Page 1

___________________________________________________

СОНЕТНИЦА ЛАЗИ КОСТИЋУ

ПОКОЈНИМ И ЖИВИМ КОСТИЋЕВЦИМА


___________________________________________________

ЛАЗА КОСТИЋ (1841 - 1910) 1858 - 2008 сто педесет година песништва 1909 - 2009 век песме SANTA MARIA della SALUTE 1910 - 2010 сто година од смрти 1841 - 2011 сто седамдесет година од рођења


___________________________________________________

Приредио и одабрао Хаџи Зоран Лазин

СОНЕТНИЦА ЛАЗИ КОСТИЋУ

Нови Сад 2011 - 2012.


Мање позната Костићева фотографија из младости

4


Уместо проговора

Лаза КОСТИЋ (1841 – 1910)

1861 – 1886* Показасте се млади и лепи пре дваест и пет живих лета, не беше вам ни дваест лета; за лепо нису људи слепи. Младост ком слета, ком одлета, лепота душе само крепи, милине њене, њени стрепи, и ненагледи њеног света.

5

Лепота та се из вас роји, долеће нам из ваших уста, на очи ваше, на ваш глас.

10

Ох, негујте је док сте своји, не остала вам никад пуста, годећи нама, сладећ вас. (1886)

* Од Лазе Костића у листу Позориште за 1886. бр. 54 штампан сонет у славу 25-годишњег глумачког јубилеја Драгиње и Димитрија Ружића

5


Уместо проговора

Лаза КОСТИЋ (1841 – 1910)

AN GROSZ-WIEN * Nun bist du grosz, obwohl noch kaum geboren, - Doch wahre Grösze wird ja so verlieh’n –, Nun immer vor, denn alles ist verloren, Sobald du sagst: „Genug, nicht weiter hin!“ Sei gröszer noch, ’s ist Raum vor deinen Thoren, 5 Den ganzen Erdkreis mög’ dein Ruhm umzieh’n, Vor allen Städten du sei auserkoren, Sei gröszer noch, mein liebes, liebes Wien! Und Wünsche sich an Wünsche endlos reih’n; Doch sollt’ ich mir den liebsten Wunsch erwählen, So wünscht’ ich dich in jene Zeit hinein,

10

Von der uns deine Chroniken erzählen: Denn dazumal, da warst du wohl noch klein An Seelenzahl, doch reich an groszen Seelen. (1891)

ВЕЛИКОМ БЕЧУ ** Сад си велик, мада једва да си рођен, - Та права величина тако се одређује – Само напред сад! Јер све је изгубљено Чим речеш: „Доста, не даље!“ Буди већи још, има простора пред капијама твојим, Нек обиђе слава твоја сав земаљски шар, Међ свим градовима буди ти одабран, Буди још већи, драги мој, драги Бечу! И жеља за жељом без краја се ниже; Ако треба најмилију да изаберем, Желео бих да те пренесем у оно доба О којем нам хронике казују твоје: Кад си оно мали још био По броју душа, ал’ богат душама великим.

6


* Костић је овај сонет написао на немачком језику и објавио у Бечу у часопису An der Schönen Blauen Donau, књижевном додатку бечке Presse, 1891. године ** У Зборнику Матице српске за књижевност и језик, 1984. књ.32, стр. 366; објављен је овај Костићев сонет, први пут у преводу Страхиње Костића на српски језик


Покојни песници Лази К.

Бранко МИЉКОВИЋ (1934-1961)

ЛАЗА КОСТИЋ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор Да ли ћемо је наћи у повратку ноћи у повратку цвета у повратку сна и гора на збуњеном хоризонту у горком кристалу немоћи од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила мора Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Неко Велико Сазвежђе у смрти твојој заноћи; О пусти жали и жалосна мора Који су предели у твоме срцу сада? Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Santa Maria della Salute (1956)

Стона биста Лазе Костића из Велике српске православне гимназије у Новом Саду, 1912. год.

8


Покојни песници Лази К.

Биста Лазе Костића, рад Николе Јанковића, Српско народни позориште, Нови Сад, 1981. год.

Мирослав НАСТАСИЈЕВИЋ (1939-1998)

ПЕСМА СТАРА У спомен песнику Л. К. Као ромор давне кише испод старог, сурог брега који памти многе дане, зеница ми магле пуна препознаје људе знане крај дрвета, поред жбуна људе који нема више, окопнеле попут снега. Ја пролазим. Време брише трагове свих људских стега где омркне - где осване мог сневања танка струна где преноће - где предане лака весла мога чуна што се давно изгубише моме виду из досега. Као преља она стара, смерна госпа пољског шара која преде нити танке за сретања и растанке поветарац само чара преко шума, поља, бара досневице несневанке које ничу у изданке из парлога, из угара. Тако руше свог владара моје мисли тугованке, несанице, непрестанке. (1974)

9


Живи песници Лази К.

Милан МЛАДЕНОВИЋ од Лужице (1949)

ГЛОСА О СЕНЦИ То разумемо само нас двоје То је у рају приновак драг То тек у заносу пророци слуте Santa Maria della Salute Лаза Костић Знаш ли о сенко светлости пут Мудрост што упи кроз тело моје Призива вечности пакосни пут То разумемо само нас двоје Лишена Сунца сан си што пламти Врховним звуком у слепи траг Ал’ грумен смисла свест што нам памти То је у рају приновак драг Јер шаптах блажен кад пред њом бих Да л’ је већ видех или је сних То тек у заносу пророци слуте Сећањем зорним што сазда стих Моли Самоћо сенке нек ћуте Santa Maria della Salute

(1968)

Лаза Костић, плакета у бронзи, рад Ђорђа Јовановића, Београд, 1904. год.

10


Живи песници Лази К.

Биста Лазе Костића у Ковиљу, рад Паје Радовановића, 1972. год.

Душан БАЛАН (1939)

ВЕЧЕРЊЕ

Лази Костићу

Живино светло Ковиљ обасјава У сумрак жита своју зрелост ћуте Да л лепа Ленка песму исклијава О Santa Maria della Salute Безбрижни Дунав огледало глача песникову коб виолине слуте Чује се ехо крушедолског плача О Santa Maria della Salute Над Фрушком гором сад облаци сиви Проносе песму што ти име живи О Santa Maria della Salute И ако време земљу преорава Лепа је Ленка у вечности трава О Santa Maria della Salute

(1971)

11


Живи песници Лази К.

Стојан БЕРБЕР (1942)

ЛАЗИН БРЕГ ако се попнеш на њега видећеш далеко све до мора африке до океана видиш изнад себе преко себе видиш преко шума и планина видиш најдаље то је брдо поврх брда то је брег на ком је живео лаза и костић први на ком је писао песме слушао ветрове равнице са ког је гледао далеко далеко инзнад авале на њему ни шуме ни потока ни пута од руке људске сачињеног на њему само врапци поскакују преко глава моје лепршају ја сам у подножју брега испод облака док ми глава преко брда провирује

(1982)

Биста Лазе Костића, Народно позориште Сомбор, рад Симе Роксандића, 1910. год.

12


Живи песници Лази К.

Мала биста Лазе Костића, рад Николе Јанковића, САНУ, Београд

Коља МИЋЕВИЋ (1941)

ЛАЗА КОСТИЋ Кост, држач стана, у бескрај слата коцка где наста настамба ластâ;

казаљка сатна злослутно стала, духовна санта што вину са тла

Сан тај и талас ритма свечана док, Модри Атлас

(1984)

који све сања, упијах тај глас кобног сећања.

13


Живи песници Лази К.

Ненад ГРУЈИЧИЋ (1954)

ТМА И ТУШТА Издрндан се Лазар спушта Низ сунчеве биљур-лотре, Размичу се тма и тушта Да их Лакан све не потре. Овом свету баш на вољу Није Лазо био мио, Мед сладио вучјом сољу, А пред цара го ступио. О, да му је Ленка данас, На рођендан да је љуби, Да растури цели Парнас На ком пише: Ти ме уби! Истина је, драги жбири, Из Лакана бого вири!

(1991)

Лаза Костић, карикатура Милана Шугића, 2009. год.

14


Живи песници Лази К.

Лаза Костић, рељеф, рад Паје Радовановића, Нови Сад, 1972. год.

Мирослав НИКОЛИЋ (1970)

ЛАЗА КОСТИЋ Мртве су љубави да пољупцем оживе Док мора плове врховима гора Последња реч записана не би мора Да ноћима дају песме зоре ове. Инспирација би крута и плаха Љубављу дужа од било ког даха Одлазе снови низ јастук сада У свитање јутра његова страха. Santa Maria della Salute У твоје бреме жене скриваше скуте Ал’ само једна права Знала је да оживи док ти срце спава. Мртве су љубави да пољупцем оживе Santa Maria della Salute.

(1995)

15


Живи песници Лази К.

Раша ПЕРИЋ (1938)

ВЕЧНИ ЖИЖАК (по Лази Костићу)

Срце! Срце самотанче, бели сужње у тамнини, како отуд, живи данче, видиш жижак у небнини? Срце! Срце, жива самко, како зеном бића свога из искона свесазнанко, како видиш жижак Бога? Жижак Бога што ни око ово земно не услути, јер тајанство превисоко ум умрачи, ум узмути... па се чело опет сплело о видело – невидело.

(2001)

Портрети Лазе и Јулијане на барељефу Ј. Коњарека, у Сомбору

16


Живи песници Лази К.

Биста Лазе Костића, рад Николе Јанковића, Сомбор, 1963. год. Београд, 2011. год.

Ђорђе НЕШИЋ (1957)

ЛАЗИ, У СПОМЕН Испод балкона од кованог гвожђа, где слућена је хармонија сфера, комаде хлеба, петељке од грожђа сад слине њушке напуштених кера. Живот кроз брљу ту цеде клошари (на лицима им од бођоша сенка) и отаџбину крчме добошари где некад у сну плотила се Ленка. У општој јагми за прочељем стола, Глуви су сви за гласе наших бола и нема никог да погледа с брега. Основе неста, потка је нежива, замршени су конци од плетива. Сваки почетак овде је омега.

(2006)

17


Живи песници Лази К.

Крстивоје ИЛИЋ (1938)

ЛАЗАРИЦА Бог, што створи небо плаво, и у њему тајне снове – (можда снове бисерове), и обдари чистом јавом твоје мисли што трепере, дахом л и с ј а, у јесени – (док су дуси занесени), још се истим стихом мере! Као да сте вечни знанци, (јао, санци, полетанци), и да вас је стара слика довела до теревенке – (мада нигнде нема Ленке), рубом крика, ког зањиха – патња твоја, патња тиха!

(2009)

Лаза Костић, медаљон, рад Остоје Горданића Балканског

18


Живи песници Лази К.

Спомен плоча на родној кући Лазе Костића у Ковиљу

Милутин Лујо ДАНОЈЛИЋ (1939)

МОНОЛОГ ЛАЗЕ КОСТИЋА За чим на јави чезнух, оствари се све у сну. У љубав кад огрезнух, судбина ме запљусну: моралним забранама, оградама временâ и душевним ранама за које лека нема. Сан је бољи од јаве, тамо је Ленка жива. Анђели тад објаве: љубав је некажњива, и после смрти траје кроз страсне трептаје.

(2010)

19


Живи песници Лази К.

Радомир УЉАРЕВИЋ (1954)

МРТВА ДРАГА

(Лаза Костић сам собом) Мртва драга; мртви свете; Мртво море; мртва слико; Мртво небо! Мртви јесте Мртви снови; живог никог! Мртво, мртво. Чиста душо! Мртви гласу – мртви кличе: Мртви дане! Мртво, рушно, Мртво све је, живог ничег! Мртва уста, мртво чело, Мртва земља и бојишта; Мртво сунце, мртво, свело, Мртво срце црног пришта; Мртав дамар твојим телом; И пољубац. Живо ништа!

(2010)

Посмртна листа Лазе Костића, Сомбор, 1910. год.

20


Живи песници Лази К.

Миодраг ПЕТРОВИЋ (1954)

СМЕ ЛИ САД ПЕСМА Сме ли сад песма, несани рестло, да јемчи разлог, исходу лог. Вечности, дођи, горка невесто, сироти тренут кад већ је Бог. Ни Дунав неће моћи да спере грехе у снима, ни тек снулима да наду дадне, зрно бар вере, загосподариш ли свим чулима. Дођеш ли у сну, гроб песмом веје. Заћутим ли, ти тамо трунеш. Ван речи, ништа – онда ми све је. Без тебе Сунце не зна до куће, ал кад ја клонем песму да умеш. Ти да ми, Ленче, будеш свануће.

(2010)

Лаза Костић, фигурина, рад Ђорђа Лазића, Сремски Карловци, 2010. год.

21


Живи песници Лази К.

Миодраг ПЕТРОВИЋ (1954)

И СВЕ ЧЕГ СЕ ТАКОХ РУКОМ И све, чег се такох руком, ништа, што је ум засеко, речцом, муком и азбуком, вилин-колом, можда длетом, жал ми Словом и ваздухом. Ако знадем, могнем ишта, здушним телом, двојим духом, остало је само ништа. Зашто ми се зашти зашто. Срце свисну од чуђења, ко да више, кажи пошто... Смрт је, брале, чин буђења. Па ћу тамо, оком сненим, по селени да виленим.

(2010)

Лаза Костић, биста, рад Ђорђа Лазића, Сремски Карловци, 2010. год.

22


Живи песници Лази К.

Фотографија по којој је Урош Предић насликао Лазин портрет 1906. год.

Баjо ЏАКОВИЋ (1960)

СВЕВРЕМЕНИ САН Лази Костићу Она извире из мог ока Њишу јој се бедра Сјаје јој се очи Расцветава ко из звездоскока И у поноћ у вене месечину точи Погледом ме љуби Додирује мислима Усмерава исконском звездоходу Можда Ње само још у мени има Негде на флуоресцентном ободу Да ли Она настаје из мога сна Или је ћерка Санта Марија Делла Салуте Хоћемо ли до звезда или до дна

(2010)

Откуда Она у мојој глави Шта то у мени пророци слуте Постоји ли Она и на јави?

23


Живи песници Лази К.

Баjо ЏАКОВИЋ (1960)

ЗВЕЗДОКАЗ ЛАЗЕ КОСТИЋА Ленки, у неко доба

Очима већ рекли смо све А да ли су очи настале баш од мисли Казала ваћ си ми и Да и Не Купали смо се по сунцу И после кисли Био сам ти у утроби До краја И све си то сласно доживела Можда си и њиштала до бескраја Док си се бедрима око мене плела А руком те нисам ни тако стварно Иако си осетила моје пожаре Да ли су наша тела нешто нестварно

24

А само мисао некуда води Љубав путује кроз ноћи и зоре Тамо где сневају звездоходи (2011)

Лаза и Ленка


Живи песници Лази К.

ЈЕЛЕНА - ЛЕНКА ДУНЂЕРСКА, (Helene Dungyersky), рођена у Србобрану, 26. октобра/7. новембра 1869. (на Митровдан). Умрла у Бечу 8/20. новембра 1895. (на Аранђеловдан).

Баjо ЏАКОВИЋ (1960)

СОНЕТ О ЛЕНКИ (од Лазе К.)

Дошла је из неке друге галаксије Да ми лице умије цветним мајем А шта ли јој се иза лица крије Под невидним звоном Под бескрајем Могуће је да личи и на Марију И да је од звезда само на трен Можда личи и на хармонију А можда је и само одблесак Сен А све долази баш од снова Док управо она струже кости Ка звездама Опет изнова

И увек само Даље ка југу Љубав ништи све наше злости А страст ништи и сету и тугу (2011)

25


Лаза Костић на фотографији из сомборских дана

26


Сонетни циклус Поп Д. Ђурђева

Поп Душан ЂУРЂЕВ (1953)

САНОВНИК 1. Опрости света мајко опрости смештена под овај раскошни свод што сам животу у немилости бацио гњили плод пала јабука на олтар срушен посечен крст на летњем путу припит и боемски разбарушен носим у путиру божанску кукуту проклеле ме додоле у апти небо жиром летину потуче чучим поред саџака тророга из длана ми свету воду лапти неко црно изгладнело куче и цвили на Бога 2. труне утроба пуњене птице прилазе стабла шуми на руб само ће моје сове сањалице сводова твојих постати стуб заспао рођењем пред смрт се будим и видим потпуно исти свет и као руј у сутон рудим на нова крила разапет мој сан је имао узводни ток можда ћу валцером небо умилостивити скида се паучина над обарачом крећем за тобом у срок мртва ће слова заживити и огласити се у поноћ плачом

27


Сонетни циклус Поп. Д. Ђурђева

3. на троседу је твоја слика у мени негативи лепоте зар да се у речи изгредника два света оваплоте пред господаром смисла не осећам понос и стра’ тумачења су несувисла све је то данас пепо и пра’ кад тела поприме аморфна својства и време речима отме смисао све ће се опет вратити сну у свету неког новог устројства из подсвести што сам преписао славуји ће да васкрсну 4. небо насликано испод поњаве мудрац прогнан из јаве очаран звуцима далеке звоњаве што бију из луде главе рој пчела ухваћен на виме породично стабло липа на осами посланиче властите интиме родољубе српски у пиџами живот лабуда песми невичан и дуга шетња по врх воде Каналом Гранде у словенски рит и победник покајнику сличан кога само мртви разоноде ко песма славља у зорин свит

28


Сонетни циклус Поп Д. Ђурђева

5. какве силе струје око плода кажњен да те никад не досегне рука о слатка воћко танталска рода ти ни не постојиш изван мојих мука кроз прстен би погодио звезду ја сам рођен да себи пресудим сагорела птица чека ме у гнезду да јој својом смрћу пепео пробудим с босиљкаче пала репатице прхни попут вертикалног хица кад из воде изгамиже длака дух напушта змијске кошуљице остављам плетиво с графитних иглица и чекам те сред божјег воћњака 6. дуга коса сплетена у грање ко бесни олуј и стари храст ти видовданско завештање надамном преузми власт нудим копцу своје изнутрице зар је то ватри била цена ти више немаш тело и лице наш свет је васељена речи сам украсио тобом стих подложан страсти материје у праху остаје бразда учиних над твојим гробом моћју љубавне алхемије да сан о сну останеш вазда

29


Сонетни циклус Поп. Д. Ђурђева

7. кад ме изведу пред страшни суд осудиће ме још да трајем а казна и све ће бити узалуд ја живим живот с предумишљајем одлажем твоју слику под јастук као у досије што ближе примарном крику вантелесне грдосије гаснуше звезде рај у плач бризну не окрећи се жено Лотова бодљикави цвет над огумком понеће траку гримизну посмртна маска је готова окамењена над твојом хумком 8. упамтио сам сијамске усне и жар што на њима цвета што је допро до јаве гнусне као обећање са онога света ја сам још увек не својом вољом пристао на смртни срам док клечим пред тужном богомољом спомен је њезин свети ми храм ја сам твој највећи верник и тумач сна матере божије убеђени у апсолутно ништавило ко је за живота велики чемерник тај суди најстрожије и његов суд је правило

30


Сонетни циклус Поп Д. Ђурђева

9. она се гнезди у мојој души на трен испили и узлети дан се поново нарогуши и јутро почиње да ми се свети већ дуго сам верен са смрћу с њом се састајем кришом ко драги гости код мене сврћу мртваци који долазе с кишом преспавао сам најлепшу песму земних милина небески крој обећавају ми црни дани они ван мене протећи несму док клањам ти се заспалој Eli, Eli lama azavtani 10. ја сам твој живи спомен покретна хумка и лес сво задовољство и malum omen који испашта небески бес међу године бачена кост у процеп брескве нетакнуте тамо ја нисам тринаести гост где свих милина разлике ћуте икона мог свеца у прочељу гроба венецијанско ходочашће божанске лепоте заслужног хаџије мој сан је само генерална проба надам се да сваки час ће послати црне проводаџије

31


Сонетни циклус Поп. Д. Ђурђева

11. верујем обећању врача иако не знам ко си ти да ће ме ускоро иловача за вечито испросити попримам твој лик одазивам се на твоје име ноћ је велики схоластик шаље ми своје херувиме вера није јењавала у пелене речи оденуте задојен прстом једне ноћи тајне што си ми одавала то тек у заносу пророци слуте истине које се не могу домоћи 12. јутро је моја смрт напуштам тужно боравиште и идем у Еденски врт на ново љубилиште на срцу венац од рашка над телом пешчана преса и црна одећа монашка кад пригрле ме небеса твоја је душа од телеја ја сам на трагу светлости жуте препознао твој ореол изнад небеског полијелеја звездама ћемо померит путе спремни на нову бол

32


Сонетни циклус Поп Д. Ђурђева

13. док ми служите парастос не губите ме из вида ја трчим рајски крос крај стабала људског стида да ме воле и куде учинићу за сва времена да од милине дуси полуде о најлепша између жена ван рама венчане слике морали смо отићи са иконостаса летњег дворца смртници шаљу своје доушнике и надају се истој срећи од великог чудотворца 14. песмом ћу те испросити у неко зимско свануће на носилима ћу те носити до прага вечне куће крећу се црна пловила строфа флор преко ревера још једном те је ословила гласом гондолијера као да си зачета у води ти што пружаш спас морепловцу на чепу од плуте мени грешном још једном угоди учини Орфеју добар глас Santa Maria della Salute

33


Сонетни циклус Поп Д. Ђурђева

МИЉЕ У путиру божанска кукута тек разапет на прозирна крила док смисао још пепелом лута лабуђа ми песма разонода била на босиљак плетиво мирише подложан страсти и твојој вољи узалуд трајем мада никад више нећу прићи тужној богомољи закишило из одоре црне спремам се за ново ходочашће врач ми тајне показује путе

34

твоја душа од телеја трне и на иконостас пра’ и пеп’о пашће Santa Maria della Salute (1990)

Лаза Костић, цртеж Тибора Вајде, 2010. године


Сонетни венац Ненада Грујичића

Ненад ГРУЈИЧИЋ (1954)

БЕЗЊЕНИЦА I Кајан ти љубим пречисте скуте у златни тренут када си пала као пахуља на моје путе, а онда чудом и – запевала. Латице певне не беху земне, већ рај селене где цвет не вене, све су милине, ал нежежене, у гласу нетом пристигле жене. Прену ме просјај младе копрене, старија она сад је од мене, у жубор-виру гласовне пене, телом се разбих о звучне стене. То само једном бива у веку, анђеле песме у рајском греху. II Анђеле песме у рајском греху, очи ти точе изворе миља, бајна се пена слива у јèку мириса с ушћа сунчевог диља. О, нека бруји кроз прибег ноћи најлепша песма из чарног зденца, нека се збија, и то ће моћи, душина светлост у звук без премца. Хвала ти, Боже, што си ми дао да чујем жице од свега друкче, ништа ми није остало, јао, но да се клањам брују што вуче у боје дуге, чуј, апсолуте, тако бих опет: ... della Salute ...

35


Сонетни венац Ненада Грујичића

III Тако бих опет: ... della Salute... да српски језик наново букне, да луди Лакан мноме салутне и као шајкаш крајишки зукне. Песма и жена: питање старо, ти си у њему одговор сама, ево сам тобом већ се учаро па језик гори, дањује тама. Можда се песник налази тамо где песма речју и не сме заћи, можда је њему сневање само начин да живот прерано страћи. Го се купам у меду и млеку, ал реч ми грца у судњем веку. IV Ал реч ми грца у судњем веку (није ли тога за ме већ доста?), али се храбро, у снаге меху, бацам у песму ко витез с моста. Јуначке речи, велике, страшне, нека се творе рекама звежђа, и нека буду тихе, слабашне, и такве бескрај су, дом и међа. Реч је милошта из царства чула, од ње се справља песмино јело, ватрина сенка и јек зумбула! Реч је црн корен и лишће бело, баш као живот, драги мој младац, рана и белег, поломљен јадац.

36


Сонетни венац Ненада Грујичића

V Рана и белег, поломљен јадац и бели часи, увек их има, у њима песник дели џепарац; нека се нађе при руци свима. А да би рана белегом била мора је неко у крви спрати, иначе, песма буде без крила, без надахнућа што боле прати. Понешто има од свега тога, шапће ми двојник искуства иног, у огледалу – лирска бабарога, моје друго Ја певања циљног? Да о том ћутим? Нећу, забога, има ли црње судбе од тога? VI Има ли црње судбе од тога да се привиду избечи појац и са главушом са два-три рога самоме себи припреми колац? Наравно да је све то могуће и да се строфа лије и тако, понекад песник није код куће па га не треба вући тек-тако. Ех, да су стиси ко лампиони, лако би рапсод нашо свог мира, ал песме зру у сумрака зони где врла пустош опроштај свира. Ево мој пример – и није самац, на јави остах прозебли врабац.

37


Сонетни венац Ненада Грујичића

VII На јави остах прозебли врабац, отмено дерле књижевног фаха, лирски назубљен романтик-жабац, с нарамком леда из новог краха. Одувек било да песник пати кад му се, канда, дистанца створи са које свест се књижевна врати па дело само собом ромори. Има и кад се све тако случи, и поврх буде гиздаве славе, али се живот брзано скучи па на рамену не буде главе! То тако мора, наградо строга, из певаније од самог Бога. VIII Из певаније од самог Бога преда ме бану удивна вила, ништа ми друго, аој, не оста но да је питам: Шта се то збива? Santa Maria… чарнице поја, многе сам грехе покајо ја, светле ли с неба вратанца троја ил све је то јаве сломио ма`? Љубавне замке вребају риму замахом душе – песмине руке, осека чека да смени плиму чим се заврше радосне муке. Види – на песку стихови стоје: Био је санак... то се не поје...

38


Сонетни венац Ненада Грујичића

IX Био је санак ... то се не поје... трагови магле врлог врхунца, и како дахом риме – куд-које, мени се више светом не јурца. Много сам налик другоме себи и све ме нешто у ребро гица: Песниче, почуј, да ли ти не би опет пропево три-четри вица од којих врат се на пању пуши док са небеса оштрица слеће и грешком (срећом!) одсеца уши. Има ли игде несреће веће да појац киксне ко шарно ждребе? Рођен у песми, ја затрах себе. X Рођен у песми, ја затрах себе, па нека буде што год не било, сакрићу кости под ледно ћебе, још којој речи да згрејем крило. О, светски сломе, откуд ми снага да хватом зјачем и чиним свашта кад ми се није зачудна драга имала с римом родити рашта? Одговор храмље, џаба му налет стихова старих које сам ково да љубав нема за људе памет, јер се и Костић лудилом трово да би ко и ја казао своје: А наша деца песме су моје.

39


Сонетни венац Ненада Грујичића

XI А наша деца песме су моје, то ли је усуд злаћаних речи? Свака ће бојом бол да ми поје, то ништа неће моћи да спречи. Ево и твоје слике из магле: Војчица скупља ексере старе и жив креч гаси као од шале кријућ се иза превреле паре док јој се осмех извија велик и лебди понад Прокупља града где на Хисару лута колерик знан по имену Драинца Рада. И овај боем ко мачка гребе да у нирвани дотакнем тебе.

XII Да у нирвани дотакнем тебе, то ли је наук, суштина, сврха, без тога, авај, лирика зебе и нема њојзи офрејског врха. Опрости, мајко, док пилим слова, пролазну мустру светскога бола, у Сомбору сам ожењен чова причепљен ћошком старинског стола. У мом дару и Јулка се лакта, о, безњенице, у туђој кожи, стогодишњи пар из оног вакта ко бесан олуј песмом се множи. Овде се, збиља, много шта слило, и дивно чудо тако се збило.

40


Сонетни венац Ненада Грујичића

XIII И дивно чудо тако се збило, оста без речи демијург венца, сломљено крцну последње крило под којим бленут и даље пеца. Рибица златна зева три жеље, ено ми плопће с врха таласа, ух, алај живот наивне меље док се штукица среће беласа. Са Фрушке Горе припевну муза, осја ми Лазу и Ленку сестру! Божански гугут или рој суза што низ Дунав ко светлица блесну? Можда и јесте, јутрење мило, ћутећи рекох: није те било. XIV Ћутећи рекох: није те било, нити ће бити икада ишта од оног што се једном већ збило у кушњи љубве без изворишта. Опевах с Лазом чарни тренутак у ком се трепке смехнуше сласно, отворих старе здене и врутке, и херувиме ја видех јасно. Зар мени јадном сва та дивота? Ангелна жицо овога плама, нека ти песма донесе плода на твоме путу до Божјег храма. Риме се, видиш, ко тамјан жуте: Кајан ти љубим пречисте скуте!

41


Сонетни венац Ненада Грујичића

XV Кајан ти љубим пречисте скуте, анђеле песме у рајском греху, тако бих опет: ...della Salute... ал реч ми грца у судњем веку. Рана и белег, поломљен јадац: има ли црње судбе од тога? На јави остах промрзли врабац из певаније од самог Бога. Био је санак, то се не поје... Рођен у песми, ја затрах себе, а наша деца песме су моје

да у нирвани дотакнем тебе. И дивно чудо тако се збило, ћутећи рекох: није те било! (2002)

Лаза Костић, цртеж Тибора Вајде, 2010. године

42


Уместо поговора

СА ДУХОМ ЛАЗЕ КОСТИЋА И опет једна година, и опет један рок, и још ће можда стотина, и неће дати Бог! (1863) Лаза Костић

Од 2008. до 2011. године низале су се годишњице Лазе Костића: сто педесет година његовог песниковања (1858 - 2008), век песме Santa Maria della Salute (1909 - 2009), сто година од смрти (1910 - 2010) и сто седамдесет година од рођења (1841 - 2011). После свега; на измаку 2011. године с разлогом се питамо: да ли се то Лаза Костић коначно вратио међу своје?... или је још увек Међу јавом и мед сном? Костић се овим узастопним годишњицама “кандидовао” да га се сетимо... Мора се признати да је догађаја “Лази у спомен” било поприлично али квалитет, достојан великана, у већини случајева, поново је и по ко зна који пут изостао. У спомен само оно што је ваљало, остало у заборав! НАУЧНИ СКУПОВИ, СОМБОРСКА ОКУПАЦИЈА, ИЗЛОЖБА... За похвалу су три научна скупа о Костићу организована у Сомбору (Друштво књижевника Војводине), Београду (САНУ) и Новом Саду (Филозофски факултет)... висок академски ниво али без ширег одјека у јавности. Народно позориште у Сомбору је једино наше професионално позориште које је уприличило премијеру Костићевог комада (25. новембра 2010) - праизведена је Лазина комедија Окупација, дело које је Живомир Младеновић (1910 - 2011) открио и превео 1977. са немачког језика; деведесет девет година од настанка. Сомборско позориште и редитељ Душан Петровић достојанствено су одужили наш заједнички дуг аутору Максима Црнојевића, Пере Сегединца и Гордане. Прошло је још тридесет четири године да овдашња позоришна публика види Лазину Окупацију (само у Сомбору). Бројни позоришни фестивали и позоришта диљем земље Србије одавно могу без Костићевих драмских дела... Ипак, Позоришни музеј Војводине и агилни Зоран Максимовић приредили су у Новом Саду сјајну изложбу Позорја Лазе Костића; са изузетно уређеним каталогом - сећања ради и не само сећања ради. Изложбу је видела и публика у Лазином Сомбору, Стеријином Вршцу а у плану је и гостовање изложбе у престоном Београду. Велико је питање где ће још и да ли ће уопште гостовати Позорја Лазе Костића... СПОМЕНИЦИ, КЊИГЕ... Са “закашњењем” од једног века, Лаза Костић је у истој години добио два споменика: у Сомбору (аутора Игора Шетера)... Лаза седи на клупи на главном сокаку, чита и чека... и у Новом Саду (аутора Стевана Филиповића) - монументална стојећа фигура песника у сред најстарије цветно-травнате ронделе на овим просторима у улици Модене; без могућности да му се нормално приђе дању и без амбијенталног осветљења ноћу... а и то ће се већ решити... На Калемегдану у Београду, у алеји песника постављена је новембра 2011. Лазина биста (рад академика Николе Јанковића), копија сомборске Лазине бисте из давне 1963. године. Коначно! Боље икад него никад! На прсте обе руке, једва се могу побројати књиге посвећене Лази Костићу, објављене од 2007. до 2011. године - све из пера аутора и приређивача осведочених

43


Уместо поговора костићеваца. Ове књиге угледале су светлост дана захваљујући првенствено упорним појединцима а што се тиче промоција наречених издања, тога у нашој јавности готово да и није било. Међу Лазине годишњице умешала се Година књиге и језика - жестоко рекламирана и “осмишљена” у Министарству културе државе Србије. Питамо се, како би несрећни Лаза тек лоше прошао да није било Година књиге и језика? На срећу, поштанска марка са ликом Лазе Костића (номинална вредност 22 динара), појавила се изненада али је брзо нестала... филателисти су је разграбили! Сабрана дела Лазе Костића која је осмислио и покренуо Младен Лесковац у Матици српској, ни двадесет година после Лесковчеве смрти нису још комплетирана и завршена! Шта рећи? Ипак, докторска дисертација Лазара Костића - Тезе из правних и политичких наука - написана на латинском језику и одбрањена у Будиму, 1. маја 1866. године - први и једини пут је преведена на српски језик (са научним коментаром) августа 1991. године захваљујући прегнућу угледног новосадског професора Срђана Шаркића. Тек крајем 2011. године Матица српска је објавила Костићеву докторску дисертацију као посебно издање у едицији Баштина, ван сабраних дела Костићевих чије комплетирање изгледа чека нека боља времена и неке нове људе... “Нико се није претргао, нити се потрудио да песника врати” међу своје... “Дуга је то и тужна прича” - написао је песник Перо Зубац.

НА ПУТУ ЗА КОВИЉ... На аутопуту Београд - Будимпешта, који води у Европу, на деоници Београд - Нови Сад, из оба смера стоје табле - путокази: КОВИЉ Родно место Лазе Костића... 200 м g У нашем времену, изгледа, довољно је знати макар следеће: Лаза К. рођен у Ковиљу... стварао, путовао и на крају отишао у Беч из Сомбора, давно (пре сто и једне године), на своје последње европско путовање. Вратио се међу своје... додуше у мртвачком сандуку... Сахрањен у Сомбору у породичној гробници супруге Јулијане Паланачке. Нека му је вечна слава и хвала! P.S Ако нас пут нанесе у родно место песника Лазе К. на Ковиљску ракијаду - парастос дудари, у кафану која се зове НА КРАЈ СВЕТА, остаје нам једино да попијемо по једну Лази задушу а нама уздравље и упамет... Испунили смо Костићеве годишњице животом а не животе годишњицама... Да ли смо остварили оно што желимо и сачували оно што је вредно и што волимо? Показаће време... а Лаза нек сачека! У Новом Саду, 9. децембра 2011. на Преподобног Алимпију Столпника

44

Приређивач


Из рецензија ЛАЗИНОВ ТРИПТИХ О ЛАЗИ... Ова књига сонета већ је трећи „корак“ приређивача Хаџи Зорана Лазина, начињен у његовом жарном настојању да се у време поприличне институционалне, научне и културолошке дремежи и свеопште растоке културног нам наслеђа, на што потпунији начин обележи живот, ерудитивна памет и песмодајни плам Лазе Костића (1841 – 1910), као и постојање дивотне му песме Santa Maria della Salute (1909 – 2009). Почетни „корак“ у тој подвижности Хаџи Зорана Лазина је књига одабраних (целовитих или фрагментираних) студија и огледа Век песме Santa Maria della Salute; други је Векотрај Лазе Костића, збирка песама, фотографија и ликовних прилога о Лази Костићу и Ленки Дунђерској, насталих у минулом столећу и с почетка овога века. Ево и трећег „корака“ – књига: Сонетница Лази Костићу, од осамнаест сонета, једног сонетног циклуса и једног сонетног венца, мајсторских творевина шеснаест сонетиста, мада не и сасвим уједначених вредности (посебно када је реч о сонетним макроструктурама), донетих овде са намером приређивача да нараштају овоме и онима који ће тек доћи; покаже какви су све и колики били заноси и узноси духовних стваралаца Лазом Костићем и свим оним што га је пратило, и зашто баш њиме међу инима. И док се читају ове три књиге, бива јасно: у питању је генерацијска и генерацијска опчињеност која исходи из Лазине непоновљиве духовне левитације Међу јавом и мед сном, из замршаја земаљског и небеског у његовом певу, из његовог закорачја у свевасељенско, у студно и тамно заумно; опчињеност која навире из оног језичког лива, одзвона речи али и гласовних звуковеза у песмама; из оне неутихнуле потребе сваког од потоњих песника да види себе нејаког спрам њега стасног и небеског. Међутим, није у овоме крај: Хаџи Зоран Лазин, тај детаљиста који стоји раме уз раме са М. Лесковцем, Р. Стокановим када је реч о Лази Костићу и свим оним што га је чинило и одређивало у животу, наставља да сабире све шт је по друмовима и путељцима туђег критичког и публицистичког и Костићевог позоришног и преводилачког ангажовања остало расуто (следе још две књиге).Он Лази Костићу тако припрема још већи незаборав или нови векотрај у свести оних који долазе, са сликом о њему, која ће бити још блискија, потпунија, оштрија и много светлија но што сада јесте. Сва у знаку непорецивог сјаја. Часлав Ђорђевић ДУХОВНА ПОВЕЗАНОСТ У СВЕЧАНОЈ ФОРМИ Импресиван је племенити труд Хаџи Зорана Лазина посвећен личности и делу Лазе Костића. И веома је значајан његов појединачни допринос обележавању јубилеја српског песничког великана (2008 – 2011). Приредио је три књиге и најавио још две. Трећа књига, о којој је овде реч, има наслов „Сонетница Лази Костићу“. У њој су изабрани сонети Костићевих песничких, духовних следбеника и поштовалаца. У уводном делу су, уз један Шекспиров, и два Лазина сонета. Уносећи, испред свих, Шекспиров Сонет LXVI, приређивач је вероватно желео да подсети читаоце на дуговечност сонетне форме и њене, у садржинском смислу, свечаности и, кадикад, светости. Као да је имао на уму мисао Данила Киша: „...онај који у овом тренутку пише сонет тај је неминовно у власти палимпсеста, у његовом уху и слуху одјекује, као хор анђела, мелодија и ритам сонетâ, тај снажни акорд европске традиције тамо негде од четрнаестог века.“ У тај одјек, о коме Киш говори, сливају се и стихови из овог зборника, сонети Бранка Миљковића, Мирослава Настасијевића, Стојана Бербера, Коље Мићевића, Ненада Грујичића, Раше Перића, Крстивоја Илића, Милутина Луја Данојлића, Миодрага Петровића, Баја Џаковића, Душана Ђурђева и других. У сваком случају, све ове сонете повезује мисаона сродност с поезијом Лазе Костића, песничка солидарност с Лазом у његовој судбинској патњи и разумевање његових поетичких идеја. Готово све песме садрже цитате из Лазине поезије, не само ради украса, него пре свега због осећања духовне сродности свих „костићеваца“, а један од њих, Радомир Уљаревић је

45


Из рецензија песму Мртва драга дефинисао (у поднаслову) као: Лаза Костић сам собом. Ова књига пружа нам лепе примере преображаја сонетне форме, који су очигледни, нарочито у новије време. Сонет више није „окована“ форма, он се увелико отео од теоријских правила[...] У овом избору налазе се и два сонетна венца, од којих се један, Сановник Поп Душана Ђурђева, одређује као „сонетни циклус“. Други је Безњеница Ненада Грујичића. Упоређивањем ова два (иначе сјајна) остварења могу се запазити мене о којима је реч. Грујичић углавном поштује „правила“ сонетног венца (има чак и акростих; мало скривен, додуше), осим „правилности риме“ (абба, абба, ццд, еед), а Ђурђев је, осим те „правилности“, одбацио и везивање сонета последњим стихом претходнога од којих се (претходних последњих стихова) формира петнаести сонет („мајсторски“). Код Ђурђева нема везивања, петнаести сонет је потпуно нов и самосталан, и то је разлог за одредницу – циклус. Тиме „циклус“ није ништа изгубио у односу на „венац“ (уосталом, у поезији „циклус“ и „венац“ су синоними). Битна је, у оба случаја, истинска тј. мисаона, духовна повезаност свих сонета, и то заједно са мислима и цитираним стиховима Лазе Костића. Виталност сонета, у овом случају (у овој књизи), потврђује се и у тематском погледу. Свечаност и светост форме подразумева и узвишеност тема: љубав, човечност, животне радости, патња, смрт. Оне су доминантне у овим сонетима. Књига Сонетница Лази Костићу, коју је приредио Хаџи Зоран Лазин, осим лепог избора сонета и ауторског прилога на крају, садржи и репрезентативан избор илустрација (фотографије, снимци дела ликовних уметника и др.) Анђелко Ердељанин ЈЕДНА ЛЕПА РУКОВЕТ СОНЕТА Хаџи Зоран Лазин не престаје да нас дарива и радује новим књигама које пише или склапа све ради незаборава и чувања успомене на нашег Лазара Костића. Велике су заслуге његове да се делу нашег великог песника посвети дужна пажња и у граду Новом Саду и у целом свету песме и песника. Изучавајући годинама и деценијама живот и дело Лазе Костића, Хаџи Зоран Лазин је толико књига разноразних ишчитао, а понеку и написао, па му није било претешко да направи неколико антологијских избора Лази у славу, којима се, ево, придружује и Сонетница Лази Костићу. Избор песама је добар и, као и обично, одабир ликовних прилога. Овако, како наш Лазин брине о успомени на Лазу Костића, ваљало би да се и још понеко определи за бригу о сенима неког од наших великих песника, не само ових простора. Али, можда је и боље овако јер је видљивије колико само један човек може да учини на ползу целог народа и свеукупне културе његове. Перо Зубац

46


Садржај

СОНЕТНИЦА ЛАЗИ КОСТИЋУ Приредио и одабрао ХАЏИ ЗОРАН ЛАЗИН

УМЕСТО ПРОГОВОРА Лаза КОСТИЋ (1841 – 1910) 1861 – 1886*...............................................................................................................................5 Лаза КОСТИЋ (1841 – 1910)..........................................................................................................6 AN GROSZ-WIEN *. ...............................................................................................................6 ВЕЛИКОМ БЕЧУ **................................................................................................................6 П О К О Ј Н И П Е С Н И Ц И Л А З И К. Бранко МИЉКОВИЋ (1934-1961) ЛАЗА КОСТИЋ......................................................................................................................8 Мирослав НАСТАСИЈЕВИЋ (1939-1998) ПЕСМА СТАРА......................................................................................................................9 Ж И В И П Е С Н И Ц И Л А З И К. Милан МЛАДЕНОВИЋ од Лужице (1949) ГЛОСА О СЕНЦИ................................................................................................................10 Душан БАЛАН (1939) ВЕЧЕРЊЕ...............................................................................................................................11 Стојан БЕРБЕР (1942) ЛАЗИН БРЕГ.........................................................................................................................12 Коља МИЋЕВИЋ (1941) ЛАЗА КОСТИЋ....................................................................................................................13 Нееад ГРУЈИЧИЋ (1954) ТМА И ТУШТА.....................................................................................................................14 Мирослав НИКОЛИЋ (1970) ЛАЗА КОСТИЋ....................................................................................................................15 Раша Перић (1938) ВЕЧНИ ЖИЖАК..................................................................................................................16 Ђорђе НЕШИЋ (1957) ЛАЗИ, У СПОМЕН..............................................................................................................17 Крстивоје ИЛИЋ (1938) ЛАЗАРИЦА...........................................................................................................................18 Милутин Лујо ДАНОЈЛИЋ (1939) МОНОЛОГ ЛАЗЕ КОСТИЋА...........................................................................................19 Радомир УЉАРЕВИЋ (1954) МРТВА ДРАГА......................................................................................................................20 Миодраг ПЕТРОВИЋ (1954) СМЕ ЛИ САД ПЕСМА........................................................................................................21 И СВЕ ЧЕГ СЕ ТАКОХ РУКОМ........................................................................................22 Бајо ЏАКОВИЋ (1960) СВЕВРЕМЕНИ САН............................................................................................................23 ЗВЕЗДОКАЗ ЛАЗЕ КОСТИЋА........................................................................................24 СОНЕТ О ЛЕНКИ................................................................................................................25 С О Н Е Т Н И Ц И К Л У С П О П Д. Ђ У Р Ђ Е В А Поп Душан ЂУРЂЕВ (1953) САНОВНИК..........................................................................................................................27 МИЉЕ.....................................................................................................................................34 СОНЕТНИ ВЕНАЦ НЕНАДА ГРУЈИЧИЋА Ненад ГРУЈИЧИЋ (1954) БЕЗЊЕНИЦА.......................................................................................................................35 УМЕСТО ПОГОВОРА СА ДУХОМ ЛАЗЕ КОСТИЋА...................................................................................................43 ИЗ РЕЦЕНЗИЈА ЛАЗИНОВ ТРИПТИХ О ЛАЗИ (Ч. ЂОРЂЕВИЋ)...............................................................45 ДУХОВНА ПОВЕЗАНОСТ У СВЕЧАНОЈ ФОРМИ (А. ЕРДЕЉАНИН).......................45 ЈЕДНА ЛЕПА РУКОВЕТ СОНЕТА (П. ЗУБАЦ)...................................................................46

47


СОНЕТНИЦА ЛАЗИ КОСТИЋУ Приредио и одабрао Хаџи Зоран ЛАЗИН Обликовање Драган БОЈАНИЋ Сарадник Иван СВИРЧЕВИЋ Издавачи: Издавачка агенција Венцловић Градска Библиотека Нови Сад За издавача Оливера ЂОРЂЕВИЋ Милош ПАНКОВ Рецезенти Часлав ЂОРЂЕВИЋ Анђелко ЕРДЕЉАНИН Перо ЗУБАЦ Штампа ALFA graf, Petrovaradin Тираж 1000 примерака Нови Сад, 2011/2012. Ова књига је издата под покровитељством Град Нови Сад - Градска управа за културу Општина Србобран

48

Sonetnica Lazi kosticu  

knjiga o Lazi kosticu

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you