ „Molim?“ „Stavljam deset dolara da će se javiti i da će cmizdriti i tražiti garanciju.“ Nabrala je obrve. „Želiš da se kladimo u njegov odgovor? To mi se ne čini primereno.“ Nasmešio joj se. „Prpa ti je da keširaš?“ „Kakvi su ti to izrazi? I ne, nije. Deset dolara.“ Podigao ju je na noge i zagrlio je. I počeo da se njiše s njom u naručju. „Šta to radiš?“ „Hoću da lepo izgledamo dok budemo plesali na venčanju.“ „Umem odlično da plešem.“ „Umeš.“ Spustila je glavu na njegovo rame i sklopila oči. „Trebalo bi da se osećam čudno što plešem bez muzike, što se kladim, dok organizujemo nešto važno.“ „I da li se osećaš čudno?“ „Ne, ne osećam se čudno.“ Otvorila je oči, iznenađena kada se računar oglasio da joj je stigao mejl. „Tako brzo.“ „Na ivici je nerava. Hoće da osvoji bod na bunt.“ „Ne razumem šta to znači.“ „Bejzbol. Objasniću ti kasnije. Hajde da vidimo šta ima da kaže.“ Kako da znam da nećeš kasnije tražiti još novca? Hajde da se dogovorimo. „To je veoma glupav odgovor“, požalila se Abigejl. „Koštaće te deset dolara. Neka bude kratko. Reci: ’Nema garancije. Nema dogovora. Sada je cena sto dvadeset hiljada dolara a sat otkucava.’“ Na trenutak ga je posmatrala: taj blago iskrivljen nos, oči boje lešnika - sada kao da je zelenilo prekrilo ćilibar - razbarušenu crnu kosu kojoj je bilo potrebno šišanje. „Mislim da ti odlično ide iznuđivanje.“ „Hvala, dušo.“ „Staviću testeninu da se kuva dok on razmišlja. To sada radi? Razmišlja?“ „Znoji se, sipa sebi piće, pokušava da shvati ko se to zajebava s njim.“ O, da, pomislio je Bruks, mogao je to jasno da zamisli. „Verovatno razmišlja da zbriše. Nema dovoljno vremena da napravi plan, pa će platiti i početi da planira.“


Uzeo je maslinu s poslužavnika i zalio je belim vinom. A kada je okrenula leđa, dobacio je parče kobasice Bertu. Kada je skuvala testeninu i ocedila je, stigao je mejl. Platiću ti ovaj put. Ako zatražiš još, rizikovaću sa Volkovima. Potroši novac brzo, zato što dolazim po tebe. „Razmetanje.“ „Dobro ga razumeš“, primetila je Abigejl. „To mi je u opisu posla. Moraš razumeti kriminalce da bi ih uhvatio. Gde si želela da pošalje novac?“ „Otvorila sam račun. Kada prebaci sredstva, proslediću ih na račune dobrotvornih organizacija koje novac daju deci policajaca stradalih na dužnosti.“ „To je pohvalno, i ne volim da uskraćujem novac deci, ali...“ „Imaš li na umu nekog drugog primaoca?“ „Kigana. Možeš li Kozgrouvov novac da prebaciš na Kiganov račun?“ „O.“ Ozarila se kao što se žena ozari kada vidi rubine. „O, to je briljantno.“ „Imam i ja svojih trenutaka.“ „I više od toga. To će ih obojicu uplesti. A FBI će imati razlog da ih obojicu privede na ispitivanje.“ „Mila, to će ih obojicu načisto sjebati.“ „Da, hoće. I da, mogu to da uradim. Biće mi potrebno nekoliko minuta.“ „Samo polako. Bert i ja idemo da se prošetamo dok ti radiš.“ Uzeo je još dva komadića kobasice dok je izlazio napolje - jedan za sebe, drugi za psa. Lepo je veče za šetnju, pomislio je, taman će videti kako bašta napreduje i razmisliće šta bi mogao da radi kada sledeći put bude imao slobodan dan. „Ovo je naše mesto“, rekao je psu. „Bilo joj je suđeno da dođe ovamo, a meni je bilo suđeno da je pronađem ovde. Znam šta bi ona na to rekla.“ Spustio je ruku Bertu na glavu i blago je protrljao. „Ali greši.“ Kada se Bert naslonio na njegovu nogu, kao što je često radio s Abigejl, Bruks se nasmešio. „Da, znamo šta znamo, zar ne?“ Dok su kružili oko kuće, video je Abigejl kako izlazi napolje i smeši se. „Obavljeno. Večera je spremna.“ Pogledaj je, pomislio je, stoji tamo s pištoljem na boku i osmehom na licu nakon što je stavila testeninu na sto. O, da, zna on šta zna. „Hajde, Berte. Idemo da jedemo.“ Bruks je dobar deo jutra - suviše veliki deo jutra, prema njegovom mišljenju proveo na sastanku s tužiocem u vezi sa Blejkovim slučajem. „Klinac želi da se nagodi.“ Veliki Džon Simpson, lukav da lukaviji biti ne može i rešen da se oproba


u politici, ponašao se u Bruksovoj kancelariji kao da je kod kuće. Možda mu je tu bilo malčice isuviše prijatno. „Pa ćeš mu ti pružiti mogućnost da se nagodi?“ „Uštedeću novac poreskim obveznicima. Neka se izjasni krivim za napad na policajca, za opiranje hapšenju i neovlašćen ulaz na tuđi posed. Imamo ga za vandalizam u hotelu i fizičke napade tamo. Samo ćemo mu skloniti napad smrtonosnim oružjem. Ne bismo uspeli da mu prišijemo pokušaj ubistva. Dobiće pet do deset godina i imaće obaveznu terapiju.“ „I odslužiće dve i po, možda tri.“ Veliki Džon je prekrstio gležnjeve. Nosio je cipele uglancane do visokog sjaja. „Ako se bude lepo ponašao i ako zadovolji zahteve. Možeš li da živiš s tim?“ „Da li je važno?“ Veliki Džon podiže rame i uze gutljaj kafe. „Pitam te.“ Ne, nikada ne bi uspeli da dokažu pokušaj ubistva, priznao je Bruks. Dve godine u zatvoru će, računao je, ili napraviti delimično pristojnog čoveka od Džastina Blejka ili će ga načisto uništiti. Kako bilo, Bikford će ga se osloboditi na nekoliko godina. „Mogu da živim s tim. A šta ćemo s matorim?“ „Advokati iz velikog grada mute kako samo oni to umeju, ali činjenica je da ga imamo. Imamo telefonske izvode koji dokazuju da je zvao Tajbala Krua. Imamo tri svedoka koji su videli Kruov kamionet ispred njegove kuće tog dana. Imamo novac koji je Kru predao, a Blejkovi otisci su na velikom broju novčanica.“ Na trenutak je zastao i ponovo prekrstio noge. „Tvrdi da je unajmio Taja da mu uradi neke poslove po kući i da mu je platio unapred, jer je Taju bio potreban novac.“ „Kosseh sher.“ „Molim?“ „Sere, na persijskom.“ „Ovo je sjajno!“ Veliki Džon se zacerekao. „Da, sere na kom god jeziku da se izraziš. Možemo da dovedemo pola tuceta svedoka koji će se zakleti da Blejk nikada ne plaća unapred, da nikada ne plaća u kešu i da uvek traži da mu se potpiše priznanica. Istina je da je Taj do kraja večeri bio dobro nakvašen, ali priču nije promenio.“ Slegao je ramenima i uzeo još gutljaj kafe. „Ako Linkoln Blejk želi da ide na sud, neće mi biti žao. Privući će lepu medijsku pažnju. Optužen je za naručivanje ubistva policajca. Želeće oni da se nagode do kraja. Kako bilo, tu je sve vrlo jasno, moraće u zatvor.“ „I s tim mogu da živim.“ „Dobro.“ Podigao je svih svojih dva metra visine. „Nagodiću se sa advokatom Blejkovog malog. Dobar si bio, oba hapšenja bila su čista.“


„Dobar i čist posao trebalo bi svi da obavljamo.“ „Ono što bi trebalo i ono kako jeste nije uvek isto. Čućemo se.“ Ne, nije to uvek isto, pomislio je Bruks. Ali želeo je da se bavi tim dobrim, čistim poslom. Samo to. Želeo je da se sve ostalo završi, ma kako zanimljivi delovi te priče bili. Svakodnevica, tako je to nazvala Abigejl. Iznenadio se koliko je naučio da ceni svakodnevicu. Izašao je iz kancelarije. Alma je sedela pored radija, olovku je zatakla za uvo, a pored ruke joj je stajala ružičasta šolja slatkog čaja. Eš je sedeo za svojim stolom skupljenih obrva i nešto kucao, a Bojdov glas se čuo na radiju kako prijavljuje neku manju saobraćajnu nezgodu malo dalje od Zečje poljane, kod mlina. Otići će da vidi šta se desilo. Da, ovim će se pozabaviti. Svakodnevica. Ušla je Abigejl. Poznavao ju je, video je napetost, premda se trudila da joj lice bude bezizražajno. Alma ju je primetila. „Hej, ćao. Čula sam vesti. Želim da ti poželim sve najlepše, Abigejl, jer si sada član porodice. Našla si sebi dobrog čoveka.“ „Hvala. Jesam. Veoma dobrog čoveka. Zdravo, zameniče Hajderman.“ „O, Eš, gospođo. Drago mi je da vas vidim.“ „Abigejl. Sada me zoveš Abigejl. Žao mi je što vas prekidam, potreban si mi na trenutak?“, rekla je Bruksu. „Ili dva. Hajde.“ Uzeo ju je za ruku, ali je nije pustio kada je zatvorio vrata kancelarije. „Šta se desilo?“ „Dobro je, to što se desilo.“ Malo je ostala bez daha. „Javila mi se Garisonova. Njen izveštaj bio je kratak, s obzirom na sve, ali sveobuhvatan.“ „Abigejl, ispljuni.“ „Ja sam... Da. Priveli su Kozgrouva i Kigana i ispituju ih, a to bi moglo da potraje. Nije spomenula ucenu, ali pratila sam internu komunikaciju. Naravno, uvereni su da je Kigan ucenjivao Kozgrouva i iskoristiće to da ih obojicu pritisnu. Dalje, što je još važnije. Uhapsili su Korotkog i Ilju Volkova. Uhapsili su Korotkog za ubistva Džuli i Aleksija, a Ilju su uhapsili zbog saučesništva nakon počinjenog krivičnog dela.“ „Sedi, dušo.“ „Ne mogu. Dešava se. Počelo je. Tražili su da se sastanem sa federalnim tužiocem i njegovim timom da me pripreme za svedočenje.“ „Kada?“


„Smesta. Imam plan.“ Sada ga je uzela za obe ruke i snažno ga stegla. „Želim da mi veruješ.“ „Pričaj.“ Jednog vedrog jutra u julu, dvanaest godina i mesec dana od dana kada je bila svedok dvostrukog ubistva, Elizabet Fič je ušla u sudnicu. Nosila je jednostavno crno odelo i belu košulju i činilo se da je bila jedva primetno našminkana. Par lepih minđuša bio je jedini nakit. Sela je na mesto za svedoke, zaklela se da će govoriti istinu. I pogledala Ilju Volkova pravo u oči. Kako se zapravo uopšte nije mnogo promenio, pomislila je. Malo je puniji u licu i telu i ima lepšu frizuru. Ali i dalje je strašno naočit, i vešt. I hladan. Sada je to videla, videla je ono što mlada devojka nije mogla. Led ispod savršene maske. Nasmešio joj se, i godine kao da nisu prošle. Želeo je da je zastraši tim osmehom, zaključila je. Ali samo ju je naterao da se seti i pomogao joj da oprosti sebi što je bila toliko opčinjena te noći, što je poljubila čoveka koji je bio saučesnik u ubistvu njene drugarice. „Molim vas recite vaše ime.“ „Zovem se Elizabet Fič.“ Ispričala je priču koju je do sada ispričala već toliko puta da joj je bilo teško da je još jednom proživljava. Nijednu pojedinost nije propustila i dozvolila je, jer su je tako posavetovali, osećanjima da izbiju na površinu. „Ovi događaji desili su se pre dvanaest godina“, podsetio ju je federalni tužilac. „Zašto vam je bilo potrebno toliko vremena da istupite?“ „Istupila sam još te noći. Razgovarala sam sa detektivima Brendom Grifit i Šonom Rajlijem iz čikaške policije.“ I oni su bili u sudnici. Pogledala ih je, oboje, videla da potvrdno klimaju glavom. „Odveli su me u sigurnu kuću, zatim su me predali na staranje Službi maršala Sjedinjenih Država i prebacili me na drugu lokaciju, gde sam tri meseca bila pod zaštitom maršala Džona Baroua, Tereze Norton, Vilijama Kozgrouva i Linde Peski, jer je suđenje bilo odloženo. Sve do večeri kada sam napunila sedamnaest godina.“ „Šta se tada desilo?“ „Maršali Barou i Nortonova izgubili su živote štiteći me kada su maršal Kozgrouv i maršal Kigan, koji je udesio da zameni Peskijevu, pokušali da me ubiju.“ Ruku čvrsto stegnutih u krilu, sedela je i slušala prigovore i zahteve. „Kako znate to?“, upitao je tužilac.


Pričala je i pričala, o lepom džemperu i paru lepih minđuša i rođendanskoj torti. O povicima i pucnjavi, o poslednjim trenucima sa Džonom Barouom i njegovim poslednjim rečima. „Imao je ženu i dva sina koje je veoma voleo. Bio je dobar čovek, topao i hrabar. Dao je svoj život da bi spasao moj. A kada je shvatio da će umreti, kada je shvatio da neće moći dalje da me štiti, rekao mi je da bežim jer su dvojica muškaraca kojima je verovao, dvojica muškaraca koja su položila istu zakletvu kao i on, tu zakletvu izdala. Nije mogao da zna ko je još uključen, niti kome mogu da verujem osim sebi. Svoje poslednje trenutke proveo je čineći sve što je mogao da me zaštiti; pa sam pobegla.“ „I dvanaest godina živeli ste pod lažnim imenima i krili ste se od vlasti.“ „Da, i od Volkovih, i od onih u redovima policije koji su radili za Volkove.“ „Šta se promenilo, gospođice Fič? Zašto ste sada odlučili da svedočite?“ „Dokle god sam bežala, život za koji su Džon i Teri umrli štiteći bio je bezbedan. Ali za njih nije bilo pravde, niti je bilo pravde za Džuli Masters. I život koji su spasli nije mogao biti kompletan. Želim da ljudi znaju šta je urađeno i želim da život koji su spasli bude vredan življenja. Ne želim više da bežim.“ Nije se pokolebala tokom unakrsnog ispitivanja. Mislila je da će je zaboleti kada je nazovu lažovom, kukavicom, kada izokrenu i izopače njenu istinoljubivost, motive i dela. Ali nije. Samo je postala odlučnija, govorila jasnije. Gledala ih je pravo u oči, glas joj je bio snažan. Kada je završila sa davanjem iskaza, izašla je pod pratnjom i ušla u konferencijsku salu. „Bili ste savršeni“, rekla joj je Garisonova. „Nadam se.“ „Bili ste čvrsti, davali jasne odgovore. Porota vam je poverovala. Videli su vas sa šesnaest godina, Liz, i sa sedamnaest, baš kao što su vas videli i sada. Naterali ste ih da vas vide.“ „Ako jesu, osudiće ih. Moram da verujem da hoće.“ „Verujte mi, presudili ste. Da li ste spremni za ostalo?“ „Nadam se da jesam.“ Garisonova ju je uzela za ruku i tiho joj rekla. „Budite sigurni, možemo da vas izvedemo napolje bez ikakve opasnosti. Možemo da vas zaštitimo.“ „Hvala.“ Pružila je ruku Garisonovoj. „Na svemu. Spremna sam.“ Garisonova je klimnula i okrenula se da znak za pokret. Spustila je fleš memoriju koju joj je Abigejl dala u džep i zapitala se šta će pronaći na njoj. Okružili su je i pratili je do automobila koji ju je čekao kod stražnjeg ulaza. Preduzeli su sve mere predostrožnosti. Samo je tim odabranih agenata znao kojim


će putem ići i u koje će vreme izaći. Kolena su joj malo drhtala, a topla ruka ju je pridržala kada se spotakla. „Polako, gospođice. Štitimo vas.“ Okrenula je glavu. „Hvala vam, agente Pikto, da li sam u pravu?“ „Tako je.“ Utešno joj je stegao ruku. „Mi ćemo vas zaštiti.“ Izašla je napolje okružena agentima i brzo krenula prema automobilu koji ju je čekao. Bruks, pomislila je. Tada je pucanj odjeknuo kao čekić kada udari o kamen. Telo joj se trglo, i krv procvetala na beloj košulji. Na trenutak je gledala kako se širi. Crvenilo preko beline, crvenilo preko beline. Pala je, a Garisonova ju je zaštitila svojim telom, čula je povike, haos, osetila kako je podižu i pritiskaju joj grudi. Ponovo je pomislila na Bruksa, a onda je sve pustila. Garisonova se pružila preko Abigejlinog tela na stražnjem sedištu. „Vozi! Vozi! Vozi!“, doviknula je vozaču. „Vozi je odavde. Ne mogu da joj nađem puls, ne mogu da nađem puls. Hajde, Liz. Bože.“ Bruks, ponovo je pomislila. Bruks. Bert. Njena lepa bašta za leptire, njeno mesto sa kog se otvara svet i pruža pogled na brda. Njen život. Sklopila je i oči i pustila. Elizabet Fič proglašena je mrtvom pri prijemu u urgentni centar u petnaest časova i šesnaest minuta. Tačno u pet sati, Abigejl Loueri se ukrcala na privatni avion za Litl Rok. „Bože. Bože.“ Bruks joj je obujmio rukama lice i poljubio je. „Tu si.“ „Ne prestaješ to da ponavljaš.“ Spustio je čelo na njeno i toliko ju je snažno stegao da nije mogla da diše. „Tu si“, ponovio je, „mogu to da ponavljam do kraja života.“ „Bio je to dobar plan. Rekla sam ti da je plan dobar.“ „Nisi ti bila ta koja je povukla obarač.“ „Kome drugom da poverim da me ubije - da ubije Elizabet?“ „Ispalio sam ćorak, a ipak mi je ruka zadrhtala.“ „Nisam ni osetila udarac preko pancira.“ A ipak je osetila šok. Crvenilo preko beline, pomislila je ponovo. I pored toga što je znala da se kapsula ispunjena krvlju rasprsnula na njen zahtev, ipak je osetila šok.


„Garisonova je bila odlična, a i pomoćnik direktora. Vozio je kao ludak.“ Nasmejala se, osećala se pomalo ošamućeno. „A Pikto je bio na licu mesta i on će preneti Volkovima da je Elizabet Fič mrtva i da nema razloga da se sumnja u njenu smrt.“ „A kako si uspela da uhvatiš glasine da ti je glava ucenjena, neko će već preuzeti odgovornost. A čak i ako niko ne preuzme odgovornost, tvoja smrt je zvanična. Elizabet Fič je ubijena danas posle podne nakon što je svedočila na federalnom sudu.“ „Federalni tužilac bio je veoma dobar prema Elizabet.“ A Elizabet sada više nema, pomislila je. Mora da pusti Elizabet. „Žao mi je što ne zna za mene.“ „Više će se truditi da ih osude zato što ne zna.“ „Osim tebe, još samo kapetan Anson, Garisonova, pomoćnik direktora i lekar FBI-ja koji je proglasio Elizabet mrtvom znaju šta se desilo. Dovoljno je to poverenja. Nikada u životu nisam ukazala toliko poverenja ljudima.“ Zato što je morao da je dodirne, da nastavi da je dodiruje, prineo je njenu ruku svojim usnama. „Da li ti je žao što je mrtva?“ „Ne. Uradila je ono što je morala da uradi i mogla je da ode zadovoljna zbog toga. Sada mi je ostalo samo još jedno da uradim za nju.“ Abigejl je otvorila laptop. „Dala sam Garisonovoj fleš memoriju sa kopijama svega što sam uspela da pronađem o Volkovima. Njihovim finansijama, komunikacijama, adresama, imenima, operacijama. A sada ću im, zbog Elizabet, Džuli, Teri i Džona, sve oduzeti.“ Poslala je mejl Ilji, koristeći adresu njegove aktuelne ljubavnice, u kom je napisala izazovnu poruku kakve mu je njegova ljubavnica i inače slala. Prilog neće ni primetiti. A to je, pomislila je prilično ponosno, samo deo njegove lepote. „Koliko će vremena biti potrebno da deluje?“ „Počeće onog trenutka kada otvori mejl. Procenjujem da će biti potrebno sedamdeset dva časa da izgube sve, ali uništenje će započeti odmah.“ Uzdahnula je. „Znaš li šta bih želela? Želela bih da otvorim bocu šampanjca kada stignemo kući. Imam jednu, a čini mi se da je ovo pravi trenutak za slavlje.“ „Uradićemo to, a ja imam još nešto što će doprineti slavlju.“ „Šta?“ „Iznenađenje.“ „Kakvo iznenađenje?“ „Neočekivano iznenađenje.“ „Ne znam da li volim iznenađenja. Radije bih... o, vidi. Već je otvorio mejl.“ Zadovoljno je zatvorila laptop. „Dakle, iznenađenje.“


Epilog

Želeo je da odnese šampanjac na njeno mesto s pogledom na brda. „Kao da idemo na piknik? Da li da ponesem hranu?“ „Šampanjac je sasvim dovoljan. Hajde, Berte.“ „Sluša te, prati te. Mislim da mu se dopadaš zato što mu krišom daješ hranu sa stola kada misliš da ne gledam.“ „Provaljen sam.“ Nasmejala se i uzela ga za ruku. „Volim da te držim za ruku kada šetamo. Volim mnogo toga. Volim što sam slobodna. A slobodna sam zbog tebe.“ „Ne, ne zbog mene.“ „U pravu si, to nije precizno. Slobodna sam zbog nas. Tako je bolje.“ „I dalje nosiš pištolj.“ „Možda će mi biti potrebno malo vremena da se te navike oslobodim.“ „A meni će biti potrebno neko vreme da opet naciljam pištoljem.“ „Brukse.“ „Gotovo je. Uspelo je, pa mogu da ti kažem. Najteže u životu mi je bilo da te uzmem na nišan. Čak i pored toga što sam znao zašto to radim i kako ćemo sve da izvedemo, osećao sam se kao da umirem.“ „Učinio si ono što ti je bilo najteže zato što me voliš.“ „Volim te.“ Ponovo je prineo usnama njenu ruku. „Moraš da znaš da bih voleo i Elizabet ili Liz, ma ko da si bila.“ „Znam to. To je najbolja stvar koju znam, a znam mnogo toga.“ „Pametnice.“ Nasmejala se i shvatila da bi mogla sate provesti smejući se. „Razmišljala sam...“ „Pametnice su tome sklone.“ „Global netvork će se zatvoriti - direktor kompanije će se povući. Želim da počnem ispočetka.“ „A radićeš šta?“ „Želim da se opet bavim razvojem softvera. I igrica. U tome sam zaista uživala. Ne želim više da mi se čitav svet vrti oko bezbednosti i zaštite.“ Nasmešila se i ovog puta ona prinela njegovu ruku svojim usnama. „Za to imam tebe.“ „Nego šta. Ja sam šef policije.“


„A možda će jednog dana policiji Bikforda biti potrebna i jedinica za borbu protiv sajber-kriminala. Veoma sam kvalifikovana i mogu da falsifikujem sva neophodna dokumenta i diplome. Šalila sam se za ovo poslednje“, rekla je kada se zagledao u nju. „Nema više krivotvorenja.“ „Nema.“ „Ni hakovanja.“ Raširila je oči. „Nikako? Nikada? Mogu li da se nagodim? Želim da u narednih nekoliko dana proverim kako napreduje virus, a nakon toga... nema više hakovanja dok o tome ne porazgovaramo i dok se ti ne složiš s tim.“ „Razgovaraćemo o tome.“ „To je kompromis. Parovi razgovaraju i postižu kompromise. Želim da razgovaramo o tome kako ćemo pozvati tvoju porodicu i prijatelje na večeru i o planovima za venčanje i učenju kako da...“ Ućutala je i zastala. „Tamo je klupa“, promrmljala je. „Tamo je prelepa klupa baš na mestu na kom sam želela da je postavim.“ „To je tvoje iznenađenje. Dobro došla kući, Abigejl.“ Pogled joj se zamaglio kada je prišla da pređe rukom preko glatke krivine naslona i rukohvata. Izgledala je kao deblo, izdubljeno i uglačano do satenskog sjaja, a na sredini naslona za leđa nalazilo se urezano srce sa inicijalima A.L. i B.G. u sredini. „O, Brukse.“ „Znam, otrcano je, ali...“ „Nije! To je glupa reč. Više mi se dopada romantično.“ „I meni.“ „To je prelepo iznenađenje. Hvala ti. Hvala ti.“ Zagrlila ga je. „Nema na čemu, ali i ja ću da sedim na njoj.“ Sela je i povukla i njega. „Pogledaj brda, tako su zelena dok sunce tone, a nebo tek počinje da se boji u crvenu i zlatnu. O, volim ovo mesto. Možemo li ovde da se venčamo? Baš ovde?“ „Ne mogu da se setim koje bi mesto bilo bolje. A pošto ne mogu...“ Izvadio je iz džepa kutiju s prstenom. „Hajde da to i ozvaničimo.“ „Kupio si mi prsten.“ „Naravno da sam ti kupio prsten.“ Otvorio je kutiju. „Dopada li ti se?“ Svetlucao je na mekoj svetlosti, poput života, pomislila je, poput proslave svega stvarnog i iskrenog. „Veoma mi se dopada.“ Podigla je oči, sada već pune suza. „Čekao si sve do sada da mi ga daš jer si znao da će mi više značiti. Niko me nikada nije razumeo kao ti. Ne verujem u sudbinu, niti u to da je nešto suđeno. Ali verujem u tebe.“


„Ja verujem u sudbinu i da su stvari suđene. I verujem i u tebe.“ Stavio joj je prsten na prst. Poljubio ju je, a zatim otvorio šampanjac uz brz, srećan prasak. Uzela je čašu koju joj je nasuo, sačekala da naspe šampanjac i u drugu plastičnu čašu. Zatim se namrštila kada je sipao malo šampanjca i u treću čašu i spustio je pred psa. „Ne sme to da pije. Ne možeš psu dati šampanjac.“ „Zašto?“ „Zato...“ Zagledala se u Berta koji je nakrivio glavu i posmatrao je svojim lepim očima boje lešnika. „U redu, samo ovaj put.“ Kucnula je Bruksovu čašu svojom. „Uskoro ću postati Abigejl Glison i to ću biti do kraja života.“ I dok je pas srećno pio svoj šampanjac, naslonila je glavu na Bruksovo rame i posmatrala kako se sunce spušta iza brda njenog doma.


O autorki Nora Roberts rođena je u Merilandu kao najmlađa od petoro dece i jedina kćerka u porodici u kojoj se brižljivo negovala ljubav prema pisanoj reči. I sama je rešila da se okuša u pisanju 1979. godine kada je tokom zime ostala zavejana u kući, i tokom te, sada već čuvene snežne oluje, rođena je njena književna karijera. Prvu knjigu objavila je dve godine kasnije i od tada ne prestaje da niže književne uspehe. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a magazin Njujorker proglasio ju je za „omiljenog pisca Amerikanaca“.

259245847 254929692 254902694 srce od stakla nora roberts pdf  
259245847 254929692 254902694 srce od stakla nora roberts pdf  
Advertisement