Page 1


KETRIN AJZAK

TI JA, Prevela Zvezdana Šelmić

Naziv originala Catherine Isaac YOU ME EVERYTHING

Beograd, 2018.


Mojoj porodici


UVOD Mančester, Engleska Ponekad život uzme najbolje i najgore što može ponuditi i priredi vam sve na gomili u istom danu. Verovatno nije neobično da se dođe do takvog zaključka tokom porođaja, ali u mom slučaju nije se radilo o uobičajenoj mešavini bola i radosti, već o tome da sam, iako ću konačno upoznati malo biće koje je devet meseci obitavalo u mom telu, tih osam užasnih sati provela pokušavajući da mobilnim telefonom dobijem njegovog oca – da ga izvučem iz ko zna kojeg bara, kluba ili neke druge žene, gde god da se tog trenutka nalazio. „Jesi li se setila da doneseš beleške, Džesika?“, upitala je babica kad sam sama stigla u bolnicu. „Da, ponela sam beleške. Samo sam negde zagubila momka“, odgovorila sam uz osmeh izvinjenja. Ona me je kratko pogledala ispod oka dok sam se naslanjala na prijemni pult porodilišta, čekajući da nalet bola u stomaku prođe. „Sigurna sam da će se brzo pojaviti.“ Osećala sam da mi se niz vrat sliva znoj. „Ostavila sam mu nekoliko poruka.“ Dvanaest, da budem precizna. „Ima neku gužvu na poslu. Verovatno i ne čuje signal mobilnog telefona.“ U toj fazi još sam se nadala da je to tačno. Uvek sam bila rešena da vidim ono najbolje u Adamu, čak i kad sam suočena sa čvrstim dokazima koji govore suprotno. „Mi doskora nismo dozvoljavali prisustvo muškaraca“, podsetila me je ona. „Ako budemo morali da obavimo ovo bez tate, moći ćemo, bez problema.“ Tata. Nisam mogla da poričem biološku činjenicu, ali titula je zvučala pogrešno ako se primeni na Adama. Babica je bila krupna i delovala je umirujuće i majčinski, s debelim nogama, grudima na koje ste mogli staviti biljku u saksiji, i kosom koja je očito bila cele noći namotana na sunđeraste viklere. Na pločici s imenom pisalo je da se zove Meri. Poznavala sam Meri oko tri minuta i već mi se dopadala, što je bilo dobro, s obzirom na činjenicu da će mi uskoro gledati u grlić materice. „Hodi, dušo, da te smestimo u sobu.“ Otišla sam da uzmem torbu sa stvarima koju mi je unutra uneo taksista, ali Meri me je preduhitrila i uzela je za ručke, zateturavši se od težine. 4


„Koliko si mislila da ostaješ?“ upitala je iznenađeno, a ja sam se potrudila da se nasmejem, ali prestala sam shvativši da stiže naredna kontrakcija. Stajala sam u nemoj agoniji, čvrsto žmureći, ali rešena da ne budem ona žena koja prepada sve ostale vrišteći iz sveg glasa. Kad je bol uminuo, polako sam pošla za Meri kroz prejako osvetljen hodnik, vadeći telefon da proverim poruke. Videla sam desetine poruka od mame i Beki, moje najbolje drugarice, ali nijednu od Adama. Nije trebalo da bude ovako. Nisam želela da budem sama. Ma koliko da sam proteklih meseci brinula zbog našeg odnosa, u tom trenutku dala bih sve da on bude pored mene, da me drži za ruku i govori mi da će sve biti dobro. Otkrila sam da sam trudna dan posle svog dvadeset drugog rođendana. Iako nje bilo planirano, u narednih devet meseci ubedila sam sebe da ću biti samouverena majka. Sad mi se to činilo kao puko glumatanje hrabrosti. „Jesi li dobro, dušo?“, upitala je Meri kada smo stigle do vrata sobe za porođaje. Klimnula sam glavom, uprkos istini: čak i u njenim sposobnim rukama, osećala sam se usamljeno, užasnuto i uvereno da će se to osećanje nastaviti sve dok se Adam ne javi na dužnost držanja za ruku i brisanja čela. Soba je bila mala i funkcionalna, s tankim šarenim zavesama koje su joj davale izgled starinskog motela. Nebo napolju bilo je boje mastila, crno i neprozirno, a beličasti mesec bio je skriven u senkama. „Hodi ovamo“, rekla je Meri i.potapšala krevet. Prema njenim uputstvima, legla sam i savila kolena. Ona je na to smireno rekla „ulazim“ i zavukla ruku u mene; osetila sam da sam iskolačila oči i za trenutak nisam mogla da dišem. „Raširena si četiri centimetra.“ Ispravila se, nasmešila i skinula rukavicu dok se spremala sledeća kontrakcija. „Porađaš se, Džesika.“ „Divno“, odgovorila sam, rešena da joj ne pomenem kako to i nije neko otkriće; vodenjak mi je pukao pre više sati, ostavivši baru na kuhinjskom podu. „Sad je najbolje da uzmeš porođajnu loptu i pustiš da nam sila teže pomogne. Idem da obiđem ženicu u susednoj sobi, ali ti slobodno pritisni dugme za poziv ako ti nešto treba. Da li će ti se neko pridružiti? Prijateljica? Ili majka?“ Beki nije živela daleko, ali jedina mogućnost, zapravo, bila je moja mama, ma koliko mi bilo neprijatno da je pozovem i objasnim da je Adam nestao u nepoznatom pravcu. 5


„Mama čeka u pripravnosti. Ako mi se momak ne javi do dva ujutro, doći će ona.“ „Odlično“, rekla je Meri i ostavila me samu s mojom delimično naduvanom gumenom loptom, ajpedom punim pesama Džeka Džonsona i mašinom za gasnu anesteziju za koju sam zaboravila da pitam kako se koristi. Pozvala sam mamu u minut do dva. Stigla je u roku od šest minuta, u tesnim farmerkama i mekoj lanenoj bluzi, s nagoveštajem parfema Este Loder bjutiful. Sa sobom je donela veliku platnenu torbu s „opremom za porođaj“. Oprema se sastojala od male video-kamere, jastuka od guščijeg perja, tube paste za zube, primerka časopisa Vumen end houm, kreme za ruke, gomile grožđa, dve velike plastične kutije s više vrsta sveže pečenih kolača, nekoliko ružičastih peškira i – ne šalim se – plišane igračke. „Kako si?“, upitala je zabrinuto, privlačeći stolicu dok je sklanjala pramen kratke plave kose iza uha. Nosila je tek vrlo malo diskretne šminke – imala je odličnu kožu, pa joj nikad i nije bilo potrebno mnogo, a plave oči su joj blistale. „Dobro, a ti?“ „Odlično. Zapravo, oduševljena sam što sam ovde.“ Ipak, dok je govorila, lupkala je nogom o okvir kreveta, a metalni zvuk odjekivao je sobom. Mama je uvek ostajala prisebna u krizi, ali u poslednje vreme primećivala sam kod nje nervozne tikove: ove noći njena desna noga kao da je imala sopstveni život. „Nemoguće da si stigla od kuće za samo šest minuta“, rekla sam, pokušavajući da udahnem gas prvi put; nadražio mi je grlo, pa sam se zakašljala. „Bila sam ovde na parkingu od ponoći. Nisam želela da se zaglavim u saobraćaju.“ „Volela bih da je Adam bio tako uviđavan“, promrmljala sam. Njen osmeh je izbledeo. „Jesi li pokušala da mu ponovo pošalješ poruku?“ Klimnula sam glavom, pokušavajući da sakrijem koliko sam iznervirana. „Da, ali očito postoji nešto važnije nego što je dolazak ovamo.“ Mama me je pogladila po ruci. Nije bila navikla da me čuje tako ogorčenu. Ja se vrlo retko ljutim na bilo koga i bilo šta, ako ne računamo bednu brzinu interneta u stanu. Ali te noći to nije važilo. „Mrzim ga“, šmrcnula sam. Ona je odmahnula glavom, gladeći me po nadlanici. „Ne, nije istina.“ „Mama, ti ne znaš ni polovinu onoga što se dešavalo u poslednje vreme.“ Bilo mi je neprijatno da joj ispričam, jer ću time pokvariti iluziju, zamisao da bi moj porodični život s Adamom mogao da se uporedi s onim što su mi pružili 6


ona i tata. Svoje detinjstvo smatrala sam uglavnom idiličnim – bila sam bezbedna i srećna, iako je bilo teških perioda koji su sada već bili davna prošlost. Mama je uzdahnula. „Dobro. Nemoj sad da se sekiraš zbog toga. Ovaj trenutak više nikada nećeš doživeti. Jesi li gladna?“ Otvorila je jednu od kutija. Uspela sam da se nasmešim. „Ti to meni ozbiljno?“ „Ne“, iznenadila se ona. „Kad sam tebe rađala, bila sam užasno gladna. Pojela sam pola kolača s limunom pre nego što mi je vodenjak pukao.“ Mama bila je izvanredan pomagač na porođaju. Uspevala je da me nasmeje izmeđukontrakcija, umirivala me je kad mi se činilo da je sve toliko van moje kontrole da bi mi došlo da vrištim iz sveg glasa. „Zašto ti nisu dali nešto protiv bolova?“, upitala je poluglasno. „Rekla sam im da ne želim epiduralnu. Planirala sam prirodan porođaj. Uostalom... radila sam jogu.“ „Džes, pokušavaš da izguraš ljudsko biće kroz vaginu. Mislim da ti je potrebno nešto jače nego što su vežbe disanja i upaljena sveća.“ Pokazalo se da je u pravu. Posle bezbroj naleta povraćanja bila sam obuzeta nepojmljivom agonijom, do te mere da bih rado prihvatila i lulu s opijumom da mi je neko ponudio. Kroz prozor je počelo da se nazire svitanje, a druga babica – koja je verovatno dolazila da se predstavi, samo što ja nisam uspela da je primetim – sagla se da me pregleda. „Žao mi je dušo, suviše je odmaklo da bi sad dobila epiduralnu. Možemo ti dati injekciju petidina ako želiš, ali beba samo što se nije rodila.“ Meni su se noge nekontrolisano tresle, disala sam isprekidano od bola, nisam bila u stanju da razgovetno govorim, pa ni da racionalno razmišljam. „Samo hoću da Adam bude ovde. Mama... molim te.“ Ona je žurno uzela telefon i pokušala da ga pozove. Uspela je da ispusti spravicu, pa je poluglasno opsovala i sagla se da je dohvati s poda, petljajući kao da traži sapun u punoj kadi. Onoga što je potom usledilo samo se nejasno sećam, jer nisam mislila na telefoniranje niti na iglu u butini; bila sam obuzeta užasnom i čudesnom snagom sopstvenog tela. Trajalo je oko jedan minut i tri napona posle injekcije petidina – i moj sin stigao je na svet. Bio je čudesan, moj dečačić, s debeljuškastim udovima i zbunjenim izrazom na zgužvanom lišcu dok je treptao kad mi ga je babica spustila u naručje. „Jao, bože“, šapnula je mama. „On je...“ „Divan“, rekla sam tiho. 7


„Ogroman“, odgovorila je ona. Oduvek sam smatrala da su novorođene bebe nežne i bespomoćne, ali Vilijam je stigao kao dasa od četiri i po kilograma. I nije plakao, bar u taj prvi mah, samo se sklupčao uz moje grudi i odjednom je sve bilo kako treba. Pa, gotovo sve. Poljubila sam ga u čelo i udahnula njegov slatki bebeći miris – i tog trenutka vrata su se s treskom otvorila. Stigao je Adam, potpuno pobijajući izreku da je bolje ikad nego nikad. Ne znam šta se jače osećalo dok nam je prilazio – miris parfema neke druge žene ili gorkasti zadah bajatog pića. I dalje je imao odeću od sinoć. Nije uspeo da obriše karmin s vrata, jer je ostala napadna mrlja kurvinski roze boje koja je počinjala kod uha, a završavala se na košulji. Odjednom nisam želela da on bude blizu mene i moje bebe – nikakav antibakterijski gel za ruke ne bi promenio činjenicu da je bio u odvratnom stanju. U svakom mogućem smislu. Obuzelo me je očajanje i upitala sam se koliko davno sam, zapravo, to već zaključila. „Mogu li... mogu li da je uzmem?“ upitao je, pružajući ruke. Mama se trgla, a ja sam oštro odgovorila. „To je dečak, Adame.“ On je iznenađeno podigao pogled i povukao ruke. Seo je gledajući u nas; očito nije uspeo da kaže bilo šta, a pogotovo ne ono pravo. „Propustio si sve“, rekla sam, pokušavajući da sprečim suze da poteku. „Ne mogu da verujem da si sve propustio, Adame.“ „Džes, slušaj... mogu da objasnim.“

8


POGLAVLJE 1 Deset godina kasnije Ne znam otkad sam postala tako nespretna kad je reč o pakovanju. Nekad mi je to odlično išlo, dok sam imala vremena i strpljenja da se snabdem jastučićima na naduvavanje i mini-toaletnim priborom. Svakako nemam manjak stvari: moj stari sitroen samo što se nije raspao po šavovima. Ipak, ne mogu da se oslobodim o'sećaja da sam zaboravila nešto, ili više nečega. Problem je u činjenici što nisam napravila spisak. Žene iz moje generacije navedene su da veruju kako su spiskovi rešenje za sve probleme, čak i kad se svet oko nas raspada. U ovom trenutku prošla sam fazu spiskova – nastupa trenutak kada treba uraditi toliko toga, da zaustavljanje radi nečeg tako dokonog kao što je pravljenje spiska deluje kao čist luksuz. Osim toga, ako nešto i zaboravim, moći ću da kupim kada stignemo tamo – idemo samo u seoske predele Francuske, a ne u amazonsku džunglu. Ako je moje pakovanje bilo nasumično, Vilijamovo ne znam ni kako da nazovem. Sadržaj njegove torbe uglavnom čine haribo gumene bombone nađene ispod kreveta posle poslednjeg druga koji je došao da prespava, knjige s naslovima kao Otrovne zmije sveta, nekoliko pištolja na vodu i raznolike toaletne potrepštine oštrog mirisa. Počeo je da se zanima za ovo poslednje tek nedavno, kada je njegov drug Kameron zaključio da je punih deset godina pravi trenutak da počne da koristi dezodorans. Morala sam izokola da ukazem svom sinu na to da miris links afrika koji se širi oko njega u obliku nevidljive pečurke neće u Francuskoj značiti mnogo ako na sebi nema i pantalone. Sedam za volan, okrećem ključ u kontakt bravi i doživljavam uobičajeni treptaj iznenađenja kada motor startuje. „Jesi li siguran da si poneo sve što treba?“, pitam. „Mislim da jesam.“ Od uzbuđenja na njegovom licu meni se stegne srce. Takav je još otkako sam mu rekla da ćemo provesti leto s njegovim tatom. Naginjem se da ga cmoknem u kosu. On to otrpi, ali odavno su prošli dani kada bi me zagrlio obema rukama i izjavio: „Ti si najbolja mama koju sam ikada imao.“ Vilijam je visok za svoje godine, gotovo mršav, uprkos ogromnom apetitu i nedavno stečenoj opsesiji lancem restorana Domino. Visinu je nasledio od 9


oca, kao i vodnjikave smeđe oči, kožu koja lako pocrni i tamnu kosu koja mu se kovrdža na vratu. Ja sam visoka metar i šezdeset dva i on će me ubrzo nadvisiti, a u tom trenutku verovatno će još manje izgledati kao da je moj. Moja koža je bleda, pegava i sklona tome da pocrveni od najmanjeg zagrevanja. Plava kosa koja mi doseže do ramena nije kovrdžava kao sinovljeva, ali nije ni ravna; svojeglava je na način koji mi je užasno smetao u danima kada je to bila moja jedina briga. „Ko će paziti na kuću dok nas nema?“, pita on. „Nema razloga da se pazi na nju, dušo“, kažem. „Dovoljno je da neko uzima poštu.“ „A šta ako neko provali?“ „Neće.“ „Kako znaš?“ „Ako bi iko rešio da provali u neku kuću u ovoj ulici, našu svakako ne bi odabrao.“ Malecku kuću, jednu u nizu identičnih u južnom delu Mančestera, kupila sam zahvaljujući tatinoj finansijskoj pomoći ubrzo pošto sam rodila Vilijama, a pre nego što je ovaj kraj postao neopisivo pomodan. Nikada nisam učestvovala u bingo večerima u falafel baru na kraju ulice, i kupila sam možda jedan đevrek s kinoom kada je otvorena otmena pekara. Ipak, iskreno podržavam takva mesta, jer zbog njih cena kuće vrtoglavo raste. S druge strane, ja sam verovatno jedina tridesettrogodišnja samohrana majka koja može priuštiti sebi da živi u ovom kraju s ovo malo plate. Predajem kreativno pisanje u lokalnoj srednjoj školi, a taj posao uvek mi je pružao veće zadovoljstvo nego prihode. „Džejku Miltonu opljačkali su kuću“, podseća me Vilijam dok izlazimo na ulicu. „Odneli su sav mamin nakit, tatin auto i Džejkov iks-boks.“ „Stvarno? Pa to je strašno.“ „Znam. Baš je stigao do poslednjeg nivoa u Baštenskim ratovima“, uzdiše on, vrteći glavom. „To se ničim ne može nadoknaditi.“ Vozićemo se četiri do pet sati dok ne stignemo do južne obale, gde ćemo se ukrcati na trajekt, ali pošli smo rano kako bismo svratili na jedno mesto nedaleko od kuće. Stižemo u Vilou Bank deset minuta kasnije i zaustavljamo se na malom parkingu. Zgrada spolja izgleda kao ogromna lego kuća – od istovetnih smeđih cigala, sa sivim krovom. Da budemo pošteni, niko ne bira starački dom prema arhitekturi. Kucam šifru na dvoja vrata i upisujem naša imena dok nas obavija miris prepečenog mesa i prekuvanbg povrća. Zgrada je iznutra čista, svetla i dobro 10


održavana, iako je dizajner enterijera verovatno bio daltonista. Spiralne šare na tapetama zelene su kao avokado, pod je obložen kvadratima itisona u tamnoplavoj i jarkocrvenoj boji, a podne lajsne lakirane su bojom nalik na marmeladu od kajsije, za koju je neko valjda pomislio da će delovati prirodno. Iza dvokrilnih vrata dopiru zvuči ručka, pa krećemo u tom pravcu, umesto da se uputimo hodnikom ka maminoj sobi. „Jesi li dobro, Arture?“, pitam blago kada jedan od starih stanara izađe iz kupatila, s izrazom lica kao da se upravo našao u Narniji. On prkosno ispravlja ramena. „Tražim šerpice. Jesi li ti uzela moje šerpice?“ „Nisam ja, Arture. Zašto ne bi otišao da pogledaš u trpezariji?“ Krenem da ga zaustavim pre nego što uđe u ostavu za metle, ali tog trenutka dvokrilna vrata se otvore i pojavi se jedan od bolničara, Rahim, i pruži mu ruku da ga povede. „Zdravo“, kaže Vilijam. Rahim ima dvadesetak godina i poreklom je iz Somalije. Takođe ima iks-boks, pa uvek imaju o čemu da porazgovaraju. „Zdravo, Vilijame. Tvoja baka će sad da ruča. Možda ima viška kolača s ananasom, ako bi želeo?“ „Da, može.“ Moj sin nikad ne odbija hranu, osim ako je ona u čije sam spremanje uložila ogroman trud; tada, po pravilu, ima izraz lica kao da sam pred njega iznela tanjir pun otrovnog industrijskog otpada. Artur se gega kroz vrata, za njim ulazi Rahim, a onda se pojavljuje još neko. Ovaj čovek ima na slepoočnicama udubljenja koja kao da potiču od mnogo godina masiranja vrhovima prstiju, što je svakako imalo mnogo veći uticaj na njegovo zdravlje od činjenice da je lečeni alkoholičar. „Deda!“ Vilijam se široko smeši, a sive oči mog oca smesta ožive.

11


POGLAVLJE 2 Svaki put učini mi se kao čudo što se, čak i kad je suočen s nezamislivim pritiskom, moj otac iskreno smeši kad god je njegov unuk u blizini. „Jesi li spreman, Vilijame?“ „Jesam! Spakovan i spreman za put, deda.“ Tata ga pogladi po gustoj, kovrdžavoj kosi i odmakne se da ga dobro pogleda. „Mogao sam te odvesti na šišanje pre polaska.“ „Ali meni se sviđa kad je duga.“ „Izgledaš kao raspuknut jastuk.“ Vilijam se smeje, iako je ovu šalu čuo bezbroj puta. „Koliko ima minuta u četiri i po sata?“ pita ga tata. „Hm. Dve stotine i... sedamdeset.“ „Odlično.“ Tata ga kratko zagrli. To što je moj sin talenat za matematiku svakako nije moja zasluga. Aritmetika mi nikad nije bila jača strana, a jedine brojke kojima Adam ume da barata tiču se obima struka. E, ali moj tata, računovođa, zamenio je Vilijamu oca koji nikad nije tu. Kuća mojih roditelja nalazi se na deset minuta od naše, a Vilijamu je to bio drugi dom otkako je pošao u školu – mesto gde je rešavao zagonetke i zadatke s mojim tatom i pekao božanstvene kolače s mojom mamom. Čak i kasnije, moj tata čekao je pred školom i vodio Vilijama njihovoj kući i nadgledao pisanje domaćih zadataka, ili ga vozio na karate dok sam ja još na poslu. U poslednje dve godine sve se to promenilo. Moja mama nije više ona nekadašnja baka koja je pre sedam ili osam godina uvek bila prva u redu da se spusti velikim, krivudavim toboganom na dečjem igralištu u našem komšiluku, držeći Vilijama u krilu. Nikad nije brinula da li deluje detinjasto; prosto bi izula cipele i krenula, dok je Vilijam cičao od oduševljenja, a druge žene njenih godina – koje nisu imale dijagnozu koju je ona već tada znala – ostajale su po strani i pijuckale kafu. „Čekaj da ti dam neki džeparac“, kaže tata i zavlači ruku u džep. „Ne treba“, mrmlja Vilijam neubedljivo dok moj otac pruža novčanicu od dvadeset funti. „Kupi sebi strip na trajektu.“ „Mogu li i koka-kolu?“

12


„Naravno“, kaže mu deda pre nego što ja stignem da izreknem strogu zabranu. „Hvala, deda, stvarno si divan.“ Vilijam odlazi u trpezariju da nađe baku, a ja zaostajem kako bih popričala s tatom. „Trebalo je da odete pravo na taj trajekt, mila“, kaže mi on. „Nisi morala da svraćaš ovamo.“ „Naravno da sam morala. Htela sam da dam mami ručak pre polaska.“ „Ja ću to uraditi. Samo sam pošao da skoknem po novine.“ „Ne, želim ja, ako ti ne smeta.“ On klima glavom i polako uzdiše. „Dobro, slušaj. Pokušaj da se odmoriš u Francuskoj. Stvarno ti je potreban odmor.“ Sumnjičavo se smešim. „Ti bi to tako nazvao?“ „Uživaćeš ako dozvoliš sebi da uživaš. Molim te da to uradiš. Zbog mame, ako će ti to biti lakše. Ona to zaista želi, znaš.“ „I dalje mislim da ću predugo biti daleko.“ „Živimo s ovim već deset godina, Džes. Neće se ništa desiti za pet nedelja.“ Mama je na drugoj strani trpezarije, tik kraj otvorenih staklenih vrata, a Vilijam sedi pored nje i priča nešto. To je nabolje mesto u ovo doba dana, kada je sunce visoko, a ona može da oseti svež letnji povetarac. Mama je u invalidskim kolicima, na sebi ima tirkiznu haljinu koju sam joj kupila pre nekoliko meseci. Izgleda kao da sedi, mada ta reč podrazumeva mirovanje. U poslednje vreme mama veoma retko miruje, ali zahvaljujući jakim lekovima više se ne grči onako silovito kao nekada. Ipak, lekovi nisu čudesni, na moju veliku žalost. Zato se stalno trza i pomera, crte lica i koščati udovi izvijaju se u neverovatne oblike. Sada je veoma mršava, zglobovi laktova i kolena joj štrče, jagodice su joj .toliko izražene da je ponekad pogledam i pomislim da su joj oči postale suviše velike za to malo lice. Šake su joj čvornovate i izobličene mnogo više nego što bi trebalo, s obzirom na godine. Nekada je delovala mladoliko. Sada niko ne bi pomislio da ima samo pedeset tri godine. „Zdravo, mama.“ Saginjem se da je zagrlim i držim je malo duže nego obično. Kad se odmaknem, pogledam njene mlitave usne da vidim hoće li moći da mi se nasmeši. Potrebno je dosta vremena da reaguje, ali na kraju uspeva da izgovori: „Eh... dušo.“

13


I dalje uspevam da je razumem kad govori, gotovo uvek, ali sada sam jedna od retkih koji to mogu. Nikad ne izgovara više od tri ili četiri reči odjednom, i uvek su nejasne, a glas joj je promukao i tih. „Vidim da si uspela da zauzmeš najbolje mesto. Svi će da ti zavide.“ Usledi duga tišina, tokom koje mama ulaže vidljiv napor da nađe prave reči. „Dala sam mito“, kaže konačno i ja se nasmejem. Novi član osoblja prilazi i spušta mamin ručak na sto, a potom raširi veliku plastičnu portiklu i nežno joj je stavlja oko vrata. Pružam ruku da je zagladim, ali mamina leva ruka stalno je cima naviše. Potom se naglo spušta, ali odmah se ponovo trza. Pomišljam da uzmem plastičnu kašiku koja leži kraj tanjira, ali odlučujem da sačekam, za slučaj da mama poželi da pokuša sama da jede. To se sada vrlo retko dešava, iako je bila veoma uvređena kada joj je prvi put predloženo da joj mi pomognemo. Prošlo je već skoro godinu dana otkako se preselila u Vilou Bank. Svi smo želeli da ostane kod kuće što je duže moguće, ali postalo je suviše teško, čak i kad je tata prebacio njen krevet u prizemlje. Tata i dalje radi, tako da nije baš idealan staratelj za dvadeset četiri sata dnevno – i tako je svima postalo jasno da je njoj potreban još neko osim njega, po mogućstvu na mestu gde odlazak na kupanje ne predstavlja avanturu opasnu po život. A nikad joj ne nedostaju posetioci. Zapravo, ima mali krug prijatelja koji su joj pomagali u najmračnijim trenucima tokom proteklih deset godina. Njena najbolja drugarica Džema dolazi svakog vikenda, obično s novom audio-knjigom ili hrpom izobličenih minjona koje ona zove svojim „zaštitnim znakom“. „Raduješ se?“ pita mama Vilijama. „Jedva čekam!“ odgovara on. „Tata nam je svašta isplanirao, bako. Imaćemo najbolju kućicu, je li tako, mama? Ići ćemo da vozimo kajak i da planinarimo, i pustiće me da mu pomažem u popravkama.“ Stvarno brinem šta mama očekuje od ovog putovanja, koje je, zapravo, bilo njena ideja. Nisam se iznenadila kad ga je predložila, uz vrlo dramatično saopštenje da joj je to „samrtna želja“. I sama je rekla da joj to garantuje da će biti po njenom. Pošto smo se Adam i ja razišli, mama je bila besna na njega isto koliko i ja, i razumela je zašto ne želim da kontaktiram s njim više nego što je neophodno. Međutim, iako nije želela da se pomirimo, pretpostavila je, ili se bar nadala, da će Vilijam imati nekakvu vezu s ocem. Onda se Adam preselio u Francusku i postalo je jasno da do toga neće doći.

14


Adam nije nemaran otac, strogo gledano. Redovno plaća izdržavanje, seti se Vilijamovog rođendana i razgovara s njim putem Skajpa u dogovoreno vreme. Međutim, naš sin je samo delić slagalice koja čini Adamov šaroliki život. Viđaju se dva ili tri puta godišnje, možda i rede. Čak nisam sigurna ni da bi se Adam bunio ako bih rekla da je nezainteresovan. Mama je oduvek imala šta da kaže, ne samo o nedovoljnim kontaktima nego i povodom činjenice da ja nikad nisam ni rekla ni preduzela nešto u vezi s tim. Mirno sam pustila Adama da se udalji. Da budem iskrena, jedva sam dočekala. Ja mogu da volim Vilijama dovoljno za oboje. Sasvim sam sigurna da mama nikad nije zamišljala da ćemo Adam i ja sedeti za zajedničkim nedeljnim ručkom, Vilijama radi, mrzeći jedno drugo, ali godinama je uporno tvrdila da je dečaku potreban „istinski“ kontakt s ocem. Međutim, Adam danas vodi raskošan život u Dordonji, dok nas dvoje živimo u trosobnoj kućici u Mančesteru, a činjenica da postoji otmena pekara na uglu ne čini mnogo da izjednači tu razliku. Ipak, dobro čujem šta mama govori. Ne slažem se, ali čujem je. Kad god je pogledam i pomislim sa čime mora da se bori, shvatam da nisam u situaciji da se opirem. Zato sam poslala Adamu imejl s predlogom da mu dođemo u posetu. Sigurna sam da nije mogao da poveruje sopstvenim očima. Svejedno, ako uspem da ih navedem da se, kako kažu, zbliže, onda bih smatrala da sam postigla nešto što bi mojoj mami pružilo trunku utehe. Osim toga, imaću podršku, bar deo vremena koje provodimo tamo. Moja drugarica Nataša pridružiće nam se na dve nedelje, a potom će doći Beki s mužem i decom. „Ja... volim Francusku“, kaže mama i pokušava da uperi pogled u Vilijama. „Slikaj sve.“ Išli smo nekoliko puta u Francusku na letovanje kad sam bila u Vilijamovim godinama. Imali smo kamp kućicu i odsedali u istom kampu iz godine u godinu – bio je to pravi raj, novi svet beskrajnih sunčanih dana i doručaka s pecivom punjenim pravom čokoladom. „Isprobaj pedalinu“, kaže mama. „Tvoja mama... ih je volela.“ Osećam da mi se grlo steže od sećanja na mene i mamu kako se vozimo pedalinom po jezeru kraj kampa, kikoćući se na suncu. Vilijam se raspriča o krevetu na sprat, a ja moram da skrenem pogled kako ni jedno ni drugo ne bi videli da su mi oči pune suza. Gutam knedlu i podsećam sebe da ćemo biti odsutni samo nekoliko nedelja. Nikome neće koristiti da se sada rasplačem, ma koliko me srce bolelo. Spuštam pogled i primećujem da mama nije ni takla kašičicu. Zato je uzimam i zagrabim malo usitnjene hrane, pa je prinesem njenim ustima. 15


„Od njive do trpeze“, kaže ona, a ja se glasno nasmejem.

16


POGLAVLJE 3 Počinjemo dvadesetosmočasovno putovanje od hiljadu trista kilometara u dobrom raspoloženju, pevajući uz plej-listu koja obuhvata sve redom od Bitlsa do Avičija. Pričamo o tome kako je bilo u Francuskoj kad sam bila mala – meke peščane plaže, divni sladoledi, kako me je mama učila da igram blekdžek u franke i santime. Vilijam se neko vreme igra mojim ajpedom, pogrbljen nad ekranom sve dok ne pomislim da će zauvek ostati u tom položaju, pa ga konfiskujem. Puštamo audio-knjigu Dečak milijarder Dejvida Volijamsa i ubrzo se toliko smejemo da obrazi počinju da me bole. Onda se u priči pojavljuje lik koji se zabavlja s akt-modelom. Nisam sigurna da li Vilijam uopšte zna šta je to. Sećam se da sam imala slično osećanje kada me je početkom ove godine pitao kako se rađaju deca. Pohitala sam da kupim knjigu koja se bavi tim i srodnim temama, pa sam mu rekla da je pročita pre postavljanja pitanja. Tako ćemo izbeći neprijatnosti. „Zašto bi mi bilo neprijatno?“, upitao me je nedužno, što me je nateralo da mu čitam knjigu naglas i da zvučim smireno kad stignem do rečenica kao „a to se naziva samozadovoljavanje“. Dok stignemo do trajekta, Vilijam je sve ćutljiviji. Primetno je bled kad se parkiramo u dubinama broda i popnemo na palubu da sednemo kraj prozora. „Odavde ćemo imati lep pogled“, kažem vedro, a on smesta odgovara: „Povraćaću.“ I povraća sedam puta tokom šestočasovne noćne plovidbe – to je vreme kada bismo, prema planu, spavali – pa prilikom iskrcavanja deluje kao dete iz Isterivača đavola. Zaustavljamo se na prvom odmorištu koje nađemo u Francuskoj i tu čekamo da mučnina prođe, pijuckajući vodu dok gledamo britanske porodice kako pokušavaju da na kružnom toku voze stranom puta koja im se čini potpuno pogrešnom. Vilijam spava tokom ostatka putovanja, budeći se samo tokom pauza za piškenje duž auto-puta. Tako ostajem sama sa svojim mislima sve dok ne stignemo u Dordonju, prošaranu šumama i poljima, pa krenemo kroz idilične predele kraj uspavanih sela, s belim kamenim kućama zatvorenih kapaka i ukrašenim blistavim muškatlama u saksijama. Uprkos lepoti predela, stalno mislim na mamu i proganjaju me iste misli koje su me početkom godine toliko opsedale da sam – prvi put u životu – počela da uzimam antidepresive. Nikada nisam sebe smatrala osobom kojoj, će biti potrebna medicinska pomoć zbog raspoloženja. Smatrala sam da sam

17


vedra. Prva počinjem da se ludiram za Božić, prva skačem da iskasapim pesmu u karaokama, uskačem u Vilijamove bitke vodenim pištoljima. Eventualnu pomoć za popravljanje raspoloženja do tada su mi pružali magnum sladoled s bademom i povremeno flašapino grija. Izveštaji o mom radu uvek su naglašavali moju „beskrajnu energiju i popularnost među učenicima“ – a čak nikome nisam morala da platim da to napiše. Ipak, otkako je mama primljena u Vilou Bank, ma koliko da je to mesto divno, osetila sam da se u meni polako dešava promena. Pre šest meseci postala je prevelika, mada većina ljudi to ne bi ni primetila. Umela sam dobro da imitiram onu staru Džes, ali iznutra je bilo drugačije. Ono što je počelo kao sasvim razumljiva briga postepeno je zadobilo sopstveni život i volju kako se mamino zdravlje pogoršavalo. Depresija nije prava reč za to. Radi se o nekoj vrsti strahovite strepnje, nesposobnosti da mislim o bilo čemu drugom osim o budućnosti koja je izgledala sve mračnija kako je mojoj sirotoj mami život postajao sve teži. Pilule su pomogle, mada i dalje ne volim što ih pijem. Pritom nisu promenile najvažniju činjenicu od koje je sve počelo: moja mama je u domu za negu, polako gubi dodir s osobom kakva je nekada bila. A niko ne može ništa da učini u vezi s tim.

18


POGLAVLJE 4 Dok se vozimo kroz zbijeni drvored orahovog drveća s gustim krošnjama, naš GPS konačno objavljuje da smo stigli na odredište. Pošto smo očigledno kilometrima daleko od svega, naš GPS očito je glup. Kopam po pregradi za rukavice da nađem mapu za koju sam se nadala da mi neće biti potrebna, pa posle nekoliko pogrešnih skretanja stižem do raskrsnice na kojoj stoji putokaz za Šato de Rusinjol. Skrećem na prilaz posut peskom, a srce mi toliko treperi da se za trenutak upitam da li je uopšte dobro što sam došla na letovanje. Zaključujem da je to sasvim u redu, čak i ako znači da moram biti u Adamovoj blizini. Postojao je period kada sam ga mrzela, ali to osećanje nije prirodno za mene. Vrlo je zamorno. Zato sam veoma dugo bila strogo civilizovana – smešila sam se, Vilijama radi, kada bi došao po njega; uzvikivala sam: „Pa to je divno!“ kad bi se naš sin vratio kući oduševljeno pričajući o gastronomskim vrlinama Mekdonaldsovog „hepi mila“ kojim ga je otac počastio. Čak i kad bih želela da gubim vreme i energiju gnušajući se Adama, prosto nemam kada, s obzirom na sve što se dešava. Ovih dana prosto sam neosetljiva na njega. Odgovara mi da se pretvaram da je otišao u Francusku zbog mogućnosti posla, a ne zato što nije želeo da se gnjavi s nečim tako običnim kao monogamija i očinstvo. Moj sin se meškolji i budi, trljajući oči kada prvi put ugledamo zamak Rusinjol. Dosad sam ga videla na slikama, u raznim fazama obnove, još otkako je bio zapuštena ruševina. To je bilo pre nego što je Vilijam uopšte progovorio i kad je Adam povremeno slao poneki imejl sa slikama zamka. Kada ga je kupio, svi su mislili da je skrenuo s uma. Videlo se da postoji veličanstvena građevina negde između gustiša podivljalog grmlja i zarasle bašte. Nije bilo struje, pod podom su se gnezdili miševi, a sanitarije su bile kao iz srednjeg veka. Samo što je Adam, uprkos svim svojim manama, uvek bio dovoljno odlučan pa je uspeo da ga obnovi. Imejlovi su mi stizali svakog meseca tokom tri godine, pa sam mogla da pratim ono što nisam želela da znam i vidim u njegovom novom životu: sate fizičkog rada, opsesivno planiranje, besmisleno ambicioznu viziju koju je imao za to mesto. Neprekidno sam strepela zbog finansijskog rizika u koji se

19


upustio i kako će to uticati na njegovu mogućnost da pomogne u troškovima za Vilijama, jer bez te pomoći nas dvoje ne bismo preživeli te prve mesece. Čitala sam imejlove obuzeta mešavinom zanimanja, ljubomore, besa i očajanja. Međutim, kad mislim o tome, verujem da je njegova glavna motivacija bila gotovo detinja potreba da dokaže da je u stanju da napravi nešto od sebe. Kada je zamak bio blizu završetka, a našem sinu bližio se treći rođendan, bilo je jasno da je Adam uspeo u svojoj nameri. Rešila sam da ne dozvolim sebi ogorčenje, bar ne zbog njegovog uspeha, jer stvarno je naporno radio da bi to postigao. Priznajem da nikada nisam uspela da se sasvim pomirim s brzinom kojom je posle našeg rastanka našao novu devojku, dok sam se ja prilagođavala životu s bolnim bradavicama, budnim noćima i poimanjem da je uspešan dan onaj u kome uspem da operem zube pre tri sata po podne. „Jesmo li stigli?“ pita Vilijam oduševljeno. „Auh, divno je, zar ne?“ „Stvarno jeste. Tvoj tata je ovo sjajno obavio.“ Dvorac jeste neporecivo prekrasan, više liči na vilu nego na ono kako ja zamišljam zamak, ali poseduje veličanstvenost i neoklasični glamur kakav se samo poželeti može. Ima tri sprata, srebrnosivi krov koji se spušta ka žućkastim zidovima i velikim prozorima, okruženim raskošnim kapcima boje sedefa. Dvoje drevne kamene stepenice s komplikovanom ogradom od kovanog gvožđa vode ka ogromnoj lučnoj kapiji. Visok balkon obrastao bršljanom gleda na pošljunčani prilaz okružen čempresima. Duž zgrade se nalaze saksije sa cvećem u jarkim bojama. Vozimo se ćutke truckavim putem, udišući miris majčine dušice i zvončića. Jedini zvuk koji se čuje jeste pesma slavuja i tihi šum povetarca. „Jedva čekam da vidim tatu“, kaže Vilijam. „Hoće li doći da nas dočeka?“ „Pokušaće. Rekao je da odemo pravo na recepciju.“ Adam je dao časnu reč da će dotrčati da zagrli Vilijama istog časa kad stignemo, ali ne pridajem tom obećanju baš mnogo značaja. Budući da je reč o Adamu – i da nije odgovorio na poruku koju sam poslala pre jedan sat, kad smo stali da natočimo benzin – ne želim ništa da rizikujem. Gasim motor i otvaram vrata automobila. „Hajde, idemo da vidimo hoćemo li ga naći“, predlažem i pružam noge napolje. „Neće te poznati. Porastao si bar pet centimetara otkako te je poslednji put video.“ Adama smo uživo videli samo jednom posle Božića, kada je došao u London kod svoje nove devojke, Else. Kao i mnoge druge s kojima se Adam 20


zabavljao posle mene, Elsa je nekoliko godina mlađa od njega i bukvalno ostaje bez daha u njegovoj blizini, začarana blistavim pogledom njegovih smeđih očiju. Uglavnom mi je teško da poverujem kako sam i ja nekada bila takva, ali logično je da jesam. Pošto smo bili zajedno više od tri godine, voleli smo se bar deo tog vremena i uspeli smo da začnemo bebu, mada, doduše, slučajno. To je bilo pre nego što sam shvatila da je Adam, kada je rekao da ne želi da postane otac, zaista tako i mislio. On je prvi priznao da nije u stanju da bude otac kakvog sam ja imala. Moj tata svakako nije savršen, ali njegova ljubav prema meni bila je očita kad god se igrao lutkama sa mnom, ili kad me je, kasnije, učio da vozim. Takve stvari Adamu uopšte nisu ležale, čak i kada očinstvo više nije bilo stvar odlučivanja, nego stvarnost od koje se ne može pobeći. I sve to bili su razlozi zbog kojih sam morala da raskinem. To je bila jedna od najtežih odluka koje sam ikada donela. Ali nisam imala izbora.

21


POGLAVLJE 5 Kamene stepenice vode do masivnih vrata i u prostrani hol recepcije, popločan izlizanim kamenom. Prilazimo dugačkom pultu koji deluje drevno, ukrašen jedino staklenom činijom s belim cvetovima teškog mirisa i belom podlogom za pisanje. Stolica s druge strane je prazna, što Vilijam shvata kao znak da nekoliko puta može da zazvoni srebrnim zvoncetom. Pojavljuje se mlada žena u kratkoj crnoj suknji, poluprozirnoj beloj bluzi i baletankama. Ima bucmasto lice, kožu poput breskve, blistave zube i dugu, plavu kosu skupljenu u upleteni rep, kao kod paradnih konja. „Dobar dan, izvolite?“ Engleskinja je, ima visok, samouveren glas koji govori o višoj klasi i otmenosti. Rekla bih da ima oko dvadeset pet godina. Svakako nije mršava, ali nema ni isturene delove, osim onih koji treba da budu takvi. Oni su sasvim upadljivo istureni. „Imamo rezervisan bungalov. Na ime Pendlton. Džesika.“ Ona se na to nasmeši kao da je saznala da u čokoladnim uskršnjim jajima nema kalorija. „Džes! Ja sam Simon.“ Spušta olovku, zaobilazi pult i grli me. To mi se čini kao sasvim nov pristup u hotelijerstvu, pogotovo što sam ja ovo letovanje dobila besplatno. „A ti mora da si Vilijam?“ Vilijam se premešta s noge na nogu. „Da.“ Ona se i dalje smeši. „Stvarno ličiš na tatu.“ On deluje zadovoljno. „Oh.“ „Stvarno si isti. Prosto divan.“ Vilijam na to veoma pocrveni. „E pa baš mi je drago što sam vas oboje upoznala. Vilijame, sigurna sam da ćemo se bolje upoznati, jer sam uspela da ubedim Adama da ove godine uvedemo aktivnosti za decu, a ja ću ih organizovati.“ Vilijam se ponovo nasmeši. Sigurna sam da bi u te rupice na obrazima mogla da se uglavi olovka. „Ako voliš fudbal“, nastavlja ona, „stigao si na pravo mesto. Želiš li da te upišem?“ Vilijam je jedino dete u njegovom razredu, a verovatno i u 89 godina postojanja škole, koje nije ni najmanje zainteresovano za taj sport. Najbliže što je ikada stigao u bavljenju bilo kakvim sportskim aktivnostima jeste učešće u školskom timu za bridž. „Ovaj... da“, kaže. Iznenađena sam.

22


„Za koji klub navijaš?“ On guta knedlu. „Mančester.“ „Siti ili Junajted?“ pita ona dalje. „Ovaj... oba.“ Ona se nasmeje, a on za njom. Onda se vraća za pult i kucka po kompjuteru. „Dobro, sad da vas smestimo u taj bungalov.“ Zamak jeste luksuzan, ali meni je drago što nećemo odsesti u njemu, jer tu Adam ima kancelariju. To mi je neprijatno blizu. „U rezervaciji je navedena i treća osoba, je li to .tačno?“ „To je moja drugarica Nataša, ali ona će doći tek sledeće nedelje.“ „Ah, naravno. E pa smeštaj vas čeka. Mogu odmah da vas odvedem tamo.“ Odlazi u kancelariju po ključ, a onda nas poziva da pođemo za njom napolje, ponovo na jarko sunce. Tu uskače u električni auto za golf, a Vilijam i ja sedamo u naš auto da pođemo za njom. „Pa, baš je ljubazna, zar ne?“, kažem. „Da, i divno miriše“, odgovara Vilijam oduševljeno. Ne uspevam da smislim prikladan odgovor za to. Put krivuda oko zamka, pa kraj prekrasnog bazena okruženog ležaljkama žutim poput suncokreta i suncobranima u istoj boji. Tu je nekoliko mladih porodica, s tek prohodalom dečicom u prugastim mornarskim majicama i decom otprilike Vilijamovih godina koja uživaju u bazenu. Pored bazena je terasa s barom, a na njoj nekoliko stolova i stolica pod nadstrešnicom obraslom orlovim noktima u punom cvatu. U daljini vidim tenisko igralište, sportske terene i dečji kutak u jarkim bojama, okružene lepo održavanom baštom i romantičnim lejama s ružama i belim radama. Primećujem putokaz na kome piše Les Ecuries – to jest, štale – dok Simonin autić skreće ka šumovitom području. U senci drveća nije toliko toplo, a posle kratke vožnje stižemo do malog parkinga kraj grupe kamenih kućica sa svetloplavim kapcima i verandama punim belih muškatli, poredanih oko lepog dvorišta. „Divno je“, kažem Simon dok idemo preko prašnjavog dvorišta ka vratima na samom kraju. „Koliko ima bungalova?“ „Dvadeset jedan. Neki su dvosobni, neki trosobni. Nisu svi u istom bloku sa štalama – obnovljene su i nekadašnje kuće za poslugu na drugom kraju imanja.“ Naginje se ka meni i šapuće: „Ovi su najlepši. I nalaze se na samo nekoliko minuta šetnje od zamka, ako pođete stazom kroz šumu.“ Ubacuje veliki gvozdeni ključ u bravu na teškim drvenim vratima i otvara ih. Bungalov je iznutra jednostavan i rustičan, sa svetlim pločama na podu i dnevnom sobom koja je spojena s kuhinjom. Najupadljiviji je veliki, starinski 23


kamin pred kojim stoje dva mala plava kauča. Tu je i veliki trpezarijski sto i praktična ali ljupka kuhinja s dubokom keramičkom sudoperom, loncima od livenog gvožđa koji vise na zidu i radnim površinama od debelih hrastovih dasaka. Spavaće sobe okrečene su belo, s gredama pod tavanicom, cvetnim prekrivačima i emajliranim vazama. „Divno je. Hvala“, kažem, dok Vilijam bira koja će soba biti njegova. „Adamu će biti drago što vam se dopada“, odgovara ona. „Pa... gde je on?“ „Oh! Trebalo je da kažem: nešto je iskrslo za danas po podne“, odgovara ona neodređeno. „Želeo je da bude tu kad stignete, ali ovo je bilo neizbežno.“ Ugrizam se za jezik i učtivo klimam glavom. Da, uvek bude tako.

24


POGLAVLJE 6 „Prtljag se neće sam raspakovati“, kažem Vilijamu pošto je Simon otišla. „Ako dovezem auto do samih vrata, hoćeš li mi pomoći?“ „Samo da završim ovo“, mumla on, nagnut nad ajped. „Šta gledaš?“ pitam, vireći mu preko ramena. „Ženu u crnom.“ „Kad si to preuzeo? Sigurno ti nije suviše strašno?“ „Mama, piše da je za uzrast od dvanaest godina“, uzdiše on. „Sigurno?“ „Da.“ Deset godina je čudna prekretnica. Vilijam je i dalje dete, ali primećuju se uznemirujući nagoveštaji da će uskoro postati tinejdžer. S jedne strane, već sam mu objasnila činjenice o životu. S druge strane, i dalje veruje u Deda Mraza (mada sam prilično sigurna da to čini mene radi). „Samo nemoj da mi kukaš kad budeš ružno sanjao“, pretim. „Mama, neću ružno sanjati.“ „Jedan minut, jasno? Onda si mi potreban.“ Ne odgovara. „Vilijame?“ „Da. Naravno.“ Izlazim napolje, s blagom vrtoglavicom od vrućine i umora, i dovozim auto tik do kućice, a onda izlazim i gledam u prtljažnik. Pitam se kako sam uspela da sve to potrpam unutra. Nisam ni sigurna da li je zakonom dozvoljeno da prtljag toliko zakloni zadnje staklo. Uzdahnem, otvorim vrata i smesta shvatim kolika je to greška, pa se bacam napred kako bih sprečila da sve poispada napolje. Osećam da sam se preznojila dok oprezno vadim stvari i slažem ih oko sebe, svesna da su unutra ostali još korpa za piknik, tuce knjiga i moj ručni tegovi od dva kilograma. „Vilijame!“ zovem, ne očekujući da će smesta doći u pomoć. „VILIJAMEEE!“ „Svuda bih prepoznao taj umilni glas.“ Okrećem se i osećam da mi se vrat ježi kad ugledam Adama kako ide ka meni. „Oh! Zdravo“, mrmljam. „Daj da ti pomognem.“ On baca buket lepog plavog cveća na sto na tremu, a kraj njega spušta smeđu papirnu kesu. „U redu je, stvarno“, tvrdim, ali on ipak prilazi bliže. „Ja ću držati vrata, a ti izvadi šta još ima, pa ćemo videti da li ćemo moći sve da unesemo bez pomoći viljuškara.“

25


Kad konačno povadim sve iz prtljažnika i više nema opasnosti od lavine, primećujem da se Adam smeška. „Jesi li ponela sve što imaš?“ Uzima jedan teg i počinje da ga podiže i spušta. Ta vežba je jedino čime mogu sprečiti mlitavost nadlaktica, ali svakako mu to neću objašnjavati. Otimam mu teg. „Nema baš tako mnogo. Samo izgleda tako, jer je auto mali. A nas je ipak dvoje – i došli smo na pet nedelja. Potrebne su nam stvari.“ On podiže Vilijamov aparat za kokice. „Ovo je za hitne slučajeve?“ „To nije moje.“ Dovoljno je samo ga pogledati, pa videti da Adam jede svezu, zrelu hranu od koje oči blistaju, da pije dobro crno vino, mnogo se kreće i uživa u suncu na koži. Dovoljan mu je i najmanji povod da se široko nasmeši, a na čelu nema ni traga od stresa. Tamna kosa možda mu je centimetar duža nego dok je imao kancelarijski posao, pa mu se na čelu kovrdža. „Dobro izgledaš“, kažem učtivo. To kao da ga je iznenadilo, pa i on odmeri mene. „Ti takođe, Džes.“ Okrećem mu leđa da ne bi video da sam porumenela. Adam zaviri u prtljažnik i izvadi knjigu o činjenicama o životu. Nije mi jasno otkuda se našla u autu; sigurna sam da desetogodišnjak ne želi da zna više detalja o rastu telesnih malja nego što je već pročitao. „Trebalo je da mi kažeš ako treba nešto da ti objasnim“, kaže Adam, listajući knjigu. „Rado bih to učinio.“ „Ha-ha.“ On i dalje lista. „Pretpostavljam da je ovo namenjeno Vilijamu?“ „Pogodio si.“ On uzdahne. „Kao da sam ga juče vodio na ljuljašku. I da, izvini što nisam bio tu da vas dočekam. Nešto je iskrslo.“ Nesvesno stežem zube, ali podsećam sebe na to zbog čega sam ovde. „U redu je. Hvala što si nas smestio u ovaj divni bungalov. Znam da je preko leta velika potražnja.“ „Drago mi je što ti se dopada. I da... Kupio sam mu nešto.“ Prilazi stolu, uzima onu papirnu kesu i vraća se da mi je pruži. „Neki slatkiši i majice.“ Vadim majicu. Toliko je mala da bi i baštenskom patuljku bila tesna. „Divna je. Da li si sačuvao račun, za slučaj da ne odgovara veličina?“ „Oh. Nisam siguran.“ Za trenutak ponovo izgleda kao da mu je dvadeset jedna godina, sav je smotan i privlačan. „Što ne bi ušao da iznenadiš Vilijama, pa mu ti daj ovo“, predlažem. „On je u svojoj sobi.“

26


Posle primetne pauze, on klimne glavom. „Hoću.“ Okreće se i polazi ka vratima, a onda stane i podigne buket sa stola i gurne ga ka meni, pretresajući stabljike. Nespretno ga primam. „Baš lepo od tebe. Hvala“, kažem, svesna koliko mi je neprijatno kad pokušava da bude ljubazan. „Hajde“, kažem i pokazujem glavom ka bungalovu. „Jedva čeka da te vidi.“

27


POGLAVLJE 7 Nisam sigurna kako sam mislila da će proteći susret mog sina sa ocem. S obzirom ma to koliko se Vilijam radovao i koliko se dugo nisu videli, mogla sam ih zamisliti kako trče jedan ka drugom na cvetnoj livadi, kao na usporenom filmu iz sedamdesetih godina. U stvarnosti nije bilo tako; to uviđam kada ugledam Adama kako se šunja oko spoljašnjeg zida nekadašnjeg štalskog bloka. „Šta to radiš?“, pitam i pođem za njim. „Pst“, kaže i stavlja prst na usta pre nego što proviri kroz prozor spavaće sobe. „BU!“ „AAAA! MAMA!“ Pogledam kroz prozor taman da vidim Vilijama kako pada s gornjeg kreveta na pod. Krećem ka ulaznim vratima i tu se sretnem s njim. „Neko mi se prikrada kroz prozor“, kuka, očito ubeđen u postojanje natprirodnih sila. „Smiri se, Vilijame. To je bio tata.“ Kakav magarac. Vilijam pogne ramena kada se iza zgrade pojavi Adam. „Oh, Vilijame, izvini“, kaže, prikrivajući oduševljenje što je nasmrt prestrašio dete. Ja ga gurnem. „Idi, zagrli tatu.“ On zakorači, a Adam se baci na njega, zgrabi ga i privije na grudi. „Zdravo!“ Vilijam gleda naviše u njega i trepće. „Nisam shvatio da si to ti, tata. Nisam se stvarno prepao.“ Ali i dalje se prosto vidi kako mu srce tuče pod istaknutim rebrima. „Ne brini“, odgovara Adam, ne primećujući da je to trenutak kada treba da se izvini. „Pa, kako ste putovali? Mama je poslala poruku da si celim putem povraćao.“ Vilijam se namršti na mene. „Pa nisam baš celim. Samo neko vreme.“ „Dobro, sad si ovde. Kako ti se dopada?“ „Divno je“, kaže on i živne. „Dopada mi se krevet na sprat. Moj drug Džoš ima sličan.“ „Kakav srećnik.“ Onda nespretno stoje, na metar jedan od drugog, i postaje bolno očito da je to možda jedino o čemu će moći da razgovaraju tokom celog letovanja. „Pa“,

28


kaže Adam i pljesne rukama. „Pa“, ponovi Vilijam. „Je li ti drago što se škola završila?“ „Naravno.“ „Ti voliš školu“, podsećam ga. „Znam, ali ovde je lepše.“ „Da li i dalje najviše voliš matematiku?“, pita Adam. Vilijam se malo zamisli. „Hm. Mislim da više volim istoriju. Učili smo o kraljici Viktoriji. To je, zapravo, vrlo tužna priča. Kada joj je umro muž, princ Albert, toliko joj je nedostajao da je tražila da joj naprave gipsani odlivak njegove ruke, kako bi mogla da je drži.“ Priča kao navijen, ne zaustavlja se da udahne. „I to nije jedino fascinantno kod viktorijanaca“, kaže i nastavlja da zasipa Adama činjenicama od medicinskog napretka krajem devetnaestog veka pa do potčinjenosti žena. „Auh; Nisam imao pojma da tako malo znam o difteriji“, odvraća Adam i ne trepnuvši. „Mogu još da ti pričam ako želiš“, nudi se Vilijam. Prostrelim pogledom Adama; mora da pazi šta govori. „Da, to bi bilo lepo. Svašta sam planirao da radimo kad dođeš.“ Vilijam se smeši. „Idem da donesem moj ajped“, kaže i vraća se u bungalov. „Mislim da je to, zapravo, moj ajped“, dovikujem za njim. Adam podiže veliku putnu torbu i kreće unutra s njom. „Mislio sam da možemo da večeramo zajedno s delom osoblja koje ovde radi. Jedva čekam da svi upoznaju Vilijama. I tebe, naravno.“ Idem za njim, a on spušta torbu i staje kao da ne zna šta će. „To je u redu. Hvala na pomoći“, kažem. „U redu je.“ I dalje se ne miče. „Drago mi je što si došla, Džes.“ Krako klimam glavom. „Pa, Vilijam jedva čeka da se družite.“ On odjednom izgleda kao da se setio nečega što je odavno trebalo da pita. „Kako ti je mama?“ Osećam pritisak u grudima. „Nije sjajno.“ Otvaram torbu i počinjem da vadim stvari na sto. „Verovatno je ne bi ni poznao.“ „Stvarno mi je žao. Sigurno ti je veoma teško.“ „Jeste, Adame“, kažem i rešavam da promenim temu. „Upoznala sam Simon.“ „Cjeli?“ „Kada si raskinuo s Elsom?“ On se ukoči. „Kako si znala da sam raskinuo?“ Podižem pogled. „Pretpostavljam da je Simon nova devojka?“ „Zar je toliko očigledno?“ 29


„Mogu da te čitam kao knjigu. I to ne naročito komplikovanu.“ „Dobro je što nisam suviše osetljiv“, smeje se on i mahne mi, pa krene ka izlazu. Gledam kako mu se telo kreće pod majicom dok zavlači ruke u džepove i udaljava se korakom koji se može opisati samo kao šepurenje. „Ne brini, Adame. Niko ne bi ni pomislio da ti pripiše nešto takvo.“

30


POGLAVLJE 8 Večeramo za dugačkim zajedničkim stolom na terasi iza zamka. Vilijam i ja stižemo dok su stari zidovi obojeni zlatnoružičastom bojom zalazećeg sunca, a vazduh je pun mirisa začinskog bilja i citronele. Površina bazena svilenkasta je i mirna, a ležaljke su poredane u urednim nizovima. Nekoliko porodica na drugom kraju terase sedi pred velikim tanjirima u kojima je poslužena salata od boranije uz pačje grudi, čuje se zveckanje vinskih čaša i odzvanja smeh male dece. Sedam za dugački sto po kome su razbacane male ukrasne sveće i prihvatam čašu pastisa, toliko hladnog da je staklo spolja orošeno. Među okupljenima za stolom je nekoliko starijih članova osoblja, Francuza, između ostalih baštovan Žan Lik i bračni par – gospodin i gospođa Blanšar – od kojih je Adam kupio zamak pre više godina. Pripadao je njihovoj porodici generacijama, ali u poslednjoj deceniji postalo im je previše teško da ga održavaju, pa nisu uspeli da ostvare svoju želju da ga pretvore u hotel, sve dok se nije pojavio Adam. Iako su, zapravo, u penziji, oboje su sjajni kuvari pa dolaze jednom ili dva puta nedeljno da prikažu svoju veštinu u kuhinji, a daju i časove gostima, mada Adam u šali kaže kako želi da budu u blizini, jer ga to sprečava da sve zabrlja. Tu je i četvoro mladih Britanaca i isto toliko Francuza koji deluju kao studentarija na raspustu, svi imaju tetovaže na člancima i pričaju anegdote s putovanja. Adam se neopisivo dobro slaže s njima. Kad je bio u njegovim godinama, moj tata imao je kredit s hipotekom, porodicu i posao u računovodstvu koji je radio bez prekida sve do penzije. Ali eto, Adam može zauvek da ima dvadeset jednu godinu, sunce mu uvek sija, devojke su mlade i žele da mu ugode. Mada, nisu samo devojke očarane njime. Svi se ponašaju prema njemu kao da je nekakva kombinacija sjajnog starijeg brata i dobroćudnog diktatora; predsedava veseljem dok piće teče na sve strane. Ubrzo vrućina popušta i pada toplo veče, s narandžastim mesecom, svećama i plavičastim sjajem koji dopire ispod vode. Hrana je servirana u francuskom stilu, opušteno, počev od mešane zelene salate, preko pladnja s režnjevima sušenog mesa i dimljenim pačjim grudima, pa do kremova.

31


„Šta je ovo?“ pita Vilijam, gledajući salatu. Ima na sebi jednu od majica koje mu je Adam kupio; toliko mu je tesna ispod pazuha da očekujem da će mu sasvim zaustaviti krvotok. „Bupci. Probaj, odlično je“, kaže Adam i sipa mu u tanjir. Vilijam nabere nos. „Ali šta su bupci?“ „Želuci. To je deo organa za varenje kod guske, ako te baš toliko zanima, ali moram reći da takvo objašnjenje prilično ubija apetit“, smeši se Adam. Vilijam pravi gadljivu grimasu, a ja mu pokazujem narezanu salamu, uveravajući ga da je to isto ono što se stavlja na picu, samo još bolje. „Adam kaže da si ti profesor“, kaže Simon, prinoseći čašu usnama. „Da, predajem kreativno pisanje u srednjoj školi.“ „Veoma zanimljivo. Uživaš li u tom poslu?“ „Volim ga“, odgovaram, što je i neutralno i uopšteno. Suviše mi je komplikovano da objašnjavam kako sam nekada obožavala posao, sve do početka ove godine, kada sam bila toliko utučena da sam počela da se pitam hoću li ikada više uživati u bilo čemu. „Mora da ti je komplikovano da sve postigneš, s obzirom na to da si samohrana majka.“ Čudno naglašava poslednje dve reći. „Da, život je prilično naporan“, slažem se. „Osim toga, moja mama se razbolela, pa više ne može da mi priskače u pomoć kao nekada.“ „O, šteta. Nadam se da će se uskoro oporaviti“, odgovara ona vedro. Smešim se i klimam glavom, a posle se pitam da li je to nešto najbritanskije što sam ikada učinila: nisam želela da ćaskam o nečemu neprijatnom kao što je neizlečiva bolest. „Znaš, podsećaš me na moju mamu“, kaže iznenada Simon. Iznenađeno podižem pogled. „Oh. E pa nadam se da je tvoja mama Andželina Džoli“, kažem, ali ona me belo gleda. „I ona je pod velikim opterećenjem. Kada žena stigne u određene godine, opterećena je mnoštvom obaveza, da li se slažeš? Moja mama bukvalno pada s nogu. Zato želim da što bolje iskoristim svoje dvadesete godine, pre nego što me opterete odgovornost i strije.“ Smeši se, a onda se trgne. „Ne želim da kažem da ti imaš strije. Jaoj, zvučalo je užasno, zar ne?“ „Ni najmanje“, umirujem je. „A uostalom, imam ih.“ Nastupio je trenutak tišine između Adama i mene pošto se Simon izvinila i otišla u toalet. „Slatka je“, kažem mu. „Hvala.“ „I Vilijamu se dopada.“ On izgleda kao da mu nije ni na pamet palo da se upita šta će Vilijam misliti o njoj. „Jesi li upoznao njene roditelje?“ On se zagrcne vinom i okrene se da me pogleda, zapahnuvši me jakim mirisom gela za tuširanje. „Hoćeš li da kažeš kako je suviše mlada za mene?“ 32


„Ne pada mi na pamet da sudim o tome.“ Prikrivam osmeh čašom, a onda osetim da me on i dalje gleda. „Ne, zlatna je. Stvarno“, tvrdim i zaključujem da mi je dosta te teme. „O, Vilijame, hajde da te slikam i da pošalješ sliku dedi.“ Vilijam se spremno smeši za slikanje, a onda Adam ponudi da slika nas dvoje. Biram najlepšu sliku i pišem poruku. Stigli u zdravlju i veselju, Vilijam već uživa posle dugog putovanja! Kako je mama? x Šaljem poruku i gledam kako se vaj-faj signal muči da je pošalje. „Plašim se da nam internet nije baš najbolji. Ipak je ovo provincija“, kaže Adam. „Slike još nekako i uspeva da pošalje, ali, ako ti zatreba Skajp ili imaš nešto hitno, dođi u kancelariju.“ „Hvala.“ Adam vadi paketić papira i duvan iz zadnjeg džepa. Ja spuštam telefon. „Mislila sam da si prestao da pušiš.“ „Sada pušim samo u društvu.“ Gledam ga dok savija cigaretu, a onda pogledam Vilijama. Znam da je on pametno dete, ali ipak ne želim da mu svašta pada na pamet. „Svi imamo svoje poroke“, kaže Adam i sleže ramenima. „Jeste, ali moji poroci su kolači i Netfliks, a ni jedno ni drugo nije smrtonosno.“ On me za trenutak ljutito pogleda. „Ma pusti me, Džes.“ U trenutku mi pada na pamet deset oštrih odgovora, ali duboko uzdahnem i popijem gutljaj vina, pa potražim s kim mogu da razgovaram. „Kako ti se dopada kućica, Džes?“ Mladić koji sedi kraj Vilijama ima sanjive smeđe oči i prijatan velški naglasak, ali kosa mu je prava surferska, plava i kruta od soli. „Lepa je, hvala.“ „Jesi li čuo, šefe?“, pita on Adama. „Pet zvezdica.“ Adam prihvata temu. „Ben ju je očistio pre tvog dolaska. Stvarno je nezaustavljiv kad se dokopa vima.“ Ben se smeje. „To su nezgode kad dođeš da radiš na ovako divnom mestu. Imaš sunce i prekrasne predele, ali moraš i da zasučeš rukave i ribaš kupatilo kada čistačica javi da je bolesna.“ „E pa sve blista“, uveravam ga. „Svaka čast.“ „Nazdravimo tome“, odgovara on i podiže čašu. Kad Vilijam i ja stignemo u krevet, nekoliko sati kasnije, ležim na leđima i proveravam telefon, pa vidim da je tata odgovorio na poruku.

33


Drago mi je što se Vilijam lepo provodi. A ti? Mama je imala dobar dan. Proveo sam popodne u Vilou Banku, a vremeje bilo divno, pa smo sedeli u bašti i gledali njene knjige s receptima za kolače. Tata x Zatvaram oči i zamišljam ih kako sede među ružama dok on okreće debele, sjajne stranice i daje joj vremena da usmeri pogled na svaku sliku. Sigurno je isprobala ogromnu većinu tih recepata – za mamu to nije bila samo razonoda nego i strast. I mada raskošni kolači u tim knjigama sada daleko prevazilaze njene sposobnosti, ona i dalje voli da ih gleda i priseća se magije koju je nekada stvarala sa ostavom punom sastojaka, malo strpljenja i prirodnim umetničkim darom.

34


POGLAVLJE 9 Najbolji kolač koji je moja mama ikada ispekla bila je torta za moj deveti rođendan, i još mi srce poskoči kad god se toga setim. „Jesi li sigurna da će biti spremno na vreme?“, pitala sam dok je slagala tri ružičaste kore premazujući ih svetlim, mekim filom od putera. Tada smo imali malu kuhinju – bilo je to pre nego što su je roditelji spojili s trpezarijom – s besprekorno belim visećim elementima, bež podnim pločicama i mikrotalasnom rernom u koju niko nije imao poverenja. „Ne veruješ mi?“, nasmejala se ona i pružila mi lopaticu da je oližem, što je za mene uvek bilo najbolji deo čitavog postupka. „Znači li to da će biti spremno?“ pitala sam. Sagla se da me poljubi u kosu. „Džes, obećavam ti da će, kada sutra u ovu kuću uđe četrnaest devojčica, tvoja torta biti spremna, makar radila do ponoći.“ Znala sam da joj to ne bi smetalo. Nikada je nije trebalo moliti da se baci na pravljenje torte za svaki porodični rođendan, krštenje ili venčanje: bubamara za moj treći rođendan, torta na četiri sprata za moju rođaku Šarlot i još jedno remek-delo na kome je bio prikazan moj tata kao Supermen. Otišla sam u trpezariju i zatekla tatu kako kači ukrase. „Došla si da me nadgledaš?“ upitao je s vrha merdevina. Kačio je plave, zelene i bele balone za platonski držač slika, gde je već bio raširen veliki natpis Sretan rođendan. Girlande su visile s polica za knjige koje su zauzimale tri zida. Mora da je u toj sobi bilo na stotine romana, ako bi se neko potrudio da ih prebroji. Mama je zauzela jedan deo polica za svoje kuvare, ali većina drugih knjiga bili su romani. Volela je krimiće, sve od Rut Rendel pa do Ubistva u Orijent ekspresu, koje je pročitala bezbroj puta. „Baš se radujem!“, rekla sam još jednom. „Da, i meni se čini“, nasmešio se tata, silazeći s merdevina. „Dobro, podseti me... koji poklon želiš više od svega na svetu?“ „Bicikl“, slagala sam. On se nesigurno nasmešio. „Stvarno? Mislio sam da je bilo nešto drugo, ali... sigurna si da će bicikl biti u redu?“ Nisam znala šta da kažem. Kada smo tog leta otišli u London u poseru mom ujaku Alanu, videla sam u izlogu robne kuće toaletni stočić, kao za princezu, i to je bilo prvi put da sam

35


poželela nešto što nije bilo igračka. Za mene je to bilo oličenje lepóte, s pločom u obliku bubrega, raskošnim trokrilnim ogledalom i zavesicom oko donje ivice koja je prikrivala lavirint drvenih fiočica. „Ne, stvarno, volela bih bicikl.“ Osećala sam da mi obrazi gore. Tata se uozbiljio. „Znaš li zašto nisi mogla da dobiješ toaletni stočić, zar ne?“ Klimnula sam glavom. „Bilo bi glupo kupiti nešto toliko skupo, zar ne, tata?“ „Stvarno glupo“, složio se on i otišao da uzme još balona. Sledećeg jutra raspakovala sam bicikl i obradovala se. Potrudila sam se da to i pokažem, jer sam nedavno gledala film Čarli i fabrika čokolade i nisam želela da delujem kao razmaženo derište Veruka Solt. Jutro je odmicalo bolno sporo. Mama je pravila sendviče, a tata spremio muziku i jastučiće za društvene igre, a onda se iskrao nekuda. Stigla je baka Džil i pomogla mi da obučem svečanu crvenu haljinu, bele hulahopke i crne lakovane cipele. „Čemu služi pupak?“ upitala sam, a baka me je privukla u zagrljaj. U to vreme uveliko sam čitala Dečju enciklopediju o ljudskom telu pa sam dobro znala kako, na primer, funkcioniše tanko crevo, ali nisam se sećala da sam išta pročitala o razlogu postojanja rupice nasred stomaka. Baka Džil nameštck mi je hulahopke. „Zato što bog, kada ti namesti uši i odabere kosu, bočne prstom stomačić i kaže: Gotovo! Onda te preuzima roda koja te nosi mami i tati.“ Nabrala sam nos. „To ne može biti tačno.“ „Naravno da jeste.“ Začulo se zvonce. „Evo prvih gostiju!“ Bila sam suviše zauzeta uživanjem u proslavi, pa nisam odmah primetila da tata nije došao kući. Igrala sam se muzičkih stolica, žurno cepala ukrasni papir na poklonima i uživala u uzdasima divljenja kada je mama iznela tortu. Bila je spektakularna: sedefastobela vilinska kućica s nadstrešnicom od žutih ruža od fondana i tornjićima na kojima se video svaki pojedinačni crep. Dunula sam u svećice, devojčice oko mene su tapšale, ali primetila sam da je baka pogladila mamu po mišici. „Možda je i bolje što on nije ovde“, rekla je. Mama je klimnula glavom, ali izgledalo je kao da će zaplakati. „Ima li još viršli na štapiću?“, upitala je Sara Hems. Mama se trgla. „Da, ima još mnogo. Hoćemo li potom da igramo sledeću igru?“ Tada sam se setila da organizovanje igara za goste nije mamin posao. „Zašto tata nije tu?“, upitala sam. „Doći će kasnije“, odgovorila je mama neodređeno.

36


„Da li je zaboravio na proslavu?“ Nije mi odgovorila. „Možda je mislio da je to nešto samo za devojčice, kao kad smo gledale film Moje pesme, moje snovi?“, pitala sam. „Da, tako nekako“, odgovorila je mama. Međutim, nisam joj poverovala. Obuzela me je tuga što tata ne prisustvuje mom rođendanu. On je ponekad umeo da bude zaboravan – uvek je kasnio i mama bi se ljutila. Ali znala sam da će mu biti veoma krivo kada shvati šta je propustio. Pokušala sam da ne mislim na to i da i dalje uživam u rođendanu, ali ipak sam brinula. Možda ga je pregazio autobus, a mi ne znamo. Kako je vreme proticalo, ta ideja postajala je sve verovatnija, pogotovo što sam često čula mamu da kaže isto to. Kada su počeli da dolaze roditelji da odvedu svoju decu, prišla sam baki. „Treba li da pozovemo policiju i pitamo za tatu?“ „Zašto, šta ti misliš gde je?“ „Verovatno je pregažen negde kraj puta.“ Pogledala me je nekako čudno, kao da je istovremeno tužna i uvređena. „Zdravo, narode!“ Glas se začuo s ulaza, gde je bila gužva od roditelja; odjednom se između njih pojavio moj tata, sav srećan, s kosom raščupanom nalik na perušku za prašinu. Pritrčala sam da ga zagrlim i istog časa osetila kiselkasti zadah koji se uvek širio oko njega kad bi se vraćao iz paba. „Tako je, slavljenice. Hajde, idi u dnevnu sobu za trenutak... imam iznenađenje za tebe.“ Glas mu je bio promukao i jak, pa sam pogledala mamu da vidim koliko je ljuta na njega, ali sada je izgledala samo iznenađena i pomalo nervozna, baš kao i svi ostali. „Hej, prijatelju, može li mala pomoć oko ovoga?“ Tata je zvučao neobično muževno kad je zgrabio za ruku tatu Viki Džouns i povukao ga za sobom ka vratima, primetno se teturajući. „Hajde, Džes, briši!“ Baka me je kruto odvela u dnevnu sobu i zatvorila vrata. Prošao je ceo minut, čuli su se čudni zvuči, a onda je neko naglo pritisnuo kvaku i vrata su se širom otvorila, a tata je povikao : „Iznenađenje!“ Preda mnom je stajao toaletni stočić za princeze, upravo pristigao čak iz Londona. Sara Hems zinula je od čuda. „Jao, kakva si ti srećnica!“ Kad sam prišla da ga dotaknem, činilo mi se da mi u grudima leprša zarobljena ptica. „Znam“, šapnula sam i obećala sebi da ću te večeri u molitvi

37


zahvaliti bogu ťto je poslao moju rodu kod najboljih mame i tate na svetu. A moŞda ću ga i zamoliti da udesi da tata prestane da nas toliko brine.

38


POGLAVLJE 10 Ujutro je pogled iz kuhinje maglovit i nimalo obećavajući; sunce se i ne vidi. Spremam sebi kafu i iznosim je napolje. Čim sednem, na drugoj strani dvorišta otvaraju se vrata i pojavljuje se muškarac s devojkom koja mu je verovatno kćerka. Čovek je otprilike mojih godina, možda i stariji, a nosi kratke pantalone koje otkrivaju mišićave, preplanule noge. Košulja mu je elegantna i ispeglana. Devojka ima dugu crnu kosu, pirsing u nosu i toliko šminke da se ne vidi ima li dvanaest ili dvadeset pet godina. „Dobro jutro, mama!“ Podižem pogled i vidim Vilijama kako se proteže na vratima, još sanjiv, s donjim delom pidžame okrenutim na naličje. „Dobro jutro, dušo, kako si mi?“ „Umirem od gladi.“ To u poslednje vreme čujem bar dvanaest puta dnevno, osim, naravno, ako su na jelovniku bupci. „Možemo li da doručkujemo kroasane sa čokoladom?“ „Dobro, idemo u zamak“, odgovaram. „Tako ću moći da malo vežbam francuski.“ Učila sam ga u školi. Dobro me je služio u svim prilikama kada je trebalo objasniti da imam četrnaest godina i da volim da igram odbojku i čitam knjige Džudi Blum. Nedavno sam s interneta preuzela audio-kurs, pa se nadam da sam bar našla fraze koje su prikladnije mojim godinama. Vilijam i ja se presvlačimo i izlazimo napolje, gde magla brzo nestaje. Deluje svežije nego juče po podne, s paperjastim oblačićima visoko na nebu. Kad izađemo iz šumskih senki, zatičemo nekoliko parova na terasi kako čitaju novine i doručkuju. Sve odiše divnim mirisom svežeg peciva i jake kafe, dok upravo zalivene biljke u saksijama dopunjuju prizor jarkim bojama. Dvokrilna vrata vode u prijatan salon, s blistavo izglancanim starinskim stolom na kome stoji činija s krupnim, zrelim smokvama. Visoka staklena vaza s buketom plavih ljiljana strateški je postavljena u suprotnom uglu. Sve miriše na otmeni sapun, sveže ubrano cveće i luksuz. „Bonjour, madame.“ Dama koja nas dočekuje starija je nekoliko decenija od ostalog osoblja, ali ima širok osmeh i kožu koja prosto blista od vitalnosti. „Je peux vous aider? Vous avez l'air un peu perdu tous les deux.“1 1

Francuski: Dobar dan, gospođo... Mogu li vam pomoći? Delujete pomalo izgubljeno. (Prim. prev.) 39


Govori prigušenim glasom, kao da peva uspavanku, i blago se nasmeje na kraju rečenice. I ja se pridružujem, iako nemam pojma šta je rekla. „Vous desirez quelque chose?“2, pita ona, govoreći mnogo brže nego instruktori na mom kursu s interneta. Nakašljavam se i odlučujem da ne komplikujem; počećemo od pića. „Vous avez EAU?“3 Ona se zbunjeno mršti. „Eauuuu“, ponavljam. Sigurna sam da sam potpuno tačno izgovorila reč, ali ona me gleda kao da tražim nešto tako nečuveno da će morati prvo da traži to na Guglu, a potom da ga naruči od neke male specijalizovane firme na samoj ivici Sibira. „OOOeeeeuuu?“, mršti se i dalje. „Oui!“, smešim se ja pobedonosno. „Je ne comprends pas. Vous pouvez repeater? Si nous n'en avons pas, je peux en commander.“4 Osećam da su mi uši pocrvenele. „Jesi li dobro, mama?“, pita Vilijam. „Da, sasvim“, kažem i odlučujem da joj pokažem šta sam htela. Otvaram bocu vode i sipam je u čašu, pa oduševljeno iskapim. „Ah!“ kaže ona konačno pa nam pokazuje da sednemo napolju, a onda odlazi u dubinu zamka i uskoro se vraća s vinskom kartom. „Mogu li da pomognem?“ Adam se pojavljuje na vratima u elegantnim sivim pantalonama i plavoj košulji raskopčanoj oko vrata. „Sve je pod kontrolom“, tvrdim ja, ali žena mu se obrati na brzom francuskom, on joj odgovara isto tako brzo, a ja sedim i klimam glavom u želji da izgleda kao da ih razumem. „Šta pokušavaš da naručiš?“ pita Adam. „Klodin, izgleda, misli da želiš antifriz za auto, ali verovatno nije u pravu.“ „Samo sam htela vodu“, mrmljam. „Ništa više.“ „Ah, voda!“, uzvikne Klodin. „Da, voda“, smešim se bespomoćno. „Eau. Samo eau. I da, dva pains aux chocolats i café au lait, ako može.“5 „Bien sur“6, odgovara ona i odlazi. Adam i Vilijam gledaju u mene, pa se zgledaju. Nisam imala na umu tu vrstu bliskosti. Želite li nešto? (Prim. prev.) Imate li vode? (Prim. prev.) 4 Ne razumem. Možete li da ponovite? Ako nemamo to, mogu da naručim. (Prim. prev.) 5 Dva kroasana sa čokoladom i kafu s mlekom. (Prim. prev.) 6 Naravno. (Prim. prev.) 2 3

40


POGLAVLJE 11 Adam se vraća u kancelariju da telefonira, a na terasu stiže devojčica u žutom kupaćem kostimu i istom takvom šeširiću, držeći tatu za ruku. Tatina druga ruka natovarena je plastičnim koficama i lopaticama. Tražim u tašni kremu za sunčanje, a kada podignem pogled, primećujem da za susednim stolom sedi tinejdžerka iz bungalova preko puta našeg. Ima tamne naočari, crnu majicu i farmerke odsečenih nogavica koje otkrivaju čitavu dužinu bledih, vitkih nogu. Zadubljena je u Kafkin Preobražaj, što mi se nikad nije činilo knjigom za letovanje. Podiže pogled i vidi da je gledam. „Zdravo“, smešim se, ali ona sumnjičavo namršti nos. „Sjajna knjiga. Da li ti se dopada?“ „Mislim da je precenjena.“ „Oh?“ „Više mi se dopao Proces. Zabavniji je. Pravo da vam kažem, ja sam ljubitelj egzistencijalizma.“ Ne čeka moj odgovor, nego se ponovo naginje nad knjigu. Otvaram kremu, a ona podiže pogled. „Vi ste preko puta nas u štali, je li tako?“ „Tako je. Stigli smo sinoć“, odgovaram. „I mi. Još trinaest dana“, uzdiše teatralno. „Odakle ste?“ „Iz Devona“, kaže. „To jest, ja sam – tamo živim s mamom. Tata je u Češiru.“ „O, to je blizu nas. Mi smo u Mančesteru.“ Za trenutak mislim da će se vratiti knjizi, ali onda ponovo podigne pogled. „Da li ste čuli za Hempson Braun?“ „To je advokatska kancelarija?“ Viđala sam njihovu reklamu između vesti na televiziji. „Da. To je tatina firma.“ „On tamo radi?“ „Ne, on je Hempson.“ Ako je ponosna zbog toga, ničim to ne pokazuje. Meni zazvoni telefon pa se izvinim; vidim Bekin broj pre nego što se javim. „Zdravo, daleka ženo. Kako je kod tebe?“, kažem. „Evo kako: sad je pola jedanaest, a ja razmišljam da otvorim bocu sovinjona, ako je to dovoljan odgovor. Važnije pitanje glasi kako si ti!“

41


Vrlo otvoreno pitanje. Ipak, potrebno mi je nekoliko trenutaka da nađem pravu dozu vedrine kojom ću odgovoriti. „Dobro sam.“ „Stvarno?“ „Da, vreme je divno. Sunčano, ali nije vrućina. I ima aktivnosti za decu – teren za mali fudbal i igralište, bazen je divan...“ Iz slušalice se začuju dva piskava glasa. Smesta prepoznajem Bekinu stariju decu, sedmogodišnjeg Džejmsa i petogodišnjeg Rufusa. „DECO, SMESTA PREKINITE TUČU!“ viče Beki. „DECO!“ Potom se čuje treskanje nogama, zalupe se neka vrata i graja se utiša. Kada se Beki vrati, deluje zadihano. „Izvini.“ „Jesi li ti to upravo zaključala decu u orman?“ „Ne, ja sam se zatvorila u orman, ili bar u ostavu za obuću.“ Prasnem u smeh, a ona mi se pridruži. „Morala sam da improvizujem, ali ovo je, zapravo, odlično mesto. Malo čudno miriše, moram da priznam, ali sad bar mogu da čujem šta govoriš – a Popi se sviđa, jer misli da se igramo žmurke.“ Popi je Bekina kćerkica od dve i po godine. „Slušaj“, nastavlja ona. „Zovem te samo da pitam postoji li fen za kosu u bungalovu, ili treba da ponesem svoj?“ „Kod nas postoje dva. Sigurna sam da će tako biti i kod vas.“ „Super. Kako stoje stvari s Adamom?“ „Oh! Dobro.“ „Je li i dalje uvredljivo lep?“ pita. „Jao, molim te.“ „Izvini. Je li i dalje krelac?“ Frknem i pogledam Vilijama u nadi da je nije čuo. „To ćeš morati sama da proceniš.“ „E pa sve ću da mu oprostim ako uspemo da dobijemo makar minut mira tokom letovanja. Jao... ne...“ „Šta je bilo?“ Beki uzdiše. „Dečaci su prosuli bocu od dva litra mleka, perač prozora je pred vratima, a Popi se ukakila. Ovde nikad kraja zabavi.“

42


POGLAVLJE 12 Prhki kroasan na mom tanjiru miriše tako božanstveno da mi ide voda na usta. Međutim, u poslednjih deset minuta postepeno su nas okružile devojke i žene od petnaest do dvadeset pet godina, svilenkaste kože, obučene u šortseve kakve sam se ja poslednji put usudila da nosim kad mi je bilo možda devet godina. Kažiprstom polako odgurnem tanjir. „Zar ti se ne jede?“, pita Vilijam, usta punih čokolade. „Naravno da mi se jede. Pojela bih deset ovakvih.“ Vilijam podigne obrve, kao da mu ranije nije padalo na pamet da poruči deset kroasana, a sad zna kako će ubuduće. Ponovo gledam u kroasan i pitam se zašto se uopšte trudim da se uzdržavam. Uzimam ga i odgrižem zalogaj. „Zašto ne bi pošao u razgledanje?“, predlažem kada Vilijam završi doručak. „Važi.“ On sleže ramenima i polako ustane. „Samo nemoj daleko. Važi?“ dodajem, a on zakoluta očima baš kad Adam izađe iz zamka noseći šolju kafe i pođe prema meni. „Jedva čekam da postane tinejdžer“, mrmljam dok Adam seda. „On je dobro dete. Siguran sam da te neće previše mučiti.“ Šta ti znaš o tome? – poželim da mu kažem. „Stvarno si sjajno sredio ovo mesto“, izgovaram umesto toga. Njemu oči sinu od ponosa. „Pa, dugo je trebalo da stignemo dovde.“ „Znam. Mora da si veoma ponosan.“ „Da, jesam.“ Pruža ruku da uzme šolju i ja primećujem koliko drugačije izgledaju njegovi snažni, preplanuli prsti, nego dok je radio kancelarijski posao. Oduvek je imao muževne šake, ali nokti su mu bili prirodno uredni, koža meka i gipka. Sada su tamniji, a boja oko zglobova prelazi u nešto nalik na nijansu meda. „Prošlog meseca imao sam ponudu da prodam sve ovo.“ „Stvarno?“ „Prodaja ne dolazi u obzir, ali priznajem da sam bio polaskan.“ Pogledam Vilijama, koji podiže kamičke i razgleda ih, isto kao kad je imao dve godine. „Slušaj, kad je reč o pušenju“, kaže Adam iznenada. „Neću pušiti pred Vilijamom.“ Ova popustljivost zatiče me nespremnu, ali ne želim da se svađam. „Dobro.“

43


„Neću ostaviti pušenje, ah razumem da ne treba da gleda tatu kako puši.“ „Hvala.“ „Mislim da prilično precenjuješ koliki bih uticaj mogao da imam na njega.“ „Iznenadio bi se“, kažem poluglasno, jer se Vilijam vraća za sto. „Mogu li negde da se kupe slatkiši?“ pita Adama. „Upravo si pojeo dva kroasana sa čokoladom! Ići ćemo u supermarket da uzmemo sve što nam je potrebno, pa ćemo kupiti i to. I mnogo voća. Pa, šta si nam isplanirao dok smo ovde, Adame?“ On se ukoči u pola gutljaja pa polako spusti šolju, pogleda prikovanog za tacnicu. Očito pokušava da kupi vreme dok smisli nekakav odgovor. „Ovde ima svašta da se radi“, kaže konačno. „Pročitala sam. Šta si nam organizovao?“ „Mislio sam da bi bilo bolje da sačekam da dođete, pa da se dogovorimo šta biste želeli.“ Cinično zaškiljim u njega. „To je vrlo... uviđavno od tebe.“ On me ignoriše i obraća se Vilijamu. „Ima mnogo stvari koje bi ti i mama mogli da radite. Postoje staze za pešačenje, pokazaću ti gde su, i može da se vozi kanu. Ako ste raspoloženi za avanture, mogu vas povezati s agencijom koja vodi ljude na pravo planinarenje.“ „Pročitala sam prospekte“, odgovaram. „Pitala sam šta ti želiš da radiš s Vilijamom.“ On zastane. „Ja?“ „Da.“ Po načinu na koji se ispravio u leđima, čini mi se da je shvatio svoju grešku. „Da. Pa, na vrhuncu sezone ne mogu da uzmem mnogo slobodnog vremena. Imam poneko slobodno popodne, ali moram da mislim i na Simon.“ Osećam da ću se zagrcnuti kafom. „Ali ti si mi svakako najvažniji dok si ovde, Vilijame“, dodaje on žurno. „Znaš šta, kako bi bilo da jednog dana pođemo da planinarimo kroz kanjon?“ „Šta to tačno znači? Zvuči opasno“, javljam se. Adamova procena o prikladnosti neke aktivnosti za dete Vilijamovih godina žalosno je slaba. Za peti rođendan doneo mu je ogroman komplet električnog vozića s likovima Tomasa i drugara, uprkos činjenici da je Vilijama taj crtani film prestao da zanima još kad je imao tri godine. Kad mu je bilo osam godina, doneo mu je bicikl prikladniji za petnaestogodišnjaka, toliko veliki da su i meni bila potrebna tri pokušaja da ga uzjašem. „Kanjon je sasvim u redu“, kaže on neodređeno, na način koji jasno govori da nije u redu. „Ali šta to tačno znači?“ 44


„Malo pentranja po stenju, brčkanja u jezerima, spuštanja niz vodopade. Sjajno je. Imam drugara koji može da nas povede.“ Mene obliva hladan znoj. „A kako bi bilo da se držite nečega kao... vožnja bicikla?“ predlažem. „Možda negde ovde postoje pedaline?“ „Želim u kanjon“, izjavljuje Vilijam. Zatvaram usta. „Ovaj... dobro.“ Onda se okrenem Adamu. „Moramo da porazgovaramo o nekoliko stvari pre nego što ga ikuda povedeš. Kao prvo, njegova alergija. I ima fobiju od osa.“ „Nemam!“ „Prošlog leta pohisterisao bi kad god bi ti se neka primakla.“ „To je bilo prošlog leta. Imao sam samo devet godina“, kaže on, kao da je to bilo pre više decenija. Pogledam Adama i primetim da odsutno gleda drugi kraj bazena, gde se nalazi elegantna žena u teniskom šortsu i šik šeširu širokog oboda. Sigurno joj je bar pedeset godina, ali ima čvrsto, vitko telo osobe koja pazi na sebe s gotovo religijskom posvećenošću. Posle nekog vremena Adam shvata da gledam u njega. „Izvini, mislio sam da sam prepoznao nekoga. Šta je bilo?“ „Ništa“, odgovaram, pitajući se kako sam uopšte i izdržala da se zabavljam s nekim poput njega. Pogotovo što ne mogu reći da nisam bila upozorena na vreme.

45


POGLAVLJE 13 Adamova reputacija pre nego što smo se nas dvoje smuvali bila mi je nebitna, jer zaljubljivanje ne poznaje logiku. Kada srce peva, glava mu je prepuštena na milost i nemilost. Sreli smo se u Edinburgu, gde smo oboje studirali englesku književnost. Prvi put primetila sam ga na predavanju o humanizmu, posle nedelju dana. Nije bio neki trenutak s munjama i gromovima, niti mi je pogled na njega oduzeo dah. Ipak, kako su nedelje prolazile, kad god bih videla njegovo lice, čak i na drugom kraju sale, čitavo telo bi mi malaksalo. Nije bio najlepši momak na predavanju. Ipak, stekao je ugled neke vrste srcelomca, osobe koja navodi inače inteligentne devojke da izgube glavu. Ja sam bila jedna od njih. Ipak, tokom čitave prve godine studija držala sam se dubina amfiteatra i bila potpuno nevidljiva. Svoja osećanja prema njemu otkrila sam Beki, tokom letnjeg raspusta, dok smo putovale po Tajlandu. Na tom putovanju plivale smo gole u moru usred noći, spavale s dvojicom švedskih barmena i pušile travu čim se probudimo, što je obično bilo oko jedanaest ujutro. Lično bih više volela kafu, ili da šetam i pričam sa stvarno finom ženom iz Danstabla koju smo tamo upoznale i koja je želela da doputuje u Tajland otkako je prvi put gledala film Kralj i ja. „Nemam pojma zašto mu lepo ne priđeš i zapodeneš razgovor“, rekla je ona, kao da je meni to lako. Umesto toga, kada smo se vratile na drugu godinu studija, upustila sam se u neobaveznu vezu s vrlo finim momkom po imenu Karl, koji je danas postao važna faca u osiguranju. To znam zato što se pre nekoliko godina pojavio u nekoj televizijskoj emisiji i komentarisao slučaj žene koju je operacija uraslog nokta na letovanju koštala čitavo bogatstvo, jer nije pročitala sitna slova na polisi putnog osiguranja. Nismo dugo bili zajedno i raskinuli smo odmah posle Božića. Nijedno od nas nije bilo naročito očajno zbog toga. Nekoliko nedelja kasnije, jedne januarske noći, nalazila sam se na lepljivom podijumu za igru u nekom noćnom klubu, dok mi je muzika bubnjala ispod grudne kosti, a stroboskop mi zaslepljivao mozak. Beki je bila pripijena uz nekog tipa s majicom Seks pistolsa, a ja sam se držala po strani, pitajući se da li bih mogla da je odvučem odatle.

46


Kada sam postala svesna da je neko pored mene, podigla sam pogled i srce mi je stalo. Adam nije bio razmetljiv igrač, ali kretao se nagonski prateći ritam i nije pokazivao nikakvo ustezanje. Zadržala sam dah kad sam osetila kako iz njega zrači vrelina; pokušavala sam da ne gledam u njegove sanjive oči, pune usne, obris širokih ramena koja su se kretala pod majicom. Beki me je gurnula prema njemu kada su se začuli prvi taktovi pesme Common people grupe Palp. On je uvek tvrdio da je to bio trenutak kada me je prvi put video – mislim, stvarno video; bacila sam se na njega uz pesmu Džarvisa Kokera. Nismo rekli jedno drugom baš ništa. Nijednu reč. On me je prosto obgrlio, a meni je telo pulsiralo od muzike i nečeg još moćnijeg. Tokom čitave večeri igrali smo i ljubili se. Pokušali smo da razgovaramo, ali zbog siline razglasa nismo čuli nijednu reč, sve dok se klub nije zatvorio, pa smo pošli držeći se za ruke da nađemo taksi. Bilo je hladno, mračno veče, a ja sam bila sva uspaljena. „Studiram englesku književnost“, obavestio me je, očito ubeđen da ja to ne znam. Bilo mi je neprijatno što ću ga razuveriti. „Da, znam. I ja.“ Iznenadio se, ali učinilo mi se da postoji i mala doza zabrinutosti što će morati ponovo da me vidi. Oduvek sam bila sklona zamišljanju katastrofa kada je reč o Adamu. Kada sam sledećeg ponedeljka ušla u naš amfiteatar, osetila sam da me je neko kucnuo po ramenu. Okrenula sam se i videla njega, nasmešenog. „Zdravo. Mogu li da sedim pored tebe?“ upitao je. I tako je sve počelo. Tokom prve tri godine zabavljanja stvarno sam bila srećna. Švorc, ali duboko srećna. Oboje smo bili srećni. Pošto nije imao porodicu, Adam je posle diplomiranja pošao sa mnom u Mančester i uselili smo se u mali, oskudno namešten stan u Salfordu. Gledao je na mesto gde je danas sagrađen Medija siti centar, užurbana moderna metropola u kojoj su smešteni BBC, ITV i mnoštvo blistavih barova i restorana. U to vreme tamo je bio parking. Srećom, nama nije bio potreban pogled. Imali smo jedno drugo i to nam je bilo više nego dovoljno. Krenula sam na jednogodišnji kurs kako bih se kvalifikovala za predavača, a Adam, koji je diplomirao s rekordno visokim prošekom, postao je pripravnik u energetskoj kompaniji. Imali smo divan krug prijatelja. Osim obnavljanja starih prijateljstava iz detinjstva, upoznala sam nove ljude na kursu. Za to vreme su Beki i Seb, za koje sam mislila da će ostati u Edinburgu, dobili ponude za posao u Mančesteru, pa su se doselili i oni. 47


Nažalost, ubrzo je Adamovo oduševljenje poslom počelo da bledi. To vidim tek sad, kad gledam unazad; u ono vreme jedva sam primećivala. Možda nije primećivao ni on. Život se u to vreme vrteo samo oko njega i mene. Bilo je to opojno vreme, kada me je svakog jutra čekala šolja svežeg čaja i njegov topli poljubac na vratu. „Što se ne vratiš u krevet?“, pitala sam jednog jutra, još pod pokrivačem. On je bio sveže obrijan i spreman za posao; izgledao je sjajno i prosto je zračio. „Zašto što treba da budem na kolegijumu u 8.45.“ „Dobro“, rekla sam i prisilila sebe da spustim ruke. „Mada, možda bi mogla da me ubediš da zakasnim“, šapnuo je on i poljubio me u usta. „Neću da ti pravim probleme.“ „Pa, vozovi ovih dana stalno kasne“, iskezio se on, skinuo sako i ušao u krevet i u moje naručje. Nije mnogo žurio ni posle toga, jer nije hteo da odjuri i propusti sanjive razgovore posle vođenja ljubavi, isprekidane poljupcima. Adam je uvek želeo da priča o budućnosti. O sadašnjosti gotovo nikad, a o prošlosti pogotovo, zbog razloga koji će postati jasni tek kasnije. „Gde ćemo se preseliti kada završiš kurs?“ „Oh, na neko veličanstveno mesto... Barnli?“ Nasmejao se. „Jedva čekam.“ „Mada... bilo bi lepo i u Njujorku“, nastavila sam. „Bože, stvarno. A Francuska? Ili Italija?“ „Tamo je suviše skupo.“ „Da, ali mogli bismo da kupimo neku oronulu kuću i da je sredimo. Neku koja je bila zanemarivana vekovima i samo joj treba ljubavi i pažnje. To bih veoma voleo, a ti?“ „I ja, Adame“, rekla sam sasvim iskreno. „Mada bi mi nedostajali prijatelji.“ „O, biće nama dobro bilo gde, samo dok imamo jedno drugo“, umirivao me je on. „Vrlo romantično“, rekla sam sarkastično, ali bila sam uverena da je to ozbiljno mislio.

48


POGLAVLJE 14 Lavirint ulica u gradiću po imenu Sarla poseduje drevnu magiju koju, po letnjoj vrućini, izgleda, svi žele da otkrivaju. Srednjovekovni gradić sav je užurban, dvorišta boje karamela i elegantni centralni trg puni su mirisa sveže pečenog hleba, jakih sireva i guste crne kafe. Vilijam i ja već treći dan razgledamo, provlačimo se kroz gužvu, kraj kuća i terasa kafea. „Ovo je, izgleda, mala pijaca. U određeno doba godine na njoj se prodaju samo tartufi“, kažem, podižući pogled s prospekta, dok se spotičemo preko trga nad kojim je podignuta nadstrešnica i gde se prodaju delikatesi, izloženi u korpicama na malim tezgama. Vilijam me skeptično gleda i moram priznati da, među stvarima u životu koje sam ikada poželela da kupim, tartufi spadaju na sam kraj spiska. Ipak, neverovatno je lako hipnotisano potrošiti više od dvadeset funti na komadić gljive; tek kasnije shvatite da ste kupili nešto veličine pola teniske loptice, a da nemate pojma kako da ga iskoristite u kuhinji. To postaje potpuno nebitno kada sednemo na kafu i sočnu tortu s orasima u lepom uličnom kafeu, gde uspem da zaboravim tek kupljenu dragocenost u smeđoj papirnoj kesici na sedištu treće stolice. Grešku shvatam deset minuta kasnije, ali, kad odvučem Vilijama na mesto događaja, za stolom već sede dva nonšalantna gospodina čiji pas u slast jede pečurku. Pošto, naravno, u mom audio-kursu nema rečenice tipa Vaš pas jede moj tartuf, odlučujem da ne pravim gužvu i ćutke se povlačim. Posle možemo da posetimo još nekoliko zanimljivih gradića, ali postaje mi suviše očigledno da čak ni Vilijam – koji se još u vrtiću pravio važan što ume da nabroji sve supruge Henrija Osmog pravilnim redosledom – više ne želi da gleda srednjovekovne crkve. „Jesi li ponela moj ajped?“, pita me. „Misliš, moj ajped. Da, tu je.“ On živne. „Možemo li nekuda na ručak?“ „Misliš, nekuda gde imaju vaj-faj, pa da možeš da igraš igrice?“ „Dobro, možemo li?“ „Hajde“, uzdahnem i spustim mu ruku na mršavo rame dok krivudamo kaldrmisanom ulicom.

49


„Kako bi bilo ovde?“ predlaže Vilijam, očito očajnički željan igranja. Kafe zaista lepo izgleda – uostalom, svi lepo izgledaju – s velikim žućkastim suncobranima koji štite stočiće od sunca. Moram priznati kako počinje da mi smeta što Adam ne ide s nama na ove izlete. One neodređeno obećane aktivnosti sa sinom tek treba da se dese, ali nema nikakvih nagoveštaja u tom smislu. Umesto toga, on samo jurca s kraja na kraj imanja, donosi namirnice ili ide na sastanke s neodređenim, ali veoma važnim ljudima. Vilijam se ne žali, što me takođe brine. Suviše se navikao na mala razočaranja i nedostatak očinskog truda. Ja razumem da je sada špic sezone, ali posle mnoštva kilometara koje smo prešli, stvarno mislim da ne očekujemo baš tako mnogo od njega. Pogotovo što sam kod kuće ostavila mamu, s tatom koji čini sve što može dok ona polako nestaje. Naravno da postajem utučena. Stalno pokušavam da zamišljam kako će se Adam pojaviti i početi da radi sve ono što tate rade sa svojim sinovima. Voziće Vilijama na upis na fakultet, pomoći će mu da se useli u svoj prvi stan. Ali, naravno, ne uspevam ni da zamislim. Već se osećam kao da sam izneverila mamu, do te mere da sam sinoć, kad sam razgovarala s tatom, počela da lažem. To je bio prvi telefonski poziv kući otkako smo došli; dotle smo tata i ja razmenili bezbroj SMS poruka. On stalno pita da li se „opuštam“, a ja na to odgovaram: „Da, naravno!“ Tako nam je oboma lakše da se pretvaramo, verovatno. Ali sinoć sam poželela da mu čujem glas, iako mi je sto puta rekao da se ništa neće znatno promeniti dok sam ovde. Verovatno je u pravu – propadanje maminog tela i mozga meri se godinama, a ne sedmicama. Kada se Vilijam i ja vratimo u Šato de Rusinjol, prošlo je tri sata po podne, a Adama nema na vidiku. Srećemo Simon, koja mi kaže da je pozvan na neki sastanak u Salinjaku i da će stići kasnije posle podne. „Hoćeš li da mu prenesem neku poruku?“ Pažljivo razmislim pre nego što odgovorim. „Volela bih da nam kaže kada će moći da se posveti Vilijamu kao što je obećao.“ Njen osmeh zatreperi, a moj sin gleda je s nadom. „Sigurna sam da sam ga čula kako kaže da je isplanirao nešto zanimljivo“, kaže ona vedro, a ja prosto vidim kako joj nos raste. „U međuvremenu, organizovala sam fudbalsku utakmicu za stariju decu, uskoro počinje. Vilijame, da li bi želeo da nam se pridružiš? Džes, u bazenu imamo akva-aerobik, ako te zanima. Verujem da će ti se dopasti.“ „Vilijam baš i ne voli fudbal, zar ne, mili?“ Okrećem se da ga pogledam i shvatam da je primetno porumeneo. 50


„Mogu da probam“, mrmlja on. „Ti idi na tu akvu, mama. Znam da voliš takve stvari.“ Dobro, umem da primetim kada neko želi da me se otrese. Nedugo potom stojim u bazenu i čekam početak akvarobika; rekla bih da sam oko pola veka mlada od ostalih učesnica. Ima ih samo pet, ali sve imaju po sedamdeset i osamdeset godina, osim ljupke dame ispred mene koja ima grbu, a verovatno je bila svedok Burskih ratova7. Kada čas počne, najzahtevniji pokret koji se od nas traži jeste blago poskakivanje u mestu uz francusku verziju pesme Eye of the Tiger. Za to vreme, žena od šezdesetak godina, izuzetno mladalačkog izgleda, stoji kraj bazena u vrištavocrvenom kostimu, obilno se znojeći; izgleda kao da će se svakog trenutka stropoštati u bazen. Ubrzo odlučujem da odem. Na pola puta instruktorka pritiska dugme za pauzu na razglasu i počinje da viče na mene na francuskom. „Pardon?“, pitam. „Hoće da joj vratite jastuče.“ Okrećem se i vidim gosta iz bungalova naspram našeg, polovinu Hempson Brauna. Pokazuje plavi stiropor u mojoj ruci. „O, izvinite. Pardon!“, ponavljam i spuštam ga na ivicu bazena pa se žurno udaljim. „Čini mi se da se niste baš uklopili u tu grupu.“ Sedam u ležaljku kraj njega, gde sam ostavila peškir. On je okružen hartijama, ali je posle nekoliko dana na suncu izgubio kancelarijsku bledunjavost, što mu je izuzetno koristilo. Izgleda gotovo preplanulo. „Ubuduće ću se držati trčanja“, kažem i stidljivo se umotavam u peškir. „Postoji fina staza za to oko jezera. Oko pet kilometara, nije preterano naporna.“ Pitam se da li delujem baš toliko nespremno. „Odlično. Onda ću je optrčati dva puta.“ On se na to nasmeje. Osećam se kao idiot. Ne, ja jesam idiot. „Dobro, moram da odem i vidim da li je moj sin završio fudbalsku utakmicu“, kažem i ustajem. „Lepo je kad se malo odlepe od kompjuterskih igrica, zar ne?“ „Da pogodim, tinejdžer?“ „Ne još, ima deset godina.“ „E pa onda vas čekaju nezaboravni dani. Kažem vam to kao otac četrnaestogodišnje devojčice.“ Dva rata koje je vodila Britanska imperija protiv Bura (potomci holandskih doseljenika) u Južnoj Africi krajem XIX veka (1880-1881. i 1899-1902. godine). (Prim. prev.) 7

51


„Saosećam s vama. Doduše, upoznala sam je juče i bila je veoma simpatična.“ Njemu preko lica preleti izraz očinskog ponosa. „Nije moja Kloi baš tako loša, zar ne? Pogotovo kada se nasmeši i zaista razgovara, što se dešava otprilike svakih nekoliko sedmica.“ „Ja sam Džes.“ Pružam mu ruku, a on je prihvata. „Čarli. Drago mi je. Vidim da ste Britanka, ali odakle tačno?“ „Iz Mančestera“, kažem i potom deset minuta ćaskamo o tome kako se grad razvija i koje smo svirke slušali na stadionu Etihad... a onda utvrdimo da se njegova kancelarija nalazi veoma blizu mesta gde ja živim. „To je divan kraj“, kaže on. „Kao stvoren za porodice.“ „Da, Vilijamu i meni veoma se dopada.“ Jedva primetna pauza. „Niste udati?“ Odmahujem glavom. „Nisam ni ja oženjen“, kaže on. Meni želudac napravi salto. Delom zbog načina na koji me gleda. Delom zbog iznenađenja što još mogu da se obrađujem takvom pogledu.

52


POGLAVLJE 15 U subotu ujutro pada kiša. Sedim u pidžami na sofi, obgrlivši kolena, pijuckam kafu i gledam kapi kako klize niz prozor. To sasvim odgovara mom raspoloženju, svemu što prosto ne mogu da zaboravim, iako sam na lepom mestu, okružena divnim cvećem, hranom i vinom. Čujem kucanje na prozoru, podižem pogled i vidim Adama. Pre nego što stignem da se pomerim, Vilijam istrči iz svoje sobe i poziva ga unutra. „Jesi li za plivanje?“, pita on Vilijama. „Važi!“ „Dobro, ponesi patike, šorts i peškir.“ „Patike?“, pitam zbunjeno. „Šta će mu patike za bazen?“ Adam me pogleda i široko se nasmeši. „Ko je pominjao bazen?“ Dva sata kasnije kiša staje i nastupa verovatno najhladniji dan u Dordonji otkako se vode podaci o tome. Predvođeni prilično sumnjivim vodičem po imenu Enco, savladavamo kratku uzbrdicu i zaustavljamo se pred vodopadom koji je dovoljno snažan da nam se lica orose od kapljica raspršene vode. Nosimo neoprenska odela, kacige i štitnike za kolena, a po mom dubokom uverenju, ništa od toga ne bi trebalo da bude deo letovanja. „Sećaš li se da Vilijam ima astmu?“ pitam Adama. „Biće on dobro“, nemarno odgovara. Mrštim se. „Kako znaš da će biti dobro?“ On poziva Vilijama da nam se približi. „Kada mu je poslednji put bio potreban inhalator? Bio je još u pelenama, zar ne?“ Odlučujem da ne odgovorim, nego gledam kako Adam proverava je li Vilijamova kaciga dobro pričvršćena. „Ali pogledaj ga. Stvarno, Adame. Ovo ne može biti prikladno za dete od deset godina.“ On se okreće ka Encu, koji.je niži od mene, veoma preplanuo, sa širokim ramenima poput lego figurice. Razgovaraju na francuskom, a ja ne mogu da ih pratim. „Enco se slaže da je u redu“, prenosi mi Adam. „Encu se ne može verovati“, mrmljam. Eneo mi se nasmeši. „Verujete, bez briga. Pazim na vaš sin.“ Klimam glavom i počinjem da grickam nokat na palcu. „Mama, ne plašim se“, javlja se i Vilijam. „Osim toga, i ti ideš s nama, zar ne? Moći ćeš da paziš na mene.“ 53


To je sledeći problem. Ne želim da idem s njima. Radije bih radila bukvalno bilo šta drugo, samo ne ovo: popunjavala bih poresku prijavu, plaćala kaznu za pogrešno parkiranje, išla na papatest. Svaka od tih stvari fenomenalna je u poređenju s ovim. Jasno mi je da pentranje po stenju i klizanje poleđuške niz vodopad može nekim ljudima da deluje kao veličanstven provod – verovatno se osećaju kao oni likovi na reklamama za musli – ali to stvarno, stvarno nije za mene. Pogledam Vilijama, koji ne deluje nimalo uznemireno zbog pomisli da će se zagnjuriti u ledenu vodu i da se pritom može povrediti ili – lepo piše u formularu za saglasnost koji sam upravo potpisala – POGINUTI. Ako je suditi po rumenim obrazima i blistavim očima, verovatnoća da ga ubedim da odustane od ovoga i pođe sa mnom u obilazak obližnje katedrale veoma je mala. „La première chose à faire, c'est d'entrer dans l'eau comme ça, tout doucement, pour éviter une crise cardiaque“8, kaže Enco. Adam prasne u smeh. „Šta je rekao?“ pitam, kucnuvši Adama po ramenu dok Eneo ulazi u najbliže jezerce. „Rekao je da uđemo. Ali da može biti hladno.“ Adam sedne u vodu, dopire mu do pojasa, i ne trepne. Pokušam i ja, i istog časa intimni delovi izloženi su mi toliko ledenom i neprijatnom osećaju da sam ubeđena kako će mi biti potrebni dani da se zgrejem. „Vous me remercierez de vous avoir avertis“, dodaje Enco, a ja upitno gledam Adama. „Kaže da ćeš mu kasnije zahvaliti.“ Pre nego što stignem da upitam zbog čega, Enco počinje da mlatara nogama kao pomahnitao, prskajući me ledenom vodom po licu – ušla mi je u nos, u oči, zaustavila mi je dah. Kada konačno prestane, shvatam da bih se verovatno rasplakala da nisam u šoku. Vilijam i Adam, koji su takođe mokri, valjaju se od smeha. „Jesi li dobro?“, pita Adam i spušta mi ruku na rame. Ja se nagonski odmaknem i pokušam da zaustavim cvokotanje zuba. „Naravno“, kažem, sklanjajući pramen mokre kose iz dubina nosa. „Pazi ti na našeg sina.“ On me ponovo pogleda i namršti se. „Džes, na časnu reč, biće sve u redu.“ Tokom narednih sat i po doživljavamo prirodu u njenom najsirovijem, najdivljijem i najdivnijem izdanju. To je jedno od najgorih iskustava u mom dosadašnjem životu. Prvo i najvažnije jeste da u vodu uđemo polako, vrlo polako, kako bismo izbegli srčani udar. (Prim. prev.) 8

54


Ne smeta mi toliko što sam na ivici hipotermije. Smeta mi što je, uprkos svemu što su Adam i Enco rekli, ova aktivnost očigledno opasna i potpuno neprikladna za dete. Ili bar za moje dete. Koje je blaženo nesvesno svega toga i izgleda da se provodi kao nikad u životu. Dok klizimo niz vodopade u duboka jezerca u podnožju, ne mogu da mislim ni na šta osim na slomljene kosti, probušena pluća, otvorene rane i sve nas zaglavljene u divljini bez ikakvih zaliha osim paketića čipsa s ukusom piletine. „Mama, ovo je FENOMENALNO!“, izjavljuje Vilijam. „Oh... fino...“, uspevam da odvratim. Nekako se nadam da se ovo uskoro završava, a onda me Enco pogleda i široko se nasmeši. „Ovo je test hrabrosti. Samo za vas.“ I namigne. Meni baš mnogo treba da mi neko postane antipatičan, ali mislim da je Enco već uspeo u tome. „Voici comment il faut faire. Si vous ne faites pas comme moi, vous vous ferez mal, donc écoutez moi bien.“9 „Kaže da moraš da radiš isto što i on, inače ćeš se povrediti“, prevodi Adam. Enco staje na ivicu stene, a moćan vodeni tok zapljuskuje mu potkolenice. Onda skoči. Posle nekoliko dugih sekundi čujem pljusak u vodi ispod nas. Virim preko ivice i vidim Enca kako najzad izranja i pokazuje podignut palac pre nego što se popne na obalu. „Moj sin neće ovo raditi“, kažem Adamu. Adam gleda niz strminu i steže vilice. „Dobro.“ „Ozbiljno ti kažem, Adame. Ovo je besmisleno. On ima deset godina.“ „Slažem se“, kaže on. „Mislim da si u pravu...“ Novi glasan pljusak prekida ga u pola reči, a meni adrenalin skače nebu pod oblake. Pogledam i shvatim da je mesto gde je do maločas stajao Vilijam sada prazno. Adam i ja pritrčavamo ivici i gledamo dole u vodu, u senku pod njom, u mehuriće koji se podižu na površinu na mestu gde je moj sin potonuo. Kolena mi klecnu. Znam da nema smisla oslanjati se na ovu dvojicu da ga spasu, pa trčim nizbrdo, klizam se i spotičem u blatu, sve dok ne nađem prilaz. Onda radim jedino što mi majčinski instinkt nalaže: sedam u blato, hvatam se za čuperke trave i klizam naniže. Bacam se u vodu, pravo na tur, i ne mogu da opišem zaslepljujući beli talas hitnje koji me proguta na pet sekundi dok sam pod 9

Evo ovako. Ako ne radite isto što i ja, povredićete se, zato me dobro slušajte. (Prim. prev.) 55


vodom, ledenom vodom. Mislim da sam se osećala kao hrčak koji se našao u toaletu kad neko povuče vodu. Manijački mlatim rukama sve dok ne zgrabim nešto što bi moglo biti Vilijamova noga. Razmišljam šta ću dalje, lice mi je zgrčeno a uši zagluhnute, a onda postanem svesna da je moj sin živ i trza se. Trza se da se oslobodi mene. Kroz nalet brze vode i razmahanih ruku i nogu izvlačim se na obalu, kašljući brišem oči i vidim ga kako sedi na kamenu, vrteći glavom. „Mogla si da sačekaš da izađem, mama“, kaže prekorno. „Nisi ti bila na redu.“ Potom se presvlačimo u malom šatoru, jedinom nagoveštaju civilizacije ovako visoko u planini. Pošto je proveo prepodne u aktivnostima dostojnim mornaričkih specijalaca – sposoban, čvrst, čovek koji može da izađe na kraj sa svime što sretne u prirodi – Vilijam odjednom nije u stanju da sam skine čarapu. „Strašno je mokra“, kuka. „Zalepila se. Ne mogu da je svučem.“ Sledeća tri minuta mučim se da mu skinem čarape, dok mi zubi cvokoću, a onda ga šaljem kod oca kako bih imala mesta da se prevučem. To zahteva izvijanje u niz neudobnih položaja, a šator se nadima oko mene dok umalo iščašim lakat trudeći se da zakopčam grudnjak. Kada konačno izađem, sunce se probilo kroz oblake, a Enco tovari opremu u kombi. Pružam mu neoprensko odelo. „Hvala“, kažem i uspevam da se osmehnem. „Vaš sin je dobar. Hrabar“, kaže on. Obuzima me neprimereno osećanje ponosa. „Bio je, zar ne?“ On zalupi vrata. „Gde je on sada?“ Enco pokazuje drugu stranu puta, gde Adam i Vilijam sede kraj jezera, jedan pored drugog. Idem ka njima, kroz pege sunčeve svetlosti koja se probija kroz oblake, a onda usporavam korak. Ne čujem šta pričaju, ali obojica se smeju, glasno, neobuzdano. Adam obgrli Vilijama i privije ga uz sebe. Zaustavljam se i brzo vadim telefon da ih krišom slikam. Odnos između mog sina i njegovog oca mnogo je krhkiji i složeniji nego što fotografija može da prenese, čak i sa svim mogućim filterima na Instagramu. Ipak, to je divna slika. Nadam se da će moja mama moći da je drži u srcu dokle god bude kucalo.

56


POGLAVLJE 16 Problem s Adamom je sledeći: vrlo je lako zaljubiti se u njega. Ako ga ne poznajete dobro, mislim, stvarno poznajete, sve njegove grozne osobine ostaju skrivene iza dobrih: činjenica je da je pametan i duhovit, lep i harizmatičan. Ume da vas navede da se osećate kao da ste središte njegovog sveta – bar za trenutak – i tako se Vilijam oseća danas po podne. Ali ja brinem da će se osećati povređeno i iznevereno, da će ga Adam opčiniti u svom najboljem izdanju, a onda će raniti njegovu mladu dušu u svom najgorem, sebičnom maniru. Poznajem tu Adamovu stranu iz prve ruke, iako ne mogu reći da sam primetila propast naše veze sve dok nije bilo prekasno. Prva prava prepreka s kojom smo se suočili bila je kada je posao, koji je Adam u početku podnosio, postao nešto čega se gnušao. Znala sam da je stigao dotle, jer sam čula njegov ključ u vratima kad se vraćao s posla i pitala: „Kako ti je bilo danas?“, dok mi se grlo stezalo od napetosti. Zato što sam znala da je i danas bilo stresa, sitne kancelarijske politike i da nije bilo osećanja dostignuća. Sve to ostavljalo je gorak ukus u većini naših zajedničkih večeri. „Kako da ti kažem?“ rekao je jedne večeri kad je ušao u dnevnu sobu i sručio se na sofu, gde sam ja sedela s laptopom, dok je utišani televizor brujao u pozadini. „Vrhunac mog dana bio je kad sam tri puta na istom sastanku uhvatio pet gluposti zaredom.“ Spustila sam laptop kraj sebe i zagrlila Adama, kratko ga poljubivši u ponovo izniklu bradu. „Izvini što ti je trenutno tako grozno.“ „Nisam hteo da kukam. Prosto, mrzim to mesto.“ Ne znam da li je problem bio u tome što se Adam osećao ulovljeno u zamku lošeg odnosa između bezdušne kompanije i „karijere“ koja je bila vrlo prizemna, ili neki ljudi, prosto, nisu stvoreni da rade u velikim korporacijama. Moj momak, u srcu sanjar i avanturista, svakako je spadao među takve. „Ubrzo će moj kurs biti gotov, pa možemo da radimo sve ono o čemu smo pričali“, rekla sam. „Hoću da znaš koliko sam ti zahvalna, Adame.“ „Zbog čega?“ „Zbog toga što moraš da me izdržavaš dok ne završim studije. Zbog mene svake večeri jedemo pasulj iz konzerve. Ja učestvujem u zajedničkim troškovima samo sitninom od studentskog kredita.“

57


„Da, kad tako kažeš, ispada da i nisi neka prilika, a?“, nasmešio se. „Ha-ha.“ „Ništa to meni ne smeta, Džes. Ništa ne traje zauvek. Hoćemo li večeras ponovo da pogledamo onaj veb-sajt s poslovima u inostranstvu?“ „Ti stvarno umeš da me razvedriš, mili.“ Sagnuo se i nežno me poljubio. „E da! Da li bi ti smetalo ako bih u četvrtak izašao sa Džordžinom? Doći će u grad na jednu noć.“ Adam se zabavljao sa Džordžinom nekoliko meseci kad mu je bilo sedamnaest godina. Rastali su se prijateljski kada je otišao na studije, ali ostali su u kontaktu kao dobri prijatelji. „Naravno da ne bi.“ „Hajde, pođi i ti s nama.“ „Imam suviše posla, Adame. I nemam novca.“ „Ja ću platiti. Hajde, voleo bih da i ti budeš sa mnom.“ „Adame, ne mogu. Idi sam“, insistirala sam. „Lepo se provedi i pozdravi je.“ Uopšte nisam osećala nelagodnost koja obuzme devojke pri pomisli na to da njihov momak ide na piće s drugom ženom; Džordžina je, teoretski, bila stara ljubav, ali ja sam znala da između njih nema više ničega. Osim toga, kad sam je upoznala, smesta sam pomislila da i nije takva lepotica kao što sam zamišljala, uprkos dugim nogama i raskošnom dekolteu. Lice joj je bilo pre upadljivo nego lepo, s tankim usnama pod jarkoružičastim karminom i porcelanski belom kožom, uokvirenom gustom crnom kosom. Bila je duhovita i govorila je kao teretni voz: suviše brzo i glasno, kao da neprekidno žuri ka kraju rečenice. Dopala mi se. Bar dok nisam shvatila da je provela s Adamom onu noć kada je on trebalo da bude sa mnom, da prisustvuje rođenju naše bebe. Ali da ne pričam unapred. Sve u svemu, njih dvoje oduvek su bili bliski, i meni to uopšte nije smetalo. Obećala sam sebi da ću mu jednog dana nadoknaditi sve žrtve koje je podneo zbog mene i da ćemo ići na putovanja za kojima je toliko čeznuo. A onda se desilo nešto što nismo planirali. Ostala sam trudna. Teško je znati šta ćete misliti o neplaniranoj trudnoći sve dok je ne doživite. Moja reakcija bila je sasvim suprotna Adamovoj. Nije se radilo o tome da nije spreman, da želi prvo da živi život, da putuje svetom, da ostvaruje svoje snove. Radilo se o tome da on nikada neće biti spreman. To se jasno videlo, ne samo po užasnutom izrazu lica kada sam mu pokazala test na trudnoću, potvrdivši da se mučnina koju sam osećala 58


prethodnih dana ne može pripisati sumnjivoj indijskoj hrani, nego i po činjenici da je, punih nedelju dana kasnije, kada je imao dovoljno vremena da se navikne na situaciju, i dalje bio užasnut. „Slušaj, znam da ni ti ni ja nismo ovako planirali, ali moći ćemo da se snađemo“, tvrdila sam, svesna da mi se glas podigao nekoliko oktava dok je on sedeo prilepljen za sofu, netremice gledajući epizodu Faličnog pansiona, iako se nijednom nije nasmejao. Bila sam prestrašena i nisam imala pojma šta da radim. Znala sam da je trenutak potpuno pogrešan i da postoji milion razloga zbog kojih bi trebalo da ovo smatramo katastrofom. Međutim, kako su dani odmicali, osećala sam i toplotu u venama, rumenilo na obrazima, treperenje u srcu kad god bih pomislila da ću postati majka. Nisam se osećala samo fizički drugačije; nešto se promenilo i u meni, i čak i kad bih želela, nisam mogla da zaustavim širenje srca kad god bih pomislila na to. Adam uopšte nije delio takvo osećanje. „Razumem zašto nisi želeo da se ovo desi. Ali desilo se“, nastavila sam, očajnički želeći da mi nešto odgovori. „Ne možemo sad to poništiti.“ On je polako podigao glavu. Oči su mu bile prazne. „Pa... mogli bismo.“ Meni je adrenalin skočio nebu pod oblake kad sam shvatila šta hoće da kaže. „Misliš na abortus?“ „Džes... ovako rano, to je samo pilula. Tako bi čitav problem bio rešen. Dovoljan je jedan odlazak u ambulantu i...“ „I linija na testu za trudnoću bi nestala, a mi bismo mogli da se vratimo ranijem životu“, završila sam umesto njega. Njemu su oči plamtele od prkosa. „Zar je strašno što to želim?“ Izašla sam iz sobe, ali on je pošao za mnom. „Ne teraj me da se osećam kao zlikovac, Džes. Samo razgovaramo.“ Okrenula sam se ka njemu. „Ne, ovo nije samo razgovaramo! Ti si odlučio i želiš da se oslobodim bebe koja u ovom trenutku raste u meni.“ „Ovo pogađa i mene, Džes, znaš?“ Osetila sam nalet ozlojeđenosti, ali nisam ništa rekla. „Uostalom, znam da nisi protivnik abortusa“, dodao je nešto tiše. „Da, nisam protivnik, Adame. U principu. Nisam se namerno trudila da začnem, ali činjenica je da sam začela. I sada... zadržaću bebu.“ Vikala sam iz sveg glasa, jer sam znala da bih inače zaplakala. „Dobro. To je onda kraj priče“, obrecnuo se on, a onda je izjavio da ide u šetnju da razbistri misli; za to mu je ovog puta trebalo tri sata.

59


Ono što je usledilo nije bilo baš idealan početak priprema za roditeljstvo. Nedeljama smo se gložili i svađali. Nikad nisam doživela ništa slično – ni s njim ni s bilo kim drugim. Svake noći bio je nekakav sukob; svake noći moja osećanja prema muškarcu u kojeg sam bila ludo zaljubljena pomalo su se hladila. Njegove reakcije bile su potpuno nerazumne i samožive. Da, znam da Vilijam tada još nije bio Vilijam – Adam nije hteo da ga smatra za išta više od plave crtice na štapiću koja mu uništava sve snove. Ali za mene je moja beba bila srce koje kuca unutar mene. Volela sam ga, i volela sam pomisao na njega, od prvog trenutka kad sam saznala da postoji. Dakle – ne, izvini, ali neću da abortiram. Ni za Adama ni za bilo koga drugog. Bilo mi je neizmerno milo što su beba, materica i odluka o tome bili isključivo moji, čistom logikom biologije. Posle četiri nedelje rekao je da je prihvatio. Verovatno je morao. Bio je u klopci. A postalo je veoma jasno da muškarci poput Adama ne vole da budu u klopci. U mesecima koji su usledili okrivljavao me je za sve. Nije morao ništa da kaže: videlo se u njegovom pogledu. Osim toga, kada neki par ne pazi na kontracepciju, uvek se ispostavi da je to ženina krivica. Ja sam odbila da uzimam pilule, jer sam od njih dobijala mučninu. Ja sam rešila da ćemo se oslanjati na kondome. Kondome kojih nam je ponestalo jedne pijane noći, pa smo rešili da rizikujemo. Osećala sam da polako prestaje da me voli, na moje oči. Bilo je očito koliko je rastrzan i koliko neobično osoran. Više nije žurio kući i odmah hitao da me poljubi. Umesto toga zbližio se sa ženom koja je postala njegovo rame za plakanje. „Kome šalješ poruke?“, upitala sam jedne večeri dok sam ležala na sofi i gledala Sopranove, podigavši otečena stopala na naslon za ruke. „Zar je bitno?“ „Samo me je zanimalo“, promrmljala sam. „Pozdravi je“, dodala sam. On je podigao pogled. „Šta?“ „Kažem – pozdravi je. Džordžinu.“ Ignorisao me je i zagledao se u telefon da pročita sledeću poruku. Šta god da je pisalo u njoj, bilo je dovoljno da mu izmami prvi osmeh te večeri. Ona se sve češće pojavljivala, a on je odlazio s njom na piće. Obično je i mene zvao, ali najčešće sam odbijala. Nisam mogla da sedim tamo sa sve većim stomakom, pijući kiselu vodu, i da ih slušam kako vrište od smeha dok podsećaju jedno drugo na nešto što je „trebalo je da budeš tamo“ da bih razumela.

60


Jedina osoba kojoj sam mogla da poverim svoje strepnje bila je Beki. Mami nisam smela da kažem. Ona je obožavala Adama, i znala sam da ću, ako išta kažem, uništiti njenu radost što će postati baka. Beki je smatrala da ne treba da brinem. „On je opčinjen tobom. Samo mu treba vremena da se privikne na trudnoću. Osim toga, faza ugađanja i svilenog rublja mora da se odloži, ali to ne znači da će odmah poželeti da spava s bivšom devojkom.“ Kako je samo pogrešila.

61


POGLAVLJE 17 Na svako letovanje u poslednjih osam godina nosila sam isti beli šorts, a ni jedan jedini put nisam imala petlju da ga obučem. Sada, dok se presvlačim da bih pošla da dočekam Natašu na aerodromu u nedelju po podne, sunce se vratilo i spektakularno sija, osvetljavajući brda i livade kao da sprema svečani doček za nju. Beli šorts odjednom i ne izgleda kao tako loša ideja. Nikada nisam bila ljubitelj šortseva. Čak i kad mi je bilo dvadeset godina, smatrala sam da mi noge nisu dovoljno duge, dovoljno zategnute, dovoljno... kao u Žizel Bindšen. Ali, pošto mi je lekar rekao da osim uzimanja antidepresiva treba i da se krećem, počela sam da tokom pauze za ručak idem na polučasovne treninge grit vežbi. Nešto u meni radovalo se što su vežbe tako naporne, jer ću imati zadnjicu čvrstu poput čelika. Kad sam videla beli šorts, pomislila sam: nek ide život. Bila sam prilično zadovoljna sobom, kad se sve uzme u obzir, sve dok se Adam nije pojavio na vratima, pogledao me i rekao: „Lep ti je šorts“. Odmahnula sam rukom. „Oh, ćuti.“ „Izvini. Ali ti obično nosiš dužine koje su na granici viktorijanskog. Nisam hteo da te obeshrabrim.“ Nadala sam se da su mi obrazi samo vreli, ali ne i crveni. „Smatraj da jesam obeshrabrena“, rekla sam. Nažalost, nisam imala vremena za presvlačenje. I tako, sad stojim na aerodromu, privlačim poglede i kajem se što nisam spalila šorts i umesto njega obukla kaftan. Nataša se pojavljuje po prolasku kroz carinu, nalik na Grejs Keli koja stiže na aerodrom u Los Anđelesu – tamne naočari, velika tašna i savršena frizura. Maše mi i lebdi prema meni pre nego što me zagrli toliko snažno da mi je sigurno pomerila unutrašnje organe. „Bože, kako mi je drago što te vidim.“ Smeši se, a onda se odmakne da me odmeri od glave do pete. „Auh!“ „Šta?“ „Lep ti je šorts“, kaže, a onda se ispravlja: „Ne, lepe noge.“ „Hvala.“ Kad to čujem od nje, mnogo mi više prija. „Kako si putovala?“

62


„Fino, samo su mi stopala otekla. Pogledaj – kao da sam hobit.“ Pruža ka meni nogu u sandali, a ja se nasmejem; jasno mi je da preteruje. „Ali ne žalim se“, nastavlja ona. „Posle dva sata i jednog džin-tonika, stigla sam.“ „To se ne može ni uporediti s beskonačnim povraćanjem koje sam ja morala da trpim.“ Ona sažaljivo odmahne glavom. „Siroti Vilijam.“ Onda se uozbilji i pogleda me u oči. „Kako ti je mama? I kako si ti?“ „Mama nije sjajno. Ali ja sam dobro. Stvarno.“ Ona zaškilji, ali ja krećem ka parkingu pre nego što stigne da me dalje propituje. Ubacim tiket u mašinu, ali ona me odgurne u stranu da bi platila parkiranje. „Pa, jesi li se navikla na Adamovu blizinu? Da li je podnošljiv?“ „Ne bih dolazila u Francusku kad bih mislila da neće biti. A imam tebe i Beki kao podršku.“ „Ti zaslužuješ orden za ovo. Većina ljudi ne bi mogla da boravi u istoj prostoriji sa svojim bivšim“, izjavljuje ona dok ulazimo u spratnu garažu i čekamo lift. „Jednom sam u Sejnsberiju videla Stjuarta i bukvalno sam puzala kroz odeljak s vinima, samo da ne bih morala da ga pozdravim.“ Osim Adama, nisam imala nijednu ozbiljnu vezu. Bio je Karl sa studija, ako se to može računati, pa onda Tobi, s kojim sam izlazila godinu dana kad je Vilijamu bilo šest godina. Bio je zlatan u svakom pogledu, i stvarno mu ništa nije falilo. Međutim, iako nikada nisam morala da puzim po podu samoposluge da bih ga izbegla, razumem o čemu Nataša govori. Svakako ne bih želela da ga opet sretnem. Nažalost, s Adamom nemam mogućnost izbora. „U tome je nevolja kad s nekim rodiš dete“, kažem. „Možeš želeti da budeš milion kilometara od njega, ali osuđeni ste jedno na drugo. Voleli vi to ih ne.“ Natašu sam upoznala kad sam bila u šestom mesecu trudnoće, na božičnom prijemu koji je organizovao direktor Adamovog preduzeća. Osećala sam se potpuno van svog elementa, naročito zbog šatora podignutog na imanju vile u Češiru, usred zime, po mraku. Prisustvovali su najveći klijenti i najvažniji zaposleni – vrlo otmeno, sa šampanjcem, koktelima i poslovnim razgovorima. Ja sam bila dovučena samo zato što je neko za Adamovim stolom otkazao u poslednji čas. Iako je mrzeo svoj posao, Adam je poslušno radio sve što i drugi mladi lavovi, ulizivao se klijentima i rukovodiocima sve dok nisu počeli da mu jedu iz ruke. Zapravo, bio je toliko dobar u tome da je slabo prikriveno očajanje što mora da ostane u zemlji zbog buduće prinove bilo utoliko gluplje. Ja sam ga pratila u stopu, premorena, debela i nesposobna da doprinesem razgovorima koji su, po pravilu, počinjali i završavali se pitanjem „u kom ste mesecu“.

63


Natašu sam primetila još na početku večeri, ćaskala je s direktorom lično. Bila je vitka kao manekenka, u elegantnoj tamnoplavoj svilenoj haljini, s kosom boje bakra, ovlaš podignutom u punđu. Njen prćasti nos i ravne obrve delovali su prostudirano i davali joj notu odlučnosti, sve dok nije čula nešto smešno pa se neobuzdano nasmejala. Posle večere, kad su ljudi počeli da ustaju od stolova i šetaju, sela je kraj mene. „Ovo mora da ti je smrtno dosadno“, šapnula je. „O, nimalo!“ učtivo sam se pobunila. „Sigurno? Ja radim za ove ljude i zaista uživam u pričama o ceni nafte na svetskom tržištu... ali svesna sam da normalni ljudi ne dele to zanimanje.“ Nasmejala sam se. „Ti mora da si Džes.“ Nasmešila se i rukovale smo se. Imala je stisak kao vojni narednik. „Adam mi je mnogo pričao o tebi. Ne mogu da poverujem da mi nije pomenuo da čekate bebu.“ Nataša i ja nije trebalo da imamo ništa zajedničko. Ambicija i sposobnost prosto su zračili iz nje, a ja sam bila ubeđena da trudnički stomak govori kako sam nesposobna i nezainteresovana za karijeru. Kada su drugi ljudi te večeri pokušavali da razgovaraju sa mnom, osećala sam da samo hoće da ugode trudnici, mada bi se radije dodvoravali klijentima. Nataša uopšte nije bila takva. Bila je opuštena, topla i, začudo, urnebesno duhovita. Sedele smo za stolom i pričale o svemu, od plivanja – koje je ona volela, a ja sam pokušavala da se bavim time u poslednje vreme – do činjenice da je jednom ostavila tipa zato što je jeo čips u krevetu. „Obično nisam tako prizemna, ali stvarno se mora nešto učiniti kada shvatiš da se navikavaš na mrvice čipsa u gaćama.“ Onda je di-džej pojačao muziku, a ona je pokazala ka podijumu za igru. „Hodi, igrala bih, ako ćeš i ti.“ Pogledala sam Adama, ali on je bio zadubljen u razgovor sa ženom koja mu je sedela s druge strane. I tako smo nas dve pošle na podijum i igrale kao da nas niko ne gleda, a sigurna sam da je Adam ubrzo zažalio što to nije slučaj. Potom smo Nataša i ja išle na plivanje tri puta nedeljno, tokom cele zime i sve do dan pred moj porođaj. Te večeri bile su divota. Ne samo zbog osećanja da u vodi nemam nikakvu težinu nego, prosto, zbog nje. Sve više brinula sam zbog mog odnosa s Adamom, a mogućnost da pričam s Natašom neopisivo mi je olakšavala situaciju. Sada, dok ona seda na suvozačko sedište, a ja pokrećem motor, hvatam sebe kako se očajnički nadam da će i sada biti tako. 64


POGLAVLJE 18 Kada stignemo u Šato de Rusinjol, predeli su okupani svetlom boje meda. Ostavljamo Natašin prtljag u bungalovu i idemo pravo na bazen, gde je planirano porodično veče uz roštilj. Sam roštilj je ogroman i pred njim dežura Ben (ili Mladi Ben, kako ga svi zovu, iako je jedini među osobljem koji se tako zove). Grupića dece, između četiri i dvanaest godina, okupljena je kraj mreže za odbojku, a Simon ih organizuje u ekipe. Malo dalje, na travnjaku, Vilijam i Adam postavljaju teren s preprekama, a potom se Vilijam upućuje ka Simoninoj grupi. „Ovo mesto je neverovatno“, kaže Nataša, očito iznenađena. Znam da je videla slike i veb-sajt, naravno, i čitala je prikaze, ali ovako uživo zamak je nešto sasvim drugo. „Nije baš Barbados“, smešim se, jer je tamo letovala prošle godine. „Ma, Barbados je precenjen.“ „Stvarno?“ Ona uzdahne. „Zapravo, ne. Uopšte nije.“ Nataša i dalje radi za istu firmu kao i kad sam je upoznala, samo što je sada jedan od direktora i radi u Londonu, a živi u malom stanu s belim tepihom i Armiranim slavinama. Kada se tek uselila, izgledao je kao scenografija špijunskog filma, samo što Nataša nije uspela da se privikne na minimalistički izgled, pa su uskoro svi uglovi bili puni knjiga i sitnica s putovanja. „Gde je moj omiljeni osmogodišnjak?“ pita sada. „Ako misliš na Vilijama, eno ga, igra odbojku. I ima deset godina.“ Ona zaprepašćeno uzdahne. „Kad se to desilo?“ „U martu.“ „Dođavola. Onda je sigurno prerastao Majstora Boba?“ smeši se ona. Dok idemo ka terenu, Nataša maše kako bi privukla Vilijamovu pažnju, nesvesna činjenice da je dečaku u tim godinama takvo ponašanje nepoželjno. Pošto on ne reaguje, ona zakorači na pesak i baš tada ka njoj poleti lopta. Ona bez razmišljanja skoči i smečuje je dok ostali igrači, u prošeku sedmogodišnjaci, gledaju otvorenih usta. Ona ih iznenađeno gleda. „Gle, još umem!“, smeje se. „Baci kosku, Vilijame!“

65


On je mlitavo posluša, a potom se sav zgrbi, očito u neprilici, pa izgleda kao da bi želeo da gurne glavu pod mišicu i tako se sakrije. „Zdravo, tetka Nataša.“ Zbunjeno se smeši dok Simon prilazi, očito ljutita. „Ovo je utakmica za decu ispod dvanaest godina“, kaže kruto. „Izvinjavam se“, smeši se Nataša i uopšte ne izgleda kao da joj je žao. „Baš je divan, Džes“, kaže kad se vrati do mene. „A sad, kako bi bilo da uzmemo belo vino? A moglo bi i crveno. Ma, bilo kakvo. Apstinirala sam mesec dana i odustala od toga u avionu, pa sad mogu lepo da deapstiniram.“ Vilijam čeka da Nataša ode do bara, pa mi pritrči. „Mama, mogu li sutra da radim nešto s tatom?“ „Da li je on nešto planirao?“ „Da, rekao je da ćemo ujutro ići na splavarenje.“ „O, pa dobro. Videću da li bi i Nataša htela. Verovatno hoće – ona voli takve stvari. Možemo poneti lanč-paket.“ Moj sin odmahuje glavom. „Idemo samo on i ja. Želimo muški dan.“ To znači da ni ja nisam pozvana u provod. „Smem li, mama? Molim te!“ Odjednom se osećam kao da je poželeo da ga ostavim na staranje Čarliju Šinu. Međutim, zbog uzbuđenja u njegovim očima moram da zanemarim sumnju. Bar je sad tu Nataša, pa ću moći da mislim na nešto drugo, a ne na prizore kako se moj sin davi dok Adam gleda na drugu stranu, paleći cigaretu. „Pa, bar nećeš visiti na ajpedu“, nasmešim se. „Super! Hvala, mama. Volim te.“ „Da, uvek me voliš kad bude po tvome“, uzdahnem, a on se okrene da se vrati u igru. „Da, a gde je moj ajped?“ On se namršti. „Ovaj... mislim da sam ga ostavio kod tate u kancelariji.“ „Misliš?“ „Siguran sam. Doneću ti ga posle utakmice“, kaže. Nataša se vraća s flašom crvenog vina i dve čaše. Moram da primetim kako Ben više gleda u nju nego u hamburgere. „Privlačiš pažnju iz onog pravca“, mašem rukom. Ona podigne pogled i ljupko se nasmeši, a onda joj se u očima pojavi pogled kao da je nekog prepoznala. To odmah prođe, a ona uzme flašu i počinje da nam sipa vino. „Neporecivo divan. Ali u ovom trenutku pažljivo . izbegavam seksi mlade primerke.“ „Zašto?“ „Proteklih godina imala sam ih isuviše, Džes. Sad tražim nešto... dublje.“ „Oh... dobro.“ „Mada je to lakše reći nego ostvariti. A Tinder nije od neke pomoći.“ „Stvarno? Kad smo poslednji put pričale o tome, bila si optimista.“ 66


„To je bilo pre nego što sam počela da dobijam ovakve poruke.“ Vadi telefon i pokazuje mi poslednji razgovor. Zdravo, ja sam stidljiv momak, ali moram reći da bi te rado tucao do iznemoglosti. Stvarno si SEKSI. Moram da se nasmejem dok tražim njen odgovor. Piše se da bih. Hvala, ali ne javljaj se više. „Nataša!“ Adam ide ka nama, ima na sebi vojničke bermude i belu majicu pripijenu uz grudi. Saginje se da je poljubi. Njoj u početku kao da je milo što ga vidi, ali se brzo obuzda i uozbilji. Onda se ponovo nasmeši. Sigurno joj nije lako – čovek joj je omogućio besplatno letovanje, ali zbog mene ne sme da bude suviše ljubazna. „Zdravo, Adame. Kako si?“ „Stvarno dobro“, kaže on. „Divno je što su Džes i Vilijam ovde.“ „Očito ti dobro ide, Adame. Sjajno izgledaš.“ Onda se opet trgne i pogleda me. „S obzirom na godine.“ On se nasmeje. „Da, gomilaju se – imam trideset tri. Da li i dalje radiš bez prekida?“ „Da, ali biram šta radim. Ipak, prijaće mi malo sunca – i da provedem vreme sa Džes i Vilijamom. Kao i tebi, sigurno.“ „Svakako.“ Adam pogleda u mene. „Da li je Vilijam pitao za dozvolu da ide sa mnom na splavarenje?“ „Jeste, i složila sam se. Veoma se raduje.“ „Dobro.“ Izgleda iznenađeno i zadovoljno. „Juče smo vozili kanu“, kaže Nataši. „Džes se mnogo dopalo.“ „Ne izmišljaj“, uzdahnem. „Najozbiljnije, Džes, vreme nije bilo idealno. Sledeći put paziću da bude sunčano, da ti nos ne pomodri.“ „Možda nisam bila dovoljno jasna: neće biti sledećeg puta.“ Nataša se nasmeje. „Ponosim se što si makar pokušala“, kaže Adam. To mi zvuči čudno: kako može da se ponosi, kada više nismo ni u kakvoj vezi? Skrećem pogled na Vilijama na terenu za odbojku, taman da vidim Simon kako gleda ovamo. Adam je, takođe, primećuje, pa se odmakne od mene za korak, što ostavlja besmisleni utisak da pokušava nešto da prikrije.

67


„Jesi li pogledala bungalov?“ pita Natašu. „Divan je, Adame. Hvala što si me tako lepo smestio.“ „Nataša je navikla na luksuzne vile po Maldivima“, kažem ja. „Njoj je teško ugoditi.“ „Daj, Džes, prekini. Nisam ja razmažena princeza. Osim toga, ako mi vas dvoje dojadite, prebaciću se u sobu s krevetom pod baldahinom, videla sam na internetu da su unutar zamka takve.“ „Dodeliću ti batlera na puno radno vreme“, odgovara Adam. „Dobro, samo sam hteo da se pozdravim, ali sada moram da obavim još nešto pre nego što stignem da sednem i odmorim se. I da, Džes, ostavio sam tvoj ajped na recepciji – Vilijam se sigurno pita gde ga je zaturio. Ostao mu je napolju.“ Ja vrtim glavom. „Baš dobro što pazi na njega.“ Adam se.okreće da pođe. „Veoma mi je drago što si došla, Nataša.“ Kada on ode, ona me pogleda. „Kako mu to uspeva?“ „Šta?“ „Da bude nemoguće mrzeti ga.“ „Ne želim da ljudi mrze Adama“, kažem. „On je Vilijamov tata. I da, između nas se svašta dešavalo, ali to je bilo odavno, i sada smo svi nastavili sa životom.“ Nataša gleda u Simon, koja opet gleda ovamo. „Mislim da se neko veoma nada da je to istina.“

68


POGLAVLJE 19 Sutradan ujutro Vilijam uleće u moju sobu oduševljen kao da je Božić. „Mama, koliko je sati?“ Tupo piljim u telefon. „Uf... sedam“, zastenjem, a on hita u kuhinju. Zaustim da ga pozovem i pitam zašto je tako rano ustao, a onda se setim. Izlet sa splavarenjem gotovo sam i zaboravila dok nisam otišla da ga pokrijem pred spavanje i utvrdila da je legao u kupaćim gaćicama. Za trenutak je otvorio oči i objasnio da će tako ujutro biti brže spreman. Sklanjam sa sebe pamučni čaršav koji koristim umesto pokrivača, trljam oči i ustajem da otvorim kapke na prozorima. Svetlost pada na starinski ormar za odeću i grede ispod plafona. Lepo je probuditi se u ovakvoj sobi; poseduje istinsku jednostavnost s popločanim podom, lepim tkanim tepihom i čvrstim krevetom od kovanog gvožđa. Sanjivo vezujem kosu u rep i idem kod Vilijama u kuhinju. „Kada je tata rekao da će doći po tebe?“, pitam. „Trebalo je da ga pitam za detalje.“ „U pola devet, čini mi se.“ „Čini ti se?“ Vraćam se u spavaću sobu da uzmem telefon kako bih poslala poruku Adamu. Kao i obično, nema signala. Nemam pojma šta je sve Vilijamu potrebno za izlet, pa počinjem da pakujem dve presvlake, dodajem peškir, patike, zaštitnu kremu, sprej protiv insekata, japanke, flašu vode i dovoljno čipsa s ukusom piletine – koji mu je u poslednje vreme apsolutno omiljeni – da nahranim petočlanu porodicu. „Šta misliš, da li bi mi ovo koristilo?“, pita on, iznoseći peraja iz sobe. „Mislim da ne bi, dušo“, kažem dok on uzima moj ajped i pakuje ga u ranac. „A to svakako ne možeš poneti.“ „Ali hoću da snimam.“ „Gde ćeš ga držati dok si na splavu?“ „Oh!“ Ponovo gledam telefon i vidim da ima slab signal. Otkako sam došla ovamo, mučim se da nađem dovoljno jak signal za slanje makar SMS poruka. Zasad je, izgleda, najbolje kada su mi zvezde naklonjene i kad stojim na jednoj nozi, držeći telefon metar iznad tostera.

69


Treba li da mu spakujem ručak za izlet ili si to već organizovao? I da li dolaziš u 8.30? On je van sebe od uzbuđenja. :) Čim pošaljem poruku, pokajem se zbog smajlija. Smajli i Adam nikako nisu dobra kombinacija. Gledam Vilijama koji je u 8.20 izašao napolje da čeka. Ja sipam sebi malu šolju kafe i izlazim da sednem kraj njega, na mutnoj svetlosti ranog jutarnjeg sunca. Dvorište je tiho i mirno; jedini zvuk stvaraju pčele koje zuje oko bugenvilije i ptice koje kruže nebom, tiho se dozivajući i najavljujući novi dan. Vilijam ne kaže ništa, samo lupka stopalom o sto. Čini mi se da nije samo splavarenje izazvalo toliko uzbuđenje. Raduje se zbog tate. Jedva čeka da bude s njim. Osećam da mi se grlo steže i hvata me vrtoglavica od neočekivanog osećanja. Čak i ne znam zašto me je to toliko pogodilo. „Šta ti je?“ pita Vilijam. Zatrepćem da se priberem. „Ništa. Možda nekakva alergija. Na kremu protiv sunca, recimo.“ Njega odgovor, zapravo, ne zanima. Gleda ka parkingu, čekajući Adama. „Koliko je sati?“ Gledam na sat. „Osam i trideset dva.“ „Trebalo je da bude tu pre dva minuta.“ „Budi strpljiv. Idem da napravim sebi doručak. Jesi li jutros išta popio?“ „EVO GA!“ Odmah vidim da to jeste crni auto, sličan Adamovom, ali druge marke. „Nije on, dušo. Ali ne brini – doći će.“ Petnaest minuta kasnije i dalje smo napolju. Rekla sam Vilijamu bar dvanaest puta da ne brine, pa je, izgleda, delovalo. Zato sam ja sve više zabrinuta. Gledam telefon, ali nema odgovora na poruku koju sam poslala. Pomišljam da odem do zamka da ga potražim, ali, ako ne pođemo drumom – što traje duže nego stazom – možda će on za to vreme poći ovamo, pa ćemo se mimoići. Pokušavam da ga pozovem, ali dobij am govornu poštu. „Možemo li da igramo kviz dok čekamo?“, pita Vilijam. „Molim?“ „Kviz.“ „Oh, dobro.“ Vilijam mnogo voli kvizove; bar ako zna sve odgovore. Nije dovoljno porastao da bi umeo da gubi. „Koja je prestonica Španije?“ „Madrid“, kaže kao iz topa. „Znala si da to znam.“ Počinjem da koračam gore-dole. „Koja je najduža reka na svetu?“ „To je ponovo geografija.“ 70


„Da, pa?“ „I prošlo pitanje bilo je geografija. Može li neka druga oblast?“ „Znači, ne znaš odgovor?“ „Znam, Amazon. Može li neka druga oblast?“ Gledam na sat i odlučujem da ću, ako se ne pojavi do devet, probuditi Natašu da ostane s Vilijamom, a ja idem u potragu za Adamom. „Mama?“ „Uh. Da. Kako glasi genitiv od reči torba?“ „Uf, nemoj gramatiku“, stenje on. „Mogu li filmovi?“ „Dobro“, uzdahnem. „Kako se zove Supermenov otac?“ „Džor-El.“ „Odlično.“ Nataša se pojavljuje na vratima u prevelikoj majici i proteže se. „Baš dobro što si ustala“, kažem. „Možeš li da ostaneš s Vilijamom za slučaj da Adam dođe po njega?“ Ona trlja oči. „Svakako nigde ne idem. Vilijam i ja sedećemo ovde i pričaćemo o... O čemu bi želeo da pričamo, Vilijame?“ „Možemo li da se igramo kviza o filmovima?“ „Sjajna ideja!“, kaže Nataša. „Dobro: navedi jednog od glumaca u Hičkokovom filmu Ptice iz 1963.“

71


POGLAVLJE 20 Izlazim stazom iz šume i krećem pravo ka glavnom ulazu u zamak, koji je u senci. Pošto ne vidim Adama ni najednom od uobičajenih mesta, ugledam Bena na recepciji. „Rekao je da će uzeti slobodan dan, Džes – i da će otići u dolinu Vezere.“ Dozvolim sebi da se malo opustim. „Dakle, ipak idu. Vilijam je razumeo da će doći po njega pre skoro jedan sat, a ja ne mogu da ga pronađem.“ „Jesi li pogledala u njegovom bungalovu?“ Adam stanuje na pet minuta od zamka, u kućici odvojenoj od smeštaja za goste, s kamenim krovom, plavim vratima s kojih se ljušti farba i izbledelim zidovima, okruženoj visokom travom i divljim orhidejama. Po onome što sam videla u prolazu, kućica izgleda kao da se u njoj zaista živi: unutra su gomile knjiga na policama, hrpe pisama, polica za vino puna flaša i stare fotografije koje se bore za prostor na starinskom kaminu. Kad stignem pred vrata, srce mi ubrzano tuče, bez ikakve veze s uloženim fizičkim naporom. Malo oklevam, a onda odlučno kucam; na to se vrata odškrinu – nisu čak ni zatvorena. „Adame? Ja sam.“ Gurnem vrata i uđem. Onda vrisnem. Ili ciknem. U svakom slučaju, neprijatno glasno. Ali, kada naiđete na ženu čija je bela bluza potpuno raskopčana i otkriva čipkasti, gotovo nepostojeći grudnjak, teško je znati prikladan odgovor. Adam odskoči od Simon, koja mi brzo okrene leđa da bi se zakopčala. Onda on počinje da galami i buni se i pita zašto nisam kucala na vrata. „Jesam kucala!“, bunim se i osećam da crvenim. „Ti si ostavio vrata otvorena!“ Držim ruku preko očiju, nagonski i bezuspešno pokušavajući da zaboravim šta sam upravo videla. „Mora da sam ih ja ostavila, izvini.“ Simon zagladi suknju i zabaci kosu, pa sad deluje toliko anđeoski nedužno kao da sam je upravo zatekla kako čita Bibliju. „To je... Dobro, nije važno“, kažem i izlazim natraške. Nisam u stanju da ih gledam u oči. „Srećom, nisam poslala Vilijama ovamo. Došla sam da vidim kada ćete poći na to splavarenje. Mališa zbog nečeg misli da je trebalo da krenete pre sat vremena.“ „Ne mogu danas na splavarenje“, odgovara Adam. „Slobodan dan provodim sa Simon.“

72


srce.

Simon prekrsti ruke sa zadovoljnim osmehom, od kojeg se meni stegne

„Ali juče smo pričali o ovom izletu, Adame. Ne možeš prosto reći takvo nešto desetogodišnjaku, a onda se predomisliti.“ „Vodicu ga na splavarenje, ali ne danas“, mirno kaže on. „Danas ne mogu.“ „Ali rekao si!“ „Ne, nisam.“ On odmahuje glavom, a mene hvata bes. „Jesi, Adame.“ On ne želi da se upušta u raspravu, mada vidim da bi Simon to veoma volela. „Nisi me dobro shvatila, Džes. Vilijam je došao da me pita za splavarenje dok sam popravljao slavinu u jednoj od soba. Malo je falilo da uništim tepih koji sam nedavno kupio. Naravno da sam više pazio na to nego na njegova pitanja.“ Ja mogu da mislim samo na Vilijama, koji i dalje sedi na stepeniku pred našim bungalovom, drži ranac u krilu, umoran ali pun iščekivanja, jer je slabo spavao od uzbuđenja. I kako sad da mu kažem ovo? „Dakle, tvrdiš da mu nisi obećao da ćeš ga danas voditi na izlet?“ „Ne, nije“, oštro kaže Simon. Adam izbegava moj pogled. „Pa, Simon, ti ipak nisi bila tamo.“ Ona zausti da odgovori, ali ipak odluči da ućuti. „Slušaj, Džes, ne sećam se šta sam tačno rekao“, nastavlja on. „Složio sam se da idemo na splavarenje – i stvarno ćemo ići – ali nisam mu rekao da ćemo ići danas, jer imam druge planove. U tom trenutku samo sam želeo da ga se oslobodim.“ Moja neverica polako prelazi u nešto sasvim drugo. „Kako, molim?“ „Nisam tako mislio.“ „Šta god da je rekao, činjenica je da on ne može danas, Džes“, javlja se Simon. „Ali obećao je detetu, Simon“, kažem mirno, pokušavajući da urazumim bar jedno od njih. „E pa dete će morati da sačeka“, odbrusi ona. „Osim toga, to nije bilo obećanje.“ „Sve je obećanje kada kažeš desetogodišnjaku da ćeš nešto raditi s njim“, uzvraćam. Simon odgovara siktanjem, zvukom nalik na upravo probušenu gumu. Adam gleda jednu pa drugu, a onda se odluči za mene. „Džes. Išli smo u kanjon pre dva dana. Splavarenje bi moglo iduće nedelje.“ Pomislim na Vilijama u onim glupim kupaćim gaćicama u krevetu i osetim da me obuzima bes. „Dakle, došli smo čak ovamo, a on će provoditi s tobom možda jedan dan nedeljno?“ 73


„Ne može ni da se rezerviše u tako kratkom roku“, nastavlja Adam kao da ništa nisam rekla. „Nisam ni shvatao da on govori o današnjem danu. On je rekao oko pola devet, a ja sam mislio da govori... uopšteno. Što jeste bilo glupo, kad razmislim, ali već sam ti rekao, brinuo sam zbog popravke. Žao mi je. Želim da ga vodim“, dodaje i kratko pogleda Simon. „Ali ne danas.“ Pokušavam još jednom da ga urazumim. „Adame“, kažem tiho, a glas mi drhti. „Uopšte ne mora da bude splavarenje. Može da bude bilo šta. On samo želi da bude sa svojim tatom. Koga voli. Zato smo i došli ovamo.“ Adam se koleba. Za trenutak pomislim da će ipak postupiti pošteno. „Ako već moraš da znaš, Džes, imamo rezervaciju u hotelu preko gospodina i gospode Smit10“, izjavljuje Simon. „Neopisivo je skupo i veoma se dugo čeka slobodna soba. Dakle, nema nikakve šanse da odustanemo.“ Stojim, zabivši nokte u dlanove, i pokušavam da shvatim da će Adam svoj slobodan dan provesti u krevetu s dvadesetdvogodišnjom devojkom, radije nego da bude s Vilijamom. Odjednom više ne mogu da podnesem da budem u istoj sobi s njima. Okrećem se i odlazim. Adam prilazi vratima. „Smisliću nešto za Vilijama čim se vratim. Obećavam!“, dovikuje za mnom. Zaustavljam se na kraju staze. Osećam da mi krv ključa u venama dok se okrećem. Svesna sam da više nisam u stanju da se savladam. „Da se razumemo, Adame, već odavno znam da tvoja obećanja ne vrede ništa.“

10

Mr. & Mrs. Smith je sajt za rezervaciju smeštaja u luksuznim i raskošnim hotelima. (Prim. prev.) 74


POGLAVLJE 21 Neću da se pretvaram da je moj otac bio savršen. Ali bio bi, da nije bilo te jedne stvari. Kad sam ušla u tinejdžerske godine, više nisam mogla da ignorišem da tata pije. Mnogo puta bio je divan, a često i užasan. I svaki put je u tome učestvovao alkohol. Jednom je naleteo autom na zid naše kuće, pošto je ubedio sebe da je dovoljno trezan da se odveze po još pića; jednom smo ga našli skljokanog na verandi, jer nije uspeo da pogodi ključem u bravu. To se nije stalno dešavalo; bilo je dugih meseci bez ispada. Ali ponekad moram da podsetim sebe na to, naročito kada Adam počne da izvodi gluposti, a mene obuzme bes zbog mog sina. Tu ipak postoji jedna velika razlika. Moj tata imao je probleme, ali je preduzeo nešto u vezi s tim. Učinio je to zbog mame i mene. Moji roditelji upoznali su se ubrzo pošto je on postao računovođa i zaposlio se kod Artura Mičela u Mančesteru, gde je ona bila sekretarica od svoje šesnaeste godine, kada je napustila školu. Moja mama oduvek se u slobodno vreme bavila mešenjem, pa je svakog petka donosila u kancelariju uzorke onog što je te nedelje napravila: meke čokoladne eklere, kolačiće s kafom i orasima, štanglice s limunom i krckavom šećernom glazurom. „Tek nad domino-kockama skupio sam hrabrost da je pozovem da izađemo“, šalio se tata. Na prvom sastanku otišli su u bioskop, gledali su Zlu smrt, što je, izgleda, bila mamina ideja; šest meseci kasnije bili su vereni. Nije na kćerki da procenjuje brak svojih roditelja, ali ja sam svakako pretpostavljala da su bili srećni dok sam bila mala. Ponekad se osvrnem i pitam se kako sam došla do tog zaključka, jer bilo je situacija u kojima bi objektivni posmatrač zaključio upravo suprotno. Kad mi je bilo šesnaest godina, dobila sam ulogu u školskoj predstavi, ambicioznoj postavci Jadnika. Uloga je bila mala – konobarica u krčmi – s jednom jedinom rečenicom, ali ja sam je veoma ozbiljno shvatila. Na dan premijere nervozno sam iza pozornice čekala trenutak kad ću debitovati na sceni, a onda sam čula grupu maturanata kako se smeju. „Muški toalet sav je ispovraćan. Gospodin Džouns okliznuo se po povraćki i umalo da sedne na nju. Degsi misli da je to nečiji tata stigao pijan.“

75


Obuzela me je ledena strepnja. Znala sam o kome govore: kada me je mama pre sat i po povezla na pripreme za premijeru, tata je već uveliko navalio na flašu. Izašla sam na pozornicu obuzeta užasom i pogledala prepuno gledalište u školskoj sali, tražeći lica svojih roditelja. Trebalo je da izgovorim jednu jedinu rečenicu, ali, kada sam ugledala svog oca, sve reči su presušile. Bio je skljokan u trećem redu, obeznanjen, a mama je kruto sedela kraj njega, napetog lica, dok su joj oči blistale pod svetlošću s pozornice. Nekako sam izgovorila svoj tekst, ali do kraja predstave osećala sam da je cela škola saznala šta se desilo. Tog vikenda jedva da sam mu se obraćala i nisam mogla da ga pogledam. Samo sam ležala u sobi i slušala kišu na prozorima, još ključajući od besa. Mama je pokušala da me ubedi kako niko ne zna ko je to uradio, ali u ponedeljak, kada su svi pričali samo o tome, bilo je jasno da nije u pravu. Kada sam te večeri izašla iz sobe na večeru, tata me je nervozno gledao. „Slušaj, izvini, u redu?“, rekao je spuštajući so i biber na sto, dok je mama prilazila noseći domaću lazanju, tek izvađenu iz rerne. „Ali... mislim da to što se desilo i nije baš tako strašno.“ Mama je stala kao ukopana, s izrazom neverice na licu. Stajala sam zadržavajući dah, pokušavajući da zamislim šta će mama reći. Za trenutak nije rekla ništa – videlo se da se u njoj nakuplja bes i polako se probija napolje. „JEBENI IDIOTE!“ vrisnula je. Onda je podigla činiju s vrelim jelom i zavitlala je preko čitave kuhinje. Čula sam tatu da je jeknuo dok smo oboje gledali masu razbijenog stakla i sosa od paradajza koji je klizio niza zid. Mama je za trenutak takođe gledala, prinevši ruku ustima, kao da ne može da poveruje šta je upravo učinila. Onda se okrenula i istrčala iz sobe. Pogledala sam tatu. Verovatno sam bila u nekoj vrsti šoka. Nagonski sam ustala i uzela gumene rukavice. On je prišao sa starim novinama i počeo da skuplja komade stakla. Tada sam postala svesna da on plače. „Izvini, Džes“, šapnuo je, ali nije mogao da me pogleda. „Žao mi je.“ Nisam htela da to prođe tek tako. „Verujem, tata. Baš kao i svaki drugi put. Ali ovo će, prosto, nastaviti da se dešava, zar ne? Svaki put ti je žao i krivo ti je, ali nikad se nećešpromeniti. Stalno ćeš se napijati i uništavaćeš... sve.“ Usne su mu drhtale, lice mu je bilo mokro od suza. Izgledao je zgromljen mojim rečima, ali ja nisam odustajala. „Ponekad sam očajna zbog tebe, tata. 76


Užasno mi je kad se tako ponašaš. A sve zbog glupog pića. Zar ne razumeš šta time činiš meni i mami?“ Tri dana kasnije otišao je na prvi sastanak grupe za odvikavanje. Očeva transformacija iz teškog u lečenog alkoholičara nije bila laka, ali pretpostavljam da to nikad nije lako. Redovno je išao na sastanke, mada nisam imala utisak da se prosto pojavio tamo, seo u krug s ostalima i doživeo prosvetljenje. On je Anonimne alkoholičare i voleo i mrzeo, nikad se nije sasvim uklopio s ostalim članovima. Ali istrajao je, zato što je znao da ne bi mogao da izdrži bez tih sastanaka. Tokom prve godine bilo je trenutaka kada se, prosto, videlo da je na samoj ivici da poklekne. Na različitim skupovima, mama i ja zadržavale smo dah dok smo gledale kako ga poznanici nutkaju da popije nešto, zbunjeni što neko na prijemu pije isključivo limunadu. U tim danima izgledalo je da mu se izraz u očima menja kad god bi nanjušio piće, kao da ga to užasava. Ponekad je bilo teško pogoditi na koji način da mu pružimo podršku. Nismo želele da mu se namećemo i da ga stalno pitamo da li mu je dobro. Ipak, bilo je trenutaka kad sam morala da mu kažem koliko se ponosim. Osnovno pravilo dan po dan polako se pretakalo u nešto što nam se nekada činilo nemoguće. Jedne letnje večeri, godinu i po dana posle njegovog poslednjeg pića, igrali smo tenis i sećam se da je smečovao loptu koja je proletela kraj mene. Nije mi smetalo da me pobedi; bila sam srećna što je povratio vitalnost. „Ko bi pomislio da ćeš posle dve godine biti ovako zdrav!“ rekla sam. „Sjajan si, stvarno.“ „Ne preteruj, Džes – ja sam sredovečan čova s tibom, i to nikakav tenis ne može da promeni.“ „Znaš na šta mislim.“ Mora da sam izgledala pomalo razočarano, jer je spustio glas: „Naravno da znam. Ali sjajan stvarno nije prava reč. Ja sam samo... rešen da više ne budem onakav kao pre. I zato nećeš više morati da brineš zbog toga. Obećavam.“ Stvarno je bilo tako. On je bio uz nas svakog dana tokom sedamnaest godina. Podržavao nas je. Voleo nas je. I sve vreme bio je potpuno trezan.

77


POGLAVLJE 22 Ježim se od pomisli da ću morati da kažem Vilijamu da danas nema ništa od splavarenja s tatom. On ne pravi veliku scenu, ne kuka i ne viče od besa, što bi bilo sasvim očekivano. Samo me ćutke odsluša dok smišljam laži kojima ću opravdati Adama. „Mora da pomogne porodici koja je izgubila pasoše“, kažem. „Inače ne bi mogli da odu kući. A svakako će za neki dan smisliti nešto da radite zajedno.“ Primećujem da je stegao usne i oborio glavu, a kada završim priču, on skoči i otrči u svoju sobu, zatvorivši vrata za sobom. Ostavljam ga na miru deset minuta, a onda se dajem na posao i organizujem alternativni provod za danas s njim i Natašom. Vozimo se do jezera Lak di Kos, kraj Briva, što je oko sat putovanja, a tamo nas čekaju peščana plaža, bistra voda pogodna za plivanje – i pedaline. „Hoćeš da probaš? Baka ti je to preporučila“, podsećam ga vedro. „Hm. Pa dobro“, kaže on sležući ramenima, ali samo zato što se na ajpedu istrošila baterija. Oraspoložio se čim smo isplovili. Uglavnom zato što mu se, zbog nečeg, prizor odrasle žene koja vrti pedale kao pomahnitala kad god se primaknemo nekom surferu, čini urnebesno smešnim. Kada završimo krug oko jezera, kolena me jezivo bole, i ma koliko nostalgična bila, silno mi lakne kad se nađem na suvom. Vilijam skuplja granje duž obale, a ja raširim peškir kraj Nataše koja je uspela da zaspi – meni to ne polazi za rukom u poslednje vreme. Ostajemo tako nekoliko sati, pa se u Šato de Rusinjol vraćamo kasno po podne. Kad krenemo ka kućici, Nataša me gurne. „Neko ti maše.“ „Zdravo, Džes!“ Čarli je pred svojim vratima, preko puta dvorišta. „O, zdravo!“ nasmešim mu se dok tražim ključ po tašni. „Dopadaš mu se“, šapuće Nataša, a ja brzo proveravam da li ju je Vilijam čuo. „Ne budi smešna“, odvraćam šapatom. „Otkud znaš?“ „Evo, dolazi ovamo, kao prvo.“ Otvaram vrata i puštam Natašu i Vilijama unutra. On smesta utrči, ali ona odlučuje da se zadrži napolju. „Kako si?“, pitam Čarlija kada priđe. „Drago mi je što je ponovo sunčano posle onog juče.“

78


„Ha! Da, nadajmo se da je ta kiša bila izuzetak. Ovo je Nataša – upravo nam se pridružila.“ „Drago mi je“, kaže Nataša, odmeravajući ga od glave do pete kao da je na izložbi. „Takođe“, kaže on uz osmeh, a onda se ponovo obrati meni. „Da li ste išli na porodični roštilj sinoć? Mi smo zaboravili, pa smo izašli na večeru.“ „Bilo je fino“, odgovaram. „Ne znam da li bi se dopalo Kloi, ali Vilijam je uživao.“ Njegove pegave zelene oči zagledaju se u mene. „Voleo bih da sam se setio – mogli smo da vam se pridružimo.“ Postajem neprijatno svesna da se Nataša sve više kezi. „TATA!“ Čarli se okrene i pogleda kćerku. „Ah. Izvinite – tinejdžeri zovu. Bože sakloni da ne odgovorim istog časa. Videćemo se uskoro, nadam se.“ I ode, dok se ja pitam da li je Nataša možda ipak u pravu u pogledu dopadanja. „Nije mogao da otrgne pogled od tebe“, izjavljuje ona dok ulazimo. „Koješta.“ „Stvarno. Dobro je što te nije video juče u onom belom šortsu. Ne bi znao šta da radi.“ Unutra zatičemo Vilijama na sofi, a ajped mu je već u rukama. „Jesi li se lepo proveo, dušo?“ „Nije loše.“ „Slušaj... stvarno mi je žao što te je tata danas izneverio.“ On naglo podiže glavu. „Nije me izneverio. On je ovde gazda i, kada mora da radi, ne može to da izbegne.“ Suzbijam talas besa. Znam da sam ja ispričala Vilijamu kako Adam mora da radi, ali, kad ga slušam kako skače da odbrani oca, potrebno mi je neopisivo mnogo snage da ostanem smirena. Uostalom, i to je bolje nego da sazna kakav je prevarant njegov otac.

79


POGLAVLJE 23 Sredinom svakog popodneva miris vazduha se menja. Sunce je tada visoko, a njegova vrelina prodire u sve biljke, pa je povetarac pun slatkastih mirisa leta. Dan posle izleta na jezero, Vilijam, Nataša i ja idemo ka zamku da popijemo nešto hladno. Nekoliko dece okupljeno je na fudbalskom terenu i jedno od njih trči ka nama. Taj dečko se tokom vikenda igrao s Vilijamom u bazenu, iako izgleda nekoliko godina mlađi od mog sina. Ima kosu boje šargarepe i veliku prazninu između prednjih zuba. „Za pet minuta počinje utakmica i treba nam još jedan igrač. Hoćeš li?“ „Nisam siguran“, odgovara Vilijam. „Hajde, Vilijame, idi probaj.“ On malo razmisli pa klimne glavom, mada deluje pomalo sumorno. Kreće ka terenu, a ja ugledam Bena kako poravnava ležaljke kraj bazena. Mahnem mu, pa i on mahne meni pre nego što uzme sledeću ležaljku. Onda zastane, spusti ležaljku i pođe ka meni. „Da li uživate u letovanju?“ pita. Na oba preplanula, snažna ručna zgloba ima gomilu kožnih narukvica, a hotelska majica na njemu sasvim je izbledela. Lice mu ima boju meda, a zbog toga mu je pogled topliji. „Veoma. Hvala, Bene. Šteta što ti moraš da radiš po ovako divnom vremenu“, kažem. „Ima i gorih poslova od ovog. Danas bar ne ribam kupatila.“ Shvatam da sam propustila upoznavanje. „Ovo je moja drugarica Nataša.“ „Drago mi je.“ Gledaju se u oči. „Je li to kardifski naglasak?“ On sav sine. „Jeste, svaka čast.“ „Moja baka je odatle.“ Sedmoro dece različitih nacionalnosti igra fudbal, a međusobno komuniciraju univerzalnim fudbalskim jezikom. Nažalost, Vilijam ne govori taj jezik. Dok druga deca jure preko terena, moj sin izgleda... kolebljivo. Zapravo, kad ga čovek gleda, pomislio bi da je u fudbalu glavni cilj izbeći svaki dodir s loptom. Povremeno mora da je primi, ali, ako se ne uvede novo pravilo koje zahteva rešavanje ukrštenih reči pre šuta, ostaće beznadežan u tome – sav se smrači kad god promaši loptu i očito proklinje svoju nesposobnost. Srce me boli zbog njega. Nastavljam da gledam utakmicu, skrećem pogled samo kad Ben i Nataša počnu da se smeju. Vidim da je on potpuno opčinjen. Posle nekog vremena ona

80


se izvini kako bi se spremila za večeru, a on nastavlja da sređuje ležaljke i pritom prosto lebdi. „Zdravo!“ Adam se stvorio kraj mene. Podižem pogled i vidim njegov profil. Postao je neverovatno lep. Kao da sve ono što me je nekada očaralo – miris njegove kože, duboke oči – sada postoji samo da bi me izazivao. „Zdravo“, kažem hladno. Stojimo ćutke jedno kraj drugog, gledamo svog sina koji se povlači u najdalji ugao terena. Mi smo jedini gledaoci. „Je li dao gol?“ pita Adam. „Nije... zasad.“ „NAPRED, VILIJAME!“, viče Adam. Moj sin podigne pogled, vidi oca i čelo mu se nabere od brige. Jasno mu je da nije dovoljno što samo stoji. Potrči preko terena poput vilenjaka koji preskače potok s kamena na kamen i potpuno je jasno da nije u stanju ni da se približi lopti. Adam ima čudan izraz lica, kao da je upravo došao do strašnog saznanja: njegov sin nema pojma o fudbalu. „On...“ „Da nisi rekao ni reč.“ On se okreće ka meni. „Ali njemu...“ „Da, Adame, znam. Nema pojma. Nikada neće postići gol. On je...“ „Samo sam hteo da kažem da mu je odvezana pertla. Leva.“ Naglo podignem glavu. „Oh! Jao! VILIJAME!“ Počnem da mašem kao luda, ali on namerno gleda na drugu stranu, kao da sam šugava mačka. „PERTLA!“ Kad stane i zagleda se u mene, već je prekasno. Devojčica iz Holandije naleti na njega – stvarno potpuno slučajno – i on poleti preko terena, padne na obraz i ostaje nepomičan u oblaku prašine. Adam potrči ka njemu. „Dobro sam, tata“, kaže Vilijam i pijucka prašinu dok ga Adam podiže. „Sigurno? Hajde, dođi ovamo da sedneš.“ Vilijam herojski želi da nastavi igru. Deca iz njegovog tima zovu ga da nastavi. Adam i ja vraćamo se na ivicu terena. „Mislila sam da ćeš se žaliti da je trapav“, priznajem. „Nisam ni pomislio ništa slično.“ „Izvini.“ Nastupa neprijatna pauza. „Moram reći da je stvarno... neverovatno nespretan.“ Pogledam ga ispod oka i nasmejem se. „O, zlato moje. Srećom, mama će ga uvek voleti.“ Adam ponovo gleda na teren. „I tata“, kaže.

81


POGLAVLJE 24 U meni sve ključa od protivljenja Adamovoj izjavi posle onoga što nam je juče priredio. Da stvarno voli Vilijama, ponašao bi se u skladu s tim. Radio bi ono što rade roditelji koji vole svoje dete: stavio bi ga na prvo mesto. Uvek. „Izvini zbog onog juče“, kaže. Ne mogu da ga pogledam. „Mogu li da ti objasnim? Bio je Simonin rođendan. Ona je rezervisala hotel pre nego što si ti uopšte potvrdila da dolazite ovamo. Pre više meseci! Trebalo je to da ti kažem, ali mislio sam da nije ništa strašno – jedan dan tokom pet nedelja koliko ćete biti ovde. Nisam imao pojma da ćete želeti da provedete svaki božji dan sa mnom.“ Ja to ne želim. Ali, budući da te Vilijam nije video mesecima, a Simon svakako jeste, zar ne vidiš da on treba da ti bude najvažniji?“ Ne odgovara mi. „Izgleda da misliš kako si, posle jednog odlaska na planinarenje, ispunio svoju dužnost. Bio si tata dobrica, stavio si slike na Fejsbuk i sad možeš da se vratiš svom životu. U kome Vilijam, izgleda, i ne postoji.“ „To nije istina, Džes.“ „Ali jeste!“ „Slušaj, živimo daleko jedni od drugih; to je činjenica. Kad je već tako, moram da se zadovoljim Skajpom i...“ „Ti ga jedva poznaješ, Adame.“ On skreće pogled, ne ume da odgovori. „Za tebe, on je kao... kao neki nećak koji ti je drag, ali se retko viđate. Nikada nisi morao da se nosiš s teškoćama s kojima se suočavaju roditelji. Imaš tu privilegiju da si odsutan. Da ne moraš da odrasteš.“ On primetno steže zube. Ja nemilosrdno nastavljam. „Šta će se dešavati u budućnosti, Adame? Ne govorim samo o njegovom detinjstvu nego i kada odraste. Ko će biti kraj njega da ga posavetuje o kupovini automobila, ili o selidbi u njegovu prvu kuću? Da li prosto pretpostavljaš da ću ja raditi sve to?“ On deluje zbunjeno, očito se pita zašto govorim o vremenu koje je još neopisivo daleko. „Džes. Ne želim da se svađam s tobom, stvarno. Ali ponekad imam utisak da zaboravljaš da si ti želela da se rastanemo.“ „O, nemoj sad da počinješ“, kažem, jer taj argument jednostavno ne važi. Vrlo dobro zna da mi nije ostavio izbor. Možda sam, strogo gledano, ja otišla,

82


ali i on je to jedva dočekao. Vrlo jasno mi je to stavljao do znanja u mesecima i godinama koji su usledili. Pokušava da me pogleda u oči, ali ja odbijam. „Slušaj, žao mi je što ne mogu da budem tu sve vreme, što ne mogu da provedem s vama svaki dan. I izvinjavam se – još jednom – zbog onog juče, ali to je bio nesporazum i ništa više. Svakako ću mu to nadoknaditi.“ Osećam da stežem zube dok gledam Vilijama i prisećam se izraza na njegovom licu kad sam mu rekla da je izlet otkazan. „Moraš odrasti i ponašati se kao otac, Adame“, šapućem. On u prvi mah ne odgovara. Izgleda da su ga moje reči ozbiljno pogodile. „Mogu li sad nešto da kažem?“ Pripremam se za napad, za svađu za koju znam da će uslediti posle moje žestoke ali potpuno tačne i precizne rečenice. „Ne govorim to dovoljno često, ali želim da znaš koliko cenim sve što radiš. Ti si divna majka. I ma šta da se dešava između tebe i mene, divno podižeš našeg sina. Znam koliko moraš da se trudiš – znam da ti nije lako. A podižeš dete koje je stvarno divno, umelo da igra fudbal ili ne.“ Duboko uzdahnem i osetim da sam se opasno raspekmezila. Zagledam se u ivicu travnjaka, u nadi da će usne prestati da mi drhte. „Drugo što želim da kažem... ne znam zašto si, posle svih ovih godina izbegavanja, odjednom odlučila da dođeš ovamo. Ali drago mi je zbog toga.“ Ne mogu da ga pogledam, jer osećam da mi se srce steže u grudima. „Mama.“ „Molim?“ „Moja mama želela je da dođemo.“ Od truda koji ulažem da ne zaplačem počinje da mi pulsira u slepoočnicama. „Iako osuđuje to što si učinio, Adame, ona ne voli pomisao da ti i Vilijam vodite odvojeni život. Oduvek je to smatrala. Ali, otkako je prešla u dom, još je odlučnija u tome. Ona smatra da je porodica važna. Bez obzira na to šta se dešavalo u prošlosti.“ Gledam u zemlju. „S druge strane, pokušava da bude praktična. Ona i tata su maltene zajedno sa mnom podizali Vilijama. S obzirom na okolnosti, to više nije moguće. Zato brine kako ću se snaći sasvim sama.“ „Da li ti je potrebno više novca?“, pita on. „Ne, Adame. Iskreno rečeno, kada sam pitala možemo li da dođemo u posetu, učinila sam to zbog nje.“ On ćuti. „Ali činjenica je da sam, otkako smo došli, videla svojim očima koliko Vilijam želi da budeš deo njegovog života. On te obožava. I ma koliko me bolelo da to kažem, mislim da je mama u pravu. Potreban si Vilijamu. Mnogo više nego što te ima.“

83


I dalje držim pogled oboren. „Znam da se nikad nećeš doseliti nazad u Britaniju. Znam da je tvoj život ovde, ali... možda bi mogao da razmisliš o tome da češće dolaziš u posetu, ili da Vilijam dolazi ovamo, ili....“ „Naravno, naravno.“ Slepoočnice me sve više bole, ali moram da izgovorim pitanje koje me muči. „Da li misliš da bi se mogao vratiti u Britaniju? Ikada?“ On odgovara posle kratke pauze. „Mislim da si upravo sama odgovorila na to pitanje, Džes. Zar ne?“ Šmrcnem i učtivo se nasmešim. „Mislila sam da ne škodi da pitam.“ Ispravljam se u leđima i pokušavam da smislim način da popravim raspoloženje. „A sad želim da obećaš da više nikad nećeš ovako preveslati Vilijama, inače ćeš imati posla sa mnom.“ „Ti to meni pretiš, Džes?“ „Naravno. Ako ponovo zabrljaš, napisaću ti lošu recenziju na Trip advajzoru.“ On se nasmeje, a onda se uozbilji. „Da li su lekari uspeli da otkriju šta je tačno s tvojom mamom?“ Srce mi se opet stegne. „Neurodegenerativno oboljenje.“ „To znam... ali koje? ALS11?“ „Još nisu sigurni“, kažem. Ali lažem. Zato što mi je i dalje suviše teško da Adamu kažem istinu.

ALS – amiotroficna lateralna skleroza, neizlečivo degenerativno oboljenje koje zahvata motorne neurone; najpoznatiji oboleli su igrač bejzbola Lu Gerig, po kome se bolest često naziva, i astrofizičar Stiven Hoking. (Prim. prev.) 11

84


POGLAVLJE 25 Kad su se kod mame pojavili prvi simptomi, promene nisu bile jasno uočljive ljudima oko nje. Zato što ih nismo tražili. Prvo joj se promenilo raspoloženje. Od obično smirene i raspoložene žene postala je osoba koja se potpuno raspomami i zbog obične sitnice. Ne uvek, ako razumete; naleti besa bili su retki, ali toliko strašni da ih niste mogli zanemariti. A moglo je da ih podstakne bilo šta: moja neuredna soba. Rasparani porub na suknji. Tata koji tvrdi da povraćanje po podu školskog toaleta nije ništa strašno. Sećam se nekoliko situacija, dok sam studirala, čiji je značaj, gledano unazad, još strasniji. Jednom kad sam došla na prolećni raspust, izašla sam iz sobe u nedelju ujutro i zatekla mamu u kuhinji, okruženu sastojcima za kolače. „Šta praviš?“ Na radiju je pevala Ejmi Vajnhaus, a kroz prozor su ulazili prijatni zraci sunca. „Uskršnji kolač“, rekla je i pokazala mi sliku u jednoj od svojih knjiga. Pravila je ona i mnogo složenije stvari, ali ovo je bilo vrlo ljupko – kolač od kokosa pokriven fondanom zelenim kao trava, iz kojeg je virio mali beli zec. „Baš je slatko“, rekla sam i sela za sto da prelistam novine i pričam s njom dok radi. Ali, dok sam pokušavala da joj pričam o jednom od predmeta koje slušam, primetila sam da stalno prekida posao i čita uputstva, pa potom zabrinuto gleda šećernu masu. Kao da ne ume da uradi ono što piše u knjizi. Počela je da mesi malo parče, pokušavajući da ga oblikuje, a onda je ponovo zastala i nešto progunđala. „Je li sve u redu, mama?“, upitala sam, zatvarajući novine. „Da, samo sam loše spavala“, rekla je kratko i oduvala šiške sa čela. „Zapravo, nisam raspoložena za ovo. Pravicu ga sutra.“ Zalupila je knjigu. Nikada nije napravila taj uskršnji kolač. Kad razmišljam o tome, nakupila se čitava planina dokaza pre nego što je iko pokušao nešto da preduzme. Postala je nespretna, dobila je tikove, čudne ali gotovo neprimetne pokrete – i sve je to trajalo veoma dugo pre nego što je iko od nas dobro razmislio i povezao sve to. 85


Nisam znala da li je mama zaista bila nesvesna svega, ili je namerno ignorisala probleme. U svakom slučaju, stigla je do tačke kada sam shvatila da moram da je nateram da ode lekaru. Na Božić pre nego što će se roditi Vilijam, ona i ja dogovorile smo se da odemo u tržni centar Traford, u prazničnu kupovinu. Vraćale smo se kući, a prtljažnik njene male korse bio je pun poklona i opreme za bebu kojoj, prosto, nije mogla da odoli. „Da li misliš da imaš dovoljno pidžamica?“ upitala je kad smo stale na semaforu, na poslednjoj raskrsnici pre naše ulice. . „Nadam se, ima ih više od četrdeset.“ „Veruj mi, toga nikad nije dosta. Ako beba bude imalo ličila na tebe, biće stalno izbljuckana.“ Upalilo se zeleno svetlo, pa je ubacila u brzinu i pošla. Stigla je do naše ulice i nastavila pravo. „Mama, šta to radiš?“ nasmejala sam se. Ona me je kratko pogledala, ali je nastavila da vozi. „Kako to misliš?“ „Upravo si promašila našu ulicu“, rekla sam. Ona je uključila migavac i zaustavila se. Potpuno je prebledela, a oči su joj bile pune panike. „Mama, šta ti je?“ Odmahnula je glavom. „Ništa. Nisam obratila pažnju. Razmišljala sam o bebi.“ Sačekala je da se put oslobodi, a onda je polukružno okrenula auto. Međutim, videla sam da grčevito steže volan i da nešto nije kako treba. Nije mogla da se seti puta do kuće. „Prva levo“, rekla sam. „Znam, znam“, obrecnula se. I danas sam sigurna da bez tih mojih reči ne bi uspela da se vrati do kuće u kojoj je živela petnaest godina. Tada sam je naterala da obeća da će otići lekaru. Posle mi je javila da su je poslali na razne preglede, ali da su svi sigurni da to „nije ništa“. Prikrivala je šta se zaista dešava, nije htela da mi kaže užasnu vest dok sam trudna, jer se plašila kako će stres delovati na mene i bebu. Obuzeta onim što se dešavalo između Adama i mene i usmerena na trudnoću, prihvatila sam njena saopštenja, jer u tom trenutku, pre nego što sam saznala istinu, tek je trebalo da se pojave ozbiljni simptomi njenog oboljenja. Ubedila sam sebe da je mama, prosto, jedna od onih žena koje ne mogu mirno da sede i da sam sigurno preuveličala značaj onoga što se desilo u autu. Bilo je vrlo lako zaboraviti sve to. Nedostaju mi ti dani. Kada Hantingtonova bolest nije bila deo našeg svakodnevnog rečnika. Kada nisam znala da moja mama ima smrtonosno oboljenje, kada nisam znala da ga nazivaju najokrutnijim stanjem koje može 86


zadesiti Ä?oveka. I svakako nisam znala da imam pedeset odsto ĹĄanse da sam nasledila gen koji ga izaziva.

87


POGLAVLJE 26 Pre nego što sam saznala da mama ima Hantingtonovu bolest, prema svom telu odnosila sam se kao i većina ljudi. Svi mi pretpostavljamo da je dobro zdravlje bogomdano pravo, uzimamo ga zdravo za gotovo, kao da ćemo se uvek dobro osećati. Ozbiljna bolest je nešto što se dešava samo drugim ljudima. Ljudima u novinama i na Fejsbuku, koji dele s nama svoje plemenite priče i lične bitke. Samo što smo, preko noći, i mi postali ti drugi ljudi. Mama i tata rekli su mi zajedno za njenu dijagnozu, nekoliko nedelja pošto smo se Adam i ja razišli. Smestili su me za veliki sto od borovine za kojim sam večerala kao dete. Sećam se da je inače uvek besprekorna kuhinja pokazivala neobične tragove zapuštenosti. Na drvenoj površini ostali su neobrisani tragovi od šolja za kafu, u sudoperi je čekala gomila posuda, zgužvana krpa za sudove ležala je na uglu mašine za pranje, umrljana upadljivim tragovima hrane. Pokušavala sam da nahranim Vilijama, ali on nije prestajao da plače, osim kad bih ga nosala naokolo, ljuljajući ga u naručju. „Čekaj, ja ću ga uzeti“, rekla je mama ustajući, pa sam ga predala njoj u ruke. Smesta se smirio. Pogledala ga je u oči, grleći mog divnog dečaka, i izgledala je tako zadovoljno da nisam mogla ni naslutiti šta će mi reći čim je ponovo sela, blago ga njišući. „Lekari su utvrdili da imam nešto što se zove Hantingtonova bolest.“ Zagledala sam se u nju. „Šta?“ „Jesi li čula za to?“ upitala je nežno. „Mislim da jesam... nisam sigurna.“ „Dobro, onda ću ti reći sve što ja znam.“ Objasnila mi je, otvoreno i bespogovorno, šta je Hantingtonova bolest i da ja imam pedeset odsto šanse da sam nasledila gen koji je izaziva. U tom trenutku mama je imala četrdeset tri godine; bila je suviše mlada da bi dobila smrtonosnu bolest. Bila je neobično smirena, gotovo spokojna dok je govorila. I mada mi je, u osnovi, saopštila najstrašniju vest koju sam ikada čula, nije plakala. Ostavila je plakanje za kasnije. Razvoj bolesti ubiće moju mamu, verovatno relativno brzo. Ona je bila po prirodi borac, ali ovo je bila unapred izgubljena bitka.

88


„Znam da je ovo teško shvatiti, Džes“, rekla je. „Ali hoću da znaš... ma koliko teško bilo, mi ćemo svi biti tu, jedni za druge.“ Oblio me je znoj. Osećala sam da mi je koža postala lepljiva, vrtelo mi se uglavi. Činilo mi se kao da se ovo dešava nekom drugom; bili su potrebni dani da se priviknem, a onda sam počela da plačem. Glasnim, grčevitim jecajima koji nikako nisu prestajali. To veče provela sam na internetu i verovatno bih i danas mogla da izdeklamujem prvi članak koji sam našla o tome, na veb-sajtu Udruženja za Hantingtonovu bolest u Americi. Hantingtonova bolest (Hantingtonova horea) jeste smrtonosan genetski poremećaj koji dovodi do postepenog razaranja nervnih ćelija u mozgu. Posledicaje opadanje fizičkih i mentalnih sposobnosti obolele osobe u srednjim godinama, a lek ne postoji. Svako dete roditelja koji oboli od Hantingtonove bolesti ima pedeset odsto šanse da nosi defektan gen. Simptome Hantingtonove bolesti često opisuju kao ALS, Parkinsonovu i Alchajmerovu bolest – istovremeno. Simptomi se obično javljaju između tridesete i pedesete godine života i postepeno se pogoršavaju tokom narednih deset do dvadeset pet godina. Tokom razvoja, Hantingtonova bolest dovodi do gubitka motorne kontrole i mentalnih funkcija, uključujući hod i govor. Manifestacije ovog oboljenja su: • promene ličnosti, promene raspoloženja i depresija • zaboravnost i poremećaji rasuđivanja • nesiguran korak i nekontrolisana kretanja (horea) • nejasan govor, teškoće s gutanjem i znatan gubitak telesne mase. Najčešći uzrok smrti kod obolelih su upala pluća, srčani udar ili druge komplikacije. Samo nekolicina ljudi zna sve detalje naše situacije. Među njima su i Beki i Nataša. Pred svima drugima pazim da ne kažem kakva je mamina dijagnoza, nego sam neodređena, baš kao i prema Adamu: reč je o neurodegenerativnom oboljenju, a skoro svi zaključuju da je to ALS. Ne volim što to tajim. Znam da bi o tome trebalo otvoreno govoriti. Savest mi nalaže da radim na tome da što više ljudi postane svesno postojanja ove 89


bolesti, ili bar da učestvujem u aktivnostima prikupljanja novca za dalja istraživanja. Ali, dok ne nađem pravi trenutak da kažem Vilijamu, moraće da bude ovako. Dugo sam razmišljala kada to da uradim. Da li da pomenem u razgovoru nekoliko puta, ili da sednem s njim i ozbiljno sve ispričam. Ali sve se svodi na ovo: ne mogu da podnesem pomisao da on zna kakva bi – možda – moja budućnost, a i njegova, mogla biti. Njemu je samo deset godina. Želim da Vilijam živi onako kako treba da žive deca – sa uzbuđenjima i optimizmom, i da mu jedina briga bude to što ne ume valjano da šutne fudbalsku loptu.

90


POGLAVLJE 27 Do kraja utakmice, koja se završila porazom Vilijamove ekipe od 18 : 3, već sam obavila dugačak SMS razgovor s tatom i uništila četiri meseca grit vežbi porcijom divnih kaloričnih đakonija: saucisson sec, dimljena salama, servirana s aromatičnom salatom od celera i kupusa, uz kriške crnog hleba. „Ne mogu da poverujem da smo izgubili“, kaže Vilijam, sav utučen. „Ma, nije važno. Hoćeš li nešto da popiješ?“ Okrećem se mladoj konobarici, zove se Delfina, i naručujem sok od jabuke. Sunce se polako spušta, a neobična narandžasta svetlost zapljuskuje čemprese i daje meke prelive boja kamenim zidovima zamka. Na bazenu nema nikoga, osim jedne usamljene plivačice koja odlučno bezbroj puta pliva s kraja na kraj, sa zaštitnim naočarima na licu. Vrućina polako jenjava, a bude se mirisi, ovoga puta na ciklamu i majčinu dušicu. „Kad je tata došao da gleda utakmicu, da li je rekao da dobro igram?“ pita Vilijam dok čekamo da nam donesu sok. „Rekao je da si sjajan.“ „Je li video da sam na kraju umalo dao gol?“ Nemam pojma o čemu govori; koliko sam ja videla, nije uopšte bio u prilici da šutira bilo kuda, pa ni na gol. „Nije mogao da ne vidi, Vilijame. Bio si odličan“, kažem oduševljeno. Podižem pogled i vidim da je stigla Nataša, ali se zadržala u razgovoru s momkom koji sedi nešto dalje na terasi. „Trebalo bi malo da igraš fudbal s tatom“, nastavljam kada Delfina donese sok. „On je nekada dobro igrao. Možda bi mogao da ti da poneki savet.“ „Super“, kaže on i sleže ramenima, pa navali da pije dok Nataša ide k nama, u pratnji istog onog tipa koji nosi čašu crvenog vina. „Džes, ovo je Džošua. Živi nedaleko od mene, u Izlingtonu. Zapravo smo komšije.“ Gleda me veoma značajno, a ja pomoću ženske intuicije – ili možda zato što je jednako suptilna kao da me je gađala ciglom – shvatam da je zainteresovana za njega. „O, baš lepo. Izvoli, pridruži nam se“, smešim se i pokazujem stolicu. „Ovo je Vilijam.“ „Drago mi je.“ Džošua ima oči plave kao more i s mukom stečenu preplanulost, koja ipak ne skriva rumene obraze. Pomalo je debeljuškast oko

91


struka i sigurno pet godina stariji od Nataše. Ipak, ima lep osmeh i gustu, urednu kosu kakvu je moja baka uvek cenila na muškarcu. „Idem na ljuljašku“, izjavljuje Vilijam i odskakuće ka igralištu, do druge dece. „Pokušavam da ubedim Natašu da će joj se dopasti moj novi stan, kad ga bude videla po povratku u London“, smeši se Džošua. Mrštim se, jer ne razumem, ali Nataša se nasmeje. „Ja se bavim nekretninama“, objašnjava on i značajno podiže obrve. „Ah!“ „Bojim se da sam veoma zadovoljna svojim stanom“, odgovara Nataša. „A dugo sam ga tražila, tako da ne nameravam da se ikuda selim.“ On iskrivi usta. „Baš šteta. Moraću da smislim neki drugi izgovor da se ponovo vidimo.“ Tokom narednih pola sata sve se bolje slažu – uprkos činjenici, ili možda baš zbog nje, da Nataša ne primećuje kako je Džošuina omiljena tema vrlo očito... Džošua. Konačno, kada smo čuli sve o njegova dva automobila, o njegovoj kući, o potrazi za antikvitetima zbog koje je došao u Dordonju, o njegovom igranju golfa i o njegovom zimovanju u Verbjeu gde je vozio snoubord, on gleda na sat. „E pa moram da idem. Ali nadam se da ćemo se vrlo brzo ponovo videti.“ Ona mu mahne dok odlazi. „Šta misliš, da li sam mu se dopala?“ šapuće. „Mislim da jesi.“ Otpijem piće. „A on tebi?“ „Pa, ispunjava sve kriterijume. Inteligentan. Solventan. Obrazovan. Govori pet jezika. Divna kosa. O, eno opet našeg komšije.“ Podižem pogled i ugledam Čarlija, koji nas netremice gleda. Za trenutak kao da ga zbuni činjenica da je primećen kako gleda, a onda se široko nasmeši. Nataša me gleda preko naočara za sunce. „Očigledno je zagrejan za tebe.“ „Da, stalno mi to govoriš.“ Ona se nasmeši. „A šta je Adam imao da kaže o propasti splavarenja?“ Uzdišem. „Izvinio se, rekao je da mi je zahvalan za sve što činim kao majka, da voli Vilijama i da je otišao u hotel samo zato što je Simon bio rođendan i rezervisala je smeštaj veoma davno.“ „Hm.“ Ona sumnjičavo nabira usne. „Pa, nadam se da nisi nasela.“ „Naravno da nisam. Valjda znaš da nisam toliki idiot.“

92


POGLAVLJE 28 U danima posle Natašinog dolaska ušli smo u neku vrstu rutine koja obuhvata jutarnje ustajanje kasnije nego što je Vilijam navikao, doručak obilniji nego što nam je stvarno potrebno i potom odlaske u obilazak zanimljivih mesta ili izležavanje pored bazena. Volim ta mala zadovoljstva za telo, ali ne uspevam da se opustim. Čim ujutro otvorim oči, odmah pomislim na mamu, i tako ostaje čitavog dana, pa mi je teško da mislim na bilo šta drugo. Ipak, radujem se što dolazi Beki s celom porodicom – ako ništa drugo, biće dovoljno galame da priguši moje zabrinute misli. „Možda ću morati da ostavim deo ovih stvari kod tebe u frižideru, ako se slažeš. Mislim da kod nas nema mesta za sve“, kaže Beki, a Seb se tetura pod težinom gajbe piva. On ima iste svetlozelene oči i vedar osmeh kao dok smo bili studenti, ali vreme i troje dece doneli su mu prve sede, podbulu kožu i iznureno držanje. „Hoće da kaže“, objašnjava Seb, „da smo kupili toliko cirke u samoposluzi da amortizeri na autu izgledaju kao da u gepeku nosimo kengura.“ Spušta gajbu na sto i prilazi da me čvrsto zagrli. „O, kako ste mi nedostajali!“ Uzvraćam mu zagrljaj. „Kad smo se ti i ja poslednji put videli, Džes?“, pita on. „Za Novu godinu“, kažem. ,.Bila je to sjajna žurka – mada bi neko morao da kaže tvojoj ženi da je prerasla godine kad je bilo u redu da se posle žurke budi u kadi.“ Bekin i Sebov bungalov malo je dalje od našeg, u kućici kraj zamka u kojoj su živeli radnici dok se zamak renovirao. Kućica je lepa, ima dovoljno mesta za svih petoro, a kameni zidovi obrasli su orlovim noktima. Zavirim u gepek njihovog karavana. Prepun je kolica, pelena, barbika i svega ostalog što je potrebno maloj deci. „Vidim da ni vi ništa ne prepuštate slučaju.“ „Zapravo, više bi nam bio potreban kamion“, kaže Beki dok uzima dve boce vina, gura podlogu za povijanje bebe pod mišku i podiže veliku torbu. Ja uzimam kofer i idem za njom. Dok smo studirale, Beki je bojila kosu u kestenjasto, a posle isprobavanja šesnaestak nijansi, od prošle godine nosi svetloplave uvojke. Malo se ugojila, ali te obline lepo se slažu s jedrom kožom i očima boje lešnika. Na sebi ima

93


izbledele farmerke i široku majicu boje crnog vina, i desetine srebrnih narukvica na obe ruke. Iako živi u udobnoj petosobnoj kući u Hebden Bridžu, Beki je zadržala izgled osobe koja nije rođena da bi se negde skrasila. Možda tako mislim zato što znam kakva je nekada bila, dva puta je menjala smer na studijama, selila se petšest puta, a jedina stalna veza koju je imala bila je s bankom za studentske kredite. Beki i Seb družili su se na studijama s Adamom i sa mnom mnogo pre nego što su se oni sami zavoleli. Seb je iz Bermingama i studirao je ekonomiju; bio je prijatan, stidljiv, a kada jednom prodrete iza tihe spoljašnjosti, umeo je da bude urnebesno duhovit. Bio je visok i mršav, s ozbiljnim zelenim očima i gustom plavom kosom koja kao da je imala sopstveni život. Družio se s Adamom otkako su se sreli u studentskom domu. Kad sam ga upoznala, na drugoj godini, brzo sam zaključila da je Seb bio, i jeste, pravi dobrica: veran muž, dobar prijatelj i, sve u svemu, divan čovek. Adamu je bio kao brat kojeg nikad nije imao. U početku nije uspevao da se zbliži s Beki, ali ne zato što se nije trudio. Obožavao je Beki. Prosto je zračio od čežnje kad god bi ona nešto govorila, oči su mu blistale od divljenja kad bi se nasmejala i crveneo je kad bi flertovala s njim. Nažalost, u to vreme ona je flertovala sa svakim koga bi ugledala. Seb nije bio Bekin tip – njen tip bile su propalice koje gube i svoje i tuđe vreme. Tek kad se oporavljala posle raskida s još jednim lepim praznoglavcem, neko od nas nabavio je karte za koncert grupe Oejzis na mančesterskom gradskom stadionu. Te noći lepo smo se napili; opijeni muzikom i životom bezobzirno smo pretpostavljali da će život uvek biti tako lep i lak. Adam me je zagrlio u polumraku, dok je kroz mene pulsirao gitarski rif pesme Champagne Supernova, a ja sam krajičkom oka nešto primetila. Seb je uhvatio Beki za ruku. Videla sam ga kako plašljivo proverava da li će je ona izvući. Međutim, na njenom licu pojavio se izraz blagog iznenađenja. Mora da je i pre tog trenutka znala šta on oseća prema njoj. Ipak, ova odvažnost kao da ga je prikazala u sasvim novom svetlu. Muzika nam je tutnjala u ušima, oko nas su se širili teški mirisi leta u gradu, a dvoje mojih najdražih prijatelja konačno su našli jedno drugo. „Beki, imaš li trenutak?“, dovikuje Seb. Ona uzdahne i ubrzava korak noseći vino; unutra otkrivamo Džejmsa i Rufusa kako glasno raspravljaju ko je koga prvi udario, dok Popi vrišti ležeći na podu u napadu besa. „Šta je s Popi?“, pita Beki kroz galamu.

94


„Nema televizora, ne može da gleda Pepu Prase“, odgovara Seb, držeći se za glavu. Beki za trenutak spusti ramena, a onda čučne kraj kćerkice. „Hajde, Popi.“ Glas joj je miran i toliko autoritativan da je i mene uplašila. „Ako tako nastaviš, ići ćeš na stepenicu za nevaljale.“ „Ovo je bungalov, nema sprat“, podseća je Seb, a onda se posveti dečacima. „Vas dvojica: dosta!“ Oni ga uopšte ne primećuju. „MOMCI! DOSTA JE BILO!“ Još nikada nisam čula da Seb povisi glas. „Slušajte, ovo treba da bude odmor. To znači da ćemo se lepo ponašati jedni prema drugima. A sad hoću da mi obojica kažete, tiho i mirno, u čemu je problem.“ „ONJEMENEPRVI – NEONJEMENE – ALIONJEMENEUDARIO – MRZIMGAON JE...“ „DOSTA!“ prekida ih Beki i odgurne Seba u stranu, a onda kaže dečacima da sednu u suprotne uglove sobe. Oni počinju da se svađaju koji je ugao bolji. „Ovako je otkako smo pošli od kuće“, kaže mi Beki. „Ovako je od 2012“, ispravlja je Seb. Beki uzdahne. „Pa, kuća izgleda divno. Seb i ja jedva čekamo da vidimo Adama.“ Seb i Adam ostali su prijatelji, ali ne na isti način kao Beki i ja. Nas dve čujemo se ili razmenjujemo poruke nekoliko puta nedeljno i trudimo se da se sretnemo bar jednom mesečno. Seb i Adam u kontaktu su na pravi muški način: komentarišu po Fejsbuku, gledaju iste utakmice i časte jedan drugog pivom kad god su u prilici. „Adam je vrlo tražen“, kažem ja. „Ima novu devojku.“ „On uvek ima novu devojku“, prezrivo kaže ona. „Seb ih je upoznao na desetine, a nijednoj nije ni ime zapamtio.“ „Matilda“, javi se on. „Šta?“, pita ona. „Matilda“, kaže ponovo. „Nje se sećam.“ „Violončelistkinja građena kao Džesika iz Zeke Rodžera?“, pita Beki. „Ne znam što bi se baš nje sećao.“ „Znaš koliko volim Stravinskog“, kezi se on.

95


POGLAVLJE 29 S obzirom na put koji su Beki i Seb prevalili s decom, Nataša i ja nudimo se da im organizujemo roštilj za večeru. Zato odlazimo u najbliži supermarket da se snabdemo hamburgerima, kobasicama, krmenadlama i još nekim mesnim proizvodima koje je prodavačica u mesari pomislila da bismo možda želele. Bilo mi je suviše teško da je razuverim. Bungalov na samom kraju niza ima tu prednost da imamo više prostora od ostalih. Kada izađete iz kućice i obiđete oko ugla, pojavljuje se livada uznjihane zelene trave, a pred njom je kamenita zaravan koju možemo da prisvojimo kao neku vrstu terase. Adam je još ranije doneo nekoliko stolica na sklapanje i dodatni sto, a nas dve iznele smo sve tanjire i escajg iz oba bungalova. Deca se igraju jurke u travi, a dim s roštilja diže se pravo uvis. Beki svima sipa vino pre nego što mi se pridruži za roštiljem. „Šta je ono?“, pita me dok uzimam mašice. „Meso. To je, nažalost, sve što ti mogu reći.“ „Seb će ga jesti, bez brige. On ima želudac kao u studentskim danima.“ Popi se izmigolji od nje i otrči do tate, koji je podigne i počne da je golica po vratu, a ona se zarazno kikoće. „Divno je videti da se dečaci tako lepo slažu“, kaže Beki. „Vilijam odlično deluje na njih. Nadam se da će potrajati.“ Ona svađa između Džejmsa i Rufusa nije bila ništa neobično. Shvatam da je normalno da se braća i sestre svađaju, ali ova dvojica su krvni neprijatelji i kao da su rođeni na različitim planetarna. Džejms je ozbiljan, prilježan, voli One Direction, barbike i film Mojepesme, moji snovi. Rufus je mali petogodišnji grubijan koji voli grupu WWE, ragbi i dizanje što veće galame. Obojica su divna deca, sve dok se ne nađu zajedno, a tada se pretvaraju u psihopate. „Sigurno nećeš da te odmenim?“ Adam se stvorio kraj mene, toliko blizu da mogu da osetim miris sunca na njegovoj koži. Odmičem se i uzimam mašice. „Sve je pod kontrolom“, kažem i obrćem krmenadlu. On večeras očito nije na dužnosti, nosi bermude i maslinastu majicu koja lebdi oko njega. Pomislila sam da će dovesti Simon da je pokaže Sebu, ali kaže da je ona odlučila da rano ode na spavanje, pa je otišla u stan u Sarli koji deli s Benom. Priznajem da mi je laknulo. Nadam se da smo svi zaboravili onaj

96


užasni incident u Adamovoj kućici, ali, kad ste u društvu starih prijatelja, lakše je i lepše kad nema nikoga sa strane. „Ne bi mi smetalo“, navaljuje on. Beki prasne u smeh. „Šta je to što muškarce toliko privlači roštilju?“ Gurne me. „Džes, očito si prisvojila nešto što on smatra svojim carstvom.“ On joj se osmehne. „Samo nudim da pomognem. Ali, kad si rekla, siguran sam da bi, ako mi dodaš te mašice...“ „Ma beži“, nasmejem se i zamahnem na njega kuhinjskom krpom. „Ako zaista hoćeš da pomogneš, idi napravi salatu.“ „Ah, jasno mi je. Dakle, ti ćeš stajati za roštiljem i okretaćeš meso, a mene šalješ unutra da mešam zeleniš. Mislim da nikada nisi rekla ništa tako surovo, Džes.“ „Očito nisi čuo šta ti govori iza leđa“, javi se Beki. „Dobro, dobro. Napraviću salatu. Ali, da znate, biće to vrlo muška salata.“ Beki se smeje dok on odlazi, a onda naglo začuti. „Izvini“, šapne mi. „On je tako smešan. I dalje je manipulator. Veliki manipulator.“

97


98


POGLAVLJE 30 Spušta se noć, nebo je puno zvezda, pijemo vino i prisećamo se, uza smeh troje umorne ali srećne dece koji odzvanja livadom. Pola deset je i Popi uveliko spava u kolicima, u pidžami, pokrivena ćebencetom. I ostaloj deci prošlo je vreme za spavanje, ali rešeni su da ostanu budni što duže, a niko nije voljan da im to zabrani, iako Seb i Beki povremeno moraju da presuđuju u raznim svađama. Odrasli sede oko stola na kome gore ukrasne sveće, svi smo puni hrane i pića i divnog osećanja da smo okruženi ljudima koje volimo. „Da li smo nas dvoje u redu posle onog pre neki dan?“, pita me Adam, naginjući se ka meni. Trgnem se, ali pogledam pravo pred sebe, odbijajući da gledam kako svetlost sveća osvetljava njegovo lice i treperi mu u očima. „Naravno.“ „Ako ti išta znači... čujem ja sve što kažeš.“ Ima novi afteršejv. Nekada je koristio hermes koji sam mu kupila za Božić, čak i više godina pošto smo se rastali. „Dobro.“ „I provodiću više vremena s njim dok ste ovde.“ „Drago mi je. Hvala.“ Volela bih da se razgovor tu završi, ali ne mogu to da dozvolim. „Pa... kada?“ On se vrpolji na stolici, očito nije to očekivao. „Moram da pogledam rokovnik.“ Obuzima me razočaranje. „Samo uradi ono što možeš, Adame. Ništa drugo ne tražim.“ „Tata, hoćeš li doći da se igramo?“ Kraj nas se pojavio Vilijam. Čitave večeri nije tražio Adamovu pažnju. Nije je ni dobio – Adam je sve vreme pričao sa Sebom. „Odlična ideja. Recimo, remi?“ Adam vadi iz džepa špil karata. „Mi smo hteli kriket“, odgovara Vilijam. „Suviše je mračno za kriket. Hajde, sedi. Džejmse, Rufuse, hodite i vi.“ Deca prilaze, više umorna nego zainteresovana, a on svima deli karte. „Ovo se, naravno, može igrati samo u novac“, kaže im Adam. „Drugačije nema nikakvog smisla.“ To je već nešto sasvim drugo. Tri dečaka odjednom su zainteresovana. „Dakle, Vilijame, postavlja se pitanje: koliko imaš novca i koliko si spreman da uložiš?“

99


„Imam džeparac koji sam dobio od dede“, kaže on, ustajući da ode i potraži ga. Adam ga hvata za ruku i blago ga vraća na stolicu. „Ovog puta daću vam zajam.“ Vadi iz džepa pregršt novčića. Igramo u cente. Iako je noć postala sveza, ne želim da se igra završi, što je vrlo neobično, s obzirom na to da me petogodišnjak s lakoćom pobeđuje. Dok Rufus slavi svoju drugu pobedu, primećujem da se upalilo svetlo u Čarlijevom bungalovu. „Možda bi trebalo da budemo tiši“, kaže Nataša, pokazujući u tom pravcu. „Svi se utišajte“, naređujem. Čim se igra nastavi, niko i ne pokušava da bude tiši, pa se čak i Adam preglasno raduje pobedi nad decom. „Krelče“, šapućem mu na uvo, pomalo pijana i samo napola u šali. On prasne u smeh. „Oh, ma hajde. Dao sam im da pobede pet puta; moram da sačuvam bar malo dostojanstva.“ „Ne volim što ću te razočarati, ali nisi uspeo.“ „Pomažem im da odrastu i postanu celovite ličnosti. Osim toga, ponestaje mi novca.“ Čarli izlazi na terasu, svetlo s prozora ocrtava njegove obrise dok stoji tamo i razgovara telefonom. Onda podiže glavu, a ja brzo skrećem pogled. Nataša me gurka. „Idi i pozdravi ga.“ Odjednom sam odvažna. Ili sam se suviše napila. „Izvinjavam se za trenutak“, kažem i ustanem. Adam već deli karte. Ulazim u naš bungalov, zadržavam se neko vreme, onda izlazim i idem preko dvorišta ka Čarliju, koji upravo završava razgovor. „Izvini zbog buke. Da li smetamo Kloi da spava? Deca će uskoro u krevet.“ „Ne, ne, nema problema. Kloi ionako još čita, a ja nikad ne idem u krevet pre jedan posle ponoći.“ „Je li to uobičajeno za advokate?“, pitam. „Uobičajeno je za one koji se muče s nesanicom. Imam i previše tema za razmišljanje.“ Nastupa čudna, ali ne neprijatna pauza, a iza nas prolama se smeh. „Da li bi nam se pridružio na piću?“ pitam. „Oh, ne želim da smetam. Očito se odavno niste videli.“ „Tako je, ali rado primamo i nova lica.“ On u prvi mah ne odgovara, a ja se osećam glupo što sam uopšte pitala. Onda se nasmeši. „Dobro, može jedno piće. Idem samo da kažem Kloi kuda idem.“

100


POGLAVLJE 31 Vraćam se za sto na vreme da čujem kako Vilijam traži od Adama da se igraju kviza. „Ovoga puta biologija.“ Adam se malo zamisli. „Dobro, evo: koja životinja pojede mužjaka odmah pošto su se, ovaj, razmnožavali?“ Odmahujem glavom. „Samo ti možeš da smisliš takvo nešto.“ „Zašto? To je regularno pitanje. Odgovor glasi: bogomoljka. Ili crna udovica. U oba slučaja, mužjak ne može da se pohvali pred drugarima.“ „Nisi mi dao šansu da odgovorim“, buni se Vilijam, dok ja dovodim Čarlija i predstavljam ga. „Ah, igrate karte“, kaže Čarli. „Ko pobeđuje?“ „Rufus je pobedio više puta, ali u poslednjoj partiji pobedio sam ja“, odgovara Vilijam. „Pustio sam ga“, gurne ga Adam. „Samo ti sanjaj, tata“, smeši se Vilijam i vrti glavom. Tokom sledećih sat vremena sedimo i pričamo i pijemo, a meni postane dovoljno hladno da se setim džempera koji sam ponela, mada nisam verovala da će mi zaista biti potreban. Iako smo u grupi, stalno mi se čini da smo Čarli i ja izdvojeni dok mi on priča o svom ispunjenom i zaista fascinantnom životu – kako je pešačio duž Kineskog zida da bi skupio sredstva za Udruženje astmatičara, pošto mu je brat umro. I kako voli tenis i umalo da postane profesionalac. I da je ove godine napunio četrdeset dve. I da pomišlja da se preseli u Devon kako bi bio bliže Kloi, ali je rastrzan, jer njegov otac živi u Mančesteru, prilično je star i „iskreno rečeno, njemu sam potrebniji“. Prošla je ponoć i svi ostali su se razišli. Samo je Čarli ostao i pomaže mi da pokupim čaše dok cvrčci pevaju oko nas u tami. „Ne moraš to da radiš“, kažem. „Nisam te pozvala da bi prao sudove.“ „Zapravo, volim da perem sudove.“ „Stvarno?“ „Dobro, ne baš stvarno.“ Podiže praznu flašu. „To je bedan izgovor da bih ostao još malo.“ Osetim da sam pocrvenela; ako je to i primetio, nije komentarisao. „Pitao sam se da li bi mogla da nađeš nekoga da pripazi na Vilijama, možda jednom za ručak.“

101


„Verovatno. Zašto?“ pitam, iako već znam šta želi. Hoću da budem sasvim sigurna da želi sastanak sa mnom pre nego što pristanem. „Nadao sam se da bi možda volela da odemo negde na ručak.“ Zadržavam dah dok prilazim roštilju i uzimam mašice. Odavno nisam ni pomišljala na ovakvo nešto. Mislila sam da u mom životu, jednostavno, više nema mesta za to. Možda zbog vina, možda zbog peckanja izgorele kože na ramenima, poželim da pristanem. „Volela bih“, kažem, a vrtoglavi osećaj u stomaku deluje mi i prijatno i čudno. „Odlično. Kako bi bilo da se odvezemo nekuda na ručak u subotu? Doći ću po tebe u podne.“

102


POGLAVLJE 32 Nešto u načinu na koji me je Čarli sinoć gledao podsetilo me je na to kako izgleda osećati se poželjno. Pošto smo se oprostili, odlebdela sam u bungalov, osećajući blagu vrtoglavicu dok sam se svlačila i legala u krevet. Spavala sam bolje nego mesecima pre toga. Sada, dok sunce prodire kroz prozore, ležim sklopljenih očiju, prepuštajući se neodređenim mislima dok pokušavam da se setim kako bi izgledalo da ponovo osetim ruke muškarca na svojoj koži. Onda neko kucne na prozor. Brzo povučem pokrivač do brade i zatrepćem, setivši se da sam ostavila kapke otvorene. S druge strane stakla razabiram nečiju priliku: neko viri unutra sa suncem iza leđa, tako da mu ne vidim lice. Onda se sagne i nestane. „Ah!“, ciknem i požurim da zatvorim kapke. Uzimam bademantil, spetljam se tražeći rukave, bacim ga, navučem majicu i farmerke i oteturam se do ulaznih vrata. Na pragu stoji Adam, toliko nije mamuran da me obuzme bes. „Šta ćeš ti ovde?“ „Dobro jutro i tebi.“ Ulazi, nepozvan. „Zašto si mi virio kroz prozor?“ „Nisam virio. Kucao sam na vrata tri puta i već sam hteo da odustanem, kad sam video da su kapci otvoreni, pa sam pretpostavio da si ustala.“ „Sinoć sam zaboravila da ih zatvorim.“ „Svakako nisam hteo da ti ugrožavam privatnost.“ „Dobro.“ „Naročito kad znam koliko si uživala.“ Prekrstim ruke na grudima. „Šta hoćeš, Adame?“ On uzdahne. „Rešio sam da dam Benu privremeno unapređenje, tako da je danas pre podne on glavni. To znači da imam prepodne slobodno da radim nešto s Vilijamom.“ „Oh. Dobro, on još spava, ali...“ „BUDAN SAM!“ Vilijam upada u sobu u pidžami, trljajući oči. „Zdravo, drugar“, kaže Adam, kao da su mu tri godine. „Da li bi hteo da danas odemo da vidiš jedan zamak?“ „Već je gledao zamak sa mnom. Zapravo, videli smo ih nekoliko. Do sada bi već mogao da napiše knjigu o njima.“ Adam ne odustaje. „Da, ali ovaj je stvarno sjajan.“ „Može, super“, smesta kaže Vilijam. „Ideš i ti, mama?“

103


Ja se odmah setim sinoćnjeg razgovora sa Čarlijem. „Ovaj... da. A da li to možda može da bude sutra, umesto danas? Bez mene?“ „Zašto?“, zanima Vilijama. „Možda imam neki drugi dogovor, pa sam mislila da vas dvojica idete bez mene.“ „Kakav dogovor?“ „Samo... da pomognem Čarliju u nečemu.“ „Je li Čarli onaj čika od sinoć?“, pita Vilijam. „U čemu mu pomažeš?“ Osećam da crvenim. „Ma ništa... ja... on... razmišlja da se upiše na grit vežbe, kao ovo što ja idem kod kuće, pa sam mislila da mu detaljno ispričam kako to izgleda.“ „Da li hoće da mu pokažeš kako se rade vežbe?“ pita Vilijam. „Ne.“ „O, dobro je. Možda bi ti ponovo došlo da povraćaš od toga.“ Zaustim da se pobunim, ali me Adam preduhitri. „Smisliću nešto i za sutra, ako želiš. Svakako moram da budem ovde, ali Vilijam bi mogao da mi pomogne u nekim poslićima.“ Za trenutak se osećam vrlo neprijatno. Nemam zašto, naravno; nije da se Adam trudi da krije svoje devojke od nas. „Pa, ideš li onda danas s nama, mama?“, ponavlja Vilijam. „Da li će biti potrebna neoprenska odela i ima li vodopada?“ „Ni jedno ni drugo“, umiruje me Adam. „Samo lep porodični izlet.“ Zaustim da se nagonski pobunim protiv te otrcane fraze. Mi nismo porodica. Mi smo dve osobe koje su bile zajedno i rastale se, ali smo zauvek povezani najlepšom greškom koju smo ikada napravili. Ostavljamo Natašu da planira kako će provesti dan sa Džošuom i vozimo se do zamka Benak, asketskog i veličanstvenog, posađenog visoko na krečnjačkim visovima iznad reke Dordonje. To je veliko srednjovekovno utvrđenje, s visećim mostom i cikcak grudobranima. Unutra je lavirint dubokih tamnica i podruma koji se širi ispod tajnih spiralnih stepenica, a dok to obilazimo, Vilijama sve više oduševljavaju krvavi istorijski detalji. Kada konačno izađemo na sunce, dočeka nas veličanstveni pogled preko doline, s plavom svetlucavom rekom koja krivuda kroz jedro zelenilo šuma. „Ričard Lavlje Srce uspeo je da osvoji ovaj zamak“, kaže Adam Vilijamu, pokazujući strmu liticu nad nama. „Pentrao se do gore.“ Vilijam se nesigurno mršti, očito pokušava da utvrdi da li ga Adam zadirkuje. „Nema šanse.“ „Istina je.“

104


„Ja od cele istorije najviše volim vikinge“, nastavlja Vilijam. „Da li znaš da su piškili po odeći kad je boje, da boja ne bi izbledela?“ Potom nastavlja da reda istorijske činjenice, sve jednu grozniju od druge, između ostalog, i da su ostavljali mač zaboden u stomak mrtvaca kako bi ojačali metal. Idem za njima dvojicom oko spoljašnje ivice zamka, a Vilijamov glas neprekidno se čuje, pa mogu s lakoćom da ih pratim dok se provlače između grupa turista. „Požuri, mama!“ Stigao je do podnožja strmog, krivudavog stepeništa i počinje da se penje, a Adam ide za njim. „Dobro, dobro!“, nasmejem se, uhvatim se za ogradu i zakoračim na prvu uzanu stepenicu, osećajući kako temperatura u prolazu opada. Srce mi ubrzano kuca dok se penjem. Stepenice su neravne i, baš kada stignem do samog vrha, spotaknem se. Nisam sigurna kako; znam samo da sam se u jednom trenutku prisećala reči mog instruktora s vežbi: „Gluteus mora da radi!“, a sledećeg sam se stumbala niz pet ili šest stepenika; kad sam se zaustavila, osećam oštar bol u šakama i kolenima. Osećam nečiju ruku na ramenu i podižem pogled. Lice mlade žene razmazano je dok se naginje ka meni. „Jeste li dobro?“ „Da, sasvim“, uspevam da kažem i okrećem se da sednem. „Hvala.“ „U redu je“, nesigurno se smeši ona. „Samo polako.“ Dok ustajem, osećam da mi se vrat ježi i da me obliva hladan znoj. Gledam dlanove i vidim da je jedan okrvavljen, a oba kolena su mi izgrebana. „Džes, jesi li dobro?“ dovikuje Adam, hitajući ka meni. „Šta se desilo?“ Položi mi dlan na leđa, a ja naglo podignem pogled. Njegove smeđe oči su na pedalj od mojih i pune su brige. „Ma pala sam, nije ništa strašno. Ništa nisam slomila“, kažem brzo i odmaknem se, jasno osećajući toplo mesto na koži gde me je njegov dlan dodirnuo.

105


POGLAVLJE 33 Kasnije odlazimo u šetnju duž travnate rečne obale, koja nas vodi iz gradića i kroz beskrajne seoske predele, gde nam ptice lete na glavom i povremeno se obrušavaju, a sunce nam greje ramena. Adam i Vilijam su isprednjačili, moj sin poskakuje kako bi držao korak s ocem. Posle nekog vremena stižemo do mesta gde se reka proširuje i usporava, a vilini konjici lete nad površinom prekrivenom lokvanjima. Jedan biciklista prolazi kraj nas šljunkovitom stazom, a na padini brda sedi neverovatno glamurozan par koji je došao na piknik. Bacamo pljosnate kamenčiće dovoljno dugo da Vilijam nauči da napravi tri ili četiri žabice, a Adam se pretvara da mu je krivo što njegovi kamenčići potonu bez odskakanja. Kasnije nas vodi na ručak u prepunom kafeu u Benak e Kaznaku. Sedimo pod jarkocrvenom tendom okruženi ljudima i jedemo salate ukrašene blistavim malim paradajzima, meke kozje sireve i jagode sa sladoledom od šampanjca. „Vidim da niko nije naručio bupce“, kažem Adamu. „Biće im žao. Šta ćete za piće?“ „U redu je, ja ću da naručim.“ Obraćam se konobarici, rešena da će mi ovog puta izgovor biti savršen. „L'eau, s'il vous plaît.“12 „Pardon?“ „L'eau, s'il vous plaît.“ Ona gleda u Adama kao da se odlično zabavlja, a Vilijam počinje da se kikoće. „Ovaj, je voudrais... Koka-kola.“ „Ah, oui!“ Adam završava naručivanje dok ja uvređeno trepćem. Onda sve troje sedimo u prijatnoj senci dok se nad nama proteže blistavo plavo nebo, a drevno selo bruji oko nas kao što čini već vekovima. „Šta misliš o mojoj ekipi?“ pita Adam. „Divni su“, kažem. „Vrlo profesionalni. Naročito mi se dopada Ben.“ „Naš srcolomac? Sjajan je, zar ne? Izgleda da mu se Nataša baš dopala.“ „Bojim se da nju više zanima lovac na antikvitete, Džošua.“ 12

Vodu, molim vas. (Prim. prev.) 106


Gledam u prospekt, a kada podignem pogled, Adam izvlači iz džepa duvan i cigaret-papir. Prostrelim ga pogledom. Pošto to ne uspeva, blago ga šutnem ispod stola. „Joj!“ Onda konačno shvata. „O, da, izvini. Ipak, Vilijam je veliki dečko, Džes. Siguran sam da zna da neki odrasli rade ovo i da ga gledanje neće pretvoriti u zavisnika.“ „Radi kako hoćeš“, kažem ljutito. Adam malo okleva, ali ipak smota cigaretu i pripali je, pa duboko udahne dim. „Nikad, nikad nemoj ovo da radiš“, kažem strogo Vilijamu. „Od toga se umire. A pre umiranja imaćeš pluća nalik na izgoreli sunđer i usta nalik na pepeljaru.“ „To je tačno“, potvrđuje Adam. „Hodajuća pepeljara, eto šta sam ja.“ I povuče još jedan dim. „Zašto onda to radiš?“, pita Vilijam. Adam spušta cigaretu. „Navukao sam se. To nikako nije pametno, ali nije ni užasno. Eto.“ „Ali... zašto ne pokušaš da ostaviš? Ne želim da umreš.“ Adam kao da zadržava dah. Pruža ruku ka pepeljari i bez reči gasi polovinu cigarete baš kad nam konobarica donese hranu. Vilijam uzima zalogaj sendviča krok mesje13. „Drago mi je što sam rođen u dvadeset prvom veku“, kaže. „Onaj zamak je sjajan, ali ne bih voleo da živim u njemu.“ „Ni ja“, kažem. „Zamisli da nemaš tekuću vodu, ni centralno grejanje, ni...“ „Ni ajped“, dopunjava me Vilijam. „Verovao ili ne, ajped nije postojao ni kad smo tata i ja bili mali.“ „Znam. A televizija je bila crnobela i...“ „Čekaj malo, koliko ti misliš da smo stari?“ On se smeje. „Uvek si govorila da si kao mala imala sve što si ikad poželela.“ „Tako je.“ On se malo zamisli. „Kakvi su bili tvoji roditelji, tata?“ Adam spušta nož i viljušku. „Prilično drugačiji od tvojih bake i deke.“ I nimalo se ne šali.

13

Sendvič sa šunkom i sirom, preliven bešamelom i zapečen u rerni. (Prim. prev.) 107


POGLAVLJE 34 Znala sam da moj otac previše pije, ali sam se i dalje tokom detinjstva osećala zaštićeno i voljeno i mislim da nikad nisam bila nesrećna. S Adamom nije bilo tako, a ja sam to otkrila tek posle pet meseci zabavljanja. On mi je već rekao da nije upoznao oca i da mu je mama poginula u saobraćajnoj nesreći kad mu je bilo devet godina. Sve ostalo bilo je vrlo neodređeno, a ja nisam navaljivala, jer sam videla kako mu se na lice navuku tamni oblaci tuge kada se pokrene ta tema. Ostale detalje doznala sam od njegove tetke Džuli, koja nas je jedne nedelje pozvala na ručak. Džuli mu, zapravo, nije bila rođena tetka, nego daleka rođaka koja je bila bliska s njegovom majkom, Lisom. Posle Lisine smrti prihvatila je Adama, iako je imala i troje svoje dece – Majka i Danijela, dvanaestogodišnje blizance, i Stefani, godinu dana mlađu od Adama. Tetka Džuli bila je jedna od onih žena kojima je teško odrediti godine. Kada sam je upoznala, imala je sigurno više od pedeset, i mada je zbog bora na licu delovala starije, prosto je zračila energijom, optimizmom od kojeg su joj blistale oči. „Sad je tiho otkako ste se ti i Stef odselili“, rekla je Adamu dok je iznosila ogromnu činiju pečenih krompira na sto. Njega je zadužila da iseče divno pečeno pile. Džulina kuća u Lidsu bila je mala, ali besprekorno održavana, s uglačanim ukrasima na kaminu i mirisom borovine koji se širio iz toaleta kad povučete vodu. „Sećaš li se kako je bilo kad si tek došao, Adame? Ti, Majk i Deni delili ste istu sobu. Potpuni haos.“ Adam je podigao pogled. „Ali pomogla si mi da se osećam kao kod kuće.“ Ona se sva rastopila. „O, hvala ti, mili.“ Kanije je Adam otišao na pivo s Denijem, u pab preko puta, a ja sam ostala da pomognem tetki da skloni sudove, iako se bunila. „Kakva je bila Adamova mama?“ pitala sem. „Skoro nikad je ne pominje.“ Džuli je zaronila ruke u posudu vrele vode i podigla pogled. „Lisa je bila... beznadežna i divna u isto vreme. Imala je grozan ukus za muškarce i bila je luda kao struja. Ali bila je i divna – i spolja i iznutra.“ Rodila je Adama kad joj je bilo sedamnaest godina. Po svemu što sam čula i što nisam, bila je majka puna ljubavi, ali neprilagođena. Često su gladovali i smrzavali se, a Adam je uvek nosio kapute kojima je na postavi bilo izvezeno neko tuđe ime. Ne samo što mu je dozvoljavala da izostaje iz škole nego ga je

108


podsticala na to – umesto toga, išli su u park da se igraju, ili bi se ugnezdili na kauču i gledali televiziju. „Kad mu je bilo šest godina, kupila je kombi“, nastavila je Džuli. „Trebalo je da ga vidiš. Samo rđa držala ga je na okupu. Bog sveti zna gde ga je našla. Jednog dana dočekala ga je posle škole opremljena samo mapom, s nešto odeće i nekoliko konzervi hrane – i pošli su na putovanje po celoj Britaniji. Nije ih bilo četiri meseca i proveli su se kao nikad u životu“, nasmejala se. Podigla sam obrve. „I niko se nije pitao zašto on ne dolazi u školu?“ „Bilo bi logično, zar ne? Žena i njen šestogodišnji sin skitaju Britanijom, kao Telma i Luiz. Ali ne. Došli su kući tek kada im je pukla osovina, a ona nije imala para za popravku.“ Videla sam više Lisinih fotografija, pa sam znala da je imala isti privlačni izgled kao Adam: visoke jagodice i ravan nos, meke usne i tamne, sanjive oči. „Trudila se da bude dobra mama“, rekla je Džuli, ne prvi put. Onda mi je pričala o Vorenu, putujućem prodavcu osiguranja kojeg je Lisa upoznala oko godinu dana posle tog legendarnog putovanja. „Lisa mu se divila. Bio je profesionalac, s dobrim zaposlenjem. U početku se ponašao prema njoj kao prema princezi. Stalno je pričala kako on kuva, donosi joj poklone i ne može da je se zasiti. A onda se sve pokvarilo.“ „Postao je nasilan?“ Džuli je klimnula glavom. „Videla sam da se nešto dešava, ali ona nije htela ništa da kaže. Onda je Adam slomio ruku, pa su smislili nekakvu priču kako se peo na drvo... znala sam da to nije tačno. Rekla sam joj da ću otići u policiju, ali ona me je preklinjala da ćutim. Iskreno rečeno, Voren posle toga stvarno nije više takao Adama. Samo je ona morala da trpi.“ Ali Adam je i dalje morao da gleda ono što niko ne bi trebalo da gleda. „Neko vreme potpuno se promenio. Oduvek je bio pričljiv i druželjubiv, uvek raspoložen. Ali postao je tih. To je bilo strašno. I dalje ne razumem zašto nije oterala Vorena. Nije bilo nikakvog izgovora. Mislim, ti bi to uradila, zar ne – pogotovo ako imaš malo dete?“ „Možda ga se plašila.“ „Sigurno jeste.“ Lisa je poginula u saobraćajnoj nesreći dok je išla pešice ka školi da dočeka Adama. Svedok je rekao da je delovala zamišljeno i da je, prosto, zakoračila na ulicu, pravo pred džip. „Bila je tri nedelje u bolnici, borila se za život. A onda više nije izdržala. Adam je spavao na poljskom krevetu, ovde kod mene. Kad se probudio, bio je siroče, bez doma i majke.“ „Pa ste ga vi primili.“ 109


„Nisam mogla da dozvolim da ode u nekakav dom, mada sam morala žestoko da se borim. Nikad nisam zažalila. On je bio divno dete. Ponosim se njime, svime što je postigao u životu.“ Adamu je škola dobro išla i s lakoćom se upisao na fakultet, pa se preselio u Edinburg. „Nikad nije prestajao da radi“, nastavila je ona. „Tokom semestra prao je posuđe u kafiću, a preko raspusta išao da radi za građevinsku firmu na Ostrvima Sili.“ Shvatila sam da je Adam, dok se nismo upoznali, proživeo više nego neki ljudi za tri života. „Ne voli da govori o tome“, rekla sam. „Osim o tom putovanju u kombiju. To je pomenuo nekoliko puta.“ Džuli nije delovala iznenađeno. „Mislim da je Adam tada bio najsrećniji. Kada ga je Lisa dočekala na izlazu iz škole, smestila na suvozačko sedište u toj krntiji i povezla u suludu avanturu.“ Nasmešila se. „Nekako sam slutila da je to za Adama prva u nizu mnoštva avantura.“

110


POGLAVLJE 35 Otkako smo došli ovamo, razgovarala sam nekoliko puta s tatom, ali pokušaji video-poziva kako bih videla i mamu bili su uzaludni. Imala bih više šanse da uspostavim vezu s Međunarodnom svemirskom stanicom nego za konekciju na Skajpu dužu od deset sekundi. U petak mi je stigla poruka od tate, pitanje da li sam slobodna i možemo li da razgovaramo. Delovala je čudno i osetila sam da me obuzima strah – tako da ne želim samo da telefoniram i slušam njegova uveravanja da su oboje dobro. Želim da vidim mamu sopstvenim očima. Ostavljam Vilijama i Natašu kod bazena i idem u zamak, gde za recepcijom stoji Simon. „Zdravo, Džes.“ Učtiva je, ali gotovo hladna. „Zdravo. Je li Adam u kancelariji?“ Njen neiskreni osmeh umalo da nestane. „Jeste. Hoćeš li da pričaš s njim?“ „Zapravo, nije mi on potreban. Želim da preko Skajpa pričam s ocem, a Adam mi je rekao da mogu da koristim kancelariju ako mi je potreban dobar vaj-faj.“ „Oh! Izvoli ovuda.“ Vodi me kroz hodnik i kuca na teška hrastova vrata, pa ih otvara. Adam sedi za kompjuterom i lupa po tastaturi. „Došla je Džes.“ Najava zvuči kao da je reč o sanitarnom inspektoru. On podiže pogled. „Htela sam da vidim da li i dalje važi ponuda da mogu odavde na Skajp? Pozvala bih tatu.“ „Naravno, nema problema. Je li sve u redu?“ Pogledam Simon. Ona shvata nagoveštaj i izlazi. „Sigurna sam da jeste. Tata je poslao poruku i pitao možemo li da razgovaramo, a ja... ovaj, hoću da se uverim da je mami stvarno dobro.“ On provlači prste kroz kosu i počinje da pravi red na stolu. „Čekaj da ti dam šifru.“ Uzima ceduljicu i piše, a onda ustaje i pruža mi je. „Skloniću se da ne smetam. Imejlove mogu da šaljem i iz druge sobe.“ Uzima laptop i zaustavlja se dok prolazi kraj mene. Okreće se i pogladi me po mišici. To je gest podrške, ali ja se ukrutim i osetim čudnu nelagodnost. „Hvala“, kažem. „Pozdravi mamu i tatu“, kaže on i izlazi.

111


Pre nego što se sve pretvorilo u sranje, Adam se lepo slagao s mojim roditeljima, naročito s tatom. Uvek su imali o čemu da pričaju, bilo da je to fudbal, politika ili popravka veš-mašine (sećam se da su kućne popravke bile nepresušna tema). Mama ga je takođe volela, ali to je bilo pre onog što je učinio na dan kad joj je rođen unuk, i pre mog kasnijeg priznanja da nam se veza ubrzano kvari. Posle toga bio je u prilici da nekoliko puta upozna ženu-zmaja, u koga je mama umela da se pretvori kad zatreba. Uključujem ajped i čekam da pronađe vaj-faj, a onda kucam šifru. Dok se veza uspostavlja, gledam oko sebe po kancelariji. To je jedina prostorija u zgradi u kojoj nema nikakve dekoracije: samo beli zidovi, običan kancelarijski nameštaj i bezlične zavese na visokom prozoru. Takođe, vidim tipičan Adamov sistem arhiviranja, s hrpama papira na sve strane i prepunom korpom za otpatke. Ne bih rekla da vlada baš potpuni nered, ali očito sređuje samo koliko baš mora. Na jednom zidu dominiraju kuke za ključeve i poluotvoren ormarić za arhivu, povrh kojeg stoji vrlo nesigurna hrpa fascikli. Kliknem na ikonicu za Skajp i ona počinje da se okreće, a meni pogled privuče plutena ploča puna fotografija prikačenih čiodama. Većina ljudi prestala je to da radi otkako se pojavio Instagram. Na dvema ili trima slikama je njegova mama, to su verovatno jedine njene sačuvane fotografije. Na većini ostalih je Vilijam, kao beba, pa kao detence prvog dana u zabavištu, pred našim ulaznim vratima, s rupicama na obrazima i osmehom koji otkriva bisernobele mlečne zubiće. Prepoznajem mnoge slike koje sam slala Adamu otprilike dva puta godišnje, kako bih se postarala da ne zaboravi baš sasvim na naše postojanje. Vidim i nekoliko njegovih selfija s Vilijamom; ima ih neobično mnogo s obzirom na to koliko su malo vremena, zapravo, proveli zajedno za ovih deset godina. Na jednom od njih Vilijamu je oko sedam godina i stoje u redu pred gusarskim brodom u zabavnom parku. Na drugoj slici jedu ogroman sladoled u piceriji. Onda slika s plaže u Formbiju, Vilijam oduševljeno zakopava Adama u pesak. Ako neko neupućen pogleda tu zbirku, pomislio bi da su nerazdvojni. A zapravo je to samo nekoliko susreta, kap u moru – i sušta suprotnost danima na kakve sam ja navikla, s domaćim zadacima, časovima klavira, vožnjom na sastanke izviđača i beskonačnim ponavljanjem OBUJ SE! i OPERI ZUBE! dok ujutro pokušavamo da na vreme krenemo od kuće.

112


Ipak, slike deluju i umirujuće, kao podsetnik na to da, iako Adam, zapravo, nema pojma o većini aspekata roditeljstva, postoji nagoveštaj da se trudi, znao on to ili ne. Pružam ruku i dotaknem sliku Vilijama u školskoj uniformi. Pritom slučajno pomerim čiodu, pa tri slike padnu na pod. Podignem ih i krenem da ih vratim, a onda primetim izbledelu sliku sakrivenu ispod svih ostalih. Na njoj smo Adam i ja, u Njujorku. Putovali smo tamo nedelju dana pošto smo diplomirali u Edinburgu. Planirali smo to godinama, da odsednemo kod Stef – najmlađe kćerke tetke Džuli – koja je dobila posao kuvara-pripravnika u nekom otmenom novom hotelu na Aper Ist Sajdu. Stanovala je s još jednim pripravnikom, mladim Bugarinom po imenu Bojan, u tako malom stanu da se u kupatilo moglo ući samo postrance, i to ako uvučete stomak. Ipak, bilo je to nezaboravno putovanje. Išli smo brodićem na ostrvo Elis, istraživali Central park, popeli se na Empajer stejt bilding u sumrak, gledali kako se polako pale gradska svetla. Onog jutra kad je snimljena ova slika, probudili smo se suludo rano, zbog vremenske razlike, još dezorijentisani, iako su prošla dva dana od puta. Ali to su bili dani pre bebe i nismo morali da mislimo ni na koga osim na nas dvoje, pa smo proveli sate u sobici dok je Stef bila na poslu, i pod suncem koje se probijalo kroz roletnu ležali smo na krevetu i istraživali svaki pedalj na svojim telima. On je uvek govorio da mu je to najdraža fotografija nas dvoje – snimljena posle vođenja ljubavi, pred ogromnim doručkom u finom restorančiću u distriktu Mitpeking. Rekao je da je tog dana imao sve što želi od života. Pitala sam se da li je mislio na mene ili na reš slaninicu. „Halo?“ Tatin glas trgne me iz misli. Pogledam ekran i vidim ga kako stoji u holu Vilou Banka, slika i prilika čoveka koji se odavno nije naspavao.

113


POGLAVLJE 36 „Sve je u redu“, odmah kaže tata, a meni se čini da bi isto to rekao i da je na palubi Titanika, okružen gudačkim kvartetom. „Samo što je jutros bilo malo gužve.“ Meni srce samo što ne iskoči iz grudi. „Kako to misliš?“ „Nema razloga za paniku, ali danas smo bili u bolnici. Više iz predostrožnosti, i evo već smo se vratili. Najvažnije je da je njoj sada dobro.“ Osećam da me je oblio znoj, dok mi se u glavi roje pitanja. „Šta se desilo? Zašto ste bili u bolnici? Gde je ona sada?“ „Mama je počela da se guši za vreme doručka.“ On podiže pogled, ali samo nakratko, kao da ne želi da vidi moju reakciju. „Rahim je bio tamo i uspeo je da uradi sve što treba i da joj pomogne. Pozvali su me na posao, a dok sam stigao u bolnicu, sve je bilo pod kontrolom. Ona je sasvim dobro, veruj mi. Malo je utučena što se to desilo, ali inače joj je dobro.“ To se dešavalo i ranije. Pre nego što smo počeli da usitnjavamo maminu hranu, videla sam svojim očima kad joj je lice posivelo, a usne pomodrele. Ne želim to više nikad da vidim. Njen specijalista, doktor Džanopulos, smatra da bi trebalo da pređemo na ishranu putem sonde, ali ona je pre više godina potpisala dokument – izjavu o odbijanju lečenja – što znači da se to nikad neće desiti. „U redu je, Džes“, kaže tata posle kratke pauze. „To se prosto ponekad dešava. Sada ćemo morati više da pazimo, i to je sve.“ „Mislim da treba da dođem kući“, odlučujem u deliću sekunde. „Ne. Ni slučajno.“ Tata odmahuje glavom. „Sada je sve u redu. Pomišljao sam da ti i ne kažem, ali verovatno bi pobesnela kad kasnije otkriješ.“ „Sasvim svakako bih. Pogledaću imam li neki avion danas po podne.“ Tata me strogo gleda u oči. „A šta misliš da bi mama rekla kad bi čula šta hoćeš?“ pita me nežno. „Dan joj je dovoljno loš i bez toga.“ Duboko uzdahnem i tek tad shvatim da sam zadržavala dah. „Da li je ona tu?“ „Samo trenutak.“ On ide kroz hodnik i otvara vrata njene sobe. Mama sedi u invalidskim kolicima i ne gleda australijsku seriju na televiziji. Tata postavlja ajped pred nju, a ja, po navici, procenjujem njen izgled. Objektivno govoreći, verovatno ne izgleda nimalo drugačije nego pre mog odlaska. Ali to ne znači baš mnogo.

114


Udovi su joj zgrčeni u položaju koji deluje neudobno, donja usna malo joj je opuštena, kao da je vuče neki nevidljivi teg. Koža joj mlitavo visi preko kostiju, pa izgleda kao da nema snage da se pomeri. Ipak, neprekidno okreće lice naviše. „Mama! Tata mi je rekao šta se desilo. Jesi li dobro?“ Prolazi ceo sekund, uz nekoliko ponovljenih trzaja, a onda stiže odgovor. „Prokleti tost.“ Ne uspevam da se nasmešim. „Ubuduće samo kaša“, dodaje ona. „Da, toje dobra ideja.“ Postoji milion stvari koje želim da kažem svojoj mami. Da je volim, da me srce boli zbog nje, da bih učinila sve na svetu da ponovo postane srećna, zdrava žena kakva bi bila da nije ove užasne bolesti. Ali grlo mi se stegne čim pomislim na to. „Je li... lepo tamo?“ pita ona. Svaku reč izgovara s naporom, a čak i tada izgleda veoma čudno što ih je uopšte izgovorila. Donja vilica pomera joj se drugačije nego nekada, pa su glasovi koje izgovara izobličeni. Pokušavam da se priberem. „Jeste, mama. Adam je divno sredio zamak, a Vilijam stvarno uživa što je s njim.“ Ona za trenutak ćuti, a ja nesvesno skrenem pogled ka njenoj ključnoj kosti, koja se jasno vidi ispod svetloplave bluze. Ja sam joj kupila tu bluzu za rođendan, pre više od deset godina. Sećam se kako sam u to vreme mislila da će joj možda biti malo tesna. Sada se mama prosto gubi u njoj, a umesto nekada raskošnog dekoltea, vide se jasno ocrtana rebra, koja se stalno pomeraju u čudnim pravcima. „Vilijam... je tu?“ „Ne, ostao je kod bazena, ali mogu da odem po njega.“ „Ne“, kaže s mukom. „Ne danas.“ „Dobro. Onda sutra.“ Mama ne odgovara. Sedi i trza se, a grčevi mišića na licu izobličuju joj lice u nešto neprepoznatijivo i preterano. Znam da ću ponovo videti tu sliku kada se pogledam u ogledalu u kupatilu i da će me obuzeti ledeni strah.

115


POGLAVLJE 37 Izlazim iz zamka posle razgovora i dočekuje me vrućina, onakva od koje koža postaje lepljiva, a tabani peku kroz obuću. Bazen je pun razigrane dece, a roditelji ih gledaju sklonjeni pod suncobranima. Nataša sedi za stolom pod nadstrešnicom od sićušnog ružičastog cveća i priča s Benom, koji stoji kraj nje. On ili nije svestan da je dobio suparnika po imenu Džošua, ili mu je svejedno; po načinu na koji je gleda, rekla bih da je potpuno opčinjen. Vilijam, Džejms i Rufus takođe sede za stolom i čekaju da dobiju ručak. Pridružujem im se usred razgovora o ljudskom jednjaku. „Gledao sam na televiziji!“ ozbiljno kaže Vilijam. „Bilo je sjajno. Neki dečko grickao je nokte i progutao jedan. Samo što je nokat bio baš veliki, pa su morali da ga snimaju rendgenom, jer nisu znali da li mu je možda probio pluća ili izazvao krvarenje iz arterije.“ Sunce svetluca na površini bazena dok privlačim stolicu, a iz zamka izlazi konobarica s poslužavnikom punim hrane: salate začinjene orahovim uljem, mirišljavi sirevi i dimljeno meso, hlepčići s reš koricom i sredinom mekom kao duša. „Lep ti je taj lak za nokte, Nataša“, javlja se Džejms. Ona pogleda svoje prste. „O, hvala ti, Džejmse. To je nova nijansa.“ „Dobro ti stoji“ dodaje on, a ona se nasmeši. „Dobro, ostaviću vas sad da ručate.“ Ben se nasmeši i nevoljno se vraća na posao. Nataša ga prati pogledom. „Gde je Beki?“ pitam. Nataša pokazuje ka bazenu. Beki pokušava da prepliva nekoliko dužina, dok Seb stoji pruženih ruku da uhvati Popi svaki put kad ona uskoči u vodu; podiže je na površinu dok ona žmirka zbog hlora u očima. „JOŠ!“ kikoće se. Onda shvatim da me Nataša zabrinuto gleda. „Je li sve u redu?“ Pre nego što stignem na odgovorim, terasom odjekne Sebov glas. „Hajdemo, dušo. Poslušaj tatu. POPI!“ Šta je navelo Popi da krene u trk, nije sasvim jasno. Vidim samo da trči oko bazena, dok siroti Seb pokušava da je sustigne plivajući. „POPI, STANI!“

116


Ona zastane samo za trenutak, a onda skrene i potrči ka drveću. Seb i Beki iskaču iz bazena i jure za kćerkicom, koja se vragolasto kikoće i ne osvrće se na njihove pozive. Mada je pristižu, brzina koju postiže na tim kratkim nožicama deluje uznemirujuće. Na kraju Džejms spašava situaciju. „POPI, DAĆU TI MOJE SLATKIŠE!“ Ona zastaje da razmisli nije li prenaglila, pa je Beki sustiže i podiže u naručje. Dok se vraća k nama noseći dete, lice moje drugarice je školski primer stresa. Seda kraj mene i počinje da briše Popi. Seb se pojavljuje trenutak kasnije. „Zar nije bilo očito šta će se desiti?“, besno ga pita Beki. Seb se mršti. „Šta to?“ „Da će Popi otrčati čim je staviš na ivicu bazena.“ „Ne, nije bilo očito. Pre toga mi je više puta skakala u naručje.“ „Trebalo je da znaš da ćeš, ako potrči, ti ostati bespomoćan u vodi i da nećeš moći da je stigneš.“ „Nisam bio bespomoćan.“ „Jesi, bio si! Nema mnogo smisla da iskačeš iz vode kao prokleti bionički čovek ako si ostao suviše daleko od nje.“ Sebu se iznad nosa pojavljuje bora od mrštenja. „Ako si smatrala da je u tako strašnoj opasnosti, zašto nisi ništa rekla kad si videla kako se igramo?“ „Zato što bi me optužio da se u sve uplićem!“ Seb duboko uzdahne, pa pogleda Natašu i mene. „Možemo li o tome kasnije?“ „Radije ne bih.“ Sebu na vratu pulsira vena dok ustaje, razmišljajući šta dalje, a onda odvodi dečake da zajedno bacaju frizbi. Beki prestaje da briše devojčicu i gleda nas ispod trepavica. „Izvinite. Nije uvek ovako.“ „Naravno“, umirujem je. „Ali deca vas promené, zar ne?“ uzdiše Beki. „Da“, slažem se. „Shvatila sam to onog dana kad si na Fejsbuk postavila inspirativni citat Mame Prase.“ Beki se nasmeje. „Kako je prošao razgovor s mamom i tatom?“ Skrećem pogled ka bazenu. „Mama je jutros morala u bolnicu.“ Nataša spušta čašu. „O, ne! Šta se desilo?“ „Sad je dobro, ali počela je da se guši komadićem hrane.“ Rečenica zvuči smireno, ali osećam da zabijam nokte u dlanove. „Dakle, izašla je iz bolnice? Treba li da odeš kući?“ pita Beki. „Jeste. I ne treba. Rekli su da ne treba. Tvrde da nema razloga za brigu.“ 117


Ona spušta pogled na moja usta i tek tada shvatam da grizem usne. „Ne izgledaš baš uverena u to.“ Ima pravo, uopšte nisam.

118


POGLAVLJE 38 Nervozna sam što ću provesti popodne sa Čarlijem, mada ne znam da li je to osećanje dobro, loše ili samo veoma čudno. Činjenica da naša dnevna soba liči na zonu katastrofe takođe nije od pomoći, pogotovo što on treba da dođe po mene za petnaest minuta. „Vilijame, možeš li da skloniš mokre kupaće gaće s poda?“ On je na kauču, zagledan u ajped, tako da je komunikacija prekinuta već neko vreme. „Vilijame?“ „Samo trenutak, mama“, mrmlja on odsutno. „Gotovo sam prešao ovaj nivo.“ Ja sam u međuvremenu uspela da napravim stratešku grešku i glasno primetim kako Nataša ima divnu kožu, na šta je ona izvadila neseser s kozmetikom i podvrgnula me „naglašavanju obrisa“ dok balansiram na ivici sofe. Tek kada pogledam u ogledalo, shvatim da je pretvorila moje lice u imitaciju Pikasovih crteža, s dva tamna trougla pod očima i jarkoružičastim krugovima na obrazima. „Mora da se šališ!“ „Nisam još gotova.“ „Nataša, on samo što nije došao.“ Gledam ka sinu. „Hajde, Vilijame – skloni te kupaće gaće pre nego što neko polomi vrat preko njih, molim te!“ Čuje se kucanje i vrata se otvaraju. Moje srce napravi salto, a onda shvatim da je to samo Adam. Koji deluje zbunjeno, kao da je propustio poentu vica. „Imam u kući klovnovski nos i vrećaste pantalone, ako želiš da upotpuniš izgled.“ „Nisam još gotova“, kaže Nataša i njemu, dok skakuće ka česmi da uzme malo vode. Dok se vraća nazad, zapne o Vilijamove kupaće gaće i izgubi ravnotežu; u poslednji čas uspeva da se održi na nogama. Namrštim se na sina, priđem mu i oduzmem mu ajped iz ruku. On me zaprepašćeno pogleda, a onda se namršti. „ŠTA? Šta sam sad uradio?“ „Trebalo je da skloniš kupaće gaće.“ On me gleda belo, kao da nema pojma o čemu govorim. „Odmah to uradi, inače nećeš dobiti ajped.“ Pomislio bi čovekkako sam odlučila da udavim njegovo omiljeno kuče. „Ali moram da završim nivo! Tako sam blizu!“ „Odmah!“ „DOBRO!“ odbrusi on i ljutito odlazi da ih uzme.

119


Rastrzana sam između želje da sasečem ovakvo ponašanje u korenu i očajničke potrebe da se spremim pre nego što Čarli dođe. Okrenem se da pogledam Adama i vidim da on prosto stoji. Gledalac. „Možda bi mogao da porazgovaraš s njim o ovome“, kažem. Adam gleda oko sebe kao da misli da se obraćam nekom drugom. „Ja?“ „Da.“ On malo razmisli, pa slegne ramenima. „Važi. Idi se ti spremaj, a ja ću razgovarati s njim.“ „Dobro. Fino. Hvala.“ Žurim u spavaću sobu i počinjem da brišem šminku s lica. Nataša stigne za mnom i trgne se kad vidi da trljam lice maramicom. „Zar nisi mogla da me sačekaš?“ „Nemam vremena za to. Osim toga, šta fali podlozi i rumenilu?“ Kad mi je lice konačno upristojeno, odšunjam se do vrata i provirim. Adam je obgrlio sina jednom rukom; ne mogu da čujem šta govore, ali hvatam nekoliko saosećajnih odlomaka koji se završavaju sa „nije važno, drugar“. „Bože, kakva gnjavaža“, uzdišem. „Šta to?“, pita Nataša. „Adam.“ „Ne brini ti za njega. Tvoj pratilac stići će za...“ Ona pogleda na sat i istog časa vrata sobe širom se otvore. Vilijam. „Stigao je Čarli“, kaže. Meni su usta odjednom suva. „Dobro. Hvala ti.“ On ostaje na vratima. „Izvini, mama.“ Osećam da moja nervoza nestaje. „U redu je. Dođi da me zagrliš.“ On me poslušno zagrli, a onda se odmakne. „Znaš kako si rekla da ćeš pričati sa Čarlijem o onim tvojim vežbama... je li to tačno?“ Nataša se iza mojih leđa odjednom zagrcne. „Zašto pitaš?“ kažem. „Mislio sam da možda... idete na sastanak.“ Pitam se otkad je to moj desetogodišnji sin postao tako pronicljiv.

120


POGLAVLJE 39 Čarli izgleda potpuno opušteno za volanom svog besnog auta. Model kao da je stvoren za njega – inteligentnog stručnjaka koji se dobro oseća u svojoj koži i zadovoljan je što je odrastao. Koji prihvata svoje godine i oblači se u skladu s njima. Pižol, selo koje je Čarli odabrao za ručak, nalazi se na sat vožnje južno od zamka Rusinjol. Prijatan krivudav put dovodi nas u slikovito seoce smešteno toliko visoko na brdu da deluje kao da je tik ispod oblaka. Šetamo uzanim ulicama između kućica od krečnjaka s oljuštenim salonima i prastarim ružama puzavicama oko vrata, a onda nalazimo restoran s pogledom na mali trg okružen prašnjavim kućama boje vanile. Čarli mi pridržava stolicu, a onda sedne preko puta mene. Stiže konobar s jelovnicima. „Šta želiš da piješ?“, pita Čarli. „Badoit, s'il vous plait14“, kažem, svesna da će on voziti nazad. On me iznenađeno gleda. „Ali na letovanju si. A nećeš ti voziti, nego ja. Svakako možeš da naručiš čašu nečega!“ „Mislila sam da pijem vodu u smislu moralne podrške. Ali pošto si mi tako lepo objasnio...“ Nekoliko gutljaja vina očito pomažu da se izlazak lepo odvija, mada ni pre toga nije bilo loše. Od vina sam se malo opustila i lakše primećujem Čarlijeve lepe osobine: činjenicu da je ozbiljan i inteligentan, ali ni najmanje uobražen. Ili možda, prosto, razume kako izgleda imati dete Vilijamovih godina. Ubrzo mu priznajem da sam se naljutila na sina neposredno pre polaska, a on me uverava da se to i njemu dešavalo. „Naravno da ćete imati takve sukobe u tim godinama. Bar ne provodi za kompjuterom petnaest sati dnevno kao neka deca.“ Odlučujem da ga ne razuveravam. „Osim toga, niko nikad nije rekao da je lako biti roditelj, pogotovo samohrani.“ „Nije mi teško što sam sama“, uveravam ga. „Tata i mama mnogo su mi pomagali.“ On zamišljeno žvaće zalogaj. „Kakva je to priča između tebe i Vilijamovog oca? Meni izgleda da ste i dalje bliski.“ „Stvarno?“ Osećam da crvenim. 14

Badoa, molim vas. (Marka mineralne vode.) (Prim. prev.) 121


„O, da. Baš sam to pomislio pre neko veče kad sam došao na piće.“ Odlučno vrtim glavom. „Nismo bliski. Trpimo jedno drugo, zbog Vilijama.“ „Možda zbog činjenice da ste ovde. Većina ljudi ne bi ni pomislila da zajedno letuje posle raskida. Ja svakako ne bih.“ „Vas dvoje se ne slažete?“ Drago mi je što mogu da promenim temu. „Ne baš. Ona je luda.“ Podižem pogled. „Ajoj!“ „Ozbiljno. Totalni manipulator. Stvarno je užasna.“ Nisam sasvim sigurna šta da kažem, pa odlučujem da se našalim. „Onda je jasno zašto si se oženio njome.“ „Svako ponekad pogreši. Ali svakako te neću gnjaviti tom tužnom pričom. Uostalom, zašto smo uopšte počeli da pričamo o svojim bivšim?“ „Sigurna sam da si prvi počeo“, smešim se. „Izgleda. E pa hajde ovako: možemo li da ponovimo ovaj izlazak pre kraja letovanja?“ Spuštam nož i viljušku. „Nismo još ni glavno jelo završili. Možda ćeš do deserta poželeti da me nikad nisi upoznao.“ On me gleda u oči, gotovo nepristojno. „Stvarno ne verujem da je to moguće.“ Po povratku kući sva lebdim. Ne zato što me je, kad smo tri sata kasnije stigli nazad u zamak, obuzela požuda. Ne, nego zato što ima nečeg neverovatno prijatnog kad sedite preko puta muškarca kome se dopadate. A on mi je to jasno stavio do znanja. Čak ne ni nečim što bi rekao – više načinom na koji me je gledao, s nagoveštajem želje koja je pokrenula nešto u meni. Pošto smo odšetali do auta i vozili se po jakom suncu sve do kapije zamka Rusinjol, oboje smo uvideli nešto očigledno. Prilika za poljubac već je bilo, ali prošle su neprimećene, baš kao oblaci nad vrhovima brda. Shvatam da i on misli tako kada auto uspori, a razgovor se prekine. „Stvarno sam uživao u ovom danu.“ On drži volan obema rukama i gleda pravo pred sebe. „Ja isto.“ „Hoćeš li da te odvezem nekuda, ili se vraćaš u bungalov?“ „Može ovde. Treba da odem po Vilijama.“ Zaustavlja auto i povlači ručnu kočnicu, pa se okreće da bi me pogledao pravo u lice. „Pa, dobro. Hvala još jednom. Stvarno nisi morao da platiš ručak, ali to je bilo veoma lepo od tebe i...“, brbljam bez prestanka. „Džes.“ On mi spušta ruku na golu mišicu, a od vreline tog dodira osetim da se ježim. „Da?“

122


Bubnja mi u ušima dok se on naginje prema meni da me poljubi. Kad nam se usne dotaknu, shvatam da nikako ne želim da pokvarim ovo. Želim da budem smirena i zavodljiva i da mu budem još privlačnija nego dosad. Takođe, shvatam da suviše razmišljam o ovome i da ću možda ispasti hladna i nezainteresovana, pa se trudim da opustim ramena. Da se setim da uživam u dodiru njegovih usana. Mislim na sve to, a onda postanem svesna dečjih glasova negde napolju. U prvi mah ne razmišljam o tome, pa čak ni kada počne kikotanje; uverena sam da to neka porodica graji na terenu za boćanje. Onda neko kucne na prozor i Čarli i ja se naglo razdvojimo, odjednom svesni da se grupa dece gura da zaviri u auto. Onda začujem glas odrasle osobe. Deluje mi poznato. „Les enfants! Deco! Dođite ovamo!“ Simon se saginje i gledamo se kroz staklo, a ja sa zakašnjenjem primećujem koliko joj se izraz lica promenio kad je shvatila da sam unutra ja. Sigurna sam da je osetila olakšanje. Potpuno mi je jasno zbog čega, jer sam i ja bila u takvoj situaciji kao ona sada.

123


POGLAVLJE 40 Dok sam bila Adamova devojka, uvek sam bila na oprezu. Ne baš da je on stalno spavao s drugima, nego zato što, kada ste beznadežno zaljubljeni u nekoga, strepnja postaje vaš stalni pratilac. Brinete da će jednog dana sve one devojke koje ne mogu da odvoje pogled od njega, devojke lepše i verovatno duhovitije i pametnije od vas, konačno da privuku njegovu pažnju. Na samom početku, uz njega sam se osećala sjajno: kao da sam viša i vitkija, duhovita i očaravajuća. Mogla sam da pričam o pločicama u kupatilu, a on bi me pažljivo slušao, netremice gledajući u mene onim tamnim, dubokim očima. Kako smo potom stigli do haosa u koji smo se pretvorili, vrlo je komplikovana priča, ali pouka je jasna: stvari se menjaju. Naši problemi počeli su čim sam otkrila da sam trudna, ali prekretnicu je predstavljala noć kad je rođen Vilijam. Pre toga bila sam ubeđena da će se sve među nama srediti. Posle toga sam znala da smo osuđeni na propast. Znala sam čim je ušao u bolničku sobu i nije uspeo da ubedljivo odgovori ni na jedno moje pitanje. „Gde si bio?“ Mama se izvinila i otišla da kupi kafu iz automata. Ja sam izgubila svaku želju da budem ljubazna. „Dobro. Evo ovako... bio sam sa Džulsom.“ To mu je bio kolega. „Ostali smo đokasno. Izgubio sam telefon... i nisam znao šta se dešava sve dok ga nisam našao.“ „Nisi bio sa Džordžinom?“ „Bože, nisam“, rekao je kao da je i sama pomisao glupa. „Pa zašto si onda umrljan njenim karminom?“ Žurno je prineo ruku vratu. „To nije...“ Duboko je uzdahnuo, ali mu je ponestalo energije da nastavi da laže. „Dobro. Slučajno smo se sreli.“ Pogledala sam ga u neverici. „I stvarno misliš da ću ti poverovati? Da ste od svih barova u Mančesteru sasvim slučajno oboje ušli u isti, u isto vreme?“ Premeštao se s noge na nogu, gledajući na sve strane samo da bi izbegao moj pogled. Adam je imao mnogo talenata, ali laganje mu nije išlo od ruke. „Dobro, dobro“, rekao je, a na čelu su mu izbile graške znoja. „Telefonira mi već danima otkako je raskinula s poslednjim dečkom, Džonijem, pa smo se dogovorili da se nađemo u Buš baru.“

124


„Zašto si me onda lagao?“ „Nisam! Pa... dobro, zapravo, jesam.“ „A otkuda karmin?“ Progutao je knedlu. „Samo sam je... zagrlio... u znak podrške.“ Pokrila sam rukom Vilijamovo majušno uvo. „A ona je tebi popušila u znak podrške?“ „Džes, nemoj biti takva“, mucao je. „A šta očekuješ kad ostaviš telefon isključen dvanaest sati, dok ja rađam tvog sina prvenca?“ On je uporno ponavljao kako treba da mu verujem, da je Džordžina otišla svojoj kući sama – a da je on spletom okolnosti otišao do svog druga Džulsa. Ja jesam još bila pod dejstvom petidina, ali sam umela da razmišljam. To se potvrdilo kada sam, pri prvom izlasku iz kuće u samoposlugu čim sam izašla iz bolnice, naišla na Džulsovu ženu Suzi. Ona je malo gugutala Vilijamu, a ja sam kao slučajno rekla: „Pa... je li i Džuls učestvovao u onom celonoćnom provodu na poslu? Znam da ih je nekoliko dočekalo i jutro.“ Ona je odmahnula glavom. „Džuls nije noćna ptica, Džes. Došao je kući pola sata posle ponoći i zaspao deset minuta kasnije.“ Tako sam saznala: Adam je lagao i o tome. Nisam neki vernik, ali oduvek sam verovala u moć opraštanja. Nisam tip osobe koja će pamtiti uvrede ili odbijati da se pomiri s prošlošću; ne želim da me to izjeda iznutra. Ali kako da oprostite nekome ko vas uporno zavarava? A tako je bilo sve dok Adamu nije dojadilo da mi laže o toj noći. Tada je rekao da sam sve pogrešno shvatila, odbio je da dalje priča o tome i to je trebalo da bude kraj problema. Ostali smo zajedno dva meseca i dve nedelje pošto je Vilijam rođen, a ti dani, kada je trebalo da se zbližavamo kao porodica, bili su jedan od najgorih perioda u mom životu. Naravno da je bilo i trenutaka najčistije sreće, kad bih posle kupanja umotala sina u ćebence i privila ga uz sebe, ili kad bih se divila nežnoj koži na sićušnim ručicama. Bilo je i trenutaka kada bih se od neispavanosti i užasnog umora osećala kao da tome nikad neće biti kraja. Krivila sam sebe za činjenicu da Vilijam nije zadovoljna, gugutava beba kakvu sam zamišljala. Bila sam sigurna da negde grešim, iako sam pročitala sve priručnike za roditelje kojih sam mogla da se domognem. Adam se posle nekoliko dana vratio na posao, a ja sam ostala od kuće da pazim na Vilijama, da ispumpavam mleko kao da sam krava muzara i tonem u očajanje. Bila sam fizički izmoždena, mučio me je mastitis i bila sam toliko daleko od slike idealne majke da sam pomišljala da spalim neupotrebljenu nosiljku.

125


Žudela sam za Adamovim prisustvom celog dana, ali, čim bi se pojavio u kući, iznervirala bih se setivši se šta je učinio. Nekoliko prijateljica me je u to vreme pitalo da li imam porodiljsku depresiju, a možda sam je i imala. Zapravo, bilo je mnogo gore od depresije, a najgore je tek dolazilo. Na vrhuncu svega toga mama mi je konačno rekla da su oni čudni simptomi koje je imala poslednjih godina povezani, da je stvar ozbiljna i nimalo zabavna. Kad mi je najzad saopštila, nisam bila samo skrhana. Bila sam očajna. Nisam mogla da gledam. Nisam mogla da mislim. Bila sam ošamućena od siline osećanja, od pomisli da se moj život odvija mimo mene, u pravcu koji nikako ne mogu da kontrolišem. U takvoj zbrci stresa i jada izgubila sam svaku toleranciju prema Adamu. Možda i jesam imala porodiljsku depresiju, ali pojačanu maminom situacijom i situacijom s Adamom, a najviše činjenicom da sam upravo dobila dete sa čovekom za kojeg sam znala da je grozno postupio prema meni i da nije u stanju da mi bude oslonac kakav mi je potreban. Uprkos svemu tome, onog dana kad sam mu rekla da hoću da raskinemo, nisam bila sasvim sigurna da li to zaista mislim. Čak se i ne sećam šta se tog dana desilo da me podstakne da progovorim. Sećam se da me je obuzeo ogroman bes, kao da su se svi moji strahovi, gnušanje i ljutnja zbog njegovog ponašanja odjednom stopili u tom jednom trenutku. „Ti ne zaslužuješ da budeš Vilijamov otac“, rekla sam mu. „Jednostavno, nisi dorastao tom zadatku. Što više vremena prolazi, sve sam sigurnija u to: svima će biti bolje ako Vilijam i ja, prosto, odemo.“ Stajala sam pred njim, a moje sumorne reči lebdele su između nas u onom istom stanu u kome smo nekada živeli u ljubavi i bliskosti. Kad mislim o tome, prilično sam sigurna da sam, zapravo, želela da se on pribere i moli me da ostanem. Nisam sigurna zašto sam mislila da će to biti pravo rešenje, ali stvarno sam bila suviše premorena da bih dobro razmislila o svojim postupcima. On nije ni pokušao da se protivi. „Dobro“, rekao je. „Ako tako želiš.“ Spakovala sam torbu i otišla kod mame, sva obamrla, stežući zube, gutajući očajanje. Plakala sam cele noći u sobi u kojoj su moji posteri iz tinejdžerskog doba još stajali na zidovima, s bebom koja se vrpoljila kraj mene u nosiljci. Do jutra sam provela sate i sate mučeći sebe razmišljanjem da li da mu telefoniram i vratim sve na staro. Nisam to učinila, a razlog nije moja tvrdoglavost.

126


Nagonski sam znala da moram ostati jaka. Spavao je s drugom ženom, pobogu. Ako iko treba da se izvinjava i moli, onda je to on. Nastupilo je dugo čekanje. Adam se nije pojavio na mom pragu sa cvećem ili vereničkim prstenom, nije učinio ništa veličanstveno što bi reklo: Biću muškarac kakav je potreban tebi i Vilijamu. Voleću vas oboje kroz vatru i vodu. I da, spavao sam sa Džordžinom i propustio sam rođenje našeg sina. Ali promeniću se. Nije rekao ništa ni nalik na to. Umesto toga, tiho se pokupio i otišao, ostavljajući me potpuno bespomoćnu bez njegovog prisustva. Sastali smo se samo jednom posle raskida – da vidimo možemo li da spustimo loptu. Ja sam sedela naspram njega i plakala, a Adam me je gledao bez reči. Nije bilo većeg dokaza koliki je jaz između nas. Ja sam možda prva rekla, ali on je i pre toga već polako išao ka izlazu, i sada više nije bilo vraćanja na staro. Kad je postalo jasno da neće moliti da se pomirimo, preuzela sam inicijativu. „Posle svega što se desilo, kako možemo da živimo jedno s drugim?“ upitala sam. Stvarno sam želela da čujem nekakav ubedljiv odgovor, ali on je ćutao. „Ako želimo da učinimo ono što je najbolje za Vilijama, mislim da je ovo jedini način. Slažeš li se?“ Sopstvene reči ličile su mi na dijalog iz televizijskih serija. Sećam se da sam pružila ruku kao da ćemo se rukovati, ali sam želela da je on odgurne u stranu, da me podigne u naručje i da kaže: Ne, neću dozvoliti da se to desi, jer ti si ljubav mog života. Umesto toga, on se nagnuo ka meni, poljubio me u obraz, a onda se okrenuo i otišao. Narednih meseci bila sam ophrvana kajanjem. Kako su godine prolazile, postepeno sam shvatila da sam ispravno postupila. To što sam učinila bilo je teško, ali hrabro. Okončala sam našu vezu pre nego što je naš sin postao svestan šta se dešava. Pre nego što bi morao da pati što gleda roditelje kako ne uspevaju da žive skladno. U međuvremenu, Adam i Džordžina počeli su i zvanično da se zabavljaju manje od mesec dana po našem raskidu. Neko vreme živeo je kod nje u Londonu, i tu je saznao da je brat njegove majke – ujka Frenk – umro od ciroze jetre. Svu imovinu ostavio je Adamu i, iako se nasleđe sastojalo od skromne kuće i mesečnog prihoda, to je bilo dovoljno da Adam počne da razmišlja o ostvarenju svojih snova – da živi i radi u inostranstvu. Brzo je počeo da planira selidbu u Francusku, i mada ne znam

127


tačno zbog čega je raskinuo sa Džordžinom, ona nikada nije postala deo tog plana. Ne sećam se koliko je često Adam viđao Vilijama tokom njegove prve godine života, pre nego što je otišao u Francusku, jer sam bila suviše obuzeta kovitlacem oduševljenja i očajanja. Međutim, dobro se sećam neverice i besa što on očito ne vidi Vilijama na isti način kao ja: kao anđela, nešto najlepše i najbolje na svetu. Ubrzo po tom saznanju nešto se u meni prelomilo i počeo je da raste prkos: ako Adam želi da se udalji od nas i potpuno prepusti Vilijama meni, rado ću mu udovoljiti.

128


POGLAVLJE 41 Dan posle mog putovanja sa Čarlijem u Pižol, pred bungalovom se pojavljuje Adam. „Nadam se da si se fino provela na sastanku.“ Ima neki čudan izraz lica i ne mogu da odredim da li ga to zanima, ili zabavlja, ili prosto ne želi da propusti priliku da me zadirkuje. Pokušavam da delujem smireno. „Bilo je lepo. Hvala“, kažem, pa samoj sebi zvučim kao da sam išla na čaj kod grofice od Grantama15, a ne na laki ručak posle kojeg je usledilo ljubakanje na prednjem sedištu auta. On me netremice gleda. „Dobro. Drago mi je.“ Mene obuzima neprijatno osećanje; ne baš neverstvo – to bi bilo smešno – nego nešto pomalo nalik na to. Čak i da nije prošlo deset godina otkako smo se razišli, nekako poželim da samu sebe povučem za uvo i podsetim se šta je sve on meni priredio i da sam ga pre nekoliko dana zatekla s poluobučenom devojkom. „Šta je bilo?“ pitam da bih prekinula tišinu. Njemu se usne trzaju kao da pokušava da se ne nasmeši. „Ništa. Samo što me je priča o prvom sastanku podsetila na... Kruškovo drvo.“ Naziv paba priziva talas sećanja iz vremena kad je naša veza tek počinjala. Bilo je sparno julsko veče, a mi smo proveli popodne i veći deo večeri u bašti pred edinburškom pivnicom, pod nadstrešnicom kroz koju nam je zlatno sunce grejalo ramena. Sedeli smo jedno kraj drugog na klupi, toliko blizu da su nam se butine dodirivale kad god bismo se pomerili. Gledala sam kako drži glavu nakrivljenu kad govori, i osećala vrtoglavicu kad god bi se nasmejao. Tog dana naučila sam mnogo o njemu: kuda je putovao, koliko voli da čita. Polako sam stvarala u sebi sliku čoveka koji je ljubazan prema konobarima i daje veliki bakšiš, iako nije imućan. Čoveka koji se trudi da se sprijatelji sa psom vodičem čiji vlasnik sedi za susednim stolom; čoveka koji nije napravio scenu kad mu je neko prosuo pivo na farmerke. Iako sam pre sastanka strepela, ne sećam se nijedne pauze u razgovoru. S njim sam pričala neobično lako i prirodno. Dok se oko nas polako spuštao mrak, osetila sam njegovu ruku kako poseže za mojom. Onda sam podigla 15

Lik iz serije Dauntonska opatija. (Prim. prev.) 129


pogled i izgubila se u njegovim očima, potpuno sigurna da ću mu se potpuno prepustiti. „To je bio lep prvi sastanak“, slažem se što površnije mogu. On se kratko osmehne. Onda se na vratima pojavi naš sin i počne monolog o tome kako je Vilijamu Osvajaču tokom sahrane eksplodirao stomak. Tokom narednih dana, između Adama i Vilijama dešava se upravo ono što je moja mama želela. Stalno su zajedno. Pokušavam da otkrijem nekakvu zadnju nameru, logičan razlog zbog kojeg Adam – koji je dosad bio u najbolju ruku nezainteresovan, a u najgoru uvek odsutan – ne može da se nagleda svog sina. Shvatam daje, teoretski, to dobro. Svakako i zato što ću moći to da ispričam mami, a to će je osokoliti i dati joj snage. Ali stalno se pitam u čemu je začkoljica. Je li Adam zaista konačno zavoleo Vilijama, iz čista mira? Je li stvarno tek sada primetio da smo, iako smo pokvarili međusobne odnose, ipak nekako uspeli da stvorimo to divno ljudsko biće? Nema mi druge osim da prigušim cinizam i sačekam da vidim šta će biti dalje. Osim toga, moram priznati da mi je zabavno da slušam njihove razgovore. Vilijam prati Adama u stopu i nudi mu pomoć u poslu – pretvara se da zna za koji kraj treba uhvatiti šrafciger – a pritom drži ocu duga predavanja o svemu redom, priča mu kako krokodili ne mogu da pomeraju jezik i da su stari Rimljani povraćali tokom večere kako bi napravili u stomaku mesta za slatkiše. Svaka čast Adamu što uspeva da to izdrži. Pre neki dan čak sam čula kako kaže Simon: „Sačekaj samo da ti Vilijam ispriča sve o tome“, i gle čuda, Vilijam joj je zaista održao predavanje o Egipćanima i mumificiranju leševa. U utorak ujutro Vilijam je pošao s Adamom, koji je imao posla u Beržeraku, a Nataša je igrala golf sa Džošuom; ako je već Ketrin Žita Džouns počela da igra, probaće i Nataša. Jedva sam izdržala da je ne pitam zar ne bi radije igrala golf s Benom, jer nisam sigurna da li bi priznala istinu. Ali za jedno je u pravu – ako želi da se skrasi, ili da makar ima iole ozbiljnu vezu s nekim, to se neće desiti s tek diplomiranim mladićem. Ma koliko sjajno izgledao. Pomišljam da odšetam do Bekinog bungalova, ali pre toga skupim hrabrost da pokucam na Čarlijeva vrata. Samo što je dotle njegov auto nestao i niko ne otvara vrata. Onda shvatim da nam je nestalo hleba pa odem u najbliže selo, Pravijak, gde imaju malu ali dobro opremljenu prodavnicu. Vrata radnje su otvorena; čim stupim unutra, obavije me divan miris sveže pečenih kroasana i bageta. Izaberem jedan, uzmem i novine od kuće, a onda se nekako nađem pred policom s vinima. 130


„Zar nije malo rano za to?“ Seb je umoran, ali i dalje lep dok mi se smeši, raščupane plave kose, kao da je upravo ustao iz kreveta – a s obzirom na vreme kad im se deca bude, to je malo verovatno. Iza njega primetim Rufusa kako oduševljeno pretura po slatkišima. „Kad si na letovanju, nikad nije suviše rano. Uostalom, samo sam razgledala, časna reč.“ „Dobro, verujem ti“, smeje se on. „Mislim da si još daleko od toga da postaneš nalik na sirotog Ričarda Potera.“ S malom zadrškom setim se da je to njegov i Adamov drug sa studija. „Šta je bilo s Ričardom Poterom?“ „Nisi čula? On i Niki razišli su se pre dva meseca.“ „Nisam baš u kontaktu s njim.“ „E pa razvod mu je vrlo teško pao.“ „Oh! Baš mi je žao što to čujem.“ „Malo je skrenuo s puta, kako se već dešava muškarcima posle razvoda“, nastavlja Seb, sležući ramenima. „Suviše pije. Spava sa svakom koja ga hoće. Znaš kako to ide.“ „To ne važi samo za muškarce koji skrenu s pravog puta“, podsećam ga. „Tako je. Mada, žene, izgleda, boljeizlaze na kraj s time, zar ne? Možda zato što hoće da govore o tome, da nađu razloge zašto se sve desilo, otpevaju I will survive. A muškarci, eto... rade čudne stvari.“ Strese se. „To me užasava.“ „Pa, ne bih rekla da imaš razloga za brigu.“ Tek pošto to izgovorim, shvatim da sam pogrešila. Rečenica ostaje da visi između nas, istovremeno verovatna i ne baš sasvim tačna. „Naravno.“ Primećujem da mu se vilica steže i ne znam šta da kažem pa se zbunjeno nasmešim. „Stvari su nekako... teške u ovom trenutku“, kaže on konačno. „Naravno. Imate troje dece. Život nije lak kad imaš toliko posla. Znam to.“ On zabrinuto pogleda Rufusa, kako bi video može li da nas čuje. Njegov mlađi sin napunio je korpu tolikom količinom slatkiša da je jedva nosi. „Od pomisli da ostanem bez Beki bukvalno mi pozli.“ Za trenutak ne znam kako da odgovorim, bojim se da smo zašli u oblast o kojoj ne želim ništa da znam. Ali osećam obavezu da pitam: „Zašto to kažeš, Sebe? Nisi valjda stvarno zabrinut?“ „Ne. Da. Ne znam.“ On uzdahne. „Samo želim da nam u ovom trenutku bolje ide. Ima li to smisla?“ Klimam glavom. „Ima.“ 131


„Tata? Možemo li da kupimo ovo? Mislim da to pije i Halk“, javlja se Rufus, držeći bocu originalnog apsinta. „Samo trenutak, sine“, odgovara Seb i ponovo se okreće ka meni. „Nećeš joj to reći, zar ne?“ „Naravno da neću“, umirujem ga, a on nežno hvata sina za ramena i vodi ga ka nečemu manje zelenom i manje škodljivom.

132


POGLAVLJE 42 Deca danas žele da ostanu u zamku, pa Seb nudi da ih povede u veliko istraživanje imanja, kako bismo Beki, Nataša i ja mogle da provedemo popodne zajedno. Posle onog što sam jutros čula, slažem se da je veoma lepo što je Beki dobila malo slobodnog vremena. Zato uskačemo u moj auto, Nataša uzima prospekt i krećemo u ekspediciju koja se završava u gradiću po imenu Sorž. Kao i mnoga druga mesta u Dordonji, ima kuće boje meda, lep trg i izgleda kao da smo stigle u neki drugi vek. „Ovo je dordonjska prestonica tartufa“, izjavljuje Nataša. „Imaju čak i muzej tartufa.“ „A kad samo pomislim da su deca više želela Diznilend“, mrmlja Beki. Provodim pet minuta s njom ispred radnje, dok Nataša razgleda robu, i konačno se pojavljuje s teglom džema od krušaka i tartufa, koja košta više nego što sam platila svoju novu tašnu. Onda besciljno lutamo naokolo i naiđemo na lepu gostionicu s terasom pod tendom, plavom poput neba, sa uštirkanim belim stolnjacima i jelovnikom ispisanim kredom na tabli. Nataša naručuje kafu za sve, a ja gledam telefon i vidim novu poruku. Otvaram je u nejasnoj nadi da me Adam obaveštava kako je Vilijamu. Nije da mu ne verujem, ali prijala bi mi potvrda da mi je sin živ i da trenutno ne roni kroz vodopade. Međutim, poruka je od Čarlija. Ne mogu da ne mislim na naš poljubac. x Lupkam prstima po stolu, smišljajući kako da odgovorim. Bilo je divno, uprkos naglom završetku! x Spustim telefon i primetim da i Nataša kucka poruke, smešeći se nečemu. „Gle ti njih, ljubavišete“, uzdiše Beki i uzima jelovnik. „Ja ne ljubavišem“, bunim se. „Samo šaljem poruku.“ „A ja samo čitam poruku“, dodaje Nataša.

133


„Od Džošue?“ pita Beki, a Nataša klima glavom. „Nadam se da si svesna koliko je Ben nesrećan kad god vas vidi zajedno.“ „Ne budi smešna“, odvrati Nataša, mada mislim da svi znamo da je to istina. „Gde su oni dani kad sam i ja dobijala romantične poruke“, uzdiše Beki. „Poslednji put kad mi je Seb poslao poruku, pitao je gde nam stoji prašak protiv znojenja nogu.“ Gleda Natašu, koja se ponovo zadubila u poruke. „Ne znam šta ti piše, ali mora da je veoma dobro“, primećuje Beki. „Sad gledam nešto drugo, kad već moraš da znaš. Sasvim slučajno mi se na Fejsbuku pojavio članak pod nazivom Deset saveta za seks koje možete isprobati već večeras. Ne znam zašto mi je to iskočilo.“ Beki se smeje i uzima joj telefon, pa čita naglas. „Izmasirajte svog partnera, ali bez ruku. Pokušajte sa pozom obrnuta kaubojka. Neka vaš partner napiše tri pokreta koji ga izluđuju, a vi učinite isto tako. Onda razmenite spiskove. Oh, to znam, to je staro...“ Nataša i ja se zgledamo. „Ali nisam to radila u poslednje vreme“, dodaje Beki. „Jedino što mene izluđuje ovih dana jeste kada vidim da je ostavio otvorenu pastu za zube.“ „Ti imaš božanstvenog muža“, kaže Nataša. „Da, ali probaj ti da izvedeš obrnutu kaubojku kad znaš da će neko od troje dece upasti u sobu i pitati zašto tata zvuči kao da ga neko muči. Mada se to ne dešava često – u poslednje vreme nikako da nađemo vremena.“ Nataša se mršti. „Morate da nađete vremena.“ „Uživam kad uspemo, ali pravo da vam kažem... nisam doživela orgazam još od pre Popinog rođenja.“ Nataša me pogleda u neverici. „Ali njoj su skoro tri godine.“ „Nije to ništa strašno, tako to ide, Nataša. Imam prečih briga.“ Nataša nije nimalo ubeđena. Moj telefon zapišti, a Beki spusti jelovnik. „O, Džes, hajde, reci nam šta ti piše tvoj izabranik.“ „Ni pod razno“, odgovaram, ali onda okrenem telefon da joj pokažem. Ne mogu da izbacim iz glave tvoje usne. x „Odličan čovek“, zaključuje Beki, pa se zagleda u mene. „Znam da ti je u ovom trenutku teško, Džes. Ali, veruj mi, jednog dana uživaćeš u ovom sećanju.“

134


Pri povratku u Šato de Rusinjol, molim Beki da me ostavi kod samog zamka da bih našla Vilijama. Odmah ga vidim kako igra fudbal s jednim od dečaka iz Holandije. „Zdravo, mama“, dovikuje mi i maše. „Jesi li se lepo proveo s tatom?“ „Divno. Malo smo trenirali kad smo se vratili – pokazao mi je razne trikove s loptom. Mogu li da ostanem još malo da se igram s Finom?“ pita, idući ka meni. Fin deluje uznemireno. Pretpostavljam da je već potrošio strpljenje za saigrača koji ne ume da šutne loptu u pravom smeru ni za šta na svetu. „Ne moraš. Idi sa mamom. Dobro je.“ Vilijam se namršti. „Dobro... da igramo ponovo sutra?“ Fin se neubedljivo nasmeši i brže-bolje zbriše. „Gde ti je tata?“ pitam sina. „Morao je da telefonira“, kaže Vilijam i pokazuje ka zamku. Adam sedi na terasi i drži mobilni telefon. Mahne nam, a ja trapavo uzvratim. „Idi i reci mu da idemo u bungalov.“ Vilijam otrči, a malo kasnije sustigne me pa zajedno idemo ka kućicama. Posle dve i po nedelje neprekidnog sunca, vazduh je odjednom pun vlage, a crni olujni oblaci nakupljaju se nad nama. „Tata kaže da će biti pljuska“, kaže Vilijam. „Verovatno je u pravu“, mrmljam i ubrzam korak „Šta ste još radili danas?“ „U Beržeraku sam mu bio pratnja – to znači da sam išao s njim na sastanak. Kad smo se vratili, pomogao sam Simon u nekim poslovima. Ona je baš lepa, zar ne?“ „Jeste“, priznajem. „Pomalo liči na Megan Foks.“ „Megan Foks ima smeđu kosu.“ „Znam, ali ipak. Stvarno je veoma lepa.“ Prolama se grmljavina i oboje ubrzavamo korak. „Hajde, požuri,“ Hvatam Vilijama za ruku i oboje potrčimo, sve dok ne stignemo do bungalova. Žurim da otključam vrata pre nego što počne pljusak. „Mislim da je ovo pravo vreme da se provede veče s ajpedom“, kažem. Vilijam je zaprepašćen. „Stvarno ćeš mi dati da se igram?“ „Da.“ „Jes!“ Nasmejem se. „Gde si ga jutros ostavio?“

135


Njegov osmeh nestane. Otrči u svoju sobu, pa se trkom vrati u dnevnu, onda glasno jekne i lupi se po čelu. „Šta je bilo?“, pitam tiho, ali već znam zašto se tako ponaša. „Sad sam se setio gde sam ga ostavio.“

136


POGLAVLJE 43 Ako je suditi po nebu, imam vrlo malo vremena da stignem do terase zamka, gde Vilijam kaže da je ostavio moj ajped – napolju, na stolu. Dok izlazim iz bungalova, pitam se kako smo uspeli da spakujemo aparat za kokice i ogroman vodeni pištolj, ali ne i kišne mantile. Trčim kraj parkinga, izbijam na stazu i gledam izmaglicu kako se diže s vlažnog zelenog drveća. Kad se približim zamku, vidim da je bazen pust, a na mirnoj površini vode ogledaju se oblaci crni kao noć. Penjem se na terasu i osvrćem se, ali nigde ne vidim ajped. Tek kada krenem unutra da se pridružim ljudima koji su se sklonili od oluje koja samo što nije, primetim spravicu na stolu ispod lampe – verovatno ju je neko primetio i sklonio pod krov. Uzimam je i stavljam pod džemper; tog trenutka munja osvetli ceo predeo, a gosti uzdahnu uglas. Oklevam samo za trenutak, ali onda odlučim da ipak pokušam; trčim kraj bazena, prema šumi. Već posle nekoliko koraka nebo se otvori i spusti se strašan pljusak. Lice mi je mokro od vode, kapi me udaraju po ramenima, a oko mene se prolama grmljavina. Zaključujem da boravak na otvorenom tokom oluje nije dobra ideja, ne samo zato što sam već skroz mokra. Vazduh počinje da treperi od elektriciteta, sledeća munja biće baš blizu. Trgnem kad me neko uhvati za ruku. „Ovuda!“ Adam i ja trčimo preko travnjaka ka maloj kamenoj pomoćnoj zgradi. On me gurne unutra baš kad nova munja zapara nebo. „Zašto ovde?“ pitam. „Džes, veruj mi, nije dobro biti na otvorenom za vreme oluje. Moramo sačekati bar da prođu munje.“ Sednem na pod, naslonjena na hrpu drva, i obgrlim kolena. Adam sedne kraj mene. „Šta si uopšte radila napolju?“ Kap vode visi mu s obrve. „Vilijam je ostavio moj ajped na terasi. Morala sam da ga sklonim pre pljuska.“ On se mršti. „Ova munja udarila je baš blizu. Da si prešla još koji metar, mogla si da nastradaš.“ Nakrivim vrat da pogledan nebo i ugledam novu munju, ali manju nego maločas. Shvatam da drhtim. Takođe, shvatam da Adam gleda u mene. „Šta?“, pitam.

137


On odmahne glavom i skine majicu koja mu je vezana oko pojasa. „Nije baš sasvim suva, ali koristiće ti.“ „Ma u redu je“, mrmljam, ali zubi mi cvokoću. „Džes, uzmi je.“ Moram da poslušam. Unutra je toliko malo prostora da, dok oblačim majicu, nehotice udaram Adama po licu. On se nasmeje. Ja se nasmešim, a onda se i ja nasmejem. Konačno uspem da provučem ruke kroz rukave, a glava prolazi lako. Brišem kišu s nosa i podižem pogled. On mi se smeši. To jeste sitna ljubaznost, ali u meni izaziva navalu osećanja od kojih mi kolena klecaju. „Hvala“, šapnem. On ne odgovara, samo me gleda. I ja gledam njega, jer zbog nečega nisam u stanju da otrgnem pogled. Proučavam kako mu lice izgleda u polusenci. Sve što se dešavalo među nama – i dobro i loše – nestaje. Osećam samo kako mi srce tuče sve brže, toliko je glasno da ne čujem čak ni kišu. Shvatam da želim nešto što godinama nisam poželela. Želim nešto nagonski, životinjski, nešto u suprotnosti sa svim što sam naučila, ali želim to toliko silno da mi dođe da ga zgrabim i prosto uradim to. Želim da ga poljubim. Sva treperim od želje. On okrene glavu i pogleda ka vratima. „Oluja prolazi“, kaže. Ja ne pratim njegov pogled. Gledam samo u njega. Onda kiša oslabi i ja se trgnem. „Treba da se vratim.“ On klimne glavom i nasloni se na zid, ali osećam da me i dalje gleda, toliko napeto da pogađam njegove misli. Sva sam mokra i raščupana, ali obuzima me vrelina i obrazi mi gore. Uzimam ajped i guram ga pod majicu. Onda se provučem kraj njega i izađem iz šupe, pazeći da ga ne pogledam, jer se plašim šta bi tada moglo da se desi.

138


POGLAVLJE 44 Nataša otvara vrata bungalova videvši me da dolazim. „Da li te je uhvatila oluja?“, pita užasnuto. „Mislila sam da ćeš ostati u zamku dok ne stane.“ „To bi svakako bilo pametnije“ mrmljam i ulazim, stresajući se kao mokar pas. „Jesi li donela?“ pita Vilijam bojažljivo, podižući pogled s kauča. „Jesam“, kažem i strogo ga gledam. „Pre nego što ga dobiješ, moram da ga dobro obrišem i proverim da li je preživeo. Ali najpre da obučem nešto suvo.“ Odlazim u svoju sobu i najpre preventivno obrišem ajped, a onda ga spustim na krevet i počnem da skidam majicu. Koža mi je naježena. Još osećam vrtoglavicu od onog što se desilo. Oblačim farmerke i majicu, pa počnem da brišem kosu. Onda sednem na ivicu kreveta i posvetim se tabletu; uključim ga i pokrenem pretraživač, kako bih proverila da li sve radi. Umesto da otvori početnu stranicu, ajped učitava poslednje što sam gledala na internetu – očito sam zaboravila da zatvorim stranicu pre isključivanja. Hantingtonova bolest genetsko testiranje Dah mi zastane dok čitam reči. To je verovatno nešto sam najviše tražila na Guglu, mada, ako želim da sačuvam razum, ne treba više da čitam o tome. „Jao, bože“, kažem poluglasno i kliknem na link da bih se podsetila šta tačno piše u tom članku. Dok se stranica polako otvara, osećam da me hvata mučnina, jasan podsetnik na pitanje koje preovlađuje u mom životu poslednjih meseci. Hantingtonovu bolest izaziva mutacija jednog jedinog gena. Dovoljno je da dete osobe obolele od Hantingtonove bolesti nasledi taj gen od bilo kog roditelja da bi se kod njega pojavila bolest. Rana dijagnoza Hantingtonove bolesti može se izvršiti putem genetskog testiranja. Deca osobe obolele od Hantingtonove bolesti mogu da se testiraju posle navršene 18. godine kako bi znala da li su nasledila mutirani gen.

139


Ako gen postoji, osoba će dobiti Hantingtonovu bolest, samo što se ne može odrediti kada tačno. DNK iz uzorka krvi testira se za gen Hantingtonove bolesti putem brojanja koliko puta se ponavlja sekvenca CAG u genu za hantingtin. Osobe koje nemaju Hantingtonovu bolest obično imaju 28 ili manje ponavljanja. Osobe s Hantingtonovom bolešću obično imaju 40 i više ponavljanja. Odluka o testiranju ponekad je veoma teška. Negativan rezultat umanjuje brigu i nesigurnost. Pozitivan rezultat može pomoći ljudima da se pripreme i planiraju budućnost. Ima osoba koje kažu da se radije neće testirati, jer žele da uživaju u životu pre nego što počnu da ispoljavaju simptome, koji se obično pojavljuju u srednjim godinama. Grlo mi se steže od užasa dok čitam dalje; osećam da se znojim. Možda je Vilijam video ovo i sve shvatio. Sve što sam krila od njega i gotovo svih koje poznajem stoji ovde, crno na belo. Spustim tablet, srce mi tuče kao ludo, priđem vratima i odškrinem ih da provirim napolje. Moj sin je na kauču, glave zabijene u knjigu, trpa čips u usta slobodnom rukom. Smeje se nečemu i okreće stranicu. Teram sebe da se smirim. On ne zna. Ne može da zna. Čak i ako je video šta sam čitala, to ne znači da je shvatio o čemu je reč; sigurno nije povezao sve tačkice u sliku situacije s kojom sam suočena otkako je mojoj majci rečeno da ima Hantingtonovu bolest. Za genetsko testiranje saznala sam ubrzo pošto sam čula maminu dijagnozu, ali u to vreme pokušavala sam da ubedim sebe kako mi je bolje da ne znam. Većina dece čiji roditelj ima tu bolest odlučuje da ne želi da se testira, što nije nikakvo čudo, ako malo bolje razmislite. Da, bilo bi lepo kad bih znala da nemam Hantingtonovu bolest. To bi me oslobodilo neprekidne, mučne strepnje. Mogla bih da uživam u životu i da se nadam dugoj i zdravoj budućnosti. Ali pozitivan rezultat bio bi nešto sasvim drugo. Ne možete zaboraviti vest da ste nasledili tu strahotu; to bi uništilo svaki nagoveštaj sreće i uživanja u životu pre nego što se prvi simptomi uopšte pojave. Neki ljudi se sasvim lepo snalaze, iako ne znaju da li nose taj gen ili ne; u stanju su da nastave da žive. Ali, kako vreme protiče, meni je sve teže što ne znam. Pokušala sam. Godinama sam pokušavala.

140


Nikad nisam uspela da sasvim smetnem bolest s uma; uvek je tu negde, kao bučan putnik kraj mene u vozu, čiji glas ne mogu da prenebregnem. A postao je još glasniji kada sam ušla u prvu vezu posle Adama, iako nije bila naročito ozbiljna. Dugo sam izbegavala muškarce. Onda sam upoznala Tobija, a on je bio vrlo uporan, na najlepši mogući način. I bio je tako divan i iskren momak da me je to ubedilo kako stvarno nije više potrebno da izigravam mučenicu. Zato sam mu na samom početku rekla da moja mama ima Hantingtonovu bolest i da ja imam pedeset odsto šanse da sam nasledila gen koji je izaziva. On je bio divan, pun podrške, saosećanja i optimizma. Ili je bar u početku bilo tako. Međutim, kako su njegova osećanja prema meni postajala sve dublja, počeo je da govori kako bi želeo da se skrasi i zasnuje porodicu. Jedne večeri otišli smo na večeru u mali italijanski restoran i on se potpuno otvorio. „Volim te, Džes. Želim da provedem život s tobom. Stvarno mogu da nas vidim kao porodicu... ti, ja, nekoliko dece...“ „I Vilijam“, dodala sam. „Da, naravno, i Vilijam.“ Pružio je ruku preko stola i uhvatio me za ruku. „Ali moramo da znamo kako stojimo, zar ne? Mislim, zbog Hantingtonove bolesti.“ Smisao je bio jasan: ja sam kandidat za njegovu buduću ženu i majku njegove dece. Ali samo pod uslovom da odem na testiranje i da se pokaže da je rezultat negativan. Tada sam shvatila da nije reč samo o tome da su Tobijeva osećanja prema meni jača nego moja prema njemu. Problem je bio u tome što, ako i kada odlučim da se testiram, tu odluku treba da donesem sama. Ne neko drugi. On je nastavio da navaljuje iz dana u dan, nudeći da pođe sa mnom, a ja sam počela da se povlačim. Ne može me niko naterati da se testiram. Pogotovo ne muškarac koji će na osnovu toga odlučiti da li će ostati sa mnom ili će me ostaviti. Što je više navaljivao, ja sam sve manje želela da to učinim. Zato je otišao, i to je bio kraj. Bila sam neko vreme tužna, ali, da budem iskrena, zapravo, laknulo mi je što sam ponovo sama. Prolazile su godine, ali pitanje testiranja i dalje mi je bilo u glavi. Tokom ledenih dana na početku ove godine išla sam svakog dana u Vilou Bank i bilo mi je sve strasnije da gledam kako mama polako propada. Ne znam da li mi se samo činilo da se pogoršava sve brže, ili je možda ledeni januarski vetar naglašavao zgrčenost njenih šaka i nerazumljivost njenog govora. Znam samo da sam, sedeći jednog popodneva kraj šolje ohlađenog čaja, shvatila da to u šta se mama pretvara polako počinje da me izjeda iznutra. 141


Bilo je vreme da konaÄ?no saznam svoju sudbinu. Zato sam odluÄ?ila da bacim kocku i testiram se.

142


POGLAVLJE 45 Tata je pošao sa mnom kad je trebalo da saznam rezultate testiranja, četiri mučne nedelje pošto sam dala krv. To nije bilo prvi put da idem kod doktorke Inglis. Bila sam kod nje na osnovnom neurološkom pregledu ubrzo posle prvog razgovora u genetskom savetovalištu; zaključila je da sam uspešno izvela sve zadatke i da ne pokazujem nikakve simptome Hantingtonove bolesti. Znala sam da to ne znači ništa na duže staze, ali ipak sam dobila osnov za nadu. Tata je tog dana lepo izgledao. Obukao je elegantan teget sako i nove pantalone; spremio se za radostan događaj. Dok smo sedeli u čekaonici, osećala sam neobičnu lakoću. Prestala sam da gledam na sat na zidu i zagledala sam se u blistave nokte sestre za prijemnim pultom i u zavesu koja se blago njihala iznad radijatora. „Sinoć sam pronašla stari DVD s epizodama Frejžera“, rekla sam tati. „Zaboravila sam koliko su smešne.“ „Koje epizode?“ „Odgledala sam tri, jednu za drugom. Između ostalog, i onu kada bace Martijevu fotelju kroz prozor.“ „Ah, taje odlična!“, uzviknuo je on, ali se nije nasmejao. „Odlična.“ Nijedno od nas nije pominjalo razlog zbog kojeg smo uopšte bili tu. Ja sam za trenutak pomislila da kažem nešto o tome, ali sam se predomislila, pa sam saopštila tati vest da je ženka baseta, ljubimica mog komšije Grejama, skotna. Na kraju sam ipak rekla nešto o čemu sam godinama razmišljala. „Šta misliš, kad si tek upoznao mamu... da si znao da ima... Hantingtonovu bolest... da li bi stvari bile drugačije?“ „Misliš, da li bih se ipak oženio njom?“ Slegla sam ramenima. „Pa... da.“ On je delovao razočarano zbog toga što sam uopšte pomislila takvo nešto. „Džes, kada voliš nekog, takva stvar neće te sprečiti da ostaneš s njim.“ Sećam se kako sam pomislila: Kaže to zbog mene. Ali onda je dodao nešto što me je iznenadilo. „Sada je volim više nego ikada.“ Mora da sam delovala zapanjeno. „Stvarno. Ozbiljno mislim. Imali smo vremena da se uverimo.“ „Džesika Pendlton.“

143


Tata i ja pošli smo za doktorkom Inglis kroz hodnik, do njene ordinacije. Tata me je bez reči uhvatio za ruku, što nije činio od moje osme godine. Dodir njegovog dlana na mojem delovao je čvrsto i toplo, baš kao nekada, i meni je srce poskočilo. U ordinaciji smo seli, a ja sam, i pre nego što je doktorka išta rekla, znala kakve su vesti. Nije otezala. Odmah je prešla na stvar. „Vesti nisu onakve kakvima smo se nadali, Džes“, počela je. Za trenutak, pre nego što sam shvatila šta to znači za mene, bilo mi je žao te žene; pomislila sam da je njen posao stvarno grozan. Tek kad smo tata i ja izašli napolje, na parking, shvatila sam da se tresem; ruke su mi drhtale, a kolena su me jedva držala. Stali smo kraj njegovog auta, a on me je zagrlio. „U redu je, Džes“, šaputao je. „Sve će biti u redu.“ Mislim da me je tada prvi put slagao otkako je ostavio piće. Nismo rekli mami istog dana. Psiholog je rekao da to nije dobar trenutak, da smo suviše emotivni i u šoku, i da bismo time, prema njegovim rečima, izazvali uznemirenost. Ipak, nismo mogli beskonačno da odlažemo, iako smo znali koliko će joj teško pasti, jer dobro znam kako to izgleda kada postoji makar mogućnost da ste preneli smrtonosni gen svom detetu. Snaga majčinske ljubavi ispuni vas od prvog trenutka kada osetite pokrete sićušnih ruku i nogu u svom stomaku. Udahnete je s mirisom svoje tek rođene bebe čim vam je stave u naručje. Raste u vama dok dete raste, kada god ga uhvatite za ruku prvog dana škole, kada poljubite ogrebano koleno posle pada u parku. Znam da ima trenutaka kada su majke na ivici ludila – od neispavanosti, ili zbog tinejdžerskih napada besa, ili od obične neposlušnosti i prkosa. Ali uvek ih volite, ljubavlju koja prosto nije ni postojala pre nego što su se oni pojavili. Najgori dan života moje majke nije bio kada je saznala da ima Hantingtonovu bolest. Najgori dan bio je u februaru, kada je saznala da i ja nosim taj gen. Što se mene tiče, u to vreme uopšte nisam mogla da odredim šta mi se dešava u glavi. Tokom narednih meseci bilo je situacija kada bi me obuzeo toliki strah da sam ujutro jedva imala snage da podignem glavu s jastuka. To nosi veliki znak pitanja kada je reč o budućnosti osobe koja mi je važnija od svega na svetu, mog sina. Pošto je maloletan, Vilijam ne može da se testira dok ne napuni osamnaest godina. Prema tome čeka me najmanje osam

144


godina pre nego što saznam da li sam mu prenela bolest, i to samo u slučaju da odluči da se testira. Meni su trideset tri godine. Mama je prve simptome dobila s trideset sedam. Možda neće proći mnogo pre nego što i meni počne da se dešava ono što će me jednog dana lišiti sposobnosti da budem osoba kakva želim – kćerka, prijatelj, kolega. A pre svega majka. Neko ko se smeši kraj ivice igrališta, dok Vilijam bude postajao muškarac, isto kao i dok je bio mališan u rukavicama bez prstiju i s bućkicom na kapi. Ponekad ga sanjam sredovečnog. Ponekad ga zamislim potpuno živo – nekad kao naučnika, nekad kao istoričara; nekoliko puta bio je đubretar. Zamišljam ga kako nalazi ljubav, kako mu se slama srce, kako maturira, kupuje svoj prvi auto, bira univerzitet, dobija posao o kojem je sanjao. Vrlo često razmišljam da li ću biti uz njega da ga podržim u svemu tome. Začudo, mnogo više mislim o sitnicama – da li ću biti tu kada ta kovrdžava kosa počne da se proređuje, da li ću videti prve sede vlasi u njegovoj bradi. Razmišljam da li će mi nedostajati da čujem kako mu glas postaje sve dublji, i da li ću videti kada ga ljubav prema brzoj hrani dovede do izraženog stomačića. Nisam u stanju da prihvatim pomisao da ću propustiti tu budućnost. To me dovodi do stvarnog razloga našeg dolaska u Francusku, zbog kojeg je moja mama toliko želela da dođemo. Mom sinu potreban je otac, i to zbog razloga mnogo značajnijeg nego što sam ikome rekla: razloga koji, otkako sam saznala rezultat testa, više ne mogu da ignorišem. Nadam se da će Adam biti u stanju da se postavi kako treba i bude otac kada to Vilijamu bude potrebno više nego ikada.

145


POGLAVLJE 46 Kroz prozor spavaće sobe prodire raskošno jutarnje sunce. Ležim na leđima među mekim belim čaršavima, pogleda uprtog u plafon, pošto sam cele noći pokušavala da ubedim sebe da Vilijam nikako nije mogao da ukapira ništa o Hantingtonovoj bolesti – i da objasnim sebi šta se ono desilo u šupi za drva. Jedini zaključak do kojeg mogu da dođem glasi: moram se pretvarati da se ništa nije dogodilo, jer se i nije ništa dogodilo. Prosto me je uhvatilo ono što Vilijam zove „skretanje u nepoznato“. Kad god pomislim na način na koji me je Adam pogledao i kako sam reagovala na to, čini mi se potpuno nestvarno. Više nalik na neki čudan odlomak iz sna. Proveli smo veći deo prepodneva među ljudima kraj bazena, a onda je Nataša ponudila da svima spremi ručak. Beki i Seb prestali su da se prepiru, ali čini mi se da se, iako nema svađe, komunikacija između njih trenutno svodi samo na najneophodnije: ona njega pita gde su dečji mišići za plivanje; on nju pita da li je donela kremu za sunčanje. Razgovaraju o izbijanju ekcema, navikavanju na nošu, korišćenju elektronskih spravica i o mlečnim zubićima, ali nema ni reči o stvarima o kojima su govorili u vreme kad bi im oči sinule kad god se pogledaju. I uopšte ne mogu da se opuste. U jednom trenutku vodim Džejmsa i Rufusa u bazen – da bih organizovala zajedničko igranje odbojke u vodi – ali, kad god pogledam njihove roditelje, jedno od njih uzalud pokušava da umiri Popi, dok drugo pretura po kesi s pelenama. Njih dvoje su najbolja i najgora reklama za roditeljstvo koju sam ikada mogla da zamislim. U pola dva skupljamo stvari i krećemo ka bungalovu, jer je Nataša obećala da će gozba biti spremna. Dok ostali idu kroz prašnjavo dvorište, Čarli se pojavljuje na svojim vratima i maše mi. Spuštam šešir i torbu na najbližu stolicu i krećem prema njemu. „Bili ste na bazenu?“, pita on. „Jesmo, ali danas je gužva. Svi pokušavaju da uhvate malo sunca posle onog juče.“ „Slušaj, pitao sam se da li bi ti i Vilijam pošli u šetnju sa mnom i Kloi, malo kasnije.“ „To bi bilo divno. Sigurna sam da će i on želeti.“ „Ništa naporno“, dodaje on. „Uzeo sam iz zamka mapu označenih staza i vidim da postoji jedna sasvim fina oko jezera.“

146


„Dogovoreno.“ Osetim da crvenim. „Mislim, ako se dogovorimo, bićemo tamo.“ On se nasmeje, ali skrene pogled kad mu telefon zazvoni. „Izvini, Džes.“ Zavlači ruku u džep i javlja se. Ima lepe šake – glatke i preplanule, naglašene časovnikom koji je toliko skup da je uočljiv čak i najneupućenijem ljubitelju marke Svoč. Stojim pomalo nelagodno, ne znajući da li smo završili razgovor ili nismo. „Videćemo se kasnije“, kažem i odmaknem se. On poklopi telefon rukom. „Oko četiri?“ „Važi.“ Čarli je fini. Upravo ono što mi je potrebno: ne neka ozbiljna veza koja bi, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazim, sadržala nekoliko komplikovanih i bolnih znakova pitanja kad je reč o budućnosti. Samo vedar i ljubazan čovek koji živi nedaleko od mene. Tako možemo zajedno da idemo u restorane ili u bioskop. Možemo da se malo zabavljamo i možda poljubimo subotom uveče. To bi bilo baš prijatno. Ne mogu da opišem koliko mi je u ovom trenutku potrebno nešto što je prijatno. Dosta mi je burnih emocija i volela bih nešto umerenije. Te misli nestaju istog časa kad uđem u bungalov i čujem Natašin prigušen glas. „Slušaj, Beki, ne istresam se na tebe!“ „E pa tako je zvučalo.“ Beki spušta torbe na sto. „Šta se dešava?“ pitam, ali već mi je jasno. A nijedna od njih dve nije spremna da popusti.

147


POGLAVLJE 47 Nataša deluje kao da je izuzetno iznervirana, ali se trudi da se savlada. Duboko diše, kao na časovima joge; to je lako kad ste u sali za vežbanje, ali drugo je kad vas neko gleda kao da bi vas najradije zadavio. „Pitala si zašto ručak kasni“, kaže ona Beki. „Ja sam samo rekla da kasni zato što mali roštilj, koji ste ti i Seb pozajmili pre neko veče, nije bio očišćen – pa sam prvo morala da ga ribam.“ „E pa izvini.“ Beki uopšte ne deluje kao da joj je žao. „Probaj ti da paziš na troje dece, od kojih dvoje svaki čas započinju treći svetski rat, jedno ima proliv, a jedno je bilo budno pola noći, jer ima košmare posle gledanja Koraline.“ Nataša se mršti. „Nabrojala si četvoro.“ „Šta?“ „Nabrojala si četvoro dece. Ti imaš samo troje.“ „Naravno da znam koliko proklete dece imam!“ Nataša prekrsti ruke. „Beki, žao mi je što sam to pomenula, stvarno. Ali pitala si me.“ „Pitala sam samo zato što imam dvogodišnje dete koje počinje da se ponaša kao gremlin nahranjen posle ponoći ukoliko ne jede na vreme. Nisam očekivala ovako burnu reakciju.“ „Nije to nikakva reakcija“, blago kaže Nataša. „Stvarno nisam mislila ništa loše.“ Prilazim da pogladim Beki po mišici. „Je li sve u redu?“ Ona protrlja čelo. „Hajde da onda uradim nešto drugo, pošto si ti već oribala roštilj. Šta treba skuvati?“ „Ne moraš ništa da radiš“, kaže Nataša i kratko me pogleda. „Hajde, opusti se. Molim te. Idi i sedi, a ručak će biti deset minuta kasnije, ništa strašno.“ Beki klima glavom, vidim da je na ivici suza. „Dobro. Izvini“, kaže tiho i okreće se da izađe. Nataša nastavlja da secka povrće za salatu. „Jesi li dobro?“ pitam je. Ona klima glavom, ali deluje pomalo zabrinuto. „Beki u poslednje vreme ima baš kratak fitilj.“ „Pod stresom je.“ „Znam, ali to ne znači da mi ostali moramo stalno da smo na oprezu. I mi smo na odmoru. Bože, pogledaj kako je tebi.“ „Radije ne bih.“

148


Ona se ugrize za usnu. „Džes, kako si?“ Podižem obrve. „Što se zdravlja tiče, sasvim dobro – bar zasad. Ali prestrašim se kad god ispustim čašu ili se spotaknem na stepeništu. Pre neki dan sam pala, kad sam bila s Adamom i Vilijamom u zamku Benak. Uvek se zabrinem da je to prvi znak. S obzirom na mamino stanje, nije ni čudo.“ „Sirota ona“, uzdahne Nataša. „Sirota ti.“ Nije mi potrebno Natašino sažaljenje. Zapravo, grozim se toga. Kada sam rekla njoj i Beki, ubrzo pošto sam saznala za maminu dijagnozu, one nisu htele da pričaju ni o čemu drugom. Kad god bismo se našle da popijemo piće ili kafu, počinjale bi da me obasipaju pitanjima i brigama. Znam da je to u najboljoj nameri, ali meni se sve to smučilo. Kao da smo mama i ja odjednom definisane samo time – sve je imalo veze s Hantingtonom. Niko nije pominjao moju bebu. Ni moju vezu koja se raspadala. Ni politiku, ni Sopranove, ni nove boje lakova za nokte niti sve ostale stvari o kojima smo ranije razgovarale. Posle nekoliko meseci otvoreno sam im rekla: ne želim više da pričam o tome, ili bar ne svaki put kad se sretnemo. Ja sam i dalje ja, a ne neka od onih odvažnih žena koje se bore protiv teške bolesti o kojima čitamo u novinama. Pogotovo što uopšte nisam odvažna. Upravo suprotno. I zato dosta više o tome. Molim vas. Doduše, sve je počelo ponovo – sasvim razumljivo – kada sam saznala da nosim taj gen, ali mislim da su se sada konačno navikle. „Slušaj, nemoj da primaš lično to sa Beki“, kažem joj. Ona se ispravi. „Ma nisam. Mislim, žao mi je nje. Ali neću da budem njen džak za udaranje.“ Uzimam nož i počinjem da sečem baget na kriške, a utom se njen telefon oglasi pištanjem. „Vaj-faj je danas odlučio da bude ljubazan prema nama.“ Ona uzima telefon i gleda ekran. „Džošua je stavio naše fotografije na Fejsbuk. Očekivala sam takvo nešto.“ Predaje mi telefon da bih videla njih dvoje kako piju šampanjac, pa potom kako poziraju sa štapovima za golf. „Kako je prošla partija?“ „Džoš je bio sjajan, ali mislim da to ipak nije sport za mene. Na šestoj rupi toliko sam se zadržala da smo odustali i otišli na piće.“ „I da li si...“ Upitno je gledam. „Spavala s njim? Ne, ne još. Pitam se da li je on dobar kandidat za ozbiljnu vezu.“

149


Ponovo gledam u telefon i počinjem da razgledam njegov profil. Stvarno bih volela da mi Džošua bude simpatičniji; čini mi se da sam postala stroža prema ljudima nego nekada. Ono što je lajkovao na Fejsbuku – uključujući nekoliko polunagih akrobatkinja i stranicu Prekinite ugnjetavanje belih muškaraca iz srednje klase – nimalo mi ne pomažu u tome. Kada ponovo izađem napolje, zateknem Beki kako pokušava da pročita Popi Knjigu bez slika, dok Seb upućuje Džejmsa i Rufusa u veštinu skakanja na pogo-štapu. „Odlično napredujete“, smešim se kad uspe da napravi tri skoka pre nego što se sruči u žbunje lavande. Sednem kraj Beki i ponudim Popi krišku hleba. „Fala, teta Džes. Ti si dobra.“ „Slušaj, imam ideju“, kažem Beki. „Zašto ti i Seb ne biste izašli nekuda jedne večeri, a ja ću čuvati decu?“ Ona me pogleda s mešavinom zahvalnosti i neverice. „Oh, eto zašto te toliko volim, Džes.“ „Dakle, pristaješ?“ „Ni pod razno. Nema šanse da te ostavim samu s troje dece, i Vilijamom povrh toga. Ali divna si što si se ponudila.“ „Beki, snaći ću se. Nisam izašla iz štosa.“ „Naravno da nisi. Ali Popi će plakati za nama cele večeri, Džejms će ti uništiti svu šminku, a ja ću sve vreme brinuti u šta sam te uvalila.“ „E pa ne moraš da brineš.“ „Dobro, onda ću misliti u šta sam te uvalila“, ispravlja se ona, ali vidim da je već čvrsto rešila da odbije. „Ali nešto bih ipak morala da uradim.“ Pogleda vrata i uzdahne. „Šta?“ „Da odem i pomirim se s Natašom.“

150


POGLAVLJE 48 Jasno je da bi Kloi više volela da joj hirurški počupaju nokte nego da šeta s nama, mada se ne žali baš izričito. Za to bi bilo potrebno da govori, a ona u potpunoj tišini korača iza Čarlija i mene. Vilijam je, opet, čvrsto rešio da zapodene razgovor s njom. „Hoćemo li da pričamo?“, pita je vedro. Ona izvije jednu stranu gornje usne. „O čemu?“ „Hm. Na primer, o Crnoj smrti?“ Okrećem se da joj se nasmešim. „Moraš priznati da je to zanimljiva ponuda.“ Vilijam se namršti na mene zbog ove nelojalnosti. „Izvini, dušo“, kažem. „Ali Kloi verovatno ne bi...“ „Šta znaš o tome?“, pita ga Kloi. Vilijam ispravi leđa. „Pa, epidemija je počela 1346. godine, doneli su je pacovi, a izazvala je smrt trećine stanovništva u Evropi.“ „Znaš li da se od kuge raspadne slezina?“, pita ona. Vilijam je neizmerno impresioniran. „Auh!“ Čarli i ja nasmešimo se jednom drugom. „A o čemu ćemo mi da pričamo – možda o velikim boginjama?“, predlažem. Izašli smo s imanja oko zamka u okolne livade, gde je trava visoka i bujna, a vazduh ispunjen teškim mirisom divljih orhideja. Stižemo do ograde s kapijom koja deli dva polja, a Čarli tu zastaje. „Hajde, deco, idite vi napred.“ Vilijam i Kloi prolaze, a Čarli daje znak meni da krenem za njima. Posle dva koraka shvatim da je time dobio pogled izbliza na moju pozadinu. Međutim, trenutak oklevanja pokazao se kao fatalan: spotaknem se i napravim maltene špagu. „Uf!“ otme mi se. „Je li sve u redu?“ Klimnem glavom i nasmešim se dok deca odmiču žustrim korakom. Konačno i mi stignemo na pašnjak sa hrastovim drvećem, a ja postanem svesna da Čarli korača tik do mene. „Danas izgledaš divno“, šapne kad ga pogledam. „Prekini, pocrveneću“, odgovaram, držeći se stare navike da na sve komplimente odgovaram šalom.

151


„Ozbiljno ti kažem“, uporan je on i ponovo deluje suviše odlučno, pogotovo s obzirom na blizinu dece. Nakašljem se i pokušam da promenim temu. „Da li Kloi uživana letovanju?“ On shvati nagoveštaj i odmakne se. „Izgleda da je tako, osim kad se žali da joj je dosadno.“ „Ajoj!“ „Iskreno rečeno, mislim da bi više volela da je u Orlandu.“ „Orlando jeste divan.“ „Bila si tamo?“ „Jesam, jednom. Kad je Vilijamu bilo šest godina, išli smo s mojim tadašnjim momkom, Tobijem. Nisam očekivala da će mi se dopasti, ali odmah sam se oduševila. Ja, nažalost, obožavam Diznija. Tobiju je bilo grozno. Mislim da se niko ne može prijatno osećati na mestu gde na svakom ćošku neko počinje da peva.“ „Moram priznati da ga razumem. Zašto je postao bivši?“ „Osim razlike u mišljenju o Diznilendu?“ On očito očekuje neki ozbiljniji razlog. „Uglavnom je čarolija prošla“, kažem. „Nismo nikad ni bili preterano zaljubljeni. Sve je bilo... više prijateljski.“ „Da li je Vilijamu smetalo što izlaziš s nekim ko nije njegov tata?“ „Ne, mislim da nije. Adam i ja smo razišli se dok je Vilijam bio veoma mali, pa nije to ni zapamtio. A Tobi nije ni pokušavao da izigrava njegovog tatu. A kako je s tobom i Kloinom mamom?“ „Kloi zaista ima problem sa činjenicom da nismo više zajedno.“ „Ah.“ „Nažalost, ja tu stvarno ništa ne mogu da učinim.“ Ne odgovaram, ali on ipak nastavlja. „Džina – to je Kloina majka – radi kao stjuardesa. Imao sam potpuno poverenje u nju, uprkos pričama koje čujemo o vezama među letačkim osobljem. Jednog dana crkao mi je akumulator u autu, pa sam morao da pozajmim njen kako bih otišao na posao. Otvorio sam gepek i našao u njemu praznu bocu šampanjca. Kad sam je pitao otkuda to, rekla je da je išla na ručak s drugaricama desetak dana pre toga, pa je ponela šampanjac sa sobom.“ „Zvuči uverljivo.“ „Onda sam otkrio drugi mobilni telefon.“ „O, ne!“ „Znam, totalni kliše.“

152


Potom nastavlja tužnu priču i niz mučnih otkrića: pilot koji mu je kazao da je ona spavala s pola avio-kompanije, džakuzi žurke u hotelima gde su posade noćile, a čak, ako je verovati drugoj stjuardesi, i incident u pilotskoj kabini kad se ona igrala kontrolama i polugama koje uopšte nisu deo aviona. Na kraju je priznala da je u vezi, jer ju je prijatelj, koji je radio u njegovoj firmi, primetio u pabu u Česteru kako se ljubi s drugim muškarcem. „Najviše me je bolelo što je lagala“, kaže. „Znao sam da se nešto dešava, ali ona je uporno poricala sve dok to nije postalo nemoguće. Stvarno više nije moglo tako.“ „Tako da nisi imao drugog izbora osim da sve okončaš.“ Skrenem pogled, rešena da ne pričam kako je i moja situacija bila slična. „Zapravo, bio sam spreman da joj oprostim.“ „Stvarno?“ „Da, ali ona je ipak želela razvod.“ Odjednom poželim da kažem nešto što će popraviti raspoloženje. Nagnem se ka njemu i zaverenički snizim glas. „Deluje mi kao obična krava.“ On se nasmeje. „Hvala ti. Sad se mnogo bolje osećam.“ Pred nama se uzdiže strma padina, pa osećam da me butine peku dok napredujemo. „Jezero bi trebalo da bude s druge strane brda. Hajte, deco!“ Kloi i Vilijam su zaostali; više ne pričaju o zaraznim bolestima, nego gunđaju što ih teramo da se muče koračajući. Poslednji koraci na usponu i meni su veoma teški. Čarli se popeo pre mene i pruža ruku da mi pomogne. „Pogled je divan“, kaže. Stvarno jeste. Zeleni ustalasani predeo, blistavo jezero, voda nalik na staklo, sve dok se neka ptica ne obruši ka površini i pokrene niz koncentričnih krugova. Vazduh je topao i miran, nema ni povetarca; jedini pokret je leptir koji leprša kraj nas. Smesta me opčini to stvorenjce sa svilenkastim žutim krilima koja se presijavaju pod sunčevim zracima. Onda primetim priliku na molu na ivici jezera. Adam leži poleđuške, samo u šortsu, glave naslonjene na savijenu majicu. Grudi su mu gole i čita knjigu. Taj prizor prizove u meni talas sećanja koja me zamalo obore s nogu: na letnje dane kada smo zajedno vozili bicikl do parka i ležali pod otvorenim nebom, čitajući jedno kraj drugog, praveći pauze između dva poglavlja da se zagrlimo i ukrademo pokoji poljubac. „Hej, pa to je tata!“, poviče Vilijam. „TATA!“ Smesta potrči nizbrdo ka Adamu, koji se pridigne i počne da se smeje kad ugleda sina kako hita ka njemu. Vilijam mu se baci u zagrljaj kao da ga nije video mesecima, a Adam mu uzvraća, pa ga pozove da sedne. Gledam ih 153


nekoliko trenutaka, a glava mi je puna besmislenih, nepotrebnih nagađanja o svemu ťto bi bilo da je bilo.

154


POGLAVLJE 49 Roditelji, u principu, ne očekuju zahvalnost. Zato ostanem bez teksta kad mi Vilijam sutradan donese mali, mirišljavi buket letnjeg jorgovana. „Kupio si mi cveće?“, pitam u neverici. „Kada?“ „Kad sam jutros bio s tatom. Ali platio sam svojim novcem“, dodaje žurno. „Ali zašto?“ Toliko sam dirnuta i raznežena da je počeo da brine. „Rekao je da ti je to omiljeno cveće i da je to lep način da ti pokažem da te volim.“ „O, dušo, to je divno.“ Ne mogu da odolim, pa ga zagrlim i privijem uz sebe. On mi ovlaš uzvrati zagrljaj. „Mogu li sad da idem?“ „Kuda?“ „Nikuda, samo ne mogu da dišem.“ Nisam sigurna odakle Adamu ideja da mi je ovo omiljeno cveće – u poslednje vreme stvarno nisam kupovala cveće, pogotovo ne ovako raskošno. Vilijam ide pravo u svoju sobu, a ja tražim po kuhinji u šta ću staviti buket. Nalazim plavo-belu šolju, pa je punim vodom i nosim ceo aranžman na sto. Bez obzira na sve mane, Adam je uvek voleo da daje poklone, sitnice u znak ljubavi i prijateljstva koje su pokazivale da mu je drago što ste tu. A to nije važilo samo za mene. Sećam se da smo jednom bili u Londonu, posle možda godinu dana zabavljanja. Svratili smo da razgledamo Liberti u Sohou, a on je pronašao jednu od njihovih klasičnih kravata, od tamno-plave svile sa štampanim šarama. „Ova je kao stvorena za tvog tatu“, rekao je odlučno. Činjenica je da je moj tata oduvek voleo lepe kravate. I dalje ima veliku kolekciju koja zauzima nesrazmerno veliki deo plakara. „Pogledaj cenu, Adame“, odgovorila sam. „Možda za Božić.“ „Ne, u redu je. Ja ću je platiti“, izjavio je on i pošao na kasu pre nego što sam stigla da se pobunim. Ponekad je to umelo da me razbesni – dešavalo se da ne spavam od brige kako ćemo izbeći isključenje gasa, a on bi se pojavio s narukvicom za mene koju je video u nekoj antikvarnici. I mada bih poželela da mu je bacim u glavu, nešto u meni prosto je uživalo u poklonu i svemu što on predstavlja. Adam nas je večeras sve pozvao na roštilj kod sebe, osim Nataše, koja je otišla nekuda sa Džošuom. Došao je po nju pre pola sata i izveo je iz bungalova u oblaku muževne kolonjske vode, pričajući kako je upravo nekadašnjem

155


kolegi ukazao na pravopisnu grešku u statusu na Fejsbuku, pa ga je time spasao bruke. Krećem u spavaću sobu da se spremim, i mada to ne bi trebalo da bude teško, ne uspevam da nađem šta ću obući. Pomisao da će tamo biti Simon u vrućim pantalonicama nije mi ni od kakve pomoći. Odlučujem se za cvetnu bluzu bez rukava, koja je sve do sada čamila u koferu. Pošto u bungalovu, izgleda, nema pegle, moram da smislim neki način da je nekako ispeglam. I tako, baš kad prevlačim preko pamučne tkanine Natašinom peglom za kosu, čujem kucanje na vratima. Isključim spravicu, otvorim vrata i ugledam Čarlija. „O, zdravo! Kako si?“, kažem, trudeći se da ne pogledam na sat kako bih proverila koliko vremena imam. „Dobro, hvala.“ Podignem pogled i vidim da su mu oči toliko pune žudnje da se pomalo zabrinem. Kao da je pomislio na mene i istog časa pohitao da dođe. To mi, naravno, laska, ali njegov pogled toliko je napregnut da se nehotice malčice pomerim unazad. „Šta ima novo?“ „Evo, pokušavam da utvrdim mogu li da ispeglam bluzu pomoću pegle za kosu.“ On za trenutak ćuti, pomalo namršten – iskreno je zbunjen. „Pegle za kosu?“ „Ma šalim se“, kažem nesigurno. On izvije vrat i pogleda iza mene. „Ima li još nekog?“ „Svi su tu.“ Vidim da je razočaran. Onda se nagne i uhvati me za ruku. „Ne mogu prestati da mislim na tebe.“ „SPREMAN!“, uzvikuje Vilijam, utrčavajući u dnevnu sobu. Žurno izvučem ruku, dok me Čarli netremice gleda. „Oh! Idete nekuda.“ „Samo na roštilj kod Adama.“ „Ah. Nadao sam se da ćemo ubediti Vilijama i Kloi da odu da igraju fudbal ili nešto slično, pa da ti i ja odemo na piće.“ „Uh, baš šteta. Ali možemo to neke druge večeri“, predlažem. „Meni odgovara“, javlja se Vilijam. Primećujem da Čarliju vena na slepoočnici sve jače pulsira. „Dobro. Idem ja sad. Želim vam prijatno veče.“ Silom se nasmeši, ali uopšte ne uspeva da prikrije koliko je razočaran.

156


POGLAVLJE 50 Oko Adamove kamene kućice širi se miris dima, pravi letnji, dok stari prijatelji ćaskaju nad crvenim vinom, a deca se igraju frizbijem i po celih pet minuta pre nego što pokušaju da se međusobno poubijaju. Sedimo oko tri sastavljena drvena stola – neki na klupama, drugi na stolicama u koje nekako suviše utonemo, sa zabačenim naslonom i bež platnenim jastucima. Vilijam se ne odvaja od oca i priča kao navijen dok Adam mirno okreće meso. Svaki čas gledam ka njima pod mekim večernjim svetlom i nehotice ih zamišljam za deset, možda dvadeset godina. Vidim ih kako opušteno ćaskaju, otac i sin – i da je to postalo uobičajeni deo njihovog života, a ne samo nešto što se dešavalo samo jednog leta. „Kraj Lusua postoji adrenalinski park, mogli bismo da odemo sutra“, kaže Seb i pruža mi prospekt. Listam ga dok pokušavamo da odredimo koliko traje vožnja do tamo, a onda postajem svesna da je Adam iza mojih leđa. Uzima moju čašu i dopunjava je. „Meni samo malo.“ „Zašto?“, pita i puni je do vrha. „Uh, pa kad već insistiraš“, uzdišem i prihvatam čašu dok on seda pored mene. Nosi svetlu pamučnu košulju koja mu se pripija uz grudi, a zasukani rukavi otkrivaju preplanule podlaktice. U glavi mi se vrti od sećanja na tu ruku na mojoj, u šupi, i osećam da mi se vratom širi neprijatna vrelina. „Hvala za cveće“, kažem učtivo. On se smeši. „To je Vilijamova ideja.“ „Je li? On kaže da je tvoja.“ „Dobro, onda zajednička.“ „E pa stvarno ste se lepo setili. Vrlo je prijatno kad neko misli na mene.“ On malo okleva, a onda utiša glas. „Večeras izgledaš veoma lepo.“ „Hvala“, uspevam da odgovorim, osećajući da se preznojavam. Odjednom mi je nepodnošljivo što sedim ovako blizu njega. „Bluzu sam ispeglala pomoću pegle za kosu.“ On prasne u smeh, a meni toliko lakne da mu se pridružim. „Oduvek si bila snalažljiva.“

157


„Zdravo svima!“ Svi ućutimo i okrenemo se ka Simon. Ima na sebi tamnoplavu haljinu sa šarama u obliku pahulja, od tkanine koja se zavodljivo pripija uz njene dojke i preplanule butine. Adam se izvini i ode da je dočeka. Ona se popne na prste u belim baletankama, zagrli ga i natenane ga ljubi u usta. Ja se brže-bolje zagledam u vino. Sunce zalazi, a Adam donosi na sto tanjir za tanjirom: ražnjiće s mirišljavim biljem, piletinu mariniranu s belim lukom i limunom, debele kobasice od svinjetine i pačetine. Tu su i činije s krompirom i šarenim salatama koje blistaju od mirisnog sirćeta, kao i kriške svežeg hleba. Jedemo i pošto smo siti, samo radi uživanja u svakom zalogaju. Uprkos predivnom okruženju, osećam se uznemireno pred Simon. Kao krivac, maltene. Pokušavam da to prikrijem pokušajima da je uključim u razgovore, hvalim njenu haljinu i cipele, zahvaljujem joj što je preporučila neku kremu protiv starenja kože bez koje njena majka ne ide nikuda. U poređenju sa ostalima, nisam mnogo pila tokom letovanja – i inače malo pijem. Odrastanje uz mog oca najbolja je kampanja protiv alkohola. Međutim, večeras umesto uobičajene jedne čaše vina pijem i drugu i treću, a možda i još koju, u svakom slučaju, mnogo više nego što sam navikla. To postaje bolno očigledno kada neoprezno pristanem na poziv dece da učestvujem u trci tragača – pa se i Beki i ja ubrzo nađemo potrbuške u travi, kikoćući se, dok sinovi stoje iza nas na liniji starta. Ne mogu reći da ima imalo dostojanstva u puzanju po travi dok vas rođeno dete drži za noge i viče „BRŽE!“ kao da ste neki matori magarac. Ali jeste zabavno, upravo ono što mi je potrebno da zaboravim na stvarni život i sve probleme. Potom se malo odmaramo, jedemo ostatke gozbe, a onda decu ponovo uhvati nemir pa opet traže da se bavimo njima. Adam skoči, ne treba ga mnogo moliti. „Mislim da je vreme za neki sport. Kriket ili boćanje, Vilijame? Ti biraš.“ Vilijam ne okleva. „Boćanje. Mama je sjajna u tome.“ Ja se na to zagrcnem vinom. „Mislim da sjajna nije baš prava reč.“ „Ti si mi tako rekla“, buni se Vilijam. „Da si sjajna.“ „Sigurno sam mislila više u šali.“ „Hajde, ustaj“, naređuje Adam. U šali me uhvati za ruku da me povuče, ali ja se izmaknem, plašeći se kako ću se osećati dok me dodiruje. Onda se prijavi i Rufus. Svi odrasli istovremeno primećuju da nas ima petoro – Adam, Simon, ja i dva dečaka – a samo četiri kompleta kugli, jarkošarenih plastičnih, kakve se ovde prodaju u samoposlugama. „Ja ću drugi put“, nudim sa zadovoljstvom. 158


„NE!“, buni se Vilijam. „Onda ja“, kaže Adam i sleže ramenima. „Jao, tata, hajde!“ Tako ostaju dvojica dečaka i Simon. Vilijam i Rufus gledaju je sa očekivanjem. „Izgleda da ću ja propustiti“, kaže ona silom se smešeći, pa sedne i prekrsti noge. Napeto. Nehotice pogledam Adama. „Stvarno mi ne smeta da ne učest...“ „Samo ti dođi ovamo, Džes“, kaže Adam. „Hajde, da vidimo šta umeš.“

159


POGLAVLJE 51 Pokušavam da se setim zašto sam uopšte izjavila da sam sjajna u boćanju. Tata mi je govorio da mi odlično ide, ali tada sam imala deset godina. Sada, dok uzimam kuglu, shvatam da sam suviše popila i da ne mogu da se usmerim na igru. Čak ni na koračanje. „Bacaćemo novčić da vidimo ko baca bulin“, izjavljuje Adam i vadi sitniš iz džepa. „Pismo“, viče Vilijam. Adam baca evro i hvata ga drugom rukom. „Pismo.“ Vilijam uzima malu belu kuglu pa je, namršten od koncentracije, baca na teren. Potom uzima svoju kuglu. Prvi pokušaj nije loš, rastojanje je oko četvrt metra. Adam je sledeći i baca bliže, ali Rufus potom odbaci njegovu kuglu. Prilazim držeći kuglu u ruci, neprijatno svesna Simoninog pogleda na sebi. To deluje na moj adrenalin, jer postajem preterano svesna svojih pokreta dok se saginjem i zamahujem rukom – tako da kugla odleti u suludom pravcu, na veliko veselje publike. To je tek početak. Tokom narednih dvadeset minuta bacam sve gore i gore, svi me izbacuju, a Adam se neopisivo zabavlja. „Nije to tako teško, Džes.“ „Malo sam zarđala, to je sve“, pravdam se. „Osim toga, ako počneš da me kritikuješ, moraću da pomenem bacanje žabica.“ On se nasmeje, vrteći glavom. „Imam jedan lak trik, ako hoćeš da ti pokažem.“ „Snaći ću se i bez lekcije.“ „Kako god želiš.“ „Možda bi mogla nešto da naučiš, mama“, javlja se Vilijam. Pošto sam mu ja to isto govorila godinama, nalazim se u vrlo nezgodnom položaju. „Dobro. Hajde, pokaži mi gde grešim.“ Adam uzima kuglu i prilazi mi, smešeći se od uha do uha dok je drži na dlanu. Očekujem da će mi prosto pokazati neki spretan zamah ili smešan korak pre bacanja, a ja ću na to zakolutati očima i reći mu da se razmeće. Umesto toga, pre nego što uspem da se snađem, on stane iza mene, obgrli me jednom rukom oko struka, a drugom uhvati moju ruku. Ukočim se od tog dodira i osetim kako mi čelo pulsira. Zabrinuto gledam ka Simon. Ona je, srećom, ušla u kuću po nešto.

160


„Ovako.“ Osećam njegov dah na uhu. Pomišljam da ga odgurnem i napravim neku šalu kako je uobražen... ali ne mogu dok osećam njegovo telo uz svoje. Time bih mu pokazala kako deluje na mene. Zato ostanem nepomična, pokušavam da usporim disanje, dok mi u stomaku treperi od grešnog zadovoljstva. Osećam njegov grudni koš uz svoja leđa; zajednički zamahnemo kuglom i pustimo je. Kugla padne na tlo daleko od bulina. To je najgori hitac u celoj partiji. On se ispravlja, a ja ga zabrinuto pogledam. Lice mu je zbog nečeg suviše ozbiljno. „Nije važno“, kaže tiho. „Mnogo si mi pomogao“, odgovaram. Pokušavam da popravim raspoloženje šalom, ali to zvuči toliko bezobrazno da nehotice pocrvenim. „Da probamo još jednom?“ On se blistavo smeši, ali nas prekida Simonin prodorni glas. „Adame, ja idem kući.“ Stoji prekrštenih ruku, a ja se užasno postidim. „Simon, ostani i preuzmi igru od mene“, nudim, odmičući se od Adama. „Ionako stvarno ne umem. Hodi, insistiram.“ „Hvala, ali boli me glava“, mirno kaže ona. „O, ne. To je strašno“, odgovaram, praveći se da sam poverovala. „Da li ti se to često dešava?“ Ona prostreli Adama pogledom. „Da, u poslednje vreme. Videćemo se ujutro. Prijatno veće“, pozdravlja kruto i odlazi. Ja gurnem Adama. „Idi za njom.“ Njega to kao da iznenadi. „Zašto? Boli je glava.“ „Besna je ne tebe, Adame.“ „U čemu sam pogrešio?“ To ne mogu da mu kažem, jer bih morala da priznam šta se promenilo između nas. Promena je odjednom suviše velika da bih se borila protiv nje.

161


POGLAVLJE 52 Bekina i Sebova deca zaspala su na Adamovom kauču kao domine, prvo Popi, pa Rufus, pa Džejms. Adam i Seb nose dečake u njihov bungalov, prebačene preko ramena, a Beki gura Popi u kolicima. Devojčica u snu i dalje čvrsto drži plišanog zeku za uši. Vilijam se za to vreme upinje da dokaže kako Čuvari galaksije nikad neće izaći iz mode: smestio se u Adamovoj gostinskoj sobi da odgleda film po sedamnaesti put na mom ajpedu, a ja nudim pomoć u sklanjanju posuđa. Kad provirim u sobu, on iznenađeno podigne pogled, a onda isključi ekran. „Šta to gledaš?“ pitam. „Nadam se da nije ništa nepristojno.“ Tog trenutka u glavi mi se, kroz alkoholna isparenja, pojave fragmenti sećanja na sajt o Hantingtonovoj bolesti koji sam zaboravila da zatvorim onog olujnog dana. „Ma ne“, odmah kaže on i pruža mi tablet da bi dokazao: pokušavao je da gleda video Veličanstveni padovi. „Ima li tu psovanja?“ „Nema... mnogo“, odgovara on i zevne. „Mnogo sam umoran.“ „Hajde, treba da krenemo nazad, a sad si suviše veliki i ne mogu više da te nosim.“ On zastenje i okrene se, pokrivajući se ćebetom. „Može da prespava ovde ako želi.“ Vrelina Adamove blizine natera me da uzdrhtim, pa se pažljivo odmaknem. „Sigurna sam da može lepo otići do kuće, čak i u ovo doba.“ „Ne, želim da ostanem“, buni se Vilijam. Gledam naizmenično sina i njegovog oca. „Dobro, ali skini cipele i čarape i lepo lezi. Doći ću po tebe ujutro, važi?“ „Dobro“, kaže on smesta, zavlači ruku pod pokrivač, skida čarape.i baca ih prema meni. „Baš ti hvala“, pravim grimasu i hvatam ih, pa prilazim da ga poljubim. Za trenutak se prislanjam obrazom uz njegov. Dok se ispravljam, osećam da mi se srce steže. To je često osećanje – duboka zahvalnost što ga imam. „Volim te“, šapućem. „Ja tebe volim više.“ „Ne, ja tebe volim najviše.“

162


„Nema šanse“, kaže on, a ja se nasmejem i izađem iz sobe, uverena da je Adam već otišao. Međutim, on nas gleda, očiju zamagljenih od neočekivanih emocija. Sad on ulazi u sobu da poljubi Vilijama u čelo. Izlazim napolje. Mesec je visoko na nebu i toliko jako sija da baca senke. Sazvežđa lebde nad nama kao nebeska paučina. Adam počinje da skuplja stolice, a ja prebacujem torbu preko ramena. „Bolje da krenem“, kažem. „Sigurno ćeš moći da se snađeš s njim?“ On zastaje i ispravlja leđa. „Naravno.“ Klimam glavom i okrećem se da pođem. „Džes?“ „Da?“ „Hoćeš li nešto da popiješ? Ne volim da se hvališem posedovanjem nedozvoljenih materija, ali imam jorkširski čaj.“ Na to moram da se nasmešim. „Ko ti je diler?“ „Zove se Morin. Ima šezdeset šest godina, dolazi svake godine iz Šropšira i ne savetujem ti da se kačiš s njom. Hodi, pristaviću čajnik.“ Sedam na izbledelu klupu pred kućom i čekam, slušajući cvrčke. Kada se Adam pojavi sa čajem, pri pogledu na njegove obrise naspram svetla iz kuće meni zatreperi u stomaku. On nosi čajnik do stola i prekorači klupu, pa sedne tako da gleda pravo u mene. Ja skrenem pogled i počnem da proučavam čvorove u drvetu. On sipa u dve šolje, pa podigne svoju i kucne se s mojom. „Živeli.“ Topla tečnost klizi mi niz grlo, a ja osećam njegov miris koji mi budi sećanja. „Kakav je to miris?“ On podigne pogled i u šali se onjuši ispod pazuha. „Kakav miris?“ „Nije neprijatan. Samo mislim na... tvoj afteršejv. Učinio mi se poznat.“ Jedva primetna pauza. „To je ter, iz Ermea.“ Gutam knedlu. Grlo mi je suvo. „I ranije si ga koristio.“ On izgleda kao uhvaćen na delu. „Pa, godinama nisam, ali sam pre neki dan video u prodavnici u Sarli, pa sam se setio da ga volim.“ Netremice me gleda, a mene obuzima toliko snažno osećanje da mi prsti drhte. Pošto sedim s njim, sa čovekom koga sam volela i mrzela, odjednom mi je teško da se prisetim zašto više nismo zajedno. Negde u dubinama uma budi se razum i šapuće mi da je krajnje vreme da odem. Ali osećanje da druga osoba može da vas toliko pomeri jednim jedinim pogledom suviše je privlačno i ne želim da ga prekidam. Žudim za njim. Gledam mu usne i žudim za njihovim ukusom. Želim da pređem prstima duž njegove vilice i da vidim da li je osećanje isto kao nekada. 163


Osećam sve jači pritisak u stomaku i prepoznajem osećanje koje nisam imala već godinama. Strašna, usijana želja koja sve više raste, jer Adam me netremice gleda. To me smesta podseća na nešto. Kakav god da mi je život u ovom trenutku, moram biti svesna: ja sam živa. Ne sedim u nekom uglu, mučena brigom zbog budućnosti. Nisam rastrzana brigom zbog sina, zbog majke i sebe same. Živa sam, dišem i osećam. On se naginje ka meni. Kada nam se usne dodirnu, taj poljubac čini mi se nov i stari u isto vreme. On prebacuje moju nogu preko klupe, uzima me za ruku i privlači me bliže, tako da ga zagrlim, da se privijem uz njega celim telom dok poljubac postaje sve dublji. „Ne bismo smeli ovo“, šapućem, izvijajući vrat, dok se njegove usne polako premeštaju iza mog uha. „Naprotiv“, odgovara i provlači mi prste kroz kosu, pa mi ljubi usne, slepoočnice, vrat, dok ja pomišljam da sam pijana i da mu zato dopuštam da ode tako daleko. Ali nije zbog toga. Možda jesam popila previše, ali želim ovo. Želim i kada me uhvati za ruku i ustane, povukavši me da ustanem i ja. Želim kada me povede u kuću, kraj vrata iza kojih smo ostavili Vilijama, zastavši samo da proveri da li je zaspao. Želim dok idemo hodnikom na drugi kraj kućice i stižemo u spavaću sobu, gde on polako zatvara vrata i ponovo me ljubi dok mu ruke klize uz moja leđa. Polako svlačimo jedno drugo, uživajući u svakom trenutku. Zaboravila sam koliko je Adam lep kad je nag. Rastrzana sam između želje da ga dodirnem i da ga samo gledam, bolnu lepotu njegovog tela. Na kraju i ne moram da biram. On se privija uz mene, a ja polažem dlanove na njegova krsta i osećam kako krv u meni struji sve brže. Onda on zastane i uhvati me za bradu. „Da li znaš koliko si mi lepa? Da li znaš koliko si mi uvek bila lepa?“ Od tih reči mi navru suze. Ali ne želim da pričam. Želim da osetim njegovu vrelinu u sebi, da mi donese onaj veličanstveni osećaj kada sve zaboravite i prosto uzletite, kao što je bilo na samom početku.

164


POGLAVLJE 53 Kukurikanje petla polako mi se uvlači u uši dok se ne trgnem iz sna i podignem glavu s Adamovih grudi. Prelećem pogledom po osvetljenoj sobi, vidim otvorene kapke na prozorima, čestice prašine koje poigravaju u vazduhu, odeću razbacanu po podu, nalik na dokaze na mestu zločina. Okrenem se ka Adamu i osetim treperenje u stomaku pri pogledu na njegove rastavljene usne, ogoljen vrat, kožu na ramenima. Onda mi u glavi eksplodira. Ovo je toliko pogrešno da mi glava pulsira pri pomisli šta se desilo protekle noći. Na vrhu spiska je Vilijam. Koji je bio ovde, u ovoj istoj kući, dok smo to radili! Znam da je spavao i da roditelji širom sveta vode ljubav u istoj kući u kojoj su im deca, ali ne kada su se ti isti roditelji rastali pre deset godina. Celog života navikavao se na činjenicu da Adam i ja nismo zajedno i nikada nećemo biti, i ne mogu da zamislim kako bi reagovao kad bi saznao za ovo. Sigurno bi bio potpuno zbunjen; ne, još gore od toga. Počeo bi da se nada. Stekao bi užasan, pogrešan utisak da bi ovo moglo da znači nešto. Ja ne bih uspela da ga umirim razumnim objašnjenjem, jer takvo ne postoji, osim da sam se napila i pogrešila. On bi svakako pridao ovome mnogo veći značaj. Nije da sam imala neki buran seksualni život. Najslobodnije što sam ikada učinila bilo je da zamišljam da provlačim prstima kroz kosu Džejmija Dornana16 dok sam spavala s Tobijem. Prema tome, jedino mogu da pogledam Vilijama u oči i kažem mu o čemu se ovde radi: spavala sam s nekim, samo ove noći, a taj neko slučajno je njegov otac. To me dovodi do drugog neprijatnog dela čitave situacije – činjenice da sam ja ona druga. Ja. Tolike godine provela sam osećajući da mi je naneta nepravda da me obuzima gađenje prema samoj sebi kad pomislim šta sam učinila Simon. Nije važno što je jedva poznajem niti što je ona sasvim verovatno vrlo prolazna veza u Adamovom životu. U ovom trenutku on pripada njoj.

16

Britanski glumac, najpoznatiji po ulozi u filmu Pedeset nijansi sive. (Prim. prev.) 165


I da, bile su desetine drugih pre nje, i svakako će uskoro doći neka druga umesto nje. Ali ja ne želim da budem ta druga. Kako sam uopšte postala ona druga?. Od te pomisli poskočim u krevetu kao da se zapalio. Adam se promeškolji. Trgnem se i prostrelim ga pogledom dok se spokojno namešta da nastavi da spava. Nije ni otvorio oči. Ćutke se sagnem, uzmem bluzu i polako ustanem iz kreveta pa počnem da se šunjam po sobi, sakupljajući odeću. Obučem se, a srce mi tuče dok se nadam da neću otvoriti vrata i zateći Vilijama u hodniku, kako traži mesto gde će uključiti punjač za ajped. Na kraju sednem na ivicu kreveta da obujem sandalu. Dok uzimam drugu, osetim ruku na struku i jeknem. Očekujem da će Adam reći nešto neozbiljno, a onda se okrenem i vidim njegov izraz lica. „Nemoj da žališ zb.og ovoga.“ U prvi mah ne znam šta da kažem, pa ga prosto odgurnem i ustanem. Onda se okrenem i namrštim se. „Pa, Adame, već žalim.“ „Zašto?“ „Zar moram da ti nacrtam? A Simon?“ On smesta namesti onaj izraz koji me najviše nervira, gotovo prezriv, kao da je ta sitna činjenica, da on ima devojku, sasvim nebitna. „Džes... to se ne može uporediti. Ono što je bilo između tebe i mene...“ „Upravo tako – bilo.“ Tresak u dubini kuće oboje nas natera da ućutimo. „On ne sme da sazna za ovo“, šapućem. Adam guta knedlu. „Ne. Mislim, da. Verovatno imaš pravo.“ Ponovo sednem na krevet i počnem da grickam nokte dok osluškujem hoće li neko doći do vrata ove sobe. „Dođavola, šta to radi?“ „To su se čula vrata od kupatila – ponekad se zalupe ako je prozor ostao otvoren. Siguran sam da on još spava.“ Gledam na sat. Sedam i petnaest, otprilike sat ranije nego što on obično ustaje otkako smo došli ovamo. „Idem ja onda.“ „Da li to znači da poljubac na rastanku ne dolazi u obzir?“ Strogo ga pogledam. „A šta si mislio?“ Prilazim vratima, odškrinem ih i provirim. Vazduh je čist. „Zapamti – ni reč.“ „Da. Dobro.“

166


Podne daske škripe pri svakom mom koraku, čak i kad idem na prstima, pored zida, šunjajući se kao kad provalnici u filmovima izbegavaju laserske alarme u Luvru. Tiho prolazim kraj kupatila i konačno, puna olakšanja, stižem do ulaznih vrata. Pružam ruku ka kvači... a onda se prokleti petao ponovo oglasi, a ja samo što ne iskočim iz kože. „Mama?“ Osvrćem se i shvatam da ću se onesvestiti ako ne udahnem vazduh. „Vilijame! Jesi li lepo spavao? Mislila sam da dođem rano po tebe. Jesi li se upravo probudio?“ „Ne, probudio me je onaj blesavi petao, još davno. Onda sam gledao Čuvare galaksije. Onda sam čuo tebe, pa sam pomislio da je i tata sigurno ustao.“ „Hm... ne, mora da je još u krevetu. Ja sam tek sad stigla, pa nisam sasvim sigurna.“ „Znači, tek si došla?“ „Da!“ „Kako si ušla?“ „Ja... obila sam bravu.“ Stvarno nemam pojma odakle mi ideja da ovako glupo slažem, umesto da lepo kažem bilo je otključano. On zaprepašćeno raširi oči. „Umeš da obijaš brave?“ „Ovaj... zapravo, bilo je otključano. Prešla sam te!“ On trlja oči. „Pa, jesi li spreman za polazak?“ pitam. „Nisam se još obukao.“ „Dobro, onda požuri. Imamo posla danas. Hajde, jen-dva!“ Nikada do sada nisam rekla jen-dva. U tom trenutku Adam otvara vrata svoje sobe i izlazi, zevajući i protežući se, obučen samo u bokserice. Osećam da sam pocrvenela do korena kose. On se nasmeši. Rekao bi čovek da je upravo dobio na lutriji. „Dobro jutro, mili“, kaže i pogladi sina po glavi, a onda ga zagrli. Mene uhvati strava, jer sam sigurna da Adam sav miriše na seks. „Divan dan, zar ne?“ „Dobro jutro, tata“, smeši se Vilijam. „Lepo si raspoložen.“ „Život je lep, sine“, odgovara on i gleda u mene. Ja zakolutam očima. „Pa“, kaže Adam i odvaja se od sina, „šta kažete na to da doručkujemo sendviče sa slaninom?“ „Moramo da idemo“, kažem ja brzo. Adam zausti da se pobuni, a onda odustane. „Pa dobro. Ali možete prenoćiti ovde kad god poželite, oboje.“ Jao, najradije bih ga zadavila. „Ti si prenoćila ovde?“, pita me Vilijam. 167


„Spavala je na podu.“ Adam se smeši, očito uveren da mi čini uslugu. „Nadam se da ti nije smetalo, Džes? Da sam znao da ćeš ostati, spremio bih lepšu posteljinu za taj dušek na naduvavanje.“ Adam stvarno mora prestati da laže. Uopšte mu ne uspeva. „Rekla si da si upravo došla“, kaže Vilijam i gleda me prebacujući mi. „Idi i obuci se.“ On gleda naizmenično oca i mene. „Šta se ovde dešava?“ „Ništa!“ kažemo nas dvoje uglas. Vilijam se vrati u sobu da se obuče, a ja čekam napolju, lupkajući prstima po stolu, nimalo voljna da se upuštam u razgovor s Adamom. Vilijam i ja krećemo ka svom bungalovu u odeći koju smo nosili juče, dok jutarnja izmaglica nestaje pod sunčevim zracima, a porodice se pojavljuju na vratima kućica naspavane i spremne za predstojeći dan. A ja shvatim da sam verovatno prva žena u istoriji koja se vraća kući posle seksa vodeći pritom svog desetogodišnjeg sina.

168


POGLAVLJE 54 Kada čuje da sam spavala s Adamom, Beki reaguje smireno kao i uvek. „Šta si radila?“, drekne i zagrcne se kafom. Sedimo pred njenim bungalovom, dok njeni sinovi pokušavaju da smisle kreativan način da jedan drugom polome noge. Spremam se da odgovorim kada se iz kuće začuje Sebov glas. „BEKI? IMAMO HITAN SLUČAJ!“ Ona uzdahne. „To znači da se Popi ukakila, a da on ne može da dohvati vlažne maramice“, objašnjava i hita unutra. Pojavljuje se tri minuta kasnije da razdvoji Rufusa i Džejmsa, a potom mi se ponovo pridružuje. „Zašto muškarci smatraju da je menjanje pelene jednako operaciji na otvorenom srcu? Neko mora da im dodaje svaki potreban predmet čim pruže ruku. Ali nije važno. Adam? Bože sakloni.“ „Da nikom nisi rekla, razumeš?“ „Kome bih govorila?“ „Sebu, na primer.“ „Mi jedva imamo vremena da razgovaramo o tome na koga je red da spremi kafu. Dodavola, Džes.“ Na licu joj se pojavljuje osmeh. „Kako je bilo?“ „Strašno.“ Ona se snuždi. „Stvarno?“ „Mislim, strašno je što smo to uradili. Gde mi je bila pamet? Nisam bila baš toliko pijana.“ „Ne bih se složila. Za vreme boćanja umalo da razbiješ Sebu glavu kuglom. A sad ozbiljno – je li stvarno bilo strašno?“ Moram da se ugrizem za usnu. „Šta misliš?“ Ona se polako nasmeši. „Bilo je sjajno, zar ne? Kladim se da si doživela bar šest orgazama. Kladim se da si vrištala do neba i da si skakala do plafona i...“ „Da, u redu, bilo je dobro“, šapućem. „Zapravo, fantastično. Verovatno jedno od deset najboljih iskustava u mom životu.“ „Bože. A ti si jednom plivala s delfinima, zar ne?“ „Da.“ „Ha! Znala sam!“ Na ovo mogu samo da uzdahnem.

169


„Zašto si toliko zabrinuta, Džes? U poređenju sa svim ostalim o čemu moraš da misliš... zašto bi sjajan seks bio problem?“ Zaustim da odgovorim, ali ona nastavlja. „Ne znam šta bih dala da to ponovo osetim. Ne kažem da je Seb loš u krevetu: uopšte nije. Njegova tehnika se ne menja, ali sad, kad počnemo, poželim da što pre završimo, jer me čeka gomila veša za peglanje. Sigurna sam da i on slično misli.“ „Zapravo, čisto sumnjam u to, Beki. Je li između vas sigurno sve u redu?“ „O, jeste“, kaže ona nemarno i otpije kafu, a pogled joj se zamagli. „Zapravo, ne znam.“ Naglo spušta šolju. „Mislila sam da će nam letovanje pomoći. Ali ipak je sve isto. Deca se i dalje svađaju, a Popi, iako jeste divna, nikad se ne umara. Seb i ja smo premoreni i... mislim da se istresamo jedno na drugo.“ Kad me pogleda, primećujem da su joj oči crvene. „Ponekad mi se čini da ne umem da budem udata, s troje dece. Iznutra se osećam isto kao kad su mi bile dvadeset dve, ali sve se oko mene promenilo. Kao da nemam pojma kako mi se sve ovo desilo.“ „Beki, mnogi ljudi se tako osećaju. Svi mi volimo svoju decu, a ipak rado zamišljamo da smo mladi i slobodni. To su bila lepa vremena. A ti svakog vikenda možeš da spavaš duže.“ „Ne želim da dramim, Džes, zaista. Ali bilo je trenutaka kad sam se pitala... da li ćemo se Seb i ja razvesti.“ Priznajem da sam šokirana. „Ti bi to želela?“ Ona se mršti. „Ne, naravno da ne bih. Ali ne želim ni da se osećam ovako kao sada. Nekada sam bila raspoložena u društvu. Bila sam prijatna, ljudi su me voleli. A gledaj me sada. Sva sam zapuštena, provodim dane vičući na decu, čak sam i na Natašu vikala pre neki dan, iako uopšte nije bila kriva. Volim svoju porodicu više od svega na svetu. Ali ponekad... ne uživam u njima.“ Sklapa oči i šmrče. „Osećam se kao potpuno neuspešna i promašena žena, čak i kad to kažem. Kakva sam ja to majka?“ „Umorna“, odgovaram i stežem je za ruku. „Beki, naravno da se smeš osećati izmoreno i zasićeno. U redu je da ti povremeno bude dosta svega. I ti si ljudsko biće.“ Ona uzdahne i klima glavom. „Ali u ovom trenutku očito je najvažnije da prihvatiš pomoć kad ti se nudi. Pusti mene i Natašu da ti pričuvamo decu“, nastavljam. Ona jekne. „O tome smo već pričali – ovo je i vama odmor.“ „Neće nam praviti problem.“ Ona frkne. „Volim tu decu, ali to, jednostavno, ne mogu da poverujem.“ „Dobro, meni neće smetati“, navaljujem. „Uradićemo tako. Bez rasprave.“ 170


Ona ponovo okleva i nesigurno me gleda. „Dobro. Ako zaista, zaista tako misliš. Samo se nadam da posle toga nećeš prestati da razgovaraš sa mnom.“ Ja se zadovoljno nasmešim i pružim ruku da uzmem svoju šolju. Umesto da dohvatim i stegnem dršku, ruka mi sklizne i šolja padne, a kafa se prospe po stolu. Skočim i počnem da brišem papirnim maramicama iz tašne, a Beki trči unutra da donese kuhinjsku krpu. Kada se vrati, položi je preko cele fleke, a ja se skljokam u stolicu i dignem drhtave ruke, dok me obuzima užas. Ponekad se osećam kao da bih, ako dovoljno pažljivo pogledam, mogla da vidim šta se dešava ispod kože na mojim prstima. Da svojim očima vidim da li se nešto zbiva u mom telu, da li Hantingtonova bolest počinje da se pojavljuje. „Jesi li dobro?“ šapuće Beki. Klimam glavom. „Jesam, jesam.“ Ali i dalje gledam u svoju šaku, proučavam je, tražim odgovor na dobro poznato pitanje: da li je ovo greška kakva se svima dešava, ili je posredi nešto ozbiljno? Gledam hrpu papirnih maramica natopljenih kafom, a onda shvatam da Beki gleda u mene. „To je samo nezgoda, Džes. Nije to ništa.“ Kruto klimam glavom, trepćući da oteram suze. Rešena sam da ne zaplačem. Stežem zube i gutam emocije koje se komešaju u meni. Sasvim je moguće da ona ima pravo. Nije da nikad nisam ništa srušila. Svako može ponekad da bude trapav. Tokom poslednjih godina dešavalo se da osećam čudne stvari: peckanje na licu, klecanje nogu, osećanje kao da nisu moje. Pre nekoliko nedelja parkirala sam kola pred supermarketom, obavila sam kupovinu, a kada sam izašla, nisam imala pojma gde sam ih ostavila. Trebalo mi je punih pet minuta da ih nađem, špartala sam parkingom i pritiskala privezak s alarmom. Nadala sam se da će prolaznici misliti da opušteno šetkam po kisici. Nije nego. Tada sam ostala ubeđena: to je TO. To je ono isto što se dešavalo mojoj mami na samom početku, ono što oboleli od Hantingtonove bolesti opisuju na forumima kao svoje prve simptome. Onda je Beki izjavila da joj se to isto desilo više puta u poslednjih pet godina, i da je jednom morala da telefonira Sebu da dođe po nju, jer je bila uverena da je auto ukraden. Dolazeći, on je prošao pored njenog ford fokusa, koji je ostavila kod kontejnera za reciklažu. Doktorka Inglis kaže da, u ovom trenutku, veruje da ti događaji predstavljaju samo izraz strepnje. Kaže da kod mene nema kliničkih simptoma Hantingtonove bolesti. Poslednja magnetna rezonanca potvrdila je to. Imala mutirani gen ili ne, ja sam zdrava. Zasad.

171


Problem je što, kada znam da će moja budućnost biti vrlo nalik na ono što moja majka trenutno preživljava, nije lako potisnuti tu misao. Zato prosto moram stalno da postavljam sebi isto pitanje: kada će se ova bolest uvući pod kožu i odneti sve što me čini onim što jesam? Način na koji razmišljam. Način na koji se krećem. Način na koji izgledam. Sve ono što me određuje.

172


POGLAVLJE 55 Kasnije tokom dana uspevam da pričam s mamom putem Skajpa. Slika treperi, ali ja ipak po navici procenjujem njeno fizičko stanje i obuzima me nerazumno oduševljenje što je mirna. Onda shvatam da se slika zamrzla. Kad se ponovo pokrene, mamino rame trgne se napred, a meni se srce stegne od dobro poznatog bola. Smešim se. „Zdravo, mama! Kako si?“ Tata drži ajped pred njom. Ona pokušava da odgovori, ali ne uspeva da formuliše reči. „Bilo je dinamično jutro“, konačno kaže tata. „Džema je navratila na jedan sat.“ Džema i mama drugarice su još od tinejdžerskih dana. Bile su nerazdvojne. U neku ruku i sada je tako. „Onda su došla u posetu deca iz ovdašnje škole, a kasnije ćemo iči kod doktora Džanopulosa.“ „O, fino.“ Doktor Džanopulos je mamin specijalista još od samog početka i ona ga voli, uglavnom zato što je pametan i uviđavan, ali i zato, kako je jednom rekla, što joj pomalo liči na Roba Loua. „I tako... Vilijam igra fudbal, mama. Izvini. Trebalo je da sačekam dok završi, pa da te onda zovem. U poslednje vreme baš se zagrejao za to. Nisam sigurna da li će dospeti u reprezentaciju, ali bar se bavi nečim.“ Ona ne odgovara. Oči su joj prazne, ne uspeva da uhvati moj pogled na ekranu, a bluza joj visi na ramenima. Tata se saginje, uzima maramicu iz džepa i briše joj ugao usana. „A zašto su dolazila deca iz škole?“ pitam je. Ona dugo okleva, tražeći pravu reč. Konačno uspeva. „Pevali.“ „O, divno.“ „Falš“, dodaje, a ja uspevam da se nasmejem. „Viliiam se u poslednje vreme ne odvaja od Adama. Sjajno se provodi. U početku sam sumnjala u ceo ovaj plan, kao što znaš, ali moram da ti priznam – odlično se slažu.“ Ona zastenje. Jedva razabiram reč: „Fino.“ „I mislila sam da ćeš biti zadovoljna. I ja sam.“ „Ne, ti. Lepa danas.“ „O, stvarno? Hvala.“ Još jedna duga pauza, a onda dodaje: „Srećna.“

173


Nimalo ne sumnjam da se rumeni obrazi i zadovoljstvo na mom licu mogu pripisati činjenici da sam spavala s Adamom, ali to joj, naravno, neću reći. „Ovde sam... jela mnogo voća“, mrmljam. Jednom, davno, ispričala sam joj šta osećam prema Adamu. Znam da je nekim majkama i kćerkama teško da razgovaraju o muškarcima, ali nama dvema to je bilo sasvim prirodno. Opisala sam joj duboku sreću koju sam osetila kad sam ga tek upoznala, i opšti raspad sistema koji sam iskusila kad se sve završilo. U to vreme, nekoliko meseci po raskidu, shvatila sam koliko mi je ona potrebna. Ona je bila snažna. Ona je videla logiku i kada ja nisam uspevala da se snađem. I naučila me je, s pravom, da ma koliko bila nesrećna, uvek mogu da se podignem iz pepela i snađem se i bez njega. Jedne večeri, ubrzo pošto sam se vratila da stanujem s roditeljima, pre nego što sam saznala šta se dešava s njom, od nje sam dobila pravo predavanje o emocijama. „Džes, ti si snažna i pametna, i bićeš divna majka. Stvari između tebe i Adama nisu bile kako treba, ali život je pred tobom. Znam da ćeš moći da se snađeš.“ To je bio njen stav prema svemu u životu: ne kukaj, ne oteži; nastavi dalje i iskoristi ono što imaš. Nikada nije odstupala od toga. U poslednjoj godini vrtića, Vilijam je učestvovao u božičnoj priredbi, pa sam pozvala mamu i tatu da ga vide. To je bilo pre nego što je mama morala da koristi invalidska kolica, ali horea – nehotični pokreti – već je bila toliko izražena da je u sali nastupio tajac kada je ušla krutim, trzavim koracima. „Hodi, mama. Evo naših mesta“, rekla sam, pozdravljajući klimanjem glavom druge roditelje. „Džes, hoćeš li da kupiš tiket za tombolu?“ Pojavila se Dajana, majka Vilijamovog druga Olivera, mašući ceduljicama. „Imamo sjajne nagrade: tri flaše šampanjca, porciju mešanog mesa za četvoro, električni masažer za stopala. Ne izgleda baš reprezentativno, ali samo zato što je kutija oštećena prilikom transporta. Aparat je potpuno nov, časna reč!“ „Da, naravno“, odgovorila sam i izvadila novčanik. Kad sam joj pružila novac, shvatila sam da više ne gleda u mene. Zagledala se u moju mamu, čije se lice grčilo u čudne grimase. Za one koji ne znaju o čemu je reč, prizor je verovatno bio jeziv. Dajanina reakcija bila je sasvim uobičajena, ali ja se nikada nisam privikla na to. Bila sam sigurna da sam joj pomenula da mi je mama bolesna, ali svakako nije očekivala ovakvo nešto. Nije imala vremena da prikrije zaprepašćenje. 174


„Hvala, dušo“, rekla je nespretno, a ja sam razabirala emocije u njenim očima: nevericu, strah, gađenje. Tata je uhvatio mamu podruku, pa smo pošli ka sedištima u zadnjem delu sale, pokušavajući da se provučemo kroz gužvu. „Skloni se“, šapnula je jedna žena i privukla k sebi devojčicu, očito ubeđena da je moja mama pijana. Ili, kao što je neko od dece kasnije pitao Vilijama: „Je li tvoja baka došla iz ludnice?“ Predstava je počela. Iako su naša mesta bila pozadi, neljudski zvuči koji su se otimali s maminih usana mogli su se jasno čuti; nadala sam se, nje radi, da će uskoro početi neka živahna pesma koja će to prigušiti. Posle predstave pozvani smo u trpezariju na kolače i sokove. Htela sam da odemo kući, ali Vilijam je veoma želeo da ostane. „Ne, idemo kući, dušo.“ „Ne smeta“, javila se mama. „Možemo ostati još malo.“ Već sledećeg minuta prosula je piće po Vilijamovoj vaspitačici, koja je nosila poslužavnik sa sokovima. Gospođica Harison bila je ljubazna, prijatna i očito zaprepašćena – u jednom trenutku pričala je s roditeljima o odličnoj glumi kralja Iroda, a sledećeg joj je tamnocrvena tečnost kapala s bele svilene bluze. Mama se smesta izvinila na svoj uobičajeni smireni način. „Izvinite, stvarno sam strašno nespretna.“ „Oh, u redu je“, odvratila je gospođica Harison i pocrvenela. „Platiću hemijsko čišćenje“, ponudila se mama. „Ja sam im najbolja mušterija u poslednje vreme.“ *** Trgnem se iz misli i ponovo se zagledam u mamu na ekranu. „Moram da idem, mama.“ Mama me gleda, uprkos stalnom trzanju glave. Onda joj se lice ponovo izobliči u nešto što bi možda trebalo da predstavlja osmeh. Odlučujem da biram da to jeste osmeh. Moram da verujem da u mračnom haosu koji polako zauzima njen mozak ponekad i dalje može da se upali svetlo.

175


POGLAVLJE 56 Posle razgovora s roditeljima krećem ka fudbalskom terenu i tu nalazim Natašu kako gleda Vilijama i ostale dečake. „Odlično si se setila da ponudiš da pričuvamo decu“, kaže. „Jedva čekam. Razmišljala sam šta da radimo s njima tokom popodneva.“ „Ne moramo mnogo da razmišljamo. Ovde postoje mnoge aktivnosti. Prosto ćemo se igrati s njima.“ „Jutros sam preuzela s interneta knjigu o vaspitanju“, nastavlja ona. „Samo sam je prelistala, ali korisna je. Jesi li dobro? Deluješ uznemireno.“ Zagledam se u Vilijama dok pokušava da izdribla malog Nemca, koji izgleda kao da bi pao ako neko malo jače kine u blizini. Moj sin ne uspeva ni da priđe lopti, onda se spotakne o samog sebe, krene da pada i ispravi se u poslednji čas. „Sinoć se nešto desilo.“ Što manje ljudi zna, to bolje; ali zakoni prijateljstva zabranjuju da kažem Beki, a prećutim Nataši. „Nešto što nije trebalo da uradim.“ Ona i ne trepne. „Ti i Adam?“ „Ko ti je rekao?“ „Niko. Odavno sam to predvidela. Nisam ništa rekla, ali znala sam da će se desiti.“ Ne znam da li da se obrađujem ili uvredim. Pre nego što odlučim, razgovor se prekida. „Dobar dan, dame.“ Sunce blista u Simoninoj plavoj kosi. Njena glatka, jedra koža prosto zrači bez trunke šminke. Smeši se baš meni, a ja osetim da sam pocrvenela. „Vilijam sve bolje igra, Džes. Odlično napreduje.“ „Oh... to je lepo od tebe, Simon.“ Nelagodno se smešim, gledajući sina koji se približava golu. Prostor između njega i mreže potpuno je slobodan, ali on nekako uspeva da šutne loptu u korner. „O, ovo je bilo za dlaku!“ uzvikuje Simon. Mene obuzima strepnja i očajnički pokušavam da smislim izgovor da se udaljim. Nataša to primećuje i preuzima razgovor. „Simon, baš smo pričale kuda bismo mogli da odemo sutra. Imaš li neku preporuku?“ „Da li ste već bili u La Rok Gažaku? Imaju lepu botaničku baštu. Adam me je jednom vodio tamo na romantičan izlet.“

176


Potom naširoko priča o raznim lepotama i uz svaku prikači neki gest ljubavi koji joj je Adam priredio dok su bili baš tamo. Ja pokušavam da ne umrem na licu mesta od stida i kajanja. Jedino pozitivno u celoj ovoj situaciji jeste to što je sad jasno da ona nema pojma šta smo Adam i ja radili noćas. Sumnja koja se mogla pojaviti tokom boćanja sada je potpuno razvejana, što je čudno, jer meni se čini da mi na čelu piše šta sam radila. „Zar nije tako, Džes? Džes?“ Shvatam da me je Nataša nešto pitala. „Ovaj... zvuči odlično“, odgovaram oduševljeno. „Žalila sam se na crve koje sam jutros videla u kontejneru kraj puta.“ „Oh! Izvini. Nešto sam se zamislila.“ „I ja sam u poslednje vreme takva“, prihvata Simon, sva srećna. „Više ne mogu da mislim na posao kad znam da uskoro odlazim.“ Naglo podižem pogled i vidim da gleda pravo u mene, usana izvijenih u poluosmeh. „Odlaziš?“ „Tek na kraju sezone. Ne želim da razglasim, ali već neko vreme radim na tome.“ „Kuda ideš?“ pitam, pokušavajući da se priviknem na novost. Verovatno bi postavila rekord ako ostane Adamova devojka i po završetku turističke sezone. „Na put oko sveta. Ili bar dela sveta. Trenutno uveliko planiram.“ „Auh! Blago tebi. Kako je to divno.“ Osećam da mi kroz vene struji adrenalin. „U koje zemlje ideš?“ „Prvo u jugoistočnu Aziju. Adam poznaje u Tajlandu nekoga s kim je nekada radio, pa će nas primiti na nedelju dana. Onda idemo u Vijetnam, za koji čujem da je divan, mada sam prošle nedelje videla na internetu jelovnik u kome se nude prženi poljski miševi. Nisam sigurna da bih to probala.“ Kikoće se. Potom nastavlja da blebeće, a ja se osećam kao da mi je neko ispumpao vazduh iz pluća, jer sam čula šta je tačno rekla. Na kraju Nataša postavlja ključno pitanje. „Izvini... rekla si da Adam ide s tobom?“ „Da!“ Široko se smeši, očito uživajući u trenutku. Onda dramatično raširi oči. „Jao, bože, izvini, Džes! Verovatno je želeo da ti on sam kaže, zbog Vilijama. Mada se ionako nisu baš redovno viđali, zar ne? Ne znam da li bi i bilo neke razlike – videće se za godinu dana, umesto za šest meseci.“ „A šta će biti s ovim mestom?“ pita Nataša. „Ko će voditi hotel?“ „Blanšarovi.“ 177


„Par od kojeg je kupio zamak?“ „Da. To je privremeno, ali oni odlično poznaju imanje. Adam ima puno poverenje u njih i jedva čekaju da budu malo glavni u zamku koji je generacijama pripadao njihovoj porodici. Adam će tokom putovanja proveravati situaciju.“ Meni noge polako otkazuju poslušnost. „Izvini, Džes“, ponavlja ona, ali oči joj blistaju. „Svakako bi saznala pre ili kasnije. Verovatno nisi ni mnogo iznenađena. Ako svi znamo nešto o Adamu, to je da ne voli da bude vezan na jednom mestu.“

178


POGLAVLJE 57 Ne mogu da pojmim da se Adam sprema da skita po svetu sa Simon. Činjenica da je pre nekoliko sati ponovo video moje strije samo je deo problema. U desetinama razgovora koje smo vodili otkako smo Vilijam i ja došli – o našem sinu, o njemu, o tome gde je najbolji sladoled ili kako da se otvori flaša piva bez otvarača – on nijednom nije pomislio da mi to pomene. U stvari, najviše mi smeta ovo: glavni cilj zbog kojeg smo došli ovamo zapravo je propao. Moraću da se vratim u Englesku i kažem mami da nisam uspela. Adam se nije promenio. Ništa se nije promenilo. Zavaravala sam sebe misleći da je okrenuo novi list i odjednom postao brižan otac sinu kojeg je godinama zanemarivao. Sad se pokazala prava istina. On samo provodi nekoliko prijatnih sedmica s nama, kako bi ga Vilijam zavoleo, a onda će po drugi put nestati iz njegovog života. Samo što sada Vilijam nije beba koja ne shvata šta se desilo. Ovog puta ima deset godina i obožava Adama. Adam mu je potreban više nego što ijedan od njih sluti. Novost me je toliko pogodila da moram da se udaljim pre nego što Simon primeti moju reakciju. Nataša oseća kako mi je, pa kaže da će pripaziti na Vilijama dok ja odem i obavim... što god obavim. Ni ja ne znam šta je to što god, znam samo da moram da odem u zamak i potražim utočište u toaletu, daleko od svih. Posle nekog vremena izlazim, puna besa i silne želje da se ovog trenutka vratim kući u Englesku. Osećanje ne jenjava ni dok Vilijam i ja idemo ka bungalovu, okruženi slatkastim mirisom cveća i trave koji se nimalo ne slaže s mojim raspoloženjem. „Odbranio sam gol, mama“, kaže on sav uzbuđen. „Stvarno?“ „DA!“, smeje se. „Voleo bih da si bila tamo da vidiš. Bilo je sjajno!“ „To je divno, dušo“, mrmljam. „A jesi li dao gol?“ On se na to snuždi. „Pa, nisam“, mrmlja, a onda počne da objašnjava zašto postizanje golova i nije tako važno. „Ponosim se tobom“, kažem i zagrlim ga. „Kako si uspeo da postaneš tako dobar?“ „Zbog tate“, kaže on odmah. „On je sjajan trener.“ Osećam da sam se ukočila. „Znaš kako dribla, mama“, nastavlja Vilijam. „Stvarno je snažan, zar ne?“

179


„Valjda.“ „I veoma je brz.“ „Zaista?“ mrmljam, dok mi se u glavi odmotava tehnikolor film Adama kako mi ljubi vrat. „Mama?“ „Da?“ „Je l’ ti to imaš vrtoglavicu? Ličiš mi na gospođu Garet iz škole. Ona stalno ima te vrtoglavice. Kaže da se to dešava kad napuniš pedeset.“ „Nemam nikakvu vrtoglavicu. I daleko sam od pedesete godine. Možemo li da pričamo o nečem drugom?“ „Dobro, o čemu?“ „O čemu god želiš.“ On se malo zamisli i utom dođemo do parkinga iza bungalova. „O periodu jure?“ Čarli upravo vezuje dasku za jedrenje na talasima na krov auta. Znam da mi, zapravo, nismo par, ali činjenica da sam spavala s nekim drugim – nije važno što je taj neko Adam – toliko mi je neprijatna da jedva mogu da ga pogledam, a kamoli pozdravim. „Zdravo, Čarli“, kažem nespretno. On podigne pogled, zategne poslednju kopču i prilazi. „Kako si?“ „Dobro, hvala.“ „Da li je bio fini roštilj? Kloi kaže da te je videla jutros kad si došla.“ Pažljivo me gleda u lice, kao da traži objašnjenje. „Ovaj... da, mi smo... da.“ Njemu se lice ukoči. „Da?“ Klimam glavom. „Mi... prenoćili smo kod Adama.“ Gledam Čarlija kako se muči da razume šta govorim. „Vilijam je zaspao, pa sam ja ostala u gostinskoj sobi“, lažem. Volela bih da mogu da vratim vreme nekoliko dana unazad, kad sam imala začetak letnje veze – nešto što možda ne bi potrajalo kad leto prođe, ali moglo je da se pretvori u povremene odlaske u bioskop ili na večeru. „Da li bi voleo da ponovo odemo na večeru?“, pitam iznenada. Odmah shvatam da je to samo bedan pokušaj da kaznim Adama, da dokažem sebi i njemu da ono noćas meni nije ništa značilo. Vrlo nezrelo, znam, ali to je sve što mogu. Čarli je primetno iznenađen. „Stvarno?“ „Da.“ „Imao sam utisak da se nešto dešava između tebe i...“, brzo prekine, odjednom svestan da je i Vilijam tu. „Izvini“, kaže i smeši se. „Veoma rado.“

180


POGLAVLJE 58 Dok idem prema zamku u potrazi za Adamom, moj bes raste iz časa u čas. Posle neuspešne potrage stižem na recepciju i tu zatičem Bena. On se smeši onim lepim smeđim očima, a nove pegice koje su mu izbile na nosu kao da naglašavaju koliko je mlad. „Danas ne dovodiš Vilijama, Džes?“ „Ovaj... ne danas. Jesi li video Adama? Ne javlja se na mobilni telefon, a nema ga ni u njegovoj kući.“ „Kad sam ga poslednji put video, išao je ka šupi da nađe testeru. Možda ja mogu da pomognem?“ Dirnuta sam njegovom brigom. „Ne verujem, ali hvala.“ Adama nađem pred šupom, nagnutog nad klupu dok energično testeriše, a gola koža na rukama blista mu od znoja. Podigne pogled kad priđem i široko se nasmeši. Onda primeti moj izraz lica. Pažljivo spušta testeru i ide ka meni, brišući ruke krpom. Pre nego što progovori, otpije vodu iz flaše. „Bio sam jutros da te tražim.“ U očima mu sija žudnja, ali ja sam neosetljiva na to, zgromilo me je Simonino otkriće. On pruža ruku, a ja je odgurnem. „Volela bih da mi nešto objasniš.“ „Naravno, šta je bilo? Hoćeš da odemo da popijemo nešto?“ „Ne.“ Reči mi se roje u glavi i jedva uspem da ih nekako sročim. „Pričala sam sa Simon.“ On provlači prstima kroz kosu. „Mora da ti je bilo neprijatno. Izvini, Džes. Moraću da razgovaram s njom već danas.“ „Adame, ona kaže da se spremaš s njom na put oko sveta“, kažem. „Da si se dogovorio s Blanšarovima da paze na imanje godinu dana i da ćeš prosto... otići. Da li je to tačno? Da li planiraš veliko putovanje s njom?“ Po izrazu na njegovom licu vidim da je tačno. „Slušaj. Komplikovano je...“ „Ne, Adame, sasvim je jednostavno. Da li je tačno? Da li si rezervisao avionske karte, da li planiraš da provedeš čitavu godinu na putu, kao što ona kaže? Ili me je slagala?“ On se trgne, a onda odluči da prizna. „Nije slagala. Ali to je bilo pre...“ „Pre čega? Nije bilo pre nego što si znao da imaš sina koji te neće videti više od godinu dana zato što si odlučio da se ludiraš po svetu kao da ti je osamnaest godina. Kao da nemaš nikakve obaveze. Nijednu brigu na svetu.“

181


Bože, zvučim kao zakeralo. Kako zanovetam. Za trenutak se upitam da li sam, zapravo, ljubomorna zato što Adam može da uradi nešto o čemu ja ne mogu ni da sanjam. „Hteo sam da ti kažem čim si stigla.“ „Pa zašto nisi?“ „Zato što sam se predomislio.“ „O, pa to je baš lepo. Dakle, hteo si da budeš iskren, a onda si se predomislio i umesto toga rešio da nas lažeš.“ „Nisam to mislio. Predomislio sam se za putovanje.“ Zaustim da nastavim, a onda shvatim šta sam čula. „Molim?“ „Predomislio sam se, neću da budem odsutan tako dugo. Zbog... svega.“ „Ovaj, stvarno, Adame?“ kažem sarkastično. „Ja treba da ti poverujem da ne ideš, samo što to još nisi rekao Simon?“ On se namršti. „Odlagao sam to. Hteo sam da sačekam posle njenog rođendana, i da vidim kako će biti s tobom i Vilijamom.“ „Dakle, hteo si da igraš na sigurno?“ On staje pred mene i prekrsti ruke. „Uopšte nije tako, Džes, jasno mi je da sam suviše retko viđao Vilijama, da nisam bio dovoljno dobar otac.“ „To je tačno.“ „Ali i ti si imala ulogu u tome.“ „Ja?“ Osećam da samo što nisam pobesnela i vidim da bi on najradije povukao ono što je rekao. Ali prekasno je. „Kakvu sam ja ulogu imala u tome, Adame?“ On za trenutak sklopi oči i uzdahne. „Džes, oduvek sam bio siguran da ću biti loš otac. Ali tek sada shvatam šta je trebalo da uradim – trebalo je da dam sve od sebe. Kao što rade roditelji, bez obzira na to šta misle o svojim sposobnostima.“ Tačno znam šta će sledeće reći. „Ne kažem da si ti kriva, Džes. Ali ti si mi vrlo jasno stavila do znanja da ne želiš da budem deo vašeg života – pa ni Vilijamovog. Rekla si mi da će mu biti bolje bez mene. Nisam ti to ranije pominjao, jer... pa, zato što sam bio siguran da si u pravu.“ Gutam knedlu, osećam da sve pliće dišem. „Trebalo je više da se borim“, nastavlja on. „Trebalo je da pokušam da dokažem i tebi i sebi da mogu da budem bolji roditelj nego što sam ih ja imao. A umesto toga, prihvatio sam situaciju takvu kakva je.“ Pokušavam da kažem nešto, ali on nastavlja. „Uvek sam se nadao da će se situacija promeniti. Nisam znao kako, ali mnogo sam razmišljao o mogućnosti da on provodi leto ovde, sa mnom, baš kao sada.“ 182


Adam me je jednom pitao da li bih došla s Vilijamom u posetu, dok je on još bio sasvim mali. Ne sećam se tačno šta sam odgovorila, ali prilično sam sigurna da je bila neka učtiva varijanta izraza nosi se. Ovaj razgovor počinje da me guši. On briše znoj sa čela i seda na deblo. „Kada si mi iz čista mira poslala imejl da biste došli ovamo, bio sam van sebe od sreće. Ozbiljno. A kad ste došli, što sam više vremena provodio s njim, nešto je počelo da me muči. Znao sam da ne mogu da pođem na put oko sveta sa Simon. Nisam želeo da idem s njom. Ali Simon je dobra devojka. Divna osoba. A ja sam bio kreten prema njoj. Spavao sam s tobom, između ostalog.“ Nehotice oborim pogled. „I zato sam pokušavao da odaberem pravi trenutak da joj kažem da neću ići. Ali imaš pravo. Trebalo je da joj kažem. Još pre nekoliko nedelja.“ Zatvaram oči i primećujem da se sve izmenilo, da je strašan bes koji sam do maločas osećala nestao, da ga je zamenilo nešto sasvim drugačije. Pod kapcima mi se skupljaju suze, a ja pokušavam da ih potisnem pre nego što ih Adam primeti. „Moram ovo da raščistim“, kaže on. „Bože, sad se osećam kao da sam u nekakvoj zaveri“, šmrcnem. On ustane i pruži raku ka meni, pa me privuče i zagrli me, dok se ja borim sa suzama. Blago ga odgurnem. „Moram da idem“, šapnem, ali on me uhvati za ruku. „Moram prvo nešto da ti kažem.“ „Šta?“ „Džes... ovo noćas. Meni je to mnogo značilo.“ Obaram pogled. „Nemoj, Adame.“ „Zašto? Možda je za tebe to samo greška zbog pijanstva, a ako je tako, onda... bože, neću da se svađam s tobom. Ali važno mi je da znaš da mi je to mnogo značilo. Ti si mi važnija nego...“ „Prekini“, šapnem i izvučem ruku. „Molim te, prosto... nemoj.“ Okrenem mu leđa i potrčim ka mračnoj šumi. Trava me golica po člancima dok se spotičem i priželjkujem da mogu ovako otrčati kući u Mančester.

183


POGLAVLJE 59 Tokom celog dana ne napušta me pitanje da li bih mogla da organizujem raniji povratak iz Francuske. Ne smeta mi ni što je bungalov pun dece koju čuvamo. „Dobro, Popi“, počinje Nataša sedajući na kauč. „Hoćemo li neku priču?“ Popi podiže pogled. „Ja gladna.“ „Oh! Dobro, hoćeš li bananu?“ Nataša spremno pruža ruku ka činiji voća na stolu. „Čokoladu.“ „O, dušo, to nemamo. Ovo ti je i bolje. Mljac, baš je fino.“ Nataša klekne na pod i ljušti bananu, pa joj pruža. Popije gleda kao da je upravo izvučena iz đubreta. „NEEEE!“ Baca bananu na Natašu. „Vrati!“ „Šta da vratim?“ „NAZAD! NAZAD! NAZAD!“ Popi počinje da se valja po podu. „Šta hoće?“ pita me Nataša izbezumljeno. Džejms podiže pogled s bojanke. „Hoće da vratiš bananu u koru.“ Potrajalo je deset minuta da se Popi smiri, a potom nam Nataša obema sipa po čašu vina. „Mogu li nešto da te pitam?“, odlučujem se da pokušam kad sedne pored mene. „To zvuči ozbiljno.“ Nataša se smeši, ali ja ne mogu da joj uzvratim. „Šta bi rekla ako bismo se Vilijam i ja ranije vratili kući?“ Ona naglo uzdahne kao da nije baš sasvim iznenađena. „Grozno se osećam, jer sam te ja ubedila da dođeš ovamo“, nastavljam, „ali imaćeš Beki i Seba, a moći ćeš i da nastaviš sa Džošuom bez nas da ti smetamo. Stvarno ne volim što te stavljam pred svršen čin, ali...“ Ona počinje da odmahuje glavom. „Nije to ništa strašno, Džes – ja sam velika devojka. Da li brineš zbog ovoga što se dešava s Adamom? Ili hoćeš da se vratiš zbog mame?“ „Oboje. Znam da tata pazi na mamu, ali ipak. A osim toga, ne verujem više sebi šta ću raditi s Adamom, pijana ili ne. Ovde je sve postalo užasno komplikovano.“ Ona pogleda ka deci kako bi proverila da je neće čuti, a onda utiša glas. „Razumem zašto si zabrinuta, Džes. Adam menja žene kao čarape, a ti brineš da će se isto desiti i s tobom, što bi bilo strašno za Vilijama. Ali...“ „Ali šta?“, pitam šapatom.

184


„Ti nisi bilo koja žena.“ „Strogo gledano, jesam.“ „Hoću da kažem, ti ćeš za njega uvek biti mnogo više od toga.“ Pitam se šta hoće da kaže. „Šta ako ovoga puta uspete?“ nastavlja ona. „Šta ako vam pođe za rukom da prevaziđete razlike koje su vas prvi put razdvojile...“ „Nisu nas razdvojile razlike, Nataša, nego činjenica da Adam ne ume da drži zakopčane pantalone. Osim toga, stvarno nam ne bi uspelo. Glupo je i pomišljati na takvo nešto.“ Ona me iznenađeno pogleda. „Zašto?“ „Odakle da počnem? Od činjenice da nismo uspeli prvi put? Od pitanja kako bi na Vilijama delovalo da se ponovo smuvamo?“ „Da, ali...“ „I tako dalje, i tako dalje“, nastavljam. „Osim toga, mene čeka budućnost sa smrtonosnom bolešću.“ Ona se na to skljoka. Umesto da se buni, da pokušava da me ubedi da ipak pokušam, jer nemam šta da izgubim, ona shvata da sa mnom ne može tako. S drugim prijateljicama možda, ali sa mnom ne. Prosto vidim kako joj se u glavi okreću točkici i da zamišlja kako ću izgledati za deset godina. „O tome ne može čak ni da se razmišlja, Nataša“, kažem blago. Vidim da je na ivici suza. „Zato i mislim da će za sve biti najbolje da odem kući.“ Ona mi okreće leđa i žurno otpija vino. „To stvarno nije pošteno, Džes.“ Gladim je po ruci, još hladnoj od dodira stakla. „Stvarno nije. Ali tako je.“ Gledam decu, a ona guta suze i smiruje se da oni ništa ne bi primetili. „Dobro, razumem“, kaže. „Ali nemoj pobeći, Džes. Naći ćeš se kod kuće, sama, bez mene i Beki da ti pružamo podršku. A mi želimo da budemo uz tebe. Zato smo i došle.“ Ja gledam u svetlucavu ivicu čaše. „Osim toga, Vilijam bi bio očajan.“ Kratko se osmehnem. „Nizak udarac.“ „Ali tačno je.“ „Imaš pravo, ali preboleo bi to.“ Obe se okrećemo da pogledamo Vilijama, koji se trenutno igra s Popi i uči je da kockama napiše reč maca. „B-C-T-R-P-E-D-G“, piše na kockama koje je poredala. „Bravo!“, kaže on. Nataša i ja se nasmejemo, pa zaćutimo. Onda ona kaže nešto od čega mi se stegne srce. „Ti si i dalje zaljubljena u Adama, zar ne?“ Zaustim da odgovorim, ali ne kažem ni reč. Jer obe već znamo odgovor.

185


POGLAVLJE 60 Sutradan dočekujem Beki pitanjem. „Zašto ste se sinoć vratili tako rano?“ „Pa, ovaj“, vrpolji se ona, „brinula sam kako ćete se snaći.“ „Odlično smo se snašle! Sve je teklo glatko. Deca su bila divna.“ „Nije bilo napada besa?“ „Ne, osim ako računamo Natašu kad nije našla vadičep. Slušaj, dogovor je bio da se ti i.Seb sasvim opustite i lepo provedete.“ „Pa i jesmo, donekle“, buni se ona, mada baš nisam ubeđena da govori istinu. „Ali volela bih da nisam pojela onaj ogroman kolač. Sutra moram na dijetu.“ „Ne treba ti dijeta. Divno izgledaš“, javlja se Seb s vrata. „Hvala, ali moje farmerke kažu drugačije.“ Nasmejem se, a sledećeg trenutka začujemo prodoran vrisak i potom dozivanje: „MAMAAAA!“ Beki umorno pogleda Seba. „Ja ću“, kaže on uzdišući. „Ostavićemo vas na miru“, kaže Beki, uzima Popi za ruku i zaustavlja se na vratima. „E da, kad smo kretali u provod, naišli smo na Adama. Delovao je... nekako čudno.“ „Kako to misliš?“ „Bio je napet. O, mi o njemu, a on...“ Adam ide ka nama. Osećam da u meni raste nervoza. „Zdravo, Beki. Jeste li se lepo proveli?“ „Divno, hvala“, odgovara ona. On se nasmeši, a ja ga nehotice gledam u usta. „Dobro“, trgne se ona, „moram do samoposluge ako hoću da nahranim ovu bandu. Hajde, Popi; ponećemo suvo grožđe i idemo u kupovinu. Videćemo se kasnije“, kaže, gledajući me nimalo diskretno, pa pođe prema kolima. „Da pođemo u šetnju?“, predlaže Adam. „Vilijam će posle fudbala otići u bungalov. Hoću da budem tamo da ga dočekam.“ „A da zajedno odemo tamo?“ „Dobro“, kažem kruto. Krećemo ka šumi i idemo stazom, gde se sunce probija kroz krošnje i pravi mrljice svetlosti na tamnoj paprati. Gledam pred noge, a on mi kaže da je saopštio Simon da on neće ići na put.

186


„Rekao sam da ne želim toliko dugo da ostavim Vilijama. I da... postoji još neko.“ Prisiljavam sebe da gledam pravo napred. „Da li je pitala ko?“ Osećam da me gleda. „Mislim da nije bilo potrebe.“ Gutam knedlu. „I kako je to primila?“ „Dala je otkaz i rekla mi da već danas po podne odlazi avionom kući, kod roditelja. Onda mi je rekla da mogu da očekujem tužbu zbog loših radnih uslova.“ „Znači, dobro je prošlo“, zaključujem. Stižemo do bungalova i sedamo na terasu. Osećam grč u stomaku. Podižem glavu i sklapam oči, osećajući na licu toplotu sunca dok maštam, samo za trenutak, kako bi ovo možda moglo da uspe. Kako bih mogla da povezem delove naše porodice i da ih sastavim u celinu. Možda me zbog toga hvata potreba da kažem nešto što je verovatno trebalo odavno da kažem. „Izvini.“ On me zbunjeno gleda. „Zbog čega? Bila si sasvim u pravu za Simon i putovanje.“ „Ne to... mislila sam o onome što si rekao. Da sam te navela da misliš kako nećeš biti dobar otac. Žao mi je što sam rekla da će nam biti bolje bez tebe. To je stvarno bilo pogrešno.“ Primećujem emocije na Adamovom licu i nastavljam. „Osim toga, bilo je i netačno, što si dokazao otkako smo stigli ovamo.“ Pažljivo ga gledam. „On te voli, Adame, stvarno. A otkako smo došli, mislim da si zaslužio njegovu ljubav. Zaista.“ On za trenutak zažmuri, kao da se stidi. „Džes“, kaže potom, „mogli bismo da pokušamo, znaš. Stvarno bismo mogli. Moja osećanja prema tebi... promenila su se. Ne, nije tako; samo su postala kristalno jasna.“ Adam priča dalje, razvijajući argumente kao da učestvuje u srednjoškolskom takmičenju u govorništvu. Suština je u tome da bi trebalo da budemo zajedno, da pokušamo ponovo. Ja ne mogu da pratim reči. Mogu da mislim samo na ono što mu još nisam rekla. Na ono što krijem od njega već celu deceniju. „Zašto plačeš?“ On se okreće k meni s izrazom lica od kojeg mi se stegne srce. „Ne bi uspelo, Adame. Ne možemo da budemo zajedno.“ Shvatam da moram sve da mu kažem. Dugujem mu to. Trebalo je da mu kažem još odavno. „Stvar je u tome...“ Glas me izda, kao da ne želi da učestvuje u ovome. Kako da kažete takvo nešto čoveku kojeg još volite? Kada znate da će to izmeniti sve što je mislio o 187


vama. Kada znate da više neće moći da vas pogleda i vidi ženu koju želi – već samo ženu koju sažaljeva. Zaustim da pokušam, ali on me preduhitri. „Zbog onog tipa preko puta, je li tako?“ Zaprepašćeno se nasmejem. „Molim?“ „Onaj tip, Čarli. Očito je zacopan u tebe.“ Odmahujem glavom u neverici. „Nije zbog njega.“ Vidim da je Adam ljutito prekrstio ruke. „Adame. On mi se čak i ne sviđa. On je samo neki tip koga sam upoznala na letovanju.“ On me netremice gleda. „Razumem.“ „Ništa ti ne razumeš!“ Dođe mi da duboko udahnem i povičem iz sveg glasa: Nije to zbog Čarlija. Kakve veze ima Čarli kad i dalje volim tebe? Sve sine kad si u blizini. Obuzme me nepodnošljiva žudnja kadgod osetim miris tvoje kože. Samo što to ničemu ne bi služilo. Zato bez razmišljanja kažem: „Adame, tip nosi džempere. Preko košulje. Veruj mi, nije zbog njega.“ Podižem pogled i vidim Čarlija kako gleda pravo u mene. Čuo je svaku reč. Sledećeg trenutka sklanja pogled, okreće se i vraća u svoj bungalov, zalupivši vratima za sobom.

188


POGLAVLJE 61 Sat kasnije sedim sklupčana na kauču, suviše postiđena da bih se pojavila napolju, za slučaj da je Čarli još tamo. Pitam se da li bi trebalo da odem i objasnim šta se desilo, ili da se izvinim. Za to vreme Vilijam se mota po bungalovu, ćutljiv i zamišljen. „Zašto si se tako rano vratio s fudbala?“, pitam. On samo sleže ramenima. „Da li si se ponovo spotakao i pao?“ On me kratko prostreli pogledom zbog same pomisli da je on po nečemu ispod standarda kakvi, recimo, važe u madridskom Realu. „Ne, dao sam gol.“ „Oh!“ Možda zvučim suviše zaprepašćeno. „Jao, pa to je divno, Vilijame. Zašto si onda tako neraspoložen?“ On odmahuje glavom i mršti se. „Hajde, da čujem.“ „Druga deca rekla su da je Džejms gej. Rekao sam im da ga ostave na miru, pa su kazali da sam i ja gej. A nisam.“ „O, Vilijame“, uzdišem, uvređena i ponosna u isto vreme. „Lepo je što si stao na njegovu stranu. Mada... čak i da jesi gej, to bi bilo sasvim u redu, samo da znaš.“ On se bledo osmehne, kao da nisam shvatila suštinu. „Samo nisam hteo da budu grubi prema Džejmsu.“ „Da, znam. Gde je bio Seb dok se to dešavalo?“ „Čitao je novine kraj aut-linije, suviše daleko da bi čuo šta se dešava.“ „Dušo, postupio si baš kako treba.“ Prilazim i grlim ga oko mršavih ramena. Pokušam da ga privučem u pravi zagrljaj, ali on se odmakne. „Sad nemam s kim da igram fudbal. I to baš kad mi je dobro krenulo.“ Ustaje i kreće ka svojoj sobi. Puštam ga da ode, ali želja da pođem za njim ipak je suviše snažna. Prilazim vratima i otvorim ih: vidim ga kako leži potrbuške na gornjem krevetu. „Vilijame“, kažem tiho. Da smo kod kuće i da ga ovako nađem u krevetu, sela bih na sam kraj i gladila ga po leđima u znak podrške, sve dok ga to ne iznervira do te mere da pristane da priča sa mnom. Zato sada zakoračim na male merdevine kojima se penje na gornji ležaj. Tek kad stignem do treće stepenice, shvatim koliko je cela konstrukcija nestabilna; verovatno nije ni zamišljena za dve osobe, od kojih je jedna

189


odrasla žena koja je u poslednje tri nedelje pojela toliku količinu sira da ozbiljno razmišlja o spaljivanju farmerki. Ipak, nekako se popnem i sednem na dušek. „Šta to radiš?“, pita Vilijam. Seda, okreće se ka meni i mršti se. „Dolazim da ti pravim društvo“, kažem kad se konačno prebacim na gornji krevet i sednem prekrštenih nogu, kao kad sam išla kod drugarica da prespavam. „Postoji li još neki problem?“ On mi odgovara tipičnim pretpubertetskim pogledom, koji bi trebalo da me zavara kako je tobože zbunjen, jer sam ga pitala nešto glupo. „Ne.“ „Onda slušaj... mislim da možda imam rešenje za taj problem s fudbalom“, kažem. „Kakav?“ „Nešto sam razmišljala.“ On naglo podigne pogled, kao da moje reči zvuče užasno opasno. „Možda bi bila dobra ideja da ranije odemo kući. Možda već sutra. Pogledala sam red vožnje trajekta, i uopšte neće biti skupo da promenimo rezervaciju. Tako ćeš moći da budeš sa svojim društvom kod kuće i da igraš Baštenske ratove sa Džejkom i...“ „Molim?“ „Samo kažem... možda bismo mogli da odemo. Sutra.“ „NE!“, buni se on, toliko žestoko da se trgnem. „Slušaj... samo razmisli.“ On prekrsti ruke na grudima. „Razmislio sam i neću da idem.“ Odjednom je prebledeo. Za deset sekundi je, umesto naduren, postao ozbiljno besan. Skoro se trese. „Znam da ti je bilo divno s tatom, ali on je sada veoma zauzet, i zar ne bi bilo lepo da se ponovo vidiš s drugovima?“ navaljujem. On me prostreli pogledom i progovori kroza zube. „Je li to zato što ne možeš da se složiš s tatom?“ Ne znam da li da se rasplačem ili nasmejem od olakšanja što nije shvatio šta se desilo pre neko veče. „Ovaj, ne – nije zato.“ „Naravno da jeste, zar ne? Ti ga mrziš. Ne možeš da izdržiš ovde čak ni mene radi. Baš kad smo postali drugari, i kad mi pokazuje kako da bolje igram fudbal, i kad...“ „Nije zato, Vilijame“, prekidam ga. „Tata ima mnogo posla, ali već je rekao da jedva čeka da doputuje kod nas da te vidi.“ Kako da mu kažem da mi ne smeta što se Vilijam zbližio s Adamom, nego ja? Sve dosad nisam ni shvatila koliko se plašim da ostanem ovde. „E pa ja ne idem nikuda“, izjavljuje moj sin. „Ti idi, ako baš hoćeš.“ Zaprepašćeno trepćem od sasvim novog tona. „Kako, molim?“ „Rekao sam da ne idem.“ 190


Ne znam da li je to zbog načina na koji je to rekao, gotovo režeći, ali odjednom shvatam da ne vladam situacijom. Da čak i ne znam šta treba da radim. Najradije bih počela da vrištim. „Mislim da ćeš se setiti da sam ja tvoja mama“, kažem, dovoljno strogo da prikrijem koliko sam potresena. „Dakle... ako ja kažem da idemo, onda ideš i ti. I NEĆEŠ mi se tako obraćati. Ti imaš deset godina, a ne dvadeset pet. A čak i da imaš dvadeset pet, ne možeš tako da mi se obraćaš. Ni ti ni bilo ko drugi.“ „KAKO da ti se obraćam?“ počne on da viče. „Ne mogu da poverujem, ti mene grdiš, a ništa loše nisam uradio. Ti si upravo otkazala sopstvene planove i sve si pokvarila. Namerno!“ Nešto u njegovom glasu, taj cmizdravi, mučenički ton, potpuno mi pomrači um. Odjednom mi više nije bitno ništa od svega što sam čitala u knjigama o vaspitanju, a naročito ono da kada počnete da vičete na dete, znači da je ono pobedilo. Ne želim više da budem razborita. Stvarno ne mogu da podnesem više nijednu zamku koju mi život priređuje, i sada gubim kontrolu. „Tako, Vilijame, baš tako!“, vičem. „Ti nemaš pojma sa čim se ja sve suočavam. Nemaš pojma ni o čemu, jer da znaš, složio bi se s mojom odlukom. Svakako ne bi imao petlju da mi se obraćaš kao da sam poslednje đubre, a ne žena koja te je podigla sama-samcita.“ „Podizala si me sama samo zašto što nisi dala tati da mi priđe!“ Osećam da su mi se vilice zgrčile. „To nije tačno, Vilijame. Uopšte nije tačno.“ „Svejedno. Ja ne idem kući.“ „Kao prvo: ako mi se još jednom tako obratiš, nećeš dobiti ajped u ruke sve dok ne napuniš sedamdeset godina. A drugo: idemo kući. Sutra. Ako ti se ne dopada, žalim slučaj. Život je ponekad grozan, Vilijame. Počni da se navikavaš.“ Na to se on okrene i prebaci noge preko ivice kreveta, pa skoči na pod. U dva koraka stiže do vrata, izađe i zalupi ih, dok se meni grudi stežu od straha. Nikada se nisam ovako posvađala s njim. S jedne strane, kao da nemam pojma šta me je obuzelo. S druge, još sam besna na njega što je toliko drzak. U oba slučaja obuzima me osećanje krivice i najradije bih se vratila i izbrisala ovih poslednjih sedam minuta. Uzdahnem i krenem da siđem niz merdevine, ali odavno se nisam pela po krevetima na sprat, a svakako neću skakati na pod. Najpre pokušam da silazim licem napred, a onda shvatim da nemam na šta da se oslonim i da ću izgubiti ravnotežu. Onda se vratim gore, okrenem se i pokušam licem okrenuta ka krevetu. Tako je bolje. Zastanem da se smirim, pa pođem za Vilijamom u dnevnu sobu. 191


A njega tamo nema. „Kuda je otišao Vilijam?“ pitam. Nataša podiže pogled sa sudopere. „Napolje, valjda. Jesi li dobro? Zvučalo je prilično žestoko.“ „I bilo je.“ Prilazim vratima i otvaram ih da pogledam po dvorištu. Prazno je, ako se ne računaju dva slavuja koja skakuću kraj samog zida i pčele koje zuje oko bugenvilije. „Nije rekao kuda ide?“ pitam. „Nije. Žao mi je. Je li sve u redu?“ Trljam čelo nadlanicom. „Pravo da ti kažem, ne znam.“

192


POGLAVLJE 62 Nataša i ja razdvajamo se da tražimo Vilijama. Ja ću pogledati u zamku, a ona ide u Adamovu kuću – a naći ćemo se u bungalovu za dvadeset minuta, jer se u mobilne telefone ne možemo pouzdati. Idem stazom kroz šumu i dozivam Vilijama, ali čujem samo svoje korake i sopstveno srce kako lupa. Kada izađem ispod krošnji i požurim ka zamku, iz zgrade izađe Adam i smesta shvati da nešto nije kako treba. „Šta je bilo?“ „Vilijam. Posvađali smo se i odjurio je nekuda. Bog zna kuda je otišao.“ On zastaje i razmišlja. „Slušaj, nemoj brinuti, on je razumno dete. Idem i ja da ga tražim. Uzeću električni auto.“ Adam počinje od najdaljeg kraja imanja, a ja idem drugom stazom i dozivam Vilijama. Svakoga koga sretnem zaustavljam da pitam jesu li ga videli. Tek kad se vratim u bungalov i vidim Natašu kako me čeka napolju, čujem samu sebe kako jecam. Potrčim brže, očajnički želeći da čujem šta ima novo. „Nemoj paničiti, Džes“, jedino je što može da mi kaže. „Sigurna sam da nije daleko.“ Odlazimo do šupe za drva, pa u Bekin i Sebov bungalov i do ostalih kućica oko njih. Na kraju se vratimo u naš bungalov i ja koračam gore-dole, osećajući ledeni znoj kako mi teče niz leđa. Prolaze minuti, a Adama i dalje nema. Sedimo kao na iglama, glumeći smirenost, dok ja pokušavam da ubedim sebe kako će se svakog trenutka iza ugla pojaviti onaj smešni električni auto donoseći obojicu, i onda će sve ponovo biti u redu. Nataša podiže pogled, ja gledam u istom pravcu i vidim Adama. Samog. Trčim k njemu dok još izlazi iz vozila. „Ništa.“ To čak nije ni pitanje. On odmahuje glavom, a izraz na njegovom licu me plaši. I on je zabrinut. „Gledao sam svuda gde ova spravica može da stigne. Ali nije mogao daleko.“ „Nadam se samo da nije napravio neku glupost“, kažem ja. „Nije, sigurno“, umiruje me Nataša. „Nisi videla koliko je bio besan.“ „Slušaj, Nataša je u pravu“, kaže Adam ubedljivo. „Odjurio je nekuda da razbistri glavu. Idem sad u zamak da pošaljem i Bena u potragu.“ Okreće se ka meni i gleda me pravo u oči. „Molim te, nemoj da brineš.“ Hvata me za ruku, i u tom kratkom trenutku, dok me čvrsto drži, stvari izgledaju malčice bolje. „Dobro, idemo. Vas dve mogle biste da pogledate u šumi na istoku, onuda – a ja ću na drugu stranu. Videćemo se ovde za pola sata.“

193


„Šta ako ga dotle ne nađemo?“ Adam steže zube. „O tome ćemo misliti ako bude potrebno.“ Nataša je u boljoj kondiciji nego ja. Znam to, jer i ona ide na grit vežbe, ali zaista uživa u njima. Što se mene tiče, svaki trening je nalik na porođaj – toliko neprijatno i bolno da tek kad se sve završi, možete da zaboravite koliko je grozno bilo pa pristajete da ponovo sve istrpite. Uprkos tome, jedva drži korak sa mnom dok hitamo kroz šumu, dozivajući Vilijama. Na kraju poviče za mnom. „Džes!“ Okrećem se i vidim da se presamitila, s laktovima na kolenima, hvatajući dah. „Džes... moramo... nazad.“ Gledam na sat i shvatam da je vreme da se vratimo na dogovoreni sastanak s Adamom i njegovom grupom za potragu. Dok idemo istim putem nazad, shvatam da sam sada ja sporija, obuzeta talasom pesimizma. Nisam sigurna da li ću moći da podnesem da izađem iz šume i vidim Adama ispred naših vrata bez Vilijama. Vraćamo se pre ostalih. „To je možda dobar znak.“ Nisam sigurna u Natašinu logiku, ali klimam glavom, pokušavajući da zaustavim drhtanje. Onda se Adam pojavi iza ugla s još nekim, a meni srce poskoči. „Našao ga je.“ „O, hvala bogu.“ U glavi mi se mešaju nejasne molitve, zahvalnost bogu i obećanje da ću ubuduće biti bolja osoba, a onda bolje pogledam i sve moje nade nestanu. Osoba kraj Adama nosi dugačke pantalone, a Vilijam je bio u šortsu. Osim toga, suviše je visok, suviše je star, suviše... Adam je doveo Bena. Uopšte nema Vilijama.

194


POGLAVLJE 63 Sat i po od Vilijamovog nestanka želim da zovem policiju. Ma koliko volela da verujem da je Adam u pravu – da nam se sin negde sakrio da se duri – ovo je ipak previše dugo. S druge strane, činjenica da je Adam potpuno ubeđen da je Vilijam dobro stvarno mi pomaže. Volela bih da sam i ja tako sigurna; stalno tražim od njega da ponovi kako će sve biti u redu, kako će se Vilijam vratiti kući čim se uzeli ajpeda. Ipak, na kraju se čak i on saglasi da treba da pređemo u zamak, gde imamo fiksni telefon, i da obavimo telefonski razgovor koji nijedan roditelj ne želi. Adam upravo pruža ruku ka kvači na vratima kancelarije kada Žilijen, jedan od radnika u kuhinji, prođe kraj nas i pozdravi nas. „Est-ce que tout va bien?”17 Adam otvara vrata i ulazi da sedne za sto. „Nous ne pouvons pas trouver William“18, kaže odsutno i počinje da bira telefonski broj. „Vilijam?“, ponavlja Žilijen i gleda ka meni. „Sad sam ga video kod jezera. Išao sam na pecanje pre posla.“ „Šta? Mog Vilijama?“ „Da, pričao je s nekim.“ Adam smesta spušta slušalicu. „Idemo da vidimo.“ Vozimo se autom za golf što dalje možemo, uprkos neravnom terenu. Onda ga ostavljamo i trčimo sve troje – ja, Nataša i Adam. Ne sećam se koliko nam je vremena bilo potrebno da stignemo do obale jezera onog dana sa Čarlijem i Kloi, ali znam da je sigurno bilo više od pola sata. Ovog puta kao da traje neopisivo dugo. Kada stignemo do podnožja brda, već sam potpuno malaksala. Trčim uz travnatu padinu, ali sporija sam od Adama: njemu ruke i noge rade kao dobro podmazana mašina sve dok ne stigne na vrh. Ja ga sustižem nekoliko sekundi kasnije i stajem kraj njega. A tamo, na ivici jezera, stoji mala prilika i baca žabice. Ne zovem ga; suviše sam zaduvana, ostala sam bez glasa. Adam ćutke kreće nizbrdo. Vilijam se osvrne kad smo na pola puta, vidi nas i ponovo se okrene ka vodi. 17 18

Da li je sve u redu? (Prim. prev.) Ne možemo da nađemo Vilijama. (Prim. prev.) 195


Kada najzad stignem do njega, hvatam ga za rame, okrenem ga ka sebi i čvrsto ga zagrlim, tako da osećam njegova rebra na svojima. U glavi mi tutnji od iznenadnog saznanja da bih sve učinila za ovo dete. „Šta to, kog đavola, izigravaš, Vilijame?“ Jedva uspevam da izgovorim. „Nasmrt si prepao tatu i mene. Mislila sam da si pobegao. Ili... ili da si se udavio i još sto užasnih stvari. Ko je taj čovek s kojim si pričao?“ On me gleda ispod trepavica. „Samo Čarli. Došao je u šetnju s Kloi.“ Meni se srce grčevito stegne i jedva nateram sebe da opustim ramena. Osećam da mi usne drhte kad vidim suzu koja mu klizi'niz obraz pre nego što prkosno skrene pogled. „Izvini“, ljutito kaže i obriše je. „Obećaj mi da više nikad nećeš uraditi ovakvo nešto, važi?“, preklinjem ga. „Nikada!“ On me ignoriše, pa mu podižem lice da bi pogledao u mene. „Vilijame, obećaj mi.“ „Dobro!“ Pluća me peku kao da će eksplodirati. „Vilijame, ozbiljno govorim.“ „Znam!“, drekne on. „Pa... pa, ne zvučiš kao da znaš. Zvučiš... nimalo pokajnički.“ On mi okreće leđa da se udalji, ali Adam ga hvata za ruku i zaustavlja. Gledam ga kako grli sina i zbog nečeg se osećam bespomoćno, kao da sam isključena iz svega. Vilijam počinje da plače na Adamovim grudima, dok ga otac gladi po kosi. „U redu je“, šapuće i ljubi ga u teme. „Nema razloga za brigu. Sve će biti dobro.“ Vilijam okreće glavu i gleda me, a oči mu plamte. „Neće biti dobro, zar ne, mama? Neće sve biti dobro.“ Gutam knedlu, usta su mi odjednom potpuno suva. „Ako je reč o povratku kući...“ „Nije reč o povratku kući“, prekida me on. „Radi se o tome da ti nisi bila iskrena. Uvek si mi govorila da budem iskren. I da pričam o svojim problemima. Ali ti nisi rekla nikome. A ja znam... ja znam.“

196


POGLAVLJE 64 Ostajem bez reči i pokušavam da razaberem na šta je Vilijam mislio. Jesam li uspešno krila svoju tajnu od mnogo ljudi, samo ne pred onim od kojeg sam zaista želela da je sakrijem? „Slušajte, sada stvarno moramo svi da se smirimo“, javlja se Adam i obraća se Vilijamu. „Hajde, ti i Nataša idite nazad i igrajte pingpong ili nešto takvo dok mama i ja popričamo. I nema više bežanja, u redu?“ Vilijam klima glavom. Nataša se nesigurno smeši. „Kladim se da ti pingpong sjajno ide. Ali pazi, i ja sam veoma dobra.“ „Ako je Ben tu negde, pitaj ga za cake, Vilijame“, javlja se Adam. „On je naš šampion. Od početka sezone nije izgubio ni jednu jedinu partiju.“ Vilijam okleva, a onda polazi za Natašom uzbrdo. Očito je zaključio da je trenutno ona mnogo bolje društvo nego ja. Adam seda i gleda ka jezeru. Spuštam se na zemlju kraj njega baš kad se jedna roda spusti do same vode, a onda odlazi. Vazduh je vreo i mirišljav, nebo je raskošno plavo od jakog sunca, a meka trava prijatno mi golica listove. „Ovo je bilo strašno“, kaže Adam. Malo okleva, a onda me obgrli rukom i privuče uz sebe. Dozvoljavam mu to, jer ne mogu da nateram sebe da ga zaustavim. Suviše mi prija da me neko drži, osećam se suviše bezbedno i zaštićeno. Odavno niko nije uspeo da me zaštiti i uteši, pa mi ovo osećanje deluje nepoznato i čudesno. Svesna sam da me gleda, pa mu uzvratim pogled; ne bunim se kada se sagne da me poljubi. Dodir njegovih usana toliko je mek da moram da uložim ogromnu snagu da se odmaknem. „Nemoj mi ponovo reći da prestanem“, kaže on. „E pa moraćeš.“ I stvarno prestaje da me ljubi, ali me i dalje pažljivo gleda. „Zaljubio sam se u tebe, Džes. Ponovo. Ne želim ikad prestati da te ljubim.“ Stresem se i zagledam u glatku površinu jezera. „Kad tako kažeš, zvuči vrlo jednostavno.“ „A zar nije?“ „Nije.“ On se nagne unazad, naslonjen na laktove, i zaškilji. „Pa, kakvu je to veliku tajnu pomenuo Vilijam?“

197


Ponovo pokušavam da mu kažem. Znam da treba, uprkos činjenici što verujem da nijedno od nas nije spremno za to. Zaustim da progovorim dok mi topli povetarac šapuće u kosi, a koža mi bridi od sunca. Mogla bih da smislim milion izgovora, ali sve se svodi na ovo: na ovom predivnom mestu i u ovom trenutku, ne želim da razgovaram s Adamom o Hantingtonovoj bolesti. Želim da se ljubimo i da se pretvaram da je sve u redu. Zato se sagnem i pritisnem usnama njegove, uživajući u vrelini njegovog tela kada ga dodirnem grudima. On prihvata poljubac i uzvraća ga, ali se potom odmakne. „Dobro“, šapuće, sklanjajući mi kosu s lica. „Ako nećeš da mi kažeš, vratićemo se na temu od maločas.“ „Koju temu?“ „Da sam zaljubljen u tebe.“ Nehotice uzdahnem. „To je stvarno divno, Adame“, kažem i odmaknem se. „Ali zaboravio si nekoliko stvari. Kao što je činjenica da se ti već deset godina zaljubljuješ u svaku ženu koju vidiš.“ „Nije tačno.“ „Osim toga, čak i kad bih, razgovora radi, i ja nešto osećala prema tebi – a ne kažem da je tako...“ „Naravno.“ „Onda bi stvarno bilo suludo da kažem: Ura! Adam i ja smo se pomirili! Isti onaj Adam koji je jedva dočekao da otrči i uživa u životu, dok sam se ja mučila s inkontinencijom i ispucalim bradavicama.“ On se na to trgne. „Isti onaj Adam koji je bio zauzet tucanjem sa Džordžinom dok sam se ja porađala u mukama.“ „Nisam otrčao da uživam. I nisam tucao Džordžinu. Sto puta sam ti rekao da nisam.“ „Uselio si se kod nje!“ „Hoću da kažem, nisam spavao s njom te noći.“ Neću da se raspravljam s njim. Vodili smo ovaj razgovor previše puta i nema potrebe da ga ponavljamo. On se odmakne i uzdahne. „To ti je i dalje važno, zar ne? Činjenica da nisam bio s tobom na porođaju.“ „Naravno da jeste, Adame. I uvek će biti.“ „Bilo je i meni važno. Veoma važno. Želeo sam da budem tamo, ali...“ „Ali bio si zauzet sa Džordžinom.“ „Nisam bio sa Džordžinom. Dobro, jesam, video sam je te noći, ali nisam spavao s njom, ni s bilo kojom drugom. Voleo bih da imaš toliko poverenja u mene, Džes. Veruj mi, bio sam u Severnoj slavini cele noći i pokušao sam da stignem na vreme, ali...“ „Čekaj malo. Kakva sad Severna slavina?“ 198


„Zašto to pitaš?“ „Govorio si da si bio u Buš baru. Rekao si da si tamo bio cele noći.“ On zadrži dah i ukoči se. „Stvarno?“ „Da, Adame, stvarno.“ „Ovaj... pa kakve veze ima u kom baru? Lepo sam ti rekao da nisam spavao s drugom ženom, i to je istina. Zašto ne možeš da mi veruješ?“ „Zato što je vrlo očito da lažeš.“ „Ne o tome.“ „Hm.“ On skreće pogled i provlači prstima kroz kosu, očito užurbano razmišlja. „Ovde ne mogu da pobedim.“ Ima pravo. „Slušaj, nije ni važno“, nastavljam. „To je bilo veoma davno. Ali stvar je u ovome: bila bi stvarno loša ideja da se ti i ja ponovo spetljamo, Adame. Zbog mnogo razloga, a među prvima je Vilijam.“ „Vilijam bi se radovao.“ Za trenutak umalo da mu kažem sve. Glavni razlog. Najveći razlog. Razlog koji bi sve njegove samleo, izgazio i uništio. Ali reči ponovo neće da izađu. „U ovom trenutku njegov život je jednostavan. Ima mamu i tatu, koji nisu zajedno, ali ga oboje vole. Zašto bismo ga sebično vratili na klackalicu na kojoj bi neko vreme bio najsrećniji dečak na svetu, a onda bi se sve raspalo i nestalo?“ On me netremice gleda. „Ja bih se postarao da ne bude tako.“ „Znaš, Adame, mislim da ni ti ni ja ne možemo garantovati takvo nešto.“

199


POGLAVLJE 65 Ostatak večeri pokušavam da pogodim šta se dešava u Vilijamovoj glavi i da li su njegove tajanstvene reči zapravo značile nešto sasvim obično. Na kraju odlučujem da ga direktno pitam. Stojim na najnižoj stepenici merdevina na krevetu na sprat, pokrivam ga za spavanje i spremam se za razgovor od kojeg sam strepela još od dana kad je meni moja mama rekla za Hantingtonovu bolest. „Danas si rekao kako nisam iskrena. Na šta si tačno mislio?“ On ne podiže pogled s raskupusane knjige Lavirint, nemoguće bekstvo. „Ništa, mama. Prosto sam bio besan. Stvarno mi je žao što sam pobegao.“ „Znam, to si već rekao. I menije žao. Ne volim da se svađamo. Ne želim da se to ikada više desi.“ „Ni ja.“ Budući da će za tri godine postati tinejdžer, prosto moram da se nasmešim zbog onog što nas tad čeka. „Da li i dalje sutra idemo kući?“ pita on, povlačeći pokrivač do brade. Malo oklevam. „Ne.“ Njemu oči sinu. „Ali ne zato što si napravio ovaj cirkus“, dodajem. „Odlučila sam da ipak ostanemo onoliko koliko smo planirali.“ On se nasmeši. „Međutim... ti i ja moraćemo uskoro ozbiljno da razgovaramo“, kažem. „O čemu?“ Kad me pogleda, izraz na njegovom licu smesta me navede da se pokolebam. Pitam se da li je sada zaista pravi trenutak – kad ima pred sobom još gotovo dve nedelje letovanja i uživanja. Da li ću zaista sada da mu kažem kako postoje šanse da jednog dana postane bolestan kao baka, a zapravo bi trebalo prosto da uživa u plivanju i boravku na otvorenom? Zaključujem da mi je sasvim dovoljno dramatike za ovo letovanje. „Volela bih da čujem imaš li neka pitanja u vezi s knjigom o nastanku života“, izvlačim se. On se ozbiljno zamisli. „Ne u ovom trenutku.“ Hvala nebesima. „I, ko je pobedio u pingpongu – ti ili Nataša?“ „Ja! Pozvao sam Bena da nam se pridruži, kao što je tata rekao. Stvarno je sjajan igrač.“ „Zaista?“ „Da, ali stalno je puštao tetka Natašu da pobeđuje, ko zna zašto. Mislim da se dopadaju jedno drugom. Ona bi mogla da mu bude devojka.“

200


„Cjeli?“ „Pa da.“ Klima glavom, vrlo ponosan na svoju moć opažanja. „Ili ona već ima momka, onog starog čiku?“ „Džošua nije baš tako star.“ „Nije? Ali Ben je svakako zabavniji.“ „Dobro, provodadžijo. Vreme je za spavanje.“ On se smesti pod pokrivačem. „Volim te“, kažem. „Ja tebe volim više.“ Zatvaram vrata i obećavam sebi: reći ću mu čim se vratimo kući. Moja soba ujutro je sva prozračna od sunčevog svetla, a ja ležim i slušam tiho brujanje ventilatora na tavanici. Kraj letovanja istovremeno je sve bliži i nedovoljno blizu. Adamova blizina mi je i strašna i prijatna, moja žudnja za njim meša se sa svešću da ga i u ovom trenutku zavaravam. On misli da sam ista kao i kad smo prvi put bili zajedno, mlada, vedra žena koju čeka duga i zdrava budućnost. Govorim sebi da ostajem zbog Vilijama. On je oduševljen ocem, a to može da bude samo dobro. Sad stvarno verujem da je tako, mada me muči i mala, nejasna briga da će se Adam po završetku letovanja vratiti starim navikama. I dalje se više ponaša kao drugar nego kao roditelj. Postajem svesna glasova napolju pa se uspravim u krevetu, pokušavajući da prepoznam je li to Čarli ili Kloi. Pohitam da operem zube, umijem se i obučem haljinu za plažu. Pokušavam da spremim kakvo-takvo izvinjenje dok otvaram vrata i izlazim u dvorište, puna rešenosti. Idem za glasovima na parking iza bungalova i čim primetim da Čarlijevog auta nema tamo, postane mi jasno da sam čula glasove para koji je juče stigao s malim dečakom. Delom sam razočarana, a delom mi je laknulo što se izvinjenje odlaže za po podne. Vraćam se u dvorište i tu shvatam da je Kloin crveni dušek, uvek naslonjen na zid baš na najjačem suncu, nestao. Nema ni japanki koje su uvek bile pred vratima. Nema ni peškira za plažu prebačenih preko stolica, ni mirišljave sveće na stolu. Polako prilazim bungalovu i prinosim ruke staklu da bih provirila kroz prozor. Dnevna soba je prazna. Bungalov je napušten, gosti su otišli.

201


POGLAVLJE 66 Posle jučerašnje drame neizmerno mi prija da se pružim poleđuške na suncu. Glasovi Bekinih i Sebovih sinova koji se koškaju, jedino je što remeti potpuno uživanje, sve dok, u želji da ih razdvojim, ne predložim Vilijamu da povede Rufusa i vidi da li bi još neko od dece želeo da igra fudbal. Džejms ostaje s nama, da lista Natašin časopis Glamur. Baš kad se spremim da se namažem kremom za sunčanje, dečaci se vraćaju. Pokušavam da izokola ispitam Vilijama da li su ga opet gnjavili, ali on sleže ramenima i kaže da mu je tata rekao kako će doći da se zajedno kupaju. Adam zaista stiže za deset minuta, a ja namerno skrećem pogled dok se svlači kraj bazena. „Pitam se hoće li na televiziji ponovo reprizirati Poldarka“, mrmlja Nataša i preko naočara za sunce detaljno proučava Adamovu gradu. Beki se nasmeje i za trenutak prestane da se nateže s Popi oko šeširića za sunčanje. „Otkud si se samo toga setila?“, pita i pritom me gurne. „Nikakvo čudo što si se onako lepo provela s njim pre neko veče, Džes.“ Ja se opružim na ležaljci i nastavljam da čitam knjigu, trudeći se da ne podižem pogled sa stranice. Onda se upitam zašto to radim. Zato ne bih gledala Adama, Vilijama i sve druge oko sebe? Spuštam knjigu i mirno gledam pruge svetlosti na površini bazena. Deca mokre kose, sa mišićima na rukama, ližu sladolede neprirodnih boja i pune vodom plastične čaše da ih odnesu majkama. Čujem glasni smeh moga sina dok ga Adam prska vodom; potom ga Vilijam, za osvetu, potopi. Obuzima me nekakav nestvarni mir, osećanje – ne, podsećanje – koliko dobrih stvari imam u životu; koliko lepote i sunčeve svetlosti i smeha. „Tetka Nataša“, javlja se Džejms, „ti si baš pocrnela.“ Nataša pogleda svoje ruke i nagne se ka njemu. „To je od solarijuma, dušo, ali nemoj nikom reći.“ „Mogu li i ja da ga dobijem?“ „Ne“, smeje se Beki. Džejms se mršti. „A jesi li ga ti imala kad si bila mala, tetka Nataša?“ „Ne, dušo, kad sam ja bila mala, to još nije postojalo.“ On okreće stranicu u njenom časopisu. „Šta još nije postojalo u davna vremena?“ Nataša se zagrcne dijetalnom koka-kolom.

202


„O, pa zdravo!“ Džoš stoji nad nama s blistavim osmehom i majicom zategnutom preko stomaka. Nataša podiže pogled i smeši se. „Sedi s nama.“ Pokazuje ležaljku kraj sebe i on smesta posluša, šireći kolena što više može. „Danas izgledaš veličanstveno“, izjavljuje, a Beki me značajno pogleda. Džoš se naginje ka Nataši i počinju da razgovaraju, a ja primećujem Bena s druge strane bazena kako čisti roštilj i stalno gleda ka njima. Razočaranje na njegovom lepom licu navodi me na to da ponovo pogledam Džošuu i upitam se šta to Nataša pokušava da ubedi sebe da vidi u njemu. Beki se naginje ka meni. „Ne može da otrgne pogled“, šapuće dok žvaće orah. „Ben? Znam.“ „Ne Ben. Adam“, šapuće ona. Smesta pogledam u bazen, gde on zaista stoji i gleda u nas. Skrenem pogled. „Znaš... vas dvoje bili ste stvarno divan par.“ Strogo je pogledam. „Prekini, Beki.“ Okrenem se ka Nataši i pokušam da se umešam u njen razgovor sa Džošuom. „Znam da je to danas veoma moderno, ali zar na javnom mestu?“ Džošua, izgleda, govori o dojenju. „Ne mogu da podnesem zadušne babe koje tvrde da je to prirodna ljudska funkcija. Prirodno je i kenjati, pa niko i ne pomisli da čučne i obavi to pred drugima.“ Beki iskrivi lice. „Pa ne može se to porediti s hranjenjem bebe. Za njih je to obrok, kao i nama naš.“ „A šta fali bočicama?“, nastavlja on. „Ili makar da se ode u toalet.“ Usledi rasprava između Beki i Džošue, i jasno je da se on neće povući sve dok ne nametne svoje mišljenje svakom ko može da ga čuje. Takođe, jasno je i da Nataša silno želi da ga nekako ućutka. „Izvinite što prekidam“, kažem, „ali idem ja polako u bungalov.“ Beki jedva dočeka priliku. „O, idem i ja.“ Onda pogleda u bazen, gde se Seb igra s Popi i Rufusom. „Sebe, idem ja da se istuširam pre večere. Povešću i decu, da možeš malo da plivaš ako želiš.“ „Ne, u redu je“, odgovara on. „Dovešću ovo dvoje kad se naigraju.“ Vilijam ostaje s Adamom, a Beki uzima Džejmsa za ruku pa nas troje krećemo ka šumskoj stazi. „Zanimljiv razgovor sa Džošuom“, kažem poluglasno. Ona zakoluta očima. „To je vrlo blago rečeno. On je kreten.“ Potom se osvrne ka Sebu, koji baca Popi uvis dok ona vrišti od smeha, toliko zaraznog da se i nas dve nasmejemo. 203


Pođemo dalje, a ja shvatam da se Beki zbog nečega smeši. „Šta je bilo?“, pitam. Ona slegne ramenima. „Baš sam dobro izabrala, zar ne?“ Klimnem glavom i nasmejem se. „Šta je bilo?“, zbunjeno pita ona. „Dala sam sve od sebe da vam čuvam decu kako bi obnovila strast u braku, a zapravo ti je bilo dovoljno pet minuta razgovora sa Džošuom.“ Na to se i ona nasmeje. „Nisi valjda morala da porediš Seba s njim da bi shvatila koliko divnog muža imaš?“ „Ne budi smešna“, kaže ona, a onda se ipak nasmeši. „Ali pomoglo mi je.“

204


POGLAVLJE 67 Sutradan Vilijam i ja punimo ranac sendvičima, čipsom s ukusom piletine i slatkišima, pa krećemo u dolinu Vezere, na pešačenje s organizovanom grupom. Izlet s pravim vodičem čini mi se kao odličan način da se razmrdamo, a bez opasnosti da ćemo se izgubiti u planini. Vilijam je bio prilično ravnodušan sve dok nismo stigli tamo, a onda se u njemu probudilo osećanje avanture. Ubrzo se pentra po mračnim, vlažnim pećinama i grabi kamenim planinskim stazama uz zaglušujuću pesmu ptica i cveće koje viri iz svake pukotine u steni. Odmaramo se na vrhu uspCna, sedeći na kamenju pod vrelim suncem, dok pijemo vodu i puštamo noge da predahnu. Vilijam pojede jabuku i pruži mi ogrizak. „Da li ću izigravati tvoju ličnu korpu za otpatke sve do punoletstva?“, pitam dok tražim najlonsku kesu po rancu. „Bolje tako, nego da zagađujem prirodu“, bojažljivo se smeši on. Stavljam ogrizak u kesu i pakujem ga u ranac. „Nešto sam mislila, kako bi bilo da večeras dođem da gledam kako igraš fudbal?“ Vidim da nije preterano oduševljen predlogom. „Onda će svi misliti da mi je potrebna mama da me brani.“ „Dobro, onda neću ništa reći. Samo ću gledati, znaš već, onim mojim opakim pogledom... sigurno će to nešto značiti.“ Njemu kao da je neprijatno. „Ionako nisam neki igrač.“ „Oh, nemoj sad tako. Tokom ovog leta postao si sjajan“, tvrdim, iako sam svesna da preterujem. „Možemo li da pričamo o nečem drugom?“ Dovršavam čokoladicu i brišem ruke vlažnom maramicom. „Dobro, o čemu?“ On se malo zamisli. „Na primer, o politici?“ I tako se upustimo u raspravu koja toliko liči na televizijske okrugle stolove da mi je teško da učestvujem bez pomoći interneta i Gugla. „Odlučio sam šta želim da budem kad porastem“, izjavi on kada krenemo nizbrdo. „Oh, šta?“ „Radiću u kampovima za izbeglice, pomagaču migrantima. Možda kao lekar.“

205


Zagrlim ga. „Bila bih veoma ponosna na tebe. Ali biću ponosna ma šta ti radio.“ „Da, naravno. Možda ću umesto toga postati maneken.“ Ja se zagrcnem od smeha i pokušavam da to pretvorim u kašalj. On me uvređeno pogleda i udari me nekoliko puta po leđima kao da mi je nešto zapelo u grlu. „Dobro.“ „Tata kaže da dovoljno dobro izgledam“, nastavlja on. „Kaže da je i on u mojim godinama bio ovako lep, pa bih verovatno mogao da uspem.“ Kada sat kasnije stignemo nazad u bungalov, Vilijam se smesta dočepa ajpeda. Nije ga dirao još od one svađe, verovatno nije želeo da me podseća na to da sam mu zapretila zabranom od šest decenija. „Nemoj sad to“, kažem. „Danas večeramo kod Beki, pa moraš da se istuširaš pre polaska.“ „Dobro, mama. Samo minut.“ Zaustim da ga poteram, ali tog trenutka otvore se vrata i uđe Nataša. „Zdravo! Bila si sa Džošom?“ Ona me pogleda ispod oka. „Ne. Rešila sam da ga izbegavam.“ „Oh! Dakle, ohladila si se prema njemu?“ Ona žalosno klima glavom. „Ispunjavao je sva merila koja sam odredila, osim jednog: da se ne ponaša kao kreten.“ „Baš mi je žao, Nataša.“ „Oh, nema razloga“, kaže ona staloženo. „Ionako sutra ide kući, a London je dovoljno veliki da se više nikad ne sretnemo. Sve u svemu, on je prosto tip koji ima suviše lepo mišljenje o sebi.“ „Zašto mi se odjednom štuca?“ Podižemo pogled i vidimo Adama na vratima. „Ne govorimo o tebi“, smeje se Nataša. „No dobro, samo da uzmem džemper pa idem kod Beki. Dolazite i vi?“ „Vilijam prvo mora da se istušira. Je li tako, Vilijame?“ pitam povišenim glasom. „Da. Sad ću“, mrmlja on, ali ne miče se. Nataša odlazi u sobu po džemper, a ja shvatam da Adam gleda u mene. „Je li Beki rekla da večeras ne mogu da dođem, jer moram da idem na neki sastanak u Montinjaku?“ „Jeste, rekla je.“ Gledam opet u sina. „Vilijame“, kažem kroz stegnute zube. On ne odgovara. „VILIJAME!“ „Samo minut, mama.“

206


Smatram sebe staloženom osobom, ali ovo je već besmisleno. „Odavno je prošao taj minut koji si tražio. Zapravo, prošlo je mnogo više od minuta.“ Odlazim do njega, uzimam mu ajped iz ruke i isključujem ga. „Neeee!“ viče on i pruža ruku kao Kejt Vinslet sa splava na samom kraju Titanika. „Opomenula sam te bar pet puta. Nemoj sad da pokvariš dan koji smo ovako lepo proveli.“ „Dobro! Sad sam ionako izgubio“, gunđa on. Ustaje i kreće ka svojoj sobi. „Vilijame, čekaj malo.“ Adamov glas nesumnjivo je Adamov, ali meni deluje neprepoznatljivo. Vilijam se okreće ka njemu. „Ne možeš tako da se obraćaš majci.“ Moj sin pocrveni i ukoči se od šoka. „Niko ne bi smeo da tako mnogo puta traži da nešto uradiš“, nastavlja Adam. U glasu mu se oseća nelagodnost, kao da nije sasvim siguran radi li to kako treba. „Kako bi se ti osećao da mi tako postupamo prema tebi?“ Vilijam kruto sleže ramenima. „Onda nemoj ni ti, važi?“ Na Vilijamovom licu smenjuje se i bori mnoštvo emocija: prvo prkos, pa stid, onda užas i kajanje. „Izvini, mama.“ Klimam glavom. „U redu. Sad konačno idi da se istuširaš.“ „Hvala ti“, kažem Adamu čim Vilijam izađe iz sobe. Pre nego što on stigne da mi odgovori, Nataša mi u prolazu dotakne mišicu. „Videćemo se tamo. Hoćete li brzo doći?“ „Za deset minuta“, odgovaram, a ona izlazi i zatvara vrata za sobom. Primećujem da Adam deluje uznemireno. „Možemo li da izađemo napolje?“ pita. „Naravno.“ Izlazimo u dvorište, pod zrake zalazećeg sunca koji daju zlatasti sjaj divljem cveću na livadi u pozadini. On prvi sedne, a ja namerno izaberem stolicu koja nije tik do njega, iz prostog razloga što mi je njegova neposredna blizina u poslednje vreme i izuzetno prijatna i nepodnošljiva. „Mnogo sam razmišljao o budućnosti ovog mesta“, kaže on. „Ne želim još ništa da obećavam Vilijamu, jer nisam sve sredio... a biće i dosta toga da se uradi pre nego što se sve ostvari...“ „Adame, o čemu ti to govoriš?“ „Hoću da se vratim i živim u Velikoj Britaniji.“ Netremice me gleda tim tamnim očima i čeka moju reakciju. Ja sam suviše zaprepašćena da bih išta rekla, pa on nastavlja. „Mislim da mogu to da organizujem. Neće biti lako i neće biti baš odmah, ali to bi bilo dobro rešenje.“ 207


Čekam da se uverim jesam li dobro shvatila, a po glavi mi se roje pitanja. „Šta ćeš da radiš s ovim mestom? I od čega ćeš živeti?“ On se kratko nasmeje, kao da ga ne treba podsećati na ova pitanja od životne važnosti. „Pomenuo sam ti da postoji neko zainteresovan za kupovinu. Dosad sam odbijao. Posao dobro ide, ali i dalje sam u dugovima posle svega što je trebalo uraditi. Sada je trebalo da nastupi period kad će se deo uloženog novca vratiti...“ Glas mu se utiša. „Vidiš, počeo sam ozbiljno da razmišljam o tome, ali, kako god okrenem, dobit nikada neće biti dovoljno velika da se ovo isplati. Ali to nije ni važno, jer ako bih imao posao u Mančesteru, mogao bih da budem blizu Vilijama i da ti pomognem. Da radimo ovo zajedno. Mislim, da mu budemo roditelji.“ Meni se misli sudaraju u glavi, ali ne mogu da ih oblikujem u reči. „Ne kažem da išta očekujem od tebe, Džes“, nastavlja on i obara pogled. „Poštujem ono što si rekla, da ne želiš da se ponovo vežeš za mene... bar ne na taj način.“ Podiže pogled, a lice mu je potpuno samouvereno. „Ali želim da budem deo Vilijamovog života. Želim da idem na roditeljske sastanke i da ga vodim na sekcije. I uradiću sve što mogu da bih to ostvario.“ Svesna sam koliko je nekada takvo nešto delovalo neostvarivo. Kada sam tek stigla u Francusku, bila sam neprekidno besna na Adama, zahtevala sam da bude bolji roditelj, mada nisam verovala da će uspeti u tome. Pristala sam da uradim ono što je mama želela samo da bih mogla da joj kažem da sam pokušala. Bila sam uverena da neće uspeti. Samo što jeste uspelo. Prevazišao je sva očekivanja. Ali plašim se da i dalje nema pojma da govori o nečemu što je mnogo više od povremenih odlazaka u školu.

208


POGLAVLJE 68 Pošto prošli put nije bilo nikakvih katastrofa, Beki je pristala da ponovo poveri decu meni i Nataši. „Mama i tata ponovo idu na sastanak?“, pita Džejms. „Zapravo, mislim da će ići na spavanje“, odgovara Nataša. „Zašto bi neko to želeo? Spavanje je dosadno.“ „Njih dvoje ustali su jutros pre šest i verujem da se ne bi složili s tobom“, kažem ja. Popi je na odvajanje od roditelja reagovala rekom suza, koja je prestala čim su oni otišli. Sada sedi s Vilijamom i složila je četiri slagalice, pročitali su dve priče i štucala je od smeha gledajući epizodu Simpsonovih na tabletu, iako nema blagu predstavu o čemu se tu radi. Njena starija braća takođe su lepo raspoložena, mada je bilo malo zbrke kada je Rufus pokušao da nam priča o jučerašnjem izletu u gradić Dom. „Mama je jela slince“, kaže živahno. „Nije istina“, buni se Džejms. „Jeste, jeste! Uzela je veliku porciju i rekla je da su joj toliko prijali da odmah želi još jednu.“ „Lažeš“, mrmlja Džejms. „Ne lažem! I ti si ih jeo – sa ćurećim batakom!“ „Možda misliš na mlince?“, doseti se Nataša. „Pa da. Slince. Fini su.“ Sat kasnije vedro plavo nebo i blistavo sunce izmame nas do bazena. Vrućina je manja nego juče, vazduh ne titra od jare, a sve miriše na sitno žuto cveće koje buja u žardinjerama duž zidova zamka. Vilijam, opremljen večito zamagljenim naočarima za plivanje, igra se u vodi s Rufusom i Džejmsom. Ubacuju plastične igračke u vodu pa skaču za njima. Nataša, u bikiniju, smestila se na ležaljci i pravi čajanku s Popi pomoću male kante za zalivanje i nekoliko plastičnih čaša. Kada Ben dođe da odnese čaše s našeg stola, Nataša podigne pogled i nasmeši se. Oboje izgledaju kao da se ustežu jedno pred drugim. To je istovremeno ljupko i bolno za gledanje: oboje silno žele da kažu nešto. Srećom, Vilijam iskoči iz vode i pođe pravo prema njima, pa ih izbavi od muka. „Znate li da papagaj može da vidi iza sebe, a da ne okrene glavu?“ Oboje se nasmeju. „Ja sam znao“, kaže Ben. „Ti si diplomirao veterinu, je li tako?“ pitam.

209


„Jeste. Ne sećam se da sam znao takve stvari dok sam bio tvojih godina, Vilijame.“ „Vilijam je veoma pametan“, dodaje Nataša. „U školi ide na dodatnu nastavu iz matematike za genijalnu decu.“ „Za darovitu decu“, ispravljam je, ali njih dvoje me ne čuju, a Vilijam se već vratio u bazen. Uzimam „šoljicu“ čaja i molim Popi da mi je dopuni, kako bi Nataša mogla mirno da priča s Benom. „Šta ćeš da radiš do kraja nedelje?“ pita on. „Ponestalo nam je ideja“, odgovara ona i podvlači noge pod sebe. „Šta ti radiš kad imaš slobodne dane, da li bi nam nešto preporučio?“ „Obično se odvezem do jezera Lak di Kos. Tamo se možete skijati na vodi.“ „O, ja volim skijanje na vodi. Naučila sam na Karibima pre nekoliko godina, ali posle toga nisam imala priliku. Verovatno sam izgubila veštinu.“ „Ja sam naučio u južnom Velsu. To nije ni blizu toliko glamurozno.“ Ćaskaju dalje, a napetost raste sve dok se Ben ne odluči. „Ako želiš, mogao bih da te odvedem sutra tamo. Imam slobodan dan.“ Za trenutak sam ubeđena da će Nataša odbiti, zbog svih onih razloga koje mi je nabrajala kad smo tek stigle ovamo. Zato što je on suviše mlad, zato što živi u Francuskoj, zato što ovo prosto ne može biti početak ozbiljnog poglavlja u njenom životu, a ona želi upravo to. Međutim, zlatno sunčevo svetlo obasjava njegovu kožu, a laki povetarac nosi mirise leta svuda oko nas, i ovo mesto je suviše čarobno da bi razum prevladao. „To bi bilo divno.“ Njemu celo lice sine od oduševljenja. „Odlično. Doći ću po tebe u deset.“ Dok se Ben udaljava, Nataša uzdiše. „Ne znam zašto ovo radim sebi.“ „Nema razloga za brigu“, umirujem je. „Mislim da ima. On je divan – ali teško da ću s njim birati servis za ručavanje.“ „Kada ti dođe vreme za to, naći ćeš momka za biranje servisa. To ne ide na silu. A u međuvremenu, prosto uživaj u skijanju na vodi.“ „Mama!“, cikne Popi. Okrenemo se i vidimo Beki i Seba kako idu prema nama, držeći se za ruke, prepletenih prstiju. „Osećam se kao preporođena“, smeši se Beki i saginje se da poljubi Popi. „Zaboravila sam koliko je divno spavati po podne.“ „Veoma sam vam zahvalan, obema. Divno smo se odmorili. Bili smo na ivici snage“, dodaje Seb dok svlači majicu, kako bi uskočio u bazen s dečacima. Beki zeva pa privlači ležaljku, i tek što se namaze kremom za sunčanje s mirisom badema, utone u tako dubok san da joj se kapci trzaju – očito sanja. 210


Nataša me kucne po ramenu i sagne se da mi šapne na uvo: „Beki je smesta zaspala – šta misliš, možda su slagali da su proveli popodne spavajući?“ Ja se na to nasmešim i odgovaram šapatom: „Nadam se da jesu.“

211


POGLAVLJE 69 Kad god razgovaram s tatom, njegov osmeh sve je bleđi. Nekada mu je zauzimao celo lice kad god bi se nasmejao, a to je često radio. Nedostaje mi taj njegov smeh, baš kao i mamin glas, koji mi je pevao uspavanke dok sam bila mala, i tešio mog sina kad bi se sapleo i ogrebao koleno. Sedim u Adamovoj kancelariji, okružena papirima, i pričam preko Skajpa s tatom, koji pokušava da me ubedi da se on dobro drži. Nataša je otišla na skijanje na vodi, a Vilijam peca na jezeru sa Sebom i njegovim sinovima. „Gejnor je svratila danas, to je bilo veoma lepo“, kaže tata. Gejnor je jedna od maminih najstarijih drugarica. Išle su u školu zajedno, a sada živi u Piterboru, ali i dalje dolazi u posetu svakih nekoliko meseci. „O, pa kako je ona?“ „Vrlo dobro. Ona i Bari upravo su se vratili iz Kenije – išli su na veliki safari sa celom porodicom. Kaže da je bilo čudesno.“ „To je divno.“ Njemu pogled odluta za trenutak, a ja znam šta je pomislio. Mama bi volela da ide na takvo putovanje. „Mislim da je Gejnor bila šokirana“, kaže. „Zbog... toga kako je mami?“ Tata ne odgovara, samo klimne glavom. On je s mamom svakog dana i zato ne primećuje toliko promené na njoj. One su spore i neprimetne, nalik na cvet koji vene: ne možete ništa da primetite dokle god pažljivo gledate. Tek kada se malo udaljite i vratite, možete videti koliko je cvet u međuvremenu uvenuo. Kod mame ne postoji ništa strasnije od užasnutih lica prijatelja koji je neko vreme nisu videli. Zaprepašćeno gledam tatu kako pokriva usta drhtavom rukom, neuspešno sakrivajući osećanja od mene, rešen da ostane snažan pod pritiskom ogromne tuge. To me podseti da on nije samo moj tata, i da ona nije samo moja mama. Oni su dvoje ljudi koji su bili zajedno trideset pet godina. Njihova ljubav opstala je i u lošim vremenima, kao i u lepim, i u vremenima u kojima bi se drugi parovi možda omrznuli.

212


Mamina bolest traje veoma dugo. Znam da nije bilo znakova da će nas uskoro napustiti, ali, kada se to desi, mi nećemo biti spremni za to. Stvarno ne znam kako ću izdržati bez nje. „Hoću da se vratim kući, tata“, kažem odlučno. „Propustiću samo poslednju nedelju letovanja.“ Ne kažem to samo zbog nje, nego i zbog njega. On ne može ovo sam. Kada kraj njega prođe bolničarka pa on skrene pogled, koristim priliku da promenim temu, kako ne bi pokušao da me ubedi da se predomislim. „E da, Adam želi da se vrati u Britaniju.“ Tata je zaprepašćen, ali brzo se pribere. „Stvarno?“ „Da, želi da provodi više vremena s Vilijamom.“ Dobro znam da će ovo naročito obradovati upravo tatu. Kada smo mi ostali bili besni na Adama, tata nije uspevao. „Pa to je divno, Džes. Svakako može da bude samo dobro, i za tebe i za Vilijama.“ „Da. Ali tek treba da vidimo hoće li se i ostvariti.“ Tata se na to uozbilji. „Zar misliš da Adam neće biti više zainteresovan kada se vrati?“ „Ne, nije zato...“ još dok govorim, pokušavam da odredim šta stvarno mislim o tome. Onda shvatim. Uzdržana sam. Ne želim da verujem da će se Adam pretvoriti u supertatu, sve dok to ne vidim svojim očima. Zasad smo ipak samo na dugom letovanju. „Vilijam i ja ostali smo mnogo puta razočarani Adamovim ponašanjem, pa znam da se to može ponovo desiti. Nadam se da neće, ali moram da budem realna.“ „On te neće izneveriti, Džes.“ Moram da se nasmešim. „Znam da ti je on oduvek bio drag, tata, ali priznaćeš da svakako nije bio pouzdan. Da bi postao dobar roditelj, nije dovoljno nekoliko nedelja preko leta. On je i dalje isti čovek koji me je ostavio da se sama porađam, dok je on spavao s bivšom devojkom.“ Tata se ispravi. „Misliš li da je spavao s bivšom devojkom?“ „Ne, znam da je spavao s bivšom devojkom.“ Tata proguta knedlu. „I mama je to kazala, ali mislio sam da je samo pretpostavljala.“ „Ne, nije. Postupio je... neoprostivo.“ „Ali... mislio sam da ti je bilo drago što je mama s tobom za vreme porođaja.“ Ja se na to nesvesno narogušim. „Jeste, ali više bih volela da je bio i on“, kažem. „Adam je Vilijamov otac, zar ne?“ 213


On klima glavom, ali kao da izbegava moj pogled. „Samo sam... stvari su bile drugačije kad si ti bila mala. Očevi tada nisu prisustvovali.“ Onda podigne glavu i pogleda me pravo u oči. Primećujem da mu usne nervozno podrhtavaju. „Stajebilo, tata?“ „Džes, moram nešto da ti kažem.“

214


POGLAVLJE 70 Vrata kraj tate se otvaraju i pojavljuje se bolničarka. Ima oko pedeset godina i nosi karticu s imenom koje ne mogu da pročitam, ali, pošto mi nije poznata, pretpostavljam da je nova u domu. „Vaša žena završila je kupanje“, kaže ona tati. „Oh! Dobro, evo!“ On spušta tablet i otvara vrata. Neko vreme gledam zamagljen ekran dok u sobu ulaze mamina kolica i dok je dve bolničarke premeštaju na krevet. Kad je smeste i kad tata podigne tablet tako da me mama vidi, meni se čini da joj nije ni najmanje udobno; sva je iskrivljena i ukočena, a ruke joj liče na čvornovate grane. „Evo, Džes je na vezi, mila“, kaže joj tata. „Hoćeš li da pričate?“ Ona odgovara poznatim zvukom za koji znam da znači da. Osim činjenice da leži, izgleda isto kao poslednji put kad sam je videla. Naravno, isto kao poslednji put uopšte nije dobro. „Kako si, mama?“ Ona trgne glavom. „Ja...“ Glas je izda pre nego što je uspela da nastavi. Čekam trenutak da vidim hoće li reći nešto, ali to se ne dešava. „Mama, doći ću kući ranije. Adam i Vilijam odlično se slažu i... čini mi se da sam predugo odsutna“, kažem. „Došla bih i ranije, ali Vilijam je želeo da ostane, pa me je ubedio da odustanem. Sada neću ništa da mu kažem. Ipak je njemu samo deset godina i ne odlučuje on. Trebalo je odavno da se vratim i...“ „Ne!“ Prekidam u pola rečenice kad se mama trgne. „Nemoj.“ „Šta ne? Da se ne vratim ranije? Ali ja to želim, mama.“ Ona za trenutak ćuti, oborene glave, mlitavih usana. Mene steže u grudima dok je gledam kako se muči da progovori. U prvi mah vlada tišina, a meni se i stomak zgrči dok gledam kako je usne ne slušaju. Kada konačno progovori, promuklo i tiho, kao uvek u poslednje vreme, jasno razumem svaku reč. „Seti se.“ „Čega, mama?“ „Šta... sam rekla.“ Tata pruža ruku da je pogladi po mišici. Prosto vidim kako je to umiruje. „Na šta misliš, ljubavi?“ U meni već naviru sećanja. Znam o čemu mama govori. Ne mora ništa da objašnjava.

215


Mamin četrdeset osmi rođendan proslavile smo u Orijent ekspresu, mada nismo išle sve do Venecije. Putovanje je trajalo samo jedan dan, ali me je ipak dovelo na ivicu bankrota – za celu turu morala bih prvo da dobijem na lutriji. Ipak, vredelo je svaku paru dok sam je gledala kako ulazi u veličanstveni starinski vagon, obučena u svoju najdražu svilenu haljinu na sitne tufne. Doživele smo sve čemu sam se nadala: nezaboravnu raskoš, vagone uređene s izvanrednom elegancijom: zavese od damasta, kupee obložene hrastovinom, stolnjake belje od šećera u prahu. Dok je voz jurio kroz engleske predele, ručale smo fantastičnog jastoga i pile šampanjac. Da, noge su joj klecale dok se pela u vagon, kao da nisu bile u stanju da podnesu njenu težinu. Da, trzala se i grčila, i ljudi su piljili u nas dok sam presipala njen šampanjac iz kristalne čaše u plastičnu šoljicu sa Siskom kakvu koriste deca. Tada je bolest već bila u punom zamahu – ali tog dana to nije bilo važno. Osoblje je bilo divno. Telefonirala sam ranije da ih obavestim o maminom stanju, a oni su učinili sve što mogu da joj dan bude nezaboravan. Uživala je u svakom trenutku. U vozu, u hrani, u tome što je sa mnom. Ali nastupio je trenutak, pred kraj puta, kada je želela nešto da mi kaže, nešto što je želela da uvek pamtim. „Stvori što više ovakvih trenutaka za sebe, Džes“, rekla je. „Kada život postane težak, a biće za sve nas, moraš to da učiniš, sebe radi. Da živiš bez kajanja.“ Obuzela su me snažna osećanja, ali ona nije želela da kažem bilo šta. Želela je da je saslušam. „Možda misliš da ja žalim, Džes, ali to nije tačno. Udala sam se za čoveka kojeg volim, imam kćerku i unuka koje obožavam, i imala sam sreću da provedem sa svima njima mnogo godina u dobrom zdravlju.“ Pružila je ruku i čvrsto me uhvatila. „Ja ne umirem od Hantingtonove bolesti.“ Iznenađeno sam je pogledala. „Kako to misliš?“ „Ja živim s njom“, objasnila je. „To je velika razlika. Živim svaki dan kao da mi je poslednji. I sve dok ne postane zaista teško, tako ću i da nastavim. Mislim na sve što je lepo oko mene, a ne na ono što me čeka. Radim sve u čemu uživam, jer mi se može. Ići ću na more da plivam. Mesiću kolače. Igraću.“ Tad je malo zastala. „Moraš da zapamtiš ovaj dan i ovo što ti sad govorim. Ma koliko stvari postale loše za mene – ma šta da se tebi desi – imaš čitav život pred sobom. Zapamti to, Džes. Ako želiš nešto, uradi to. Prosto uradi.“ Sada, dok gledam ekran, vrele suze teku mi niz obraze i klimam glavom. „Sećam se, mama.“

216


Čekam da se ona nasmeši, žudim za još jednim trenutkom bliskosti. Ali ona okreće glavu, oči su joj ponovo prazne, a tata joj sklanja pramenove kose s lica i nežno je ljubi u obraz.

217


POGLAVLJE 71 Pri izlasku iz zamka zavrti mi se u glavi, pa se uhvatim za ivicu kapije od kovanog gvozda, umalo opekavši dlan. Nisu me samo mamine reci navele na to da se usmerim na ono što je sada najvažnije, nego i još nešto: ono što je tata rekao o Adamu i o noći kada sam rodila Vilijama. Detalji kojih se sećam – sati koji su proticali, karmin i alkohol na Adamovoj košulji – to sam sigurna da se zaista desilo. Samo što sam praznine između toga popunila svojom verzijom događaja: zamislila sam hotelsku sobu, Adamove ruke na Džordžininoj svilenkastoj kosi, prepletene duge, pijane udove, dok sam ja ostala napuštena i ranjiva. Mogla sam da smislim samo jedno objašnjenje za sve. Samo što sada u meni raste sumnja i zato počinjem da trčim. Vidim madam Blanšar kako bere cveće na ivici šume i zadihano je pitam da li zna gde je Adam. „U svojoj kući, Džes. Ali požuri – sprema se da krene u Beržerak.“ Kad stignem u kućicu, srce mi lupa kao ludo. Adam otvara vrata i gleda me toliko zabrinuto da se trudim da se smirim. „Šta se desilo? Nije valjda opet Vilijam?“ Odmahujem glavom „Nije.“ Hvatam vazduh da nastavim. „On je dobro.“ „Želiš li da sedneš? Izgledaš kao da ćeš se svaki čas srušiti.“ „Dobro sam.“ „Slušaj, imam sastanak u Beržeraku za jedan sat, i stvarno moram da idem.“ Uzima hrpu papira s trpezarijskog stola. „Stvarno mi je žao, Džes, ali možeš li da požuriš?“ Okreće se da stavi papire u akten-tašnu. „Šta se zaista desilo one noći kad je Vilijam rođen?“ On za trenutak ostaje nepomičan, a onda nastavi da slaže papire, kao da kupuje vreme. „Ovaj razgovor vodili smo bar dvadeset puta, Džes. Zašto sad ponovo?“ „Bio si s tatom, zar ne?“ On ne podiže pogled. „Moram da idem. Ali pričaćemo kasnije“, kaže, pa prolazi kroz vrata i čeka da i ja izađem pre nego što ih zatvori i otključa auto. „Bio si u Mančesteru i sreo si tatu, i nešto se desilo“, nastavljam. „Zato nisi stigao u bolnicu na vreme.“ Ali on neće da učestvuje u tome, nego otvara auto. „Adame, hoću da znam istinu. Mogu da je podnesem. I nije pošteno... ako si sve ove godine nosio teret koji nije...“

218


„Prekini, Džes“, kaže on odlučno i podiže ruku. „Rado ću pričati s tobom o tome, ali sad moram da idem u Beržerak. Već kasnim.“ Seda u auto, a mene hvata bes. Ne mogu da stojim ovde bespomoćno i gledam ga kako odlazi i izbegava problem, kad sam posle deset godina na korak od odgovora. Otvaram suvozačka vrata i sedam unutra. „Idem i ja s tobom. Možeš da mi pričaš usput.“ „Ne budi smešna. Ko pazi na Vilijama?“ „Seb. Otišli su na pecanje.“ On pali motor. „Molim te, Džes, izađi.“ Ja vezujem pojas. „Ne, dok mi ne ispričaš šta se stvarno desilo.“ On gleda u vetrobransko staklo na koje upravo pada nežna plava latica. Potom sklizne i poigrava na zraku sunca. „Tvoj tata nikad mi neće oprostiti.“ „Hoće“, umirujem ga. „Zapravo, sigurno hoće. Danas umalo da mi sve ispriča, ali su ga prekinuli.“ On odmahuje glavom, a na čelu mu izbijaju graške znoja. „To nije u redu. To bi bila izdaja.“ „Adame, ako mi ne kažeš istinu, izdaješ samog sebe.“ On duboko diše i sklapa oči, a onda se odlučuje. Počinje da priča, otkrivajući mi šta se zaista desilo one noći koja je tako dugo bila središte svega što je pošlo naopako.

219


POGLAVLJE 72 Adam je te noći zaista bio u Mančesteru, i na kraju je otišao u Buš bar. A tamo je bila i Džordžina. „Nisam ti rekao da sam se dogovorio s njom da se nađemo, jer sam znao da ćeš misliti kako između nas ima nečega“, priča mi sada. „A pošto je ona nedavno raskinula s momkom... verovao sam da nećeš razumeti. Ali to je istina. Bila je očajna posle raskida sa Džonijem. To nije bila obična utučenost, nego nešto mnogo ozbiljnije. Prava depresija. Bila je na samoj ivici.“ „Zar nisi govorio da joj je bolje bez njega?“ „Da, to je tačno, ali ona u tom trenutku nije tako mislila. On ju je prevario najmanje dva puta i potrošio joj je pola ušteđevine. Ali zbog nekog nepojmljivog razloga ona je želela da se pomire.“ Adam priča kako mu je Džordžina tog dana telefonirala, sva rastrojena i rešena da moli bivšeg momka da joj se vrati. On ju je ubedio da se umesto toga nađu na piću u Buš baru, jer je znao da će tamo otići s kolegama s posla. U deset uveče nje i dalje nije bilo, a on je želeo da ide kući, ali je čekao zbog nje, potpuno trezan i okružen prijateljima koji su uveliko pili. Poslao mi je poruku da proveri jesam li dobro, a ja sam mu odgovorila da upravo idem na spavanje. Poslednje reči koje smo razmenili te večeri bile su poruke laku noć i volim te, a ja sam godinama posle toga verovala da su to bile samo površne izjave. „Kada se Džordžina konačno pojavila, bila je sasvim pijana“, priča on sada. „S njom su bile još dve devojke, prijateljice koje ja nisam poznavao. Bile su rešene da je vodaju sa sobom po gradu, utope tugu u piću i spavaju sa svakim tipom na kojeg naiđu.“ Džordžina je bila skaredna, plačljiva i toliko neobuzdana da je on zaključio kako ne sme da je ostavi samu dok je u takvom stanju. Zato se nije užasnuto povukao kad ga je zagrlila, tvrdeći kako samo želi da je neko grli. „Nekako sam se... ukočio. Onda je počela da me ljubi po vratu i morao sam da je silom odvojim od sebe. Tu nije bilo mesta za prefinjenosti.“ Gledam ga kako guta knedlu. „A ona se užasno postidela.“ Džordžina je istrčala u noć, obuzeta stidom; nije bila dovoljno pijana da bi se pretvarali da se to nije desilo. Jedna od prijateljica potrčala je za njom, a on je s ulaza u bar gledao kako se njih dve spotiču do taksija. Potom je otišao, umoran i željan da što pre legne u krevet. Padala je kiša, odelo mu je bilo

220


natopljeno mnogo pre nego što je stigao do parkinga. Usput je primetio kako nekog izbacuju iz Severne slavine. „Prvo sam se samo izmakao“, kaže Adam. „Tip je bio u vrlo jadnom stanju.“ „Pijan?“ Klima glavom. Zamišljam čoveka koji je mogao da bude ma koji pijanac: agresivan ali ranjiv, pun pravedničkog gneva što je izbačen na ulicu. „Tip je pao potrbuške i počeo da ispušta neke užasne zvuke. Nisam mogao da ga ostavim tako. Sagnuo sam se da mu pomognem, pomislio sam da zovem hitnu pomoć, pa sam pokušao da ga okrenem na bok, i onda sam shvatio... prepoznao sam kaput.“ Srce mi se steže, jer razumem šta hoće da kaže. „Misliš, poznao si čoveka?“ On malo okleva pa klimne glavom, potvrđujući ono što sam već pogodila. Matori pijanac koji se valjao po ulici bio je moj tata. Koji godinama nije popio ni kap, čija je trezvenost bila – za mene i mamu – izvor ogromnog ponosa i olakšanja. „Pokušao sam da ga podignem, ali on je počeo da me psuje. Nije znao da sam to ja. Bio je... dezorijentisan.“ Adam pažljivo bira reči, ali zapravo nema potrebe za tim. Mogu tačno da zamislim svaki detalj. „Setio sam se šta si mi pričala, kakav je bio dok si bila mala. Ali stvarno sam se zaprepastio. Nikada nisam video tvog tatu u takvom stanju.“ Pokazalo se da su tatu izbacili iz bara, jer je povraćao po šanku. Nezgodno je pao na ruku; Adam je bio uveren da je nešto slomio. Obuzela ga je panika, morao je nešto da preduzme, ali znao je da ne srne da telefonira meni koja sam u poslednjim danima trudnoće i ležim u krevetu s njegovim detetom u stomaku. Zato se trkom vratio u Buš bar i pronašao Krisa, jedinog od kolega koji je bio bar donekle trezan. „Uspeli smo da strpamo tvog tatu na zadnje sedište mog auta, kako bih ga odvezao u bolnicu. Bio je u groznom stanju., preklinjao sam ga da ostane budan, vikao na njega da bi mi odgovorio. Mislio sam da ima...“ „Trovanje alkoholom?“ Adam klima glavom. U urgentnom centru su bili brzi, ali ravnodušni. Viđali su takve slučajeve svake subote uveče.

221


Kada se tata najzad osvestio, bio je užasnut. Grčevito je držao Adama za ruku i preklinjao ga da ne odlazi. „Usred ubeđivanja s njim shvatio sam da mi se baterija na telefonu ispraznila“, priča on. „Naterao sam sebe da ostanem miran. Ponavljao sam u sebi: da je Džes počela da se porađa, sigurno bi mi rekla nešto u onoj poslednjoj poruci. Pomislio sam da te pozovem s njegovog telefona, ali onda bih morao da objašnjavam otkuda nas dvojica zajedno. Znao sam da Martin neće želeti da iko zna šta se desilo. Osim toga, nisam smeo ni da pomislim kako bi se ti osećala kad bi saznala.“ Znao je da bi mi to slomilo srce. „Ruka mu je bila jako ugruvana, ali ne i slomljena. Kada smo konačno izašli iz bolnice, posle više sati, on je stvarno morao da se negde istušira i sredi. Zato sam se odvezao do Krisove kuće – nisam mogao da ga odvezem njegovoj kući u takvom stanju. Dok smo bili u autu, tvoj tata bio je... potresen. Plakao je. Stalno sam mu ponavljao da će sve biti u redu. Znam da se osećaš grozno, Martine, ali preživećeš. Tako sam mu govorio.“ Svakako su obojica znali da nije reč samo o tatinim osećanjima. „Kad smo stali pred Krisovom kućom, uhvatio me je za ruku. Naterao me je da obećam da ti nikad neću reći šta se desilo. Ni tebi ni bilo kom drugom. Obećao sam mu to. Rekao sam mu da ne treba da brine – da će to uvek ostati između njega i mene.“ Kad je konačno strpao tatu pod tuš, bilo je već sedam ujutro. Onda je otišao u Krisovu kuhinju i stavio telefon na punjenje. Zatim ga je uključio, prvi put posle deset sati uveče prethodne noći.

222


POGLAVLJE 73 Vidim očaj u Adamovim očima i znam da govori istinu. To ima smisla, i u najboljem i u najgorem mogućem smislu; iako znam da mi nije potrebno da tata potvrdi Adamovu priču, znam da će on to učiniti kada konačno progovorimo o tome. Ne samo o toj noći nego i o razlogu zbog kojeg je baš tada posrnuo. To je bilo u vreme kada je mama išla na testiranje za Hantingtonovu bolest – pre nego što je saznala dijagnozu, ali uveliko su znali o čemu bi moglo da se radi. „Nisam mogao da izdam tvog tatu“, kaže Adam. „Ma koliko pijan bio, imao je prava da traži od mene da ćutim. Nije to uradio zbog sebe, nego zbog tebe. I zbog tvoje mame. To bi vas obe uništilo.“ „Ali, Adame, to je bio razlog što...“ „Što si otišla?“ On podiže obrve. „Ne, nije, Džes. Budi iskrena. Imala si desetine razloga, a to je bio samo jedan od njih.“ „Ali veliki.“ Adam gleda pred sebe, u osunčani predeo; teško mu je da me pogleda u oči dok nastavlja. „Nisam želeo da budem otac, jer sam bio uplašen i nezreo, i nisam to hteo da priznam. Trebalo je da se potrudim kada si zatrudnela, ali nisam. A pošto je Vilijam rođen, sve sam pogoršao držeći se na distanci.“ Ja grizem usne. „A ja se nisam potrudila da se osetiš pozvanim.“ „Nisi rekla ništa što ja nisam već mislio o sebi, Džes. Čak i tvoja mama mislila je da bi trebalo da zauvek nestanem iz vašeg života. Po tome sam znao da je stvarno postalo gadno.“ Mrštim se. „Kako znaš šta je ona mislila?“ On steže zube. „Jednom sam došao nenajavljen da vidim tebe i Vilijama. Ona je potpuno pobesnela. Prepala me je na mrtvo ime, pravo da ti kažem. Pre toga sam lepo se slagao s njom, uvek sam se osećao prijatno u njenom prisustvu. A kada sam video koliko me je omrznula..“ „Nije te omrznula, Adame. Nije te više volela posle one noći, to priznajem. Ali napadi besa... to je deo njene bolesti. To nije njen izbor.“ On gleda pred sebe i grebe noktom donji deo volana. „Šta god da je, to je bila jedna od stvari koje su me navele da zaključim kako ti i ja nismo jedno za drugo. Da treba da se udaljim od tebe i Vilijama i da radim nešto drugo u životu. Kakav sam idiot bio.“ „I ja žalim zbog mnogo čega, veruj mi.“

223


Odjednom me pogodi saznanje da je Adam čuvao ovu tajnu deset godina, svestan da mu potpuno nezasluženo zameram zbog onoga što mislim da se desilo. „Slušaj, Džes. Sad stvarno moram da idem. Već kasnim dvadeset minuta.“ On okreće ključ u kontakt bravi i čeka da ja izađem. Alija to neću. Okrećem se ka njemu i hvatam ga za ruku. Otkopčavam pojas i pružam obe ruke da okrenem njegovo lice ka sebi. Njegove oči ponovo su mlade i blistaju od osećanja. Ljubim ga, najpre nežno, jedva ga dodirujući usnama, a onda on počinje da mi uzvraća. Otkopčavam njegov pojas. „Šta to radiš?“ Ponovo ga ljubim, mnogo dublje, i progovaram, ne odmičući se od njega. „Zašto? Imaš nešto protiv?“ „Ne“, jekne on. „Ni najmanje. Zapravo, samo nastavi.“ Okreće glavu da pogleda na sat. „Doduše... tek posle sastanka.“ Ponovo ga ljubim i on odmah odgovara, privlačeći me u zagrljaj. Onda prekine i zagleda se u mene, zadihan, očito se sprema da se pobuni. „Dobro“, kaže odjednom. „Izeš sastanak. Poslaću poruku da mi je pukla guma.“ Prasnem u smeh dok on vadi ključ iz bravice i otvara vrata. Otvaram i ja svoja. Izlazimo na travu pred njegovom kućom i ispravljamo odeću. Upadamo u kuću i vrata se zalupe za nama. Naslanjam se leđima na njih dok me on hvata za ruke i prekriva mi poljupcima lice i vrat. Usne su mu vrele, neme i grozničave. Oslobađam ruke i zavlačim ih pod njegovu košulju, prelazeći prstima preko rebara, dok se u meni budi želja. Podignem ruke da mu otkopčam košulju, ali on me pretekne, otkopča dva dugmeta i svuče je preko glave. Od pogleda na njegovo telo obuzme me žudnja. Slana vlaga na njegovoj koži. Atletski oblikovani mišići. Tamne malje oko ključnih kostiju. Počinjem da mu ljubim grudi, ali on mi nežno podigne glavu i počne da mi otkopčava bluzu, koja mi sklizne s ramena dok me on netremice gleda. Sve više naše odeće pada na pod, a onda me on uhvati za ruku i povede u spavaću sobu. Ne znam zašto je seks s Adamom uvek bio bolji nego s bilo kim drugim. Možda je naročito vičan tome. Ali svakako postoji neka čarobna alhemija kada smo nas dvoje zajedno, to je nešto što niko drugi ne može da postigne. Sunce sija kroz prozore dok Adam vodi ljubav sa mnom onako kako je uvek činio: kao da nam je prvi i poslednji put. A svaki trenutak dragocen je kao sam život.

224


POGLAVLJE 74 Kasnije ležim s glavom na njegovim grudima, a on me miluje duž brade. Još drhtim od njegovog dodira. On je neobično ćutljiv. „Je li sve u redu?“ „Da“, kaže on. „Ne“, ispravlja se. Podižem glavu. „Hajde, da čujem.“ On se pridiže na lakat i okleva pre nego što progovori. „Hoćeš li mi ponovo reći da žališ zbog ovoga?“ Ja se na to nehotice osmehnem. „Ne.“ I ja se pridignem i poljubim ga u usta. „Ne, ne žalim. Kako da žalim posle dva orgazma?“ Namerno okolišim – stvarno nam nije potrebno još drame. On se nasmeje, ali ne deluje ubeđeno. „Ne moraš da izgledaš toliko ponosan na sebe“, kažem. „Zašto, želela si i treći?“ On se uozbilji i zagleda se u svoje ruke. „Slušaj, drago mi je što si imala dva orgazma. Ali ja želim da ovo bude više od toga.“ „I bilo je, Adame. Mnogo više od toga.“ „Dobro, onda ću nešto da te pitam.“ Odgurne moju ruku i kleči ispred mene, strateški nameštajući jastuk da prikrije „one“ delove. „Džes. Ja te volim.“ Meni srce stane u grudima. Ako bih dozvolila sebi da poverujem u te reči, to bi bila već druga nepromišljenost za danas. „Znaš, Adame...“ „Nisam završio. Želim da se udaš za mene.“ Ja zinem od čuda. „Adame, pobogu, smiri se.“ „Znam da ti deluje iznenadno“, nastavlja on, „ali, zapravo, nije. Zaljubljen sam u tebe od samog početka.“ „Na samom početku nisi me ni primećivao.“ „Ne budi cepidlaka – znaš na šta mislim. Volim te. Voleo sam te svakog trenutka dok smo bili zajedno, ma šta ti inače mislila, i deset godina pokušavao sam da te prebolim. Zabavljao sam se sa ženama za koje sam se nadao da će ti možda biti ravne, a u roku od nekoliko meseci ili nedelja shvatio bih da to nije moguće.“ Meni se vrti u glavi od oluje emocija. Ne mogu da dođem do reći. „Jasno mi je da je ovo najbednija prosidba u istoriji čovečanstva. Nemam ni prsten. Nisam pripremio govor. Ništa nisam uradio kako treba. Ali nešto ipak imam, a to je potpuna iskrenost. Stvarno mislim to što sam rekao.“ Izgleda da se ne šali.

225


„Hoćeš li se udati za mene, Džes?“ ponavlja on. „Kleknuću na pod ako želiš.“ „Nema potrebe, Adame. Ne dok nemaš ništa na sebi.“ On se nasmeje, ali smeh brzo zamre dok se trlja po čelu. „Nisi mi odgovorila.“ Osećam da sam na ivici da zaplačem. „Nisam. Moram nešto da ti kažem. Adame. Trebalo je da ti kažem još davno. Ali nisam rekla skoro nikome. Nisam bila iskrena prema tebi. Ti ne znaš kakva sam ja. Zašto ne mogu da se udam za tebe. I zašto ni ti ne bi želeo da se oženiš mnome.“ On se zbunjeno mršti. „Zar postoji neko drugi? Znam da si rekla da nije Čarli, ali postoji li još neko?“ Odmahujem glavom. Volela bih da je tako jednostavno. Volela bih da mi najveća briga budu sitne komplikacije u ljubavi kakvima se bave drugi ljudi. Pokrivam se čaršavom i sedam, pa prolazim prstima kroz kosu. Neću da se rasplačem. Neću. „Nije reč samo o meni i tebi, Adame. Ovde smo i ti, i ja, i sve.“ „Kako to misliš?“ „Ono od čega boluje moja mama zove se Hantingtonova bolest.“ On zaškilji, očito pokušava da shvati zašto mu to sad pominjem. „To je oboljenje nervnog sistema i smrtonosno je. Nema leka, nema načina čak ni da se uspori.“ „Čuo sam za to. Ne znam detalje, ali poznato mi je.“ „Dobro.“ Uzdahnem, trebalo bi da se smirim, ali ne uspevam. „E pa nije reč samo o tome kako bolest utiče na moju mamu. Pretvorila ju je u senku ljudskog bića koje ne može da misli kako valja, ni da jede, ni da govori, ni...“ Podižem pogled, pokušavajući da smognem hrabrosti da izgovorim reči koje me odavno progone. „To je nasledna bolest. I ja nosim gen koji je izaziva.“ Stežem zube i prikupljam snagu da nastavim. „To znači da ću proći isto kao mama, Adame. Desiće mi se te iste strahote, i fizički i psihički. A onda ću umreti od toga.“ Za trenutak se pitam da li je verzija koju sam mu upravo ispričala suviše ublažena, da li će ga to možda sprečiti da shvati značaj ovog što sam rekla. On me i dalje gleda, tačnije, gleda kroz mene, pokušavajući da pojmi šta sam ispričala. „A pošto ja imam taj gen, postoji pedeset odsto šanse da ga ima i Vilijam.“ Sedim i čekam da Adam dođe sebi. Gledam kako se donja polovina njegovog lica opušta. Polako otvara usta. Pogled u njegovim očima nije odraz šoka. Nije još ni bes, ni strah, ni sažaljenje, nego samo nagoveštaj svega toga. Zasad preovladava neverica. 226


„Postoji test kojim se može utvrditi da li postoji taj gen“, nastavljam. „Ja sam ga uradila, i zato znam da ću dobiti bolest. Vilijam ne može da ga uradi dok ne napuni osamnaest godina.“ „Ali test može i da pogreši, zar ne?“ „Ne, Adame. Test je konačan. Ja ću dobiti Hantingtonovu bolest. Ne mogu da pobegnem od toga.“ U glavi mu se očito roje pitanja, ne može da odluči koje će biti prvo. „Dakle... jesi li bolesna – sada, u ovom trenutku?“ „Ne. Moj lekar kaže da nemam nikakve simptome, mada iz iskustva znam da možeš ubediti sebe da postoje, ako znaš šta da tražiš. Kad god se negde spotaknem, ja pomislim da počinju problemi s koordinacijom. Kad god ostavim spisak za kupovinu kod kuće, ili se naljutim na nekoga, pomislim – to je početak. Ali moj lekar kaže da je to samo od strepnje.“ „Dobro.“ Vidim kako se trudi, razmišlja kako da reaguje. I ja sam bila ista takva kad mi je mama konačno rekla za bolest. On želi da smisli rešenje. Brzo će shvatiti da je ovaj problem nerešiv. „Kažeš da ne postoji lek, ali da li se radi na njemu? Medicina svakog dana otkriva nove stvari, pa je moguće da nećeš ni doći u fazu u kojoj je sad tvoja mama.“ Tome se i ja nadam, stalno čitam o tome. Ali nauka, koja će jednog dana pronaći lek, zasad tapka u mraku. „Moguće je. Radi se na tome širom sveta. Svaki čas čitam o nekim novim otkrićima.“ Ipak, jasno mi je da ne smem da budim nadu u njemu. „U ovom trenutku, Adame, ne postoji čak ni lek koji bi usporio bolest. Postoje samo lekovi koji ublažavaju simptome, a ne deluju na samu bolest.“ Biće još desetine pitanja, sigurna sam, ali u ovom trenutku u Adamovim očima vidim samo želju da me uteši, da me dodirne i zagrli, da učini sve što može za mene. Međutim, sada je vreme da budem iskrena prema njemu. „Zato smo došli ovamo, Adame.“ „Kako to misliš?“ . „Moja mama oduvek je želela da ti i Vilijam imate bolji odnos, ali, kad sam pre nekoliko meseci saznala da nosim gen, to je postalo veoma praktično pitanje, baš kao i emotivno.“ On ćuti i čeka nastavak. „Kod mame su simptomi počeli kad je bila samo nekoliko godina starija nego ja sada. I mada je to dugotrajna bolest – traje deset, ponekad i dvadeset godina – svakako će doći do faze kada Vilijamu više neću biti onakav roditelj kakav želim da budem.“

227


U tom trenutku prvi put mi naviru suze, oči su mi vrele, peku mi kožu. „A kada se to desi, bićeš mu potreban ti.“ Na moje beskrajno olakšanje, Adam ne plače. Lice mu je zgrčeno od očajanja. Onda me uzima za ruku i počinje da mi miluje prste, jedan po jedan. „Ima mene, Džes. Obećavam ti. Šta god da se desi, imaće mene.“

228


POGLAVLJE 75 Toliko sam dugo razmišljala kako ću reći Adamu za Hantingtonovu bolest, da sada, kad se to desilo, gotovo ne znam šta ću dalje. Ipak, osećam se mnogo smirenije tokom poslednjih dana u Francuskoj, kao da se više ne spotičem pod teretom svoje tajne. Konačno imam tačku oslonca za svoju nesigurnu budućnost. Pomaže mi to što mi je oprostio što mu sve dosad nisam rekla, i što sada konačno znam istinu o onome što se dešavalo u noći kada sam rodila Vilijama. Ali najviše mi pomaže to što oboje razumemo potrebu da budemo odrasli i zreli kad se radi o onome što se desilo ovog leta. Mislim, između nas dvoje. Saznanje da se to ne može nastaviti ne smeta mi da uživam u svakom trenutku. U načinu na koji mi koža zabridi kad god ga vidim da se smeje. U načinu na koji mi njegov dodir donosi vrelinu. U svim sitnicama koje čini za mene i što sam, prvi put otkako se sećam, prestala da mislim o svom telu kao o neprijatelju. Međutim, bajka se tu završava. To je samo još jedna stvar koju mi je Hantingtonova bolest oduzela. Adam i ja ne možemo da budemo zajedno, a sve što sam dosad zamišljala o tome sada je zaustavljeno, jer prosto nema srećnog kraja u kome bismo oboje učestvovali. Nema srećnog kraja u kome Adam i ja ostarimo zajedno, igramo salsu u devedesetoj godini i idemo na krstarenje oko sveta na brodu koji ima svoje instruktore joge. Ovog leta opet sam se zaljubila u Adama. I to je sigurno prava ljubav, jer ono što sećam prema njemu dovoljno je nesebično – želim da on i dalje ima takav život s nekim. Ne sa Simon – ne bih išla baš tako daleko – ali s nekim. I dalje se smešim svaki put kad pomislim na njegovu prosidbu. To me podseća na sve što je dobro kod Adama. On je zabavan i opušten, prijatan i strastan. A sve to bilo je moguće pre nego što se isprečila gorka stvarnost. U Adamovom slučaju stvarnost je nova i potrebno mu je privikavanje. Ponekad ga uhvatim kako gleda uprazno, pokušavajući da shvati kako se sve ovo desilo. Kao da je proveo protekle nedelje težeći ka nečem većem i boljem u životu, a to je sada nestalo preko noći. Pa ipak, jasno je da se postepeno i namerno udaljavamo jedno od drugog.

229


Nema više ljubljenja. Nema više flertovanja. Nema više seksa s dvostrukim orgazmima. Leto „druge prilike“ primiče se kraju na najbolji način za nekoga ko ima budućnost kakva mene čeka: svesna sam da će, ma šta se meni desilo, Vilijam biti voljen i zaštićen, jer će imati oca. On je bolji čovek nego što sam ikada mislila o njemu. Optimista sam i verujem da ćemo Adam i ja uspeti da postanemo nešto čudesno: roditelji koji su pritom i prijatelji. Mislim da ćemo biti veoma dobri u tome, pravi pobednički tim, sve dok ja više ne budem mogla da pobeđujem. Kada taj trenutak dođe, imaću makar ovo: svest da će Vilijam imati nekoga da se stara o njemu. Ne samo dok je mali nego i kasnije. I mada se njegovi saveti našem odraslom sinu možda neće poklapati s onim što bih ja savetovala, znam da će biti u rukama čoveka koji ga voli i koji će davati sve od sebe. Nijedan roditelj nije savršen. Nisu bili ni moji roditelji, a nisam ni ja. Ali, ako čovek voli dete svakim delićem svog bića, to je više nego dovoljno. Naravno, ostaju desetine praktičnih pitanja o kojima treba razgovarati, i mi to činimo uz kafu, i znam da ćemo ih razrešiti. Pričamo o Adamovoj selidbi nazad u Mančester, u oktobru, i kako će potražiti stan u Kaslfildu, nedaleko od nas. Pričamo kako će Vilijam spavati kod njega sredom i subotom, i vrlo smo zadovoljni što se slažemo da će taj dogovor biti fleksibilan prema potrebi. Odlučujemo da Adam može da dođe na čaj s vremena na vreme, a mi imamo otvoren poziv da dolazimo kod njega na nedeljne ručkove. On stalno ponavlja: „Radujem se ovome, Džes. Život će biti dobar“, i to govori s tolikim ubeđenjem da počinjem da mu verujem. Zamalo. Šta god da se desi, jedva čekam da stignem kući. Suviše sam odvojena od mame i odjednom mogu da mislim samo na povratak njoj. Nataša, s druge strane, ne deli moje oduševljenje predstojećim odlaskom. „Mislila sam da jedva čekaš da se vratiš na posao.“ Da su upućene bilo kome drugome, ove reči zvučale bi sarkastično, ali za nju zaista važe. „Pa jeste, ali...“ Čekam da završi rečenicu, ali ona se vrpolji, postiđena što će priznati nešto. „Mnogo mi se dopada Ben.“ „Nikakvo čudo, stvarno je divan.“ „Da, ali u mojim godinama ne treba se suviše vezivati za letnje simpatije. Poslednji put to mi se desilo kad sam imala četrnaest.“ „Jeste li razgovarali o tome da ostanete u kontaktu?“ „Oboje smo pažljivo izbegavali to pitanje, iako smo sada prijatelji na Fejsbuku. Svaki razgovor o tome naglašava kolika je razlika u godinama između nas.“

230


„Da je situacija obrnuta, niko se ne bi uzbuđivao zbog devet godina razlike“, odgovaram. „Osim toga, ti uopšte ne izgledaš kao da si prevalila tridesetu.“ „Hvala, Džes. To je zbog joge.“ „Stvarno?“ „Dobro, joge i botoksa.“

231


POGLAVLJE 76 Nataša, Vilijam i ja krećemo prema igralištu da bismo zajedno s drugima gledali decu kako igraju fudbal. Sunce polako zalazi, a mi nalazimo mesto koje je dovoljno daleko od eventualnih zalutalih lopti. Nataša dovlači stolicu i seda, pa pruža noge u kratkim pantalonama. Njena vitka, preplanula stopala izgledaju vrlo elegantno u kožnim sandalama. Brzo primećujem da se Vilijam mota oko aut-linije i izgleda vrlo neodlučno dok broj dece raste. „Hajde, narode. Kao da vodimo mačiće!“ Beki i njeno pleme stižu stazom iz šume u istom redosledu kojim se uvek kreću kad su zajedno: glasni i rasuti – jedno dete uvek je napred, a dvoje pozadi, dok roditelji pokušavaju da ih usmere u makar otprilike istom pravcu. Popi nas ugleda, pa pojuri ka meni i popne mi se na kolena. Vilijam me kucne po ramenu. „Možda bih radije išao na plivanje.“ Glasno uzdahnem. „Došli smo čak ovamo, a ti si opremu za plivanje ostavio u bungalovu.“ „Dobro, onda ću uzeti ajped i..“ „I Džejms i Rufus došli su da bi igrali fudbal. Ne možeš sedeti ovde sa svojim... mojim ajpedom sledećih sat vremena.“ On počinje da grize usnu kada nam se približi Džejms. „Ni meni se ne igra fudbal.“ Meni tek tad sine. „Zbog onih grubih dečaka? Mogu da odem i da ih opomenem, ako želite.“ „NE!“ odgovaraju uglas, toliko užasnuti kao da sam ponudila da pretrčim gola preko terena. Onda ipak nevoljno krenu prema ostaloj deci, mrmljajući da će moći da se snađu. Mi ostali poredamo se kraj terena da bismo bili što upadljiviji i pratimo ih strogim roditeljskim pogledom. „Danas nisi s Benom?“, pita Beki Natašu. „Ne dok ne završi posao. Rešio je da mi kuva posle toga, pa smo...“ Začuje se glasno klicanje; kad pogledam teren, Vilijam trči ukrug, šireći ruke kao spasitelj. Pomislio bi čovek da je dao odlučujući gol u finalu svetskog prvenstva. „Kakav sjajan gol!“ smeši se Seb. Ja ustajem i napeto gledam, priželjkujući da imam dugme za premotavanje. „To je bio Vilijam?“

232


Seb se zagrcne od smeha. „Nemoj mi reći da nisi videla.“ „Jesi li videla, mama?“ Moj sin je oličenje beskrajne sreće. Skočim na noge i pljesnem rukama toliko snažno da me dlanovi zabole. „DIVNO, sine! Sjajan si!“ Onda ponovo sednem, a Beki me značajno pogleda. „Dobro je što nisi pokušala glumačku karijeru. Uopšte ti ne ide!“ „Nemoj tako. Važno je da je on uveren“, odgovaram poluglasno. „Šta se to sad dešava?“, kaže ona. Žurno pratim njen pogled za slučaj da sam propustila još neki čudesni dokaz sportske veštine mog sina. Samo što ona ne gleda Vilijama. Gleda jednog od većih dečaka, koji, izgleda, govori Džejmsu nešto veoma neprijatno. „Jao, bože... da li je to isti dečko koji je pre neki dan bio grub prema njima? Mislila sam da ga je prošlo.“ „Ne izgleda tako.“ Beki polako obuzima bes pa ustaje. Ipak, ne stiže do dečaka dovoljno brzo. Pre nego što pređe pola puta, neko drugi već se umešao. „DA SE NISI USUDIO DA GNJAVIŠ MOG BRATA, INAČE...“ Rufusova pretnja možda je neodređena, ali ono što mu nedostaje na rečima nadoknađuje čistom silom. Samo što mu para ne pokulja iz ušiju. Nažalost, Rufus je za dve glave niži i, naravno, mnogo slabiji od protivnika. Ovaj odgovara gurnuvši Rufusa u grudi obema rukama, toliko snažno da se on zatetura unazad i padne na tur. „RUFUSE!“ viče Beki. Rufus je već na nogama i uzvraća udarajući dečaka u stomak tolikom snagom da se ovom iskolače oči. „Ne! Bez tuče! Nije ovo Divlji zapad!“ viče Beki i zaustavlja Rufusa od novog juriša, dok veći dečak, presamićen, beži. Potom hvata sina za ruku i vodi ga k nama ostalima. „Šta je to bilo?“, pita ga Beki. „Bili su grubi prema Džejmsu, a ja sam im rekao da umuknu.“ Džejms se pojavljuje kraj nas, zadihan, i klima glavom. „Jeste, mama. Branio me je. Nemoj da ga grdiš.“ Beki ih naizmenično gleda. „Slušaj, Rufuse, lepo je što si branio brata. Ali sledeći put bez udaranja, važi?“ Obojica se trkom vraćaju na teren, a Beki prilazi Sebu. „U ovakvim trenucima pomislim da će nam deca možda ipak ispasti kao treba.“ „Naravno da hoće. Ali seti se toga kad za deset minuta ponovo započnu svađu.“ Ona ga uhvati za ruku i poljubi je. On je gleda. „Otkud sad to?“ 233


„Trebalo mi je da obrišem višak karmina.“ „Nemaš karmin.“ Ona ga pogleda i nasmeši se. „Onda zato što te volim.“

234


POGLAVLJE 77 Ovo nam je pretposlednje veče u Francuskoj. Vilijam korača kraj oca i vuče stopalima po prašnjavom putu dok se primičemo vinogradu punom zrelog crnog grožđa. „Da li znaš da, ako pojedeš džigericu p'olarnog medveda, možeš umreti od predoziranja vitaminom A?“, kaže Vilijam. „To svi znaju“, smeši se Adam. Vilijam zine od čuda. „Šalim se. Šta još znaš?“ „Hm. Znam odakle dolaze slinci.“ Ja zastenjem. „Dobro, a kakve zanimljivosti ti znaš?“ pita me Vilijam. Nebo večeras ima veličanstvene boje, horizont je sav ružičast i narandžast, s pramenovima belih oblaka. „Šekspirovi roditelji bili su nepismeni“, kažem. „Karakas je glavni grad Venecuele. Ovaj... umem da napravim špagu.“ „Hajde, da vidim“, traži Vilijam. „Ne sada. Skoro smo stigli i neću da ljudima presedne predjelo.“ Stižemo u malo selo i idemo za Adamom u bistro. Rezervisao je sto napolju, s pogledom na kamenom popločan trg s vizantijskom crkvom i lepim kućama obraslim orlovim noktima. U restoranu je već gužva. Adam mi pridržava stolicu i ja sednem. „Zašto si to uradio?“, pita Vilijam. „Tako se postupa prema dami“, odgovara Adam. Vilijam za trenutak izgleda zbunjeno, kao da mu nikad nije palo na pamet da i ja spadam u takve. Dolazi konobar i zapisuje našu narudžbinu za vino i hranu, a onda pita želimo li još nešto. „Je voudrais L'EAU, s'il vous plaît.“19 On klima glavom i beleži u blokčić, bez ikakvih problema, a ja začuđeno gledam Adama. „Sad mogu da umrem srećna.“ „Pa, popravila si izgovor.“ Vilijam se izvini i ode u toalet, a ja ostanem sama u Adamovom društvu. Osećam se neprijatno, razgovor je isprekidan, ne znam šta da kažem. Delom zato što imamo samo minut do Vilijamovog povratka, a delom zato što ne 19

Želim vodu, molim vas. (Prim. prev.) 235


želim da pričamo o bilo kakvim problemima. Oboje smo imali sasvim dosta problema. „Pa, Nataši će ovo veoma nedostajati kada ode“, kažem ja. „Svima je potrebno neko vreme da se ponovo priviknu na britansko vreme i hranu...“ „Nataši će najviše nedostajati Ben“, dodajem. Njemu se u uglovima očiju pojave bore od osmeha, nešto dublje nego ranije. „Siguran sam da će im biti lepo i u Londonu.“ „Kako to misliš?“ „Pretpostavljam da će i kod kuće nastaviti da se viđaju, zar ne?“ „Ali Ben ostaje ovde.“ „Njegov ugovor ističe u oktobru, i tada će se vratiti kući i pokušati da nađe posao u struci“, izjavljuje Adam. Ja se namrštim. „Čini mi se da to nije pominjao Nataši.“ „Čudno. Možda se ohladio prema njoj. Dešava se čak i u najboljim slučajevima.“ Kad se Vilijam vrati i sedne, Adam ga nežno gurne i pokuša da mu zamrsi kosu, ali naš sin se izmakne, smejući se. „Nedostajaćeš mi, znaš?“ Vilijam ga zabrinuto gleda. „Zar se nećeš vratiti u Mančester?“ „Hoću. Stići ću za tri meseca, a onda se čuvaj. Dojadiću ti do Božića.“ „Znači li to da ćeš provesti Božić s nama?“ Nas dvoje još nismo stigli tako daleko u planiranju. „Pričaćemo o tome kad bude vreme, važi?“, kaže Adam. „Ali sigurna sam da ćemo nešto isplanirati svi zajedno“, umirujem ga. „I s bakom i dekom, naravno.“ On obara pogled. „Hoće li baka tada biti živa?“ Ja se naježim od tog pitanja. „Naravno da hoće. Baka jeste bolesna, ali neće nam... otići nikuda do Božića.“ Uspevam čak i da se nasmejem, kao da je njegova pomisao potpuno besmislena. „Dobro“, kaže on tiho. „Ali činjenica je da će umreti od toga, zar ne?“ „Nadam se da će baka biti s nama još dosta vremena“, kažem neubedljivo. On neko vreme ćuti. „To je Hantigova bolest, zar ne? To što baka ima.“ Gleda me pravo u oči i trepće čekajući odgovor, a meni srce tuče kao da će iskočiti iz grudi. „Hantingtonova“, ispravljam ga tupo. „Otkuda to znaš?“ „Video sam da si to tražila na ajpedu. Znam da si zato tužna u poslednje vreme. Izguglao sam to.“ Osećam da sam prebledela. Upravo ovoga sam se plašila, ali ubedila sam sebe da sam se izvukla i da on i dalje nema pojma. Ne mogu da poverujem da 236


je, umesto svih groznih stvari za koje sam se brinula da će otkriti na internetu, na kraju našao nešto na veb-sajtu Popularna nauka. Adam je jednako nepripremljen za ovo kao i ja. On bar ima razlog: i sam je saznao tek pre nekoliko dana. Ja sam imala deset godina da pripremim objašnjenje za Vilijama, a nisam ništa učinila. „Da li i ti to imaš, mama?“ Meni se usta potpuno osuše. „Nemam, dušo, ne. U ovom trenutku potpuno sam zdrava.“ „Dobro.“ „Ali... imam taj gen koji izaziva bolest“, dodajem, „tako da ću je jednog dana dobiti.“ Pažljivo ga gledam u lice, tražeći svaku nijansu reakcije. „I ja bih mogao da ga imam, je li tako?“ Gutam knedlu, prisiljavajući sebe da odgovorim. „Misliš na gen za bolest? Da, možda. A možda ga i nemaš. A čak i ako ga imaš, nećeš dobiti Hantingtonovu bolest još mnogo, mnogo godina.“ „Znam. Prosečna starost je oko četrdeset godina. Duboka starost.“ Grizem se za usnu, a on nastavlja. „Ali mislim da ja to neću dobiti.“ Klimam glavom, osećajući da me oči peku od suza. „Zbog čega?“ On sleže ramenima. „Ja sam optimista.“ Srce mi se stegne, ali trudim se da ne zaplačem. Trudim se da ostanem pribrana. Nema plakanja, Džes. Sada nema plakanja ni pod razno. „Zaista mislim da nemaš razloga za brigu, mama“, nastavlja Vilijam, toliko vedro da nisam sigurna imam li snage da pogledam u njegove blistave oči i meku, mladu kožu na obrazima. „Naučnici traže lek. Sigurno će nešto naći. U San Dijegu i Londonu rađena su istraživanja i testirali su lekove na miševima. To je sigurno grozno ako si miš, naravno. Ali u nekim slučajevima uspeli su da poprave stanje bolesnih miševa. Ako se pokaže da to deluje i kod ljudi, sve će biti dobro.“ Nisam u stanju da otvorim usta, pa samo klimam glavom. „Možda ću postati naučnik kad porastem, pa da nađem lek za to, ako ga ne nađu pre mene.“ „To bi bilo sjajno, Vilijame.“ „Ali možda ću radije ipak biti maneken“, dodaje on kao da kaže: Ne nadajte se previše. Adam hvata moj pogled. „Ne plašim se, mama“, nastavlja Vilijam. Ne znam da li nagonski zna šta želim da čujem, ali pogodio je prave reči.

237


„Dobro je. Ne plašim se ni ja“, odgovaram, toliko žestoko da za trenutak, pre nego što se pojavi konobar s hranom, zaista verujem u to. „Ali sada umirem od gladi.“ Uzimam nož i viljušku i navaljujem na pačje grudi, gledajući samo u tanjir, a ne u Adama. Znam da se njemu srce steže dok sluša ovaj razgovor, svog sina i mene kako otvoreno razgovaramo o svojoj sudbini. Moja sudbina već je zapečaćena. Možemo se samo nadati da će Vilijam imati više sreće. „Uostalom, tata“, nastavlja Vilijam, „nisi nam rekao kakve zanimljivosti ti znaš.“ Adam se trgne iz transa. „Oh! Ovaj, tako je. Dobro.“ Malo se zamisli. „Znam da se rečenica Imam neki lošpredosećaj javlja u svakom filmu iz serijala Ratovi zvezda.“ Vilijam je impresioniran. „Znam da arktičke njorke biraju sebi partnera za ceo život“, nastavlja Adam. Vilijam nabere nos, ovo nije naročito upečatljivo. „I znam...“ Adam malo okleva, gledajući u mene, „znam da ste ti i tvoja mama najbolji ljudi na svetu.“

238


POGLAVLJE 78 „MAMAMAMAMAMAAAA!“ Izlazim pred bungalov i vidim Beki kako s mukom hramlje ka nama. Popi je grčevito drži za nogu i plače iz sveg glasa. Na kraju Beki zastaje, podiže kćerku i nosi je, nameštajući mršave nožice sebi oko struka. „Zeka Rozika“, objašnjava Beki ljubeći Popi u čelo, ali to uopšte ne umiruje dete. „Taman sam počela da uživam u letovanju, ali gubitak Zeke Rozike je katastrofa za koju nisam bila spremna. Da li smo ga ostavili ovde?“ „Bojim se da niste“, kažem saosećajno, a Popi na to ponovo udari u plač. Beki je spušta na stolicu i počinje sistematsku potragu. Zaviruje duž zidova, ispod klupe, iza vrata, ispod jastuka na sofi, a onda izlazi napolje da osmotri spoljašnje uglove. „Da li neko možda traži ovo?“ Nataša se pojavljuje na pragu, držeći Popinu najdražu igračku. „ZEKA!“ Popi se iskobelja sa stolice i jurne ka njoj. „Ostavila si ga na stolu posle doručka. Baš sam htela da ti ga donesem.“ Bekina napetost nestaje dok dramatično briše znoj sa čela. „Večiti sam ti dužnik.“ „Ma nema problema. Samo je malo bio na izletu, zar ne, Popi?“ „Ti si dobra, teta Nataša“, izjavljuje Popi, a Nataši je zbog nečeg ova pohvala veoma mila. „Zdravo svima.“ Svi gledamo Bena koji se približava preko dvorišta dok mu sunce blista u kosi, šireći oko sebe miris slane vode i limuna. „Došao sam da pitam da li bi htela u šetnju, Nataša.“ „Vrlo rado“, smeši se ona. Nataša i Ben kreću ka šumi, nalik na dvoje stidljivih tinejdžera, a Beki ih prati pogledom. „Kakva šteta što to neće postati ozbiljnije.“ „Hm. Čujem da se on na jesen seli u London, ali joj to nije rekao.“ „Stvarno?“ Iznenadila se koliko i ja kad sam to čula. Klimam glavom. „Veoma neobično, zar ne? Stalno mislim na to otkako sam saznala.“ Gledam telefon na stolu i primećujem da mi je stigla poruka. „Jao, bože“, uzdahnem kad je otvorim. „Od Čarlija je.“ „Šta kaže?“, pita Beki. Čitam, smešim se i pružam telefon da joj pokažem.

239


Izvini što se nisam pozdravio, ali smo na brzinu odlučili da odemo na nekoliko dana kod prijatelja u Karkason pre polaska kući. Drago mi je što sam te upoznao, Džes. Uživaj u ostatku odmora. Čarli x (P. S. Bacio sam džemper!) Ona mi vraća telefon, skrivajući osmeh rukom, a ja se stresam. Kasnije te večeri Vilijam skakuće pred nama dok Nataša i ja idemo kroz šumu ka Bekinom i Sebovom bungalovu. On nosi veliku kesu slatkiša, a ja flašu šampanjca koju sam kupila nešto ranije u samoposluzi. Čak sam se i malo doterala za poslednje veče na odmoru, ali samo zato što je Nataša ugledala moju žutu haljinu u koferu i naterala me da je obučem. Od tada nije prestala da priča. „Ben se brinuo šta će biti ako mi kaže da se seli u London“, kaže uz širok osmeh, uopšte ne može da sakrije oduševljenje. „Izbegavao je tu temu, jer se plašio da ću pomisliti da me progoni.“ „Po onome što sam čula od Adama, on je od početka nameravao da se preseli kad se sezona završi. Pretpostavljam da ste se dogovorili da nastavite po povratku?“ „Naći ćemo se na piću, da.“ Licem joj se širi blag osmeh. „Oh, i dalje mislim da je suviše mlad...“ „Ali ti se dopada, i ti se dopadaš njemu.“ „Da“, kaže uz malo oklevanja. „Nataša, znam da tražiš muškarca s kojim ćeš kupovati servis za ručavanje, ali između tebe i Bena postoji hernija, bez obzira na razliku u godinama. Nikad se ne zna... možda ćete jednog dana kupiti i taj servis.“ „Korak po korak, Džes.“ Pokušavam da se ne nasmešim. „Mislila sam da ja to treba da govorim.“ Poslednje veče na letovanju obeležavamo roštiljem. To deluje kao vrlo prikladan kraj, opuštena zajednička večera, nalik na mnoge druge koje smo imali proteklih nedelja. Deca se dobacuju frizbijem, odrasli igraju karte i svi se opuštamo u društvu prijatelja. Prijatelja koji su odani, zabavni, ponekad se sporečkaju, ali se ipak svi volimo. Kada stignemo, već sve miriše na dim, a žar s roštilja osvetljava Sebovo lice dok priča s Benom. „Dođavola, zaboravila sam kobasice“, setim se i lupim se po čelu. Pre nego što stignem da se okrenem, Beki me uhvati za ruku. „Nisu ti potrebne kobasice.“ 240


„Ali to su specijalne, zanatske“, bunim se. „Nije važno.“ „Važno je – koštale su đavo i po. Sigurna sam da su napravljene od najotmenijih svinja u Francuskoj.“ Nataša me hvata podruku. „Tamo kuda ideš nisu ti potrebne kobasice, ni šampanjac iz samoposluge, ni bilo šta drugo.“ „Ne razumem.“ „Ti ne ostaj eš na roštilju.“ „Naravno da ostajem.“ „Bojim se da nisi u pravu.“ Onda se preda mnom stvori Adam, s ključevima auta u ruci. Ima na sebi crnu košulju otkopčane kragne i iste takve pantalone spuštene na kukove, a kosa mu je i dalje pomalo vlažna od tuširanja. Toliko je lep da mi zastane dah. „Šta se dešava? Je li ovo nekakva zavera?“ „Da!“, uzvikne Vilijam, i meni postane jasno da nemam nikakve šanse. Sedam na suvozačko sedište pored Adama i još ne shvatam kuda idemo ni zbog čega. Mislim samo na to kako će on uvek moći da me ostavi bez daha, da me očara, da me iznenadi. „Predajem se. Kuda me vodiš?“ Gleda me ispod oka. „Idemo da istražujemo pećinu.“ „Nadam se da se šališ.“ On se široko nasmeši. „Naravno da se šalim.“ „Dobro je“, smejem se. Vozimo se kroz seoske predele, ja isključujem klima-uređaj i otvaram prozor, pa sklapam oči i uživam u toplom vetru. „Jesi li dobro?“, pita Adam. Pruža ruku da me dotakne, a onda se predomisli i povuče je. „Jesam, hvala.“ „Evo nas“, kaže on i skreće na krivudavi putić.

241


POGLAVLJE 79 Chateau La Pradoux, piše na urednom znaku, a sve odiše raskošnim mirisom majčine dušice i visterije. Polako vozimo pošljunčanim prilazom do visoke gvozdene kapije, kroz čije se izuvijane šare vidi ružičasto večernje nebo. Sam zamak leži na zelenom brdu, okružen negovanim travnjakom u više nivoa. Adam izlazi iz auta i obilazi ga da mi otvori vrata, dok ja petljam oko tašne. „Je li ovo tvoja konkurencija?“, pitam. „Pre bih rekao inspiracija. Doduše, ovde nema dece, i imaju Mišlenovu zvezdicu. Benovi hamburgeri jesu sjajni, ali mislim da su ovi ovde nešto iznad toga.“ „Pa zašto smo onda došli?“ „Mislio sam da je dobro mesto da popričamo. Očito imamo o čemu, a...“ „Adame, nemoj. Ne želim više da pričam o tome.“ On se primetno opusti. „Odlično, jer sam te slagao. Zapravo, hteo sam da te odvedem na čarobnu večeru našeg poslednjeg dana. A čuo sam da imaju fantastičnu jagnjeću plećku.“ Pruža mi ruku i ja je prihvatam, smešeći se pri pomisli da izgledamo baš kao da smo iz Dauntonske opatije. Konobar pozdravlja Adama po imenu i uvodi nas unutra. Svaki pojedini element renesansne arhitekture ovde je majstorski i raskošno restauriran. Idemo blistavo lakiranim podom kroz veličanstveni hol recepcije s visokim kristalnim vazama punim božura i ljiljana. Potom uz kameno stepenište do restorana koji je tih i osvetljen samo svećama. Ima veoma malo gostiju. Kada stignemo do vrata koja vode na terasu, Adam me uhvati za ruku i preplete prste s mojima. Vode nas do stola na samom kraju terase, s pogledom na baštu sa savršeno oblikovanim živicama i bujnim puzavicama. Savršeno mesto da se posmatra sunce kako zalazi iza bregova. „Adame, moram ti priznati da stvarno umeš da odabereš mesto.“ On se kratko osmehne dok nam konobar donosi vinsku kartu. Gledam Adama kako je proučava, pažljivo gledajući svaki red, a onda me hvata kako ga gledam. Osmehne se krajem usana, a ja brzo skrenem pogled. Cene u jelovniku upečatljive su već samim tim što nisu navedene – siguran znak da je ovo mesto samo za one koji su spremni da podignu i drugi

242


kredit. Adam mi prevodi, a ja mu rado prepuštam da odabere. Za to vreme boja ne nebu tamni do plave poput borovnice. „Izgledaš stvarno fenomenalno“, kaže Adam na moje veliko iznenađenje. „Izvini. Morao sam da ti kažem.“ Otpijem malo vina kako bih prikrila vrelinu u obrazima i odlučujem da obavezno zahvalim Nataši što je insistirala na tome da obučem ovu žutu haljinu. Hrana je prefinjena, i mada ne pijemo mnogo, ja sam prosto opijena cele večeri – okolinom, prisećanjima, činjenicom da sam tu s njim. I čudnim i divnim osećanjem sigurnosti, uverenjem da se mogu osloniti na ovog čoveka kada je reč o Vilijamu. A mnogo se i smejemo. Priči o komšiji koji živi ispod nas u Mančesteru i koji je sušio oprane gaće na prozoru spavaće sobe. Vremenu kada smo došli kući posle noćnog provoda pa je on – vrlo romantično – pokušao da me ponese uz stepenice, ali sam pritom udarila glavom o plafon tako da sam dobila potres mozga. „Sećaš li se kad sam ti prvi put rekao da te volim?“, pita on. Ja se na to ukočim, jer me je upravo podsetio na to da smo nekada bili mnogo više nego sada. „Posle žurke kod Patrika Goldsmita“, kaže on, a ja pod stolom nervozno uvrćem salvet. „Da, sećam se.“ „Na putu odatle uhvatio nas je pljusak pa smo morali da trčimo. Dok smo stigli do kuće, tebi se maškara razlila sve do brade, kosa ti je bila prilepljena za lice, a nos pomodreo.“ „Drago mi je što se sećaš tih lepih detalja.“ On se smeje. „Eto, sećam se; jer se sećam da sam mislio kako si i dalje divna. I morao sam da ti kažem. Da te volim.“ Ja se vrpoljim. „Ne moraš da me podsećaš na to, Adame. Biću dobro, znaš. Izaći ću na kraj sa svim ovim“, kažem, jer ako budem to dovoljno često govorila, na kraju ću i ja poverovati. „Znam. Nisam o tome govorio.“ „Nego o čemu?“ On duboko udahne i počne da govori. „Kad sam kleknuo na onaj krevet, gotovo go, i zamolio te da se udaš za mene...“ „Bio si go. Ne gotovo. Potpuno go.“ „Svejedno. To je bila bezvezna prosidba. Čak i dok sam je izgovarao, znao sam da ti zaslužuješ bolje. Morao sam da ti kažem šta osećam. Zapravo, pokušavam da ti kažem ovo: činjenica da ćeš jednog dana dobiti Hantingtonovu bolest ništa ne menja.“ 243


Mene polako hvata uzbuđenje. „Baš ništa“, nastavlja on. „Voleću te bez obzira na to da li ćeš živeti dugo i zdravo ili kratko, s problemima. Ti ćeš i dalje biti ista ona žena koju sam zavoleo pre mnogo godina.“ Meni krv navre u lice sve dok ne shvatim da Adam i dalje govori, i da sad odjednom kleči, a da se gost iza njega umalo zagrcnuo svojom ribom list. „Džes, hoćeš li da se udaš za mene?“ Ne mogu da progovorim. „Oh! Zaboravio sam nešto“, nastavlja on, zavlači ruku u džep, vadi je, a onda počinje da se prepipava po džepovima, očito obuzet panikom. Par za susednim stolom je oduševljen. Čak i pijanista gleda u nas i promaši dirke. „Bože, izgubio sam ga!“ mrmlja Adam. Onda zastaje kao da se nečeg setio, pa posegne u džep na grudima košulje. Osećam da mi srce tuče o grudnu kost. „Stavio sam ga tu da bih znao gde je.“ „Vidim, uspelo je.“ Zbijam šalu, jer ne mogu da se setim drugih reči. Pravih reči. On ga je u međuvremenu našao: dijamantski prsten, blistav pod svetlošću sveća. Veličanstven je. Pokušavam da ga ne zagledam suviše, jer znam da ne smem dozvoliti sebi da me sve ovo ponese zbog prstena... Ipak, neverovatan je. Nije veliki, ni raskošan, samo je divan – platina, čini mi se, s jednim jedinim dijamantom izbrušenim u obliku badema. Ali nije ovde reč o prstenu. Ni o drhtanju njegove ruke niti o sjaju u njegovim tamnosmeđim očima. Čak ni o činjenici da želim da pristanem. Reč je o nečem mnogo većem. „Adame... ne možemo to“, kažem. Oboje postajemo neprijatno svesni da ceo restoran gleda u nas. „Molim te, ustani.“ On se postiđeno osvrće i vraća se na stolicu. Izgleda kao da bi najradije u zemlju propao. Mrzim sebe zbog ovoga, ali svesna sam da nemam drugog izbora.

244


POGLAVLJE 80 „Adame, ti ne razumeš šta tražiš od mene.“ On čeka da mu objasnim. „Da si video u kakvom je stanju moja mama ovih dana, ne bi sad sedeo ovde... ni kleknuo... ni zamolio me da se udam za tebe.“ Osećam da grčevito stežem zube dok skupljam snagu da nastavim. „Ona više ne može razgovetno da govori, Adame. Ne može da hoda, ne može da jede, ne može sama u toalet. Najčešće ne može čak ni da sedi – u poslednje vreme uglavnom je u krevetu. A moj siroti tata mora to da gleda, nemoćan da bilo čime zaustavi njeno propadanje. Ne može da vodi svoj život onako kako su ga zamišljali.“ On gleda salvet koji vrti u rukama pre nego što odgovori. „Reci mi ovo, Džes: zašto misliš da je tvoj tata još tu?“ „Kako to misliš? Hoćeš da kažeš – zašto nije ostavio mamu?“ „Da. Zato što neki brakovi to ne mogu da izdrže, zar ne?“ Ne odgovaram. Nikad nisam razmišljala na taj način. Prosto sam pretpostavljala da će tata uvek biti tu. „Misliš da je to zato što je sažaljeva?“ nastavlja on. Trgnem se od te pomisli. „Ili zato što smatra da mu je to dužnost? Ili zbog tebe – zašto što bi tebi bilo teško kad bi se razišli?“ Osećam da me oči peku od suza koje samo što nisu potekle. „Verovatno sve to zajedno.“ „Koješta, Džes. On je tu, uz nju, svakog dana, zato što je voli.“ Ćutim i gutam knedle. „Možda mrzu tu bolest. Možda mrzi u šta ju je pretvorila. Ali voli tvoju mamu. Za njega, ona je vredna svega što trpi zbog nje. A ja slučajno osećam to isto prema tebi.“ Ruke mi drhte, pa ih sakrivam pod stolnjak. „Džes, slušaj me dobro. Otkako si mi rekla, svaki slobodan trenutak proveo sam čitajući o tome, gledajući snimke ljudi koji to imaju, čak i one u poslednjim fazama bolesti. Čitao sam izveštaje, smernice Udruženja za Hantingtonovu bolest, blogove i forume. Tačno znam kako ta bolest utiče na ljude. Ne tražim u neznanju da se udaš za mene.“ Malo okleva pre nego što nastavi. „Evo o čemu se radi, Džes: jasno mi je da će stvari biti veoma, veoma teške za tebe. Za nas. Ali još nije to vreme. Nisi ni blizu toga. Zdrava si. U ovom trenutku, dok sediš ovde u restoranu, ti si najlepša žena koju sam ikada video i nemaš Hantingtonovu bolest. Zato moraš prestati da brineš zbog budućnosti i moraš da živiš. Po mogućstvu sa mnom kao mužem.“

245


Odmahujem glavom, šmrčući, dok pokušavam da ga pogledam u oči. „Ali, Adame... kako bi bilo ko mogao to da želi?“ „Ja nisam bilo ko.“ „Nisi, znam, ali...“ „Kada se venčaš s nekim, to je u dobru i u zlu, u zdravlju i u bolesti. Većina ljudi u početku ne mora mnogo da razmišlja o tom delu, ali ja jesam. Mnogo. I rešio sam.“ Ja se borim s rečima, ne znam šta da kažem. A onda mi se na licu polako pojavi osmeh i shvatim da zapravo ništa ne moram da kažem. „E sad, pošto smo to utvrdili – i pošto je pijanista nastavio da svira – pokušaću još jednom“, kaže on. Ja se bespomoćno nasmejem, brišući oči. On uzme prsten i podigne ga, tako da svetluca pod osvetljenjem. „Nećeš me terati da ponovo kleknem, zar ne? Mislim, jednom za jedno veče sasvim je prihvatljivo; ali dva puta, to već deluje očajnički.“ Nasmejem se. „Neću te terati.“ On se malo spetlja. „Dobro. Neću da te dovodim u nepriliku. Ali pitaću te ponovo, Džes. Hoćeš li da se udaš za mene?“ Uozbiljim se i pogledam u oči jedinog muškarca kojeg sam ikada volela. Nikada nismo bili savršeni, ali stvoreni smo jedno za drugo. Bilo je potrebno deset godina, beba, smrtonosna bolest i pravi tornado emocija da bismo to shvatili. Prema tome, izgleda da postoji samo jedan mogući odgovor. „U redu, Adame.“ On se mršti. „Znači li to da?“ „Da. Da, to znači da.“ On se široko nasmeši. „Bože, ala je tu trebalo truda“, kaže dok se naginje preko stola da me zagrli, a tip s ribom list počinje oduševljeno da aplaudira.

246


POGLAVLJE 81 Te noći tonem u san i budim se u Adamovom zagrljaju, osećajući dizanje i spuštanje njegovih grudi pod mojim prstima. Mesec je pun i sija kroz pukotinu u salonima, bacajući čudne senke po sobi. Ne mogu da zaspim od uzbuđenja, od neke neočekivane i veličanstvene stvari koja ključa u meni. Prvi put posle više godina mislim na budućnost sa optimizmom i gotovo natprirodnim uverenjem da će sve biti dobro, ma šta mi život priredio. Prosto moram da se osmehnem kad me Adam u snu privuče bliže sebi i gotovo nesvesno se nagne da me poljubi, sklopljenih očiju, pravo u usta. „Budan si“, šapućem. „Jedva. Koliko je sati?“ „O, ne znam... oko šest.“ On mi prelazi rukom preko leđa, a ja se privijam uz njega, ljubeći mu sada već bodljikavu bradu. Onda moj telefon zazvoni. Shvatam to tek s malim zakašnjenjem, kad se oboje trgnemo. S mukom se odvojim od Adama, ustanem i pređem preko sobe do telefona, koji sam ostavila povrh tašne, kraj prozora. Petljam oko spravice, prsti mi nisu onoliko brzi koliko bih želela, i konačno uspevam da pritisnem dugme za javljanje. „Tata?“, kažem užurbano. Kad moj otac progovori, po drhtaju u njegovom glasu jasno mi je da je to onaj poziv od kojeg sam strahovala već deset godina: „Džes, zovem te zbog mame.“

247


POGLAVLJE 82 Jedva se sećam užurbanog povratka kući. Znam samo da sam uspela da dobijem mesto u avionu istog dana, sama, ostavljajući Vilijama i sve ostale u Francuskoj, zajedno s autom i većinom mojih stvari. Sećam se samo da sam tupo gledala kroz prozor, u oblake pod sobom, i mislila kako je ovde gore sve mirno i plavo i savršeno, a kada se avion spusti, ponovo ću se naći u mnogo mračnijem svetu. Pet dana kasnije, ono „ne ako, nego kada“ koje smo tata i ja pominjali proteklih deset godina sasvim se primaklo. Tek sada jasno mi je koliko sam nespremna za to. Mislim da ništa nije ni moglo da me pripremi. Mama umire mučnom, ružnom smrću, takvom da je čoveku teško da poveruje da se to zaista dešava. Gušenje koje se proteklih meseci postepeno pogoršavalo sada će joj konačno doći glave. Doktori misle da je u nekom trenutku udahnula hranu, što je dovelo do upale pluća, a njeno telo suviše je slabo da bi se borilo. Daju joj ogromne količine antibiotika, ali pluća su toliko namučena, toliko umorna, da nema šanse da ozdrave'. Nije da se ne trude oko nje, naprotiv. Svi čine najviše što mogu. Ali ni to ne pomaže. Slika mame, ovakve kakva je sada, uvek će me progoniti. Čak i kad je pod sedativima, nikako ne može da se smiri. Deluje kao da je u mukama. Tata i ja smenjujemo se kraj njenog kreveta, gladimo je po ruci, gledamo kako se trza pod tankom pamučnom spavaćicom, vidimo kako joj je koža zategnuta preko kostiju. Tati srce prepukne svaki put kad ona krikne. A ja sam toliko obuzeta užasom da ima dana kada moram da uložim svu svoju snagu da ne mrzim svaku osobu koju vidim kroz prozor da mirno ide nekim svojim poslom. Poslednjih dana toliko sam plakala da mi se koža na obrazima upalila. Adam je doveo Vilijama u Mančester mojim autom, ubrzo po mom odlasku, i sada je s njim u mojoj kući. Moj sin uporno traži da poseti baku, ali ja to nisam dozvolila. Svalila sam krivicu na lekare, rekla sam mu da oni zabranjuju posetu. Jeste da sam mu u Francuskoj obećala da ću biti potpuno iskrena, ali stvarno ne vidim zašto bi on morao da vidi svoju baku dok je polako guši sopstveno telo. „Treba da odeš kući i odspavaš malo, dušo“, kaže mi tata po četvrti put danas.

248


Takva odluka uvek je rizična. Želim da budem ovde kad mama umre. Mislila sam da će se to desiti pre više dana, dok je još pokušavala da kako-tako komunicira s nama. Više puta žurno sam se pripremala pomišlju evo, sada će, ubeđena da ljudsko biće ne može nastaviti da se bori kad mu je telo u takvom stanju. A ona je još tu, bori se za život. U neku ruku mrzim sebe što priželjkujem da se ovo okonča. Ona više ne izgleda kao moja mama, ne miriše kao moja mama, ne zvuči kao ona. „Samo još malo, tata.“ Ali ne mičem se. Dozvoljavam očima da prošetaju po sobi, gledam prozorsku dasku, slike koje je tata doneo iz Vilou Banka, sitnice na koje bi mogla da se usmeri, dok je još mogla da se usmeri na nešto. Tu je njihova slika s venčanja, u sparnu subotu za koju su oboje uvek tvrdili da je bila najtopliji dan te godine. Mama je imala devetnaest godina i izgleda neverovatno mlada za nevestu. Venčanica ima visoku kragnu i čipkane rukave, i šešir priđe – lak, sa širokim obodom, s velom koji se spušta niz leđa. Igrala sam se tim šeširom dok sam bila sasvim mala; stavila bih ga pa bih igrala pred ogledalom u njenoj spavaćoj sobi, tako da se til vrteo oko mene kao da sam gimnastičarka. Mama na slici prosto blista, tata izgleda kicoški, smeši se kao mačka koja se dokopala pavlake; stoje jedno kraj drugog, spremni da krenu u zajedničku avanturu. Tu je još pet ili šest uramljenih fotografija, a na njima ljudi, mesta ili – u slučaju našeg starog psa Ledi – životinje koje je volela. Pogled mi privlači slika nas dve zajedno, na moj šesti rođendan, kako stojimo iza torte u obliku vilinskog dvorca koju mi je sama napravila. Ljudi su uvek govorili kako nas sve ličimo, a na toj slici to se najviše vidi. Imamo iste pune usne, bledu kožu, pegice na nosu. Mogu samo da se nadam da ću, kada na mene dođe red, imati istu spremnost da se borim. Najnovija je slika koju sam dala da se izradi u maloj trafici u supermarketu, kad sam pre nekoliko dana otišla da kupim sendviče sebi i tati. Slikala sam je mobilnim telefonom, na njoj se Adam i Vilijam smeju onog dana na obali jezera. Ne znam da li je uspela da je primeti, ali nadam se da jeste. To i verenički prsten koji sam pokazala njoj i tati, dok ju je on držao za ruku i smešio se – prvi i jedini put otkako sam se vratila kući. Bez ikakvog razloga, osim da bih protegla noge, odlučujem da ustanem i namestim zavesu koja je ostala zgužvana u jednom uglu otkako ju je bolničarka jutros sklonila. Pritom dotaknem maminu ruku i shvatim da je neobično hladna.

249


Srce počne da mi bije kao ludo, u panici da se već desilo. Onda začujem zvuk iz dubine njenog grla. „Džes“, šapne tata, ali ne gleda u mene; netremice posmatra lice žene koju je voleo čitavog života. Grli je dok ona isprekidano krklja, sve tiše, pa ponovo jače. Ja nepomično sedim i gledam, sve dok se ritam disanja i pauza ne promeni. A tada život napusti mamino telo – brže je nego što sam očekivala. Njeno lice odjednom se izmeni. Nema više trzaja, nema više pokreta, nema više stenjanja i drugih zvukova na koje smo postepeno navikli. Dok se smenjuju suze, šok i ogromna tuga, prostoriju ispunjava nešto što dolazi pre žalosti. Soba je puna mira.

250


POGLAVLJE 83 Dvanaest meseci kasnije Adam pali motor našeg folksvagen kombija. Vilijam i ja kličemo kad oživi. Ranije nisam shvatala zašto je to toliko privlačno, ali otkako ga je kupio prošle godine, i potom tri meseca provodio svaki vikend sređujući ga s Vilijamom, Adam je potpuno očaran. Nikada ga nisam videla toliko srećnog kao kada sedne za volan – pomislio bi čovek da je u lamborginiju. Kombi je spolja obojen u bledozeleno i belo, s retro unutrašnjošću koja obuhvata kožna sedišta, nove ormariće i karirane zavese privezane žutim pantljikama. Kombi se zove Lisa, po Adamovoj mami, a na štitniku od sunca kod vozačkog sedišta nameštena je njegova omiljena slika, na kojoj su njih dvoje pred svojim kombijem pre mnogo godina. Naravno, problem s vožnjom nečega proizvedenog 1962. godine jeste u tome što baš ne ide dobro po uzbrdicama, naročito ako očekujete da se krećete brže od prosečne kosilice za travu. To znači da je vožnja od Mančestera do francuske provincije trajala duže nego što smo očekivali – a ja sam i u prvobitnim procenama bila prilično pesimistična. Ipak, konačno, primičemo se odredištu, iako mi srce zastaje svaki put kad moramo da se uspinjemo nesigurnim planinskim putevima. „Zašto izgledaš tako nervozno, mama?“, pita Vilijam. „O, pa ne znam – možda zbog one provalije pored nas?“ „Ovo je brdo“, frkne Adam i ubacuje u drugu brzinu. „Ako ti tako kažeš“, popuštam i lakne mi kad put postane širi i kad stanemo na mestu gde smo se dogovorili da se nađemo s Encom, istim vodičem koji nas je prošlog leta vodio kroz kanjon. Izlazim iz vozila i gledam preko prostrane doline, prisećajući se one jedne, najznačajnije lekcije koju sam naučila u protekloj godini. Svačija budućnost je nesigurna. Većina nas ne razmišlja o činjenici da nas već sutra može pregaziti autobus. Guramo kroz život i sve uzimamo zdravo za gotovo. Ja, međutim, ništa ne uzimam zdravo za gotovo. Baš ništa. Uživam u svakom poljupcu svog sina, u svakom zalogaju čokolade, u svakom listu koji padne s drveta u jesen, u svakom smehu s prijateljima. Imam dobar život. 251


Divan život. Ne idem više kroz njega strepeći od budućnosti, jer bih time traćila svoje ionako ograničeno vreme. Živim svoj divan, bogat život s hrabrošću koju donedavno nisam imala. Ponekad je potrebno proći kroz tamu da bismo videli svetlo u sebi. To ne znači da je protekla godina bila laka, mada je ove nedelje, kad se primiče godišnjica mamine smrti, to osećanje vefovatno pojačano. Povratak u Francusku na odmor pomogao je svima nama, pa i tati, koji je pre nekoliko dana došao avionom da nam se pridruži. Ipak, bol zbog gubitka zauvek je urezan u njegovo slomljeno srce. Ona mu užasno nedostaje. Kao i svima nama. Nedostaje mi njen osmeh. Nedostaje mi njena mudrost. Nedostaju mi njeni kolači. Nedostaje mi njen živahni humor, koji je nije napuštao ma šta da je zadesi u životu. Ovo je svakako bilo teških dvanaest meseci. Ponekad me instinkti nadvladaju. Kad god ispustim čašu ili osetim da sam se iznervirala, ili zaboravim ime novog suseda, hvata me dobro poznata navala panike. Došla sam do zaključka da bi bilo nemoguće da živim drugačije, s obzirom na to čemu sam prisustvovala i šta znam o tome. Ali odbijam da dozvolim da strah vlada mnome. Ako me je mama ičemu naučila, to je da nastavim borbu. Neću da gubim vreme na tugovanje. Pomaže mi to što je bilo i lepih stvari. Selidba, na primer. Čim je ugovor o prodaji zamka potpisan pa se Adam vratio u Britaniju zastalno, postalo je jasno da u našoj kući nema dovoljno mesta za sve troje, pogotovo što me je sin gotovo dostigao po visini i nekako uspe da popuni čitav kauč kad sedne na njega. Zato smo počeli da tražimo nešto veće. Biću sasvim iskrena: bilo mi je toliko zabavno da provodim vikende njuškajući po tuđim kućama da mi je bilo gotovo žao kad smo konačno našli ono što nam odgovara. Sada živimo u petosobnoj kući od cigala u Didsberiju, gde smo se uselili pre tri meseca. I divno je. Volim visoke prozore koji puštaju mnogo svetlosti u svaku sobu, volim što veliko starinsko stepenište izgleda kao da je tu od nastanka sveta, i što teška vrata od borovine imaju vidljive godove sa čvorovima i neobičnim oblicima. Vilijam je oduševljen svojom novom sobom, koju je ubrzo pretvorio u svetilište Sportskog popodneva – oblast potpuno lišenu svakog ukusa, sa slikama fudbalskih lopti i igrača na svakoj mogućoj površini. Predstoji nam i venčanje, čija je organizacija bila tema priličnog broja razgovora. Ja sam htela nešto skromno, hotel ili neki lep pab, sa samo nekoliko 252


gostiju. Adam je zamislio događaj u srazmerama otvaranja letnjih olimpijskih igara. Našli smo se na pola puta i isplanirali božično venčanje, s pedesetak prijatelja i članova porodice; ne suviše malo, ali dovoljno da ceo svet zna da smo ponovo našli jedno drugo. To je otprilike i najlogičnije, jer stvarno nismo u situaciji da potrošimo mnogo na venčanje. Nismo baš švorc, ali svota za koju je zamak prodat uglavnom je uložena u Adamov novi poslovni poduhvat. Rešio je da će biti građevinski preduzimač i našao je lepu ali oronulu kuću koja je doskora bila starački dom. Nije baš tako velika kao zamak Rusinjol, ali ima iste probleme kao zamak kad ga je kupio – a možda i više. Mog budućeg muža, izgleda, najviše motivišu krovovi koji prokišnjavaju i buđ po ćoškovima. Planira da je obnovi, pretvori u stanove i potom ih proda ili izdaje, pa onda da potraži neki nov projekat. Dakle, nije bilo mnogo vremena za letovanje sve do sada, kada smo proveli tri nedelje istražujući Francusku, da bismo na kraju stigli u Dordonju. Prošlu noć proveli smo u zamku Rusinjol, kao gosti novih vlasnika. Bilo je divno vratiti se i osetiti nostalgiju pred svim prizorima i zvucima iz prošle godine: rascvetale puzavice na zidovima, slavuji i leptiri, mirisan vazduh i topli povetarac. Dok idemo istom stazom ka vodopadu kojim nas je Enco vodio i prošle godine, prisećam se koliko je sve veličanstveno, obraslo vlažnom, mirišljavom travom i papratima koje rastu duž stenovite padine. Takođe, prisećam se koliko je to strašno. Reklo bi se da Vilijam ne misli tako, jer skače u tirkizna jezerca i kliza se poleđuške potocima koji iz njih izviru. Idem za njim, prvo iz osećanja obaveze, pažljivo se držeći obale, i ciknem kad god se okliznem. Ali, iako sam naježena, nije mi hladno. Suviše sam zauzeta brčkanjem sa sinom, smejanjem s verenikom, osećanjem ledene vode na vrelim obrazima, suncem koje mi greje kožu gde god je dotakne. „Dobro, imao si pravo“, kažem Adamu. „Ovo je stvarno fino.“ On me pogleda. „Fino? Ama, divno je. Samo treba da se prepustiš.“ Zaustim da odgovorim, ali priđe mi Vilijam, toliko brzo trčeći kroz vodu da umalo ne padne na nos. „Mama! Sledeći je onaj veliki! Hoćeš li da skočiš? Hajde, hajde!“ „Nemoj terati mamu“, kaže mu Adam, a onda se obraća meni. „Uopšte ne moraš.“ Prilazim ivici stene i gledam naniže, dok mi voda teče oko stopala, a adrenalin mi se polako budi. Stegnem zube i duboko udahnem. 253


„Možemo zajedno.“ Vilijam me hvata za ruku. Adam me hvata za drugu ruku, a ja podižem lice da bih pogledala u blistavo plavo nebo. Vilijam mi je s jedne strane. Adam je s druge. Treba samo da zakoračimo. Dok njih dvojica glasno odbrojavaju do trenutka kada ćemo se baciti u zapenjenu vodu pod sobom, osećam njihove tople prste na svojima i podsećam sebe na još jednu stvar koju sam naučila protekle godine. Kada si okružena ljubavlju, nemaš čega da se plašiš.

254


BELEŠKA AUTORA U decembru 2017, nakon nekoliko decenija istraživanja, naučnici su objavili veliki pomak u njihovom radu na pronalaženju leka za Hantingtonovu bolest. U studiji sprovedenoj na pacijentima, lek za smanjivanje nivoa huntingtina uspešno je i bezbedno smanjio nivo ovog štetnog proteina koji izaziva Hantingtonovu bolest. Prema rečima istraživačkog tima na Londonskom univerzitetskom koledžu, sada postoji realna nada da se napredovanje ove opake bolesti može usporiti ili u potpunosti sprečiti. Dok ovo pišem, radi se na daljim značajnim istraživanjima, a nova serija ispitivanja pokazaće da li smanjivanje nivoa huntingtina može da promeni tok ove bolesti. Ako želite da saznate nešto više o Hantingtonovoj bolesti ili o tome kako biste mogli da pomognete, posetite sajtove Udruženja za Hantingtonovu bolest Velike Britanije (www.hds.org.uk) ili Udruženja za Hantingtonovu bolest u Americi (www.hdsa.org).

255


ZAHVALNICE Teško mi je da odlučim odakle da počnem da zahvaljujem svima koji su se borili za ovu knjigu. Najbolje je da krenem od Šile Krouli iz Kertis Brauna. Bez Siline ambicije, energije i vizije, knjiga Ti i ja, i čitav svet ne bi postojala, a kamoli podstakla moju književnu karijeru u neočekivanom i divnom pravcu. Takođe, hvala Rebeki Riči za oduševljenu podršku i sveukupnu divotu. I En Bihan, zbog čijeg je truda i žara ovaj roman preveden na toliko mnogo jezika. Jedno od najčešće postavljanih pitanja svakom piscu glasi: da li biste želeli da vaša knjiga postane film? Retko sam dozvoljavala sebi da maštam o tako ambicioznim situacijama, sve dok mi Luk Spid iz Kertis Brauna nije doneo vest da je Džon Fišer iz Templ Hila zainteresovan za filmska prava. Veliko hvala obojici. Hvala mom američkom uredniku, Pameli Dorman iz Vikingpengvina, s kojom je bilo čast i uživanje raditi. Zahvalna sam joj ne samo za priliku da pišem za čitaoce u SAD nego i za brigu kojom je obasipala ovu knjigu i za mnoštvo stvari koje sam od nje naučila tokom postupka uređivanja. Velika je radost raditi na novoj oblasti pisanja sa svojim starim izdavačima, Sajmonom i Šusterom UK. Hvala Suzani Babono, Džo Dikinson i Sari-Džejd Virtu – za posvećenost, neumoran trud i, u Sarinom slučaju, džin. Hvala i Kler Hej za oduševljenje i usmerenost kod prve verzije. Mnogo dugujem Udruženju za Hantingtonovu bolest, za pomoć tokom istraživanja za ovu knjigu. Delovalo mi je zastrašujuće dok nisam srela Bila Kraudera. Njegovi saveti i spremnost da odgovara na moja bezbrojna pitanja bili su neprocenjivi, baš kao i vreme koje mi je velikodušno posvećivala Ket Stenli, ljubazno pročitavši konačnu verziju. Hvala Udruženju za Hantingtonovu bolest u Americi, za dozvolu da u 26. poglavlju prenesem odeljak s njihovog veb-sajta. Hvala Frederiku Poleu, mom uredniku iz Pres de la site, koji je uglancao dijaloge na francuskom jeziku i umnogome ih poboljšao u odnosu na moje prilično zarđalo školsko znanje francuskog. I na kraju, hvala mojoj divnoj porodici: Marku, Otisu, Lukasu, Ajzaku i mami i tati. Hvala ujka Kolinu što se bavio brojevima i mom bratu Stivenu što je koristio najbolje osvetljenje kad me je slikao za korice.

256

Ketrin ajzak ti i ja, i čitav svet  
Ketrin ajzak ti i ja, i čitav svet  
Advertisement