Šesnaesto poglavlje Alecia „Ali ja mrzim da trčim,” cvilim dok se parkiram na moje parking mesto i gasim motor. „Ne budi pičkica,” Blake mi govori u uho. „Treba mi trčanje i želim da pričam sa tobom, tako da dolazim da te pokupim.” „Koristiš mene za izgovor jer ja imam najbolje staze u mom komšiluku.” „To boli, lančidu.” Kaže. „Istina je, ali boli.” „Ti si pametna guzica.” Kikodem se i hodam ka mojoj zgradi. „Ja sam pametna guzica koja je skoro stigla do tebe.” „Šta? Tek sam stigla kudi.” „Pa, požuri presvuci se. Upravo sam na autoputu. Vidimo se za nekoliko mnuta.” „Prokletstvo, Blake!” Ali nema svrhe. On je ved prekinuo vezu. Žurim stepenicama, odmah počinjem da se presvlačim. Moje cipele su prve skinute, bacila sam ih kod vrata, onda odšniram i svučem suknju, ostavim je u kuhinji na podu. Moja bluza i brus su slededi, nešto završava na kauču, a nemam pojma gde je ostalo otišlo. Pokupidu ih kasnije. Požurim po sportski grudnjak, top i joga pantalone, a Blake utrčava kroz ulazna vrta dok ja vezujem pertle na patikama. „Ostavila si nered, lančidu.” „Jebi se. Nisi mi dao vremena.” „Hodeš li da pokupiš svoju odedu?” „Hodu kasnije.” Uzdahnem i mahnem mu. „Ionako ih moram staviti u mašinu za veš. Hodeš li me stvarno naterati da trčim?”
171