Page 1


Keri Lonsdejl

SVE ŠTO ČUVAMO


Za Henrija koji je preťao osam hiljada kilometara da me nađe. Volim te.


PRVI DEO Los Gatos, dragulj od grada u podnoĹžju planina, Kalifornija


POGLAVLJE 1 Jul Na dan našeg venčanja, moj verenik Džejms stigao je u crkvu u kovčegu. Godinama sam sanjala kako me čeka ispred oltara s osmehom koji čuva samo za mene. Od toga bi mi stomak zatreperio. Ali umesto da idem u beloj venčanici ka svom najboljem prijatelju, prvoj i jedinoj ljubavi, došla sam na njegovu sahranu. Sela sam kraj svojih roditelja. Hram je bio ispunjen prijateljima i rodbinom. Trebalo je da budu gosti na našoj svadbi. A sad su došli da odaju poštu čoveku koji je umro mlad i prerano. Tek što je napunio dvadeset devet godina. „Evo, Ejmi, uzmi“, majka mi je dala čistu maramicu. Zgužvala sam je u šaci. „Hv-hvala.“ Zagrcnula sam se u jecaju. „Jel' to ona?“, glas se tiho javio iza mene. „Da, to je Džejmsova verenica“ stigao je odgovor šapatom. „Sirota dušica. Mlada je. Koliko dugo su bili vereni?“ „Ne znam tačno, ali odrasli su zajedno.“ Iznenađen uzdah. „Ljubav iz detinjstva. Tragedija!“ „Čula sam da su nedeljama tražili telo. Zamisli da čitavo to vreme ne znaš šta se desilo. Da iščekuješ.“ Oteo mi se jecaj. Donja usna nekontrolisano mi je zadrhtala. „Hej! Pokažite malo poštovanja“, oštro i upola glasa rekao je moj otac damama iza nas. Ustao je, progurao se pored mame i mene, očešavši se o naša kolena, seo i ugnezdio me između sebe i mame. Privukao me je u zagrljaj i postao moj zaklon od šaputanja i radoznalih pogleda. Orgulje su oglasile početak službe. Svi su ustali. Uspravila sam se polako, celo me je telo bolelo, kao da je ostarilo, uhvatila sam se za klupu ispred da se ne bih sručila nazad na mesto na kojem sam sedela. Sve glave su se okrenule ka zadnjem dele crkve gde je nekoliko prijatelja i članova porodice podiglo Džejmsov kovčeg na ramena. Dok sam gledala kako prate sveštenika, nisam mogla da ne pomislim kako nose nešto više od Džejmsovih posmrtnih ostataka, nešto više od tela previše raspadnutog za otvoren kovčeg. Naše nade i snovi, bududnost koju smo isplanirali, takođe su odlazili s njima. Džejmsova namera da otvori umetničku galeriju u centru grada nakon što napusti porodični posao. Moj san da preuzmem restoran kad se moji roditelji povuku, kad odu u penziju. Zamišljala sam dečaka kako stoji između Džejmsa i mene, kako se svi troje držimo za ruke. Sve de to danas biti sahranjeno. 5


Još jedan jecaj oteo mi se iz grudi, odjeknuo o zidove crkve glasnije od tužnih nota orgulja. „Ne mogu. Nedu ovo modi da izdržim“, zavapila sam u promuklom šapatu. Da ostanem bez Džejmsa. Da mi sažaljivi pogledi peku leđa u drugom redu crkvenih klupa. Vazduh težak, zagušljiv, ustajala mešavina znoja i tamjana obmotana slatkim, gustim, sirupastim mirisom orhideja u buketima, pažljivo raspoređenim po crkvi izgrađenoj u stilu španskih misionarskih zdanja. Cvede je naručeno za naše venčanje, ali Kler Donato, Džejmsova majka, isporučila ga je za sahranu. Ista crkva. Isto cvede. Drugi povod. Želudac mi se digao. Pokrila sam dlanom usta i pokušala da zaobiđem tatu i krenem ka stazi između klupa koja vodi ka oltaru. Mama mi je ulovila šaku i stisnula je. Uhvatila me je pod ruku. Spustila sam glavu na njeno rame. „De, de“, tešila me je i umirivala. Suze su mi nezaustavljivo potekle obrazima. Spustili su kovčeg na metalno postolje i vratili se na svoja mesta. Tomas, Džejmsov rođeni brat, seo je u prvi red klupa pored Kler koja je bila je u crnini sa srebrnom kosom umotanom u punđu, čvrstu i krutu poput njenog držanja. Fil, Džejmsov brat od ujaka, smestio se s njene druge strane. Okrenuo se i pogledao me, pognuo glavu u saosedanju. Progutala sam knedlu i počela da se povlačim unazad sve dok nogom nisam pritisla klupu. Kler se okrenula. „Ejmi.“ „Kler“, promrmljala sam. Od vesti o Džejmsovoj smrti, jedva da smo reč progovorile. Jasno je pokazala da je moje prisustvo previše podseda na ono što je izgubila, na najmlađeg sina. Za dobro, i njeno i svoje, držala sam se podalje. Sahrana se nastavljala utvrđenim redosledom rituala i himni. Napola sam slušala govore i jedva čula molitve. Kad se služba završila, iskrala sam se napolje, na bočna vrata pre no što je iko stigao da me zaustavi. Sabrala sam dovoljno izjava saučešda da mi potraju za dva naredna života. Gosti su se rasuli po dvorištu crkve. Videla sam pogrebna kola dok sam išla natkrivenim prolazom iza stubova, nadajudi se da du neopaženo otidi. Osvrnula sam se preko ramena, Tomas je uhvatio moj pogled. Promarširao je ispod lukova i obavio ruke oko mene. Čvrsto me je zagrlio. Kruta tkanina njegovog odela ogrebala me je po obrazu. Izgledao je isto kao Džejms, tamna kosa i oči, i maslinasta koža. Veda, starija verzija, i sasvim drugačiji doživljaj. „Drago mi je da si tu.“ Njegov dah prostrujao mi je kroz kosu. „Umalo da ne dođem.“

6


„Znam.“ Povukao me je da se sklonimo od ljudi koji su počeli da se okupljaju. Stali smo ispod rascvetale puzavice na kraju nadsvođenog prolaza. Trouglasti buketi cvetova lavande plesali su na povetarcu julskog popodneva. Izmaglica s mora koja je pokrivala Los Gatos tokom jutra, sagorela je s dizanjem sunca. Dan je ved bio previše topao. Tomas se odmakao i uhvatio me odozgo za ramena. „Kako si? Kako se nosiš sa svim ovim?“ Odmahnula sam glavom, pritiskajudi jezikom vrh nepca da ugušim jecaj koji je pretio da se probije. Iskobeljala sam se iz Tomasovog naručja. „Moram da idem.“ „I svi mi. Hajde, idi demo mojim kolima do groblja i posle do nas.“ Odmahnula sam glavom ponovo. Do crkve se dovezao kolima sa Kler i Filom. Tomas je teško uzdahnuo. „Ne dolaziš?“ „Idi du na groblje.“ Obmotala sam prste trakom haljine na preklop. Došla sam s roditeljima. Planirala sam da se s njima i vratim kudi. „To je okupljanje za rodbinu i prijatelje tvoje majke.“ „Bide i Džejmsovih i tvojih prijatelja.“ „Znam, ali…“ „Razumem.“ Posegao je rukom ka unutrašnjem džepu odela i izvukao presavijeno parče papira: „Ko zna kad du te ponovo videti.“ „Nikud ne idem. To što je Džejms…“ Progutala sam reči i zagledala se u svoje cipele, crne, zatvorene. Ne bele satenske s visokom potpeticom i otvorene na prstima koje je trebalo danas da nosim. „Možeš da me nazoveš. Ili da svratiš“, ponudila sam. „Kredem na put.“ Digla sam glavu. „Oh!“ „Ovo je za tebe.“ Otvorila sam papirid koji mi je predao i uzdahnula. Bio je to Tomasov ček. S velikim iznosom. „Šta je ovo…?“ Prsti su mi drhtali dok je moj um prihvatao činjenicu o kojoj sumi je reč. Dvesta dvadeset sedam hiljada dolara. „Džejms je nameravao da promeni testament kad se uzmete, ali…“, Tomas je protrljao bradu i onda pustio da mu ruka padne. „Ja sam još uvek njegov naslednik. Nisu prebacili sredstva s njegovog računa iz banke, ali ovoliko bi u svakom slučaju primila, ne računajudi naravno njegov udeo u Donate enterprajzisu. To ne bi mogao da ti prepiše testamentom.“ „Ne mogu da primim tvoj novac.“ Pružila sam mu ček.

7


Zavukao je ruke u pantalone. „Da, možeš. Trebalo je danas da se venčate, tako da bi ionako bio tvoj.“ Ponovo sam pogledala ček. Bilo je to mnogo novca. „Tvoji roditelji planiraju da se uskoro penzionišu, zar ne? Možeš da otkupiš njihov restoran, ili da otvoriš svoj. Džejms je pomenuo da to želiš da uradiš.“ „Još nisam odlučila.“ „Onda iskoristi te pare da proputuješ, da vidiš svet. Koliko imaš godina, dvadeset šest? Ceo život je pred tobom. Radi ono što te raduje, što te čini srednom.“ Kratko se osmehnuo, pogled mu je lutao dvorištem crkve. „Moram da idem. Čuvaj se, važi?“ Poljubio me je u obraz. Osetila sam meki pritisak njegovih usana ali reči jedva da sam razabrala. Žamor u dvorištu je rastao, a moje misli su bile daleko odavde. Radi ono što te raduje, što te čini sretnom. Nisam više znala šta bi to moglo da bude. Digla sam pogled da se pozdravim s Tomasom, ali ved je otišao. Okrenula sam se i videla ga na drugoj strani dvorišta kako stoji s majkom i bratom od ujaka. Kao da je osetio moj pogled, Fil je podigao glavu i oči su nam se srele. Bradu je podigao svesno i namerno. Progutala sam knedlu. Nagnuo se i šapnuo nešto Kler na uvo a onda krenuo ka meni. Vazduh je zaiskrio. Uskomešao se kao ulje u vrelom tiganju. Čula sam Džejmsov glas. Davnašnji eho. Hajde da se izgubimo odavde. Stisla sam ček i pošla ka parkingu. Ostavljala sam svoju prošlost, i kretala u neizvesnu, nesigurnu bududnost i nisam imala pojma kako du da odem. Nisam imala kola. Stajala sam kod ivičnjaka, razmišljala da li da se vratim do crkve i pronađem svoje roditelje, kad mi je prišla starija žena s kratkom plavom kosom. „Gospođica Tirni?“ Odmahnula sam rukom. Ne bih podnela još jednu izjavu saučešda. „Molim vas, važno je.“ Čudan ton njenog glasa zaustavio me je. „Da li se poznajemo?“ „Ja sam prijateljica.“ „Džejmsova prijateljica?“ „Vaša prijateljica. Ja sam Lejsi.“ Ispružila je ruku. Zurila sam u ruku koja je lebdela između nas i onda digla pogled ka njenim očima. „Izvinite, da li se znamo?“ „Došla sam zbog Džejmsa.“ Spustila je ruku i pogledala preko ramena. „Imam informacije o njegovoj nesredi.“

8


Suza mi se kao perlica zaljuljala u uglu oka. Duboko sam uzdahnula, pluda su mi začegrtala od silnog plakanja proteklih nedelja. Džejms je rekao, samo četiri dana, kratak poslovni put. Odletede avionom u Meksiko, odvesti klijenta na pecanje, pregovarati za večerom i vratiti se kudi. Kapetan je rekao da je Džejms iznajmio brod, a nakon što je kapetan pregledao motor, Džejms je isplovio i nestao. Prosto tek tako. Nestao. To je bilo pre dva meseca. Nedeljama se Džejms vodio kao nestala osoba i na kraju, pretpostavljalo se da je nastradao. A onda, prema Tomasovim recima, Džejmsovo telo je izbacila voda na obalu. Lejsi verovatno nije čula da je telo pronađeno. Slučaj završen i zaključen. „Kasno ste došli. On je…“ „Živ. Džejms je živ.“ Buljila sam u nju, zanemelo. Šta li umišlja? Za koga me smatra? Pokazala sam na pogrebna kola. „Gledajte!“ I tako je i uradila. Gledale smo kako vozač zatvara vrata pozadi, obilazi vozilo i seda za volan. Zatvorio je vrata i odvezao se, uputivši se s parkinga ka groblju. Pogledala sam je s nastranim zadovoljstvom. Zadržala je pogled na crnom dugačkom automobilu i progovorila tihim, fasciniranim glasom: „Pitam se šta li je u kovčegu.“ „Čekajte!“ Lejsi me je pratila dok sam krivudala parkingom. „Molim vas, sačekajte.“ „Odlazite!“ Bila sam na ivici da zaplačem, suze su mi golicale ivice oka. Od pljuvačke mi je jezik otekao i odebljao. Nagon za povradanjem nisam više mogla da zaustavim a Lejsi nije htela da me ostavi na miru. Bacila sam pogled na ulicu. Kuda mi je bila udaljena manje od kilometar i po. Možda mogu i peške do kude. Žuč se naglo digla, gorak ukus ispunio mi je usta. Oh, bože! „Dajte da vam objasnim“, Lejsi je molila. „Ne. Sad.“ Stisla sam usta i presavila se iza velikog karavana. Vrudina me je oblila. Znoj mi je probio pod pazuhe i ispod dojki. Unutrašnjost mi se digla i uzburkala. U grču sam se povila. Sve što sam zadržavala oslobodilo se, pljusnulo na suncem sprženi pločnik pod mojim nogama. Poruka koja od Džejmsa nikad nije stigla. Usamljene nodi dok sam čekala vest da je živ. Tomasov telefonski poziv, onaj kojeg sam se plašila. Džejms je nestao.

9


A onda je Kler insistirala da se sahrana održi na dan našeg venčanja. U crkvi je ved bio zakazan termin, a sva njena rodbina ionako je unapred odvojila taj dan u kalendaru. Zašto da otkazu ili promene planove? Još jedan grč me je presavio. Povradala sam sve dok nisam ispraznila srce i stomak. Onda sam zaplakala. Jecaji od kojih mi se utroba uvijala, cepali su me. Teške suze pale su na asfalt, prskajudi po kiseloj kaši. U nekom udaljenom delu mozga, bilo mi je jasno da sam stigla do krajnje granice. Da sam se barem u hiljade komadida ovako razbila kod kude, grledi Džejmsov jastuk. Ne ovde, na parkingu, na trideset koraka od okupljenih ljudi, sa nepoznatom ženom koja se mota oko mene. Naslonila sam se na karavan i sela na branik. Lejsi mi je pružila flašu s vodom. „Nisam pila iz nje. Neotvorena je. Nova.“ „Hvala.“ Ruke su mi podrhtavale i nisam mogla da obuhvatim uski zatvarač, pa je uzela flašicu i otvorila je za mene. Popila sam tredinu pre no što sam ponovo udahnula. Lejsi je izvukla nekoliko papirnih maramica iz torbe na ramenu. „Evo. Uzmi.“ Gledala me je kako brišem usne i nos dok se igrala kaišem torbe. „Jel' ti bolje?“ „Nije.“ Ustala sam. Htela sam da idem kudi. Lejsina podlaktica ponovo je nestala u čeljusti torbe. Preturala je po njoj i izvukla vizitkartu. „Moram da razgovaram s tobom.“ „Nisam zainteresovana. Ne zanima me ono što prodaješ.“ Obrazi su joj se zarumeneli. „Ništa ne prodajem. Ima nešto…“ Stala je u pola rečenice, pretražujudi pogledom parking iza nas pre no što me je ponovo pogledala. Trepnula sam, šokirana napetošdu u njenim lavanda-plavim očima. Instinkt mi je zaiskrio. Znala je nešto. „Ništa ne prodajem i strašno mi je žao zbog načina na koji sam ti se obratila, ali rekla sam ti istinu. Dođi do mene što pre možeš.“ Prihvatila mi je slobodnu ruku i zalepila mi na dlan posetnicu. Onda se povukla i nestala iza karavana. Koraci su se primicali, odjeci visokih potpetica. Neko je trčao pločnikom. „Tu si“, Nađa je zastenjala bez daha. „Tražimo te na sve strane. Roditelji se pitaju gde si.“ Talasi kestenjaste kose prosuli su joj se preko ramena. Punđa joj se otvorila, verovatno dok je jurila da me nađe. Kristen je stala pored nje, zadihana, njene grudi su se brzo dizale i spuštale. Tanka najlon čarapa pocepala joj se postrance, na listu noge. Trebalo je da danas budu moje deveruše. „Šta radiš ovde?“ Kristen je upitala visokim glasom, napetim od trčanja.

10


„Htela sam…“ Stala sam. Nisam želela da im objašnjavam da sam se iskrala iz crkve, da me je jurila nepoznata žena po parkingu i da sam povradala na svoje cipele. „Hteli si da…?“, podsticala me je. Nađa ju je gurnula laktom i pokazala na tlo ispred mojih nogu. Kristen je napravila grimasu videvši dokaz razliven po pločniku poput boje iz prevrnute konzerve. „Oh, Ejmi“, zastenjala je. Obrazi su mi planuli i povila sam glavu. Pročitala sam šta piše na posetnici u mojoj ruci. Lejsi Sonders. Savetnik za paranormalne pojave, vidovnjak, konsultant i stručnjak za spiritualne analize. Ubistva, nestale osobe i nerešeni slučajevi, misterije. Pomod za pronalaženje odgovora koje tražite. Jeza me je prožela. Digla sam glavu i pogledala u Lejsinom pravcu. Nestala je. „Šta je to?“ upitala je Nađa. Dala sam joj posetnicu, zakolutala je očima. „Ne mogu da verujem, ta ludača ved se ustremila na tebe.“ „Ko?“ Kristen je provirila preko Nađinog ramena. Nađa je brzo presavila posetnicu i sklonila je u svoju ručnu torbicu. „Ne budi naivna, Ejmi. Gledade da te iskoriste.“ „Ko?“ Kristen je ponovo pitala. „Šta je bilo na toj kartici?“ „Ništa vredno Ejminog vremena.“ Nađa je bila u pravu. Lejsi je luda, poremedena osoba. S kakvom mi je samo smelošdu danas prišla. Verovatno prati u novinama umrlice i sahrane i tako nalazi potencijalne žrtve. Kristen je uplela ruku s mojom. „Hajde, dušo! Mi demo te odvesti na groblje. Idemo da nađemo tvoje roditelje da im kažemo kako ideš s nama. Nik nas čeka kod kola.“ Nik. Kristenin muž. Džejmsov najbolji prijatelj. Džejms. Pustila sam da me Kristen vuče. „Krenula sam peške kudi.“ Bacila je pogled na moje cipele s visokom štiklom i izvila obrvu. „Naravno, dušo.“ *** Nakon pogreba, Nik nas je odbacio do moje kude. Kristen i Nađa su ušle sa mnom. Stala sam u dovratku između predsoblja i dnevne sobe i pogledala naokolo. Kožne stolice boje karamela i kauč presvučen šanilom. Ravan ekran u kabinetu od orahovine. Vratanca su ostavljena odškrinuta poslednji put kad sam gledala

11


televiziju, kad god da je to bilo. Tri Džejmsove uramljene slike krasile su zid iznad komode pored vrata. Sve je bilo na svom mestu osim čoveka koji je ovde živeo. Bacila sam ključeve na komodu i naslonila se. Nađa je prošla kroz trpezariju u kuhinju, kuckanje štikli po parketu odzvanjalo je kudom. „Hodeš da popiješ nešto?“ „Čaj, molim te.“ Izula sam cipele, ispružila i raširila prste na nogama. Nađa je izvukla blender, istresla kockice leda iz posude iz zamrzivača u bokal. Pucketale su prilagođavajudi se višoj temperaturi. „A nešto jače?“ Slegnula sam ramenima. „Može. Šta bilo.“ Kristen je digla pogled s mesta gde je izula cipele pored stočida u dnevnoj sobi i namrštila se. Zavalila se u kožnu stolicu najbližu kaminu i podvukla stopala pod butine. Dok sam išla u spavadu sobu, osedala sam da me prijateljice gledaju. Otišla sam pravo do ormana koji smo Džejms i ja koristili i otvorila klizna vrata. Moja odeda stajala je odmah do njegovih odela. Tamnobraon, crnih i mornarskoplavih. Neka s tankim prugama, ali vedinom bez pruga. Odela vlasti i modi, tako ih je zvao. Toliko drugačija od običnih kariranih košulja i farmerki koje je nosio kod kude. Gledajudi njegovu garderobu čovek bi pomislio da pripada dvojici različitih ljudi. Ponekad sam i osedala da živim s dva različita muškarca. Čovek koji je radio za Donato enterprajzis bio je služben i uljudan u poređenju s umetnikom slobodnog duha podvrnutih rukava i bojama zamrljanih podlaktica. Volela sam ih obojicu. Zagnjurila sam nos u rukav njegove omiljene plave košulje i udahnula. Sandalovina i opojni dilibar, njegova kolonjska voda, pomešana s daškom terpentina od čišdenja slikarskog pribora. Nosio je ovu košulju poslednji put kad je slikao i, zažmurivši, videla sam ga, mišidi ramena talasaju se ispod izbledelog plavog pamuka dok prelazi četkicom po platnu. „Hodeš da pričamo? Da olakšaš dušu?“, Kristen je nežno pitala iza mene. Odmahnula sam glavom, odvezala čvor na struku i otvorila haljinu. Skliznula je, slegla mi se kod nogu. Posegnuvši u orman, uzela sam Džejmsovu košulju i svoju trenerku koju sam imala još od srednje škole, i obukla ih. Toplina me je okružila kad sam upasala košulju. Kao da me je Džejms grlio. Nikad te nedu zaboraviti, Ejmi. Još komad srca mi se odlomio. Ugušila sam jecaj.

12


Iza mene, parket je zapucketao i krevet zastenjao. Zatvorila sam vrata ormana i okrenula se ka Kristen. Naslonila se na drvenu ploču uzglavlja i povukla jastuk u krilo. Džejmsov jastuk. Ramena su mi pala. „Nedostaje mi.“ „Znam.“ Rukom je potapšala prazno mesto na krevetu pored sebe. Uspuzala sam se na krevet i naslonila glavu na njeno rame. Oslonila je obraz na moje teme. Još od moje pete godine umele smo da sedimo tako, ušuškane, i da šapudemo tajne. Ovako smo često sedele i u poslednja dva meseca. Kristen je dve godine starija od mene, popunila je prazninu mog detinjstva derke jedinice, bez brade i sestara. Obgrlila me je oko ramena. „Prodi de. Bide ti lakše. Kad ti kažem.“ Sveže suze su se prosule. Kristen je posegnula za kutijom s papirnim maramicama na nodnom stočidu. Izvukla sam nekoliko komada i istresla nos. Sklonila mi je mokre kovrdže sa slepoočnice, uzela maramicu i obrisala uglove svojih očiju. Oteo joj se mokri, vodenasti kikot i nasmešila se. „Nas dve smo haos, zar ne?“ Ubrzo smo se pridružile Nađi u kuhinji, i uz margarite smo pričale o Džejmsu, prepričavale uspomene iz detinjstva i mladosti. Nekoliko sati kasnije i posle previše koktela, Nađa se strovalila na kauč i istog trena počela da hrče. Kristen je ved zaspala u mom krevetu. Osedala sam se usamljeno u senovitoj kudi. Jedino svetlo dolazilo je od svede koju je Kristen ranije upalila. Podigla sam Nađine noge i sela na kauč, spustivši njene noge sebi u krilo. Bilo je deset sati uveče i trebalo je da budem u Džejmsovom naručju dok me vodi preko plesnog podijuma na našoj svadbi, u nežnom njihanju uz našu pesmu Two of Us. Nađa je progunđala nešto i uspravila se na kauču. Ustala je i otišla u spavadu sobu za goste, vukudi debe za sobom. Zauzela sam mesto koje je oslobodila i pustila da moje misli plove. Mislila sam na Džejmsa i pitala se zašto je otišao u Meksiko. Zašto nije sačekao, ili prepustio Tomasu da se poštara za klijenta? Bio je predsednik upravnog odbora Donato enterprajzisa, njegov posao bio je da nadgleda uvoz i izvoz nameštaja. Pošto je bio izvršni finansijski rukovodilac, Džejms je bio odgovoran za vođenje računovodstva, a ne za sklapanje ugovora. Ali insistirao je, tvrdio je da samo on može da zbrine tog klijenta. Otišao je dan nakon što sam poslala pozivnice za venčanje. Očni kapci su mi otežali i utonula sam u san, uskovitlanih misli. Sanjala sam ženu s parkinga. Bila je obučena od glave do pete u crno a njene su oči zračile sjajem koji se prelivao u duginim bojama. Podigla je ruku iznad nečeg što je ležalo ispred nje i usne su joj se pokrenule. Melodični napev njenog bajanja zatalasao je

13


vazduh oko nje i tela koje je počivalo kraj njenih nogu. Tela koje se sad pokrenulo. Tada sam shvatila da to nije telo nekog nepoznatog muškarca. Bio je to Džejms. I Lejsi ga je vradala iz mrtvih.

14


POGLAVLJE 2 „Šta radiš tu?“ Očev bariton odjeknuo mi je u ušima. Trgla sam se i zagledala se u njega. I on je zurio u mene. Ruke, posute pegama, bile su mu obešene sa širokih, poput bačve velikih grudi. Dvokrilna vrata koja su odvajala kuhinju Old ajriš gouta i salu za ručavanje, zanjihala su se za njim, šarke bi zaškripale i zacvilele sa svakim zamahom. Bio je ponedeljak, dva dana nakon Džejmsove sahrane i, kao i svakog jutra otkako sam počela da radim kod svojih roditelja, ustala sam u pet ujutro. I kao i svakog jutra otkako je Džejms nestao, naterala sam se da ustanem iz kreveta i odvukla se u kupatilo. Sipala sam kafu, iako nisam mogla da se setim kada sam sinod napunila aparat za filter kafu, otišla do kola, plamenonarandžastog novog modela „bube“, i odvezla se do Old ajriš gouta, restorana koji su moji roditelji kupili pre no što sam se rodila. Odrasla sam u restoranu, ribala podove, brisala police. Na kraju, prekomandovana sam u kuhinju i radila sam s mamom, glavnom kuvaricom, i Dejlom, njenim pomodnikom. Dejl me je učio pekarskom zanatu, obučavao me da budem stručnjak za peciva. Hleb mi je bio specijalnost. Nakon što sam diplomirala na kulinarskoj akademiji u San Francisku, postala sam mamina pomodnica kad je Dejl preuzeo mesto glavnog kuvara u jednom od najstarijih restorana u Kembridžu u Masačusetsu. Prilika koja se pruža jednom u životu, rekao mi je. Dok sam postepeno postajala svesna okruženja Old gouta, rerni i šporeta od nerđajudeg čelika, ugrađene hladnjače i frižidera pored nje, lonaca i posuđa nadohvat ruke, osedala sam se kao da se po drugi put danas budim. Neonsko svetlo zujalo je odozgo kao roj pčelica. S utišanog radija, čuo se šapat jutarnjeg programa lokalne radio-stanice. Jedva sam mogla da razaberem o čemu voditelj priča, ali kadenca njegovog glasa bila je blaga, duboka i prijatna. Sve mi je bilo blisko. Prosto obično jutro koje uopšte nije bilo obično. Otac me je popreko gledao, s rastudim oprezom zbog mog dutanja. Stala sam kod stola za peciva, okružena veknama testa koje se dizalo, zaronila sam šake u brdašce hladne mase prekrivene brašnom. Beli prah pokrivao je celu površinu stola. „Koliko je sati?“, graknula sam. Tata se odmakao, prošao dalje u kuhinju. „Devet.“ Tri sata otkako sam izašla iz kude.

15


Slike su mi projurile svešdu. Parkiranje kola, isključivanje alarma restorana, donošenje brašna, vode, kvasca, mešanje sastojaka. Ta sedanja mogla bi da budu iz bilo kojeg od hiljadu dana. Izvukla sam ruke iz testa. Čuo se glasan, usisavajudi zvuk. Vlažno testo zalepilo mi se za prste i ušlo pod nokte. Otresito sam protrljala dlanove ali lepljiva masa nije htela da se smakne. Obično sam uživala u ovoj jutarnjoj samodi. Volela sam da mesim testo. Bila je to ritmična zabava u koju bih utonula još od detinjstva, otkako me je mama naučila da pečem hleb u našoj kuhinji kod kude. Isti potezi i pokreti koji su se ponavljali, omogudavali su da mi misli lelujaju, da spletkar im u vezi s onim što de se tog dana dešavati, da planiram bududnost, razmišljam o prošlosti. Ali ne danas. Testo se držalo za mene kao žvaka za đon cipele. Iritantno. Bilo je to neželjeno, nedobrodošlo podsedanje da su svi ti silni sati uzalud potrošeni na planove za bududnost. Bududnosti više nije bilo. Jače sam se ogrebala, služedi se noktima, da sastružem testo. Tata se pojavio s mokrom krpom za sudove. Počeo je da mi čisti ruke. Gest je bio nežan i pun očinske brige. Pazio je da mi dodatno ne ozledi kožu, nežno je tapkao po ljutitim tragovima koje sam ostavila na svom mesu. Njegova nežnost razjarila me je još više. Nisam htela da se prema meni ponašaju kao da du se svakog trena slomiti. Izvukla sam ruke i otrgla mu krpu. Snažno sam trljala kožu. „Idi kudi, Ejmi.“ „I šta tamo da radim?“ Bacila sam krpu na sto. Tata više ništa nije rekao. Gledao je kako mesim testo i slažem vekne na veliki metalni poslužavnik. Stavila sam poslužavnik na policu i odgurala je u stranu kako bi vekne i pogače sačekale da na njih dođe red za pečenje. Mama je ušla u kuhinju s dve smeđe, papirne kese. Kratko ošišani pramenovi njene prosede kose bili su veoma šik podignuti i otkrivali su minđuše od čistog srebra koje su se njihale s resica ušiju. Oštro je iskosa pogledala tatu pre no što mi se nasmešila. „Videla sam tvoja kola parkirana ispred. Zašto si došla?“ „Da ispečem hleb. Isto radim svakog jutra pet dana nedeljno.“ Zasmetalo mi je što sam se brecnula, što se čula ljutitost u mom glasu. „Ved sam joj rekao da ode kudi“, kazao je tata. „U pravu je. Treba da se odmoriš.“ „Potrebno mi je da radim nešto“, rekla sam, uzevši varjaču. „Tebi treba neko da ti pomogne i treba nam danas hleb za ručak i večeru.“ Razmenili su poglede. „Zašto se tako gledate? Što dutite?“

16


„Pozvala sam Mardži.“ Podarila mi je osmeh stisnutih zuba. Usluge Mardži koristila je samo u vanrednim situacijama, recimo, kad bih javila da sam bolesna ili kad bi očekivali veliku grupu gostiju. Mardži je imala pekaru baš iza doška i snabdevala je mnoge restorane u susedstvu. Uzdahnula sam i udahnula topao, vlažan miris tek ispečenog hleba. Hleba koji nisam ja napravila. Pogled mi se zaustavio na papirnim kesama koje je mama donela. Mardžina pekara i domadi hleb. „Naši stalni gosti vole moj hleb“, zakukala sam. „Ne možeš ga tek tako zameniti. Ni hleb ni mene.“ „Nemamo nameru da zamenimo… tebe“, tata je promucao. Frknula sam ljutito i pljesnula drvenom varjačom postrance po butini. Bilo mi je krivo zbog onoga poslednjeg što sam rekla, nisam htela to da kažem. Mama mi je brzo prišla. „Uopšte nema veze s tim. Dogovorili smo se s Mardži zato što smo mislili da ti treba odmor.“ „Ali ne treba mi odmor.“ Mama je stisla usne. Uzdahnula sam. „Na koliko dugo?“ Opet su razmenili poglede, mama me je pomilovala po ruci. „Koliko god ti bude potrebno.“ „Dodi de do nekih promena…“ „Nemoj sad o tome, Hju“, mama ga je prekinula. „Kakvih promena?“ Pogledala sam tatu. Počešao se po bradi i spustio pogled. „Šta to predutkujete?“ „Ništa, dušo“, rekla je mama. „Reci joj, Keti. Saznade pre ili kasnije.“ Mama se zagledala tati u oči. „Tvoj otac i ja se povlačimo iz posla.“ Stegla sam varjaču. „Odlazite u penziju? Ved?“ Besno sam ih pogledala. „Pobogu, tek što sam sahranila Džejmsa. Još nisam spremna da otkupim restoran od vas. Ne mogu sama da vodim Old gout.“ „I ne moraš. Prodali smo restoran“, rekao je tata. Varjača mi je pala na metalni sto. „Šta ste uradili?“ Mama je uzdahnula i dobacila mi pogled pun ustručavanja. „Ugovor treba da se realizuje u roku od devedeset dana“, tata je dodao. Mama ga je udarila po čelu. „Hju!“ „Pa, šta je sad? Šta sam loše rekao?“ „Stvar je u tome što si uopšte rekao. Dogovorili smo se da joj novost nežno saopštimo.“

17


Pogled mi je kao ping-pong loptica skakao od mame do tate, dok sam čekala da mi jedno od njih kaže da se šale. Oboje su me gledali, s mešavinom brige i izvinjavanja. „Zašto niste prvo sa mnom o tome porazgovarali?“, upitala sam. Mama je uzdahnula. „Znaš da smo ved neko vreme jedva uspevali da zaradimo dovoljno da restoran ne zatvorimo. Pojavio se kupac i ponudio da preuzme restoran. Ima velike planove.“ „I ja sam imala velike planove. Zašto niste… jebiga.“ Protrljala sam slepoočnice. „Zašto niste sačekali da ja otkupim restoran?“ „I da ti natovarimo dugove?“ mama je odmahnula glavom. „Nismo mogli to da uradimo.“ „Pa, koliko loše može da bude? Mogla sam to da sredim.“ U naletu, misli su mi se sudarale u glavi. Nisam imala ušteđevinu, a jedini Džejmsov i moj zajednički račun služio nam je za otplatu kredita i tekude troškove. Džejmsov doprinos tom računu prestao je kad su ga proglasili mrtvim. Novac s njegovog samostalnog računa otišao je Tomasu, koji mi je sav taj novac dao, uručivši mi ček posle sahrane. Ček koji nisam mogla da unovčim, nisam imala stomak za to. Imala sam osedaj da to nije moj novac i da nemam prava da ga trošim. Možda bih mogla da dignem kredit, da stavim kudu pod hipoteku. Ili da je prodam i da se privremeno preselim kod roditelja. „Ajriš gout je previše potonuo da bi se mogao spasiti.“ Tatina izjava zaustavila mi je tok misli. Pognuo je glavu, duboko je uzdahnuo. Mislila sam da ga je pritislo razočaranje dok nije podigao glavu. Tada sam shvatila da je posramljen. „Svaku paru morala bi da čuvaš za vradanje dugova. Tvoja majka i ja nismo želeli da gledamo kako toneš u bankrot.“ „Bankrot?“ Mama je klimnula glavom. Oči su joj zablistale mokrim sjajem. „Stavili smo restoran pod hipoteku i uzeli drugi kredit založivši kudu i nismo mogli da spojimo kraj s krajem. Osim toga, dužni smo i snabdevačima. Velikodušno su se odrekli kamata, ali dug moramo da vratimo. Novi vlasnik je pristao da preuzme naše dugove i otplatu zajmova, izuzimajudi hipoteku na kudu.“ „Nisam znala da je tako loša situacija“, rekla sam. Tata je zagrlio mamu jednom rukom. „Otkad su renovirali šoping centar preko puta, i otkad su došli veliki lanci restorana, gledali smo kako nam mušterije odlaze.“ „Imala sam plan da ih vratim. Htela sam da proširim jelovnik, da osvetlim salu za ručavanje, angažujem živu muziku četvrtkom i subotom uveče…“

18


„O svemu tome smo i mi razmišljali. Ali to ne bi bilo dovoljno da se vrate dugovi i da se posluje bez gubitaka.“ Uvrnula sam kecelju. Najverovatnije je kupac nameravao da sruši restoran i podigne novu zgradu. Mora da postoji način da se Old gout sačuva. Ved sam izgubila Džejmsa. Ne mogu i ovo da izgubim. Mnoge događaje pamte ovi zidovi, mnoge uspomene prizivaju mirisi ružmarina, pečenog krompira, viskijem glaziranih bifteka. „Žao mi je što nisam ranije za ovo saznala. Mogla sam da pomognem.“ „Planirali smo da ti kažemo, ali…“, tata se počešao po glavi, „Džejms je nestao i nikako nismo nalazili zgodan trenutak da ti sve objasnimo. Nijedan roditelj ne želi da bude teret svom detetu. Ved si bila… hm, pa…“ U haosu. Pustila sam kecelju i ispravila nabore dugim, odmerenim pokretima. Bila sam uznemirena, lišena svrhe i usmerenja. Izgubljena. „Šta sad da radim? Old gout je sav moj svet.“ Strah od nepoznatog teško mi je odjeknuo u glasu. Mama je posegla za mojim rukama. „Shvati to kao uzbudljivu novu priliku, šansu. Možeš da se posvetiš nečemu sasvim novom, da se oprobaš u nečemu sasvim drugačijem.“ „U čemu to?“ Izvukla sam ruke i skinula kecelju. Ono što su mi saopštili počelo je da živi, da ostavlja traga. Mama je krišom pogledala tatu. „Pa, tvoj otac i ja mislimo da je sad pravi trenutak da saznaš ko si i čime želiš da se baviš.“ Pomno sam ih pogledala. „Pravi trenutak zato što ste prodali Old gout ili zato što više nema Džejmsa?“ Tata se nakašljao. „Pomalo i zbog jednog i zbog drugog.“ Razrogačila sam oči. „Ti i Džejms ste bili zajedno od tvoje osme godine, zar ne? Bili ste nerazdvojni.“ „Prebacuješ mi da sam se previše oslanjala na Džejmsa?“ „Ne, ne baš“, tata je počeo da vrda. „Da“, mama je rekla jednostavno. Piljila sam u svoje roditelje. „Ejmi, svima nam Džejms mnogo nedostaje. Tvoj otac i ja se osedamo kao da smo izgubili sina. Ali po prvi put otkako si odrasla, nema oslonca u drugome, sama si. Obrazovana si, imaš dovoljno iskustva da uradiš ono što ti je volja. Otvori svoj restoran, ako ti je stalo do toga.“ Kako du se uopšte usuditi da pomislim na pokretanje nekog posla ni od čega kad sam jedva podnela vest o zatvaranju Old ajriš gouta? Smotala sam kecelju i

19


bacila je na metalni sto. Digao se oblak brašna. Beli prah prekrio je pod. Zgrabila sam tašnu i ključeve. Tati su se obrve nabrale posred čela. „Gde deš?“ „Napolje. Kudi.“ Odmahnula sam glavom. „Negde.“ Bila sam pometena, zbunjena. Nisam mogla jasno da razmišljam. Veliki teret spustio mi se na pleda, pritisao mi grudi i bilo mi je teško da dišem. Zidovi su se primicali. Izašla sam iz kuhinje. Mama me je pratila do parkinga. Ključevi od kola skliznuli su mi iz prstiju. Pali su na zemlju, a brada mi je pala na grudi. Besno sam udahnula. Ramena su mi zadrhtala, grudi su mi se stisle od jecaja koji su tražili da se oslobode. Osetila sam maminu nežnu ruku na leđima. Privukla me je na grudi. Zabila sam glavu u krivinu njenog vrata i zaplakala. Prste sam zarila u njena leđa. Brižno me je njihala i milovala po glavi, hrabredi me nežnim glasom da sve izbacim iz sebe. Da se svega oslobodim. „Ne znam kako du.“ „Nadi deš načina“, rekla je. „Ne znam šta da radim.“ „Smislideš nešto.“ „Nemam nikoga, sama sam.“ Odmakla se i uhvatila me za obraze, obrisala mi suze palčevima. „Nisi sama. Imaš nas, dušo. Pozovi nas. Pomodi demo, bilo da ti treba preporuka za novi posao ili rame za plakanje.“ Bila sam joj zahvalna na ponudi, ali to nije bilo ono što sam htela da čujem. Ne još. Imala sam osam godina kad smo se Džejms i ja upoznali. Doselio se u Los Gatos iz Njujorka i postao Nikov novi komšija, dve ulice od kude u kojoj sam živela s roditeljima, Ketrin i Hjuom Tirnijem. Ujutru, prvog dana leta, Nik i Kristen doveli su Džejmsa da se upoznamo. Sedam se detalja tog dana jasnije nego bilo kojeg drugog iz tog perioda, načina na koji mi se uz pozdrav nasmešio, otkrivajudi da je uznemiren susretom sa mnom, podjednako koliko i željan da stekne nove prijatelje. Imao je dužu kosu nego dečaci iz naše škole i nisam mogla da odvojim pogled od gustih, smeđih lokni koje su se uvrtale oko njegovih ušiju i ispod navijačke kape Njujork Džetsa. Češljao je prstima kosu kao da pokušava da ispravi kovrdže. Kao i obično subotom u našem komšiluku, vazduh je bio težak od mirisa nedavno pokošene trave. Komšijske prskalice su zujale. Njihov nežan šum čuo bi

20


se kad god bi tata ugasio motor kosačice. I kao mnogih letnjih subota, postavila sam tezgu i prodavala limunadu. Skupljala sam novac da kupim kesicu čarobnog praha za bolje pamdenje iz radnje s igračkama u centru grada. Prodavač mi je kazao da nedu zaboraviti gde sam ostavila cipele i šta mi je mama rekla da uradim ukoliko prstohvat praha pospem preko glave svako veče pre spavanja. Morala sam da ga nabavim kad sam to čula. Ali baš to subotnje jutro bilo je drugačije, i to ne zato što su Nik i Kristen dolazili s novim prijateljem. Robi, klinac od preko puta, i njegov brat od tetke Frenki videli su da postavljam tezgu. Robi je i sam bio dovoljno siledžija, a kad su njih dvojica bili zajedno, to je značilo da de biti čupanja za kosu, ruganja, slomljenih igračaka i ljutitih suza. Upravo su izmamili čašu limunade od mene, nudedi novčid od četvrt dolara koji je sijao jače od želje da me ostave na miru, kad su se Kristen i Nik pojavili. „Hej, dao Ejmi“, rekla je Kristen. Mahnula je ka novom klincu koji je stajao pored Nika. „Ovo je Džejms.“ Sipala sam Robiju limunadu i nasmešila se Džejmsu. „Zdravo.“ Nacerio se i kratko mi mahnuo. „Vidi ko je došao“, rugao se Robi. „Lepljivi Niki i Ženske Gade. Je l' ti to nova devojka?“ Pokazao je bradom ka Džejmsu. Džejms se ukočio. Nik je pretedi zakoračio ka Robiju. „Briši, budalo.“ „Uh!“ Frenki je zastenjao. Čaša mu je skliznula iz ruke. Uhvatio se za grlo s obe ruke i dreknuo. „Otrovala me je. Umirem!“ „Prestani da se glupiraš!“ Posramljeno sam dobacila Džejmsu uspaničeni pogled. Namrštio se na Frenkija. „Daj ja da probam.“ Robi je iskapio limunadu i čaša mu je odletela iz ruke. „Oh, ne! Stvarno je otrovana.“ Bacio se preko stola. Plastične čaše popadale su na zemlju. „Ubila nas je; Frenki.“ „Ne, nisam!“ Gurnula sam Robija. Nije se ni pomerio. „Silazi sa stola!“ „Skloni se!“ Kristen je vukla Robija za ruku. „Zbogom, okrutni svete.“ Robi se svalio u stranu, povukavši Kristen. Tresnula je na pločnik i rasplakala se. Kad je pokušala da ustane, Frenki ju je gurnuo. Nik je zamahnuo i ruka mu je proletela dva santimetra od Frenkijevog nosa. „Gubi se!“ Razrogačenih očiju, Frenki je pobegao preko ulice u Robijevu otvorenu garažu. Sto je popustio pod Robijevom težinom. Uhvatio me je za majicu i uvrtao je dok me je vukao nadole, sletevši preko mene. Rebra su me zabolela. Leđa su mi pulsirala. Džejms je povukao Robija, koji je zamahnuo pesnicom. Udario je

21


Džejmsa preko usta, i rasekao mu usnu. Džejms je zarežao i zabio levu pesnicu u Robijevo desno oko. Robi je počeo da plače i pobegao je kuči. Džejms mi je pomogao da ustanem. Dok sam brisala prašinu s odede, skenirao me je pogledom. „Fin levi kroše“, tata je rekao iza mene. „To de neko vreme držati Robija i onog njegovog brata lasicu podalje od naše kude.“ Pogledala sam katastrofu na pločniku. Kristen je obrisala nos i šmrknula. Kolena su joj bila odrana i krv joj je curila niz cevanicu. „Žao mi je što ti je nastradala tezga s limunadom“, rekla je. Brada mi je zadrhtala. „Sad nikad nedu nabaviti čarobni prah za pamdenje.“ Džejms me je čudno pogledao. „Kristen, uđi da ti gospođa Tirni pogleda koleno“, ponudio je tata. „Hodu kudi“, zakukala je, oprezno pipkajudi odranu kožu. „Ja du je odvesti.“ Nik je povukao Kristen za lakat. „Videdemo se kasnije“, rekao je Džejmsu. Dok su odlazili, tata je pogledao odozgo Džejmsa. „Kako se zoveš, sine?“ „Džejms, gospodine.“ Obrisao je dlanove o košulju i pružio ruku. „Džejms Donato.“ Tata se rukovao s njim. „Drago mi je, Džejmse. Uđi da se umiješ i opereš ruke.“ Džejms je bacio pogled ka meni. „Da, gospodine.“ „Ejmi, odvedi Džejmsa u kuhinju. Redi du tvojoj majci da donese flastere.“ Dok je mama našla gazu i antibiotsku kremu, Džejmsu je usna prestala da krvari. Usne su mu otekle. Sedeo je na stolici u kuhinji pored mene i držao pakovanje smrznutog graška na usnama. Ispaljivala sam pitanja. Htela sam da znam sve o njemu. Da, idi de u našu školu. Da, voli da igra fudbal. Ne, nikad pre nikoga nije udario. Da, boli ga ruka. Digao je pet prstiju dvaput i onda još jedan prst za jedanaest kad sam ga pitala koliko ima godina. „Imaš li sestru?“ Odmahnuo je odrečno glavom. „Brata?“ Digao je dva prsta pre no što je odmahnuo glavom i spustio jedan prst. Nasmejala sam se. „Mora da te je Robi dobro odalamio kad ne možeš da se setiš koliko brade imaš.“ Namrštio se. „Imam jednog brata. A Robi udara ko devojčica.“

22


Nasmejala sam se još jače i obema rukama pokrila usta da utišam kikotanje, plašedi se da de pomisliti da se smejem njemu i njegovoj nevolji a ne Robijevom izrazu lica nakon što ga je Džejms zveknuo. Nikad nisam videla da je Robi tako brzo otrčao kudi. Džejms je pogledao po kuhinji. Pita s jabukama, za maminu večernju partiju jamba s drugaricama, pekla se u rerni. Klasična muzika doplovila je u sobu s radija koji je tata uneo spolja. Džejms se uspravio u stolici. „Sviđa mi se ovde, kod vas.“ „Volela bih da vidim tvoju kudu.“ Nadala sam se da želi da budemo prijatelji zato što mi se stvarno svideo. Imao je lep osmeh i bio je vrlo hrabar. Udario je Robija. To sam odavno i ja želela da uradim, ali bilo me je strah. Robi je bio mnogo vedi od mene. „Tvoja je bolja.“ Vratio je pogled na mene. „Kakav je to čarobni prah?“ Obrazi su mi se zarumeneli jer sam se setila Džejmsovog izraza lica kad sam ranije zakukala zbog praha. Ispričala sam mu o čemu je reč, trudedi se da izgledam ravnodušno dok sam zadivljeno gledala koliko mu je ten na podlaktici preplanuo i taman u poređenju s mojim. Slegla sam ramenima. „Sad to više nije važno. Moja tezga za limunadu je uništena i nedu uspeti da skupim pare za čarobni prah.“ Džejms je posegnuo rukom preko stola za kojim smo sedeli i privukao teglu. Uzeo je prstohvat kristalnog šedera i podigao ruku iznad moje glave. Digla sam pogled. „Šta to radiš?“ „Zažmuri.“ „Zašto?“ „Veruj mi. Zažmuri.“ Poslušala sam ga i čula krckanje iznad glave. Nešto mi je palo na kosu i zagolicalo me po glavi. Nos me je zasvrbeo, imala sam osedaj kao da mi kišne kapi padaju po obrazu, ali nisu bile mokre. Trepnula sam i digla pogled. Kristalidi šedera padali su po meni. „Šta je to bilo?“ Upitala sam kad je završio i obrisao ruke. „Džejmsov čarobni prah za pamdenje.“ Nepovređeni ugao usana podigao se. „Sad nikad nedeš zaboraviti kako smo se upoznali.“ Širom sam otvorila oči, pocrveneo je. Zalepio je smrznuti grašak na usne i bolno se trgnuo. „Nikad te nedu zaboraviti“, obedala sam, prekrstivši se preko srca. Tokom godina i Džejms je mnogo toga obedao. Da demo uvek biti samo nas dvoje. Da nikad nede biti drugih; jer se toliko volimo. Odrasli smo zajedno i obedali smo da demo zajedno i ostariti.

23


Nisam mogla ni da zamislim kako Ĺželim bilo ĹĄta drugo osim Ĺživota koji smo zajedno planirali.

24


POGLAVLJE 3 Nađa i Kristen dočekale su me kad sam se vratila kudi. Kristen je pojurila ka meni. „Uzele smo rezervni ključ. Zvala je tvoja mama. Kazala je da bi ti dobro došlo društvo.“ Stala je da udahne. „Rekla nam je za restoran. Tako mi je žao zbog toga.“ Klimnula sam glavom stisnutih usana i bacila ključeve i tašnu na komodu. Gledala me je pažljivo. „Jesi li dobro?“ Slegnula sam ramenima. Nakon što sam otišla iz Old gouta, besciljno sam se vozila gradom, razmišljajudi o restoranu, a onda sam pomislila na Džejmsa. I umesto da se odvezem kudi, otišla sam na groblje. Sahranili su ga kod porodične grobnice i spomenika Donatovih, pored oca, Edgara Donata, koji je preminuo od raka pluda početkom godine. Ravna granitna ploča obeležavala je Džejmsov grob. Džejms Čarls Donato. Ispod imena stajali su datum rođenja i datum smrti. Tomas i Kler nisu tačno znali kad je stradao, islednici su datum smrti smestili između drugog i petog dana od njegovog nestanka. Tako su odabrali dvadeseti maj. Fin, okrugao broj. Sat vremena sam provela ležedi na vlažnoj travi, obraza naslonjenog na granitno obeležje, sedajudi se dana koji su prethodili njegovom odlasku. Bio je tvrdoglav u vezi sa odlaskom u Meksiko. Morao je da ide on a ne Tomas. Nije mi bilo pravo što ide. Čekalo nas je venčanje. Mnogo toga je trebalo pripremiti i organizovati. Recima i poljupcima uverio me je da de se brzo vratiti. A onda de napustiti Donato enterprajzis i posvetiti se umetnosti. Slikarstvo mu je bila strast. Popustila sam. Trebalo je da budem tvrdoglava poput njega, da navaljujem da ostane kod kude. Onda ne bi nastradao. Bili bismo skupa na medenom mesecu na Sent Bartu. Misli su mi odlutale u dane nakon što je Džejms nestao. Otišla sam do Kler u želji da budem s nekim ko zbog Džejmsovog nestanka tuguje koliko i ja. Trebalo je da znam da previše očekujem od nje. Kler se više brinula što su ved poslate pozivnice za venčanje nego zbog mogudnosti da se najgori strahovi ostvare.'Htela je da obavestim one koje smo pozvali, da de venčanje možda biti otkazano. Prebledela sam. Sedela sam na kauču preko puta nje u sobi za primanje gostiju Donatovih. Nisam uopšte bila spremna da se odreknem Džejmsa i naše bududnosti. Svilenkasta presvlaka kauča bila je hladna i kruta pod mojim butinama i suknjom. Moderni nameštaj u sobi dopremljen je preko uvozničko-izvozničke firme Donato enterprajzisa. Svi komadi su bili oštri, pravih uglova, poput kostiju i crta Klerinog lica. Ništa blago nije bilo u njima. 25


„Ne mogu to da im javim. Još ima vremena.“ Nisam imala volje, nisam mogla da podnesem da saopštavam prijateljima, rodbini i poznanicima da je venčanje odloženo, ili još gore, otkazano. Time bi Džejmsov nestanak postao ozbiljniji, iskušenje stvarnije. Kler se ukrutila. „Ali moraš…“ Kretanje u hodniku privuklo mi je pažnju. Fil je ušao u sobu, pogledao me je kao lovac preko nišana puške. Nemo je seo pored ujne. Prebacio je ruku preko njenog ramena, izgledao je previše opušteno i lako, previše spokojno za čoveka koji je možda izgubio brata. Kler ga je potapšala po butini. Nije sklonila ruku dok ga je ljubila u obraz. Stomak mi se prevrnuo. „Ejmi“, Fil je spustio bradu. Nemirno sam se pomerila na kauču. Nisam ga videla od prošlog leta i nisam imala pojma da je došao. Kler je protrljala Filovu butinu. „Ne znam šta bih radila da nije Fila. Strašna je ova godina za našu porodicu. Tako sam zahvalna što je pristao da ostane uz mene. Fil mi pomaže da preguram dan.“ Digla sam pogled ka Kler. Fil živi kod nje? Zabila sam nokte u postavu. Kolena su mi klecnula, skupila sam noge da se ne tresu, drhtavica mi se dizala uz torzo i ka rukama kao talasi koji polete mirnom vodom nakon što je kamen uznemiri. Kler je skupila obrve. „Da li ti je dobro?“ Skočila sam na noge. „Izvini, moram da idem.“ Ustala je. „Ako moraš. Čekaj tren. Imam nešto za tebe.“ Ostavila me je sa Filom. Ostao je da sedi. Nije hteo da ustane. Osedala sam kako pogledom prelazi po meni. „Dugo se nismo videli, Ejmi. Jesam li ti nedostajao?“ Glas mu je bio tek glasniji od šapata. Čula sam svaku reč jasno kao da ih je izgovarao glasno u moje uvo. Zurila sam u zid iza njega. Uzdahnuo je. „Oh, dobro. Ti si meni nedostajala. Dobro izgledaš… uzevši sve u obzir.“ Tkanina je zašuštala kad se pomerio na kauču. Nemoj da ustaneš, molim te, samo nemoj da ustaneš. „Baš je nezgodno ovo što se dešava u vezi s Džejmsom.“ Ton glasa bio mu je gotovo saosedajan. Pogledala sam ga. Nasmejao se. „A evo je! Nedostajala mi je ta tvoja vatrenost.“

26


Noge su mu bile prekrštene, obe ruke raširene po naslonu kauča otkrivale su uštirkanu belu oksfordsku košulju ispod sakoa. Osedala sam se kao da stojim u izlogu zbog načina na koji me je odmeravao od glave do pete. Da se pogledom koža može spržiti, bila bih sva u plikovima. „Treba da imaš razumevanja za Kler inu brigu o prizemnim temama. O glupostima kao što je tvoje venčanje. Brine se zbog gostiju zato što bi joj bilo previše teško da misli o Džejmsu.“ „Svima nam je teško.“ Protrljao je gornju usnu. „Da, pa… pretpostavljam da je tako. Žao mi je.“ Sve u meni se smrzlo. Spustila sam pogled na njega. „Zbog Džejmsa“, pojasnio je. Bes se rasplamsao duboko u meni. „Mnogo je toga zbog čega bi trebalo da ti bude žao.“ Klerine potpetice odjeknule su u hodniku. Ušla je u sobu s fasciklom. Mahnula mi je da je uzmem. „Šta je to?“ Zatresla je fasciklu. „Brojevi telefona i imejlovi.“ Namrštila sam se. „Čiji?“ „Džejmsovih gostiju na venčanju. Njihove adrese ved imaš. Sad možeš da ih nazoveš ili da im pošalješ imejl, da im javiš šta se dešava. Bide brže nego da svima šalješ pisma.“ Da li se ona to šali? Na tren sam poželela da joj kažem šta mislim o tome, ali nisam htela da zaglibim u raspravi s njom. Osim toga, znala sam da bi Fil bio na Klerinoj strani. „Nazvadu ih.“ Uzela sam fasciklu i pozdravila se s njom. Fil je ustao. „Otpratidu te do vrata.“ „Ne treba“, izletelo mi je ljutito. Kler je razrogačila oči. Fil je uvekbio njen miljenik, draži joj je bio i od sinova. A držala je do lepih manira. „Ne, hvala“, rekla sam najpristojnijim tonom kojim sam mogla da govorim. „Sama du izadi.“ Izašla sam pre no što su stigli da se usprotive. Kristen me je pomilovala po ruci i vratila u sadašnjost. Trepnula sam. „Dođi da sedneš, da popiješ nešto, da se okrepiš.“ Otpratila sam je do kuhinje i sručila se u stolicu. „Donele smo ručak i još ponešto“, objasnila je Nađa. Poredala je suvu hranu na radnu površinu koja je delila kuhinju od sobe. Kristen je sipala limunadu i dodala mi čašu.

27


Željno sam pila. Obrisala sam usne i briznula u plač. Kristen i Nađa ukočile su se i zurile u mene. Kristen se prva povratila. Spustila je bokal i sela na stolicu preko puta mene, dodala mi maramicu da obrišem nos. „Sve se sručilo na tebe, Ejmi. Daj, molim te, porazgovaraj s nama, reci nam šta možemo da uradimo, kako da ti pomognemo. Nešto te je podsetilo na Džejmsa? Šta te je uznemirilo?“ Sve na šta bih pomislila. Džejms. Restoran. Posao, ili bolje rečeno to što ga od jutros više nemam. Nađa je izvadila tanjire iz kredenca i počela da pravi salatu. „Moraš nešto da pojedeš. Izgledaš ko reklama za glad a bleda si ko kreč.“ Zagrcnula sam se i vlažno šmrknula. „Baš ti hvala.“ Nasmejala sam se u maramicu. Nasmešila se. „To je ved bolje.“ Kristen me je uhvatila za podlakticu. „Molim te, popričaj s nama“, ponovo je insistirala. Uzdahnula sam u maramicu, klimajudi glavom. Bilo mi je potrebno da im kažem šta mi je na duši, da im ispričam šta me tišti, ali ne sve. Brišudi osetljivu kožu oko očiju dok je nisam koliko-toliko osušila, ispovedila sam nešto sasvim drugačije. „Osedam krivicu, u tome je stvar.“ Nađa je stavila salatu na sto. „Otkud to?“ „Mislila sam na Džejmsa i žao mi je što se nisam više potrudila da ga ubedim da ostane kod kude.“ Okretala sam salatu viljuškom. „Sad bismo bili na medenom mesecu.“ Kristen je isturila donju usnu. Protrljala mi je nadlakticu. „Imaš grozan običaj da sve držiš u sebi. To nije dobro. A ne treba sebe da kriviš. Znaš koliko Džejms ume da bude tvrdoglav. I da si više insistirala, da si ga više pritisla, ipak bi otišao u Meksiko, pa nema smisla da zbog toga osedaš krivicu.“ „Što ne bi? To je sasvim u redu“, Nađa se usprotivila. „Malo krivice ne škodi.“ Kristen se zabezeknula. „Kako, pobogu, to misliš?“ Nađa je slegla ramenima i uzela rukolu. „To je faza tuge“, rekla je kad je progutala zalogaj. „Vodi je korak bliže tome da nastavi sa svojim životom.“ „Jedva da je počela da oplakuje Džejmsa“, branila je svoj stav Kristen. „Sahranili su ga pre dva dana.“ Mahnula sam rukom. „Ljudi, još sam tu. Možete meni da se obradate.“ „Praktično, mrtav je ved skoro dva meseca“, Nađa je istakla. Kristen je uzdahnula. „O, bože, nisi normalna.“ Ustala je i odnela tanjir do sudopere, mumlajudi u pola glasa.

28


Nađa je digla glavu ka plafonu pre no što me je pogledala s razumevanjem. „I ja sam isto radila kad je tata ostavio mamu. Krivila sam sebe.“ Imala je trinaest godina kad ih je otac napustio. „Bilo je to neposredno pošto je otkrio moje skrovište za šminku, sedaš se? Zabranio mi je izlazak, i poslao me u moju sobu. Kad sam došla da večeram, ved je otišao. Opet sam bila neposlušna i zato nas je ostavio, pomislila sam. Mama mi je kasnije rekla za tatinu ljubavnu vezu. Mislim da me je poslao u sobu da ne čujem kako se svađaju.“ „Zašto mi to nisi ranije rekla?“ „Iz istog razloga zbog kojeg nam ti nisi rekla kako ti je. Kao i ti, osedala sam krivicu i držala sam sve u sebi. Saznala sam za tatinu ljubavnu vezu tek kad sam završila srednju školu. Pet godina sam krivila sebe.“ Posegla je za mojom rukom i stegla mi prste. „Osedanje krivice je normalno, prirodno. Samo nemoj da ga se držiš dugo. Postadeš depresivna. A ništa ne možeš da uradiš kako bi promenila ono što se ved desilo.“ To je bilo lako redi, a teško primeniti. „Šta sad da radim?“ Upitala sam. Digla je obrvu. „U vezi s Džejmsom?“ „Ne, u vezi s poslom. Treba mi posao.“ Moram da kuvam i da mesim… da stvaram. U tome smo Džejms i ja bili slični. On je slikao da se oslobodi stresa i napetosti, ili da bi o nečemu dobro promislio, a ja bih uključila rernu, mesila i pekla. I to mnogo. Prsti su me svrbeli, poželela sam da izvadim brašno i kvasac iz kredenca. Da zamesim testo drugačije od onog jutros. Izgubljena u mislima dodala sam previše vode. Testo je bilo previše lepljivo. Nije htelo da se odvoji. „Možeš da nađeš neki posao. Ili…“ napravila je dramsku pauzu, „možeš da putuješ.“ „To mi je i Tomas predložio.“ Pošto smo planirali da za medeni mesec odemo na Sent Bart, imala sam pasoš, ali nigde nisam išla bez Džejmsa. Bilo bi čudno da krenem na put sama. Džejms je bio spontan, skretao s unapred utvrđene rute da bi lutao sporednim putevima. Nikad ne znaš kakva te sve iznenađenja čekaju. Nikad ne znaš na kakve sve zanimljive stvari možeš naidi, jednom mi je rekao. Nađa se nasmešila. „Sviđa mi se kako taj momak razmišlja.“ Odmahnula sam glavom. „Nije vreme za putovanje. Ne još.“ „Onda, otvori restoran.“ „Je li ti moj otac rekao da to kažeš?“ Nasmejala se. „Nije, ali mislim da je to dobra ideja.“

29


„To je i Džejms mislio. Želeo je da otvorim kafe. Govorio je da kuvam opasnu kafu.“ „Vredi o tome razmisliti.“ Da se upustim u takav poduhvat od nule, ni od čega, bez Džejmsove podrške, bilo je preveliko iskušenje, prevazilazilo je moje snage i sposobnosti. Pogledala sam Kristen preko ramena. „Šta ti kažeš?“ Digla je ruke. „Hej, ja navijam za Ejmi. Šta god ti srcu prija, podržadu.“ Džejms i Old gout prijali su mi srcu. Nađa je odnela svoj tanjir do sudopere. Kristen je zavirila u frižider i počela da pregleda kuhinjske ormane. Gledala sam ih obe, setivši se da je ponedeljak. „Zar ne bi trebalo da budete na poslu?“ „Imam zamenu, tvoja sam ceo dan.“ Kristen je bila učiteljica u osnovnoj školi. I uskoro de, kao i svake godine, imati nekoliko nedelja letnjeg raspusta. Ona i Nik su se uzeli prošle godine. Hteli su rano da zasnuju porodicu, planirali smo da zajedno odgajamo decu. Toliko u vezi s idejama i planovima. Nađa je stavila tanjir u mašinu za sudove i obrisala ruke. „Slobodna sam do dva.“ Kristen ju je pogledala iza vrata kredenca. „Rekla si da imaš ceo dan na raspolaganju.“ „Zvali su me dok sam išla ovamo u vezi s poslovnim prostorom u centru. Prihvatili su moje idejno rešenje i žele da se odmah sastanu sa mnom.“ „Lokal na Nort Santa Kruz aveniji?“ Upitala sam. „Onaj između plesnog studija i vinskog bara?“ To je bio jedini slobodan lokal za koji sam znala. A to sam znala zahvaljujudi Džejmsu. „Da, baš taj. Treba da dizajniram enterijera za bududu umetničku galeriju.“ Trgla sam se. „Zezaš me?“ Nađa me je čudno pogledala. „Hm, ne. Tel' sve u redu?“ „Na istom mestu je Džejms hteo da otvori galeriju.“ Pognula je glavu. „Žao mi je.“ Odmahnula sam rukom. „Nisi ti kriva.“ Kristen je ponovo zavukla glavu u frižider. „Nađa, gde si stavila vino?“ „Zar nismo uzele i flašu vina?“ Kristen je odmahnula glavom a Nađa je slegla ramenima. „Verovatno ga nisu spakovali na kasi.“ „Trebalo bi da bude nekoliko flaša u frižideru u garaži“, ponudila sam glasom teškim od emocija. Još sam mislila o Džejmsu i galeriji. Iznajmljivanje tog lokala bila je konkretna, opipljiva potvrda da se san nikad nede ostvariti.

30


Kristen me je sumnjičavo pogledala i krenula do garaže, vrata su se zalupila za njom. Vratila se tren kasnije s flašom šardonea. „Kad si počistila garažu?“ „Da li ti ovo izgleda kao da je u poslednje vreme pospremano?“ Pokazala sam rukom na dnevnu sobu. Na stočidu – neotvorene koverte, pisma na koja nisam odgovorila. Nepročitane novine nagomilane na podu. Prašina se nakupila po doškovima. „Bilo kako bilo“, izvukla je čep i napunila vinom tri čaše, „garaža dobro izgleda.“ Pile smo vino i pričale o Nađinom novom dizajnerskom projektu. Ubrzo se oglasio alarm na njenom telefonu. Bacila je pogled na ekran. „Moram da idem. Zvadu te sutra.“ Poljubila me je u obraz i zgrabila svoju torbu. Kaiš se zakačio za naslon stolice i sve što je bilo u torbi prosulo se po podu. Karmin, olovke, pepermint bombonice, papiri. Opsovala je. Nagnula sam se da joj pomognem. „Sama du.“ Odgurnula mi je ruke i sakupila svoje stvari. „Moram da bežim.“ Pojurila je ka vratima. Mahnula sam joj u znak pozdrava, pustila plej-listu na stereu, i zapitala se da li de Kristen ostati sa mnom. Sipala nam je novu turu vina. Dobro je. Planirala je da se zadrži još neko vreme. Igrale smo i pričale, i gledale romantičnu komediju na pej-per-vju TV-u kad se oglasilo zvono na ulaznim vratima oko deset uveče. Nik je došao po svoju ženu. „Nazvadu te sutra.“ Kristen se odlepila od kauča. Otpratila sam je do vrata. Snažno me je zagrlila. „Laku nod, šederu.“ Nik je obavio ruke oko nje, privukao je k sebi. Savršeno su odgovarali jedno drugom. Gledala sam kako sklanja prstom u stranu pramenove ženine plave kose. Poljubio ju je u čelo, zažmurivši na tren. Razmenjivali su nežne intimnosti. Srce mi se bolno stislo. Više nedu modi to da imam s Džejmsom. „Bideš okej večeras?“, Nik me je upitao. Jesam li imala izbora? „Da, bide sve u redu.“ „Nazovi ako ti nešto zatreba.“ „Naravno, hvala ti.“ Zatvorila sam i zaključala vrata nakon što smo se pozdravili. Čula sam kako se Nikov auto udaljava. Skliznula sam na pod, leđima naslonjena na vrata, oči su mi se polako sklapale. Osedala sam kako mi se u glavi leluja od vina. Zvukovi i mirisi ulazili su u moju zamagljenu svest. Kuckanje sata na komodi. Šum klima-uređaja. Miris limunske trave i kokosa od upaljenih sveda. Otvorila sam oči. Moram da ugasim svede.

31


Dok sam ustajala, papirid ispod stolice u kuhinji privukao mi je pažnju. Bio je presavijen napola i uspravljen kao minijaturni šator. Prišla sam, pokupila ga, i zagledala se u tekst. Lejsi Sonders. Vidovnjakinja s Džejmsove sahrane. Maltene sam zaboravila na nju. Posetnica je ispala iz Nađine torbe. Piljila sam u papirid. Džejms je živ. Šapat Lejsinih reči prošao mi je kroz glavu. Kakva ludača. Bacila sam posetnicu na sto u kuhinji i krenula kroz kudu da ugasim svede, zaključam vrata i pogasim svetla. Otišla sam do garaže i naravno, Kristen je ostavila upaljeno svetlo. Ugasila sam ga i odmah ga opet upalila. Iza moje folksvagen „bube“ bio je veliki prazan prostor gde je trebalo da bude osam kutija sa Džejmsovim u tube umotanim platnima. Nije ih bilo. Obišla sam kola i glupavo se zagledala u goli betonski pod. Ostala je samo jedna kutija. Gde su ostale? Kad su nestale? Bila sam toliko izgubljena da su kutije mogle nestati bilo kad u poslednja dva meseca. Možda je Džejms hteo da oslobodi mesta u garaži pa je prebacio kutije u magacin kompanije. Možda Tomas zna gde su. Trebalo bi da ga nazovem. Sutra, pomislila sam zevajudi. Vratila sam se u kudu i sručila se na krevet.

32


POGLAVLJE 4 Oktobar Dani su dolazili i prolazili, utapajudi se bezlično jedan u drugi. Izlasci s Nadom, večere s Kristen i njenim mužem i bezbrojne usamljene nodi na kauču uz filmove. Kad nije bilo ničeg interesantnog za gledanje, mesila sam hleb, spremala kolače, pekla pogačice, pravila kiflice. Ponekad bih se odvezla do Old gouta i odradila svoju smenu, ali izvesnost da de restoran uskoro biti zatvoren podsedala me je da moram da smislim šta du učiniti sa svojim životom. Pa sam prestala tamo da idem. Neotvorena pošta se gomilala. Brdašce novina bilo je sve više. Sudovi su se nakupili u sudoperi. Čaše su bile svud po kudi. Musake, torte i kolači ostajali su nedirnuti na stolu u kuhinji. Mašinu za pranje veša i mašinu za sušenje veša koristila sam samo u kritičnim situacijama. Recimo, kad bih ostala bez čistog rublja. Slagala sam dan i gužvala nod, a onda bih se sručila u krevet. Ustajala bih, vukudi se po kudi, i postajala kreativna uz espreso. Mešala sam egzotična zrnevlja i sirupe da dobijem energije i onda bih opet mesila i pekla. Kuda mi je bila užasna. Život propast. A ja razvalina. Sve dok se nisam probudila. Bio je to zvuk kosačice za travu. Provirila sam kroz roletne prozora s prednje strane kude i videla Nika kako prelazi levo i desno po travnjaku. Ulazna vrata su se otvorila i Kristen je zinula u mene. „Budna si?“ „Pomislila sam da bih se mogla pridružiti ljudskoj rasi.“ Oteturala sam se od prozora. „Mora da prestane to da radi.“ Kristen je zatvorila vrata. „Hode da pomogne, a mislim da i njemu to pomaže.“ Zgužvala sam praznu kutiju s maramicama. „Kako to?“ „Nedostaje mu Džejms.“ „Svima nam nedostaje.“ Počela sam da sakupljam prljave čaše po sobi. „Dvorište izgleda bajno, ali radi to ved jedanaest nedelja. Ne može mi kositi travu do kraja života.“ „Kazala je žena koja se upravo vratila u zemlju živih.“ Kristen me je pratila do kuhinje. „Redi du mu da si našla baštovana.“ „Savršeno.“ Onjušila je vazduh. Miris cimeta i javorovog sirupa lebdeo je slatkasto po sobi. „Torta s kafom?“ upitala je. Pokazala sam ka plehovima i tanjirima 33


natrpanim na kuhinjskom stolu, oči su joj se razjapile. „Bila si vredna. Planiraš sve to da pojedeš?“ Nevino sam je pogledala. „Hranila sam komšiluk.“ Iako su moja prva komšinica i njen muž cenili topla jela koja su im upotpunjavala večere, a njihovo troje dece obožavalo je kolače koje sam donosila, ipak su me zamolili da prestanem da ih hranim. Trošila sam previše para na njih. Pare koje nisam imala, jer još uvek nisam uspela da se nagovorim da unovčim Tomasov ček. Iako sam maltene prešla limit na kreditnoj kartici kupujudi namirnice verovatno du rezultate poslednjih kulinarskih orgija donirati kuhinji Sent Entonija u kojoj je mama volontirala. Kristen je uzela parče torte. „Oho, ovo nije po receptu tvoje mame.“ Prostenjala je. „Bolje je.“ „Dodala sam kiselu pavlaku. To je promenilo teksturu. Torta je lakša i blaža.“ Pokupila je poslednji zalogaj i stavila još jedno parče na tanjir. „Pa, kakva te je to manija kuvanja spopala?“ „Znaš mene. Moram nešto da radim. Da ne mislim na… razne stvari.“ Blag osmeh dotakao joj je usne. „Džejms nije bio jedini umetnik u vašoj kudi.“ Uglovi usana su mi se izvili. „Da, u tome smo se slagali.“ Otišla sam do sudopere i isprala sudove. Kristen je dovršila tortu s kafom i onda pokušala da složi višemesečnu poštu koja je stajala na stolu. Gomilica se rasula i koverti su se prosuli po podu. Podigla ih je. „Opa! Šta je ovo?“ Pogledala sam ono što je držala. Tomasov ček. Sahranjen i zanemaren s pismima. „Od Tomasa je.“ „Šta! Otkud to?“ „On je Džejmsov naslednik. Tomas misli da je taj novac namenjen meni pošto smo Džejms i ja nameravali da se uzmemo.“ „Lepo od njega. Bože“, Kristen je mahnula čekom, „ovo je mnogo para. Možeš da otvoriš restoran s ovim parama.“ „Da, pa, ako se na tako nešto odlučim.“ Zurila je u ček. „Nosi datum tvog venčanja… hm, izvini. Na čeku je datum Džejmsove sahrane.“ Obrisala sam ruke i uzela ček. „Tad mi ga je Tomas dao, neposredno pre no što mi je Lejsi prišla.“ „Ko je Lejsi? Ona žena s kojom sam te videla kako razgovaraš na parkingu?“ Klimnula sam glavom. „Spiritualistkinja.“ Smeh je zapenio iz Kristen. „Šta je ona?“ „Vidovnj akinj a.“

34


„Nešto kao gatara?“ „Više kao stručnjak za paranormalne pojave.“ „Nije čudo što ti je Nađa otela posetnicu. I ja bih se zabrinula da mi neko takav priđe. Šta ti je rekla?“ „Džejms je živ.“ Kristen je razjapila usta. Sat u sobi je kucao. I onda je još malo kucao. Duboko je udahnula. „To je uvrnuto. Nisi joj valjda poverovala?“ Vrtela sam verenički prsten oko prsta. Bezbroj puta upitala sam se a šta ako je to istina. Začkiljila je na mene. „Ejmi?“ „Ne, nisam joj poverovala.“ Uzdahnula je s olakšanjem. „Dobro. Na tren si me zabrinula.“ Bacila je pogled na svoj sat. „Moram da idem. Časovi mi počinju za pola sata. Oh, umalo da zaboravim.“ Počela je da kopa po torbi. „Ovo je za tebe.“ Još jedna vizitkarta. Grejs Piterson, doktor kliničke psihologije. Savetovalište. „Drago mi je što si napokon izronila da uzmeš vazduh, ali osedam da te još uvek nešto pritiska, da još uvek nešto držiš u sebi. Za slučaj da osetiš potrebu, porazgovaraj s njom, posavetuj se. Ona je pravi stručnjak.“ Okrenula je vizitkartu i kucnula prstom po rukom napisanim slovima i brojevima. „Zakazala sam ti termin. Danas u jedanaest. Možeš da promeniš vreme ili datum. Otkazi ako baš hodeš. Na tebi je.“ „Hvala“, rekla sam, nisam baš znala da li mi se ide kod psihologa. Bacila sam vizitkartu na kuhinjski sto pored Lejsine. „Nazvadu te posle posla“, Kristen me je poljubila u obraz i otišla. Dok sam počistila kudu i dok sam se istuširala, obukla farmerke, lagani džemper i ravne cipele, bilo je ved pola jedanaest. Sve je bilo besprekorno čisto, uključujudi i mene, ali zakasnila sam na sastanak koji mi je Kristen zakazala s psihologom. Pitala sam se da li sam namerno odugovlačila sa spremanjem. Odmah pored posetnice Grejs Piterson, Lejsina posetnica, s brazdom po sredini, zurila je u mene. Čitala sam šta piše na posetnici i postajala sve ljuda. Oštar ubod gneva zaplamsao je u meni. Našla me je na Džejmsovoj sahrani da bi mi rekla da je živ. Zašto li je to uradila? To je bilo stvarno okrutno. Pomislila sam na Tomasov ček i upitala se nije li nekako saznala za taj novac. Možda je htela da me iskoristi. Ali dve reči na posetnici postajale su sve vede i istaknutije dok sam ih gledala. Nestale osobe. To je bilo odštampano odmah iznad slogana pomod za pronalaženje odgovora koje tražite.

35


Bolje de joj biti da ume da nađe odgovore, recimo otkud joj drskosti da mi priđe. Uzela sam posetnicu, zgrabila ključeve, istovremeno prezirudi sebe što sam uopšte i pomislila da odem kod nje. Na adresi s Lejsine posetnici nalazila se prizemna kuda u rezidencijalnom delu grada koji deli Los Gatos od Kembela. Zaustavila sam se pored ivičnjaka. Portabl tabla s natpisom stajala je na travnjaku. LEJSINO SPIRITUALISTIČKO SAVETOVALIŠTE TAROT KARTE, ČITANJE IZ DLANA. DOBRODOŠLI SU I ONI KOJI NEMAJU ZAKAZAN TERMIN. Natpis je budio sasvim drugačiji utisak o Lejsi, spiritualnoj savetnici. Nije bila ništa više od obične vašarske gatare. Bože, ja sam idiot. Lepo mi je Nađa rekla da ne budem naivna. Kroz zadnje staklo kola, videla sam da me Lejsi gleda s kuhinjskog prozora. Koža na leđima, između lopatica, zagolicala me je, okrenula sam se i odlučno zapiljila ispred sebe, kroz vetrobransko staklo. Izađi iz kola, Ejmi. Osetila sam njen pogled dok sam nagovarala samu sebe da izađem iz kola. Ili mi se to ona obratila iz moje glave? Otresla sam se tog osedanja i izašla iz kola, zatvorivši vrata za sobom. „Zdravo, Ejmi.“ Lejsi je stajala na trotoaru. Trgla sam se i izbečila. Nisam videla kad je izašla iz kude. „Hodeš da uđeš?“ Podarila mi je lak osmeh. „Ja…“ Usta su mi radila ali reči nisu izlazile. Lejsi me je gledala, iščekujudi, dok nisam promrmljala izvinjenje i posegla za ručicom vrata iza sebe. Imala sam čudan osedaj da zaista zna nešto o Džejmsu. Nešto što čak ni ja nisam znala. I to me je uplašilo. Skliznula sam u sedište, gurnula ključ u bravu, dala kontakt i bila spremna da pokrenem motor. Lejsi je pokucala na prozor. Poskočila sam u sedištu. „Gde deš, kuda si krenula?“ upitala je. „Žao mi je. Pogrešila sam što sam došla.“ Pokrenula sam motor, ona se odmakla od kola. Pritisla sam papučicu gasa jače nego što sam htela. Kola su poskočila i odjurila sam.

36


Dugo sam se vozila kudi sporednim ulicama umesto auto-putem, sve vreme prekorevajudi sebe što sam bila tako glupa. Bože, ja sam težak idiot. Kad sam stigla kudi, Lejsi je sedela na mom tremu. Zastala sam kod drvene ograde koja je oivičavala dvorište ispred kude. Lejsi je ustala. „Ne brini. Nedu se zadržavati“, rekla je polako mi prilazedi. Digla je moj novčanik. „Našla sam ovo na ulici.“ Gledala sam odsutno maslinastozeleni guči koji mi je Džejms poklonio pre dve godine za rođendan. Bio je u neskladu s njenom rukom. Nije joj pristajao. Nasmešila se. Osmeh joj je umekšao crte lica, učinivši da izgleda mlađe od četrdeset sedam, četrdeset osam godina, koliko sam pretpostavljala da ima. „Sve je tu“, rekla je kad sam uzela novčanik. „Samo sam bacila pogled na tvoju vozačku dozvolu da vidim gde stanuješ. Fina slika.“ Stavila sam novčanik u torbu. „Vidovnjački talenat nije bio dovoljan da te dovede do moje kude?“ Žacnula se na jetkost u mom glasu. „Nije. Nažalost, to tako ne funkcioniše. Mada ti mogu redi da nisi došla do mene da bi otkrila jesam li prevarant. Došla si u potrazi za odgovorima u vezi s Džejmsom. Javile su ti se sumnje kad je nestao. I još uvek su tu.“ Koža je počela da me pecka i skrenula sam pogled u stranu. „I ljuta si na mene.“ „Mislim da bi trebalo da odeš.“ Osedala sam se neprijatno u njenoj blizini. Oklevala je, otvorila je usta kao da de još nešto redi. Ali nije. Samo je klimnula glavom i otišla ka automobilu. Gledala sam kako njena kola odlaze, nisam znala zašto se pitam hodu li je opet videti.

37


POGLAVLJE 5 Stomak mi je zavijao. Čula sam Džejmsov smeh u tutnjavi udaljenog automobila. Na nežnom povetarcu koji mi je šuštao u odedi, njegov glas zagolicao mi je uvo. Hajdemo do Džoa. U kafe kod Džoa odlazili smo nedeljom ujutro. Izgledalo je kao da je večnost prošla otkako Džejmsa nema. Uželela sam se njegovog smeha i tamne, svilenkaste boje njegovog glasa. Nikad ga više nedu čuti da kaže volim te i odbijala sam da se posvetim onome što je naglašavalo da je Džejms zauvek otišao. Nisam htela da spakujem u kutije njegove stvari, da otkažem pretplatu na časopise, ni da sama sedim za našim stolom kod Džoa. Ali po prvi put u šest meseci osetila sam potrebu da odem tamo, da se razvlačim nad činijom paradajz-čorbe i salate s citrusima. Hrana je bila divna u tom kafeu, ali Džo nam nikad nije skuvao pristojnu kafu. Džejms je u šali govorio bi trebalo da ponesemo termos. Platidemo Džou naknadu za korišdenje šoljica. Džoova gorka kafa nije bila ni blizu eliksira koji sam ja umela da skuvam. Radije nego da se vratim praznoj kudi i hrani koja se kvarila, otišla sam peške šest ulica dalje, do Džoa, i slušala Džejmsa u odjeku svojih koraka na pločniku. Tim putem prošli smo mnogo puta i bilo je teško poverovati da nije pored mene, da me ne drži za ruku. Savila sam prste na dlan hladan i prazan. Stigla sam do Džoa, pritisla kvaku i udarila pravo u staklena vrata. „Uh!“ Ruke su mi poletele ka licu, pošle su mi suze. Nos me je boleo. Napravila sam polukrug psujudi i trljajudi osetljivu kožu. Uhvatila sam se za koren nosa i protresla kvaku na vratima. Bila su zaključana. Ne rade? Pa, danas je petak! Pritisnuvši čelo na staklo, pogledala sam unutra. Kafe je bio u mraku. Vitrine prazne. Nije bilo krofni, mesa, salata, ni flaširanih pida. U desnom uglu prozora stajao je natpis. Izdaje se. Belo sam gledala u vrata. Džoov kafe bio je zatvoren. Zauvek otišao. Setila sam se kako smo Džejms i ja ovde dolazili na doručak. Poznat miris pržene kafe, sveže ispečenih pogačica i pite s krompirom. To me je danas dovelo ovde. Bilo je to naše mesto. Moje mesto. Odmakla sam se od prozora. „Ovo može da bude moje mesto“, rekla sam svom odrazu u staklu. U tom trenutku tačno sam znala šta želim da radim, šta moram da uradim. Da otvorim svoj restoran, baš ovde, na starom mestu, kod Džoa. To bi i Džejms želeo. Uradidu to za Džejmsa. 38


Uzbuđenje je prostrujalo kroz mene kao eksplozija kofeina. Da se ne bih predomislila upisala sam ime agenta za nekretnine koji je izdavao lokal, i njegov broj telefona u svoj telefon i sačuvala novi kontakt. Nestrpljenje je provrelo u meni. Pogledala sam oko sebe, pogled mi se zaustavio na fasadi zgrade dva doška dalje. Možda je Nađa u galeriji. Radovi su još uvek bili u toku. Otišla sam od Džoa i nazvala Nađu. *** „Uđi slobodno! Hodeš da mi kažeš šta misliš?“, Nađa me je ohrabrivala. „Galerija još nije otvorena za javnost. Ne bi trebalo da ulazim.“ „Ma, slobodno uđi. Vendi kači slike za svečano otvaranje.“ „Pa, ne znam baš.“ Nadala sam se da de Nađa biti tu da porazgovaram s njom o Džoovom lokalu. Stomak je opet počeo da mi zavija. Nestrpljivo je uzdahnula. „Reci joj da sam te ja poslala. Nede imati ništa protiv da obiđeš i pogledaš prostor.“ „U redu. Svratidu.“ Stala sam na došku. Kola su projurila, odmakla sam se od ivičnjaka. „Moram da se spremim za konferencijski poziv. Svratidu do tebe večeras posle posla. Zanima me šta misliš o izboru i rasporedu boja.“ „Dobro.“ „Vidimo se večeras.“ Prekinula je vezu. Umalo nisam promašila ulaz u galeriju. Nađa je promenila celu fasadu. Sve je obnovljeno. Vedi prozori, visoka staklena vrata, svetlo iznad ulaza ušuškano ispod drvene nadstrešnice. Puzavice u saksijama uokviravale su izloge, uspinjudi se fasadom i s leve i s desne strane. Elegantan tip slova bio je ugraviran na staklo. Vendi V. Ji galerija. Gde lokalni fotografi postaju svetski. Fotografi, a ne slikari. Očekivala sam da Nađa radi na drugačijem tipu galerije. Bilo kako bilo, napravila je divno mesto u kojem de Vendi modi da prikaže fotografske talente umetnika. Izlog galerije krasila je fotografija lavandaljubičasto-narandžastog neba koje ljubi akvamarin vode, fotografija od koje je zastajao dah. Slika je bila čarobna i jednostavno naslovljena: Izlazak sunca, Belize. Imala sam osedaj da ulazim u sliku, sedim na pesku i gledam igru jutarnjeg svetla i plime. Slan, vlažan povetarac milovao mi je kožu. Poželela sam da odem tamo.

39


Prema potpisu ispod naziva, fotografiju je snimio Ijan Kolins. Svetlost na Izlasku sunca, Belize bila je očaravajuda. Ijan je, što se mene tiče, bio izuzetan umetnik. Dvostruka staklena vrata galerije bila su širom otvorena. Unutra, stari pod je zamenjen širokim, svetlim parketom. Svetla boja poda pogled je usmeravala na izložena dela. Beli zidovi, i dalje goli, podeljeni su u tri izložbene celine razdvojene poljima od cigala. Video se zadnji zid, ali celine u koje su bile podeljene izložbene površine, davale su galeriji intiman ambijent iako je prostor bio potpuno otvoren. Džejmsu bi se dopalo kako je Nađa uredila prostor. Moji koraci odjekivali su dok sam obilazila galeriju. Delovi glasova stizali su iza pregrade. Čula sam udarce čekida, onda tup udarac i uzvik, a potom bujicu psovki. „Dosta više, Ijane. Daj da pozovem majstora. Neka on to uradi.“ „Ostavi telefon. On napladuje. Ja sam besplatan.“ „Pa, ako tako nastaviš, sve deš pare potrošiti na flastere. Sačuvaj prste. Brus to može da sredi.“ „Ovo je poslednja kukica.“ Još udaraca čekidem. „Voila, finir, objavio je muškarac s čekidem, groznim, tobože francuskim akcentom. Zakikotala sam se i pokrila rukom usta. „Hvala, Ijane, ali nemoj da menjaš profesiju, sačuvaj svoj stalni posao.“ „Nemam stalni posao.“ Ijan se pojavio iza pregrade. Naglo je stao kad me je video, pogledi su nam se sreli. Osetila sam kako tonem u dilibarske dubine njegovih očiju. Svetla kosa padala mu je preko čela, imala sam neočekivan poriv da mu prođem prstima kroz šiške. Zarumenela sam se. Otkud se ta misao pojavila? Čvrsta linija njegove vilice trgnula se i osmeh mu je podigao ivice usana. „Hej, zdravo!“ Glupavo sam buljila u njega. Osmeh mu se razlio po celom licu. Oh, majko mila! „Ijane?“, pozvao je ženski glas. Laki koraci doveli su ženu u vidokrug. „Oh! Nisam znala da nam je neko došao u poseru. Mogu li da vam pomognem?“ Okrenula sam se ka njoj. Bila je vitka i sitne građe, obučena u crno od glave do pete. Glatka, ravna crna kosa padala joj je na ramena. Nagoveštaj osmeha titrao joj je na usnama. Ispružila sam ruku. „Ja sam Ejmi Tirni. Nađina prijateljica.“ Rukovala se sa mnom. „Vendi Ji. Ovo je Ijan Kolins“, pokazala je glavom u njegovom pravcu, „jedan od fotografa s kojima radim.“

40


„Videla sam fotografiju u izlogu. Sjajna je.“ „Hvala“, rekao je i uhvatio mi ruku. „Drago mi je što smo se upoznali, Ejmi.“ „Izvinite na smetnji“, rekla sam Vendi. „Htela sam samo da vidim kako je Nađa uredila prostor.“ „Ne smetate. Uvek ste dobrodošli. Svečano otvaranje je sledede nedelje, ako ste zainteresovani.“ „Dođite obavezno“, Ijan je dodao. Pogled mi je skakutao s nje na njega i nazad. „Ne razumem se u fotografiju.“ „Dovoljno je da znate šta vam prija i da uživate.“ Nasmešio se. „Dodi de i Nađa.“ „Donedu vam pozivnicu.“ Vendi je otišla do stola u dnu galerije. Nisam htela da pogledam Ijana iako sam osedala njegov pogled na sebi. Vendi se vratila i dala mi koverat s belom pozivnicom. „Slededeg četvrtka, u osam.“ „Hvala vam.“ Ubacila sam pozivnicu u tašnu. Ijan se protrljao po stomaku. „Umirem od gladi. Hajmo na klopu, Vendi.“ „Idi ti. Moram da završim s ovim ovde.“ Mahnula mu je da ode. „Donedu ti nešto.“ „Hvala.“ Uzela mu je čekid iz ruke i nestala iza pregrade. Ijan me je pogledao. „Ručak?“ Nesvesno sam zakoračila unazad. Ironično se nasmešio. „Ako me dve žene odbiju za manje od minuta, moradu da se zapitam šta mi fali.“ Prekrstio je ruke i onjušio pazuh. „Ili sam zaboravio da imam dezodorans.“ Nasmejala sam se. „Ne, hvala na ponudi.“ „Nisam tako loše društvo. Zalogaj-dva nede vas ubiti.“ Moj stomak je odlučio da demonstrira nezavisnost i da me podseti zašto sam došla peške u centar grada. Zakrčao je glasno i dugo. Ijan je podigao obrvu i pokazao ka vratima. „Na došku je sjajna pica. Imaju ped na drva. Možemo da jedemo ispred.“ Krčanje. „Onda, neka bude pica.“ Pratila sam ga ka vratima i pokazala na fotografiju u izlogu. „Da li često putujete?“ „Svaka četiri meseca ili na pola godine idem na kratke ekskurzije. Svakih nekoliko godina, duža putovanja. Čeka me foto-ekspedicija“, rekao je dok smo izlazili. „Mora da je lepo idi na sva ta egzotična mesta.“ „Ima to svojih prednosti.“ Pogledao me je. „A vi? Jeste li mnogo putovali?“

41


Odmahnula sam glavom. „Uglavnom sam putovala kolima po Americi. Nikad nisam išla van zemlje.“ „Da imate priliku, gde biste otišli?“ Istrtljala sam prvo što mi je palo na pamet. „Na plažu s vaše fotografije.“ „To je divno mesto. Trebalo bi da odete tamo.“ „Kamo srede! Preskupo je to za mene.“ Koža oko očiju mu se naborala. „Da, izgleda da je uvek problem u novcu.“ Stali smo pred pešačkim prelazom i čekali da se upali zeleno svetlo. „Nisam videla vaše radove ranije. Jeste li još negde izlagali?“ Pitala sam kad smo prešli ulicu. „Ne računajudi internet? Samo u Vendinoj Laguna bič galeriji. Voli da promoviše lokalne umetnike.“ „Živite u južnoj Kaliforniji?“ „Odrastao sam u Ajdahu, preselio sam se u Kaliforniju. U Los Gatos sam došao pre nekoliko godina. Toliko mi je trebalo da ubedim Vendi da ovde otvori galeriju. U poslednje vreme, često sam bio na putu.“ „Uvek prst na okidaču?“ Digao je spojena dva prsta. „Nikog nisam ubio. Časna reč! I ne moraš više da mi persiraš.“ Rumenilo mi se popelo vratom. „Oh, ne, ne… mislila sam na okidač fotoaparata.“ Posle tren-dva upitala sam: „Da li slikaš ljude? Portrete?“ Lice mu se smračilo. „Pejzaži su moj fah.“ Sklonili smo se u stranu da prođe žena s bebom u kolicima. „Čime se ti baviš?“ upitao je Ijan. „Ja sam zamenica glavnog kuvara ili upravnik restorana, u zavisnosti koji je dan.“ Poslednjih nekoliko nedelja, nisam bila ni jedno ni drugo baš mnogo. „Jesi li bio nekad u Old ajriš goutu!“ Odmahnuo je glavom. „Čuo sam za taj restoran.“ „Moji roditelji su bili vlasnici.“ „Bili?“ Slegla sam ramenima. „Da, prodali su ga. Od prošle nedelje, Old gout ima novog vlasnika.“ „Pretpostavljam da tražiš novi posao“, rekao je. „Tako izgleda.“ Ijan mi je otvorio vrata kad smo stigli do restorana. Kelnerica nas je odvela do stola sa strane koji je gledao na ulicu. Dala nam je jelovnike, naručili smo pida, vodu za Ijana i ledeni čaj za mene.

42


Kad je otišla, Ijan je zabio laktove u sto i naslonio bradu na skupljene šake. „Pa, da čujem. Šta ti se desilo?“ Namrštila sam se. Klimnuo je ka mom licu. „Nos. Šta se desilo?“ Ruka mi je poletela da pokrije nos dok sam se drugom rvala s torbicom u potrazi za ogledalcetom. Ijan se nasmejao. Dotakao mi je ruku. „Nije strašno. Samo se malo naduo i pocrveneo.“ „Baš ti hvala.“ Opet se nasmejao a onda mu je lice dobilo blag izraz. „Boli?“ „Malo. Trudim se da ne obradam pažnju.“ Ali nije pomagalo što je Ijan buljio u mene. Došlo mi je da se zavučem pod sto i da se sakrijem. „Daj da pogledam.“ Sklonio mi je ruku u stranu i nežno pipnuo kožu i hrskavicu. Udahnula sam vazduh kroz zube. „Boli?“ Klimnula sam glavom. „Da li ti je išla krv na nos?“ „Ne.“ Brzo sam trepnula. Njegov dodir je bio umirujudi. I uznemirujudi ali na dobar način. „Imadeš blagu diskoloraciju i bolede te par dana.“ „Fotograf i lekar. Ti si čovek s mnogim talentima.“ „Nisam te srede. Samo fotograf koji je se dobro upoznao s čvorugama i ogrebotinama.“ „Sve za dobar snimak.“ „Tako nekako.“ Odmakao se. „Vratide ti se pređašnje predivno izdanje do svečanog otvaranja galerije.“ „Hodeš da kažeš da sad nisam lepa?“ Nisam mogla da odolim. Morala sam da ga malo podbodem. Nasmejao se i drhtaj uzbuđenja prostrujao je kroz mene. Pida su nam stigla, naručili smo pice. „Da li si nekad bio u Džoovom kafeu?“, upitala sam. „Kafe na došku? Zatvoren je, zar ne?“ „Nisam to znala. Naletela sam na zaključana vrata. Doslovce.“ Ijan je zastao s čašom na pola puta do usta. Usne su mu se trgle kao da suzdržava osmeh. „Da sam znao da ti toliko treba kafa, ja bih ti je skuvao.“ Sevnuo mi je osmeh. „Niko ne kuva bolju kafu od mene.“ „Čak ni Džo?“ „Pogotovo ne Džo“, rekla sam, setivši se njegove gorke „jave“ zagorelog ukusa.

43


„To mi zvuči kao poziv na odmeravanje snaga. Jednog od ovih dana – ti i ja“, rekao je pokazujudi prstom naizmenično ka sebi i ka meni, „videdemo ko bolje kuva kafu.“ „Ti si stručnjak i za kafu?“ Osmeh mi se raširio licem. Rukovali smo se. „Dogovoreno.“ „Mogla bi da otvoriš kafe tamo gde je nekad bio Džoov kafe, pogotovo ako ti veštine u kuhinji ne zaostaju za navodnim talentima u kuvanju kafe“, rekao je s osmehom od kojeg su mi leptiridi zalepršali u stomaku. „Ono što se služi u lancima restorana je sranje, što bi rekli Francuzi, da izviniš na mom lošem francuskom izgovoru.“ „Grozno govoriš francuski“, rekla sam ponovivši kako je rekao Voila,fini! ranije u galeriji. „Da ti kažem“, nagnuo se bliže ka meni, „prestadu da govorim francuski ako otvoriš kafe.“ Raširila sam salvetu preko krila i sagla glavu da sakrijem osmeh. Upravo to sam isplanirala pre sat vremena. Pice su stigle. Ijan je naručio da mu spakuju još jednu za Vendi. Ručak je proleteo i kad je kelnerica donela račun, otvorila sam novčanik. Ijan je iskopao svoj novčanik iz džepa. „Ja du to da sredim.“ „Ovo nije romantični sastanak.“ Uglovi njegovih očiju su se naborali. Izgledalo je da ga ovo zabavlja. „Ako ti tako kažeš, ali ti si potencijalna mušterija. Dolaziš u četvrtak, zar ne?“ „Da, ali…“ „Svidede ti se moje slike. Čuvaj pare za slededu nedelju.“ Pogledala sam ga pravo u oči. „Toliko si siguran da du kupiti neku tvoju fotografiju?“ „I ovaj momak ima pravo da se nada.“ Ijan je stavio kreditnu karticu na sto i ja sam povukla rajsferšlus na svom novčaniku. Zakačio se za nešto. Izvadila sam papir koji je smetao i osetila kako mi boja nestaje s lica. Bila je to vizitkarta odmarališta Kaza del Sol iz Oahake u Meksiku. Nije bilo imena zaposlenog ni zvanja. Samo adresa odmarališta, broj telefona i adresa veb-sajta. Mora da je vizitkartu Lejsi stavila u moj novčanik. „Jesi li dobro?“ Pogledala sam Ijana. „Oh, da, dobro sam.“ „Jesam li te nečim uvredio? Ako želiš da platiš svoj deo…“ Odmahnula sam glavom. „Ne, ne, sve je u redu.“

44


Ijan je spustio pogled i gledao me kako petljam s novčanikom. Oči su mu izgubile vedar sjaj i osetila sam da se povukao. Htela sam da mu objasnim da nije on kriv za moju promenu raspoloženja, ali onda bih morala da mu objasnim i šta me muči. Da mu kažem da mi je gatara stavila tajanstvenu posetnicu u novčanik bilo bi previše čudno. I usput, ona misli da je moj pokojni verenik još uvek živ. Ijan je platio račun, vratili smo se do galerije, i stali ispred ulaznih vrata koja su sad bila zatvorena. Ispružila sam ruku. „Hvala na ručku.“ Izraz njegovog lica bio je uzdržan, ali nasmešio se i prihvatio pruženu ruku. „Nema na čemu.“ „Bilo mi je zadovoljstvo. Drago mi je što smo se upoznali.“ Okrenula sam se da odem i stala kad me je oslovio po imenu. „Vidimo se u četvrtak?“ Nasmešio se, toplina se vratila. Uzvratila sam mu osmehom i klimnula glavom. „Vidimo se u četvrtak.“

45


POGLAVLJE 6 Nađa se javila telefonom i otkazala dogovor za uveče. Novi projekat je bio u toku i klijent je tražio da se sastanu za večerom i porazgovaraju o bududim koracima pre no što ode iz grada. „Vendi mi reče da te je pozvala na otvaranje sledede nedelje. Hodeš li idi?“ „Verovatno.“ Pomislila sam na Ijana. Htela sam da vidim još neke njegove fotografije. „Možeš sa mnom, bidemo jedna drugoj pratnja.“ „Može, pod uslovom da ne zahtevaš poljubac za laku nod.“ Šmrknula je. „Dogovoreno. Pa, šta misliš o Ijanu?“ „Svideo mi se…“ dizajn galerije. Ili ono što sam planirala da kažem pre no što sam registrovala njeno pitanje. Nasmejala se. „Divan je, zar ne?“ „Tvoj dizajn galerije je divan.“ „Da li ti se svideo?“ „Svidelo mi se šta si uradila u galeriji.“ „Ejmi.“ Razvukla je moje ime. „U redu. Svideo mi se. Izgleda da je fin momak.“ „Pozovi ga da izađete.“ „Što?“ Nikad pre muškarca nisam pozvala na sastanak. Štaviše, nisam nikad izašla na sastanak s nekim momkom, ne računajudi Džejmsa. Nas dvoje smo oduvek bili par. „Ne mogu. Još je rano za to.“ „Prošlo je ved pet meseci od Džejmsove smrti. Čitav život je pred tobom.“ „Nisam spremna.“ Uzdahnula je. „U redu. Dobro. Nedu da te silim. Ali jednog dana bideš spremna. Čovekov duh neverovatno je elastičan, a telo ume da bude iznenađujude uspaljeno.“ Nasmejala se, zakolutala sam očima. „Idemo u šoping sledede nedelje. Izabradu nešto seksi za tebe.“ „Da“, rekla sam da je stišam a ne u znak pristanka. „Moram da se spremam. Pričademo kasnije.“ Nađa se pozdravila sa mnom i prekinula vezu. Nekoliko sati kasnije, zatekla sam se kako piljim u vizitkartu koju mi je Lejsi stavila u novčanik. Sela sam za računar u sobi koju je Džejms koristio kao atelje. Slikarski pribor bio je razbacan svud naokolo. Nezavršena slika čekala je na štafelaju. Uključila sam monitor i pronašla veb-sajt odmarališta. Kaza del Sol. Kosi krovovi pokriveni crepom dizali su se iznad lukova hacijende iznad plaže Zikatela. 46


Hotel se nalazio u gradidu Puerto Eskondido na Smaragdnoj obali Oahake u Meksiku. Kucnula sam prstom po vizitkarti. To nije imalo smisla. Džejms nije bio ni blizu Puerto Eskondida koji je, prema mapi na mom telefonu, skoro hiljadu i po kilometara daleko od mesta u koje je Džejms otišao u Meksiku. Otputovao je avionom u Kankun s namerom da večera na plaži Karmen nakon celodnevnog pecanja u vodama oko luke Kozumel. Tomas je otišao u Kankun po Džejmsovo telo. Odnosno, to mi je rekao. Nazovi Tomasa, Ejmi. Više sam osetila nego što sam čula te reči u glavi. Džejms? Ne okredi se, rekla sam sebi. Nije on tu. A što se tiče Tomasa, prošlo je više od mesec dana od njegove poslednje posete. Tada je svratio da vidi kako sam i ostao na večeri. Nazvala sam ga. „Hej, Ejmi“, odgovorio je promuklim glasom. Čula sam šuškanje i onda ravan, dubok šum u pozadini kao da je izašao napolje, ili stao pored otvorenog prozora. „Gde si?“ Još šuštanja. Nakašljao se. „Preko mora.“ Evropa? Tamo je tek svitalo. Mora da je umoran. „Izvini, jesam li te probudila? Zvadu kasnije.“ „Ne, u redu je.“ Prostenjao je. Zamislila sam kako trlja čelo. „Šta ima?“ „Da li si…“ Glas mi je putovao. Da li je Tomas doneo Džejmsovo telo iz Kankuna ili iz nekog drugog mesta kao što je Oahaka, nije bilo razumno pitanje. Kao ni: „Jesi li siguran da si kudi doneo baš Džejmsovo telo a ne leš nekog neznanca?“ A to bi bilo moje sledede pitanje. Nisam imala nikakav dokaz da Džejms nije mrtav osim vizitkarte i uveravanja gatare. „Jesi li tu?“ Tomas mi je prekinuo misli. „Tu sam. Izvini što te uznemiravam. Samo…“ Zatvorila sam oči i duboko disala. „I meni nedostaje“, priznao je tren kasnije. „Znam, hvala ti. Ostavidu te da se odmoriš. Laku nod, Tomase.“ „Čuvaj se, Ejmi.“ Spustila sam telefon na sto pored Tomasovog čeka. Gledala sam netremice u ček i razmišljala o lokalu koji se izdavao u centru grada. Uradi to, Ejmi.

47


Zgrabila sam telefon i nazvala tatu. Bilo je ved dosta kasno. Dobila sam njegovu govornu poštu. „Dao, tata. Hm…“ Podigla sam ček. „Htela sam samo da ti kažem… pa, smislila sam šta bih volela da radim. Tako da ne moraš više da brineš. Bidu okej. Odnosno ved sam okej. To je sve. Volim te. I mamu. Dao!“ Okrenula sam ček. Stomak mi je zatreperio. Imala sam diplomu visoke kuvarske škole, mogla sam da isplaniram obroke od pet jela za stotine gostiju, a pomisao na kuvanje kafe i spremanje kolača za jednu mušteriju u malom kafeu bila je uznemirujuda. A istovremeno i oslobađajuda. Ejmin kafe. Džejms je predložio to ime. Čak je skicirao logo veče pre no što je otišao. Pošto je nameravao da sledi svoju strast i da otvori galeriju, želeo je da i ja uradim isto. Ostavi Old ajriš gout i otvori svoj restoran. Spremaj ono što voliš, a ne ono što ti drugi naručuju. Jesam li htela da do kraja života spremam hranu koja je uobičajena u irskim restoranima i pabovima? Zavrtela sam verenički prsten od belog zlata oko prsta. Dijamant je zasijao u odrazu na monitoru. Čak i da je Džejms uz mene, ideja o otvaranju restorana bila bi zastrašujuda. Ali došlo je vreme da krenem dalje. Nađa bi rekla da ulazim u slededu fazu ožalošdenosti. Pa, samo napred. Aktivirala sam ček i onda nazvala agenta za nekretnine koji je izdavao lokal i ostavila poruku. Kad sam prekinula vezu, stigla me je stvarnost. Rođendan mi je bio sledede nedelje. Imadu dvadeset sedam godina i bidu na putu da postanem ponosni, naivni preduzetnik bez plana, zaposlenih i proizvoda. *** Brenda Vejkli me je čekala ispred Džoovog kafea tog ponedeljka u deset sati ujutru. Bila je visoka i vitka, belu svilenu bluzu upasala je u fluorescentnoplavu suknju, uz to je nosila odgovarajude cipele s visokom potpeticom. Bela kosa posuta srebrnim pramenovima u bubi frizuri uvijala joj se oko ušiju. Nakašljala se i predstavila se dok je otključavala vrata. Alarmni sistem odbrojavao je upozorenje. „Slobodno razgledajte, dok ja ovo isključim.“ Odjurila je hodnikom pored toaleta ka sporednim vratima. Džo ništa nije sklonio otkad je kafe zatvoren. Plastični stolovi su bili raštrkani po prostoriji, vinilske stolice naslagane uza zid. Pod od linoleuma bio je oguljen i izbrazdan na mestima gde se mnogo prolazilo. Vazduh je bio ustajao. Izvetreli miris pržene kafe i slanine napunio mi je nozdrve prizivajudi uspomene.

48


Pogled mi se zaustavio na stolu u došku. Koliko puta smo nedeljom ujutru Džejms i ja sedeli pored tog prozora, gledali prolaznike, pili gorku kafu i jeli omlet preliven tabasko sosom. Okredudi se sporo, pogledala sam po sali za ručavanje. Dok se svet oko Džoa menjao, kod Džoa sve je ostalo isto. Crno-bele slike stare pedeset godina ukrašavale su zidove. Plastični jelovnici naslagani pored kase nudili su ona ista jela koja sam probala još kad sam počela da dolazim ovamo pre dvadeset godina. „Šta kažete?“, upitala je Brenda. „Obožavam ovo mesto. I nedostaje mi.“ „I meni, ali imao je previše jaku konkurenciju u ovim modernim restoranima. Volim što kod njih može da se naruči iz kola, pa ne smem da prigovaram.“ Prošla sam iza šanka. „Valjalo bi zameniti stare uređaje.“ Pokazala je ka starim profesionalnim šporetima kroz kuhinjsko okno. „Iskrena da budem, celo mesto trebalo bi dobro izribati.“ Gledala je da ne dodirne masne, prljave radne površine. „Šta ste ono rekli, čime se bavite? Šta biste želeli ovde da otvorite?“ „Kafe.“ Pritisla sam tipke na prastaroj kasi koja je sad ved bila antikvitet. Dvojka se zaglavila. „To de više biti kofi-šop i restoran.“ Kiselo se nasmešila. „Još jedan kofi-šop. To je rizičan posao ako mene pitate.“ Potapšala je svoj kožni portfolio. „Vlasnik traži da klijent potpiše dugogodišnji ugovor o najmu, petnaest do dvadeset godina.“ To je stvarno dug period. Pogledala sam kuhinjske ormane. „Ko je vlasnik zgrade?“ „Džozef Ruso.“ „Džo je vlasnik?“ Trebalo je to da znam. Možda bih mogla da ga nazovem, da neposredno s njim ugovorim posao. „Znate li ga lično?“ „Moji roditelji su vlasnici Old ajriš gouta. Znaju se godinama iz udruženja. Da li je još neko zainteresovan za lokal?“ „Imamo još dvoje zainteresovanih. Lokal de brzo biti iznajmljen. Džo želi da sve završi do četvrtka.“ Tri dana. Nisam volela da donosim odluke u žurbi, ali moglo se desiti da propustim ovu povoljnu priliku. Zelela sam svoj kafe u centru grada. Ova lokacija bila je idealna i, što je još važnije, ovo mesto podsedalo me je na Džejmsa, osedala sam da sam ovde povezana s njim. Zavrtela sam prsten oko prsta. „Koliki je mesečni najam?“ Brenda je izgovorila cifru vedu nego što sam očekivala. Razlog više da pozovem Džoa.

49


Trebalo bi da sve detaljnije isplaniram i da ne žurim s odlukom. Ali nisam želela da izgubim ovu lokaciju. Nasmešila sam se Brendi. „Htela bih da se prijavim za iznajmljivanje lokala.“ „Divno.“ Otvorila je portfolio i dala mi nekoliko formulara. Još malo smo porazgovarale o uslovima i dok sam popunjavala zahtev za iznajmljivanje i kreditni izveštaj, Brenda je prešla u drugi deo restorana, sela i žestoko kucala po svom pametnom telefonu. Kad sam završila, zahvalila mi se. „Proveridu vaš kreditni izveštaj i vaše preporuke i, ako je sve u redu, idemo dalje.“ Rukovala se sa mnom. „Nadam se da de sve idi u vašu korist.“ Brenda je zaključala vrata kad smo izašle i mahnula mi u znak pozdrava. Vrtelo mi se u glavi kad sam se vratila kudi. Slededih nekoliko dana istraživala sam, planirala, prijavila se za poslovnu licencu i dovela svoje finansije u red. Po prvi put u poslednjih pet meseci imala sam čemu da se nadam. U četvrtak, u poodmaklo prepodne, Nađa me je probudila. Odvukla sam se do ulaznih vrata. Ostala sam budna do kasno, skicirala sam i razrađivala poslovne i marketinške planove. „Pobogu, ne možeš u tome da ideš u šoping.“ Napravila je zgađeni izraz lica i pogledavši moju zgužvanu majicu i donji deo pidžame, prošla pored mene. „Dobro jutro i tebi“, zevnula sam i zatvorila vrata. „Koliko ima sati?“ „Vreme je za oblačenje. Imamo manje od dva sata da nađemo ono što demo da obučemo za večerašnje otvaranje. Nemamo mnogo vremena, imam zakazan poslovni ručak.“ „Izabradu nešto od onoga što imam. Iskombinovadu nešto.“ Vratila sam se u spavadu sobu. Pratila me je. „Šta, na primer?“ Slegla sam ramenima. Otvorila je vrata ormana i stala kao ukopana. Uzdahnula je bacivši pogled na Džejmsove stvari. Odela su još uvek tu stajala, netaknuta. Zatvorila je vrata. „Oblači se. Treba ti nešto novo. Idemo do Santana roua.“ „Moram da se istuširam.“ „Nema vremena. Samo stavi parfem.“ Zalepršala je prstima oko moje glave. „I očešljaj se.“ Dvadeset pet minuta kasnije, u farmerkama, majici s kratkim rukavima, u patikama, i s neukrotivim kovrdžama vezanim u konjski rep, stajala sam pored Nađe dok je prebirala po okačenim stvarima. Oštro je gurnula vešalice u stranu,

50


pregledavši brzo svaku haljinu. Gurnula mi je tri haljine u ruke i odvukla me do kabina za presvlačenje. „Ne shvatam zašto je večerašnje otvaranje tako važno“, izula sam patike. „Alo! Ijan de dodi.“ „Nisam zainteresovana.“ „Aha, naravno.“ „Nađa“, upozorila sam je. Izvukla sam se iz farmerki i svukla majicu preko glave. Jednostavan grudnjak i dosadne gadice zurile su u mene iz ogledala, od poda do plafona. „Onda zaboravi Ijana. Uradi to zbog sebe. Vreme je da pokreneš nekako svoj društveni život. Moraš da počneš da izlaziš s momcima.“ „Ja ne izlazim na sastanke“, rekla sam ledenim glasom i skinula prvu haljinu s vešalice. „Kako god bilo, samo požuri. Nemamo vremena.“ Povukla sam rajsferšlus na haljini, sastavljenoj od kobaltnoplavog svilenog strukiranog gornjeg dela bez rukava i donjeg dela, suknje tačno do kolena, i okrenula se ka ogledalu. Da li bi Ijan pomislio da je previše pretenciozna? Haljina je bila predivna ali previše raskošna, razmetljiva za umetničku izložbu. Previše naglašena za Ijana. Džejmsu bi se mnogo svidela ova haljina. Spustila sam rajsferšlus i pogledala popreko haljinu kad je pala na pod. Šta me uopšte briga šta bi bilo koji od njih dvojice pomislio? Slededa je bila crna, strukirana haljina s tankim rukavima koji su mi pokrivali laktove. Moje crne cipele s visokim potpeticama sjajno bi išle uz ovu haljinu. Ova haljina bila bi savršena za večeras. Moj telefon je zazvonio, okrenula sam se od odraza i počela da kopam po torbi. „Halo?“ „Ejmi? Ovde Brenda Vejkli. Izvinite što vam se tek sada javljam.“ „Sve je u redu.“ Uspela sam da zvučim ravnodušno iako mi je srce lupalo. „Proverila sam podatke iz vaše prijave. Imate dovoljno novca na računu, ali problem predstavljaju krediti. Kasnite s otplatom kredita za kudu i, nažalost, vaš kreditni rejting je pod znakom pitanja.“ Zgrčila sam se. „Dajte da vam objasnim…“ „Iskreno sam želela da sve bude u redu, posebno što ste Džoova poznanica. Ne mogu da mu predložim da izabere vas, sad imamo troje zainteresovanih s besprekornim rejtinzima.“

51


Potonula sam u stolicu u kabini. „Ima li nekog načina da ipak uzmete u razmatranje moju prijavu?“ „Možete li da nađete žiranta, nekog s boljim kreditnim rejtingom?“ Pomislila sam na roditelje iako sam želela sve ovo sama da obavim. Onda sam se setila njihove sumnjive finansijske situacije. Imali su problema da isplate dobavljače. „Nisam sigurna. Bide mi potrebno još malo vremena.“ „Nažalost, baš nam vremena ponestaje. Lokal de se iznajmiti drugom zainteresovanom danas popodne, najkasnije sutra ujutru. Sredno s traženjem novog lokala. Želim vam prijatan vikend.“ Brenda je prekinula vezu. Duboko sam uzdahnula i zagledala se u plafon. Trgla sam se kad je Nađa pokucala na vrata. „Hej, ti unutra? Jesi li gotova?“ „Čekaj sekund.“ Skinula sam haljinu i navukla majicu. „Jesi li izabrala?“ Prebacila sam crnu haljinu preko vrata. „Lepo!“ Zagugutala je. „Sviđa mi se.“ Kunem se da sam je čula, dok je odlazila s haljinom, kako kaže da de se i Ijanu svideti.

52


POGLAVLJE 7 Nađa je došla po mene u osam sati. Kad sam je videla u uskoj, pripijenoj tamnosmeđe-ljubičastoj haljini, ostala sam bez daha. Kosa kestenjaste boje, s razdeljkom sa strane, padala joj je tik do ramena. Bledosivi ajlajner isticao joj je smaragdnozelene oči a providni sjaj naglašavao pune usne. Zavrtela je kažiprstom i okrenula sam se oko sebe, crna haljina je poletela oko mojih nogu. Sredila sam kovrdže, podigla ih visoko na temenu, ostavljajudi nekoliko pramenova da mi uokviruju lice. Nisam se ovako doterala od Džejmsove sahrane. Nađa se nacerila. „Ispravi me ako grešim, ali zar se sad ne osedaš bolje? Izgledaš fenomenalno.“ Navila sam odlutalu, neposlušnu kovrdžu oko prsta. „Nervozna sam.“ Sklonila mi je ruku s kose. „Imam samo jedan zahtev.“ „Kaži.“ „Hodu da se lepo provedeš.“ Uzdahnula sam. „Pokušadu.“ Digla je pogled ka tavanici. „Ne bi škodilo da se nasmešiš.“ Odmakla se i odmerila me od glave do pete, to jest do crnih, zatvorenih cipela s visokim potpeticama. „Lepa si.“ Izvili su mi se uglovi usana. „Tako je mnogo bolje“, izjavila je. Parkirale smo se dve ulice dalje od galerije. Nodni vazduh bio je svež, prohladan, pa sam namestila maramu oko ramena. Svetlost se prosipala s prozora i tihi tonovi mekog džeza doplovili su s vrata. Izlazak sunca, Belize zauzimao je centralno mesto u izlogu galerije. Kartica s cenom od 2.750 dolara bila je nova. Zinula sam. Nađa me je čudno pogledala.„Šta ti je?“ Kucnula sam po izlogu iznad kartice s cenom. „Mora da je jako dobar.“ „I jeste. Čekaj da vidiš ostale njegove radove.“ Otvorila je vrata. „Ideš li?“ Gosti su se nakrcali u galeriji. Kelneri su pažljivo krstarili između Ijanovih poklonika, balansirajudi s poslužavnicima sa šampanjskim čašama i kanapeima. Pogled mi se zaustavio na Ijanu, u uglu glavne izložbene sale. Zavukao je ruke u džepove tamnih pantalona i nagnuo glavu ka ženi pored sebe. Svetla lokna pala mu je preko obrva. Gledala sam kako polako diže ruke i prolazi prstima kroz kosu dok je klimao glavom na ono, šta god to bilo, što je žena govorila. Stomak mi je zaigrao. Posmatrala sam šta se odvija, namrštenog lica. Nađa me je podbola laktom u rebra. „Ne zaboravi da se smešiš.“ 53


Zalepila sam osmeh na lice. Prišla nam je Vendi. „Nađa, svuda te tražim.“ „Zdravo, Vendi.“ Nagnula se da prihvati Vendin poljubac, a onda me je dotakla po ramenu. „Sedaš se moje prijateljice, Ejmi.“ Vendi se rukovala sa mnom. „Tako mi je drago što ste odlučili da dođete. Molim vas, uživajte, uzmite šampanjac.“ Mahnula je ka kelneru u prolazu pre no što je ponovo posvetila pažnju Nađi. „Jednom mom prijatelju sviđa se kako si uredila galeriju. On je broker, posrednik u velikim poslovima s nekretninama i želi da te upozna.“ „Nede ti smetati?“ „Ne, naravno, slobodno idi.“ Vendi me je uputila na levu stranu galerije. „Počnite odatle da biste u potpunosti doživeli izložbu. Rasporedila sam Ijanove fotografije od izlaska do zalaska sunca, tako da se obiđe pun krug galerijom. Fotografije su impresivne. Obavezno me potražite ako želite da kupite neki od radova.“ Stavila je ruku Nađi oko struka i nestale su među gostima iza prvog niza paravana. Skinula sam maramu, sklopila je i stavila preko ruke, i krenula sam da krivudam između posetilaca galerijom. Na fotografijama su bili prikazani izlasci i zalasci sunca na egzotičnim, dalekim lokacijama. Ijan se poigravao svetlom, a boje na brdima, jezerima, vrhovima drveda bile su čarobne, nestvarne. Stala sam ispred slike sunca u plamenu sutona iznad peščanih dina negde na Bliskom istoku. Fotografija je snimljena u Dubaiju, sudedi prema natpisu na kartici na zidu. Tri kamile stajale su nepokretno na kresti dine, njihove senke kao dugački prsti širile su se preko narandžastozlatnog peska. „Kako ti se čini? Šta kažeš?“ Osmeh mi je zaigrao na usnama. „Imaš izuzetnu sposobnost da uhvatiš svetlost.“ Digla sam pogled ka Ijanu. Njegov se pogled sreo s mojim. „Drago mi je što si došla.“ „Meni takođe.“ Nabrao je čelo. „Može jedno lično pitanje?“ Prebacila sam maramu u drugu ruku. „Može.“ Sklonio je maramu u stranu, otkrivajudi mi levu ruku. Podigao mi je prst tako da je svetlo uhvatilo sjaj mog vereničkog prstena. „Zašto mi nisi rekla da si udata?“ „Zato što“, oklevala sam, ovlažila usne, „nisam udata.“ Vratio je maramu gde je bila. „Verena?“ Odmahnula sam glavom.

54


„Žao mi je što se to nije završilo kako treba“, rekao je ravnim glasom. Izvukla sam ruku iz njegove i okrenula se ka fotografiji da ne vidi suze u mojim očima. Nisam htela da me sažaljeva, ali mogla sam da osetim kako me pažljivo gleda dok sam se divila njegovom delu. „Kad si snimio ovu fotografiju?“ Nasmejao se. „Pre dve godine.“ Pogledala sam ga postrance. „Šta je tako smešno?“ Pognuo je glavu, skrivajudi osmeh. „Kladim se da imaš priču za svaku od ovih slika.“ Protrljao je vilicu. „Da, imam.“ Čekala sam objašnjenje. Gledao me je s tajanstvenim osmehom na licu. Prekrstila sam ruke. „Jednog od ovih dana izvudi du tu priču iz tebe.“ Skupile su mu se boride oko očiju. „Nadam se da hodeš.“ Pogledao je po prepunoj galeriji. Žagor je bio sve glasniji, raslo je veselje s besplatnim šampanjcem. Videla sam Vendi s tabletom, kako žurno pipka kažiprstom po ekranu. Upisuje narudžbine, pretpostavila sam. Ijan se nagnuo nad moje uvo. „Da li si bila u iskušenju da nešto poneseš kudi?“ Tebe. Misao mi je sevnula kroz glavu i donela mi sliku Ijana kako me ljubi. Pocrvenela sam, izvio je obrvu. Brzo sam trepnula i nakašljala se. „Znaš ved koja mi se dopada.“ Ugao usana blago mu se podigao. „Izlazak sunca, Belize.“ „Izvini, ali toliko para nemam.“ „Sredan rođendan, Ejmi!“ Nađa je objavila i stala pored mene. Trgla sam se i pogledala ka njoj. Ijan je zakoračio unazad da proširi naš krug. Nađa mi je ponudila šampanjac. Uzdahnula sam, uzimajudi čašu od nje. Drugu čašu dodala je Ijanu. „Danas ti je rođendan?“ upitao je. „U stvari, sutra je“, pogledala sam Nađu popreko. „Nadala sam se da se nedeš setiti.“ Podigla je čašu s poslužavnika u prolazu. „Zdravica za slavljenicu.“ „Stani…“ „Pusti me da uživam“, zakukala je. „Sredan ti rođendan“, Ijan je nazdravio. „Hvala.“ Istrajno me je gledao preko ivice čaše dok je pio. Skrivajudi osmeh, Nađa je duvala u svoju čašu, pogled joj je preleteo od mene do Ijana. Prišla je Vendi. „Izvinite što vas prekidam, ali moram da vam ukradem glavnu atrakciju.“

55


Ijan je spustio čašu na visoki sto blizu nas. „Nemojte da odete bez pozdrava“, rekao je dok ga je Vendi odvlačila. Nađa ih je pratila pogledom. „Prokletstvo, on stvarno dobro izgleda. I ne skida pogled s tebe. Osedala sam se kao tredi točak na mom biciklu.“ „Tvoj bicikl ima samo dva točka.“ „Šta sam ti rekla.“ Pokazala je vrhom brade prema prostoriji. Bacila sam pogled i videla Ijana, okruženog malom grupom poštovalaca, kako me gleda. Nagoveštaj osmeha pojavio se pre no što je skrenuo pogled i posvetio pažnju čoveku iz grupe. Pred kraj večeri, Nađa me je pronašla dok sam se divila Izlasku sunca. „Fantastična slika“, promrmljala je. „Hej, gospodin broker i ja idemo da nešto pojedemo. Hajde s nama.“ „Pa da budem tredi točak na tvom biciklu? Nema šanse.“ Nasmejala se. „Nije ta vrsta odnosa, nede biti udvaranja.“ „Aha, otidi du peške kudi.“ „Ne budi blesava, odbacidu te.“ „Otpratidu te ja“, Ijanov glas se javio iza mene. Nađa se nacerila. „Još bolje.“ „Slažeš se?“ „Ako ti to ne remeti planove. Nedu da se namedem. “ Odmahnuo je glavom i razvukao okovratnik. „Treba mi svežeg vazduha.“ „Onda je to sređeno. Odoh ja.“ Nađa me je zagrlila, rukovala se s Ijanom. „Sjajna izložba.“ „Vradam se za minut. Samo da kažem Vendi da odlazim“, reče Ijan kad je Nađa ved bila otišla. Dok sam ga čekala, još jednom sam bacila pogled na omiljenu fotografiju. Neko je okrenuo sliku tako da je sad gledala ka unutrašnjosti galerije. Kartica s cenom bila je zamenjena novom na kojoj je pisalo prodato, velikim crnim slovima. Ijan se vratio. „Izgledaš razočarano. Šta te je oneraspoložilo?“ Pokazala sam na pločicu. „Raduje me što sije prodao, ali lagala bih ako bih rekla da mi nije krivo.“ Pogledao je pločicu. „Hm, zanimljivo“, promrmljao je položio mi dlan na leđa i poveo me ka izlazu. „Na koju stranu?“ „Osam ulica u onom smeru.“ Pokazala sam ulevo od nas i onda maramom pokrila ramena. „Šta planiraš za sutrašnji važan dan?“, upitao je dok smo išli ulicom.

56


Odmahnula sam glavom. „Ništa. Ostadu kod kude. Možda du pozvati na večeru nekoliko prijatelja.“ „Dvadeset deveti rođendan proveo sam krijudi se od krokodila u Everglejdsu.“ Nasmejala sam se. „To nije moja definicija dobrog provoda.“ „Snimio sam sjajne fotografije. Čekaj da se setim.“ Počešao se po bradi. „A za trideseti rođendan ceo dan sam jahao mazgu u Andima, u Peruu.“ „A nod si proveo jašudi kofu s ledom.“ Nasmejao se. „Ne, ali nisi daleko od istine. Dupe me je bolelo nedelju dana.“ Prešli smo ulicu i krenuli ka slededem došku. „Da li je bilo još rođendana? Ili su se zaustavili na tridesetom?“ „Za sada – to je sve.“ Usmerio me je ka oskudno osvetljenom ulazu. „Šta mi to radimo?“ „Proslavljamo tvoj rođendan.“ Pridržao mi je vrata i ušao za mnom. Našli smo se u Petit mesonu, francuskom restoranu. Podigao je ruku i dozvao hostesu. „Sto za dvoje za kafu i desert.“ Hostesa nas je povela do malog stola pored prozora s čipkanim zavesama. Ijan mi je pridržao stolicu i, šapnuo nešto hostesi pre no što nam je donela jelovnike. Bacila sam pogled na kristalne lustere koji su elegantno visili iznad stolova s belim stolnjacima. „Iz nekog razloga, ne mogu da zamislim da često ovde dolaziš na ručak.“ „Prvi put sam ovde.“ Okrenuo se u stolici i pogledao prostor oko nas. Imao je na licu nestašan osmeh kad je vratio pogled na mene. „Nije baš ono za šta bih se odlučio da mogu da biram, ali za razliku od drugih još primaju goste.“ Pogledao je na sat. „Skoro je jedanaest.“ Kelner je došao nekoliko trenutaka kasnije s našim kafama. „Lepo miriše.“ Zažmurila sam dok sam udisala aromu kafe. Ijan je otpio gutljaj i slegnuo ramenima. „Pa, onako, nije loše.“ „Ne zadovoljava tvoje standarde? Ne, čekaj“, digla sam ruku. „Tvoja je bolja.“ Odmahnula sam glavom. „Ne znam, Ijane. Jak si na recima, a kakav si na delu?“ Oči su mu zasijale. „Naš dogovor još važi“, podsetio me je. „U stvari…“ prešla sam dlanom preko stola. „Došlo je do određenog napretka u vezi s tim.“ Izvio je obrvu. „Ideja za kofi-šop je“, napravila sam dramsku pauzu, „prešla u fazu realizacije.“

57


„Lepo!“ Nasmešio se. „Iznajmideš Džoov lokal?“ „Možda.“ Ugrizla sam se za usnu. Još od telefonskog razgovora s Brendom, razmišljala sam da zamolim Tomasa da mi bude žirant, ili Nađu i Kristen ukoliko Tomas ne pristane. Ako me Džo odbije, isto de uraditi i ostali koji imaju lokale za iznajmljivanje. „Želim ti puno srede, Ejmi. Javi kad budeš spremna da ispuniš naš dogovor.“ „Svakako“, složila sam se. Kelnerica se vratila s crvenim kolačem s upaljenom svedicom u sredini. „Šta je ovo?“, upitala sam. „Pa, rođendan ti je. Poželi nešto.“ Nasmešila sam se i zažmurila, zamišljajudi moj kafe s natpisom na znaku iznad vrata. Onda sam otvorila oči i, neposredno pre no što sam ugasila svedicu, Džejms mi se javio u svesti zajedno s onim što je vidovnjakinja rekla. Još je živ. Zagrcnula sam se i zakašljala. Ijan je izvukao svedicu iz kolača. „O-o, stigle su te godine.“ Ubrzo potom, Ijan me je dopratio kudi i zahvalila sam mu se na kaii i kolaču. Svetlo s trema davalo mu je tajanstvenost, naglašavajudi oštre crte njegovog lica. Čekinjice stare jedan dan pokrivale su njegovu bradu. „Uživao sam večeras. I…“ Osmeh mu je bljesnuo. „Mislim da deš mi nedostajati.“ Spustio je glavu kao da ga je to otkride dočekalo nespremnog. „Stvarno? Zašto?“ „Odlazim za nekoliko dana na foto-ekspediciju.“ Ključevi su zazveckali u mojoj ruci. „Koliko dana deš biti na putu?“ Upitala sam blago. „Deset dana.“ Usta su mi se zgrčila. „O, to je strašno dugo.“ „Večnost“, zadirkivao je. Zakoračio je ka meni. „Nadam se da demo se videti kad se vratim.“ „To bi bio lepo. Divno sam se provela večeras.“ „I ja.“ Prešao je prstima preko mog obraza. „Možda de Džoov kafe biti na putu da postane Ejmin kafe kad se vratim.“ Obraz mi je bio topao tamo gde me je dodirnuo. „Možda.“ Pogled mu se spustio na moje usne, oklevajudi na tren. Oteo mi se uzdah. On se nežno nasmešio. „Laku nod, Ejmi.“ „Laku nod, Ijane.“ Gledala sam ga kako odlazi. Kad je zašao za ugao prema centru grada, dodirnula sam svoje usne. Ijan je hteo da me poljubi.

58


POGLAVLJE 8 Džejms i ja bili smo, od tog subotnjeg jutra, nerazdvojni ko sijamski blizanci. Nakon što smo mu stavili led na usnu i počistili nered koji su Robi i Frenki napravili od moje tezge s limunadom, Džejms je ostatak dana proveo sa mnom, kao i skoro svaku subotu posle toga. Postali smo najbolji prijatelji koji su mogli i da pričaju o svojim snovima i da se posle jure s plastičnim puškama u rukama. „Venčademo se posle fakulteta, imademo troje dece“, jednom je objavio dok smo se igrali s Kristen i Nikom na poljani iza njihove kude. Onda mi je rekao da de biti slavan umetnik a ja du ostajati kod kude i mesiti hleb, pedi kolače. I tako sve dok ne budem toliko debela da nedu modi da prođem kroz vrata. „Šta si rekao?“ Prostenjala sam i skočila na njega. Pao je na zemlju, uhvatio se za stomak i nasmejao. „I ti deš onda da budeš debeo isto kao ja“, rekla sam. „Ako se venčamo, teradu te da jedeš sve što skuvam.“ Stala sam iznad njega i ispalila plastičnu strelicu iz puške. Pogodila sam ga posred čela. Onda sam pobegla, sakrila se iza oborenog debla i kikotala. Ma koliko se trudila, nisam mogla da zamislim Džejmsa debelog. Omiljena su mi bila kišna subotnja popodneva. Džejms bi došao posle fudbalske utakmice i sručio bi se iscrpljen na kauč. Prelistavao je stripove dok sam ja čitala knjigu, glave su nam počivale na suprotnim naslonima kauča. Pomerili bismo se tek kad bi stomaci počeli da nam zavijaju i kad bi nas miris maminih đakonija namamio u kuhinju. Do Džejmsovog dvanaestog rođendana, poznavali smo se skoro ved godinu dana a ipak nisam nijednom bila kod njega kudi. Devojčicama nije bilo dozvoljeno da dolaze dok on i brat ne pođu u srednju školu. Glupo pravilo, Džejms se često žalio prevrnuvši očima, ali poštovao gaje. Video je masnice na leđima svog starijeg brata. Tomas je pozvao drugaricu da uče zajedno. Edgar Donato, Džejmsov i Tomasov otac, vratio se kudi ranije i nije oklevao da upotrebi kaiš na Tomasu nakon što je devojku poslao kudi. Devojke i hobiji predstavljali su smetnje. Roditelji su imali velike planove sa svojim sinovima. Izabrala sam savršen poklon za Džejmsa, nešto što sam znala da želi a što mu ne bi palo na pamet da zatraži od roditelja, i pažljivo ga zapakovala. Papir se malo zgužvao kad sam pokucala na njegova vrata. Tog dana je spremao rođendansku zabavu. Samo su dečaci bili pozvani, ali htela sam da mu dam poklon. Jedva sam čekala da ga vidi. 59


Dečak kojeg nisam znala od ranije, otvorio je vrata. Bio je viši od Džejmsa i stariji od Tomasa, ali ten mu je bio isti. Tamna kosa i oči, maslinasta koža, nagoveštaj istog italijanskog porekla. Mora da je to Filip, njihov brat od ujaka. Džejms mi je rekao da često dolazi u posetu, obično kad bi Filov tata, Džejmsov ujak i brat gospođe Donato, bio na poslovnom putu. Ujka Grant stalno je putovao u inostranstvo. Džejms se nikad nije radovao kada bi Fil došao u grad. Te dane provodio je kod mene, često ostajao i dugo nakon što bi se ulična svetla upalila. Ali Fil mi se nasmešio, izgledao je kao da je prijateljski raspoložen. „Ti si Džejmsova prijateljica. Ejmi, je l' tako?“, upitao je. Klimnula sam glavom. „Da li je Džejms kod kude?“ „Džejmse!“ Prodrao se i okrenuo ponovo ka meni. „Žao mi je što ne možeš na proslavu. 'Zabranjeno za devojke', glupo pravilo Džejmsovog tate. Stvarno je hteo da te pozove.“ Razrogačila sam oči. „Gospodin Donato?“ Nasmejao se. „Ne, bleso. Džejms. Usput, ja sam Fil.“ „Zdravo“, ljuljala sam se s prstiju na pete, nestrpljiva da vidim Džejmsa. Glasni odjeci koraka čuli su se iz hodnika i onda se Džejms provukao između Fila i vrata. „Zdravo, Ejmi!“, rekao je pre no što ga je Fil uhvatio u kragnu i udario mu čvrgu. „Sredan ti rođendan, mali retarde“, Fil je rekao mapetovskim glasom. Zvučao je kao Žabac Kermit. Nasmejala sam se. Džejms se izvukao iz Filovog zahvata i uzvratio mu. „Ti si retard, retarde.“ Povređenost je nakratko sevnula u Filovim očima. Upitala sam se zašto ga je pogodilo isto ono što je rekao Džejmsu, a onda je Džejms ugledao poklon u mojim rukama. Nasmešila sam se i digla umotan paket. „Za tebe je.“ „Kul. Reci mami da odmah dolazim“, rekao je Filu pre no što je skočio s trema. Krenula sam za njim, a onda sam se okrenula. „Drago mi je da smo se upoznali.“ „Meni takođe“, dobacio je Fil i zatvorio vrata. „Požuri!“ doviknuo je Džejms. „Imamo samo trideset pet minuta dok ne počnu da dolaze gosti.“ Otrčao je u zadnje dvorište i preskočio kapiju visoku do struka koja je delila njegovu kudu od poljane.

60


„Tvoj brat od ujaka izgleda kao dobar momak“, rekla sam kad mi je pomogao da preskočim kapiju. „Nije dobar“, odvratio je Džejms potrčavši ka šumarku pre no što sam stigla da pitam da li je Fil zao prema njemu. Da li je maltretirao Džejmsa? Možda je zato Džejms znao tako dobro da se bije i da udari tako dobro. „Čekaj!“, zadihano sam viknula, trčedi za njim. Sadržaj poklona tumbao se, odjekujudi u kutiji od hrastovine. Usporio je i trčao pored mene. „Daj da ga ja nosim.“ Posegao je za kutijom. Izmakla sam je. „Ne! To je tvoj poklon. Moram da ti ga uručim.“ „Šta si mi donela?“ Preskočio je malo deblo. „Fudbalsku loptu?“ „Ved imaš jednu.“ Trčao je unatraške, okrenut ka meni. „Majicu s imenom Štiva Janga.“ „Jadno.“ Gurnula sam ga i produžila napred. „Daj mi da vidim!“ „Ne. Moradeš da sačekaš.“ Imali smo tajno mesto, nekoliko debala poredanih u krug, na kojem smo s Kristen i Nikom kovali planove za budude avanture. Džejms je skočio pred mene i oteo mi poklon iz ruku. „Vrati ga!“ Digao je kutiju visoko iznad glave. „Ne treba još da ga otvaraš.“ „A šta ako baš hodu? Poklon je za mene.“ Noktom je odlepio parče selotejpa. „Dobro. Samo izvoli.“ Prekrstila sam ruke i pravila se da me je baš briga. „Stvarno?“ Pogledao me je sumnjičavo. Ali nisam mogla više da čekam. Crkavala sam od nestrpljenja da vidim njegovu reakciju još otkako sam ugledala to u prodavnici umetničkog materijala. Prišla sam bliže. Suvo lišde šuštalo mi je pod cipelama. „Da, stvarno.“ Pocepao je papir i zagledao se u drvenu kutiju u svojim rukama. Šta je unutra?“ „Otvori.“ Klekao je, spustio kutiju na zemlju, pritisnuo mesingane bravice. Poklopac se digao. Širom je otvorio oči, zinuo je. Prešao je prstima preko četkice, a tubu boje, sijena, zarolao po dlanu. „Kupila si mi slikarski pribor i boje?“ Razvlačila sam rukave džempera. Možda je trebalo da mu uzmem navijačku kapu Fortinajnersa kao što je moj tata predložio. „Rekao si da roditelji nede da ti kupe boje, ali to ne znači da ja ne mogu da ti ih poklonim. Osim toga, kako misliš da postaneš slavan slikar ako nemaš boje?“ Nasmešio se. „Ovo je sjajno. Hvala ti.“

61


Grudi su mi se nadimale od ponosa, osmeh mi se razlio po licu. Nisam pogrešila s poklonom. Brzo je pogledao kutiju, pre no što je počeo da vadi pribor. Četke, tube s bojom, paleta, špahtle pale su na tepih borovih iglica. Kutija je bila tako dizajnirana da se mogla pretvoriti u štafelaj. Razvukao je nogare i stavio na štafelaj preparirano platno razapeto na blind-ram koje je bilo deo kompleta. „Šta radiš to?“ upitala sam kad je iscedio plavu boju na paletu. „Naslikadu sliku za tebe.“ „Sada?“ Nije odgovorio, pažnju mu je privukla plava senica. Branila je gnezdo od veverice koja se penjala na stablo. Slikao je scenu, neiskusni potezi četkice pokazivali su da ima talenta. Gledala sam ga i uživala u njegovom slikanju isto koliko i on. U tom trenutku, ništa više nije bilo bitno osim Džejmsovog zanosa, sve dok glas u daljini nije ušao u naš svet. Glava mi se trgla u pravcu iz kojeg je glas dolazio. „Zove te mama.“ Džejms se ukočio. Četkica je lebdela iznad platna. Boja mu je nestala s lica. Zaboravili smo na vreme. Sklonio je platno sa još svezom bojom, žurno smo skupili pribor rasut po zemlji i ubacili ga u kutiju. Zatvorio je kutiju i spustio bravice. „Ispruži ruke.“ Uradila sam to i pažljivo mi je stavio sliku u ruke. „Pazi, boja se još nije osušila.“ Pomerila sam palčeve ispod da stvorim ravniju površinu. „Za tebe je.“ Poljubio me je u obraz, njegove usne zadržale su se na mojoj koži. Kratko sam udahnula, iznenađena dodirom koji je bio prijatan koliko i neočekivan. Osetila sam lepršanje u stomaku. Nasmešio se. „Hajdemo.“ Pratila sam ga do kude. Išli smo što smo brže mogli a da ne oštetimo njegovu prvu sliku. Gospođa Donato čekala nas je na terasi iza kude. Uperila je pogled u Džejmsa, videvši ono što sam ja tek tada primetila. Mrlje od boje na njegovim rukama i košulji. Pantalone su mu bile prljave na kolenima od zemlje. Pogled joj se spustio na drvenu kutiju. „Šta ti je to?“ Džejms me je kratko pogledao. Pokušao je da sakrije kutiju iza nogu. „Boje“, priznao je. „Boje“, ponovila je i usne su joj se stanjile. „Boje stvaraju nered i detinjaste su. Odvlače pažnju, stvorene su za gubljenje vremena.“ Obrisala mu je košulju

62


tamo gde je plava boja umrljala kragnu. „Vidim da si ved počeo da dangubiš. Najbolje bi bilo, Džejmse, da odmah shvatiš da u tvojoj bududnosti nema mesta za gluposti.“ Pogledala me je. „Pretpostavljam da si mu ti poklonila boje?“ Klimnula sam glavom, prestrašeno. „To je lepo od tebe, dušo, ali ne može da prihvati tvoj poklon. Džejmse, molim te vrati ga da ne bih bila primorana da ga bacim u đubre.“ „Ali…“ „Da li se to ti raspravljaš sa mnom?“ Oborio je pogled. „Ne, gospođo.“ Zgrabila sam kutiju od Džejmsa. Nisam htela da je njegova majka baci. Gospođa Donato je krenula ka vratima. „Idi unutra i operi ruke. Presvudi se. Isprljao si se. Požuri!“ povikala je kad je videla da Džejms okleva. Izvinjavao mi se pogledom. „Gosti ti dolaze za pet minuta.“ Džejms je praktično pobegao u kudu. Srce mi se steglo od razočaranja. Stvarno je želeo moj poklon. „Idi kudi, Ejmi. Videdeš Džejmsa sutra.“ „Da, gospođo Donato“, sumorno sam odgovorila. Suze su počele da me peku. Obrisala sam ih pre no što su potekle. Pažljivo pošavši ka kapiji, držala sam kutiju i gledala da ne padne ono što bi moglo biti Džejmsova prva i poslednja slika. Strast mu je ugušena pre no što je stigla da zasija. Pokušavala sam da otvorim kapiju mlatarajudi kutijom. Kutija se otvorila i sve što je u njoj bilo, rasulo se. Klekla sam i počela da skupljam četkice i boje. Par mokasina zaustavio mi se kod ruku. Fil se spustio na kolena. Stavio je špahtlu u kutiju. „Izvini zbog ponašanja moje mame.“ Digla sam glavu. „Tvoje mame?“ Oborio je bradu na grudi. „Mislio sam na Kler. Maltene mi je majka, nemam nikog drugog.“ „Pa, imaš tatu, zar ne?“ Klimnuo je glavom. „Retko ga viđam. Mnogo radi. Bilo kako bilo, ako nisi znala, Kler želi da Džejms i Tomas rade u kompaniji moga tate kad porastu. Nije deo njenog plana da Džejms počne da slika.“ Pogledala sam pribor koji smo pokupili, uzalud potrošen novac. Trebalo je da mu kupim kapu. „Šta sad da radim sa svim ovim?“ Fil je proučavao Džejmsov prikaz obračuna ptice i veverice. „Dobar je. Možda bi mogla da čuvaš ovo, a on može da slika kod tebe kudi. Kler i Edgar ne moraju za

63


to da znaju.“ Napravio je gest kao da povlači rajsferšlus preko usta i baca tobože zamišljeni ključ. „Ja im ništa nedu redi ako im ti ništa ne kažeš.“ Svidela mi se ta ideja. Rukovali smo se i pokupili ostatak pribora. Fil mi je dodao kutiju. „Drži je ovako, ravno.“ Stavio je sliku preko kutije. „Tako ti nede ispasti.“ Polako sam se uspravila. „Sad vidim zašto se Džejmsu sviđaš. Dobra si i slatka.“ Pognula sam glavu, pocrvenevši. Otvorio mi je kapiju. „Možda demo se videti sutra.“ Svideo mi se Fil. Nije mi izgledao kao siledžija kako ga je Džejms opisao. „Možda“, složila sam se. Ali nisam videla Fila ni sutradan ni narednih nekoliko godina. Džejms je počeo još češde da dolazi kod mene jer sam čuvala njegov slikarski pribor u svojoj sobi. Kako je napredovao u veštini i trebalo mu je više pribora i prostora, moji roditelji su raščistili malu sobu s puno dnevnog svetla, odmah pored kuhinje, i preuredili je u atelje. Tokom godina, dok sam ja pomagala mami da isproba nove recepte za restoran, Džejms je slikao, a njegov talenat i naše prijateljstvo cvetali su.

64


POGLAVLJE 9 Imala sam na sebi uske farmerke, laganu bluzu s tankim bretelama, i cipele s visokom štiklom kad su Kristen i Nađa došle kod mene za moj rođendan. Planirale su da me izvedu u kineski restoran na večeru. Nađa me je zagrlila. „Nije trebalo da te ostavim sinod.“ „Gospodin broker nije prošao inspekciju.“ „Promašaj.“ Napravila je grimasu. „Nabacivao mi se.“ Nasmejala sam se. „A to nije dobro?“ „Loše se ljubi?“ upitala je Kristen. Ušla je u dnevnu sobu i stala pored stola. Nađa je prevrnula očima. „Ne i ne“, rekla je i Kristen i meni. „Bio je dobar. I previše. Oženjen je.“ Kristen je digla pogled. „Jao.“ „Zar nije nosio burmu?“, upitala sam. Nađa se namrštila. „Nije.“ Kristen je gledala papir koji je podigla sa stola. „Kako si to otkrila?“ „Išla sam jutros na doručak s Vendi. Bože!“ Nađa je uzdahnula. „Nisam mogla da prestanem da žvačem o njemu, i onda mi je Vendi rekla kako je oženjen.“ Skljokala se u kožnu stolicu, ispružila noge na otoman i prekrstila ih. „Zamolio me je da dostavim ponudu za komercijalnu lokaciju koju poseduje u San Hozeu, pored arene.“ „Pre ili nakon muvanja?“ zanimalo je Kristen. Spustila je papir i podigla drugi na kojem su beleške bile napisane olovkom. „Pre. Mislim da du odustati.“ Mahnula je rukom. „Od dostavljanja ponude.“ „Verovatno nije baš čovek koji zaslužuje poverenje. Kako se zove?“ Pitala sam iz čiste radoznalosti. „Mark Everson. Visok, plav i divan.“ Pljesnula je dlanovima naslon stolice. „Zvuči kao najgori kliše, ali istina je. Stariji je od mene. Ima oko trideset pet godina. Vendi se iznenadila kad sam joj ispričala da mi se udvarao. Misli da možda ima problema u braku.“ Šmrknula sam. „Ma, nije valjda?“ „Ne bih da budem nepristojna, izvinite što menjam temu razgovora, da li ti to planiraš da otvoriš restoran?“, Kristen je mahnula papirom. Na stolu je bila gomila papira: beleške o lokalima, poslovni obrasci, formulari, preporuke dobavljača s kojima sam radila u Old goutu.

65


Došla sam do nje. „Da, to mi je plan.“ Barem sam se tome nadala, pod uslovom da nađem žiranta. Ali htela sam da sredim račune pre no što se obratim Tomasu. Imadu samo jednu šansu da mu plasiram svoju ideju. „Oh, bože!“ Kristen je ciknula. „Ozbiljno? Sviđa mi se ovo što sam pročitala u tvojim beleškama. Ideje su ti sjajne.“ Nađa je ustala i prišla nam. Razgrnula je papire i izvukla predloge za jelovnik. Igrala sam se kombinacijama recepata, spajala razne pristupe da stvorim egzotične ukuse. Spisak kafa izgledao je kao vinska karta u restoranima. Još je trebalo da napravim uži izbor, možda da sastavim nekoliko sezonskih menija. Nađa je zamahala papirom. „Stvarno deš da se posvetiš ovome? I krenudeš od nule, ni od čega?“ „Da.“ Pažljivo me je gledala. „Pa, u svakom slučaju bolje je od jagnjedeg paprikaša i krompira.“ Uzela sam joj spisak iz ruke i poravnala ostale papire tapkajudi ih o sto. „Da su roditelji prodali Old gout meni, ne bih imala toliko prostora za manevrisanje, slobodu u izboru novih jela. Nove kulinarske tendencije i njuejdž fjužn ne bi dobro prošli u irskom pabu.“ „E, to volim da čujem“, Kristen me je potapšala po ramenu. „Drago mi je što si odlučila da nešto preduzmeš. Da kreneš dalje, da nastaviš sa svojim životom.“ Nađa je pogledala po sobi, pogled joj se zaustavio na uramljenoj fotografiji koja je stajala na kaminu – Džejms i ja. „Reci kako da ti pomognemo. Možemo da spakujemo Džejmsove stvari ako ti je teško da sama to uradiš. Možeš da pokloniš njegova odela nekoj dobrotvornoj organizaciji. Nadi demo neku vrednu podrške. Osim toga, mogu da ti pomognem u dizajniranju restorana, a mogu da ti preporučim i dobre majstore.“ Poklopila sam dlanom papir, gužvajudi ivice. „Hvala na ponudi, ali prvo moram da nađem lokal.“ Zasijala je. „I tu mogu da ti pomognem, a nedu ti ništa naplatiti.“ Planirala sam da je zamolim da mi pomogne u dizajniranju prostora, možda da mi bude žirant ukoliko me Tomas odbije, ali nisam očekivala da mi pomogne svojim radom pro bono. Ponuda je bila velikodušna. „Dobro bi mi došla tvoja pomod, ali ne brini za Džejmsove stvari. Postaradu se sama za to.“ Recimo, kasnije, kad mi se ne budu više motali po malom mozgu Lejsi i vizitkarta koju mi je ostavila. „U redu!“ odgovorila je Kristen. „Izgleda da imamo pored tvog rođendana još jedan povod za slavlje. Ko je za provod?“

66


Nakon večere, otišle smo u Blu skaj laundž u centru San Hozea. Elektronska muzika je pulsirala, vazduh je vibrirao. Ljudi su se njihali na plesnom podijumu, udova isprepletanih s udovima njihovih partnera. Nađa nas je povela do stolica poredanih oko niskog stola koji je rezervisala. Naručila je bokal sangrije i turu šampanjca s marakujom. Vodila je računa o sangriji, negovala je, mešala vode i vino, i starala se da ture šampanjca neprestano stižu za Kristen i mene. Kad smo ispraznile prvi bokal, Kristen me je uhvatila za zglob. „Hajde, slavljenice, da igraš sa mnom.“ Odvukla me je na plesni podijum. Vrela tela lepila su se za nas. Kristen me je odgurnula kukom. Nasmejala sam se. Dreknula mi je u uvo. „Izgledaš sredno.“ „Sredna sam“, uzviknula sam. Preuređivala sam svoj život i sebe. Osedala sam se dobro. Nekoliko pesama kasnije, mahala sam dlanom ispred lica. Znoj mi je kapao među grudi. „Vode“, viknula sam da nadjačam muziku. Vratile smo se za naš separe baš kad je kelnerica došla sa novim bokalom sangrije i još jednom turom šampanjca, koji smo Kristen i ja iskapile. Zavrtelo mi se u glavi. Protrljala sam obraze, oči, čelo, pokušavajudi da razbistrim glavu. „Kako ti se dopala Ijanova izložba?“ Začkiljila sam ka Nađi. „Fotografije su mu neverovatne.“ „Ijan je neverovatan.“ Budalasti osmejak načinio je jastučide od mojih jagodica. „Znala sam.“ Nađa je pucnula prstima u mom pravcu. Osmeh mi je smenila zamišljenost „Ide na foto-ekspediciju.“ „Hodeš li ga videti kad se vrati?“, upitala je Kristen. Slegnula sam ramenima. „Možda.“ Skupila sam obrve, usta su mi formirala izduženo slovo „o“. Ijan je rekao da du mu nedostajati, ali nije zatražio moj broj telefona. Pogrbila sam se u stolici. „Ne znam kako da ga nađem.“ Nađa mi je dopunila čašu. „Vendi ima njegov broj telefona. Nabavidu ti ga.“ Iznenadna vedrina uspravila me je u stolici. „Ijan je zabavan, zanimljiv. Lepo sam se provela s njim.“ Glupavo sam se smešila od kombinacije uzbuđenja i alkohola i Nađa se nasmejala. „Vidi se.“ Namignula je. Pogled mi se spustio na moje pide i gledala sam kako se kocke leda ljuljaju u čaši. Plutale su kao mala ostrva i navele me da pomislim kako je Džejmsovo telo plutalo u vodi. Telo koje je Tomas doneo i koje mi nije dao da vidim. Ček s velikim, masnim iznosom koji mi je prigodno dao na sahrani. A tu je bilo i pitanje nestalih slika. Usredsredila sam pogled na led koji se topio. Nešto tu nije bilo u redu.

67


Trgla sam se i podigla glavu. Kristen i Nađa razgovarale su o jednom od Nikovih slučajeva. Specijalizovao se za poslovne sporove i Kristen je rekla da je parnica završena. Nikje odahnuo. Sad mogu da isplaniraju putovanje za godišnji odmor, koji su osam meseci odlagali. Zevnula sam i zagledala se u ljude na plesnom podijumu. Ili sam bar to pokušala da uradim. Zamutilo mi se pred očima i pod se iskosio ulevo, ili sam se možda ja nagnula. Parovi su plesali u frenetičnom ritmu. Usred uzburkanih talasa kukova i udova, jedna plavuša stajala je nepomično. Oči ljubičastoplave boje, s primesom lavande, srele su se s mojima. Lejsi. Trepnula sam i nestala je. Pomerila sam se ka ivici stolice i videla plavu kosu i zelenu košulju. Odlazila je. Ustala sam i oborila čašu. Crvena tečnost i led poleteli su ka podu. Kristen je uzviknula i skočila u stranu. Promrmljala sam izvinjenje i provukla se između stolica. „Gde deš?“, upitala me je Nađa. „U toalet“, doviknula sam izgovor. Morala sam da stignem Lejsi pre no što nestane. Progurala sam se preko plesnog podijuma, gazedi po nogama i laktajudi vlažna tela. Psovke su me pratile. Lejsi je ostala neuhvatljiva, sve dok nisam videla otvorena vrata ženskog toaleta. Unutra je. Vrata su tresnula iza mene. Muzika se utišano čula iz zvučnika iz glavne sale. Dve devojke, jako našminkane, s neurednom kosom i tetovirane, doterivale su se ispred ogledala u toaletu. Neka žena je prala ruke. Pogledala me je kratko u odrazu ogledala i izašla. Stajala sam u prostoru između lavaboa i kabina. Toalet je praktično bio prazan, što je bilo čudno jer je obično ispred bio red. Lejsi nije bila tu. Izgubila sam je. Gledajudi po toaletu, otišla sam do kabine. Kad sam završila, oprala sam ruke, digla glavu i videla Lejsin odraz u ogledalu. Koža mi se naježila. Gledala me je pravo u oči. Nisam mogla da skrenem pogled niti da se okrenem. Usne su joj se kretale i reči su zašaputale u mojoj glavi. Džejms je živ. Žestoko sam odmahnula glavom. Još je živ. „Daj mi neki dokaz.“ Nije mrtav. Da jeste, znala bi to. Osetila bi to. Zar nije istina da ga još uvek osedaš? Osedala sam ga. Čula sam njegov glas u glavi. Osedala njegov dodir u vetru. Čula sam njegov smeh u šuštanju opalog lišda. Ali to ništa nije dokazivalo.

68


U ogledalu, Lejsi je ostala nepomična, nije ni trepnula. Zateturala sam se i uhvatila se za ivicu lavaboa da povratim ravnotežu. Dlanovi su mi bili vlažni i kapljice znoja su mi se skupljale iznad gornje usne. Bacila sam pogled ka vratima, prizivajudi da se bilo ko pojavi. Da mi kaže da nisam luda; da je Lejsi stvarno tu, da me drži u transu. Nisam mogla da pomerim noge. Devojke koje su se lickale na drugoj strani toaleta, spakovale su šminku i otišle ne pogledavši me. Vrata su se zatvorila za njima i tišina je zavladala prostorijom, kao da je sva buka usisana njihovim odlaskom. Na tren, izgledalo je kao da smo Lejsi i ja odvojene od ostatka sveta, da lebdimo u vakuumu. Nije bilo zvukova. A onda, iznenada, buka se vratila, probivši se ponovo u toalet. Čuo se šum klima-uređaja, muzika je odjekivala, voda je tekla iz slavine ispred mene. Pored toga, kad su devojke otišle, osedalo se da je još nešto ušlo, probijajudi svoj put u meni kao jednostavna misao. Džejms nije taj koji je nestao. Ti si nestala. „Poslali su me da te nađem“, rekla je Lejsi. Zabacila sam glavu. Svetlo iznad nas prostrelilo mi je ženice i počela sam da trepdem. Slike su mi sevale u svesti kao slajdovi koji se smenjuju. Džejms pod vodom, meci koji proledu oko njega. Džejms koji se bori da ostane na površini uzburkane, zapenušale slane vode. Džejms pada na pesak plaže, lice mu je izubijano i u modricama, žena se nadnosi nad njim. Njena crna kosa pokriva mu lice. Crne oči gore od brige. Usne se pomeraju, pitaju ga za ime. Ne zna kako se zove. Džejms, htela sam da viknem. Zoveš se Džejms. Zavrtelo mi se u glavi i pala sam na pod, glava mi je jako tresnula o pločice. Zvezde su zasijale iznad i ugasile se. Poslednja misao koja mi se javila pre no što sam izgubila svest, bila je da sam popila previše sangrije. „Probudi se, Ejmi.“ Obraz me je pekao, glava mi je gorela. „Hej! Alo! Budi se.“ Šljas! Čitav snop iglica zabo mi se u obraz. „Šta joj se desilo?“, javio se nepoznati glas. „Da li je dobro?“ javio se drugi. „Neko je malo više popio.“ To je bila Nađa. Nasmešila sam se. „Mislim da dolazi k sebi“, rekla je.

69


„Danas joj je rođendan“, trubnula je Kristen. Žamor razumevanja odjeknuo je oko nas. Noge su se odmakle, čulo se kako kuckaju potpetice po pločicama. Čula sam treskanje vratima i puštanje vode u kabinama. Stvarnost se vratila. Oh, sranje! Bila sam u ženskom toaletu. Onesvešdena na podu. Fuj! Trepnula sam i začkiljila u svetlo iznad glave i četiri para očiju gledalo je u mene. Prostenjala sam. „Šta se desilo?“ „Nadali smo se da deš to ti nama redi“, kazala je Nađa. Odmahnula sam glavom, nejasno sam se sedala šta se dogodilo. „Možda je bilo mononatrijum glutamata u onome što smo jele“, Kristen je naglas razmišljala. Jeli smo kinesku hranu. A ja sam alergična na mononatrijum glutamat. Zamutilo bi mi se u glavi, ali nikad se do sada nisam od toga onesvestila. „U jelovniku je pisalo 'nema mononatrijum glutamata “, obznanila je Nađa. „Previše sam pila.“ U glavi mi je vrištalo. Da li od alkohola ili od udarca o pod, nisam znala. Pružila sam ruke. „Pomozite mi da ustanem.“ Povukle su me. Mrmljajudi, uspravila sam se polako. Dvoje nepoznatih pomerili su se u stranu. Naslonila sam se na lavabo i pogledala oko sebe. Toalet je bio pun, a još je i red bio ispred vrata. Tako je trebalo ranije da bude. Lejsi je nestala. Da li je uopšte i bila tu? U glavi mi je sevalo i pulsiralo. Pritisla sam čvorugu i zakukala. Nađa se namrštila. „Da nemaš potres mozga?“ „Dobro sam, bide sve u redu “, procedila sam kroz stisnute zube. Nisam htela da rođendan provedem u bolnici. Htela sam svoj krevet. „Možete li da me odvedete kudi?“ Dodala mi je moju tašnu. „Ostadu s tobom nodas, za svaki slučaj.“ Izašle smo iz toaleta i prošle kroz klub. Koža mi se naježila i digla fine dlačice na vratu ispod temena. Bacila sam pogled preko ramena. Nisam videla nikog od meni poznatih ljudi, nijedno poznato lice, iako sam osetila da me Lejsi odnekud gleda.

70


POGLAVLJE 10 Kao što je obedala, Nađa je ostala sa mnom cele nodi i to u krevetu. Budila me je na svakih sat vremena dok je nisam, u pet ujutru, udarila jastukom i odvukla se da nemirno odspavam još četiri sata na kauču. Bile smo kao zombiji kad smo ustale, ona od nespavanja, ja od mamurluka. Otišla je rano popodne nakon što sam obedala da du joj se javiti ako mi glavobolja ne prođe. Silom de me odvesti kod lekara. Pristala sam da se odmaram preko vikenda uz stare filmove i zanimam se poslovnim planovima, da ne mislim na bizarni događaj u toaletu. Razumni deo mog bida znao je da je Lejsi bila halucinacija pothranjena duboko usađenom željom da je Džejms još uvek živ. Ipak, proganjale su me slike u kojima je bio na korak od smrti. Imao je previše krvi na licu i pesak se lepio u debelim slojevima preko njegovih obraza. Govorila sam sebi da su te slike plod moje mašte, privid. Morale su da budu privid. Bolno je bilo da mislim drugačije. Preturala sam po beleškama na stolu i divila se logou kafea. Šolja za kafu naglašenih linija, ispod vrtloga pare s recima Ejmin kafe. Poslednje Džejmsovo delo. Zamislila sam boje koje de prevladavati u kafeu. Narandžasto-oker poput bundeve, boja mahagonija i patlidžana. Ijanov Izlazak sunca, Belize savršeno bi pristajao enterijeru kafea. Pitala sam se koje kupio tu fotografiju i onda sam se setila Ijana. Gde li je i da li misli na mene? Hode li snimiti još neku fotografiju poput one koja mi se svidela? Ponovo sam pogledala crtež i precrtala olovkom reč kafe i slovo n tako da je jednostavno pisalo Ejmi. Ijan je moj kafe nazvao Ejmi. Isprobala sam kako zvuči. „Ejmi.“ „Hajdemo da pojedemo nešto kod Ejmi“, rekla sam razdragano. „Ejmi ima najbolju kafu. Kod Ejmi je najbolja kafa.“ Nasmešila sam se. Svidelo mi se kako je to zvučalo. Jednostavno i lako za pamdenje. Zvono na vratima se oglasilo. Skočila sam iz stolice. Bacila sam pogled kroz prednji prozor dok sam išla ka vratima. Taksi je bio parkiran ispred kude, Ijan je čekao na tremu. Mahnuo je kad me je video na prozoru. Vrudina mi se popela uz grudi i vrat, a obrazi su mi se zacrveneli. Opsovala sam, pokušala da koliko-toliko dovedem u pristojno stanje gomilu kose na glavi. Znala sam da izgleda kao ptičje gnezdo, i da se nažalost savršeno slaže s izgužvanom pižamom koju sam obukla kad sam se vratila kudi mrtva pijana prethodne nodi.

71


Pogledala sam čežnjivo ka svojoj sobi. Nisam imala vremena da se presvučeni i nisam mogla da se sakrijem. Ijan me je video. Hvala bogu što sam bila dovoljno prisebna da operem zube, a i to sam uradila samo da bih sprala ostatke povradanja. Odškrinuvši ulazna vrata proturila sam glavu, i začkiljila na sunce koje je zalazilo iznad krovova prekoputa ulice. „Sinod je bilo dobrog provoda?“ „Šta ti radiš ovde?“, progunđala sam. Pomerio se, protrljao zadnju stranu vrata, i pokazao ka taksiju. „Krenuo sam na aerodrom. Nodni let do Novog Zelanda, i zaboravio sam…“ Počešao se po glavi. Digla sam obrvu. „Zaboravio sam, ovaj…“ Uzdahnuo je i izvukao telefon iz zadnjeg džepa. Usne su mu se izvile u stidljiv osmeh. „Hodeš da mi daš tvoj broj telefona?“ Puls mi je zalepršao. Prva misao koja mi je prošla kroz glavu bila je da du time poštedeti Nađu. Nede morati da moli Vendi za uslugu. Još malo sam otvorila vrata i ispružila ruku da mu uzmem telefon. Ved je otvorio stranicu u adresaru i gledao me je kako upisujem svoje ime i broj telefona. I onda, dok sam još imala hrabrosti, dodala sam imejl i kudnu adresu. Osmejak mu se proširio u osmeh preko celog lica kad sam mu vratila mobilni. Lupnuo je prstom po ekranu i prineo telefon uvetu. Čula sam kako mi zvoni telefon na stolu u dnevnoj sobi. Ijan je stavio prst na usta. „Nemoj da se javiš“, šapnuo je, i onda uzeo vazduh. „Dao, Ejmi, Ijan ovde. Divno sam se proveo s tobom na izložbi i još bolje posle izložbe. Odlazim večeras na Novi Zeland, ali ne ostajem dugo. Mogu li da te nazovem kad se vratim?“ Onda me je pogledao, upitno podigavši obrve. Potvrdno sam klimnula glavom. Oči su mu zasijale. „Sjajno! Vidimo se onda.“ Završio je s pozivom. „Sad imaš moj broj telefona.“ Nasmejala sam se. Spakovao je telefon i spustio mi brz, kratak poljubac na obraz. Uzdahnula sam, iznenađena. „Vidimo se za deset dana.“ Preskočio je stepenice trema, otišao do taksija, i mahnuo mi pre no što je seo na zadnje sedište. Digla sam ruku u znak pozdrava, lagan osmeh igrao mi je na usnama kad sam se vratila u kudu, bez daha. Vihor u glavi nije bio od mamurluka. Spustila sam se u stolicu, osmeh mi se razlio licem dok sam sređivala papire.

72


Do ponedeljka ujutru, glavobolja je nestala i potisnula sam Lejsi na kraj pameti. Očekivali su me sastanci s dobavljačima. Zakazala sam obilazak pojedinih lokala, iako mi je srce i dalje bilo priraslo za nekadašnji Džoov kafe. I morala sam da nazovem Tomasa. Nadala sam da nede smatrati da je previše što od njega tražim da mi bude žirant. Skupila sam papire, uzela ključeve, kad se oglasilo zvono na vratima. Kroz špijunku sam videla starijeg muškarca sede kose i krupnog stasa. Bio je u košulji s kratkim rukavima i u svetlosmeđim pantalonama. Zabio je ruke u džepove i gledao dvorište ispred kude. Otvorila sam vrata, nasmešio se, otkrivši red zuba žutih od duvana. Odmah sam ga prepoznala. „Otkud ti ovde, Džo?“ „Dugo se nismo videli, Ejmi.“ Ispružio je ruku, širok dlan, i s ljubavlju mi pokrio ruku drugim dlanom kad sam se rukovala s njim. „Kako si?“ „Dobro sam.“ „Čujem da otvaraš restoran.“ „U stvari kofi-šop i restoran. Ali tražim lokal.“ To što me agentkinja za iznajmljivanje njegovog restorana nije preporučila, neizgovoreno je lebdelo između nas. „Mogu li da uđem?“ „Oh, da. Izvini.“ Pomerila sam se u stranu i širom otvorila vrata. Džo je polako prešao preko kudnog praga, njegova velika figura ovladala je malim prostorom. Zatvorila sam vrata i gledala kako mu pogled luta naokolo. Pogledao je Džejmsove slike na zidovima, uramljene slike na komodi, i moju i Džejmsovu veridbenu fotografiju na kaminu, pre no što mu se pogled zaustavio na meni. „Tvoji roditelji rekli su mi šta se desilo. Iskreno mi je žao.“ Duboko sam uzdahnula i klimnula glavom. „Džejms je bio dobar momak. Sviđao mi se.“ „Hvala ti.“ Podigao je fotografiju koja je snimljena kada me je Džejms zaprosio, skoro pre godinu dana. Na fotografiji pokazujem svoj verenički prsten. Džo se namrštio, dah mi se zaglavio u grlu. Pitala sam se da li je primetio na fotografiji kako debeli sloj šminke skriva posekotine na mom obrazu i masnice na bradi. Džo je vratio ram na mesto, nameštajudi stalak tako da slika ne padne. Ponovo je zabio ruke u džepove i okrenuo se ka meni. „Žena mi je umrla pre pet godina.“ „Da, znam.“ Džo je tada na neko vreme prepustio drugima da vode kafe, otišao je na duži odmor. Usluga u kafeu je izgubila na kvalitetu i posle toga nije

73


uspeo da povrati nivo koji je nekada imao. Izgubio je mnoge mušterije. Našli su druge restorane i drajv-tru kofi-šopove. Odabrali su udobnost, nisu bili nostalgični. „Dugo mi je trebalo da se vratim u normalu.“ Slegnuo je ramenima. „Još uvek mi nedostaje.“ Probudilo mi se saosedanje. Tačno sam znala kako se osedao. Pusto, prazno, iskidano. Gubitak je ostavio prazninu u grudima. Nakašljala sam se, treptanjem zaustavljajudi suze. „Jesi li za kafu?“ Uzdahnuo je. „Da, hvala.“ Pokazala sam mu na kauč. „Sedi, raskomoti se.“ Brzo sam se povukla u kuhinju i uhvativši se za ivicu radne ploče duboko sam udahnula nekoliko puta da bi peckanje u očima i grlu od bola usamljenosti uminulo. Samlela sam mešavinu zrnevlja kafe, uzorke koje sam dobila od dobavljača s kojima sam nameravala da radim. I podesila na aparatu za kafu vreme vrenja. Kad sam se vratila u sobu, Džo je prelistavao jedan od Džejmsovih starih brojeva časopisa Raners vorld. Bacio je časopis na sto kad me je video. „Lekar mi je rekao da bi trebalo da vežbam.“ Dodala sam mu šolju. Para se dizala naviše, širio se miris prženih lešnika. „I šetnje su dobre.“ „Došao sam iz centra peške do tebe.“ Gucnuo je kafu. Oči su mu se raširile. „Ovo je dobro.“ Opet je otpio. „Ovo je stvarno dobro.“ „Hvala, to je domada mešavina“, rekla sam stidljivo. Podigao je šolju u mom pravcu. „Obavezno je stavi na meni. Naručivadu je kad god budem dolazio.“ Nasmešila sam se. Godinama sam jela kod Džoa a sad bi on mogao da postane moja mušterija. „Uradidu to obavezno.“ Popio je kafu i spustio šolju, naslonivši dlanove na butine udobnije se namestio u kauču. „Zatvorio sam kafe jer nisam mogao da se borim s njima. Ti prokleti lanci restorana s njihovim usranim…“ Nakašljao se stavivši pesnicu ispred usta. „Izvini, uzeli su mi mušterije. Kako možeš da budeš sigurna da se isto to nede i tebi dogoditi?“ „I nisam sigurna u to“, rekla sam iskreno. „Ali nedu da se nadmedem s njima.“ Odmahnuo je glavom. „Ostadeš bez posla u roku od nekoliko meseci.“ „Nadam se da nede biti tako. Namera mi je da ponudim nešto drugačije, pravi doživljaj kafe.“ Ugao usana mu se trgao. „Doživljaj kafe?“

74


„Za ljude koji cene istinski dobre i posebne kafe. Moje de biti ručno pravljene i lagano kuvane, kao ova koju si probao.“ Pokazala sam na praznu šolju. Nasmejao se. „Stvarno je dobra.“ „Hvala.“ Nasmešila sam se. „Tek treba da napravim ceo meni, odaberem dobavljače i što je najvažnije“, pognula sam glavu, i zagledala se u svoje ruke sklopljene u krilu, „da nađem lokaciju.“ „Ja poznajem tvoje roditelje, Ejmi. Znam ih jako dugo. Dobri su ljudi, i dobri su u poslu. Iznenadio sam se kad su prodali restoran. Mislio sam ga deš ga ti naslediti ili otkupiti.“ Ja takođe, ali nisam htela da mu se poveravam o finansijskim problemima svojih roditelja. „Meni više odgovara da sama otvorim restoran. Prosto, to je nešto što moram da uradim.“ To je ono što bi Džejms voleo. Osim toga, morala sam da dokažem sebi da mogu to sama da ostvarim. „Znam da si konkurisala za moj lokal.“ „Da, ali…“ Podigao je ruku. „Moja agentkinja nije mogla da te preporuči zbog problema s kreditima. Da, svestan sam toga. A takođe znam kroz šta si sve prošla ove godine. Znam zašto stvari krenunaopako, zašto se računi ne pladaju i zašto život staje. I ja sam propatio. Slušaj“, spustio je šolju i nagnuo se ka meni. „Sad je vreme da se sabereš i kreneš dalje.“ „To i pokušavam da uradim.“ „Ja nisam imao snage za to, i nakon smrti supruge izgubio sam i nju i mnogo više od nje.“ Nakašljao se. „Prihvatidu tvoju ponudu. Moj lokal je tvoj.“ Zinula sam. „A moji krediti?“ „Zaboravi na to.“ Presekao je rukom vazduh. „Želim nekog kome mogu da verujem. Poznajem tebe i tvoje roditelje. Hteo sam ugovor za iznajmljivanje na petnaest godina, ali zadovoljidu se s pet. Ako ti posao propadne nedeš biti u obavezi da ispuniš ostatak ugovora. Ako budeš htela da produžiš ugovor, pregovarademo o uslovima, ali obedavam da nedu povisiti najam čak i ako na tržištu nekretnina skoči cena.“ Počešao se po nosu. Mogla sam samo da buljim u njega i da klimam glavom kad je nastavio. „Običaj je da se novom korisniku da od jedan do tri meseca besplatnog najma dok se izvode radovi na uređenju lokala. Imaš vremena koliko hodeš, ne moraš pladati mesečni najam do otvaranja, čak i ako ti bude trebalo godinu dana za renoviranje.“ Treptala sam dok je moj mozak pokušavao da pojmi šta mi je ponudio. „Zašto mi toliko izlaziš u susret?“

75


Nasmešio se. Javio mu se sjaj.u oku. „Recimo samo da imaš ljude koji se brinu o tebi.“ Njegova su se leđa ispravila. „Jesu li te moji roditelji nagovorili na ovo?“ „Ovo nema veze s njima. Ovo je između mene i tebe. Meni treba neko ko de iznajmiti prostor, tebi treba lokal. Pa, šta kažeš? Jesmo li se dogovorili?“ Ovo je bilo ludo. Ponuda je bila nestvarna. Buljila sam u Džoa koji mi se smeškao. Ispružio je ruku i čekao. Uzdržala sam se da mu ne skočim u naručje. Umesto toga, nasmešila sam se i zgrabila mu ruku. „Svakako smo se dogovorili.“ Džo je ustao, ispratila sam ga do vrata. Osedala sam se kao najsredniji čovek na svetu i to sam mu i rekla. „Odlično, bide ti potrebna sreda. U mom nekadašnjem kafeu sve se raspada. Bide mnogo posla.“

76


POGLAVLJE 11 „Oh, bože, ovde de biti mnogo posla.“ Nađa je povukla prstom preko šanka, i pogledala vrh prsta. Bio je pokriven debelim slojem masne prašine. Grimasa gađenja prekrila je njeno lice. „Ovo je odvratno.“ „Ima šarm prohujalih vremena, kao iz Američkih grafita“, rekla je Kristen. Podigla je palčeve ka meni. Tata je buljio u visoku tavanicu. Gole žice virile su na mestima gde su daščice drvene obloge nedostajale. Mnoge su bile napukle ili iskrivljene od vlage. „Mesto ima potencijal.“ „Vidite!? Tačno tako!“, složila sam se. Nađa se preselila u kuhinju. „Da li razmišljaš o iznajmljivanju?“ „Ved sam potpisala ugovor.“ Stala je u pola koraka. „Šta? Kad?“ „Prošle nedelje.“ Džo i ja smo još nekoliko dana razgovarali o detaljima ugovora i na kraju smo se sve dogovorili u petak. Uzela sam ključeve od njega u utorak. Danas je bila subota, prvi slobodan dan za susret s Nadom, Kristen i tatom. Mama je bila u Oldgoutu. Nadgledala je primopredaju nameštaja koji su ona i tata donirali Sent Entoniju. Tata de joj se kasnije pridružiti. Bacila sam pogled na svoj sat. Sredom, Nađa i Kristen nede se zadržavati nakon što tata ode. „Ima mnogo da se radi“, tata je kao eho ponovio Nađino mišljenje. „Ali ima kvadrata tačno onoliko koliko ti treba. Ovom mestu potrebno je samo malo ljubavi, pažnje i brige.“ „I macola“, Nađa se vratila u salu za ručavanje. „Jesi li izvršila inspekciju nekretnine pre no što si potpisala ugovor?“ „Pa, pogledala sam okolo.“ „Pogledala si okolo?“ Nađa je opsovala. „Nemoj pogrešno da me shvatiš. Radujem se zbog tebe. Restoran de ti biti sjajan, ali postoji veliki rizik od neuspeha.“ Mom ocu koji je odmahnuo rukom na njen komentar, uputila je izvinjavajudi pogled, pre no što me je ponovo pogledala. „Ne smeš da žuriš s važnim odlukama.“ Pokazala je na tragove vlage na drvenim oblogama. „Da li si upitala odakle dolazi ta vlaga?“ „Nisam“, frknula sam nestrpljivo. „Džo je rekao da de biti mnogo posla na uređenju lokala.“ „Ma, nije valjda! Ovo mesto treba srušiti. Ko zna šta još vreba iza ovih zidova.“ Pogled joj je skakao na sve strane, iznosila je detalje koje moje amatersko oko nije primetilo. „Trebalo je da me pozoveš. Obišla bih lokal s tobom, pa bi 77


barem znala u šta se upuštaš. Brzo raste spisak onoga što treba popraviti, renovirati i pre no što trepneš premašiš sumu koju si za to izdvojila i ostaneš bez gotovine. Da li si pogledala, poređenja radi, druge lokale?“ „Zašto? Ovde ne moram da pladam najam.“ Nađa je trepnula. „Šta?“ Tata je zazviždao. „Prokletstvo, curo“, promucala je Kristen. Igrala se kasom. Fioka se otvorila, kasa je zazvonila. „Na koliko?“, Nađa je upitala sumnjičavo. „Dok ga ne renoviram. Nema pladanja do otvaranja.“ Zinula je. „Da, vrlo lep dogovor. Volim ovo mesto.“ Bilo je puno uspomena. Tata se nasmešio. Znao je da ovo mesto ima posebnu važnost za mene. Kroz prozore se videlo isto ono što smo Džejms i ja gledali svakog puta kad smo ovde jeli – majke koje guraju kolica, kola u prolazu, biciklisti koji se provlače kroz saobradaj. Sad je lilo kao iz kabla, prva oluja ove sezone. Ponovo sam pogledala na sat. Nađa je pokrenula tablet i sela na najbližu stolicu. Tipkala je beleške po virtuelnoj tastaturi. „Da li znaš šta želiš da napraviš od ovog lokala?“ Kristen me je gledala s iščekivanjem. Sela je na stolicu pored Nađe. Tata je prišao bliže. Nasmešila sam se. „Imam tonu ideja, recimo spremanje fenomenalnih kolača uz razne vrste domadih kafa.“ „Jesi li odabrala ime? Kako deš nazvati kafe?“ upitala je Kristen. „Ejmi“, objavila sam i izvukla skicu logotipa iz fascikle. Stavila sam je na sto. Sve troje nagnuli su se da pogledaju. „Domade kafe & gurmanski restoran. Sviđa mi se.“ Kristen me je potapšala po ramenu. Nađa je upisivala beleške. „Ovako napamet, mogu da ti kažem da dogradnja nede biti jeftina. Kad uračunaš zidarske troškove, dozvole, osiguranje, nameštaj, plate zaposlenima, plus tvoje redovne životne troškove…“ „Opusti se. Ne brini“, prekinula sam je i počela da masiram Nađi ramena. „Pametno du trošiti pare.“ „Odlično. Počni od mene. Kao što sam obedala ništa ti nedu naplatiti i preko svojih veza izboridu se da usluge majstora dobiješ po najpovoljnijoj ceni.“ „Moraš mi dozvoliti da ti barem nešto platim.“ Nasmejala se. „Pa, ako baš insistiraš, dušo.“ Veliki osmeh razlio joj se po licu. „Prosto me je strah da pitam“, promucala sam.

78


Promeškoljila se na stolici i ispružila ruku. „Hodu doživotno besplatnu kafu i sladoled od limuna.“ Nasmejala sam se i rukovala se s njom. „Dogovoreno. Pa, koliko vremena de biti potrebno za renoviranje?“ Napudila je usne. „Hmmm. Smatraj da imaš srede ako za osam meseci sve bude spremno za otvaranje.“ Zazviždala sam. „To je mnogo vremena.“ Bila sam nestrpljiva da krenem na posao. Nesvesno, opet sam pogledala na sat. Kristen me je munula i klimnula glavom ka mom satu. „Žuriš negde?“ Odmahnula sam glavom. „Čekam nekoga.“ „Koga?“ Lice mi je oblila vrudina. „Ijana.“ Stigao je juče kudi i jutros mi se javio. Predložila sam mu da se nađemo ovde, na neutralnoj teritoriji. Nakon dve nedelje ozbiljnog razmišljanja, još nisam tačno znala šta želim od Ijana. A bilo je očigledno da on želi više od prijateljstva sa mnom. Kristen se ozarila, nesvesna mog unutrašnjeg nemira. „Ijan dolazi ovamo“, rekla je mom tati i Nađi. Tata me je strogo pogledao. Nađa je ustala, osmeh joj je prekrio pola lica. „Pa, vreme je da krenemo.“ Merila sam širinu šanka kad je Ijan stigao ubrzo nakon što su tata, Kristen i Nađa otišli. Istresao je jaknu i otro kosu. Voda je zakapala po podu. „Goveče, ludnica od vremena.“ Uzdahnuo je i nasmešio se. „Dao, Ejmi.“ ' Puls mi se ubrzao kad sam ga videla. Izgledao je dobro. Stvarno dobro. Na nemaran način. Pružila sam ruku da uzmem njegovu jaknu. „Skroz si mokar. Daj mi tu jaknu.“ „Hvala.“ Spustio mi je jaknu u ruku. „Tračao sam od kude dovde.“ „Gde stanuješ?“, upitala sam i stavila jaknu preko naslona stolice. „Sedma ulica odavde u onom pravcu.“ Pokazao je u suprotnom pravcu od moje kude. „Komšije šmo.“ Nasmejala sam se. „Da, komšije, na kilometar jedno od drugog. Kako je bilo na putu?“ „Sjajno! Snimio sam fenomenalne fotografije.“ Stavio je mokru papirnu kesu na sto, pazedi da ne pokvasi beleške i skice koje sam raširila po stolu kad sam pokazivala Nađi svoje ideje. Nežno mi je gurnuo rame. „Usput, bio sam u pravu.“ „U vezi s čim?“

79


„Stvarno si mi nedostajala.“ Oči su mi se raširile. Nasmešio se gledajudi okolo. „Dakle, iznajmila si Džoov stari kafe.“ „Da… jesam“, promucala sam, još uvek nisam mogla da se oslobodim stvarno si mi nedostajala izjave. „Jedva čekam da vidim šta deš da uradiš od ovog lokala.“ Kucnuo je prstima po šanku. „Jesi li pogledala aparate za espreso?“ Jedva sam stigla da dovršim poslovni plan od onog dana kad je Ijan krenuo na Novi Zeland. Prekrstivši ruke, naslonila sam se kukom na ivicu šanka. „Još nisam. Zašto?“ Naslonio se na šank isto kao ja i stavio ruku preko srca. „Bila bi mi čast da preporučim nekoliko brendova.“ „Šta to tebe kvalifikuje za stručnjaka?“ Upitala sam, iskreno zainteresovana uprkos vedrini i humoru u njegovom glasu. Nisam ništa znala o njemu sem da se bavi fotografijom i da često putuje. „Proveo sam nekoliko meseci u Provansi nakon fakulteta. Zabavljao sam se s damom koja je bila barista, stručnjak za kafu i ona me je naučila…“ Glas mu je utihnuo i pocrveneo je. Izvila sam obrvu. Ugao njegovih usana je zatreperio. „Mnogo toga sam naučio od nje.“ Oči su mi se skupile. „U to ne sumnjam.“ Ijan se uspravio. „Ah, nemoj sad da budeš ljubomorna“, prekorio me je i pocrvenela sam više od njega. „Dođi ovamo, doneo sam ti nešto.“ Papir je zašuštao kad je izvadio veliku flašu iz kese na stolu. „Šta je to?“ upitala sam. „Jabukovača.“ „Doneo si sok?“ Nasmejao se. „Sok za odrasle. Ovo je jako pide. Spašava me na putovanjima.“ Pipkao se po džepovima na košulji i pantalonama kao da traži nešto. Pregledao je jaknu i zaronio ruke u džepove sa strane. Izvukao je dve rakijske čašice. „Nisam dosad eksirala jabukovaču.“ Zakolutao je očima. „Ne pije se na eks, pijucka se. Ove čaše sam poneo jer mi staju u džep.“ Izvukao je čep otvaračem za flaše koji je pronašao u drugom džepu i sipao jabukovaču. „Pije se na sobnoj temperaturi. Ali napolju je toliko hladno da se i pide ohladilo. I pored toga, bide dobro.“ Dodao mi je čašicu. Pomirisala sam jabukovaču. Javile su mi se slike pite s jabukama i vodne torte. „Kia Ora“, uzviknuo je podižudi čašu. „Kia šta?“

80


„To je maorska zdravica. Maori su domorodačko stanovništvo Novog Zelanda. U slobodnom prevodu to znači 'uzdravlje'. U stvari, tako kažu ziveli'.“ „Živeli“, ponovila sam za njim i gucnula jabukovaču. Imala je izvrsnu, suvu vodnu aromu. Ijan je seo na stolicu na kojoj mu je bila jakna. Spustila sam se u stolicu preko puta njega. Ispružio je noge ispod stola i zavalio se u naslon stolice, dodirnuvši mi članak cipelom. Blagi dodir rikošetirao mi je uz nogu i pravo u moju srž. Gledao me je pažljivo. Pomerila sam se u stolici. „Zar te majka nije naučila da nije pristojno piljiti u ljude?“ Na tren mu je pogled otupeo pre no što je zasijao zainteresovano. „Da ne piljim ne bih mogao da odredim zašto si mi sad još fascinantnija nego pre.“ Koža preplanula od sunca naborala se oko uglova njegovih očiju. Hteo je da to kaže vedrog glasa ali zbunjenost ga je načinila ozbiljnim. Ovlažila sam usne i spustila lakat na sto, obuhvativši prstima čašicu. „Jesi li ikad izgubio neku blisku osobu?“, upitala sam. Izraz njegovog lica postao je mračan. „Da, jesam.“ Nisam htela nikome da pomenem susrete s Lejsi i bila sam u dilemi koliko toga o Džejmsu da ispričam Ijanu. Sahranila sam verenika i još sam bila u žalosti za njim. Zastrašujude mi je nedostajao, a čežnja za njim samo je hranila seme koje je Lejsi posejala. Dok to ne prođe, nede biti pošteno da dopustim Ijanu da pretpostavi kako želim išta više do njegovog prijateljstva. „Kad smo se upoznali“, počela sam, pažljivo razmišljajudi o onome što du redi. Nisam želela Ijanovo sažaljenje, ali htela sam da razume u kakvom se emocionalnom stanju nalazim. „Pitao si me da li sam verena. Bila sam, skoro godinu dana. Moj verenik umro je u maju. U stvari, nestao je nakon što je pao s palube broda dok je bio na pecanju u Meksiku. Telo su na kraju našli i sahranili smo ga na dan kad je trebalo da se venčamo. To je bilo u julu.“ Popila sam ostatak jabukovače u jednom gutljaju i obrisala usne nadlanicom. „Izgleda da ipak eksiram jabukovaču.“ Ijan je gledao u mene, zaleđen. Tren kasnije, odmahnuo je glavom kao da se otresa šoka. „Sranje, Ejmi. Tako mi je žao.“ Uhvatio me je za obe ruke. Palčevima mi je trljao zglobove prstiju. „Nisam videla telo. Nisam imala priliku da se oprostim od njega.“ Ijan je promrmljao nešto nepovezano. Pojačao je stisak. Znala sam da bi me, da nije bilo stola između nas, privukao na grudi i držao u zaštitnom obruču svojih ruku.

81


Gledala sam naše spojene prste. Ruke su mu bile tople, jake; pokreti palčeva umirujudi. Duboka bol i potreba za zajedništvom pekla me je u grudima, vrelina se širila mojim udovima. Digla sam pogled i videla nešto ohrabrujude u njegovim očima. Moj ludi, izokrenuti svet vratio se na svoje mesto i čulo se kako je kliknulo. „Vidim da deš biti dobar prijatelj, Ijane.“ Ispustio je neki zvuk duboko iz grla. „Prijatelj?“ Senka razočaranja prešla mu je licem. „Žao mi je. Prosto…“ Izvukla sam ruke i spustila ih u krilo. „Nikad nisam bila ni sa kim drugim. Uvek smo bili zajedno, samo Džejms i ja.“ „Džejms? Oh“, usne su mu se razvukle u slovo „o“. „Tvoj verenik.“ Spustio je lakat na sto i protrljao se po bradi, češudi čekinje koje su mu zasenčile vilicu. „Uznemirava te pomisao da budeš s nekim drugim?“ tiho je upitao. „Ne, ne uznemirava me.“ Ijan je izvio obrvu. „U redu, možda malo. Nisam spremna za ozbiljnu vezu. Barem, ne još uvek.“ Morala sam da mislim na kafe. I na Džejmsa. Bio je pod zemljom manje od godine – ako je to uopšte bio on, i u tome je bila suština. Upravo zato bilo mi je teško da se oprostim od onoga što smo nekad imali zajedno. „Moji roditelji misle da sam previše zavisila od Džejmsa“, priznala sam. Više je to došlo kao neka naknadna misao. Ijan je šmrknuo. Mahnuo je rukom i pokazao na unutrašnjost kafea. „Ono što nameravaš da napraviš od ovog mesta nije odlika zavisne žene. Ved nekoga odlučnog da nešto napravi od svog života.“ Nesiguran osmeh zaigrao mi je na usnama. Sipao mi je jabukovaču i podigao svoju čašu da nazdravi. „Hajde da se dogovorimo ovako: nazdravidu našem prijateljstvu ako mi obedaš da deš mi redi kad budeš htela nešto više od mene.“ Širom sam otvorila oči, zabacila sam glavu, nasmejavši se njegovom pažljivom izboru reči. Kada, a ne ako. „Ti si stvarno nešto posebno“, zadirkivala sam ga. Odmahnuo je glavom. „Ne, samo sam optimista.“ „U redu.“ Podigla sam čašu. „Dogovoreno.“

82


POGLAVLJE 12 Tog leta pre no što sam pošla u srednju školu, znala sam Džejmsa ved pet godina i nisam više htela da mu budem prijatelj. Htela sam nešto više. Moj stav nije bio iznenadna promena pravca, pre je to bilo suptilno napredovanje tokom prethodne školske godine, slično leptiru koji beskrajno sporo razvija krila pre no što de izadi iz čaure i poleteti. Počela sam da primedujem ono što kod njega nisam ranije primedivala, recimo njegov miris. Nije odisao onim znojavim vonjom svlačionice poput drugih dečaka. Miris kolonjske vode lepo se slagao s njegovim prirodnim mirisom, stomak bi mi zaigrao kad god bi stao pored mene i kad bih udahnula taj miris. Zavrtelo bi mi se u glavi! Ostala bih ošamudena i zbunjena i više nego jednom, morala sam da se suzdržavam da mu ne zalepim nos u grudi. Nasmejao bi se i odgurnuo me. Ali uprkos tome što sam mogla pošteno da se osramotim, ipak sam ga poznavala bolje od bilo koga drugog. Beskrajni napori da napreduje u umetničkom radu, osujedenost što ga otac i majka teraju na životni put koji nije želeo, potištenost zbog toga što svoje delo nije mogao da podeli ni sa kim van moje porodice, inače bi to otkrili njegovi roditelji i sprečili bi ga da se viđa sa mnom – bili su kao stvoreni da o njima lupam glavu i predstavljali su neiscrpan materijal za moja razmišljanja. Zaljubljivala sam se u najboljeg prijatelja i očajnički sam ga želela. Fudbalski treninzi su počeli, imao je, osim toga, mnoštvo drugih aktivnosti zbog kojih je bio zauzet. Retko sam ga viđala tog leta, ali jednog avgustovskog popodneva iznenada je došao u posetu. Pravila sam kolače za rođendan Kristen i upravo sam izvukla tepsiju iz rerne. Kad sam se uspravila i okrenula, videla sam Džejmsa naslonjenog na dovratak kuhinjskih vrata kako me gleda. Bio je u sivim pantalonama i beloj košulji otkopčane kragne, kombinaciji koja bi više odgovarala nedeljnom odlasku u crkvu nego suvom, vrelom četvrtku. I nikako fudbalu. Sa šesnaest godina Džejms nije imao vitku, izduženu figuru, tipičnu za momke njegovog uzrasta. Godine bavljenja fudbalom dale su mu vrhunsku formu. Neposlušni, od sunca izbledeli pramenovi padali su po preplanulom čelu. Prošao je prstima kroz kosu. Nešto je imao na umu. „Šta radiš ovde?“, upitala sam iznenađena što ga vidim u svojoj kudi, mada nije bilo mesta iznenađenju. Imao je ključeve zahvaljujudi mom tati kome je dosadilo da ustaje i otvara vrata svakog puta kad bi Džejms došao, što se pre tog leta često dešavalo. „Zar nisi na fudbalskom treningu?“ 83


Slegnuo je ramenima. „Odlučio sam da uzmem slobodno popodne.“ Nabrala sam obrve. „I roditelji su te pustili?“ Šmrknuo je, čelo mu se nabralo, iskosio je bradu i pogledao me širom otvorenih očiju. Njegovi roditelji nisu imali pojma da je ovde. „Tata je ostao na poslu a mama je na sastanku odbora dobrotvornog društva“, objasnio je. „Pa si odlučio da uhvatiš krivinu“, spustila sam pleh s kolačima na radnu ploču od granita. Podario mi je bleštav osmeh od kojeg mi je srce stalo. Obrazi su mi se zajapurili. Spustila sam glavu da sakrijem rumenilo dok sam prebacivala kolače na poslužavnik da se ohlade. „Došao si da slikaš?“ pitala sam ga kad sam čula da prilazi. „I da te vidim.“ Nisam mogla da zaustavim osmeh koji mi se širio licem. Naslonio se kukom na radnu ploču i uzeo kolač. Zgrabila sam ga za zglob. Kolač je lebdeo na santimetar od njegovih usta. Izvio je obrvu. Strogo sam ga pogledala. „To je za Kristen. Danas joj je rođendan.“ Ubacio je kolač u usta. „Džejmse“, protestovala sam. Pogled mi je uronio u njegove usne, a misle su pošle novim pravcem. Koliko li je devojaka poljubio tim usnama? Da li mu je ikad palo na pamet da poljubi mene? Lice mi je gorelo. Nacerio se. Pogledala sam ga s ogorčenjem, pustila mu zglob i vratila se svom poslu. „Nema više“ upozorila sam ga. Zahvaljujudi apetitu koji je fudbal budio, pojeo bi celu turu da mu se ukaže prilika. „Nemam vremena da ispečem još kolača.“ „Samo još jedan“, napudio je donju usnu, duredi se. „U redu“, rekla sam. Bio mi je neodoljiv. Ubacila sam mu kolač u usta. Zadovoljno je prostenjao. Klimnula sam glavom pokazujudi ono što je obukao. „Što si se tako obukao?“ „Što, šta fali?“ Pogledao me je zapanjeno. „Ništa!“ Uzdahnula sam. „Lepo izgledaš… Mislim, lepo si se obukao, to je sve“, promucala sam. Doterao se s razlogom. „Pa, gde si krenuo?“ „Misliš, gde sam bio?“ Spustio je glavu i pogledao odedu kao da je zaboravio šta je obukao. Lice mu se iskrivilo. „Mamina ideja, to bi trebalo da nas pripremi za život u upravnim odborima i na gala večerama“, promumlao je. Protrljala sam dlanove jedan o drugi, otresajudi mrvice. „Šta vas sad tera da radite?“

84


Usne su mu zaigrale. „Slatka si s tom keceljom.“ Povukao je ivicu koja se uvrnula. „Gde si je nabavila?“ „Izbegavaš da odgovoriš na moje pitanje.“ I remetiš mi koncentraciju. Odgurnula sam mu ruku. „Ti takođe.“ Uhvatio mi je ruku i isprepletao prste s mojim. Oštro sam uzdahnula. Glave su nam se pognule ka isprepletanim prstima i brzo se podigle. Pogledi su nam se sreli. Iznenađenje mu je zasijalo u smeđim očima pre no što mu se vragolasti osmejak raširio licem. Podigao je naše ruke savijene u laktovima. Slobodnom rukom obuhvatio me je oko struka i privukao na grudi. Uzdahnula sam od iznenadnog kontakta. Nikad nisam na ovaj način bila tako blizu njega. „Šta to radiš?“ „Pokazujem ti.“ „Šta mi pokazuješ?“ Cijuknula sam, glasom visokim do plafona. Džejms se nasmejao. „Pokazujem ti šta sam morao da radim. Prati me. Ja du da brojim“, promrmljao je u moje uvo. Gurnuo me je u grudi, terajudi me unazad. Saplela sam se i stisak mu je postao čvršdi. Spustio je bradu na moju glavu. Celo telo mi se ukočilo. Osedala sam njegov osmeh u svojoj kosi. „Što si tako napeta. Pa, to sam samo ja.“ Samo Džejms. Drži me u zagrljaju. Mogla sam da osetim toplinu njegove kože kroz majicu. To zapažanje nije pomoglo mojoj naivnoj, bujnoj mašti ni najmanje, iako sam primetila da mu srce kuca brzo, brzo kao i moje. Počeli smo da se kredemo i počeo je da broji, šapududi mi u uvo. Nakon nekoliko saplitanja i nakon što su stradali prsti na nogama, glatko nas je poveo preko kuhinje. Plesali smo i to ne kao klinci koji skaču na žurkama u srednjoj školi, nego na elegantan, odrastao način. „Ideš na časove plesa?“ „Mhm“, rekao je potvrdno. Osetila sam vibracije sve do stopala. „Plešemo valcer.“ Nagla sam se unazad i digla pogled ka njemu, trudedi se da ostanem usredsređena na plesne korake. „Kakve veze valceri imaju sa sastancima upravnih i odbora i gala večerama?“ Pogledao me je unesredeno. „Pregovori. Mama očigledno želi da Tomas i ja budemo brzi i spremni za svaku poslovnu situaciju.“

85


Zamislila sam Džejmsa u poslovnom odelu kako pleše s lepom ženom u svilenoj bluzi i uskoj suknji. „Plesadeš na poslu?“ Nisam znala da to ljudi rade kad dobiju posao. Zabacio je glavu i nasmejao se. „Ne, budalice. Moja budalice“, promrmljao mi je u kosu i poljubio me iznad uveta. Iskrice uzbuđenja prostrujale su mi telom. „Tata je često odlazio na poslovne večere i prijeme, a mnoge poslove je tako ugovorio.“ Karijere njegovih roditelja u Donato enterprajzisu mnogo su se razlikovale od posla mojih roditelja u restoranu. Zamislila sam njihov glamurozan život. Dugačke haljine i muškarce u smokinzima kako pijuckaju šampanjac iz kristalnih čaša dok gudački orkestar svira u pozadini. Džejms me je u plesu vodio po kuhinji, vratila sam se u stvarnost, mirisu sveže ispečenih kolača sa čokoladom i njegovoj nikad vedoj blizini. „Dobar si u ovome.“ Kao što je bio dobar u svemu čega bi se poduhvatio, od preciznih dodavanja na fudbalskom terenu do samoukih slikarskih veština. Njegove slike na platnu naslikane akrilnim bojama bile su zaprepašdujude dobre. „Pored tebe sam dobar“, uzvratio je komplimentom i dodao: „A ti brzo učiš.“ Njegov dah mi je ustalasao kosu. Plesali smo, tela su nam za dlaku bila razdvojena, što mi je budilo kojekakve misli, lako kao što nas je on vodio plesnim korakom po kuhinji. „Da li su ti i devojke na časovima plesa ovako blizu?“, prošaputala sam. Džejms je dugo ostao tih. Oborila sam bradu, osedala sam se glupo, postidela sam se što sam ga to pitala. Ali od pomisli da ovako drži i druge devojke nije mi bilo dobro. Kad sam to postala ljubomorna? Otkad mi je važno s kim i kako provodi vreme? Otkako mi se poverio i rekao da sam mu ja najbolji prijatelj na celom svetu. Otkad me je zagrlio kad sam zaplakala zato što mi je Roksana Livingston uzela gadice na času fizičkog i kao iz pradke lansirala ih ka plafonu pa su pale na aparat za gašenje požara tako da je cela škola mogla da ih vidi. Džejms je hteo da prebije Roksanu, a ja sam htela da ga imam samo za sebe,' duže nego što sam smela da priznam. „Ne“, Džejms je napokon rekao. „Ne ovako. S tobom je drugačije.“ Digla sam glavu. Uozbiljio se. „Hteo sam da plešem s tobom čim sam počeo da idem na časove.“ Stvarno? Hteo je da pleše ovako sa mnom?

86


Džejms je usporio tempo tako da smo se njihali jedno ispred drugog, a onda smo sasvim prestali da se kredemo. „Ima još nešto što sam hteo da uradim.“ „Šta to?“ „Da te poljubim.“ I to je uradio. Širom je otvorio oči. Uhvatila sam ga za mišicu. Usne su nam se dodirnule, jednom, dvaput, ponovo. Njegov jezik pratio je liniju mojih usana, uzdahnula sam. Zaronio je unutra. Onda je nestao pre no što sam stigla da pojmim činjenicu da me Džejms ljubi. Moj Džejms! Blenula sam u njega. Stidljivo se nasmešio. „Zdravo.“ Trepnula sam. „E… zdravo.“ Podigao je glavu, njegovo lice odavalo je zabrinutost. „Jesi li dobro?“ „Mhm… da. Čini mi se.“ „Čini ti se?“ Nasmejao se nervozno. Pipnula sam jezikom usne. Pulsirale su. Sve je pulsiralo. Novo, veličanstveno i spektakularno osedanje. Osedala sam se kao leptir kad po prvi put poleti. „Zašto si me poljubio?“, istrtljala sam. „Ne znaš?“ pitao me je a ja sam odmahnula glavom. Rekao je da sam njegov najbolji prijatelj, i to je bilo sve. Samo prijatelj. „Ti si moj najbolji prijatelj, Ejmi“, rekao je kao eho mojih misli. Oborila sam ramena razočarano. Stavio mi je prst pod bradu i podigao moju glavu k sebi. „U stvari, više si od toga.“ Glas mu je bio dublji, zvučao je stidljivo. „Rekao sam ti ranije, niko me ne poznaje kao ti. Stvarno mi je stalo do tebe.“ Moje su se usne izvile u kružnicu. „Oh“, uzdahnula sam. Licem mu se razvukao osmeh sjajniji od avgustovskog sunca. Zagrlio me je i odigao me od zemlje. „Bože, drago mi je što demo opet biti u istoj školi. Više demo se viđati.“ „Kao da se ved ne viđamo dovoljno“, zadirkivala sam ga. „Nismo se dovoljno viđali ovog leta.“ Spustio me je na noge, ali me nije pustio. „Hej, opet možeš da mi doturaš ceduljice na odmorima između časova.“ Pocrvenela sam. „Sviđale su mi se tvoje poruke. Nedostajale su mi.“ Stidljivo sam se nasmešila. „E, pa, onda možeš biti siguran da deš ih još više dobijati.“ Džejms me je pustio i ubacio još jedan kolač u usta. „Hej! Prestani da jedeš Kristenine kolače.“

87


„Onda nemoj da ih tako dobro praviš.“ Uhvatio me je za obraze. Uzdahnula sam, njegov gest zatekao me je nespremnu. Piljio je u mene sa strahopoštovanjem. „Bože, oči su ti tako lepe kada se gledaju ovako izbliza. Tako su plave. Kao Karipsko more. Mogu li opet da te poljubim?“ „Da, molim“, uzdahnula sam. Sve to bilo je novo za mene i bila sam gladna ovih osedanja. Leptiridi u stomaku zalepršali su krilima, spremni za još jedan let. Džejms se nasmešio, uzvratila sam mu osmehom, i onda smo se oboje smešili i ljubili. „Jesi li siguran da nede biti problema što si ovde?“ upitala sam nekoliko trenutaka kasnije, pomislivši koliko de se uznemiriti Džejmsovi roditelji kad čuju da nije bio na fudbalskom treningu. „Ne brini. Moji nede saznati. Stidi du kudi pre njih.“ Poljubio me je u vrh nosa da me umiri. Telefon u kudi je zazvonio odskočila sam od Džejmsa. Nasmejao se. „To je telefon, Ejmi. Nisu tvoji roditelji iznenada ušli.“ „Ha, ha“, narugala sam se, obrazi su mi bili rumeniji i sjajniji od grejača u rerni. Javila sam se na telefon, Džejms je podvrnuo rukave i ispraznio džepove na radnu ploču – novčanik, priznanicu, račun, sitan novac, i ključeve be-em-vea 323c koji su mu roditelji kupili za šesnaesti rođendan. Otišao je u malu sobu pored kuhinje gde su u uglu stajali njegov štafelaj i slikarski pribor. Slušala sam Tomasa preko telefona, tražio je Džejmsa. Dok je govorio osmeh mi je nestao, a kad je završio spustila sam slušalicu, primetivši da me Džejms gleda. Namrštio se. „Jesi li dobro?“ „Moraš da ideš. Tvoja mama je krenula kudi. Fil je sa njom.“ Džejms je opsovao. Nije se dobro slagao sa bratom od ujaka. Jednom je uhvatio Fila kako mu pretura po stolu. Znala sam da Džejms čuva u donjoj fioci drangulije koje sam mu ja dala. Tu je držao i ceduljice i pisma koja sam mu napisala. Da li ih je Fil pročitao? Džejms to nije zasigurno znao, ali primetio je da je naša fotografija nestala. Na toj slici Džejms i ja lizali smo sladolede na štapidu, ruku je nehajno prebacio preko mog ramena. Imala sam dvanaest godina i nosila sam svoj prvi bikini. Nagovorila sam mamu da mi ga kupi obedavši da tata nikad nede videti da ga nosim. Prizor njegove devojčice pokrivene s dve krpice bio bi previše za njega. Tako da sam fotografiju koju mi je Kristenina mama dala za spomenar, poklonila Džejmsu. Nisam želela da tata nađe tu fotografiju, što mi sad zabrinutoj da ju je Fil uzeo, nije više izgledalo tako važno.

88


Džejms je bacio pogled po kuhinji. Trljao je lakat i razmišljao. „Treba da krenem.“ „Džejmse, tvoj tata…“ Okrenuo je pogled ka meni. „Šta s njim?“ „Kod kude je. Pitao je gde si. Traži te.“ Sva boja nestala mu je s lica. „Džejmse!“ „Moram da idem. Javidu ti se kasnije.“ Zgrabio je ključeve i poleteo ka vratima. „Džejmse, zaboravio si novčanik!“ Ulazna vrata su se zalupila. Dohvatila sam novčanik, u kojem mu je bila vozačka dozvola. Bide mu potrebna ako bude hteo da vozi kola dalje od dva doška do kude. Pojurila sam ka vratima i stigla da vidim kako njegov be-em-ve nestaje iza ugla. Potrčala sam ka njegovoj kudi, nadajudi se da du ga stidi pre no što uđe. Uhvatila sam ga na stazi do trema. „Džejmse!“ Zadihano sam ga pozvala. Okrenuo se, razrogačio je oči kad sam stala na trotoar pored njegovih kola. Savila sam se, oslonila rukama na kolena, i borila se da dođem do daha. Podigla sam glavu, i ispružila ruku. „Zaboravio si novčanik.“ Trepnuo je, ruka mu je mahinalno pošla ka zadnjem džepu i otkrila da je prazan. Prišao mi je i uzeo novčanik. „Hvala“, rekao je, pogledom je pratio kola iza mene. Pogledala sam preko ramena i videla gospođu Donate kako se zaustavlja ispred kude. Fil je sedeo na prednjem sedištu, pogledi su nam se sreli. „Idi kudi, Ejmi“, Džejms je naredio. Okrenula sam se. Edgar Donato je stajao na tremu, usta su mu bila stisnuta u tanku ravnu liniju. Držao je otvorena vrata i čekao Džejmsa. Džejms je bacio pogled preko ramena. „Idi kudi“, rekao je ponovo. Bilo je oštrine u njegovom glasu. „Molim te“, dodao je kad se nisam pomerila. Pogled mi je poleteo s njega na Edvarda. Izraz lica mu je postao blag. Stavio mi je dlan na obraz, nežno mi prelazio palcem po jagodici. „Bidu dobro. Bide sve u redu. Idi kudi. Javidu ti se večeras.“ „Dobro, u redu.“ Gledala sam kako ide ka kudi, ponosno isturenih ramena i prave kičme. Edgar me je kratko pogledao, pošao za Džejmsom u kudu i počeo da skida kožni kaiš s pantalona.

89


Uzdahnula sam, setivši se Džejmsove priče o Tomasovim masnicama. Oh, Džejmse! „Hej, Ejmi!“ Trgla sam se i pogledala zabrinuto Fila, koji je stajao na metar od mene. Nasmešio se. „Dugo se nismo videli.“ Uznemirenost koju sam pripisala Džejmsovoj neprilici a ne tome što se Fil iznenada pojavio pored mene, bila je umirena njegovim osmehom. Promenio se od našeg poslednjeg susreta od pre pet godina. Prosto je neverovatno da se od tada nismo videli, s obzirom na to koliko je često posedivao ujnu. Filova figura i dalje je bila vitkija i viša i od Džejmsove i od Tomasove, a pantalone skrojene po meri i košulja koju je nosio učinile su ga starijim od njegovih devetnaest godina. Izgledao je prefinjeno i nadmeno. Bio je mnogo stariji od mene i daleko iznad mog ranga. Nisam razumela svet u kojem su Donatovi živeli, sa skupom garderobom i skupim kolima, gala večerama i društvenim funkcijama. Život kakav su ljudi poput mene mogli da vide samo na televiziji. Osedala sam se nelagodno u tom svetu, osedala sam se nelagodno u Filovom društvu. Bacila sam pogled ka njihovoj kudi, kršedi prste. „Šta li de biti s Džejmsom?“ Fil je slegnuo ramenima. „Edgar je opasno ljut. Šta je Džejms uradio?“ „Nije otišao na trening.“ Čim sam izgovorila te reči, stomak mi se zgrčio. To se Fila ništa ne tiče. Nasmejao se. „Znači zlatni momak na kraju krajeva nije toliko zlatan.“ Podigao je ruku i pokazao u pravcu moje kude. „Da te otpratim?“ „Um… u redu“, čula sam kako pristajem. Išli smo laganim korakom, ni blizu mog sprinta od pre nekoliko minuta. Disanje mi je još uvek bilo neravnomerno, znoj mi se slivao niz vrat. Razvukla sam majicu, hladedi grudi. Uglom oka videla sam da Filov pogled prati moje kretnje. Prestala sam da povlačim majicu, iznenada svesna malih grudi koje su se napokon pojavile prošle godine. „Porasla si otkad sam te poslednji put video“, primetio je Fil. Obrazi, crveni i mokri od trčanja, upalili su mi se. Pognula sam glavu, oči su mi se raširile. I dalje sam imala kecelju koju sam stavila kad sam pravila kolače. Strgnula sam je. „Slatko ti stoji.“ Smotala sam kecelju i prekrstila ruke, skrivajudi sramotni artikal i male grudi. „Koliko dugo ostaješ?“, pitala sam skredudi razgovor s Filovog nimalo suptilnog zanimanja za mene. Ubrzala sam korak, u želji da što pre stignem kudi.

90


„Ne dugo. Nekoliko dana.“ „Tata ti je opet na putu?“ Usta su mu se izvila. Podsmehnuo mi se. Nije više bilo potrebno da ga neko čuva, kao kad sam ga upoznala. Sad je bio na fakultetu. Pih, kakvo glupo pitanje. Uozbiljio se. Izgledao je zabrinuto. Da li je pomislio na Džejmsa? I ja sam se zabrinula. Nisam mogla da se oslobodim slike gospodina Donata koji skida kaiš, besan toliko da mu se crvenilo s obraza slilo na vrat stegnut pretesnom kragnom. Ugojio se poslednjih nekoliko godina. „Bide sve u redu s Džejmsom?“ pitala sam ponovo, tražedi da mi se razveju strahovanja. „Gospodin Donato je izgledao baš napeto.“ „Bide sve u redu s Džejmsom. Edgar je pod stresom, to je sve.“ I hteo je da se stresa oslobodi tako što de da prebije Džejmsa? Panično sam pogledala Fila. Počešao se po bradi. „Ejmi, tata mi je bolestan. Edgar de morati da vodi računa o Donato enterprajzisu dok ja ne preuzmem firmu. Ostalo mi je još dve godine fakulteta.“ Dva sam zaključka izvukla iz njegovog objašnjenja. Nije bio zabrinut zbog Džejmsa i tata mu je bio na samrti. Čoveče, baš sam sebična! Džejmsovi poljupci i kazna koja ga je čekala potresli su me. „Žao mi je zbog tvog oca. Mada, lepo je što de ti ostaviti kompaniju. Nedeš morati da tražiš posao kad diplomiraš.“ „Da, to nam je bila ideja. Tata mi je rekao još dok sam bio mali da du jednog dana ja preuzeti firmu.“ Stao je. Stigli smo do moje kude. „Hvala što si me dopratio“, rekla sam. „Bilo mi je zadovoljstvo.“ Kratko sam mu mahnula, pošavši unatraške ka tremu. „I hvala ti“, dodao je, „na saosedanju za mog oca. To mi mnogo znači. Hej“, pozvao me je kad sam stigla do vrata, „da li Džejms još uvek slika kod tebe kudi?“ Ruka mi se ukočila na kvači. Kako je znao da Džejms slika? Fil me je posavetovao da sačuvam Džejmsov slikarski pribor, ali nisam mu rekla da sam ga poslušala. Nije ni Džejms. Osim mojih roditelja, Kristen i Nik jedini su znali da smo napravili Džejmsu atelje u maloj sobi, a ni ona ni on ne bi rizikovali da o tome pričaju Tomasu ili Filu jer bi u suprotnom za to saznali Džejmsovi roditelji. Onda sam se setila ceduljica koje je Džejms čuvao. Na jednoj je bila zapisana porukica s pitanjem planira li da posle škole dođe kod mene i slika, doturila sam mu je u prolazu, na malom odmoru. Mora da ih je Fil pročitao.

91


Srce mi je potonulo u stomak, i verovatno se u mom držanju mogao pročitati odgovor, jer se Filovim licem razlio znam-tvoju-tajnu osmeh. Osetila sam kako mi je krv jurnula telom sve do prstiju na nogama. Fil je odmahnuo glavom. „Ne brini. Nedu odati Džejmsovu tajnu. Ali voleo bih da vidim njegove radove.“ Krenuo je ka meni. Progutala sam knedlu. Ruka mi se spustila na kvaku i vrata su se odškrinula. „Ne smem da dovodim neznance kad mi roditelji nisu kod kude.“ „Ali, mene znaš. Štaviše“, stao je na stepeniku trema, „ako stvari ne budu išle onako kako želiš s Džejmsom, voleo bih da te jednom ja izvedem.“ Povukla sam se. Da li je on to ozbiljan? Fil je bio mnogo stariji od mene. „Izvini, ne mogu nikog da puštam u kudu. Zdravo, File.“ Brzo sam ušla. Htela sam što pre da vrata budu između nas. „Razmisli, Ejmi. Mnogo sam mislio na tebe proteklih godina. Bilo bi nam zabavno.“ Salutirao je dotaknuvši usne i mahnuvši s dva prsta u mom pravcu pre no što je nestao iz mog vidokruga. Ulazna vrata su se zatvorila. Zaključala sam ih, okrenula se i potonula na pod leđima oslonjena na vrata. Pokrila sam lice rukama. Fuj! Fil me je pozvao da izađemo. Znao je da Džejms slika i za to sam ja bila kriva. Nije trebalo to da pominjem u ceduljicama. A s druge strane, Džejms nije trebalo da ih čuva. Ali takav je bio Džejms i nisam mogla da mu zamerim. Bio je sentimentalan. Talentovani umetnik, osetljiva duša. Prodi de dve godine do ponovnog susreta s Filom i tek ponekad posle toga, videla bih ga uglavnom na večerama nedeljom koje su Kler i Edgar priređivali. Fil bi im manje-više redovno prisustvovao. Sredom, nije više nikad pitao za Džejmsove slike. A što se Džejmsa tiče, naš poljubac bio je samo početak. S njim smo prešli most koji od prijateljstva vodi u dublji odnos, koji je s vremenom postao sve intimniji. Džejms nije hteo da mi kaže da li ga je otac tukao kaišem, iako je bolno zašištao kroz zube i odmakao se kad sam mu nekoliko dana kasnije rukom slučajno prešla preko donjeg dela leđa. Svalio je krivicu na istegnut mišid na treningu, pa ga dalje nisam zapitkivala. Nisam htela da mu bude neprijatno još više. Videla sam da mu je žao što je pokazao neposlušnost prema ocu. Od tada nije propustio nijedan trening do kraja srednje škole.

92


POGLAVLJE 13 Jul Godinu dana nakon Džejmsove sahrane, Ejmi je bio spreman za otvaranje. S obzirom na sve što se desilo, ni na kraj pameti mi nije bilo da du tako mnogo postidi. Nisam ni sanjala da du biti neudata, nezavisna poslovna žena. Ali isto tako ni život bez Džejmsa nisam mogla da zamislim. Ali uspela sam, ostvarila sam to, i bila sam iznenađujude sredna i zadovoljna, uprkos sumnjama i haosu koji je pratio renoviranje. Sumnjama u svoje sposobnosti i sumnjama u vezi s Džejmsovom smrdu. Te misli čuvala sam za sebe. Skrivene i zapečadene. Ne računajudi vizitkartu meksičkog odmarališta, nisam imala dokaza koji bi me u potpunosti ubedio da je Džejms živ. Morala sam da smislim način da sprovedem istragu a da moji roditelji, Tomas i moji prijatelji ne pomisle da sam skrenula s uma i da verujem u ono što mi je vidovnjakinja rekla, iako sam prisustvovala Džejmsovoj sahrani. Bilo je trenutaka kad sam mislila da sam poludela, recimo kad sam imala halucinacije u toaletu nodnog kluba. Poslednjih devet meseci prošlo je u vrtlogu aktivnosti. Roditelji su često dolazili da vide kako napreduju radovi na Ejmi. Ijan je, takođe, često svradao da se odmori od uređivanja fotografija. Pažljivo bi obišao ceo kafe, tvrdedi da želi da bude siguran da majstori ne iskorišdavaju moju dobrotu i da me ne potkradaju. Da ne zakidaju na materijalu i kvalitetu. Rekla sam mu da za to imam Nađu. S njom nije bilo šale. Ali znala sam da je Ijanu to bio izgovor da me vidi i da bude pored mene pa sam mu dozvoljavala da vrši inspekciju radova. Prijalo mi je njegovo društvo. Početkom jula zaposlila sam i obučila radnike, a police sa zalihama bile su pune. Opor miris boje i gipsa razvejao se, smenio ga je robusni orašasti miris kafa i peciva. Sve je bilo na svom mestu. Bilo je kasno subotnje popodne, dan pre nezvaničnog otvaranja Ejmi na kojem de prijatelji i rodbina testirati jelovnik a moje osoblje imati priliku za generalnu probu. Nije bilo vedih prepreka za svečano otvaranja sledede nedelje. Odnosno, sve do malopre. Dina, vođa smene i glavna baristkinja, dala je otkaz. Prijatelji su je pozvali da zajedno iznajme stan u Londonu. Imala je avionsku kartu za sutra ujutru. Manje od dvadeset četiri sata do pretpremijere a ja nisam imala iskusne bariste. Dina je obučavala Raj ana i Džili.

93


Šetala sam levo-desno ispred šanka. Ejmi je trebalo da bude specijalizovana za sve vrste kafa. Možda du uspeti nekako da se provučem sutra bez glavnog bariste, ali za svečano otvaranje bio mi je potreban neko ko se razume u spravljanje raznih vrsta kafa, miksovanje aroma i začina. Bio mi je potreban neko ko se razume u aparate, opremu i njihove dudi. Šta ako nešto krene naopako? Zvonce iznad vrata oglasio se i ušao je Ijan. Ijan! Zvono me je spasilo. Doslovce. Jurnula sam ka njemu. „Treba mi tvoja pomod.“ Uhvatio me je za ramena. „Šta se desilo? Povredila si se?“ Ispitao me je pogledom od glave do pete. „Dina je upravo dala otkaz“, objasnila sam i dodala: „Sutra je generalna proba, otvaranje za prijatelje i rodbinu.“ Kao da to nije ved znao. Nadmen osmeh razvukao mu se preko lica. „Treba ti moja pomod. Za pravljenje vrhunskih kafa, pretpostavljam?“ „Nema potrebe za tolikom nadmenošdu.“ Prekrstio je ruke a ja sam uzdahnula. „Da, Ijane, treba mi tvoja pomod.“ „Pokaži malo vere.“ Otišao je do aparata za espreso kao da je kafe njegov, zakolutala sam očima. Pogled mu je prelazio po redovima kutija sa kafom u zrnu, sirupima i šoljama za kafu. Ijan je mnogo vremena proveo kod mene kudi otkad smo se upoznali. Gledali bismo filmove ili jednostavno samo razgovarali. Eksperimentisala sam s novim receptima – gulašima, vodnim pitama, hlebovima – on mi je bio glavni degustator. Jednom prilikom zatekla sam ga kako prelistava moju beležnicu s receptima za koktele i mešana pida. Rekla sam mu, zadirkujudi ga, da ne preteruje u simuliranju zainteresovanosti. Sutradan se pojavio s nekoliko svojih recepata za razne vrste kafa. Iako sam mu se narugala da ima amaterska nepca, kad sam recepte isprobala, ispostavilo se da su vraški dobri. Pogledao me je izazivački preko aparata. „Sumnjala si u moje kvalitete kad smo se upoznali. Sad mogu da se pokažem na delu.“ Napravila sam grimasu. Da li je došlo vreme da priznam kako nisam bila u pravu. „U redu.“ Začkiljila sam ka njemu. „Ali moraš da spremiš ovaj specijalitet.“ Nagnuvši se preko šanka, dohvatila sam beležnicu i otvorila stranu s Pandži hejzelnat late. Dobio je ime po lešniku iz Indije koji se dodavao u kafu. Bilo ga je teško spremiti i zahtevao je jedinstvenu mešavinu uvoznih zrna kafe i začina. Dina se namučila pokušavajudi da taj recept oživi. Ako se makar malo pretera sa začinima, nede se dobiti ona jedinstvena, izuzetna aroma.

94


Ijan je pročitao uputstva. Protrljao je dlanove. „Gledaj i uči, dušo.“ Šmrknula sam i naslonila se kukom na šank. Krenuo je da bira i da melje kafu u zrnu i potom da pravi espreso. Tamna, gusta tečnost kapala je u šolju koju je pre toga zagrejao. Udahnula sam opijajudu aromu i moja su se strahovanja umirila. Ijan je pomešao mleko s vodenom parom i sipao ga u espreso izvijenim pokretom ruke. Nasmešio se i dodao mi šoljicu. Na površini je bilo srce oblikovano od krema. Precizna kopija logoa kafea Ejmi. „Umeš da slikaš u kafi“, promrmljala sam. „Mislim da sam se zaljubila.“ Oči su mu zasijale. „Probaj kafu.“ Digla sam šoljicu do nosa. Lešnik, cimet i još nešto. „Promenio si recept.“ „Popij pre no što presudiš.“ To sam i uradila i gutljaj mi se u ustima pretvorio u topli žele. „Đumbir… i?“ Gledao me je, iščekujudi. „Kardamon.“ Klimnuo je glavom. „Ovo je dobro.“ Još jednom sam otpila. „Stvarno, stvarno dobro… oh, bože. Ovo je grešno.“ Još sam pila. „Dobio si posao.“ „Sjajno! Kad počinjem?“ Pogledala sam ga, pokušavajudi da odredim da li je ozbiljan. Presavio je salvetu i krenuo oko šanka. „Treba ti vođa smene koji zna šta treba da se radi, a meni treba posao.“ „A bavljenje fotografijom?“ „I dalje planiram da putujem i da izlažem svoje radove. Nije reč o novcu. Volim da se nečim zanimam između putovanja. Šta misliš zašto sam visio ovde po ceo dan.“ „Iz dosade?“ upitala sam razočarano. „Mislila sam da svradaš zato što voliš da se družiš sa mnom.“ Prešao je prstom po mom obrazu. „Čemu ta utučenost? Volim da budem s tobom. Mnogo.“ Pocrvenela sam od čela do grudi. Nasmešio se. „Neko vreme nedu idi na duža putovanja. Zasad de biti samo kratkih ekskurzija, po nekoliko dana. Obučidu ostale tako da mogu da me zamene. Šta kažeš?“ Ispružio je ruku. Šta sam mogla da kažem? Spasao me je svojom ponudom, i uz to viđadu ga svakog dana. Mada, i ovako smo se viđali maltene svakodnevno otkad smo se upoznali. Stisnula sam mu ruku. „Dogovorili smo se. Idem po obrasce za zaposlene. Odmah se vradam.“ Dok je Ijan popunjavao obrasce, završila sam s kačenjem Džejmsovih slika. U tome me je ranije prekinuo Đinin poziv. Tamo gde je nekad bilo osam velikih kutija s platnima u mojoj garaži, ostalo je samo dvanaest slika koje sam mogla da

95


izložim, ne računajudi one koje su bile na zidovima u mojoj kudi. Tomasov rukovodilac magacina nije pronašao Džejmsove radove. Ni policija nije mogla mnogo da pomogne. Prijavila sam nestanak mesec dana nakon što sam otkrila da slika nema, a nisam bila potpuno uverena da su ukradene. Nije bilo tragova provale, policija nije našla otiske prstiju i ništa drugo iz garaže nije nestalo. Ijan je prišao i pridržao merdevine. „Ove nisam video. Čudesne su.“ Sišla sam nakon što sam okačila sliku. „Bile su u garaži. Bilo ih je više, ali te druge ne mogu da nađem.“ „Isparile su?“ raširio je prste i dunuo u njih. „Puf.“ „Tako nekako. Tražila sam ih. Prijavila sam nestanak policiji.“ Ijan me je pažljivo gledao. „Žao mi je zbog toga. Bio je veoma talentovan.“ „Da, bio je.“ Pokazala sam ka susednom zidu. „Strpljivo čeka tvoja remekdela.“ „Da li deš biti kod kude večeras?“, upitao je i dodao kad sam potvrdno klimnula glavom: „Donedu nekoliko fotografija. Možeš da izabereš one koje ti si sviđaju. Okačidu ih sutra ujutru.“ „Pod uslovom da mi obedaš kako nedeš govoriti francuski dok to budeš radio.“ Ijan je došao nešto pre osam sati, baš kad sam završila s ukrašavanjem torte od limuna i borovnica. Stajao je na tremu u farmerkama i crnoj košulji. Nasmešio mi se iskosa. Otvorila sam širom vrata i uneo je veliku, platnenu torbu. „Ima ih još u kolima. Gde da stavim ovu?“ Pokazala sam na trpezarijski sto. Nežno je spustio i otkopčao torbu. „Ovde su tri. Dve možeš da izložiš. Dobideš procenat ako se prodaju. Treda je za tebe.“ „Za mene?“ pomerila sam se iza njega. Izvadio je najvedi ram iz torbe i okrenuo se ka meni. Izlazak sunca, Belize. Razjapila sam usta, pogled mi je poleteo ka njegovim očima. „Za tebe“, ponudio je. „Ijane…?“ Usta su mi proradila. „Mislila sam da si je prodao.“ Odmahnuo je glavom. „Povukao sam je iz prodaje zbog tebe. To je poklon.“ Čuvao je fotografiju skoro godinu dana, čekao pravi trenutak da mi je pokloni. Zalepršalo mi je u stomaku. Zavrtela sam Džejmsov prsten pre no što sam dodirnula ram obrađen tako da izgleda kao staro, od vetra, sunca i mora izglačano drvo. Setila sam se kolika joj je bila cena. „Ne mogu da je uzmem.“ Bacio je pogled na zidove prekrivene Džejmsovim slikama. „Ako ovde nema mesta, stavi je u kafe.“

96


„Oh, ne, nije u tome stvar. Previše košta.“ Ali prsti su me svrbeli da je uzmem iz njegovih ruku. Mrdao je ram. „Znaš da je želiš.“ „Da, tako je.“ I očigledno, Ijanu bi baš značilo da je ja uzmem. Nisam mogla da mu uskratim to zadovoljstvo. „Mnogo ti hvala.“ „Molim, i drugi put.“ Naslonio je fotografiju na stolicu. „Imala sam tu sliku na umu kad sam birala boje za kafe“, priznala sam. Izgledao je iznenađeno. Dotakla sam njegovo rame. „Volim tvoje radove.“ Pogled mu se smračio. Stisnuo je vilicu. „Hvala.“ Čudna žudnja probudila se u meni, okrenula sam se u stranu. „Jesi li za pivo?“ Glas mi je bio visok, usiljen. Ijan je udahnuo i stavio ruke na kukove. „Da.“ Izvadila sam dve flaše iz frižidera, otvorila ih i dodala jednu Ijanu. Gledala sam kako mu jabučica poskakuje sa svakim gutljajem i nehotice, bez svoje volje, progutala sam knedlu. Nozdrve su mu se raširile. „Šta to lepo miriše?“ Usmerio je pogled ka kuhinji. „Jel' to torta?“ „S limunom i borovnicama.“ Vragolasto me je pogledao. „Treba li ti dobrovoljac degustator?“ Napravila sam gadljiv izraz lica. „Pivo i torta?“ „Što da ne?“ rekao je, pretražujudi po fioci u kuhinji. „Bingo!“ Pronašao je nož za sečenje kolača. Izvukla sam dva tanjira iz kuhinjskog ormana kad je zasekao tortu. Vodni fil razlio se iz sredine. „Šta ima unutra? Od čega je?“ „To su borovnice. Spremila sam je od svežeg voda, ne od onog iz konzerve.“ Prostenjao je, stavljajudi parče na bliži tanjir. „Glazura od krem-sira napravljena je s prelivom od limuna s jajima, limunovim sokom i rendanom korom od limuna. Probaj.“ Ne razmišljajudi, povukla sam prstom kroz glazuru i stavila mu prst ispred usta. Ijanu su se oči zažarile u delidu sekunde pre no što je obavio usne oko vrha mog prsta. Osetila sam kako jezikom liže fil i elektricitet mi je prostrujao telom do srži. Otvorio je širom oči. Oh, bože. Ovo je bilo previše dobro, sve skupa. Izvukla sam prst iz njegovih spojenih usana. Glasno pop odjeknulo je u kuhinji. Ijan se nasmejao, dubokim, seksi talasima zvukova. Obrazi su mi goreli, ali ni blizu tome kako je gorelo duboko u meni. Gledao me je, pratio moju reakciju. Polako je jeo zalogaj torte natopljene borovnicama. Ponovo mi je privuklo pažnju poskakivanje njegove jabučice i grlo mi se osušilo. „Imamo pobednika“, promrmljao je, ližudi kašičicu.

97


Ijan je stajao previše blizu. Stegla sam kolena da ne padnem na njega. Često sam se pitala kako bih se osedala u njegovom zagrljaju, s njegovim jezikom koji se igra s mojim, onako kako je skidao fil s mog prsta. Znala sam da bi bilo drugačije od svega što sam dotad osetila. Bilo bi drugačije nego s Džejmsom. Možda čak i bolje. Ali Ijan je bio prijatelj i na početku našeg druženja jasno sam mu stavila do znanja da je on za mene samo to, prijatelj, iako me je privlačio. Trepnula sam i okrenula se. „Šta si još doneo?“ Spustio je tanjirid, izvadio još dve uramljene fotografije iz torbe i naslonio ih na kauč. Maglovito jutro, fotografija šumarka topola koju je snimio u Sijera Nevadi, i Peščani suton. „Slika iz Dubaija.“ Nasmešila sam se tobože zločesto. Ijan me je oprezno pogledao. „Zašto se tako smešiš?“ „Obedao si mi priču u vezi s ovom slikom.“ Napravio je grimasu. „Mrzim kamile.“ „I to je sve?“ Prekrstio je ruke. „Ni one mene ne vole. U stvari, ta jedna me nije volela.“ Pokazao je na poslednju kamilu u nizu. Ijan je uzeo svoje pivo, seo na kauč i potapšao rukom po praznom mestu pored sebe. Sela sam i podvukla noge pod sebe. Ispružio je ruke duž naslona kauča. „Jahanje mi nije omiljena zanimacija.“ „Ah, da, mazge u Peruu.“ „Tako je.“ Otpio je pivo. „Dugo sam jahao da bih pronašao savršenu dinu za fotografiju. Ta životinja, zbacila bi me na svakoj dini koju smo prešli pre ove na fotografiji. Što je strmiji bio uspon, to joj je bilo slađe, zato što bih se otkotrljao i još morao da se pentram uzbrdo. Do kraja – bio sam vreda puna peska. Pesak mi je bio u kosi, ušima, odedi i…“ nasmešio se preko grlida flaše, „znaš ved gde. Ni fotografska oprema nije dobro prošla.“ „Oh, bože.“ „I ja sam to rekao. Bio je to skup put. Nedu to skoro ponoviti.“ „A ove topole. Kad si njih snimio?“ Spustio je flašu na sto i okrenuo se ka meni. „Druga priča za neki drugi dan.“ Pogled mu je pao na moje usne i koža mi se zategla. Soba se utišala, čuo se samo šum klima-uređaja, zvuk kola koja bi prošla ulicom i naše isprepletano disanje. Elektricitet koji sam osetila između nas ranije u kuhinji, vratio se. Kao magnet, privlačio nas je jedno drugom. Sporo, gotovo oprezno, nagnuo se ka meni. Kapci su mi pali i usne se razdvojile. „Nemoj“, prošaputala sam kad su njegove usne zalebdele iznad mojih. Stao je ali se nije odmakao.

98


„Stvarno mi se sviđaš, Ijane“, čula sam sebe kako priznajem. Dubok zvuk zažuborio mu je u grlu. Mogla sam da osetim njegov osmeh u suptilnoj ustalasanosti vazduha između nas. „To je dobro“, promrmljao je. „Stvarno me privlačiš.“ Ovlažila sam usne. „Ali…“ „Ali?“, zatražio je da nastavim nakon mog oklevanja. Nervi su mi zaigrali leđima. Progutala sam knedlu. Kad ništa nisam rekla, odmaknuo se. Spustio je obrvu i lagano je trljao donju usnu. Spustila sam svoje pivo pored njegovog, otišla do kamina i stala ispod vereničkog portreta. Bilo mi je potrebno da se odmaknem od njega da bih mogla da mu kažem ono što sam htela. „Želim da znaš da nisam…“ Lice mi je gorelo koliko sam duboko pocrvenela. Zastala sam. „Želim te. Osedam sve ovo što se dešava između nas.“ Prst na usni se umirio. Oči su mu se zažarile. Odmahnula sam glavom, zaustavivši ga kad je posegao za mnom. „Ne, nemoj. Saslušaj me. Ne mogu ništa tu da uradim. U stvari, nedu. Ne, dok…“, oklevala sam i duboko sam udahnula, skupljajudi hrabrost. Ijan mi je postao dobar prijatelj poput Nađe i Kristen a mogao je da bude i mnogo više. Verovala sam mu i otkrila da s njim lako pričam o skoro svemu. O svemu, osim o mojim sumnjama u vezi s Džejmsovom smrdu. Ijan je znao koliko dugo smo Džejms i ja bili zajedno i koliko mi je bilo teško kad sam iznenada ostala sama. Svi snovi i planovi u trenu su se rasprsli kao vetrobransko staklo u saobradajnoj nesredi. Nezaustavljivo i silovito. Prikupljala sam komadide, prepričavala dogodovštine iz godina provedenih s Džejmsom koje bi Ijan ponekad s osmehom slušao, a ponekad bi mi davao svoja široka, čvrsta ramena da plačem na njima. Zaslužio je da zna šta me muči. „Kad bi saznao da je draga, bliska osoba koju si izgubio i dalje živa, ali da ne znaš gde je, šta bi uradio?“ Bore na njegovom licu su se produbile. Oštro je udahnuo, napravivši pauzu pre no što je odgovorio. „Svuda bih je tražio, zavirio u svaki kutak. Prevrnuo svaki kamen.“ Stisla sam usne i klimnula glavom. Možda bi to trebalo da uradim i počedu od Puerta Eskondida u Meksiku. Ijan je nakrivio glavu i pogledao me. „Šta se dešava?“ „Imam razloga da verujem da je Džejms još uvek živ“, izbrbljala sam. Ijanove obrve su se digle do plafona. Blago je prodrmao glavom. „Šta kažeš?“ „Mislim da je Džejms živ“, prošaputala sam.

99


„Kako?“, promucao je. „Zar ga niste sahranili?“ Klimnula sam glavom. „Ali nisam videla telo.“ „To ne znači…“ Stao je u pola rečenice i protrljao lice obema rukama. Nagnuvši se napred, podupro se laktovima o kolena. „Zašto misliš daje…“ Zamahao je rukama, nesposoban da izgovori reči. „Zašto mislim da je živ?“ Upitala sam umesto njega, vrtedi verenički prsten. „To je prilično nategnuta priča.“ „Mislila si da ti nedu poverovati. Zato mi to dosad nisi pominjala.“ Klimnula sam glavom. „Da li si ikome to rekla?“ Odmahnula sam glavom, brže okredudi prsten. Gledali smo se napeto jedan tren dok nije uzdahnuo duboko i ispružio ruku ka meni. „Dođi ovamo. Sve mi ispričaj.“ Dohvatila sam njegove prste i pustila ga da me povuče na kauč. Nije mi pustio ruku, spustio je naše isprepletane prste na butinu dok smo bili okrenuti jedno ka drugom. Drugu ruku ispružio je preko naslona kauča. Brzo, dok sam još imala hrabrosti, ispričala sam mu o vidovnjakinji na Džejmsovoj sahrani, o tome kako sam se odvezla do njene kude i kako mi je ispao novčanik kad sam žurila da odem. I ispričala sam mu kako mi je ubacila u novčanik poslovnu vizitkartu odmarališta Kaza del Sol. „Misliš da Džejms živi u tom hotelu?“ Podigla sam ramena. „Iskreno, ne znam šta da mislim.“ Ali objasnila sam mu kada sam počela ozbiljno da shvatam Lejsine reči. Pomenula sam čudnu viziju u nodnom klubu, nestanak Džejmsovih slika, plus činjenicu da nisam videla telo koje je navodno Tomas doneo iz Meksika. Iako sam želela da Ijan razume zašto ne može da mi bude više od prijatelja dok ne razvejem svoje sumnje, deo mene želeo je da on potvrdi da su opravdane. Ijan je dutao nekoliko trenutaka. Nemirno sam se promeškoljila. „Misliš li da sam luda što verujem toj vidovnjakinji.“ „Da li joj veruješ? Vidi, Ejmi“, nastavio je pre no što sam stigla da mu odgovorim, primakavši mi se bliže na kauču. Kolena su nam se spojila. „Mislim da nije tako čudno što si poverovala neznancu. Ponekad se dešava da čovekpre poveruje nekome koga prvi put vidi nego bliskim ljudima, posebno kad je ranjiv i ožalošden. To je ljudski. Imam i ja za tebe jednu priču.“ Dublje se zavalio u naslon kauča i privukao me k sebi. „Video sam svakakva čuda na svojim putovanjima, u koja mi je i dan-danas teško da poverujem. Ima stvari koje ne umemo da

100


objasnimo. Još uvek mi nije jasno kako me je pronašla vidovnjakinja koju je moj otac angažovao.“ „Stvarno? Šta se desilo?“ Igrao se pramenovima moje kose koji su mi padali na ramena. „Moja majka nije bila sasvim čista ovde.“ Lupnuo me je kažiprstom po slepoočnici. „Umela je da se izgubi. Ni moj otac nije provodio mnogo vremena sa mnom. A jednom, kad sam imao devet godina, još dok smo živeli u Ajdahu, ja sam nestao. Nije me bilo pet dana. Policijska istraga nikud nije vodila, pa je moj otac unajmio vidovnjakinju da pomogne. Rekla mi je da je uz pomod magije saznala gde se krijem. Nikad nedu zaboraviti kako je izgledala, plava kosa, jako duga i svetla, gotovo bela. Imala je veoma čudnu boju očiju. Mislio sam da je anđeo.“ „Anđeo“, ponovila sam. Plava i eterična kao Lejsi. Naježila sam se po vratu. „Hmf.“ Ijan je odmahnuo glavom i iskosa me pogledao. Ugao usana podigao mu se u poluosmeh. „To nikom dosad nisam ispričao.“ Bilo mi je drago što se meni poverio. Bolje sam se osedala, manje ludo. Prešao mi je nadlanicom preko obraza, pogled mu se zaustavio na vereničkom portretu. „Ti i Džejms dugo ste bili zajedno. Shvatam koliko ti je teško da se oprostiš od njega. Samo mi reci da se vidovnjakinjom ne služiš kao opravdanjem da se ponovo ne zaljubiš.“ Pogled mu je utonuo u moje oči. „Jer, ja sam se ved zaljubio u tebe.“

101


POGLAVLJE 14 Kad sam u pet sati slededeg jutra došla do kafea, Ijan me je ved čekao pred vratima. Uzeo je da raspoređuje svoje fotografije po zidu. Divila sam se njegovim radovima, zadovoljna što sam bila u pravu. Izlazak sunca, Belize savršeno se uklapao u dekor kafea. Sišao je s merdevina. „Zašto se smešiš?“ „Znala sam da de tvoja slika dobro izgledati ovde.“ Ubacio je čekid u kutiju s alatom. „Moje slike svuda izgledaju dobro“, odvratio je, a ja sam ga pljesnula po ramenu. Kad su zaposleni stigli, obavestila sam ih da je Dina dala otkaz i predstavila Ijana kao njenu zamenu. Osim Mendi, glavne kuvarice, s kojom sam radila u Oldgoutu, barista Rajana i Džili, imala sam četiri kelnerice i jednog kelnera. Samo dve kelnerice pozvala sam da mi danas pomognu, Emili i Fejt. Otprilike deset minuta pre otvaranja sve sam ih okupila. Danas demo imati probnu vožnju. Videdemo kako teče proces rada, testirati meni, popraviti greške, ispraviti ono što ne valja. Dodi de samo prijatelji i rodbina i sve de biti besplatno. Bila sam ponosna na enterijer kafea, zadovoljna menijem koji smo Mendi i ja sastavile i ushidena širokim izborom kafa. Onda sam videla svoje roditelje kako stoje ispred izloga i grlo mi se steglo od nervoze. „Pogledaj me“, Ijan mi je šapnuo na uvo. Okrenula sam se. Njegov pogled milovao mi je obraz. „Sve de prodi u najboljem redu. Bideš sjajna.“ Brzo sam klimnula glavom. Pogledao je na sat i nasmešio se. „Vreme je.“ „U redu.“ Opet sam klimnula glavom, čvrsto stisnutih usana. Otključao je vrata, ukočila sam se. „Čekaj!“ Podigao je obrvu, obrisala sam dlanove o butine. Džejms je trebalo da bude ovde. Voleo bi da vidi ovo. Nekako, nije bilo fer što je Ijan pored mene. Ali želela sam da bude upravo tu gde je bio. Pored mene. Uhvatila sam ga za ruku. Stegao mi je prste. „U redu je. Bidu sve vreme uz tebe.“ Upravo to mi je bilo potrebno da čujem. Duboko sam udahnula, otvorila vrata, i poželela dobrodošlicu rodbini i prijateljima. Nalet vetra doneo je Džejmsov glas. Uspela si, Ejmi. Ostvarila si ono što si zamislila.

102


Generalna proba otvaranja nije mogla bolje da protekne. Ijan je genijalno upravljao espreso barom, spravljao kafe brzinom kojom su naručivane. Raj an i Džili jedva su držali korak s njim, ali učili su. Osim toga, spremao je kafe i po svojim receptima i davao da ih Emili i Fejt razdele, dalje proširujudi moj ved bogat meni. Mendine pržene tikvice i sendviči s tajlandskom piletinom i mešanim povrdem bili su senzacionalni. Gledala sam kako Emili poslužuje moje roditelje i srce mi je brže zakucalo. „Opusti se“, Ijan je promrmljao iza mene. Duboko sam udahnula. Mirisao je na sandalovinu i sapun, s daškom cimeta. „Čitav život su u ugostiteljstvu.“ „Ti, takođe.“ Masirao mi je ramena. „Prestani da gužvaš kecelju.“ Pustila sam tkaninu iz stisnute šake. „Šta ako im se ne svide jela? Šta ako Emili prospe vodu po stolu? Šta ako…“ „To su ti otac i majka. Idi do njih, popričajte malo.“ Duboko sam udahnula. „U pravu si.“ Ustala sam i ne razmišljajudi spustila mu brz poljubac na usne. To je došlo tako prirodno, ali iznenadilo nas je oboje. Na tren, zurili smo jedno u drugo. Ijan se prvi povratio. Dodirnuo mi je palcem donju usnu i onda spustio ruku. „Izvini.“ Okrenula sam prsten. „Nemoj da se izvinjavaš.“ Pogledala sam ka svojim roditeljima. Ijan me je blago gurnuo u njihovom pravcu. „Idi.“ Privukla sam stolicu koja je pripadala stolu za kojim niko nije sedeo i bacila pogled ka Ijanu preko ramena. Pre no što se okrenuo espreso aparatu, podario mi je osmeh od kojeg mi je sve u stomaku zalepršalo. Sela sam između mame i tate. „Pa?“ upitala sam duboko uzdahnuvši. „Šta mislite? Kako vam se čini?“ Tatine su oči bile zamagljene i moje su odmah zasijale. Osmeh se razlio njegovim licem. „Tako sam ponosan na tebe.“ „Ove tikvice su fenomenalne“, rekla je mama punih usta. „Kaži Mendi da sam to rekla.“ „Stvarno? Sviđaju ti se?“ Zavalila sam se u stolicu. „Hvala bogu! Bila sam tako nervozna. “ Mama je zabola viljušku u tikvicu. „Hvala ti što si zaposlila Mendi. Nakon što smo sve osoblje iz restorana otpustili, sekirala sam se. Mnogi od njih radili su s nama godinama. Bili su nam kao deo porodice.“ Protrljala mi je ruku. „Divan ti je kafe.“ Spustila sam ruku preko njene. „Bilo je mnogo posla.“

103


„Sjajno si to sve izvela.“ Pogled joj je smekšao. „Kako si se samo oporavila nakon prošle godine. Tvoj otac i ja…“, zaplakala je i obrisala oči, klimajudi glavom ka mom ocu. „Znali smo da možeš to da ostvariš, dušo“, tata je završio umesto mame. Mama je otpila vode. „Zašto je Ijan iza šanka?“ „Dina je juče dala otkaz.“ „Hm“, rekla je gledajudi Ijana. „Baš zgodno.“ Tata me je potapšao po leđima. „To ide uz ovaj posao. Navidi deš se. Dina nede biti ni poslednja ni jedina koja je dala otkaz bez najave.“ Ijan mora da je osetio da ga gledamo. Podigao je glavu i salutirao. Ubrzo potom došla je Nađa s Markom, brokerom kojeg je upoznala na banovoj izložbi. Onim oženjenim. Izvila sam obrvu kad sam ih videla zajedno. „Samo poslovno“, ispovedila se. „Nedeljom?“ „Hode da otvori restoran. Dovela sam ga da mu pokažem kako sam uredila prostor.“ Digla sam ruke u samoodbrani. „Kako god ti kažeš.“ „Ne muvamo se, nismo zajedno“, insistirala je, „iako se razvodi od žene.“ Bacila sam pogled ka Marku koji je razgovarao s Nikom, ali gledao je Nađu s obožavanjem. Definitivno je bio više nego zainteresovan za nju i to sam joj i rekla. Pogledala je Marka. Nagoveštaj osmeha prešao je preko njenog lica kad se Mark rukovao s Nikom. „Možda i ne bi bila tako loša ideja da se smuvaš s Markom“, ohrabrivala sam je. „Nakon razvoda, razume se.“ Kristen je bila zauzeta fotografisanjem. „Posladu ti slike imejlom. Možeš da ih staviš na svoj veb-sajt ili da ih odštampaš i staviš ih na oglasnu tablu. Imaš oglasnu tablu, zar ne?“ Pogledala je naokolo. „Izgleda da du morati da je nabavim“, nažvrljala sam kratku belešku na blokčetu papira, koje sam nosila u kecelji. Spisak onoga što treba uraditi do sledede nedelje postajao je sve duži. Nekoliko sati kasnije, vijugala sam salom za ručavanje, zaustavljala se kod svakog stola da porazgovaram o jelima i usluzi. Tomasa sam zatekla samog za malim stolom u uglu. Za tim istim stolom sedeli smo Džejms i ja kada bismo dolazili kod Džoa. Sela sam preko puta Tomasa. Pod očima mu je bila senka tuge dok je gledao Džejmsove slike. „Bio je talentovan. Bio bi počastvovan što si ih izložila.“ „Volela bih da ih je više.“ Te koje sam okačila nisu bile njegove najbolje slike.

104


„Žao mi je što ih nisam našao.“ Napokon sam u svesti sastavila pitanje, dobilo je oblik, bila sam zapanjena što se ranije nisam setila to da ga pitam. „Tomase“, počela sam oprezno, „da nije tvoja majka uzela slike?“ Možda je htela još neku uspomenu na Džejmsa, ili još gore, možda je htela da uništi slike. Fil je mogao da ih ukrade. A Tomas? Možda ih je on uzeo i previše se stideo da to prizna? Bila sam izbezumljena od tuge, praktično još uvek u suzama, kad sam ga zamolila da potraži slike. „Sumnjam. Nikad je nije zanimala njegova umetnost.“ Dah koji sam dotad zadržavala, oslobodila sam. Iako mi je laknulo što nisu bile u njenom posedu, bila sam i razočarana. Barem bih znala gde su. „Da li bi ti bilo teško da je pitaš?“ Odmahnuo je glavom, srknuo kafu. Crnu, bez mleka. Onda se nasmešio melanholično. „Mnogo si postigla za godinu dana.“ Pogledala sam po kafeu, slušala žamor. Zveckanje posuđa u kuhinji. Mendi uzvikuje narudžbe. Ijan melje kafu. Šištanje pare espreso aparata. Spustila sam pogled na ruke i savila prste. Sklanjala sam tobože prljavštinu ispod noktiju. „I dalje ga osedam, ovde“, pritisla sam rukom grudi. „I zato mi je teško da poverujem da je mrtav. I dalje se tako osedam, iako je prošlo godinu dana. Misliš li“, počela sam, oklevajudi, i pogledala ga ispod trepavica. Duboko sam udahnula i istisla iz sebe pitanje dok sam još imala hrabrosti. „Misliš li da bi telo koje smo sahranili možda moglo da ne bude njegovo?“ Tomas se trgnuo. Oči su mu se skupile na sekund pre no što se napetost povukla kao more pre cunamija. „Ne“, rekao je gotovo previše mirno. „To je bio Džejms.“ Moje pitanje uznemirilo ga je a to me nije umirilo, niti uverilo. „Izvini. Zaboravi da sam pitala.“ Odmahnuo je glavom. „I ja se osedam isto, Ejmi.“ Stisnula sam usne i klimnula glavom. Odgurnuo je šoljicu. „Hvala na kafi. Bila je sjajna.“ Ustao je i ispravio nabore na pantalonama. „Drago mi je što je Džo još jednom razmislio o tvojoj ponudi. Znao sam da deš od ovoga napraviti fenomenalno mesto.“ Skupila sam oči dok sam ustajala. Kako je znao da mi je Džo pružio drugu šansu? Nisam rekla Tomasu da je Džo prvo odbio moju prijavu. Predomislio se pre no što sam imala priliku da nazovem Tomasa i da ga zamolim da mi bude žirant. Tomas se zagledao negde iza mog ramena, izraz lica mu se stvrdnuo. Pratila sam njegov pogled i nisam videla ništa neuobičajeno, samo ljudi u redu koji čekaju

105


da naruče i vrata koja se zatvaraju za nekim ko je upravo izašao. Lice mu je bilo crveno kad sam se okrenula ka njemu. „Jesi li dobro?“ „Da, dobro sam“, procedio je. „Učinilo mi se da vidim nekog poznatog.“ Vratio je stolicu za sto i otišao, kratko se pozdravivši. Pospremila sam njegov sto. Emili me je presrela na putu do kuhinje. „Žena za stolom osam zamolila me je da ti dam ovo.“ Uručila mi je razglednicu i požurila da posluži drugi sto. Za stolom broj osam nije bilo nikoga. Ko god da je tu bio, otišao je. Pogledala sam razglednicu i svet mi se okrenuo naglavačke. Bio je to deo promotivnog materijala za umetničku galeriju u Meksiku, Estudio delpintor. S prednje strane naziv galerije ispisan je meni dobro poznatom karipskoplavom bojom koju je Džejms koristio za potpise slika, a ispod je bila ilustracija jedne od Džejmsovih nestalih slika. Glasna lomljava odjeknula je iz kuhinje. Glave su se okrenule u tom pravcu. Stavila sam razglednicu u džep kecelje i pojurila ka kuhinji. Ruke su mi se tresle dok sam klečedi na podu pomagala Mendi da pokupi razbijene tanjire. Više mi je parčida palo na pod nego što sam ubacila u kantu za đubre. Mendi me je nestrpljivo odgurnula u stranu, otišla sam u toalet. Svalila sam se na zaključana vrata, teško sam disala od šoka. Drhtavim prstima, polako sam izvukla razglednicu iz džepa i udubila se. Znoj mi se izbijao duž ivice kose. Kako je to mogude? „Ejmi!“ Emili je kucala na vrata. „Jesi tu?“ Trgla sam se. „Da, čekaj sekund.“ „Traži te Mendi u kuhinji.“ „Reci joj da odmah dolazim“, doviknula sam. Spustila sam razglednicu u džep kecelje i potisnula u zadnji deo mozga ogroman značaj koji ta razglednica ima za mene. Morala sam da se usredsredim kako bih pregurala ovaj dan. *** Na plazma ekranu od sedamdeset pet inča u biblioteci kod Donatovih, pičer Njujork Metsa stao je na brdašce za bacača u AT&T stadionu u San Francisku. Bio je kraj devetog ininga protiv Džajantsa a sve baze bile su im popunjene. Metsi su vodili s tri poena razlike. Pičer je bacio lopticu prema mestu na kojem je stajao protivnički igrač s palicom. Zasekla je vazduh brzinom od 147 kilometara na sat i

106


doletela tačno na palicu Berija Bonda. Krak! Loptica je odletela preko terena i pala u kožnu rukavicu navijača u drugom redu iza zida u delu tribina s jeftinim sedištima. Houm rani I pobeda za Džajantse. Džejms i Tomas skočili su na noge. Vikali su i drali se. „Igra je završena!“ Tomas je pljesnuo dlanovima. „Vreme je za naplatu.“ Edgar Donato je opsovao. Nagnuo se u stranu u kožnoj stolici i izvukao novčanik. Izvadio je dve novčanice od sto dolara. „Jesam li ti ved spomenuo, Ejmi, koliko sam razočaran što nijedan od mojih sinova nije ostao veran Metsima?“ „Jeste, gospodine. Više puta.“ Razmenili smo osmehe. Donatovi su se preselili u Los Gatos iz Njujorka. I Tomas i Džejms brzo su postali odani navijači San Francisko Fortinajnersa i Džajantsa. Edgar je dao sinovima novčanice, Tomas i Džejms spojili su pesnice. Džejms se nagnuo, obgrlio mi obraze dlanovima i glasno i sočno mi poljubio usne. „Častim večeru, dušo, kasnije ove nedelje.“ „Zvuči kao dobar predlog, izgleda da si nešto isplanirao“, nasmešila sam se uz njegove usne. Džejms se uspravio i stavio novac u džep. „Moradeš da dođeš do mene u Palo Alto. Imam ispite ove nedelje, tako da nedu modi da se vratim ovamo.“ Edgar je upalio cigaru, duvan se zažario a vrh cigare postao je narandžast. Podsticao je plamen kratkim udisajima. „Reci mi, Ejmi“, kazao je duvajudi dim iz punih pluda, „jesi li razmišljala šta deš da radiš, čemu deš da se posvetiš posle srednje škole?“ „Da, gospodine, jesam.“ Pomerila sam se na kauču tako da budem okrenuta ka njemu jer je sedeo u stolici pored mene. Za šest nedelja čekala me je matura. Bila sam nervozna, nestrpljiva, uzbuđena. „Ved znate da du sledede dve godine provesti na De Anco koledžu da bih mogla da nastavim da pomažem svojim roditeljima u Oldgoutu, plan mi je da posle toga odem na Kalifornijsku kulinarsku akademiju u San Francisku, i da tamo diplomiram.“ „Dobar plan, vidi se da si lepo promislila“, Edgar je klimnuo glavom, pesnicom se oslanjao na koleno. Dim iz cigare kovrdžao se uvis, stvarajudi mutnu zavesu između nas. „Modi deš da preuzmeš posao kad se tvoji roditelji povuku.“ Džejms je zakolutao očima. Edgar takođe. S Edgarom je uvek bila ista priča. Roditelji su imali odgovornost da potomcima ostave nešto u nasleđe, a potomcima je bila odgovornost da budu spremni da preuzmu to nasleđe. „Da, to nam je bila ideja“, složila sam se.

107


„Mislim da bi trebalo da otvori svoj restoran kad diplomira.“ Džejms je uzeo moju praznu čašu i otišao do bara. Čula sam kako otvara koka-kolu u konzervi i njeno šištanje kad ju je sipao u čašu. „Ne znam.“ Slegnula sam ramenima. „Možda du jednog dana imati sopstveni restoran. Pre toga pomagaču roditeljima.“ Tomas je krenuo za Džejmsom do bara i sipao sebi još jedan viski. „Ako otvoriš restoran, ješdu kod tebe svakog dana.“ Nasmejala sam se, pogledavši Tomasa preko ramena. „Ugojideš se.“ Tomas je podigao flašu s viskijem u Edgarovom pravcu. Edgar je klimnuo glavom. „Sviđa mi se u Oldgoutu“, rekao je Edgar. Zablenula sam se u njega. „Išli ste tamo?“ „Nekoliko puta.“ Roditelji mi nisu pomenuli da su videli Džejmsove roditelje tamo. Imala sam utisak da je njihov restoran ispod standarda Donatovih. Kler je ušla u sobu i najavila: „Meri de izneti večeru za nekoliko minuta.“ „Dobro.“ Tomas je pogledao na sat. „Moram da idem kudi da pripremim ponudu za Čahaja tek. Letim u Indoneziju u utorak.“ Tomas je nedavno diplomirao na Stanfordu. Sa dvadeset dve godine ved je vodio nekoliko vedih poslova Donato enterprajzisa. Čuo se odjek koraka u hodniku. „File, dušo! Nisam te očekivala“, Kler je uzviknula, lice joj se razvedrilo. „Hodeš li nam se pridružiti na večeri?“ Sve glave okrenule su se ka Filu koji je ušao u sobu. Zagrlio je Kler, šapnuo joj nešto na uvo. Pogledom je pretraživao po sobi dok nije ugledao gospodina Donata. „Moram da popričam s tobom, Edgare“, rekao je, izvlačedi se iz Klerinog zagrljaja. Edgar je ustao, ravnajudi nabore na pantalonama. „Posle večere.“ „Raskinuo si ugovor s Kostasima“, Fil ga je optužio, ignorišudi Edgarov zahtev. „Zašto?“ Edgar je pocrveneo. Oštro je pogledao Fila. „Nedelja je. Rekao sam da demo o tome popričati kasnije.“ „Ne! Raspravidemo to odmah.“ Fil je eksplodirao. Poskočila sam na svom mestu. Džejms se ukočio, izdužio kičmu. Tomas je začkiljio. Fil je ušao dublje u sobu, stao je iza kauča i nadneo se iza mene. „Nisi mi odgovarao na telefonske pozive cele nedelje.“

108


Njegov glas me je zaglušio. Skočila sam na noge i brzo otišla do bara. Džejms i ja smo razmenili oprezne, zabrinute poglede. „Posao s Kostasima bio je unosan. Donato bi ostvario veliki profit.“ „Po koju cenu?“ Edgarov ton bio je ravan Filovom. „Prave nameštaj od brazilskog oraha. Sve naše provere i istraživanja potvrdili su da nemaju održivi izvor sirovina. Ilegalno nabavljaju drvo.“ „Ma, zar veruješ u ta sranja! Razgovaraj s njima. Nazvadu predsednika njihovog upravnog odbora.“ „Džabe gubiš vreme. Donato sarađuje samo sa proizvođačima nameštaj a koji su posvedeni očuvanju prirode i životne sredine. Kostasi ne spadaju u tu grupu. Kraj priče.“ Edgar je oštro zabo cigaru u pepeljaru i podigao čašu s viskijem koju mu je Tomas napunio. Krenuo je ka vratima, ostavljajudi Fila da stoji u sredini sobe. „Da se nisi usudio da odeš!“, zaurlao je Fil kad je Edgar stigao do vrata. „Nisam još završio s tobom!“ Pogledala sam Džejmsa koji je ukočeno stajao pored mene. Slutila sam da je povod ovom razgovoru nešto više od raskinutog ugovora. Fil je uperio prst u Edgara. „Nemaš prava da stopiraš poslove bez mog odobrenja.“ „Kao predsednik upravnog odbora imam sva prava na to.“ „Zbog tebe sam ispao seronja.“ Edgar se nasmejao. „Za to si sam zaslužan. Hodeš da promeniš utisak koji o tebi imaju u Donatu? Hodeš da te uzmem u razmatranje za funkciju predsednika? Onda prekini sa nepromišljenim potezima. Ostavi se rizičnih poslova. Tada demo razgovarati. Nedu dozvoliti da kompanija ode u propast s tobom…“ „A šta deš da uradiš?“ Fil se podrugljivo nasmešio. „Ostavideš kompaniju malom Tomiju? Nema on kičmu da bude predsednik. Klijenti de obrisati noge s njim. Donatu je potreban vođa koji ima petlje za rizične poslove ako želimo da kompaniju dignemo na viši nivo.“ Uperio je prst u Džejmsa. „A takav sigurno nije Džimbo. On bi radije slikao cvede i drndao svoju kučku.“ Premrla sam. Džejms je zgužvao konzervu koka-kole. Nikad ga nisam videla tako napetog, spremnog da skoči. Fil je besno gledao po sobi, grudi su mu se dizale i spuštale u neravnomernom disanju, upijao je naše zapanjene izraze lica. Pogled mu se zaustavio na Džejmsu koji ga je mrko gledao. Filov izraz lica sad je iskazivao nevericu. „Još uvek ne znaju? Sve ove godine uspeo si da kriješ to od njih?“ Nasmejao se oštro i duboko. „Neverovatno. Mnogo si bolji u sakrivanju istine

109


nego što sam mislio. Bravo, Džimbo.“ Zapljeskao je dlanovima preterano širedi ruke. „File, nemoj…“ zaustila sam. „Što znači“, glavom je pokazao ka meni, „da ona još ne zna ono glavno o nama“, rekao je pokazujudi prstom Džejmsa, Tomasa i na kraju uperivši prst u sebe. „Zaveži“, upozorio ga je Džejms. „Džejms, o čemu on to priča?“ upitala je Kler. Lice joj je pobledelo. „O kakvom slikanju je reč? Šta je time hteo da kaže? Šta to znači?“ „To znači da tvoj sin ne želi da ima ništa s Donato enterprajzisom“, Fil je odgovorio umesto Džejmsa. „Hode da mačka po platnu, da pravi lepe slike, i time se bavi još od onog dana kad si mu zapovedila da vrati Ejmi poklon.“ Skrstio je ruke na grudima. „I, u stvari, jako je dobar u tome. Mislim, u slikanju. A kako kreše svoju devojku, nemam pojma.“ Osetila sam kako mi je krv projurila čitavim telom sve do nogu i ostavila me ukopanom u mestu. Zašto je tako surov i okrutan? I kako je, dovraga, znao da je Džejms talentovan? Da li je video slike? Pretresala sam po pamdenju pokušavajudi da se setim da li je ikad bio kod mene kudi. Roditelji mi nikad nisu pomenuli da je Fil svradao. Ali uprkos šoku koju je izazvala Filova objava, bilo mi je jasno da je ljut i povređen zbog nečeg drugog i da iskaljuje bes i nezadovoljstvo na nama. Pogledao me je podrugljivo, iskosivši glavu. „Možda bi mogla da nas uputiš u svoj seksualni život?“ „File!“, Kler je podviknula, zaprepašdena. Džejms je hteo da se baci na Fila, ali Tomas ga je zgrabio oko struka i zadržao. „Nije vredan toga. Nikad i nije bio.“ „Gubi se iz moje kude“, naredio je Edgar. Fil se silovito okrenuo ka njemu. „Donato je trebalo da pripadne meni!“, prodrao se. Pljuvačka mu je prsnula iz usta. „Imao sam po rođenju pravo na kompaniju. Moja je!“ Izmarširao je iz sobe zalupivši vratima biblioteke tako jako da su se odbila i ostala otvorena. „File!“ Kler je potrčala za njim. Džejms je pobesneo. Otresao je Tomasa sa sebe. Osedala sam se užasno zbog Džejmsa. Njegove slike mogle su da se porede s najboljim umetničkim delima koja su krasila zidove kude njegovih roditelja, i da takav talenat bude na tako sirov način napadnut – bio je to nizak i bolan udarac. Džejms nikad nede oprostiti Filu. Edgar je odšetao do prozora. Zavukao je ruke u džepove i zurio u dvorište. „Dakle, ti si umetnik?“

110


Džejms je napudio usne, lice mu je bilo napeto. „Njegove slike su za muzeje, gospodine Donato“, prozborila sam kad je njegov sin ostao nem. Okrenuo se ka meni, oči su mu plamtele. „Istina je, Džejmse“, prošaputala sam sa strašdu. „Da li je to ono što želiš da uradiš sa svojim životom?“ Edgar je upitao Džejmsa. Zvučao je poraženo. „Ne znam šta kog mog želim.“ Izleteo je iz sobe. „Možda je trebalo da ga pustimo da slika“, Edgar je promrmljao svom odrazu u prozoru. Slegnuo je ramenima i pogledao me. „Kler nije bila oduševljena tom idejom. Nije htela da momci imaju hobije koji bi ih inspirisali da karijeru potraže van Donata. I pristao sam da je podržim u tome, ne maredi da li momci žele da rade u firmi. Njihov pradeda osnovao je kompaniju. Svi sinovi iz svake generacije radili su u kompaniji. Pa, tako de i njeni.“ Okrenuo se opet ka prozoru. „Još jedna stvar za kojom du žaliti u životu.“ Tomas mi je prišao. Protrljao mi je rame. „Jesi li dobro?“ Skrenula sam pogled s Tomasa na hodnik ispred biblioteke i vratila ga ponovo na Tomsa. „Fil je drkadžija“, rekao je Tomas, krenuvši da objašnjava da je Fil bio pod velikim pritiskom jer se od njega očekivalo da u svemu bude najbolji. „Obojica smo u trci za predsedničko mesto koje je moj tata zauzeo nakon što je ujka Grant – znaš, Filov tata – preminuo. Kao što si čula, Fil nije donosio najmudrije poslovne odluke u poslednje vreme.“ Klimnula sam glavom, ne udubljujudi se u ono što je Tomas govorio. „Trebalo bi da vidim kako je Džejms.“ Izvinila sam se, izašla iz sobe i potražila Džejmsa. Našla sam ga u kolima, s upaljenim motorom. Sela sam na suvozačko sedište. Ubacio je u brzinu čim sam zatvorila vrata. Gume su se oljuštile na asfaltu. Zabatrgala sam se, vezujudi pojas. Džejms je krenuo sporednim putevima, uputivši se ka Skajlajn bulevaru i našem proplanku, našem tajnom mestu na koje smo odlazili kad smo želeli da budemo sami. Gnev je izbijao iz Džejmsovog oštrog menjanja brzina. Vozio je po lakat krivinama i sve vreme ubrzavao. Uhvatila sam se za dršku vrata. „Nema smisla da idemo na proplanak da vodimo ljubav ako demo se slupati pre no što stignemo tamo.“ Džejms je prebacio menjač u nižu brzinu. Ugao usana iskrivio mu se u poluosmeh pre no što je opsovao. Tresnuo je šakom po volanu. „Kako je, jebote, on to saznao?“

111


„Ko, Fil? Mislim, iz naših poruka.“ „Čega?“ „Sa ceduljica koje smo razmenjivali u školi. Sedaš li se da si ga uhvatio kako ti pretura po stolu? Mislim da ih je pročitao, baš kao što si pretpostavljao.“ Ponovo sam mu ispričala kako me je Fil dopratio kudi pre nekoliko godina. Džejms je pogledao iskosa. „Nikad mi to nisi rekla“, optužio me je. Stao je na raskrsnici sa Skajlajnom i pogledao u retrovizor. Kola su se zaustavila iza nas, s upaljenim dugačkim svetlima. „Rekla sam ti. Progunđao si da je Fil idiot i rekao si da ne želiš da pričaš o tome. Nikad nisi voleo da pričaš o njemu. Osim toga, mnogo više te je zanimalo šta imam ispod majice. Sedaš li se? To je bilo odmah nakon našeg prvog poljupca.“ Džejms se nasmešio. Pogledao me je vatreno. „Toga se sedam.“ Pocrvenela sam. „Bilo kako bilo, Fil je obedao da de čuvati tu tajnu iako mu nisam priznala da slikaš.“ „Očigledno ne može da drži usta zatvorena.“ Džejms je skrenuo na Skajlajn bulevar. „Prebidu ga kad ga slededi put budem video.“ Kola koja su išla iza pratila su nas, osvetljavala su dugačkim svetlima unutrašnjost Džejmsovog automobila kao far svetionika. Džejms je opsovao, pogledao je u retrovizor. „Idiot bi trebalo da popravi ta svetla.“ Bacila sam pogled na bočno ogledalo. Kola su nas namerno pratila, ostavljajudi jedva dužinu prosečnog automobila između nas. „Nije mi jasno kako je Fil znao da su ti dobre slike.“ „Da li ih je video?“ Odmahnula sam glavom. „Nikad nije bio kod mene. Barem ne dok sam ja bila u kudi. Ni moji roditelji nisu pominjali da je svradao. Ali, s druge strane, nisu mi rekli ni da je tvoj tata dolazio u Old gout. Prvi put sam to danas čula.“ Džejms je uzdahnuo. „E, pa, sad i moji roditelji znaju.“ Posegnula sam rukom ka njemu i pomilovala ga po butini. „Nemaš više petnaest godina. Ne mogu ti zabraniti da slikaš.“ „Znam. Samo…“ Protrljao je čelo. „Nisam hteo da to na ovakav način saznaju.“ To je bilo nešto novo. „Planirao si da im kažeš.“ Slegnuo je ramenima. „Zamišljao sam kako ih pozivam u galeriju i dočekuje ih iznenađenje. Moja izložba. Možda bi kupili neki rad i okačili ga u biblioteku. Ma, dovraga, dao bih im koju god da izaberu sliku.“

112


Oh, Džejmse. Srce mi se steglo zbog njega. Hteo je nešto više od priznanja svog talenta. Hteo je da njegovi roditelji shvate njegov rad kao nešto više od prolaznog hobija. „To je glupa ideja.“ „Mislim da je to sjajna ideja.“ „Sad je kasno“, Džejms je progunđao. Prošao je skretanje za naš proplanak. Pogledala sam preko ramena. „Promašio si put.“ „Znam.“ Pogled mu je skakao s puta pred nama na retrovizor i nazad. Vozio je još nekoliko stotina metara i onda hitro stao pored puta, pustivši da prođu kola koja su nas pratila. Uzdahnula sam. „To kao da su Filova kola.“ Džejms je sačekao da automobil nestane iza krivine pre no što je napravio polukružno okretanje. Vratio se do skretanja za naš proplanak. Skrenuo je na sporedni put i ugasio svetla. „Za svaki slučaj.“ „Mora da je silno besan kad je odlučio da nas prati.“ „Ne znam ko je to bio, ali nedu da rizikujem. Ne želim da iko zna da smo ovde.“ „Šta je hteo da kaže s onim: 'Ona još ne zna ono glavno o nama'?“, upitala sam ga. Osetila sam kako se Džejms napeo pored mene u mraku. „Nema veze, ne moraš da mi kažeš.“ Ugasio je motor kola. „Ništa bitno. Nemoj da brineš o tome.“ Džejms je pokušao tome da umanji važnost. Bes je zračio iz njega i još nešto, što nisam mogla da definišem. Očigledno je bio zabrinut uprkos tome što je meni rekao da se ne brinem. Pretpostavljala sam da de mi kazati o čemu je reč kad mu bude zgodno. Otvorio je vrata i svetlo u automobilu se upalilo. Treptala sam dok su mi se oči privikavale. Džejms se nasmešio. „Idemo. Moji roditelji bide razočarani što nismo večerali s njima, a osim toga moram večeras da se vratim na Stanford i da učim.“ Smešakmu je postao nevaljao. „Hajde malo da uživamo.“ Džejms je dohvatio debad, male zvučnike i ajpod. Pratila sam ga. Udaljili smo se od kola i prešli nisku ogradu. Išli smo kroz šumarak sve dok nismo došli do čistine s koje se videlo zvezdano nebo. Omiljeno mesto bio nam je greben koji je gledao na obronke Santa Kruza. Nije bilo oblačka na nebu te sveže proledne večeri.

113


Džejms je upalio ajpod, začuli su se prvi taktovi pesme The Way You Move, grupe Autkast. Podigla sam obrve. „Zanimljiv izbor. Žestok si večeras.“ Podigao je ramena i nasmešio se, sporo i seksi. Stomak mi je zatreperio. „Dođi, dušo.“ Privukao me je u zagrljaj i nagnuo se da me poljubi. Pre no što su me njegove usne dotakle, sav se napeo. Podigao je glavu, pogled je usmerio negde iza mog ramena. Naježila sam se. „Šta ti je?“ Skupio je oči i onda odmahnuo glavom pre no što me je pogledao. „Učinilo mi se da čujem nešto.“ „Da nije neka zverčica?“ Pogledala sam preko ramena i videla samo senke, sablasno nepomične na mesečini. „Možda“, rekao je Džejms. Poljubio mi je nos. „Lepa si.“ Nasmešila sam se, odmakla iz njegovog zagrljaja i skinula tanki džemper preko glave. Pustila sam da padne na zemlju. Džejms se prigušeno smejuljio sve dok zvuk rajsferšlusa moje suknje nije presekao nod. Uozbiljio se, pogledom je pratio suknju koja mi se sklupčala kod nogu. Iskoračila sam iz plitkih cipela i iz suknje. Nežni dah vetrida doneo je miris borovine i zašaputao oko mene, koža mi se naježila. Skupila sam šake u pesnice. „Hladno je ovde.“ „Tako si lepa.“ Džejms mi je prišao, spustio je usne na moje. Kružio je dlanom oko mog struka, zaronivši prste ispod lastiša mojih gadica. Skinuo ih je, spustio se na kolena i ljubio mi nogu. Oštro sam udahnula, uzdrhtavši od svežine'nodi i vlažnih poljubaca. Bacio je gadice u stranu na moju skinutu odedu i povukao me nadole. Otkopčao mi je brushalter, ljubio otkrivenu kožu i polegao me na debe, pokrivši me drugim da me ugreje. Brzo se skinuo i uvukao ipod debeta, privukavši me k sebi. „Volim te“, prošaputao je uz moje usne i poljubio me. „I ja volim tebe.“ Podigao se iznad mene i čula sam kako čepa foliju. Dizao se, nameštao, gurao i onda se kretao u meni. Obgrlila sam ga rukama oko vrata i obmotala noge oko njegovog struka, odgovarajudi na njegov ritam. „Ne puštaj me“, prošaputao mi je u uvo. Duboko je prodirao, pomamnim pokretima. „Nikad.“

114


POGLAVLJE 15 Prošlo je petnaest meseci od Džejmsovog odlaska u Meksiko i godinu dana otkako sam ga sahranila. U nekom pogledu, u nekim pojedinostima, nastavila sam sa svojim životom. U drugim i ne baš. Džejmsova odela još su visila u ormanu. Slikarski pribor skupljao je prašinu u ateljeu. Sedela sam za stolom i gledala na ekranu računara slike koje mi je Kristen poslala imejlom s jutrošnjeg otvaranja za porodicu i prijatelje. Pažljivo sam pregledala fotografije nadajudi se da du nadi ženu koju nisam očekivala da du ponovo videti. Bilo je slika rodbine i prijatelja, komšija i osoblja. Snimci barista i Mendi u kuhinji. Ijan kod espreso aparata. Ijan s mojim roditeljima. Ijan sa Nadom. Ijan pored uramljenih slika na zidu. Pretraživala sam dalje. Ijan, opet. Sram te bilo Kristen što si ga toliko slikala. I sram te bilo, Ijane, što toliko dobro izgledaš. Pogledala sam slededu fotografiju i uzdahnula uzbuđeno. Tu je. Sedela je za stolom broj osam u uglu koji činili zid s Džejmsovim slikama i zid na kojem su bile Ijanove fotografije. Lejsi. Držala je razglednicu koju je dala Emili, kelnerici, i gledala je pravo u Kristenin foto-aparat, njene sablasne ljubičastoplave oči bile su sjajne i širom otvorene. Nije očekivala da de je Kristen slikati. Zašto je otišla onako brzo nakon što mi je dostavila razglednicu? I zašto je nije dala baš meni? Da li ju je uplašilo to što ju je Kristen slikala? Da li ju je nešto drugo uplašilo – ili možda neko drugi. Tomas? Video je da neko izlazi iz kafea, pomislio je da je to bio neko koga poznaje. Potpuno je promenio ponašanje. Izgledao je uznemireno. Možda zbog Lejsi. Izvadila sam razglednicu iz zadnjeg džepa. Galerija Estudio del pintor nalazila se u Puerto Eskondidu u Meksiku. Razglednica je bila mala, 8 sa 12 santimetara, a ilustracija akrilik slike još manja. Proučavala sam sliku i nesvesno prevlačila zglobovima prstiju preko zuba. Videla sam tu sliku pre nekoliko godina na štafelaju u maloj sobi od koje su moji roditelji napravili Džejmsu atelje. „Nemogude.“ Ilustracija na razglednici bila je potpuno ista kao Džejmsov akrilik Osušeni hrastovi, slika stabala u šumarku iza kude njegovih roditelja. Okrenula sam razglednicu. Galerija se nalazila u istom gradu kao i odmaralište Kaza del Sol. Vizitkartu s nazivom tog odmarališta našla sam u svom novčaniku pre godinu dana. Izvukla sam srednju fioku stola i kopala po papirima dok nisam našla vizitkartu za koju sam verovala da ju je Lejsi stavila u moj novčanik. Otvorivši novu stranicu u pretraživaču, posetila sam Kaza del Sol veb-sajt. Ništa se nije promenilo na sajtu otkad sam poslednji put gledala. Ništa nije 115


izgledalo neuobičajeno u vezi s hotelom odmarališta. Onda sam potražila Estudio del pintor. Ništa. Nije bilo veb-sajta ni linka do internet stranice. Pokušala sam sa nekoliko drugih pretraživača. Nijedan od njih nije pronašao „Estudio del pintor“ galeriju u Puerto Eskondidu u Meksiku, pa sam u polje za pretraživanje Gugla upisala adresu galerije. Pojavila se slika zgrade i pritisla sam mišem na link. Na slici, koja se nalazila na sajtu za promet nekretnina, zgrada je izgledala oronulo, boja je popucala a malter otpao na pojedinim mestima. Nije bilo oznaka. Stranica je bila stara najmanje dve godine i pisalo je da je nekretnina prodata. Ko god da ju je kupio nedavno je otvorio atelje-galeriju, verovatno u poslednja dvadeset četiri meseca. Zašto me je Lejsi navodila na Puerto Eskondido? Džejms je otputovao za Kankun. Prijavio se u hotel Plaja del Karmen, i pecao je u vodama Kozumela. Tomas mi je rekao da je Džejmsovo telo doneo iz Kintane Ro, jedne od meksičkih saveznih država. Ne iz Oahake. Ako to nije bilo tačno, zašto bi Džejms lagao kuda putuje? Možda je Tomas lagao, što bi značilo da je Lejsi govorila istinu sve vreme. Džejms je bio živ. Srce je počelo da mi lupa u grudima. Nazvala sam Kristen. „Mogu li da svratim?“ Kristen i Nik Garner stanovali su u Saratogi, deset minuta vožnje automobilom od moje kude. Kristen mi je otvorila vrata u frotirskom šortsu i Hello Kitty majci. Konjski rep vijorio joj je visoko na glavi dok me je vodila kroz kudu. „Nik je u kuhinji. Hode li ti smetati ako nam se pridruži?“ Odmahnula sam glavom. „Poznaje Tomasa bolje od nas dve.“ „To sam i ja pomislila, Ejmi“, stala je u hodniku i okrenula se ka meni. „Imam mnoge sumnje i dileme. Ono što si mi ispričala preko telefona izgleda mi tako…“ „Ludo, znam.“ Namestila sam kaiš torbe na ramenu. Prsti su mi drhtali. „Ali moram da otkrijem šta se dešava.“ Spustila mi je ruku na rame. „Da li zbog toga ni sa kim nisi htela da izlaziš otkako je Džejms, hm… nestao?“ „To mi je sve vreme bilo negde u glavi.“ Kratko je klimnula glavom. „Hajde da vidimo šta de Nik na sve to da kaže.“ Nik je stajao pored stola u sredini kuhinje i sipao tamno pivo u kriglu. Bio je u majici i sportskom šortsu, i kosa mu je bila mokra. Nik je igrao fudbal u ligi za rekreativce. Izgledao je kao da je upravo došao s utakmice.

116


Ponudio me je pivom, odbila sam. „Čestitam, otvaranje je bilo sjajno“, rekao je. „Hvala, šta si ti naručio?“ „Mediteranski omlet“, potapšao se po stomaku. „To mi je odsad omiljeno jelo.“ Nasmešila sam se. Obilno zasut kozjim sirom, s maslinama, svežim komoračem i mirodijom, omlet su svi tražili. „Očekujem da te ponovo vidim u restoranu.“ „Svakako.“ Otpio je pivo i onda protrljao dlanove. „Dakle, šta imaš za mene?“ Izvadila sam razglednicu iz galerije i vizitkartu odmarališta iz torbe i stavila ih na sto. „Lejsi mi je ubacila vizitkartu hotela u novčanik.“ Nik je izvio obrvu. „Duga priča“, rekla sam, pokazujudi na razglednicu. „Tražila je od moje kelnerice Emili da mi je preda.“ Nik je podigao glavu. „Bila je jutros kod tebe u restoranu?“ „Da.“ „Ejmi kaže da sam je uslikala“, objasnila je Kristen. Nik se uspravio, primakao ženi. „Da li je tebi nešto rekla?“ Odmahnula je glavom. „Bilo je mnogo ljudi. Nisam je ranije videla, tako da ne znam ko je.“ „Pokazadu ti kako izgleda.“ Izvadila sam telefon i pronašla fotografiju na kojoj je bila Lejsi. „Da, sedam se te žene“, rekla je Kristen. „Mislim da se prepala kad sam je slikala. Odmah potom je otišla.“ „Zove se Lejsi Sonders i mislim da je otišla zato što je videla Tomasa. Ona je vidovnjakinja specijalizovana za pronalaženje nestalih osoba“, objasnila sam zarad Nika. Nik je pažljivo gledao fotografiju. „Kristen mi je pomenula da si se upoznala s njom na Džejmsovoj sahrani.“ „Nisam se baš upoznala“, priznala sam. „Lejsi ju je jurila po parkingu kod crkve“, Kristen je pojasnila. „Rekla je Ejmi da je Džejms živ. Nađa je pomislila da je neka prevarantkinja, i moram da se složim s njom.“ „I ja sam tako mislila dok se nije ispostavilo da je nestala vedina Džejmsovih slika, a onda sam i ovo dobila“, kucnula sam prstom po razglednici. „Plašim se da Lejsi govori istinu.“

117


Nik je protrljao desno rame. „Nemoj da žuriš sa zaključcima. Polako“, savetovao je. „Šta je policija rekla kad si prijavila krađu.“ „Nisu ništa mogli da urade. Nije bilo otisaka prstiju u garaži, osim mojih i Džejmsovih. Nije bilo tragova provale tako da je pitanje da li su uopšte ukradene. Jedino što sam mogla da uradim bilo je da prijavim nestanak. Imaju opis za slučaj da se pojave na nekoj aukciji ili na crnom tržištu.“ „Toliko vremena je prošlo da mogu da budu bilo gde“, zaključila je Kristen. „U Meksiku?“, predložila sam. Nik je slegnuo ramenima. „Evropa, Azija. U susednom gradu. Kod komšije u dnevnoj sobi.“ Lupnuo je prstom po ilustraciji na razglednici. „Ako je slika Džejmsova, možda ju je galerista nabavio ispod ruke, ili iz neproverenog izvora. Voleo bih više da saznam o ženi koja ti je ovo dala. Nije mi prijatno kad pomislim da bi mogla ponovo da se sastaneš s njom. Sumnjiva je.“ „Nemam mnogo toga da dodam o njoj, osim da stanuje u Kembelu. Ispred njene kude, na travnjaku, stoji tabla na kojoj piše da nudi vidovnjačke usluge. Osim toga nudi i usluge…“, prekinula sam se u pola rečenice, pogledavši prvo nju pa njega. „Kakve usluge?“, upitao je Nik. „Čita iz dlana i gleda u tarot karte.“ Ispustio je nestrpljiv zvuk pre no što mu je pogled postao stroži. „Bila si kod nje kudi?“ „Nisam ulazila“, požurila sam da se odbranim. „Prepala sam se od nje.“ „Verovatno je najbolje da joj ne prilaziš“, savetovao je. „Ne računajudi taj jedan put, uglavnom je ona meni prilazila. Govorila je gluposti, besmislice o Džejmsu. Odnosno, barem sam ja mislila da su to besmislice.“ Nik je popio još malo piva. „Rekao bih da je lujka.“ „Zašto je tako oprezna, tajanstvena?“, upitala je Kristen. Klimnula sam glavom s odobravanjem. „Volela bih da izađe na čistac i da sve lepo objasni.“ „Ima mnogo razloga što to nede da uradi“, rekao je Nik. „Neko ju je unajmio da ti prosledi te informacije. Ili da te namami da ih potražiš. Koji god da je razlog, ne žele da otkriju svoj identitet, što je najmanje verovatno objašnjenje.“ „A koje je najverovatnije objašnjenje?“ „Ona je prevarantkinja. Bacila ti je mamac“, Nik je mahnuo razglednicom, „zadobila tvoje poverenje, i insinuira da ima još informacija. Onda de početi da napladuje. Da li te često kontaktira?“

118


Odmahnula sam glavom. „Nikad nije zatražila novac.“ „Još nije u toj poziciji. Ignoriši je i možda de odustati.“ „A šta ako nastavi da uznemirava Ejmi?“ „Prijavi je policiji, zatraži zabranu prilaska.“ Grizla sam donju usnu. „Šta ako…“ okolišala sam, nežno, blago lupkajudi cipelom po vratašcima donjeg dela kuhinjskog ormarida, „govori istinu.“ Nik me je pogledao s ozbiljnim izrazom na licu. „Saosedam s tobom, Ejmi, istinski. Džejmsova smrt svima nam je teško pala, posebno Tomasu. Voleo je brata i izuzetno je zaštitnički bio nastrojen. Nije bilo lako odrastati s onakvim roditeljima.“ „Znam.“ Klimnula sam glavom, setivši se Tomasovih i Džejmsovih odricanja tokom godina. „Tomas je nasledio kompaniju u rasulu. I nisam siguran da je to želeo. Taj posao isisava život iz njega“, nastavio je Nik. „Iskren da budem, iznenadio sam se što je došao na otvaranje. Jedva da je imao dovoljno slobodnog vremena da jede. On je dobar, pošten čovek koji ne bi odstupio da je bilo sumnji u vezi s Džejmsovom smrdu. Prvi bi otišao u Meksiko da nađe odgovore.“ Udahnuo je, izraz lica ublažio mu se, naslonio se laktom na radnu površinu. „Veoma mi je teško da poverujem da Džejms nije mrtav. Zašto bi ostavio svoju porodicu? Zašto bi ostavio tebe? Žao mi je, Ejmi. Džejms je mrtav. “ Oči su počele da me peku i počela sam da trepdem kako bih zaustavila suze. Nik je postavio ona pitanja koja sam i ja sebi neprestano postavljala. Mada moje mišljenje o Tomasu nije bilo laskavo poput njegovog. Barem ne više. A što se tiče Lejsi, ona je i dalje bila misterija. Uzela sam vizitkartu i razglednicu i stavila ih u svoju tašnu. Nik je spustio dlan preko moje ruke. „Ako ti to može biti od bilo kakve pomodi, imam istražitelja koji radi za mene na pojedinim slučajevima. Zove se Rej Majls i pomalo je…“ Nik je oklevao. „Pa, nema drugog načina, ovo mora da se neposredno kaže. Mračan je tip… ali prokleto dobar. I nije jeftin. Posladu ti njegov telefon SMS porukom. Nazovi ga. Može da istraži Lejsinu prošlost, da pogleda tu galeriju, možda čak da sazna ime umetnika koji je naslikao sliku na ilustraciji i gde je i od koga je kupljena.“ Nik je pritiskao po telefonu i nekoliko sekundi kasnije moj telefon se oglasio. Daskali smo još nekoliko minuta pre no što sam otišla. Morala sam sutra rano da ustanem i da se pripremim za zvanično otvaranje svog restorana Ejmi. U kasno prepodne sutradan, ušla sam u kancelariju kafea i nazvala Reja. Porazgovarali smo nakratko o mojoj situaciji. Rekla sam mu da bih želela da

119


saznam ko je Lejsi i čime se bavi, da li je Džejms zaista otputovao u Kankun i gde je galerija iz Puerta Ekondida nabavila njegovu sliku. Rej mi je rekao koliko de me to koštati i Nik je bio u pravu. Njegov istražitelj bio je prokleto skup, a moj novac brzo se topio na isplate preduzimača za renoviranje lokala. Pošto moj problem nije bio vremenski uslovljen, motivisan radoznalošdu, Rej se složio da mu se posveti kad budem imala novca. Osim toga, radio je na još nekim slučajevima i ne bi mogao da mi pomogne u narednih osam do deset nedelja. Što je bilo taman dovoljno vremena da uštedim pare za njegovu istragu. Lejsi nisam više videla. Izgledalo je kao da se nikad nije ni pojavila. Ušla je i izašla iz mog života pre no što sam mogla da odredim smisao ukrštanju naših puteva. Tokom prvog meseca nakon otvaranja Ejmi, Tomas je svradao na kafu nekoliko puta nedeljno. Onda su se njegove posete proredile i na kraju je prestao redovno da dolazi. A i kad bih ga videla, bio je sve povučeniji, sve ispijeniji i mršaviji. Donato enterprajzis uzimao je svoj danak. Tamo gde se Edgar Donato gojio, Tomas je kopnio. Do sredine oktobra, odmah posle mog dvadeset osmog rođendana, imala sam dovoljno novca da angažujem Reja. Ako ništa drugo, njegova saznanja pomodi de mi da zatvorim jedno poglavlje svog života. Modi du celim bidem da nastavim sa svojim životom, duhom, umom i telom. Rej je rekao da de mi poslati izveštaj za nekoliko nedelja i da du nakon toga modi da odlučim šta du dalje. Kad smo se dogovorili oko svih pojedinosti, sela sam na kauč u dnevnoj sobi. Na moje iznenađenje, Ijan mi je došao u misli. Njegova bezrezervna podrška i sve dublje prijateljstvo. Osmeh koji je budio nešto duboko u mojoj duši i toplota njegove kože kad god bi stao blizu mene. Uz Rejovu pomod modi du da Ijanu pružim ono što je želeo. Jesam li ja isto želela od njega? Da, jesam. Ali šta ako Rej pronađe Džejmsa? Usmerila sam pogled ka vereničkom portretu, Džejms i ja u zagrljaju ispod naslikanog neba, sunce na zalasku plamtelo je narandžastim i crvenim bojama. Počela sam da drhtim. Prsti i kolena su mi se tresli. Ne od radosnog očekivanja, ved od straha. Ako je Džejms živ, to je značilo da se oko mene nešto mnogo vede i važnije dešavalo a ja sam bila previše naivna da toga budem svesna i da to vidim.

120


POGLAVLJE 16 Novembar Rej se konačno oglasio u utorak druge nedelje novembra. Njegov imejl stigao je nekoliko sati posle ponodi, u ranim jutarnjim satima, kad sam ved uveliko spavala. Pročitala sam ga pre no što sam pošla do Ejmi, i potom ponovo još sedamnaest puta. I upravo zbog tog imejla nije mi prijala pažnja Alana Kesidija, da ne pominjem činjenicu da ni inače nisam bila zainteresovana za izlaske s njim. „Izvoli, Alane, kao i obično: niskokalorični, bez šlaga, trostruki vanila late s lešnikom. Još nešto?“ Upitala sam nestrpljivije i oštrije nego što sam htela. I dalje se smešio. „Ne prestaješ da me opčinjavaš, Ejmi.“ Posegao je ka unutrašnjem džepu po meri skrojenog odela, izvukao dve karte, i zamahao njima kao lepezom. „Večeras igraju Šarksi. Pridruži mi se.“ Bacila sam pogled na karte. To nije bio prvi put da me tako nešto pita, da dolazi sa takvom ili sličnom ponudom, i poznavajudi Alana, verovatno su to bila najbolja mesta. Odmahnula sam glavom. „Žao mi je, Alane. Hvala na ponudi.“ Vedrina se izgubila a karte su podjednako brzo nestale u unutrašnjosti njegovog sakoa. „Nadi du ovih dana nešto čemu nedeš modi da odoliš.“ Podigao je svoju kafu za poneti u znak pozdrava i krenuo lagano ka izlazu. Ijan je prostenjao iza mene, i učinilo mi se da je promrmljao: „Oh, brate.“ Dok sam pripremala novu kafu, videla sam kako novac prelazi iz Emilinih ruku u Ijanove. Ijan je smotao novčanicu od pet dolara, i gurnuo je u zadnji džep. Nasmešio mi se. „Šta je to bilo?“, oštro sam upitala, izgubivši prisebnost. Razrogačio je oči. Osedajudi krivicu, izvinila sam se. „Koštala si me pet dolara.“ Emili me je veselo udarila po mišici i prošla pored mene. Uzela je plastičnu korpu i počela da raščišdava stolove nakon jutarnje gužve. Sumnjičavo sam pogledala Ijana. Okrenuo mi je leđa, izvukao vlažnu krpu iz pojasa i počeo da čisti aparat za espreso. Zviždukao je. Stisla sam usne. Bilo je pobedničkog osmeha u njegovom zviždukanju. „Ijane?“, podstakla sam ga. Mahnuo je bradom u pravcu ulaznih vrata. „Alan te zove da izađete najmanje jednom nedeljno. Emili je ubeđena da deš popustiti jednog od ovih dana.“ Prekrstila sam ruke. „U kom smislu?“ „Izadi deš sa budalom.“ Nasmejao se kao da je ta ideja ludo smešna. 121


„Alan nije budala. On je fin momak. On je…“ „Težak za održavanje?“, dodao je Ijan. Namrštila sam se. Pogledao me je, oči su mu sijale od nestašluka. „O, uduti ved jednom“, progunđala sam. Pa šta ako je Alan naručivao ženskaste kafe? To se mene ne tiče. Otvorila sam kesu kafe u zrnu i aroma mi je popravila raspoloženje. Duboko sam udisala, žmuredi. Tetive nenaviknute na pet sati stajanja, počele su da popuštaju. „Da li si ti to ved krenula da pucaš?“ Otvorila sam oči i ugledala Ijanov nadmeni izraz lica. Dva dana stara brada nije uspela da sakrije koliko je zadovoljan sobom, niti da umanji privlačnost njegovog osmeha. Rukave košulje podvrnuo je, ostavljajudi podlaktice pokrivene samo zlatnim dlačicama koje su odgovarale neukrotivim pramenovima kose. Isturio je rame. „Nema veze, ionako nije više važno. Ved sam dobio opkladu.“ Sipala sam kafu u filter. „Misliš da nedu izadi s njim?“ „Nema šanse.“ Pogled mu je pao na moj verenički prsten. „Nedeš ti izadi na sastanak. Ni sa mnom, niti sa bilo kim drugim.“ Zavrtela sam prsten palcem, sklanjajudi dijamant ka dlanu. „Hodu.“ Jednog dana. Ijan je prekrstio ruke. „Stani iza svojih reči. Izađi sa mnom.“ Dah mi se zaustavio. Za sve ovo vreme, koliko se poznajemo, po prvi put me je otvoreno pozvao da izađemo. „Ijane, znaš da ne mogu.“ Još, ne. Osim toga, još uvek sam bila pod utiskom Rejovog imejla. „Bolje rečeno, nedeš.“ Okrenuo se ponovo ka aparatu za espreso. „Znaš, u pravu je“, rekla je Nađa iza mene. Nagnula se nad vitrinu s pecivima i salatama i prstom mi mahnula u znak pozdrava. Kristen je stajala pored nje. Obe su bile u sportskoj opremi, sjajnorumenih obraza od jutarnjeg trčanja. Protrljala sam dlanove, otirudi zrnca kafe. „Misliš da je vreme da počnem da izlazim s drugim momcima?“ Nađa je nagnula glavu ka Ijanu koji je posluživao drugu mušteriju. „Stvarno mu je stalo do tebe.“ To sam ved znala. Ijan je veoma iskreno izneo svoja osedanja više nego jednom. Ja sam bila uzdržana. „On je prijatelj, i osim toga, moj je zaposleni, radi za mene.“ „Kako god ti kažeš.“ Napravila sam grimasu. Čak sam i ja znala da je to jadan izgovor.

122


„Odlazi. Nema kafe danas za tebe.“ Okrenula sam se ka sudoperi i pustila vodu. Prljave šoljice trebalo je oprati. „Spremidu ti kafu za tren, Nađa.“ „Hvala, Ijane.“ Odmakla se od šanka. Izdajice, usnama sam oblikovala slova. Nasmejao se. Nađa je uzela novine s postolja s časopisima. Skenirala je članke na naslovnoj strani dok je išla salom za ručavanje. Kristen je prošla iza šanka i naslonila se na ivicu sudopere. „Nađa samo želi da ti bude dobro. Svi to želimo.“ Gledala me je kako ispiram preterano prljavu šolju punu soca od kafe. Neuobičajeno svetloružičasti otisak karmina ostao je na obodu. Trljala sam po šolji jako, koristedi hrapavu stranu sunđera. „Šta ti je? Izgledaš uznemireno“, upitala je kad ništa nisam rekla. Uzdahnula sam ogorčeno. „Dobila sam jutros imejl od Reja.“ „Istražitelja? Šta kaže?“ Prosula sam vodu iz šoljice, ispala mi je iz ruke i razbila se u sudoperi. Opsovala sam, Ijan se okrenuo. „Jesi li dobro?“ „Dobro sam“, zalajala sam. Protrljao je čelo i pogledao me. „Dobro sam. Hvala ti na brizi“, uverila sam ga blažim tonom. „Izvini“, promrmljala sam Kristen i očistila sudoperu. Pomogla mi je da sakupim parčide keramike. „Rej je potvrdio da je Džejms avionom leteo do Kankuna.“ Tiho sam govorila van Ijanovog slušnog polja. „Džejms se prijavio u hotel Plaja del Karmen. Članci u lokalnim novinama o Amerikancu koji je pao s palube, rezervacije za izlet brodom, smrtovnica – sve to je ispravno i po propisu, nema ničeg sumnjivog ni spornog. Rej je razgovarao s vlasnikom turističke agencije i sve se poklapa s onim što mi je Tomas rekao.“ Kovrdža mi je pobegla iz šnale. Sklonila sam pramen s lica. Usne su mi zadrhtale. Kristen me je protrljala po leđima. „Dve godine je prošlo od Džejmsove smrti, ti i dalje ne veruješ. Drago mi je što je Rej bio od pomodi. Da staviš tačku na to.“ „Nije ništa našao o Lejsi. Nema dosije. I ona je otišla. Odselila se. Vlasnik kude je Daglas Čin. Kuda se iznajmljuje. Osim vizitkarte, razglednice i Lejsine slike ništa drugo nisam imala da mu dam.“ „Ja sam idiot. Tako me je to uznemirilo… Ne, tako sam…“ odmahnula sam glavom. „Razočarana sobom. Sve sam radila u nadi da su njegov nestanak i sahrana prevara.“ „A slika s razglednice?“ upitala je Kristen.

123


„Vlasnik galerije Estudio delpintorje umetnik. Kaže da je slika njegova i da je sličnost sa stilom nekog drugog slikara slučajna. Ukoliko se ne odlučim da sama odem do te galerije, moradu da verujem u ono što mi je Rej rekao, jer nemam para da ga pošaljem tamo.“ „Šta deš da radiš?“ Ono što se mesecima ne usuđujem. „Da nastavim sa svojim životom.“ „Pa, mislim da ti sjajno ide. Otvorila si restoran koji radi s puno uspeha“, bodrila me je i glavom pokazala ka Ijanu. „A kad budeš spremna za izlaske, znam sjajnog momka zainteresovanog za tebe.“ Šmrknula sam. „Ha, ha.“ Ijan je završio sa ukrašavanjem Kristenine moke s šlagom i dodao joj je šolju. Ispružila sam ruku ka sali za ručavanje. „Kaži Nađi da du joj doneti kafu za minut. Voda samo što nije provrila.“ Kristen se nasmejala. „Dobide je, nakon svega.“ Dohvatila sam šolju sa gornje police. „Sama bi došla i sipala sebi kafu da ja to ne uradim. Besmisleno je nju ignorisati.“ Bilo je ved kasno vede kad sam stigla kudi. Sate sam provela ribajudi pod, radne stolove, šank, ormane, nadajudi se da du sprati potištenost. Nije uspelo. I dalje sam bila tužna. U nekom trenutku u toku dana isporučen mi je paket. Stajao je na otiraču. Stavila sam ga pod ruku, ušla u kudu i bacila torbu i ključeve na uobičajeno mesto. Onda sam otišla i pogledala paket. Nije bilo povratne adrese, samo ime moje ulice i inostrana poštarina. Meksiko. Na poštanskom žigu razmrljanom preko markice pisalo je „Oahaka, Me.“ Srce mi je skočilo do grla. Otvorila sam kutiju. Umotana u zaštitnu foliju, unutra je bila slika. Na proplanku, manja verzija akrilika na zidu iza mog stola. Platno u mojim rukama bilo je original. Ubedila sam Džejmsa da naslika naš proplanak na velikom platnu jer sam obožavala te boje, način na koji visoke vlati trave hvataju odsjaj jutarnjeg svetla. U donjem desnom uglu, ispisani karipskoplavom bojom koju je Džejms dobio mešanjem nekoliko različitih nijansi plave, pokušavajudi da dočara boju mojih očiju, i kojom se uvek potpisivao, bili su njegovi inicijali. JCD1 Ruke su počele da mi se tresu. Okrenula sam platno. Poruka je bila zalepljena pozadi, rukom ispisana na malom parčetu papira sa zaglavljem hotela. Kaza del Sol. 1

JCD, početna slova od engl. James Charles Donato (Džejms Čarls Donato). (Prim. prev.) 124


Draga Ejmi, Evo ti dokaza. Opasnost je konačno prošla i Džejms je bezbedan. Zatraženo je od mene da te nađem. Vreme je da saznaš istinu. Dođi u Oahaku. Lejsi Džejms je bio živ? Oh, bože! Džejms je živ! Počela sam nekontrolisano da drhtim, malo je falilo da mi slika ispadne iz ruke. Graške znoja istačkale su mi gornju usnu i obrve. Žuč mi se uskomešala duboko u stomaku. Šta se kog vraga dešavalo? Nema čvrstih dokaza da je Džejms živ, tvrdio je Rej u imejlu. Nemoj da gubiš vreme i uzalud trošiš novac. Nema razloga za dalja istraživanja. Predlažem da obustavimo potragu. Činjenice koje je Rej otkrio poklapale su se s podacima i izveštajima o Džejmsu. Stradao je tačno onako kako je Tomas rekao. Pa, otkud onda Džejmsova slika u Meksiku? Obrisala sam suze tek kad sam shvatila da mi liju obrazima i podigla telefon. Pozvala sam jedinu osobu koju de to zanimati. „Halo?“ glas joj je bio težak od sna. „Kristen. Džejms je živ.“ Nakon što sam rezervisala hotelsku sobu u Puerto Eskondidu, ostatak nodi provela sam zuredi u plafon i šetajudi po sobi. Nisam mogla da spavam. Džejms je bio tu, na ovom svetu. Nađa me je probudila u 4:06 ujutru, udarajudi po ulaznim vratima. Saplitala sam se mutnog pogleda po kudi nakon što sam odspavala jedva dva sata. „Dugo ti je trebalo“, Nađa je frknula kad sam otvorila vrata. Prošla je pored mene. „Kladim se da mi se nisi nadala u ovo gluvo doba nodi.“ Stala je usred sobe između kožnih stolica. U zadivljujudoj Juicy trenerci i s vunenim šalom obmotanim oko vrata piljila je u mene. Zatvorila sam vrata. „Kristen ti je rekla.“ „Nazvala me je pre nekoliko sati. Cele nodi oka nije sklopila od straha i brige da deš napraviti neku glupost“, pogled je usmerila ka spakovanom koferu s točkidima koji sam ostavila pored vrata, „da deš, recimo, sama otputovati u Meksiko.“ Digla sam bradu. „Ne možeš me u tome sprečiti.“ „Oahaka u Meksiku nije baš najbezbednije mesto na svetu.“

125


„To je isto kao da kažeš da je cela država Kalifornija opasna po život.“ Odmahnula sam glavom i otišla u kuhinju. Kad sam ved na nogama, mogla bih i kafu da skuvam. Nije bilo šanse da ponovo zaspim pre poletanja aviona. Nađa me je pratila. „Kristen je veoma zabrinuta. Ne želi da ideš.“ „Pa te je poslala da me odgovoriš.“ „Zna da nju ne bi poslušala.“ „Nedu ni tebe poslušati.“ Sipala sam kafu i pustila da voda provri. „Imam let popodne. Šta god rekle, odlučila sam se. Idem.“ Krenula sam ka spavadoj sobi. „Dobro.“ Stala sam. „Šta?“ Prestigla me je, oči bez šminke, uperila je pogled u mene. „Rekla sam dobro'. I hodu da odeš.“ „Zašto?“ Ispravila je ramena. „Zaglibila si. Šlajfuješ u mestu otkako Džejmsa nema.“ „Ne šlajfujem…“ „Pogledaj ovu kudu!“ eksplodirala je. Ustuknula sam kao da me je udarila. Bilo je mnogo potrebno da bi Nađa ovako planula i očigledno je bila uznemirena zbog mene. „Džejms je svuda. Njegove stvari su još u ormanu. Njegove slike ukrašavaju sve zidove. Moraš da nastaviš sa svojim životom.“ „Pokušala sam…“ „Nedovoljno.“ „Restoran…“ Odmahnula je nestrpljivo, odbacujudi argument. „U redu, otvorila si restoran. To je dobro, dobro za tebe. Veliki napredak, na prvi pogled. Ali ovde“, kucnula me je po grudima, „tu stojiš u mestu, tu se nisi mrdnula. Ti si slučaj za priručnike, školski primer kad je reč o ožalošdenosti. Prošla si kroz sve faze osim one najvažnije. Ljudi umiru, Ejmi. Ne možeš ništa tu da uradiš osim da pokupiš ono što se razbilo i da kreneš dalje. Zašto ne možeš da se pomiriš s tim da je Džejms mrtav?“ „On nije mrtav“, žestoko sam se usprotivila. Podbočila se pesnicom o kuk i zažmurila. Na trepavicama su joj zasijale suze. „Slušaj, razumem zašto sve ovo radiš. Kad je moj otac ostavio moju majku bilo mi je stvarno teško sve dok nisam prihvatila činjenicu da je otišao. Ostavio nas je. Pa sam se onda i ja njega odrekla. Potpuno. Za mene je bio mrtav.“ Presekla je rukom kroz vazduh između nas. „Ali, znaš li u čemu je bio najvedi problem?“ Odmahnula sam glavom polako, oklevajudi. Nisam tačno znala na šta cilja.

126


„Bilo mi je veoma lako da se odreknem svakog momka koji bi mi se previše približio. Nisam im verovala. Oni de me ostaviti. Možda ne baš tog dana, ili meseca. Ali jednog dana sigurno hode. Zasitide me se i otidi dalje. Tako da bih ja to učinila pre njih.“ Hvatala je dah. „Znaš šta je tu loše?“ „Šta?“ Čvrsto je prekrstila ruke na grudima. „Sama sam. Eto. Priznala sam. Stvarno sam usamljena. A znam da si i ti. I bideš usamljena sve dok se ne oprostiš od Džejmsa.“ Zurila sam u pod, brzo trepdudi. Bila sam usamljena ali moja situacija nije bila ista kao njena. „Ne mogu ni da izbrojim koliko puta zamalo da spakujem Džejmsove stvari, pokupim njegov slikarski pribor. Pokrila ga je prašina, eto koliko je prošlo otkad sam takla njegove špahtle, četke i boje.“ Pokazala sam ka sobi koju je Džejms koristio kao atelje, koja mi je sad bila kudna kancelarija. „Svakog puta kad pokušam da se otarasim njegovih stvari nešto me spreči. Da li je to slutnja da je živ, ili nada da de se pojaviti na mom pragu jednog dana, ne znam. Ali to osedanje je tu i ne mogu ga ignorisati.“ „Tako, vidiš, nismo u istoj situaciji. Ti si znala da se tvoj otac nede vratiti. A što se Džejmsa tiče, postoje šanse da je tu, da je negde na ovom svetu. I moram da ga pronađem. Moram da budem sigurna. Moram da znam kako stoje stvari.“ „Zato i želim da odeš u Meksiko.“ Uperila je prst u mene. „Hodu da vidiš kako te je ona kučka gatara izmanipulisala. Možda deš tada, kad se budeš uverila da te je navlačila, lagala uvezi s Džejmsom, možda deš tada skinuti crninu, redi zbogom žalosti. I napokon nastaviti s životom.“ Stajala sam nepomično u mestu. Zaista je bilo sasvim mogude da je Nađa u pravu. Lejsi je manipulisala mojim osedanjima, pokušavala da iskoristi moju osetljivost. „A šta ako ga nađem?“ „JeF ti to ozbiljno pitaš?“ Podigla je obrvu. Prekrstila sam ruke. Uozbiljila se. „Pod pretpostavkom da je živ, da li si se ikad zapitala zašto se nije vratio?“ Klimnula sam glavom. Sve vreme sam se to pitala. „I, kakav ti je plan?“ Gledala sam preko njenog ramena sliku „našeg tajnog mesta“. Cela scena prikazana je u nijansama zelene. Proplanak je uhvaden u kristalno vedro jutro kad zima prelazi u prolede. Bio je blag, topao, primamljiv. Besprekoran, onakav kakvog sam želela da ga se sedam. Ne oskrnavljen, kakvog smo ga ostavili. Dan nakon što me je Džejms zaprosio, skinula sam sliku sa zida. Razbesneo se i tražio da je vratim. Morali smo da se pretvaramo da se ništa nije dogodilo na našem proplanku, da Fil nije došao da uništi naše snove. Zbog Džejmsa, slika je i

127


dalje visila na zidu. Pitala sam se da li je Lejsi to nekako znala kad mi je poslala manju verziju originala. „Plan mi je da kažem Džejmsu koliko ga volim. Da mi nedostaje i da želim da se vrati kudi.“ „A šta ako ne želi da se vrati kudi?“ Pogled mi je pao na pod. Oštro je udahnula. „Ne planiraš valjda da ostaneš tamo? Šta de biti s kafeom? Silan trud si uložila da stigneš do ovoga gde si sada. Zar deš od svega da odustaneš?“ „Ne! Ja…“ Nisam znala šta du da uradim. Volela sam kafe i novi život koji sam izgradila, i nisam mogla to da ostavim. Ali nisam mogla ni Džejmsa da ostavim. Još, ne. Moram da ga nađem i da saznam zašto je otišao. „Moram da odem u Meksiko.“ Nađa me je gledala tren-dva predugo. Uzdahnula je, stavila ruke na kukove i odmahnula glavom pre no što me je zagrlila. Spustila je bradu na moje rame. „Znam da moraš da ideš tamo, ali nemoj da ideš sama. Sačekaj me ovde.“ Izašla je iz sobe i otvorivši ulazna vrata, mahnula nekom ko je bio van vidokruga. Ijan je ušao s putnom torbom i koferčetom s fotografskom opremom. Spustio ih je na pod pored mog kofera i oprezno me pogledao. Nađa je zatvorila vrata i stala pored Ijana. „Spakovan je i spreman za put, ali potrebni su mu podaci o tvom letu i hotelu.“ Namrštila sam se a ona je podigla ruke branedi se. „To je bila njegova ideja, ne moja. Ponudio se da ide sa tobom.“ Uzdahnula sam. Ovaj aranžman je bio apsurdan. Ijan je ispružio obe ruke. „Ne brini. Sve sam sredio u kafeu. Triš dolazi kao zamena, sad je tamo. I Mendi de pomodi.“ Triš je bila vođa druge smene, ali nisam je nikad ostavila da sama vodi kafe. Ijan je trebalo da bude glavni kad mene nema. „Kristen i ja pomagademo ujutru i uveče, kad se kafe otvara i zatvara, i u slučaju da nešto drugo iskrsne“, Nađa se javila. Zakikotala se nervozno. „Uz malo srede, nedemo non-stop gasiti požare.“ Grizla sam donju usnu. Pogled mi je prelazio s nje na njega dok su zurili u mene. Ijan je stavio ruke u džepove farmerki i prišao mi. Prošaputao mi je na uvo. „Hajde da ga nađemo.“ Namrštila sam se na tugu u njegovom glasu. Čežnja za mnom koju sam povremeno viđala u njegovom pogledu, sad je nestala. Žudela sam da je ponovo vidim. Praznina mi se proširila grudima, ramenima i rukama. Greška je što kredeš za Džejmsom.

128


Aparat za kafu se oglasio i trgnula sam se. Misli kakve god da su bile, raspršile su se. Spustila sam ruke. „Pa, onda… nadam se da si poneo pasoš.“ Brže nego što bi mađioničar izvukao karte iz rukava, Ijan je izvadio pasoš iz zadnjeg džepa. „Ne izlazim iz kude bez njega.“

129


DRUGI DEO Smaragdna obala Puerto Eskondido, Meksiko

130


POGLAVLJE 17 Nakon devetnaest sati leta s dva presedanja, prijavila sam se u Kaza del Sol, odmaralište na obali mora koje je gledalo na plažu Zikatela Puerta Eskondida, i čekala da Ijan stigne sa svog leta. Bio je četvrtak, kasno popodne, dva dana pre Torneo internasional de surf, što sam previdela u žurbi da dobijem rezervaciju. Turnir je bio jedan od mnogih događaja tokom Fijestas de novijembre, proslava koje traju čitavog meseca, u skladu s lokalnim običajima. Predvorje hotela vrvelo je od turista i surfera, daske su im stajale uz stubove ili na podu s ostalim prtljagom. Koferi s točkidima tandrkali su po pločicama. Bučan smeh treperio je slanim, vlažnim vazduhom. Talasi su grmeli iza lukova kapija. Miris mora lebdeo je lobijem, sudarajudi se s oštrim mirisom tela od puta izmorenih gostiju natopljenih kremama za zaštitu od sunca. Sve to utopilo se u pozadinu kad sam se odmakla od gužve. Nervi su mi praskali kao petardice. Osedala sam se nelagodno od trenutka kad sam ušla u avion u San Hozeu. Bilo mi je muka, koža mi je bila lepljiva kad se taksi zaustavio na parkingu hotela nekoliko sati kasnije. Iako sam želela da nađem Džejmsa, istovremeno sam strahovala od toga da du ga nadi. Njegova smrt i sahrana bili su prevara, varka, predstava. Tomas me je lagao a Džejms je ostao skriven. Pustili su me da verujem, i oni i svi ostali, da je Džejms mrtav. Nakon sveg tog vremena i svih laži, da li želim da mi se vrati? Nisam imala odgovor. Zavrtelo mi se u glavi, naslonila sam se na stub i nastavila da čekam Ijana, koji je krenuo zasebnim letom jer u avionu kojim sam ja došla nije bilo nijednog mesta. Prema poslednjoj poruci, bio je u taksiju na putu ka hotelu. Prišla mi je žena očiju plavih poput cikorija i sa visokim jagodicama. Tamnosmeđa kosa padala joj je u glatkim i sjajnim talasima preko vitkih ramena, skrivajudi ivice bedža upravnika hotela, koji je bio prikačen na reveru njenog blejzera. Zvala se Imelda Rodrigez. Dala mi je čašu vode. „Ola, senjorita! Dobro došli u Kaza del Sol.“ Namrštila se. „Jeste li dobro?“ „Ovde je vlažnost kao zao duh. Prišunja se, i ne primetite je. Najbolje je da uzimate mnogo tečnosti.“ Nasmešila se i odmerila me. „Da li ste došli na torneo?“ „Na šta?“, trepnula sam. „Oh, ne. Ne surfujem. Nisam ni probala. Živim kraj mora ali dugo nisam bila na plaži. Još otkako je…“ Džejms umro. Zaronila sam lice u čašu i iskapila vodu, odolevajudi iskušenju da joj pokažem Džejmsovu sliku. Lejsino pominjanje opasnosti vrzmalo mi se po glavi. Imelda mi je uzela praznu čašu. „Šta vas onda dovodi u Puerto Eskondido?“ 131


„Umetnost.“ „Si, baš fino“, složila se. Govorila je engleski jasno i artikulisano, s daškom španskog akcenta. „Oahaka ima mnogo toga da ponudi. Mnogi dolaze zbog ribolova i jahanja na talasima, ali ima i nekoliko dobrih galerija.“ „Možete li mi redi gde se ova nalazi?“ Kopala sam po torbi, izvadila Lejsinu razglednicu i pokazala je Imeldi. „Da, to je baš dobra galerija. Blizu je. Možete peške da stignete do nje.“ Pokazala je prema nadsvođenom prolazu i putu iza hotela. „Pokazadu vam. Uno momento.“ Podigla je prst, pošla sam za njom do kioska sa flajerima i drugim reklamnim materijalom pored prijavnice. Otvorila je mapu Puerta Eskondida i pokazala na tačku između plaža Marinero i Zikatela. „Mi smo ovde, a vi želite da odete tamo. Galerija je u Adokinu, ulici koju turisti obožavaju.“ Lupnula je prstom po mapi ponovo. „Ovo je zgrada vednice. Večeras je tamo koncert, a bide i plesa i parade za nekoliko dana. Uživadete ukoliko do tada ostanete. Novembarske svečanosti su fenomenalne.“ Uzela sam mapu, trudedi se da zapamtim rutu i okolne ulice pre no što sam presavila papir. „Uzmite brošuru ateljea.“ Imelda je podigla s kioska flajer odštampan na sjajnom papiru. „Karlosovi radovi su izuzetni.“ Nije bilo fotografije Ž. Karlosa Domingeza, vlasnika Estudija delpintor, ali predstavljeno je nekoliko akrilik slika. Nisu to bila Džejmsova nestala platna, ali stil im je bio sličan. „Da li Karlos izlaže radove i drugih umetnika?“, upitala sam. „Lokalni vajar koristi prostor na spratu, ali radovi su uglavnom Karlosovi, akrilici i ulja na platnu. Nekoliko naših umetnika steklo je ime u okviru Oahaka umetničke scene. Da li tražite nekog određenog slikara?“ „Starog prijatelja.“ Imeldin osmeh je izbledeo. Glasovi su se pojačali u predvorju i privukli joj pažnju. Novopridošli gosti nisu bili zadovoljni smeštajem. Rezervisali su bungalov a ne mali dvosobni apartman. Imelda se okrenula ka meni. „Sredno u pronalaženju prijatelja i uživajte u boravku. Sad me izvinite.“ Otišla je pre no što sam stigla da joj se zahvalim. Moj telefon se oglasio. Poruka. Ijan je stigao. Trebalo je da se nađemo ispred ulaza u predvorje hotela. Odeda mu je bila izgužvana i bio je neobrijan. Ceo put, s presedanjima i kašnjenjima trajao je dvadeset dva sata. Izgledao je kao da ga je

132


kamion vukao tri ulice. Mahnuo je kad me je video, njegovo umorno lice razvuklo se u veliki osmeh. Nasmešila sam se i odmahnula mu. Platio je taksisti i prebacio koferče s foto-aparatom i fotografskom opremom preko ramena i istovremeno izvadio svoj prtljag. „Kako si putovala?“ pitao me je kad je došao do mene. „Predugo“, rekla sam, uzdahnuvši. „Pričaj mi o tome“, požalio se. Okrenuo se ka recepciji. „Idem da se prijavim. Pazi mi na stvari.“ Spustio je torbe pred moje noge. Nekoliko minuta kasnije, s karticom sobe u rukama, vratio se do mene. „Potrebno mi je pivo.“ Nabrala sam nos. „Potrebno ti je tuširanje. Kafe na terasi gleda na more. Idi se sredi. Čekadu te tamo.“ Povukao je košulju da ohladi grudi. „Dobra ideja.“ Dvadeset minuta kasnije, sedela sam za stolom s pogledom na obalu. Veliki talasi lomili su se i zasipali belu peščanu plažu koja se prostirala s obe strane odmarališta. Palme su se njihale po obodima kafea. Ledeni čaj stigao mi je kad i Ijan. Namrštio se na moje pide. „Stvarno?“ Digao je dva prsta ka kelneru. „Dos servezas.“ „Si, senjor.“ Kelner je spustio podmetače za čaše na sto i otišao do bara po pida. Ijan se presvukao u laneni sorts i oksfordsku košulju a obuo je japanke. Njegova kosa se uvijala oko ušiju, još uvek mokra od tuširanja. Seo je preko puta mene, stavio torbicu s foto-aparatom na stolicu između nas i duboko udahnuo. „Bože, volim Meksiko.“ Udahnula sam, i to samo Ijanov miris. Vrelina uzbuđenja preplavila me je. Snažno i čisto. Okrenula sam glavu u stranu i fiksirala pogled na bazen. „Jesi li dobro?“ „Da, jesam, sve je u redu.“ Sklonila sam kosu s vrata. Ali to mi nije pomoglo da se rashladim. Kelner se vratio s našim pivima. Gurnula sam svoje u stranu i podigla čašu s čajem kad je Ijan podigao flašu. Namrštio se. „Nedu da nazdravim s čajem.“ „Nedu da smrdim na alkohol kad budem videla Džejmsa.“ „Ako ga budeš videla.“ Dobro je potegao iz flaše i zagledao se u mene. Izraz lica postao mi je oprezan kad sam videla ono što je bilo očigledno. Ijan me je želeo, isto koliko sam ja želela da nađem Džejmsa. I morala sam da ga

133


nađem ili u najmanju ruku da nađem odgovore na pitanja o njegovoj smrti. To je bio jedini način da nastavim dalje sa svojim životom. Pokazala sam Ijanu flajer. Podigao je obrvu. „Da li je to atelje-galerija?“ Klimnula sam glavom. „Zar ne liče ove slike na Džejmsove?“ „Stvarno misliš da je Džejms sve vreme bio u Meksiku i da je slikao?“ Pažljivo je pogledao flajer i slegnuo ramenima. „Stil je sličan. Teško je redi. Slike su previše male.“ Pogledala sam flajer. „Ja mogu da kažem.“ Ponovo je otpio pivo. „Meni sve izgledaju isto.“ „Kao što se sve tvoje fotografije ne razlikuju od slika drugih fotografa.“ Vratio je pivo na sto i napravio grimasu. „Dobar argument.“ Gurnula sam flajer ka njemu. „Džejms mi je jednom rekao da svaki slikar ima nešto karakteristično, nešto što obeležava njegov umetnički stil. Van Gog je slikao u slojevima boja. Mone je razdvajao boje da stvori utisak svetlosti unutar slike. Kinkejd je svetlo slikao tako autentično da slike izgledaju kao da same sebe osvetljavaju. I Džejms je imao svoja specifična obeležja.“ Ijan se nagnuo nad sto. „Pa, šta treba da gledam?“ „Akrilik je bio Džejmsova omiljena tehnika. Suši se brže od ulja. Za velike formate, pripremao je velike količine boja dobijenih mešanjem da mu ne bi ponestalo određene nijanse. Voleo je plavkastozelenu. Zvao ju je mon beebee blues…“ Ijan je frknuo. „Bluz moje drage?“ Odmahnula sam rukom odrečno. „Plavo moje drage. Ta boja odgovarala je boji mojih očiju.“ Ijan je zakolutao očima. Ignorisala sam to. „Džejms se potpisivao tom bojom na svakoj slici kao što je umetnik ovde uradio.“ Kucnula sam noktom po mrljici karipskoplave na jednoj od slika. Ijan je začkiljio, čela su nam se gotovo dodirivala dok smo ispitivali flajer između nas. Odmaknuo se i uzdahnuo. „Jesi li sigurna da ne teraš sebe da na silu vidiš nešto?“ „Evo, pogledaj jednu od Džejmsovih slika.“ Potražila sam u telefonu fotografiju Džejmsovog Napa Vali pejzaža na kojoj je potpis bio ujakom kontrastu sa senfžutim poljima na slici. Dala sam Ijanu telefon. Pobledeo je i pogled mu se ukrstio s mojim. „Gde je ovo fotografisano? U kafeu?“ Obrazi su mi porumeneli. „Nisi video ovu sliku. Stoji u mojoj spavadoj sobi.“

134


„Ovo nije slika.“ Brzo je okrenuo ekran telefona. Uhvatila sam odsjaj plave kose. „Oh, izvini.“ Mora biti da sam slučajno otišla sliku dalje. „Daj mi da nađem Džejmsovu sliku.“ „Ko je ova žena?“ Pokazao mi je ekran. Bila je to Lejsina fotografija na otvaranju kafea koju je snimila Kristen. „To je vidovnjakinja koja mi je rekla da je Džejms živ. Zove se Lejsi.“ „Misliš, Lejni. Kad je bila u kafeu?“ „Na otvaranju za prijatelje i rodbinu. Kristen ju je slikala.“ Iajn je pokrio rukom usta. Zurio je u sliku namršteno. „Ne mogu da verujem da je nisam video.“ „Nije dugo ostala.“ Pogledala sam ga sumnjičavo. „Usput, ime joj je Lejsi Sonders.“ Odmahnuo je glavom. „Lejni. Elejn Sonders. Nju je moj otac unajmio da me nađe. Godinama sam je tražio.“ Razjapila sam usta. „Ona je tvoj anđeo. Zašto je promenila ime?“ „Prosto. Nije htela da se sazna gde je.“ Vratio mi je telefon. „Pošalji mi sliku.“ Klimnula sam glavom i pritisla redom nekoliko ikonica. „Pa, sad barem jednu stvar o njoj zasigurno znamo.“ „Šta to?“ pitao je. Telefon je oglasio da mu je stigla poruka. „Lejsi je bila ovde. Poruku je napisala na papiru sa zaglavljem hotela. Sigurno ju je neko ovde video. Možda na recepciji imaju njenu adresu.“ „Možda“, rekao je odsutnim tonom. Podigao je glavu ka moru i horizontu, izgubljen u mislima. Netaknuta flaša piva znojila se pored ledenog čaja. Ma nek ide sve. Dohvatila sam flašu. „Hajde da nazdravimo.“ Privukla sam njegovu pažnju. „Čemu demo da nazdravimo?“ „Nama i da oboje nađemo ono što tražimo.“ Ijan me je pažljivo gledao, njegov izraz lica navodio me je na pomisao da ne želi da nađem ono što sam tražila. To bi značilo da bi izgubio šansu da ima nešto više sa mnom. Progutala sam knedlu. Bilo mi je nelagodno. Dovršio je pivo i ustao, spuštajudi meksičke novčanice na sto. „U redu, hajde da nađemo tvog slikara.“

135


POGLAVLJE 18 Adokin, pešačka zona Perez Gasga avenije tekla je paralelno s plažom Prinsipal. Sjajni izlozi su se nizali a festivalski baneri lepršali su iznad ulice. Ulični zabavljači na doškovima udarali su po improvizovanim metalnim bubnjevima. Krivudali smo između turista, tempo mi je bio svakim korakom sve brži. „Čemu žurba?“, upitao je Ijan. Slikao je tirkiznu zgradu s prugama senki dugačkih zbog sunca na zalasku. „Ponestaje nam vremena, ved je kasno popodne, dan je na izmaku.“ Cimnula sam glavom ka Ijanu da me prati i nastavila da hodam. Takmičenje koje se održavalo predstojedeg vikenda privuklo je ljubitelje surfovanja iz celog sveta. Južnoafrički akcenti mešali su se s australijskim. Turisti su zauzeli ulice. Jeli su, smejali se, igrali. I usporavali me. Ijan me je uhvatio za ruku i povukao unazad. Usmerio nas je dalje od gužve, zastavši da snimi dvojicu staraca. Pušili su cigare na dovratku duvandžinice. Njihovi veliki stomaci su se oklembesili, otkrivajudi porube košulja s mrljama od znoja. Bili su neprijatan prizor, a verovatno su još gore zaudarali. Zašto je Ijan bio njima fasciniran i zašto ih je uopšte fotografisao? Te slike nikad nede nadi mesta na nekoj njegovoj izložbi. Iajn mi je pustio ruku i usporio korak. „Predahni. Pogledaj oko sebe, toliko toga ima da se vidi.“ „Nisam došla u razgledanje“, požalila sam se. Sakrio je lice foto-aparatom i pritisnuo dugme. Sevnulo je zaslepljujude svetlo. Videla sam zvezdice. „Sranje.“ Promenio je podešavanja foto-aparata. „Nisam hteo to da uradim. Početnička greška.“ Pogledao je fotografiju na ekranu foto-aparata i nasmejao se, okrenuvši ga tako da i ja mogu da je vidim. „Lep primer zapanjenog pogleda poput jelena obasjanog farovima automobila. Lepo ti stoji. Dobro si ispala.“ „Prestani da slikaš“, odbrusila sam. Atelje-galerija je, prema Imeldinim uputstvima, bila ulicu-dve dalje i htela sam da što pre stignem tamo. „Zašto? Popodnevno svetlo je savršeno.“ Nestrpljivo sam frknula. Okačio je foto-aparat oko vrata. „Opusti se malo, Ejmi. Napetija si od filma u projektoru.“ Protrljao mi je rame. „Velike su šanse da je atelje ved zatvoren.“ Pokazao je glavom ka suncu na zalasku. „Izgleda da su mi se promenili ciljevi ovog putovanja. Na slededoj izložbi predstavidu Puerto Eskondido. Snimadu

136


takmičenje u surfu ovog vikenda. A hteo bih i da nekoliko fotografija posvetim lokalnim običajima i znamenitostima.“ „Ali ti ne izlažeš fotografije na kojima su ljudi.“ „Možda ovog puta nedu imati drugog izbora“, rekao je kao da mu se ta ideja ne sviđa. Ijan je planirao da ranije ušteđenim novcem finansira putovanje u prašume Kostarike. Žrtvovao je svoje putovanje da bi bio uz mene u Meksiku. Zato što mu je stalo do mene. Misao mi je odzvonila u glavi. Protrljala sam obraze i uzdahnula. „Izvini, žao mi je.“ „Nemaš zašto da se izvinjavaš. Ali obedavam ti da deš uživati na ovom putovanju, čak i ako ne pronađeš Džejmsa. Nedu da silne pare date za ovo putovanje budu uludo bačen novac.“ Klimnula sam glavom i oborila ramena. Ijan je bio u pravu. To što su Džejmsove slike bile ovde nije značilo i da je i njihov tvorac tu. Kao što mi je Ijan predložio, duboko sam udahnula, osetila miris cigara i ribe s roštilja s tezge s takosima preko puta ulice. Potrudidu se da ne zaboravim da dodam meksičke ukuse Ejminom prolednom meniju. Pustila sam da mi se telo krede u ritmu bubnjeva. Maleni osmeh pojavio mi se na usnama. „Tako je ved bolje.“ Ijan mi je uzvratio osmehom i ovekovečio taj trenutak pritiskom na dugme-okidač foto-aparata. Ovog puta nije bilo blica. „Hajde da podvučemo crtu. Cilj za danas neka nam bude da nađemo atelje. Sutra možeš da potražiš Karlosa, kad budeš odmorna. Nedeš biti tako…“ „Napeta?“ „Da.“ Spustio je glavu, zagledao se u foto-aparat. Pokušao je da sakrije osmejak. Namrštila sam se. „Misliš da ga nedu nadi?“ Digao je pogled. „Nisam to rekao.“ „Misliš da je sve ovo smešno?“ Digao je ruke, branedi se. „Hej, čekaj malo. Nemoj da žuriš sa zaključcima…“ „Ne bi voleo da ga nađem.“ Duboko je uzdahnuo, bacio pogled niz ulicu pre no što se okrenuo ponovo ka meni. „Ne znam šta bih voleo. Ja…“ Stisnuo je usne. „Da, reci. Šta bi ti?“ Zavukao je prste u kosu. Nisam skidala pogled s njega. Slegnuo je ramenima. „Voleo bih da te vidim srednu. Želim da živiš u sadašnjosti, da uživaš u svakom trenutku i da se smeješ. Da ti osmeh obasja celo lice. Lepo je.“

137


Trepnula sam. Njegove reči ostavile su me bez daha. „Opet izgledaš zapanjeno kao jelen obasjan farovima automobila“, promrmljao je i krenuo u pravcu ateljea. Zurila sam ošamudeno za njim. Nakon nekoliko koraka stao je i okrenuo se. „Je l’ ideš?“ „Hm… da.“ Ijan je usput fotografisao. Pratila sam njegov korak, stala bih kad i on, i obradala pažnju na ono što je bilo oko nas. Podesio je parametre snimka i uperio objektiv na staru zgradu. Nije mi bilo jasno šta mu je zanimljivo na toj staroj ruini, pa sam ga to upitala. Umesto odgovora, snimio je fotografiju. „Prestani!“ vrisnula sam i posegnula za remenom foto-aparata. Izmakao se s osmehom. „Nisam prestao otkad sam počeo. Otkud ti ideja da du sad prestati.“ Išla sam ukorak s njim dok je prelazio ulicu, pogleda usmerenog na neki drugi objekat. „A kako si počeo?“ Jednom mi je rekao da ga je fotografija zanimala otkad zna za sebe. „Moj otac je bio sportski fotograf. Pozajmio sam njegov foto-aparat bez pitanja. Slikao sam bube u dvorištu.“ Pogledao me je snebivljivo. „I to mnogo. Tada su digitalni foto-aparati bili retkost, i tako, kad je razvio film, na pola snimaka bile su bube. Očekivao sam najgoru vrstu kazne. Umesto toga, dao mi je fotoaparat.“ „Dao ti je foto-aparat?“, zamislila sam one skupe foto-aparate koje su koristili sportski fotografi, one s velikim objektivima, kojima je neophodan bio stalak da se ne bi mrdali. „Koliko godina si imao?“ „Osam. I da, dao mi je svoj foto-aparat. Tako je stekao opravdanje da kupi novi, na koji je ved bacio oko“, Ijan je objasnio i stao. „Stigli smo.“ Pokazao je na tablu na zgradi ispred nas. Zurila sam u svoj odraz u izlogu Estudija delpintor. Atelje je bio u mraku. Kao što je Ijan pretpostavio, galerija je bila zatvorena. Slepo sam potražila njegovu ruku kad su noge počele da mi se tresu. Naši su se pogledi susreli u izlogu. Stisnuo mi je ruku. „Sve je u redu, Ejmi. Sve vreme du biti uz tebe.“ Izvio je vrat da pogleda unutar galerije. „Mislim da se ulazi iz dvorišta.“ Povukao me je i spustio rezu na kapiji od kovanog gvožđa. Stare šarke zacvilele su. Biljke u saksijama i tropsko cvede ispunili su malo dvorište. Puzavice su prekrile zidove, vinova loza s purpurnocrvenim paperjastim cvetovima izvijala

138


se ka suncu. Voda je tekla iz glazirane keramičke fontane, prigušujudi zvuke s ulice. Atelje je delio dvorište s još dve firme: s ateljeom za izradu keramike i agencijom za promet nekretnina, čija su vrata bila širom otvorena. Lupnula sam po staklenim vratima ateljea iznad table s natpisom koja je stajala s unutrašnje strane. „Šta piše?“ „Nalet inspiracije. Idem da pecam ili da slikam ili da trčim. Vratidu se uskoro, ali najverovatnije kasnije.“ Ijan je preveo. „Potpuno kapiram ovog momka. Bliska su mi njegova razmišljanja i senzibilitet.“ Prislonila sam nos na staklo, kao dete na izlog radnje sa slatkišima, stavivši ruke oko očiju da ne bude odsjaja. Atelje je bio upola manji od Vendine galerije, ali radovi su bili da ti stane dah. „Slike su sjajne“, uzdahnula sam ispred vrata, zamaglivši staklo. Platna oslikala različitim tehnikama – ulja, akrilici, tempere – pokrivala su dva zida. Morski pejzaži, zalasci sunca i ono što sam pretpostavljala da su lokalne znamenitosti. Bilo je i nekoliko portreta. S mesta na kojem sam stajala, mogla sam da vidim šta je na zidu levo od mene, a izlog koji je gledao na ulicu zauzimao je ceo suprotni zid. Skulpture na drvenim postoljima gospodarile su podom galerije. Mali drveni sto bio je smešten u dalji ugao, zatrpan tubama s bojom, četkicama i papirima. Mini-štafelaj stajao je navrh stola. Podsetio me je na radni sto koji sam imala u detinjstvu u svojoj sobi. Iza prenatrpanog stola, naslagane novine i knjige dizale su se uza zid. „Pitam se da li de se Karlos danas vratiti ovamo“, rekla sam u vrata, opet zamaglivši staklo. Obrisala sam ga podlakticom. Ijan je pogledao po dvorištu. „Čekaj da vidim nešto.“ Ušao je u agenciju za nekretnine. Pažnju sam ponovo usmerila na galeriju. Pažljivo sam gledala slike. Uprkos različitim tehnikama, stil je bio isti. Uradio ih je isti umetnik. S mesta na kojem sam stajala, nisam mogla da pročitam potpis na slikama. Odmakla sam se od vrata i protrljala vrat, znojav od nervoze i vlažnog vazduha. Kroz prozor kancelarije agencije za nekretnine videla sam kako Ijan razgovara sa nekom devojkom, ali od fontane u dvorištu nisam mogla da čujem njihove glasove. Želela sam da znam da li de se Karlos vradati i htela sam da saznam ime umetnika koje stoji na onim slikama. Posebno me je zanimala nijansa plave s potpisa rada koji je predstavljen na flajeru galerije. Izašla sam iz dvorišta i s ulice proučavala umetnička dela u izlogu. Izvajani galeb zaranjao je u talase, na uramljenom akvarelu umetnik se potpisao istom

139


nijansom sive kojom je dočarao sunce na izlasku na papiru s jakom teksturom, a na akriliku potpis je bio plave boje. Proučavala sam poteze četkicom. Ma koliko da sam želela da verujem da je to Džejmsov rad, nisam mogla da budem sigurna u to. Bilo je sličnosti, ali bilo je i razlika. Na slikama koje su bile kod mene u kudi potezi četkicom bili su kontrolisani i nerazmetljivi, na ovom platnu bili su neujednačeni i bezbrižni. Nesputani – to mi je bila prva asocijacija, a krajnji rezultat bilo je delo jednako veličanstveno kao i ona dela na zidovima u mojoj kudi. A bio je tu i potpis, u živahnom stilu kao i cela slika. Plavi pigment imao je ili previše zelene ili je staklo izloga dalo tu nijansu. Morala sam da uđem unutra da bih bolje videla. Ijan je izašao iz agencije i rekao mi prolazedi kroz gvozdenu kapiju: „Devojka iz agencije rekla mi je da Karlos ima običaj da rano zatvara galeriju. Trenira za maraton. Selin, tako se zove agentkinja, videla ga je kad je otišao u onom stvarno kratkom trkačkom šortsu.“ Podigao je ruke, raširio prste i savio ih u pesnice kao da stiska kifle. Oči su mi se raširile, nakašljao se. „Ona je to uradila. Samo ti pokazujem njene pokrete.“ Zakolutala sam očima. „Selin ne očekuje da de se danas vradati, pa demo probati sutra. Ujutru. Na tabli na vratima piše da se otvara oko deset'.“ Prstima je ocrtao navodnike u vazduhu. Napudila sam usne i odsutno klimnula glavom. Bodrost mu se izgubila zbog mog manjka entuzijazma. Povukao me je za desni rukav. „Hajde, Ejmi, trebalo bi da budeš sredna. Sad si korak bliže rešavanju Slučaja nestalog verenika.“ Razdraženo sam ga pogledala. Pokazao je palcem ka izlogu. „Ali saznao sam da je ovo galerija. Karlosov atelje je u stanu na spratu. Tamo drži časove slikanja.“ Osetila sam da me Ijan gleda, ali nisam mogla da odvojim pogled od akrilika u izlogu. Možda de se boja potpisa promeniti ako dovoljno dugo budem zurila u nju. Da li svetla nije bilo dovoljno ili sam se terala da vidim nešto čega nije bilo? Ijan mi je prišao vukudi noge. „Šta ti je?“ Lupnula sam po donjem uglu izloga. „Boja potpisa se ne slaže. Nadala sam se…“ Glas mi je utihnuo. Čemu sam se nadala? Da du nadi Džejmsa kako sumanuto slika, zahvalnog što sam ga našla, i odvudi ga kudi.“ Kakva fantazija! Svalila sam se na drvenu klupu ispred izloga. Ijan se spustio pored mene i obgrlio me rukom oko ramena. „Sutra deš dobiti odgovore.“

140


Bacio je pogled na sat i pokazao glavom ka prodavnici pola ulice dalje. „Hajde da uzmemo nešto da pojedemo, i nekoliko piva. Otidi demo na plažu i gledati zalazak sunca.“ Zatekla sam se kako se smešim. „I još malo slikati?“ Nasmešio se. „Svakako.“ „Ti idi u prodavnicu. Čekadu te ovde.“ Nije mi se odlazilo. Naslonila sam se na izlog i spustila avijatičarske naočare za sunce. Ijan me je potapšao po nozi. „Odmah se vradam.“ Ustao je i na pola puta se okrenuo ka meni. „Nemoj da napraviš neku glupost“, doviknuo je. Odmahnula sam mu i gledala prolaznike bezbedna iza naočara. Telefon mi je zazujao kad je stigla poruka, jedna od mnogih na koje nisam odgovorila u poslednja dvadeset četiri časa. Izvadila sam telefon iz torbe na ramenu. Još jedna poruka od Kristen. Nazovi me! Pogledala sam ostale poruke. Vedina poruka glasovne pošte bila je od Kristen. Trebalo bi da ih preslušam. Trebalo je nju da poslušam i da ne kredem ovamo. Da li mi se to sprema najvede razočaranje u životu. Pregledajudi poruke, pročitala sam one koje su poslednje stigle. Ne mogu da verujem da ideš u Meksiko. Jesi li bezbedno stigla? Gde si odsela? Kakav je Puerto Eskondido? Jesi li ved otkrila nešto? Jesi li GA pronašla? Stigla je i glasovna poruka od mame. Pa zašto si otišla u Meksiko, Ejmi? Džejms je mrtav. Juriš duhove. Brinemo se. Molim te, vrati se kudi. Nazvala sam Kristen. Javila se posle drugog zvona. „Oh, bože! Ne mogu da verujem da si otišla. Gde ti je pamet? Sranje, tvoje mušterije čudno me gledaju. Čekaj, idem u tvoju kancelariju.“ Čula sam kako ulazi u kancelariju i zatvara vrata. „Zdravo i tebi“, rekla sam kad je ponovo podigla telefon. Duboko je uzdahnula. „Ljuta sam što nisi poslušala Nađu. Previše veruješ Lejsi. Bože, pa ti tu ženu uopšte ne poznaješ. Šta ako je ubica? Možda si njena slededa žrtva. Zašto si otišla?“ „Znaš da sam morala. Osim toga, Nađa se složila sa mnom.“ „Šta je uradila?“ Kristen je opsovala. „Trebalo je da te odgovori od puta.“ „Nije ti rekla?“ „Ne! Izostavila je taj nebitni detalj kad mi je rekla da treba da pomognemo u kafeu.“ Napravila je pauzu i zamislila sam kako stiska koren nosa kao i uvek kad bi se zamislila. „Pobogu, jesi li dobro?“ „Dobro sam.“

141


„Gde si sada?“ „Sedim na klupi ispred Estudija delpintor.“ „I…?“ „I ništa. Galerija ne radi. Moramo da dođemo sutra ujutru. Ijan je otišao da nam kupi nešto za večeru, ja ga čekam. Kako je u kafeu?“ „Gužva! Posla preko glave, ali to je dobro, zar ne?“ „To je divno“, rekla sam u čežnji za tom svakodnevicom. „Hodeš li me nazvati sutra? Ne, čekaj, zvadu ja tebe. Čudemo se. Brinem se zbog tebe.“ Pozdravile smo se i sklonila sam telefon. Gledala sam ljude kako šetaju, zastaju pred galerijom da bace pogled unutra. Drugi bi samo žurno prošli. Spuštene glave zanemarivali su festivalsku energiju oko sebe. Uspori. Pogledaj oko sebe. Ima toliko toga da se vidi, toliko toga da se upije. Ijan je bio u pravu. Zurila sam ka ciljnoj liniji i propustila sam da uživam u trci. Koliko sam vremena potrošila na Džejmsa? Razglednica i slika nisu bili dokazi da je živ, pa sam zato pokušala da nađem odgovore na mestima na kojima ih verovatno nije bilo. Recimo, u plavom potpisu na slikama sličnim Džejmsovim. Sve je bilo blago pomereno. Kao čovek koji je trčao prema meni. Ličio je na Džejmsa. Usporio je i prešao u brzi hod. Pogledao je na svoj sportski sat. Znoj mu je natopio majicu bez rukava, lepila mu se tkanina na grudi. Ajpod mu je bio zakačen oko mišice, žice slušalica uvrtale su se preko njegovih leđa do ušiju. Uspravila sam se na nesigurnim nogama kad mi je prišao. „Ola“, izgovorio je, nasmešivši se u prolazu. Piljila sam otvorenih usta. Stao je, izvukao slušalicu-bubicu iz desnog uveta. „Usted bien?“ Ništa nisam odgovorila. Samo sam piljila. Odmerio me je od glave do pete. „Amerikan?“, upitao je s jakim akcentom. „Jeste li dobro? Izgledate kao da ste videli duha.“ Jurim duhove. Srce mi je tuklo u ušima. Krv iz lica slila mi se u prste na nogama. Zavrtelo mi se u glavi, malo sam se zaljuljala. Prišao je bliže, naginjudi se blago da proviri ka mojim naočarima skrivenim očima kroz svoje okrugle naočare za sunce. „Mogu li nekako da pomognem?“ Reči su mu bile tople, egzotične. Skotrljale su mu se s jezika. Ovo je bilo ludo! Bio je ovde. Sve vreme. Devetnaest jebenih meseci.

142


Oluja pitanja proključala je u meni, ali nisam mogla da izgovorim njegovo ime. „Džejms.“ Ispravio se, stao u svojoj punoj visini, tačno sto osamdeset pet santimetara. Veliki i previše dobro poznat osmeh raširio mu se preko lica. „Shvatam. Ja sam duh.“ Ispružio je dlan blistav od znoja. „Ja sam Karlos.“

143


POGLAVLJE 19 Sručila sam se na klupu. „Zašto si otišao?“ Vrisnula sam. „Jebote, Džejmse, sahranila sam te!“ Dve nesavladive potrebe – da ga ošamarim i silovito zagrlim, ratovale su u meni. Stao je na metar od mene, okretao glavu kao da pogledom traži nekoga. Obrisao je znoj s obrve nadlanicom i namršteno me gledao. „Za… Zašto me tako gledaš?“ Zurio je u mene kao da me nikad pre nije video. Dodirni me. Štucnula sam. Zagrli me. Ponovo sam štucnula, dušnik mi se željno ustremio na kiseonik. Udisala sam, iznova i iznova. Kratkim, trzavim udisajima od kojih su mi se grčila pluda. Nisam mogla da izdahnem vazduh. Oh, bože, ne mogu da dišem! Udarila sam se po grudima. Čučnuo je ispred mene. Usne su mu se pokretale ali nisam mogla da razaznam reči. Ščepala sam mu ramena. Dodirni me, Džejmse! I uradio je to, uhvatio me je za zglobove. Usne su mu se ponovo pokrenule. Šta? Smiri se, oblikovao je usnama reči. Usredsredila sam se na njegove usne, na te lepe usne. „Molim vas, senjorita, smirite se.“ Osetila sam ruku na potiljku, kako mi gura glavu ka kolenima. Zvezde su se rasprsnule iza mojih očnih kapaka. Pluda su mi iznenada ponovo proradila. Usisala sam slanodu morskog vazduha i njegov miris. Bože, njegov miris. Moj Džejms. Sklonio mi je ruku s glave. Podigao je naočare za sunce i dah mi je stao. Gledale su me Džejmsove oči. „Tako je. Usredsredite se. Zadržite pažnju.“ Nasmešio se. Džejmsovim osmehom. „Džejmse“, prošaputala sam. Radost je prsnula u meni. „Našla sam te.“ Odmahnuo je glavom, ali nastavio je da se smeši. „Usredsredite se na mene. Slušajte moj glas. Udahnite.“ Udahnuo je, nozdrve su mu se raširile. Oponašala sam ga. „Dobro. Sad polako izdahnite vazduh.“ Palcem mi je trljao unutrašnju stranu zgloba na desnoj ruci, tačno iznad vene. Od tog leptirastog dodira stomak mi se pretvorio u žele.

144


„Zažmurite i slušajte moje disanje“, davao mi je uputstva, a očni kapci su mi skliznuli nadole. Svet se zatamneo i zvukovi ulice su izbledeli. Postojali smo samo nas dvoje, onako kako je nekad bilo. Snažna, široka šaka koja mi je držala dlan na dodir je bila kao Džejmsova. Disanje mu je zvučalo kao Džejmsovo, ravnomeran, opušten ritam, onako kako je bilo kad bi se ujutru probudio pored mene. Ali nije zvučao kao Džejms kad mi je rekao da otvorim oči. Glas mu je bio blag, gladak, čist i pun, ali ton mi je rendao istanjene živce. Ispod jakog akcenta, zvuk je bio dublji, promukliji, hrapaviji. Stariji. Tamnosmeđa kosa bila je skupljena pozadi gumicom. Ružičasti ožiljak koji je počinjao na levoj obrvi, presecao je jagodicu. Bio je vitkiji, ali pokreti su mu bili isti kad je nagnuo glavu da me pogleda izbliza. Progutala sam. „Džejmse!“ Nasmešio se. „Ne, žao mi je.“ Usna mi je zadrhtala. „To sam ja, Džejmse, Ejmi. Zar me ne prepoznaješ?“ „Voleo bih da se znamo. Vi niste od onih koje je lako zaboraviti.“ Nasmejao se. Namrštila sam se i skinula naočare. „Dovraga, Džejmse, pogledaj me.“ To je i uradio. Na delid sekunde videla sam mu zbunjenost u očima pre no što je nestala. Nije bilo prepoznavanja, samo zabrinutosti. „Džejmse?“ Zacvilela sam. „Zovem se Karlos. Verujem da ste me pobrkali s nekim.“ Zurila sam u muškarca koji je čučao preda mnom a on je belo gledao u mene. Nije osedao ništa prema meni. Nije me poznavao. Suza je potekla i Karlos je nežno palcem pritisao moj obraz, brišudi je. Taj dodir nije mi prijao, bio mi je odbojan, odvratan. Ovaj muškarac bio je neznanac, stranac. Pokazao je glavom ka ateljeu iza mene. „Ovo je moja galerija. Hodete li možda vode ili nešto drugo? Da telefonirate?“ Bilo mi j potrebno da što pre odem. Da se saberem, pregrupišem, da razmislim o tome šta mi je dalje činiti. Vrati se kudi. Srce mi je splasnulo. „Jeste li ovde s nekim?“ „Ne“, automatski sam odgovorila. Onda sam klimnula glavom, pokazujudi ka prodavnici. „Moj prijatelj, Ijan. Kupuje.“ Ustao je i ponudio mi ruku. „Hodete li da idem s vama do prodavnice?“ „Ne, hvala vam.“ Ustala sam bez njegove pomodi.

145


„Bidete dobro?“ Njegove oči su plesale po meni. Nisam mu odgovorila, pošto odgovor nisam imala. Osedajudi se poraženo, izgubljeno i zbunjeno, otišla sam od Džejmsa. Ili Karlosa. Ili ko god da je bio. Ijan me je našao na odeljku s vodem i povrdem. Trepnuo je kao da je iznenađen što me vidi i kao da ne zna šta radim tu. Držala sam po jagodu u svakoj ruci, okretala vode između prstiju. Ijanov pogled skočio je s mojih ruku na moje lice. Zabrinutost mu se javila u očima. „Šta se desilo, Ejmi?“ Usne su mi se povile nadole. Prebacio je korpu s hranom u drugu ruku „Šta se desilo?“ Donja usna mi je zadrhtala, spustila sam ruke. Vode je palo na pod, a ja sam se raspala. Ijan je bacio korpu i uhvatio me u naručje. Jecala sam u njegove grudi. Nisam htela da me pusti. Na plaži Marinero, ležedi na vunenom debetu koje je Ijan kupio od prodavca na ulici, gledali smo zalazak sunca. Plameni obris ulegao je u horizont naspram narandžastih i ružičastih nijansi koje su bojile nebo. Talasi su nežno ljubili obalu. Ijan je smazao takos s ribom, mumlajudi koliko je gladan dok je žvakao. U pauzi između dva zalogaja, izvadio je foto-aparat i snimao živopisne prizore ispred nas. Prebirala sam po salati, gurala levo-desno pasulj i avokado, apetit mi je odavno nestao. „Takosi su fenomenalni. Ejmi je potrebno nešto ovako na meniju. Stvar je u sosu, čini mi se. Čipotle mu daju pravu notu“, rekao je Ijan. Reči su mu bile prigušene ribom i tortiljom. Namrštio se kad sam stavila poklopac na moju kutiju hrane za poneti. „Zar nedeš da jedeš?“ „Možda kasnije.“ Naslonila sam bradu na savijena kolena i zabila noge u pesak. Na površini topao od sunca, bio je hladniji nekoliko santimetara dublje. Golicala su me zrna peska dok su sipila preko mojih prstiju na nozi. Trudila sam se da osetim Džejmsov dodir u kretanju peska, da čujem njegov glas u povetarcu. Po prvi put otkad sam ga sahranila nisam osetila ništa. Nikad nisam doživela tako potpunu usamljenost. Ijan je uperio bradu ka moru. „Ovde talasi nisu strašni. Šta misliš, visoki su oko pola metra? Negde sam pročitao da na plaži Zikatela, kod našeg hotela, tamo gde de se sutra odvijati takmičenje, dostižu visinu od deset do dvanaest metara.“ Ubacio je tredinu takosa u usta i promumlao: „To je žestoko, čoveče.“

146


„Hmm.“ Zažmurila sam, upijajudi poslednje zrake toplote dana jer mi je u srcu bilo hladno. Osetila sam kako je ispružio ruku ispred mene, bacajudi senku preko mog lica. „Tamo dalje, na plaži Prinsipal, vidiš li one ribarske čamce? Žena na pijaci rekla mi je da možemo da kupimo ribu na brodu. Očistide je i odvesti nas do restorana gde de je spremiti za nas. E to je stvarno sveza riba. Trebalo bi to da probamo pre no što se vratimo kudi.“ Povratak kudi. Bez Džejmsa. Ijan je pojeo poslednji takos u tišini dok sam ja u svesti premotavala događaje te večeri. Kad je završio, čula sam kako briše ruke i stavlja kutiju s hranom u stranu. Onda sam osetila da me gleda. „Jesi li sigurna da je to bio Džejms?“ pitao je po ko zna koji put. „Da.“ Ne. Slegla sam ramenima i promrmljala u kolena: „Ne znam. Karlos liči na njega. Donekle. Ima ožiljak na licu.“ Povukla sam prstom od slepoočnice preko jagodične kosti. Ijan je uperio objektiv foto-aparata u blistavi komadid Sunca na mestu gde se crno more sretalo s nebom koje je počelo da tamni. Pritisnuo je dugme. „Da je to bio Džejms, prepoznao bi te. Reagovao bi nekako.“ „Misliš“, rekla sam ravnim tonom. „Možda ima amneziju. Možda je izgubio pamdenje.“ „Onda bi bio zainteresovaniji za tebe. Pitao bi se da li se znate od ranije?“ „Nije izgledalo kao da ima problema s pamdenjem. Ponašao se kao da je potpuno druga osoba.“ Ijan se umirio. Uronio je pogledom u mene. Nagnula sam se u stranu. „Šta si pomislio?“ Odmahnuo je glavom. „Ništa.“ Okrenuo se ponovo ka horizontu i digao foto-aparat, ali nije slikao. Izgledao je kao da je izgubljen u mislima, kilometrima daleko od peščanih obala Puerta Eskondida.

147


POGLAVLJE 20 Estudio del pintor otvoride se tek za dva sata, a ja sam ved dvadeset minuta proučavala Karlosa kao što sam proučavala njegove slike prethodnog dana. Stajala sam preko puta ulice i mogla sam da ga vidim kroz veliki izlog galerije. Razmeštao je slike po zidu. Malo-malo pa bi stao da vidi kako izgleda ono što je promenio, stavljajudi ruku pozadi na vrat ili odsutno trljajudi čelo. Baš kao Džejms. U nekom trenutku, Karlos se povukao u sobu iza, pa sam se naslonila na uličnu svetiljku i čekala da se galerija otvori. Turisti su išli na plažu, s peškirima, pratio ih je miris krema za sunčanje. Pravila sam se da čitam roman u mekim koricama. Još dvadeset minuta prošlo je bez Karlosovog pojavljivanja. Stigla sam do kraja dvesta osamdeset pet strana koje sam skenirala brzinom svetlosti. Strpljenje mi je takođe bilo pri kraju. Sklonila sam knjigu i prešla ulicu ka galeriji. Tabla s natpisom zatvoreno koji mi je Ijan juče preveo, još je visila na ulaznim vratima, ali ušla sam svejedno. Zvonce iznad vrata oglasilo se i zadržala sam dah, čekajudi Karlosa. Nije se pojavio, pa sam krenula da šetam po galeriji. Hodu li pronadi Džejmsove nestale radove? Stala sam ispred akrilika na suprotnom zidu i proučavala umetnikove inicijale, JCD. Zalazak sunca na slici podsetio me je na Džejmsov Zaliv polumeseca, ali potpis nije bio isti kao Džejmsov. Ugao inicijala bio je oštriji. Završila sam obilazak kod stola pozadi. Knjige su stajale naslagane uza zid. Raznolike žanrove i godine izdanja, od Stivena Kinga do Šekspira, romani na španskom i priručnici o slikarskim tehnikama na engleskom. Časopisi Raners vorld, Autsajd i Sports fišing bili su zasebno naslagani. Na stolu su bile nabacane stare narudžbenice, nekoliko izdanja lokalnih novina i kolekcija prljavih šoljica za kafu. Brošura je navodila Karlosove umetničke radionice od časova za početnike do naprednih slikarskih tehnika. „Ya cerramos“, glas se javio iza mene. Ne radimo. Zatvoreno je. Okrenula sam se i videla Karlosa. Ukočio se na vratima koja su vodila u drugu sobu. Osmeh se lagano pojavio, „Ola, senjorita.“ Ušao je u glavnu prostoriju. „Pitao sam se da li du vas ponovo videti. Ejmi, jel' tako?“, upitao je prešavši na engleski. Klimnula sam glavom i stavila brošuru u zadnji džep.

148


Miris terpentina i laka počeo je da se širi prostorijom, isparavajudi s prljave krpe kojom je Karlos skidao osušenu boju s prstiju. Nosio je farmerke s niskim strukom i košulju s printom prošlogodišnjeg tornea, i bio je bos. Bos, preplanuo i seksi. Toplina mi je planula preko grudi i vrata, širedi se brže od šumskog požara. Poslednjih četrdeset pet minuta špijunirala sam ga ali nisam se pripremila za ovaj trenutak kad je stao ispred mene, nisam bila spremna za blizinu njegove kose, obrva, grebena nosa. Nekad u prošlosti lomio je nos. Nije bio sasvim prav. „Još uvek mislite da sam ja vaš Džejms?“, upitao me je vedrim tonom. Trepnula sam. „Izvinjavam se. Toliko ličite na njega.“ Karlosu su oči zaiskrile. „Mora da je zgodan momak.“ „Bio je. Hodu redi, jeste.“ Izraz lica postao mu je zabrinut. „Kako ste? Jel' vam bolje danas?“ „Da, bolje mi je, hvala na pitanju.“ Pogledala sam po galeriji. „Veoma ste talentovani. Gde ste studirali?“ „Uglavnom sam samouk. Ranije sam bio na kursevima na severu.“ „Kad ste otvorili galeriju?“ „Pre nekoliko godina.“ Trljao je jako upornu fleku boje na desnom dlanu. Pogledaj me! Seti me se! „Koliko ste ved u Puerto Eskondidu?“ upitao je. „Nekoliko dana.“ „I šta vas dovodi ovamo?“ „Potraga za prijateljem. Izgubili smo kontakt.“ Zakačio je krpu za kaiš na pantalonama. „Da li ste našli svog prijatelja?“ Isto pitanje prevrtala sam po glavi cele nodi. Jedva da sam nešto malo spavala. „Ne, nisam. Još ga nisam našla.“ Podario mi je osmeh. „Nadam se da dete ga nadi.“ Nadam se da de me se setiti. „Ja, takođe.“ Iznad Karlosovog ramena ugledala sam rad koji je izgledao kao jedna od Džejmsovih nedovršenih slika. Žena je blaženo pozirala na obali mora. Karlosova scena bila je svetla i puna boja u poređenju s onom kod mene kudi. Džejmsov akrilik urađen je u sivim i smeđim tonovima, žena preplavljena očajem. „Mogu li nešto da vam pokažem?“, kopala sam po torbi u potrazi za telefonom. Htela sam da nađem fotografiju Džejmsove slike i da je uporedim sa Karlosovim umetničkim stilom. Pretraživala sam po fotografijama i naišla na vereničku fotografiju. Ruka mi je klonula, ostavljajudi fotografiju da zuri u mene.

149


„Šta je to?“ Karlos je provirio preko mog ramena. Pokazala sam mu ekran. „Ovo je Džejms. Vidite li koliko ličite?“ Karlos se namrštio i uzeo mi ruku da bi prineo foto-aparat i izbliza pogledao sliku. Proučavao je ekran a ja sam proučavala njega, čekajudi reakciju. Mrštenje, dizanje obrva, blago širenje ženica. Bilo šta što bi mi reklo da nešto krije. Ništa od toga nije pokazao. Oh, Džejmse. Šta se desilo s tobom? Digao je pogled s telefona i tužno se nasmešio. „Džejms vam je bio jako važan.“ Klimnula sam glavom, grlo mi se steglo. „Imamo sličnosti. Mada nos nam je drugačiji. Osim toga, ja imam više čelo.“ Koža oko očiju mu se naborala. „Ili sam počeo da delavim.“ Pogledala sam fotografiju pa onda Karlosa. Bio je u pravu. Nos mu je bio tanji, uprkos tome što je možda nekada bio slomljen. Gledajudi nos, liniju kose na čelu i ožiljak, Karlos je bio drugi čovek. Mahnuo je glavom ka drugoj prostoriji. „Treba da završim uramljivanje. Moram da ispunim narudžbine. Pa ako ne želite da pogledate moje druge radove…“ Utihnuo je i namrštio se. „Hodu li vas videti ponovo?“ Nego šta. Htela sam da vidim kako radi, kao što sam gledala Džejmsa, bio mi je potreban izgovor da ostanem. Radionice, časovi slikanja. Ideja mi se javila i izvadila sam brošuru iz džepa. „Volela bih da se upišem na časove slikanja kod vas.“ Ugao usana mu se trznuo. „Stvarno?“ „Čini mi se da bi to moglo da bude uzbudljivo.“ „Da li ste slikali ranije?“ Ugrizla sam se za usnu. „Da li se računa lakiranje noktiju?“ Nasmejao se. „Ne, ne računa se. Osim toga radionice i časove držim vikendom. Sutra je subota, a rekli ste da ostajete samo nekoliko dana.“ Oborila sam ramena, a moj mozak je tražio rešenje. Bio mi je potreban izgovor, razlog da ga ponovo vidim, nešto uverljivo i smisleno. Nešto što od mene nede napraviti ludaču koja uhodi momka zato što liči na njenog pokojnog verenika. Karlos je izvukao krpu iz zadnjeg džepa i uvrtao ivicu prstima. „Evo kako demo. Dođite ovamo sutra u deset. Predi demo osnove, ono što radim s početnicima, ako mi obedate da dete posle toga idi sa mnom na ručak. Šta kažete?“

150


Nasmešila sam se. „To mi savršeno odgovara.“ Topao sjaj proširio se mojim bidem. Sutra, do ručka, znadu da li je Karlos Džejms. Skenirala sam ljude koji su se tiskali u hotelskom kafeu na plaži. Ijan je rekao da demo se tu nadi, ali nisam ga videla. Telefon mi je zavibrirao kad je stigla poruka. Pogledaj iza sebe. Okrenula sam se. Ijan je mahnuo sa stola za dvoje pored ograde terase. „Prošla si pored mene“, rekao je kad sam sela preko puta njega. Zavalila sam se u stolicu i pogledala oko sebe. Plaža ispod nas bila je puna ljudi, posebno dalje obalom gde su poklonici sunca gledali hrabre duše na daskama kako krote meksičke talase. „Nisam imala pojma da čemo se nadi usred ovog haosa i gužve.“ „Ni ja. Sjajno je to, zar ne?“ Pokazala sam glavom ka laptopu na stolu. „Kako uspevaš bilo šta da uradiš ovde?“ „Imam neverovatnu sposobnost da se izolujem od buke. Gledaj ovo.“ Pritisnuo je par tastera i okrenuo monitor laptopa ka meni. Na ekranu je bila slika ogromnog talasa. Nadvijao se nad surferom koji je jedva uspevao da ne nestane u tubi vode. Ijan je uredio fotografiju tako da istakne boje. Sunce je svetlucalo na tirkiznim nijansama vode. „Mislim da je očigledno što sam je nazvao 'Meksički tunel talasaš'.“ „Neverovatna je. Kad si je snimio?“ „Jutros, pre no što je sunce postalo prejako. Trebalo je da vidiš more, Ejms. Talasi su nenormalni. Pet-šest metara visoki. A tuba talasa je duboka, zahteva veliku veštinu od surfera.“ Očiju raširenih od uzbuđenja, Ijan je gestikulirao rukama. Pokazivao je kretanje talasa i kako se razbijaju o obalu. Okrenuo je laptop i prsti su mu poleteli po tastaturi. „Pregledao sam slike, pravio selekciju za slededu izložbu.“ Uzela sam hladan krompirid iz njegovog tanjira. Pogledao me je preko ivice monitora. „Šta si ti radila? Čekaj, pusti da pogađam.“ Podigao je ruku, otvorenog dlana. „Našla si Karlosa i naterala ga da prizna da je Džejms.“ „Ha. Ha. Nije smešno, ali tačno je, videla sam se s njim.“ Pojela sam još jedan krompirid. Ijan je gurnuo tanjir ka meni. „Trebalo je da mi kažeš. Pošao bih s tobom.“ Ved je otišao na plažu kad sam se jutros probudila. Pošto se nije vratio kad sam završila s doručkom, postala sam nestrpljiva i otišla sam do ateljea. „Bila sam savršeno bezbedna.“

151


Namrštio se. „Ne možeš da budeš sigurna u to. Priznala si juče da nisi sigurna da je Karlos Džejms. Mogao bi da bude i serijski ubica.“ Zakolutala sam očima. „Da se ti i Kirsten pitate bila bih mrtva do sutra ujutru.“ „Ako se budeš iskradala na sastanke s nepoznatima…“ „Ijane…“ Odmahnuo je rukama. „Nedu da se izvinjavam što sam oprezan. Obedaj mi da deš više voditi računa o sebi, da deš biti pažljivija. Barem mi se javi kad odlaziš… za svaki slučaj.“ Žvakala sam raskvašen krompir. „U redu.“ „Hvala ti“, Ijan je uzdahnuo s olakšanjem. „Pa, reci mi kako je bilo.“ „Četrdeset pet minuta voajerisala sam s ulice pre no što sam ušla i porazgovarala s Karlosom.“ „I?“ „I ništa. Nisam sigurna. Ne mogu tačno da odredim. Karlos je vitkiji i preplanuo. Čak mu je i kosa svetlija od Džejmsove.“ „To se lako da objasniti. Sunce i godine.“ „Istina. Njegov miris mi je poznat, a gestikulacija ista. Lice mu je drugačije, nos je tanji, jagodice uže.“ Maltene kao da je nosio masku. „Bilo kako bilo“, slegnula sam ramenima, „ostalo nam je još nekoliko dana, pa du se potruditi da ga bolje upoznam. Prijavila sam se za časove slikanja kod njega.“ Ijan je šmrknuo. „Šta je sad?“ „Ti i slikanje.“ Nasmejao se igrajudi se tastaturom. „Duti, molim te“, progunđala sam i pojela još jedan krompirid. „Ako je on Džejms, zar ne misliš da mora postojati razlog što me ne prepoznaje? Sigurno ima amneziju. Šta bi drugo moglo da bude? Nešto u stomaku mi kaže…“ „Da si gladna?“ Mahnuo je kelnerici koja je stala u prolazu kod našeg stola i pokazao je ka meni. „Hamburger, molim vas. Sa mnogo pomfrita.“ Nasmešila sam se Ijanu. „A za pide?“ upitala je užurbano škrabajudi olovkom po blokčidu. „Ona de pivo“, Ijan je naručio. „Ja du mai-tai.“ Ijan je huknuo, pljesnuvši rukom po stolu. „Donesite dva mai-taija.“ „Još nešto za vas?“ pitala ga je kelnerica. Bacila je pogled na laptop. Pokazala je olovkom ka ekranu. „Da li je to Lejsi?“

152


Ijanu je pogled prešao s mene na kelnericu, Anđelinu, sudedi po pločici s imenom. „Da li je znate?“, upitao je, uspravivši se u stolici. „Liči na prijateljicu Imelde Rodrigez. Gospođa Rodrigez je upravnik hotela“, objasnila je kad se Ijan namrštio. „Lejsi je odsela ovde pre nekoliko nedelja a žena na slici liči na nju. Često dolazi ovamo.“ Neko je doviknuo s bara. Anđeiina je pogledala preko ramena. „Odmah se vradam s vašim pidima.“ „Šta se to upravo desilo?“, upitala sam kad je otišla. Ijan mi je pokazao ekran laptopa. Uvedao je deo slike koju sam mu poslala telefonom. Na slici je sad bila Lejsi-Lejni, Lusi ili kako god da se ved zvala. Izgleda da se nije zabavljao samo sa slikama surfovanja. Pogledao me je pronicljivo. „Uvek slušaj svoj stomak.“ Stomak je počeo da mi zavija kao eho Ijanovog saveta.

153


POGLAVLJE 21 Otišla sam na plažu posle ručka dok je Ijan otišao da potraži Imeldu. Hteo je da dobije informacije o Lejsi i insistirao je da sam porazgovara s Imeldom. Nede joj objasniti zašto mu je potrebna Lejsi – odnosno po njegovom Lejni – samo de redi da mu može pomodi da nade nešto što je izgubio. Ako Ijan sazna gde se Lejsi nalazi, obedao je da de mi to preneti. Zanimalo me je gde je nabavila Džejmsovu sliku Na proplanku i ko je od nje tražio da me pronađe i kontaktira. Dvoje mladih oslobodilo je ležaljke kad sam prišla. Bračni par na medenom mesecu. Ženin dijamantski prsten zablistao je na suncu. Osmehivala se dok je prolazila pored mene, obmotavši ruku muškarcu oko struka. Gledala sam kako odlaze, svesna da vrtim verenički prsten oko prsta. Sapun i vreme umrtvili su sjaj plemenitog metala. Bacila sam torbu za plažu i dodatni peškir na praznu ležaljku do mene da sačuvam mesto Ijanu, koji je trebalo kasnije da mi se pridruži, i onda sam podesila suncobran da noge izložim suncu a da mi glava bude u senci. Novembar je kod nas bio hladan, a popodnevno meksičko sunce bilo je toplo i primamljivo. Gužva se napravila dalje niz plažu, na turniru. Zvučnici su odzvanjali od najava svakih pola minuta a Red hot čilipepers čuli su se iz pozadine. Ali nisu uspeli da nadjačaju talase koji su se besno rušili na obalu. Tutnjali su kao grmljavina. Konobar mi je došao u vidokrug, zaklanjajudi Pacifik. Naručila sam bokal hladne vode, dve čaše i mai-tai. Namestila sam se u ležaljci i čitala knjigu da mi prođe vreme. Ijanov sastanak uskoro bi trebalo da se završi a ja nedu videti Karlosa do sutra ujutru. Kelner se vratio s vodom i koktelom, i stavio bokal i čaše na drveni sto između ležaljki. Mobilni telefon je zvrcnuo s pristiglom porukom dok sam potpisivala račun. „Gracias, senorita“, rekao je kad sam mu vratila potpisan račun. Onda je po vrelom pesku otišao do slededeg gosta hotela koji se sunčao u blizini. Gucnula sam mai-tai i pogledala telefon. Još jedna poruka od Kristen. Ukoliko mi se ne javiš, dolazim u Meksiko! Rezervisadu kartu za 3,2… Nazvala sam je. Javila se posle prvog zvona. „Hvala bogu, živa si.“ „Živa, zdrava i prava. Je l' kafe još čitav, je l’ još radi?“ „Naravno. Što ne bi…?“ Frknula je. „Sve ide kako treba. Ja sam dobro. Nađa je dobro. Jeste, svi smo dobro, uključujudi i Alana.“ Gospodin Ženska Kafa. Protrljala sam obrvu. „Šta se s njim dešava?“

154


„Došao je jutros u kafe, naručio ono što uvek naručuje i razočarao se što te nema. Stvarno mu nedostaješ.“ „To je baš lepo“, razvlačila sam reči. „Šteta što me ne zanima.“ „Možda zbog toga što si zainteresovana za Ijana? I, oh, bože!“ Uzdahnula je. „On je na putu s tobom. Zamisli to.“ „Kristen…“ upozorila sam je. „Za njega si ceo svet, a ti se praviš da to ne primeduješ…“ „Primetila sam“, izbrbljala sam u svoju odbranu. „Stvarno? Pa, onda uradi nešto u vezi s tim.“ „Ne mogu. Džejms…“ Kristen je dramatično uzdahnula. „Vidi, Ejmi, čak i da zaboravimo koliko je čudna, da ne kažem luda, Lejsi laže, sigurna sam u to. Vrati se kudi. To što je poslala Džejmsovu sliku iz Meksika ne znači da je on tamo.“ „Ali jeste. Našla sam ga.“ „Šta kažeš?“ graknula je. „Hodu redi, tako mi se čini. Sad je Karlos, vlasnik galerije, ali izgleda drugačije.“ „Prolupala si. U tome što si rekla nema logike.“ „Zato mi i treba više vremena. Još nekoliko dana.“ Kristen je dutala. Gledala sam kako surferi pokušavaju da uhvate talas koji im na kraju uvek izmakne, samo da bi se vratili na daske i probali ponovo. „Kad se vradaš kudi?“, upitala je. „Imam kartu za ponedeljak ujutru.“ Pitala sam se da li de Džejms biti u avionu sa mnom. Možemo li da nastavimo sa životom tamo gde smo stali? Nema šanse. U srcu sam znala da stvari nikad više nede biti iste sa Džejmsom i uhvatila me je tuga skoro ista kao ona kad je umro. „Čuvaj se“, rekla je Kristen. Uzdahnula sam. „Hodu.“ „Oh!“ uzviknula je pre no što sam prekinula poziv. „Umalo da zaboravim. Tomas je jutros došao u kafe. Pitao je za tebe. Rekla sam mu da si otišla u Puerto Eskondido.“ Telo mi se napelo. Uspravila sam se i spustila noge s ležaljke, u mislima se udarivši šakom po čelu. Trebalo je da im kažem da ništa ne spominju Tomasu. „Da li si mu rekla zašto sam krenula na put?“ „Samo da ti je bio potreban odmor. Bio je sav čudan u vezi s tim, postavljao mi je svakakva pitanja. Hteo je da zna zašto si izabrala baš to mesto i da li si planirala taj odmor ili si naprasno odlučila da otputuješ.“

155


„Misliš li da je prosto bio radoznao?“ „Mogude, ali znaš Tomasa. Čudan je u poslednje vreme.“ Ijan je došao i nasmešio se kad je video da razgovaram telefonom. Pokazala sam mu rukom da sedne. Stavio je peškir sa strane i ispružio se na susednu ležaljku. „Ijan je tu. Treba da završimo razgovor“, rekla sam Kristen i, kad je zatražila, obedala sam da du joj se javiti pre povratka. Sunce je bilo niže na horizontu, žega jača. Žmirnula sam na Ijana. „Jesi li imao srede s Imeldom?“ Odmahnuo je glavom i sipao vodu u čašu. Kapljice nakupljene sa spoljašnje strane bokala pale su na pesak. Htela sam da ga pitam za Lejsi i šta je izgubio. Htela sam da mu pružim podršku, da mu pomognem kao što je on pomagao meni, i htela sam da steknem njegovo poverenje. Čuvala bih njegove najdublje, najintimnije, najličnije tajne. Želela sam ga. Vazduh mi je izleteo iz pluda. Zašto li se sada ovako osedam? Šta to, dovraga, nije u redu sa mnom? Džejms je bio muškarac kojeg sam želela. Ovde sam došla zbog Džejmsa. „Imelda danas nije imala vremena da duže porazgovaramo“, reče Ijan, „pa smo se dogovorili da se nađemo sutra ujutru.“ Popio je pola čaše vode u dva velika gutljaja. „Ali pitala je za tebe.“ Digla sam obrve. „Za mene?“ „Zanima je šta misliš o Karlosovoj galeriji.“ „Otkud zna da si ovde sa mnom?“ Uvrnula sam kosu u neurednu punđu. „Možda nas je videla zajedno.“ Ijan je slegnuo ramenima. „Pitaj nju. Ponudila je da te časti ručkom sutra.“ „Sutra idem na ručak s Karlosom.“ Pogledao me je smrknuto. „Popij pide posle s njom.“ „Kakva čudna ponuda.“ Obrisala sam znoj sa čela krajem peškira. „Jedva da smo razmenile nekoliko reči juče.“ „Ona upravlja hotelom. Možda samo želi da bude ljubazna domadica.“ Zurila sam zajedljivo u Ijana. „Valjda ne veruješ u to.“ „Nimalo“, rekao je bez oklevanja. Gledali smo se pažljivo. Osetila sam da Ijan ima nešto da kaže, ali nastavio je da duti. Trenutak kasnije, ponovo sam podesila suncobran a Ijan je pokrenuo svoj laptop. Istraživanje, rekao mi je. Vratila sam se svojoj knjizi.

156


Pola sata kasnije, požalio se na sunce, brišudi znoj s vrata. „Pošto je more previše opasno, bidu na bazenu“, progunđao je, ustao i smotao peškir. Pogledao je ka moru i pokazao rukom ka surferima. „Vidiš! Čak i profesionalce izvlače iz onog dela gde se razbijaju talasi.“ Zaklonila sam oči dlanom i gledala skutere kako skaču po peni. Išli su ka surferima koji su u vodi čekali da ih odvuku do obale. Ijan je ugasio laptop i stavio ga u torbu. Prebacio je peškir preko ramena. „Ideš na bazen?“ „Dodi du.“ Nakon što je otišao, namazala sam noge kremom za sunčanje. Kelner se vratio s bokalom sveže vode i naručila sam još jedan mai-tai. Smestila sam se u ležaljku i ostavila knjigu otvorenu preko butine. „Ejmi.“ Otvorila sam oči. Žmirkala sam na jakom suncu i videla siluetu koja stoji na kraju moje ležaljke. Grub materijal prešao mi je preko noge. „Izgoreli ste.“ Karlos. Nagnuo se, zaklonivši sunce, i namestio dodatni peškir kojim me je pokrio. Uspravila sam se, sela i povukla noge u senku suncobrana. Karlos se okrenuo i doviknuo nešto na španskom trojici muškaraca koji su stajali pored vode. Pokazao im je rukom da idu bez njega. Mahnuli su i nastavili da idu plažom prema gradu. Pokazao je glavom na moj sto. „Pedro pravi odličan mai-tai. Kakav je taj vaš?“ Pide koje sam naručila stajalo je na stolu u barici kapi koje su se slivale s čaše vlažne od kondenzacije. Namrštila sam se. Koliko sam spavala? Dovoljno da izgorim. Potkolenice su me pekle. „Pedro je barmen u Kaza del Sol“, Karlos je pojasnio, pogrešno razumevši moje zbunjeno dutanje. Pokazao je na ivicu ležaljke. „Mogu li?“ „Naravno.“ Pomerila sam se kad je seo, prebacujudi ravnotežu na naslon ležaljke. Nasmešio se, nagnuo i podigao moju knjigu s peska. Pala je dok sam spavala. Otresao je pesak pre no što je obeležio stranicu i stavio knjigu na sto. Gužve na plaži nije više bilo, takmičenje je za danas završeno. Karlos je i dalje nosio košulju s printom prošlogodišnjeg turnira, ali farmerke je zamenio kupadim šortsom. Čelo mu je svetlucalo od sjaja sunca. „Bili ste na takmičenju?“ upitala sam. „Kratko. Dobri su surferi ove godine.“ „Da li i vi surfujete?“

157


„U poslednje dve godine nisam izlazio na talase.“ Pokazao je na svoje lice blizu ožiljka koji mu se savijao oko levog oka. „Dobro sam nastradao. Morali su ponovo da mi nameštaju jagodičnu kost i nos. Medicina je ovde još uvek kao iz prošlog veka. Trebalo je vremena da se oporavim.“ Iskrivljeno se osmehnuo. Razjapila sam usta. Od takvog udarca mogao je da izgubi pamdenje. Potpuna amnezija. Nesreda i operacija nosa objašnjavali su zašto izgleda drugačije od Džejmsa, ali nisu bili objašnjenje za gubitak pamdenja. Zar ne bi pokušao da otkrije ko je? Zašto se nije vratio kudi? Izgledalo je kao da je potpuno nesvestan svog identiteta od pre nesrede. Upravo sam htela to da upitam Karlosa kad se Ijan pojavio. Laptop zamenio je foto-aparatom. Karlos je ustao kad je Ijan stao pored moje ležaljke. Ijanova butina očešala me je po mišici. Morala sam da se suzdržavam da se ne naginjem ka njemu. „Nisam hteo da vas prekinem“, rekao je. „Noprobleme“ Karlos je pokazao palcem u pravcu kojim su njegovi prijatelji otišli. „Treba da krenem.“ Ijan je ispružio ruku ka Karlosu. „Usput, ja sam Ijan.“ „Si Ijan. El amigo.“ Stegao je Ijanu ruku. „Karlos.“ „Drago mi je.“ Ijan mi je dobacio kratak pogled pre no što je rekao Karlosu: „Video sam flajere za vašu galeriju. Dobre su vam slike.“ „Gracias.“ „Da li su svi radovi vaši?“ Karlos je gurnuo ruku u džep šortsa. „Samo slike. Skulpture je uradio moj prijatelj Hoakin.“ Ijan je prekrstio ruke. „Pitam se zašto potpisujete slike inicijalima JCD. Šta J predstavlja?“ „Ijane…“ Karlosu su se usne razvukle u poluosmeh. „Pitanje je na mestu. Puno ime mi je Haim Karlos Domingez.“2 Uzdahnula sam. Puls mi je tutnjao u ušima. Džejms i Karlos imali su iste inicijale. To je bila previše velika koincidencija a da ne znači ništa. Karlos mi se nasmešio. „Sutra u deset?“ Klimnula sam glavom, bezizražajno. Nasmešio se i potrčao za prijateljima. „Jesi li dobro?“ upitao me ja Ijan a potom se namrštio. „Sklonimo se sa sunca. Bleda si.“

2

Haim Karlos Domingez na španskom: Jaime Carlos Dominguez; pa otud inicijali JCD. (Prim. prev.) 158


Pogledala sam ga belo. „Dobro sam.“ Ustala sam da obučem haljinu za plažu i zaljuljala sam se. Ijan me je vratio u ležaljku. „Sedi. Popij malo vode.“ Napunio mi je čašu. Izgledao je zabrinuto. „Polako“, rekao je kad sam progutala od sunca toplu tečnost. Čekala sam da mi slabost prođe. Ijan je spakovao peškir u torbu za plažu. Dok smo išli ka hotelu, obgrlio me je jednom rukom. „Skoro da je vreme za večeru. Moraš nešto da pojedeš. Hajde da se sredimo i idemo negde na klopu. Ja častim.“ Mogao je da mi ponudi da de me lansirati na Mesec i to bih prihvatila. Uz Karlosa i sunce glava mi je bila u haosu. Naslonila sam se na njega i pridržavao me je na putu kao hotelu.

159


POGLAVLJE 22 Kad je Ijan došao do moje sobe, ved sam se odlučila za plavu tanku haljinu za koju sam znala da mu se sviđa. Ruka mi je drhtala dok sam prikopčavala malenu dugmad gornjeg dela haljine. Ostavila sam dva gornja dugmenceta otkopčana i onda otkopčala još jedno. Pogledala sam svoj odraz u ogledalu i začudila se koliko smireno izgledam uprkos tome što mi je srce vijorilo. Iako sam od popodnevnog sunca imala blagu vrtoglavicu, nisam mogla da o večeri s Ijanom ne razmišljam kao o romantičnom sastanku. Moj prvi pravi romantični izlazak. Džejms i ja smo se ved navikli jedno na drugo kad me je po prvi put kao svoju devojku vodio u bioskop. Znali smo se godinama i bezbroj puta smo zajedno gledali filmove. Ijan je pokucao, trgla sam se i okrenula se da otključam vrata. Uhvativši kvaku, cimnula sam vrata i širom ih otvorila. Udarila su u zid. „Opa!“ Ijan je stavio dlan na vrata da me ne udare kad su se odbila od zida. Imao je na sebi crnu tesnu majicu s ve-izrezom, kaki pantalone ravnog kroja i japanke. I mirisao je izvanredno. Na svežinu posle tuširanja i na more. Nasmešio se, usne su mu se izvile. Izgledao je previše seksi za običnu večeru dva prijatelja. Kaiš foto-aparata prebačen preko grudi, privukao mi je pažnju. Bio je uvrnut. Ispravila sam ga drhtavim prstima. Pritisnuo je moj dlan na svoje grudi. „Opusti se.“ „Ne mogu.“ Soba je počela da se okrede. Zurila sam u njegove grudi i naslonila se na njega. „Pogledaj me“, rekao je promuklim glasom. Pogledi su nam se sreli. „Zaboravimo na kafe i na slededu izložbu. Zaboravimo Lejni-Lejsi i zašto smo došli ovamo. Ovo veče neka bude samo za nas, ni za koga drugoga. Možemo li to da uradimo?“ Klimnula sam glavom, nesposobna da odvojim pogled od njega. Bilo je nečeg posebnog u njegovom glasu, u blagoj kadenci njegovih reči. Misli su mi otišle dalje od Ijanovog poljupca, pitala sam se kakav bi bio da je nag nada mnom, kako bih se osedala. Kakva mu je koža na dodir ispod majice? Prsti su mi se zapleli u pamučnu haljinu. Bože, mora da imam sunčanicu kad me spopadaju ovakve misli. Ijan je ukrstio prste s mojima i povukao me u hodnik. „Izgledaš zajapureno, kao da imaš temperaturu. Hajde da te nahranimo.“

160


Rezervisao je sto u restoranu odmarališta na drugom spratu terase na plaži, koja je s jedne strane gledala na more a s druge na bazen. Naručili smo, a kad je kelnerica otišla – nastupila je tišina. Gledala sam kako se igra priborom za jelo, gura viljušku na salvetu i proverava oštrinu noža. Bio je nervozan koliko i ja i to mi je bilo čudno i divno. Znala sam da mu je stalo do mene, a ipak me je pratio preko pola sveta u mojoj potrazi za drugim muškarcem. Zavirio bih u svaki kutak. Ijanove reči odjeknule su mi u glavi. Bio je ili veoma glup ili veoma zaljubljen. U mene. Spustila sam pogled. „O čemu razmišljaš?“ tiho je upitao. Rumenilo mi je prešlo preko obraza. Nakašljala sam se. „Mislim o tebi. O nama. Zašto si ovde“, hrabro sam priznala. „Zašto si pošao sa mnom?“ Gledao me je, činilo mi se čitavu večnost. „Izgubio sam nekoga veoma dragog zato što nisam pošao za njom. Bio sam ljut i povređen, pa sam je pustio da ode. Ali kad je ljutnja izbledela, shvatio sam da nije njena krivica što me je povredila. Bila je takva kakva je. Međutim, bilo je prekasno. Mnogo je prošlo od njenog odlaska i nisam imao pojma gde je.“ Pogledao je more, vetrid se igrao njegovom kosom. Nisam ni pomislila da bih mogla biti ljubomorna na tu ženu koja mu je držala srce. Njegov bol je bio dubok i star. Umesto toga, poželela sam da mu prođem prstima kroz kosu i da ga umirim, utešim. „Ko ja ona bila?“ „Moja majka.“ Nagnuo se ka meni, pokrio moju ruku svojom. „Da nije bilo nje ne bih naučio da ne puštam olako ljude s kojima želim da delim život. Prijatelje, ljude do kojih mi je stalo.“ Palcem mi je milovao prste. „Stalo mi je do tebe, Ejmi. Više nego što misliš.“ Osetila sam pravi značaj njegovih reči. Pojurile su mojom rukom s mesta na kojem su mu bili prsti, elektricitet mi je podigao fine dlačice, naježila sam se. „Drago mi je što si tu. I drago mi je što si me pozvao na večeru. Ovo je baš lepo.“ Zavukao je odbegli uvojak iza mog uveta. „Mogu da se kladim da hrana ovde ne može da se poredi s tvojom, ali prosto sam sredan što sam tu s tobom.“ „Večera još nije ni stigla a ti si ved počeo da nalaziš zamerke.“ Nasmejao se. „Hranio sam se po restoranima zbog čestih putovanja. Ali proteklih meseci svako popodne odlazio sam kudi s tvojim kuvanim jelima. Teško je prebaciti se na nešto drugo kad sam ved imao ono najbolje.“ Izraz lica smračio mu se, odraz tuge u mekom odsjaju sveda. „Bila bi šteta da se ne vratiš kafeu. Sramota je da se takav talenat ne koristi, da propada. Treba ga podeliti s ljudima.“

161


„Kao tvoje fotografije?“ Klimnuo je glavom. „Ima magije u tvojim receptima. Mislim da si ostvarila ono za šta si predodređena. Stvorila si jedinstven doživljaj kafe, i tvoje mušterije se vradaju zato što se posle tvoje hrane i pida osedaju dobro. Kao što kad vidiš Izlazak sunca poželiš da odeš u Belize. Pravi umetnik budi osedanja, izaziva, provocira emotivni odgovor svojim radom. Ti si, Ejmi, umetnica.“ Pocrvenela sam i oborila glavu. Ijanov kompliment probudio mi je želju da zaplešem i zapevam. Ali me je, istovremeno, zabrinulo ono što je pre toga rekao. „Nemam nameru da ostavim niti da zapostavim kafe.“ „A šta deš s Karlosom?“ pitao je. „Sva je verovatnoda da je on Džejms. Šta ako ne želi da ode iz Meksika? Da li deš ostati s njim?“ Ijan nije krio svoje strahove. Videli su se u njegovom izrazu lica, u zategnutosti ramena. Plašio se da de me izgubiti. „Nadam se da do toga nede dodi“, ali znala sam da du na kraju ipak morati da biram, da donesem odluku. Kelnerica je došla s onim što smo naručili i kad smo završili s jelom, Ijan je platio račun, uzeo foto-aparat i podesio objektiv. Gledala sam mreškanje mesečine na moru, čula pritiskanje tastera i odzive Ijanovog foto-aparata. Blagi osmeh dotakao mi je usne. Te zvukove uvek du povezivati s njim. Dogovorili smo se da nodas nedemo pričati o kafeu, o fotografiji, a ipak govorili smo o poslu i to mi nije smetalo. Volela sam to što sa toliko strasti pristupa svom radu. Volela sam… Ijan me je fotografisao. Blic je sevnuo raspršujudi moje misli. Trepnula sam. „Zašto si to uradio?“ „Lepa si.“ Proučavao je digitalnu sliku. „Divila si se prizoru mora i svideo mi se tvoj izraz lica. Bio je iskren.“ „Oh“, presavila sam salvetu u krilu. „Nisam te video takvu ranije i hteo sam to da sačuvam.“ Pokazao mi je sliku. Stigla sam tek ovlaš da je vidim, tek da bacim pogled pre no što je okrenuo fotoaparat, ostavljajudi me s utiskom da sam videla nekog nepoznatog. „Jesi li zadovoljan fotografijama koje si ovde snimio?“ Nije snimio mnogo pejzaža, uglavnom je slikao lokalne znamenitosti i događaje. Slikao je ljude. „Bolje su nego što sam mislio.“ „To je zato što si stvarno dobar u tome.“ Slegnuo je ramenima. „Nisam uvek voleo svoj rad.“ Na licu su mu se ocrtavala osedanja. Nelagoda se spustila na fine linije njegovih jagodica. Protrljala sam mu prste palcem. „Mislim da te tvoj rad voli.

162


Nalaziš lepotu tamo gde je drugi ne vide. Ili, bolje rečeno, ne mare za nju. Imaš dar.“ Ijan je stavio poklopac na objektiv. „Nekoliko ljudi dozvolilo mi je da ih slikam i da izložim njihove portrete. Da li bi ti smetalo da izložim tvoje portrete?“ Odmakla sam se. „Moje portrete?“ „Nede biti na prodaju. Tebe ne bih mogao da prodam“, rekao je kao da to kaže za sebe. Isključio je foto-aparat i ostavio ga sa strane. „Redi du Vendi da ti pošalje obrazac, da potpišeš odobrenje kad se vratimo kudi.“ Pokazao je na moj prazan tanjir. „Jesi li završila?“ Klimnula sam glavom. „Odlično. Hajde da vidimo u kakve nevolje možemo da upadnemo.“ Zločesto se nasmešio i ja sam se nasmejala. Otišli smo do bara na koktele. Marijači orkestar svirao je na maloj sceni koja je izlazila na plato bazena. Sijao je pod baldahinom belih treperavih svetala. Ijan mi je stegao ruku, povukao me ka plesnom podijumu, zacičala sam. „Sad je kasno da mi kažeš da ne voliš da igraš“, rekao je nadglasavajudi trube. „Nisam rekla da ne volim da igram“, prodrala sam mu se na uvo. „Volim da igram. Muzika mi ne odgovara. Tako je…“ „Živahna i energična? Prebrza?“ „Pa, liči na polku.“ Podigao je ruku, udario se po ramenu, pre no što je prešao na desno, preterujudi s izražajnošdu pokreta. Kikodudi se, oponašala sam ga, vrtedi se u krug dignutih ruku. Haljina mi je zalepršala oko butina. Snimio je fotografiju kad sam se okrenula ka njemu. „Prestani!“, viknula sam i posegla za foto-aparatom. Izmakao ga je van mog domašaja. Podbola sam kukove pesnicama. „Dogovorili smo se. Skloni fotoaparat.“ „Sačekaj me tu.“ Otišao je do šanka, rekao nešto barmenu i dao mu fotoaparat i novac. Barmen je sklonio foto-aparat i tutnuo novčanice u svoj džep. Muzika je postala sporija. Limeni duvači slali su zavodljive note. Žice gitare davale su ritam koji je mamio kukove na njihanje. Ijan je krenuo ka meni i pogledi su nam se sreli na podijumu za ples. Usne su mi se razdvojile. Snaga i odlučnost u njegovom pogledu ukopali su me u mestu. Prišao mi je i uzeo me u naručje. Drhtaj mi je prošao telom, i nešto slično gladi. Privila sam se čvršde uz njega. Ruke su mu se dizale uz moje telo, bolno sporo, sve dok mi nije obujmio obraze. Prešao je palcem preko mojih usana, i onda me je poljubio. Poljubac je bio vreo, očajnički željan i nežan istovremeno.

163


Kretali smo se preko plesnog podijuma, naša tela usklađena. Muzika je postala glasnija, naše usne hrabrije, jezici upetljani. Onda sam se setila gde smo i zašto smo ovde. „Šta to radimo?“ Prostenjala sam u njegove usne. „Šta mi to radiš?“ Jedva sam mogla da pratim svoje misli. „Ljubim te“, promrmljao je u moje usne. „Volim te.“ Ljubio me je kao što nijedan muškarac pre njega nije. Sve do ovog trenutka ljubio me je samo jedan muškarac do kojeg mi je bilo stalo. Ali mnogo vremena je prošlo i bilo mi je teško da se setim kakvi su bili ti poljupci. Misli su mi se istumbale. Nisam tačno znala šta da mislim o tome što mi Ijan radi. Nisam tačno znala šta osedam prema njemu. Zbunjivao me je. Trebalo bi da ga odgurnem. Umesto toga, nisam ga puštala. Njegove ruke milovale su mi leđa. Usne su mu bile svuda, na mom obrazu, bradi, na vratu. Njegov jezik pratio mi je puls, učinivši me svesnom svakog santimetra kože. To je bilo previše. Uspela sam da otvorim usta. „Zašto to radiš?“ Dahtala sam. „Zašto sada?“ Usne su mu prešle preko mog obraza. Štipnuo mi je uvo. „Nisam mogao da se nadmedem s mrtvim momkom. Uzdizala si ga u nebesa.“ „Da ga ne bih zaboravila“, zavapila sam očajna. Nisam mogla da se kontrolišem. Ijan mi je zavukao prste u kosu i opekao me pogledom. „Živ je, Ejmi. Sad je od krvi i mesa. S tim mogu da se borim.“ „Ovo nije igra, Ijane. Nisam ja trofej.“ Pogled mu je očvrsnuo. „Ti nikad nedeš biti trofej. Ti si za mene mnogo više od toga. Zaslužuješ mnogo više od onoga što sebi dozvoljavaš da osedaš.“ I osedala sam, i te kako. Mogla sam da eksplodiram samo od osedanja koja je Ijanov pogled budio u meni, a da ne govorim o njegovim dodirima, o tome kako su njegove usne ljubile moje. Šta se ovo dešava sa mnom? Odgurni ga. Usredsredi se na ono zašto si došla ovamo. „Ti radiš za mene! Ti si moj zaposleni“, rekla sam glupavo. „Onda, dajem otkaz.“ Njegove usne spustile su se na moje i čvrsto ih pritisle. Prostenjao je. Ili sam to bila ja. Vukla sam prstom niz njegove grudi kad sam osetila kako padam, kako se prepuštam. Ostavljam sve bezbedno i poznato. Bože, ovde sam došla zbog Džejmsa. Odgurnula sam ga, prekidajudi poljubac. Njegove oči, tamne i olujne, uronile su u moje. Sve mi je pokazao. Sve sam videla. „Ijane…“

164


„Volim te.“ „…nemoj.“ „Voli me, Ejmi.“ Svet mi se srušio. „Ne mogu.“ Briznula sam u plač i otrčala iz bara. Našla sam došak u senci u predvorju hotela i svalila se u stolicu od pruda. Krv mi je tutnjala, srce lupalo. Ijan nije okrunio barijeru koja sam digla oko sebe. Razneo je taj zid dinamitom. Razbio ga u paramparčad. Naterao me je da ga vidim. Kretanje u predvorju privuklo mi je pažnju. Ijan se uputio ka liftovima, smrknutog izraza lica. Krenuo je u svoju sobu a zaboravio je foto-aparat. Skočila sam iz stolice, vratila se u bar do šanka i nagovorila barmena da mi da foto-aparat. Vratila sam se u došak u predvorju. Nisam mogla da odolim da ne pogledam na brzinu fotografije. Bile su fenomenalne, delidi sekunde uhvadeni u blistavim bojama. Svaka slika pričala je priču, uključujudi i moju. Zurila sam u fotografiju koju je Ijan snimio za večerom i videla nekog koga nisam prepoznala. U stvari, nekoga koga veoma dugo nisam videla. Sebe. Prijatno opuštenu. Spuštenog garda. Zaljubljenu ženu. Vazduh mi je izleteo iz pluda. Stomak mi se stegao. Odmahnula sam glavom u poricanju, ali istina mi je uzvradala pogled. Kada je pritisnuo dugme da snimi fotografiju, razmišljala sam o tome koliko volim Ijanovu strast prema onome čime se bavi. O tome koliko ga volim. Oh, Ijane. Isključila sam foto-aparat, pojurila do njegove sobe, i snažno pokucala. Besno je otvorio vrata i dah mi je stao. Gledao me je, go do pojasa s donjim delom pidžame koji mu je visio nisko na kukovima. Bila sam gotova. „Mogu li da uđem?“, pokazala sam foto-aparat. Gurnuo je vrata da se šire otvore i ostavio ih otvorena kad sam ušla. Skinula sam kaiš preko glave, ali mu nisam dala foto-aparat. Ne još. „Pogledala sam tvoje slike“, priznala sam. Glasan, hrapav smeh došao je iz hodnika. Nodobdije su se vradale iz provoda. Ijan je zatvorio vrata, prekrstio ruke, mišidi na vratu su mu se napeli. Nije bio sredan. Progutala sam. „Izvini, ali kad sam krenula nisam mogla da se zaustavim. Znam da ne voliš da izlažeš portrete. Nešto u vezi s tim ti je neprijatno. Razumem to. Ali radovi su ti čudesni. Više nego sjajni.“ Ovlažila sam usne i usudila se da mu priđem korak bliže. „Dirnuli su me.“ Posegnuo je za foto-aparatom. Prišla sam mu još za korak. „Dirnuo si me pravo u srce.“

165


„Ejms“, progunđao je. „Ne mogu. Ne mogu da počnem nešto s tobom i da čekam da me odbaciš. Ne mogu da te poželim samo da bi me ponovo odgurnula. Radije du ti ostati prijatelj ako me ne želiš na način na koji ja tebe želim. Daj mi foto-aparat.“ Stavila sam ga na stolicu pored sebe. „Nedu te odgurnuti.“ Pogledi su nam se sreli. Vilica mu se stegla. Bio je to jedini znak onoga što de se desiti. Slededeg sekunda svom silinom se pritisnuo uz mene. Prsti su mu se upleli u moju kosu i usne su mu se spustile na moje. Oluja koju sam ranije probudila u njemu sad se oslobodila. Ruke su mi pojurile uz njegove grudi i obmotale se oko njegovog vrata i glave. Nisam htela da prekine poljubac. Ruke su mu pole tele preko mojih ramena i niz moja leđa. Otkopčao mi je haljinu. Tkanina je odlebdela ka podu, pratio ju je, i svukao mi gadice. Onda se uspravio ispred mene i nisam mogla da skinem ruke s njega. Glatka površina njegovih grudi, plitko udubljenje dole na njegovim leđima. Bio je čvrst tamo gde sam ja bila meka, snažan tamo gde sam ja bila slaba. Bio mi je prijatelj i nisam mogla da sprečim sebe da se zaljubim u njega. Uhvatio mi je grudi, izmamivši uzdah iz mene, i gurao ka krevetu sve dok nisam sela na njega. Spustio se na kolena, stavio ruke na moje butine i raširio mi noge. Bila sam otvorena za njega, izložena, pogled mu se sreo s mojim. Poslednja šansa za zaustavljanje. Poslednja prilika da mu kažem da ne želim ovo. Da on nije taj kojeg želim. Ali želela sam ga. Celog. Klimnula sam glavom. Prostenjao je primalnim zvukom i spustio glavu. Vrisnula sam na dodir njegovog jezika, na milovanje njegovih usana. Stisnula sam mu glavu, pritisla ga uz sebe i zadrhtala. Onda se sklonio. Otvorila sam oči. Ijan je stajao ispred mene, spuštao donji deo pidžame. Neporecivo se videlo koliko me želi. Popeo se na dušek i povukao me na jastuke, smeštajudi svoju težinu na mene. Posegao je ka stočidu sa strane, otvorio fioku.. „Ijane“, zavapila sam. „Tu sam dušo“, šapnuo mi je u uvo. Čula sam cepanje folije. Pomerio se, namestio i ušao punom dužinom u mene. „Volim te“, rekao je, a onda počeo da se krede. Zagrlila sam ga, jedva sam uspevala da pratim čulne senzacije koje su me preplavljivale i spolja i iznutra. „Dođi, Ejmi.“ Jače se zabijao, osetila sam kako mi je dodirnuo dušu. „Prepusti se, dušo. Pusti se.“

166


I tako sam i uradila, odletela sam preko ruba, preko ivice, zadrhtavši a Ijan je bio tu da me uhvati, da me pridrži. Polako sam otvorila oči i upila sobu. Ijanovu sobu. Ležala sam kao proštac na njegovom krevetu, slušala ga kako diše. Ravnomerni udisaji bili su umirujudi i mogla sam da zamislim da se budim pored njega svakog jutra. Blagi osmeh igrao mi je na usnama. Bilo je rano, samo se tračak svetla cedio delimično otvorenim balkonom, ja sam bila sasvim budna. Spavala sam čvrstim snom, mesecima se nisam tako naspavala. Ijan me je voleo dugo u nod, radio je mome telu ono što nisam ni mogla da zamislim da je mogude, i radio mome srcu ono što nisam ni sanjala. Setivši se toga, celo telo pocrvenelo mi je pod čaršavima. Onda je stvarnost ušla u sobu i euforija sinodnjeg vođenja ljubavi isparila je kao voda na vreloj ringli. Izneverila sam svoja osedanja prema Džejmsu. Izdala sam sebe. Suze su mi potekle iz uglova očiju kad sam se spustila s kreveta pažljivo da ne zatresem dušek. Nisam se usudila da pogledam Ijana. Nisam dozvolila sebi da vidim koliko je divan ujutru, kao što sam zamišljala, pospan i seksi. Ranjiv. Uvukla sam se u odedu, pokupila sandale i onda izašla iz sobe. Ali pre no što sam zatvorila vrata, bacila sam pogled na njega. Gledao me je zbunjeno i začuđeno i osetila sam kako mi se srce čepa na dva dela: jedan za Džejmsa, drugi sam ostavila kod Ijana.

167


POGLAVLJE 23 Došla sam u Estudio delpintor petnaest minuta pre časa zato što sam se umorila od lutanja plažom. Otišla sam iz hotela pre nego što je Ijan stigao da me potraži. Povredila sam ga, i nisam bila spremna da se suočim s onim što se sinod desilo. Ali sve me je podsedalo na ono što smo uradili. Haljina me je grebala po mestima koje je dodirivao, još osetljivim od sinod. Slani vazduh imao je ukus njegove kože, a vetrid koji mi je milovao vrat osedala sam kao njegove poljupce. Ijan me je doveo do vrhunaca koje se nisam usuđivala da dosegnem. Onda sam se prepustila kao što je tražio i pozvala ga u svoje srce. Nije mu tu bilo mesto, mada sam znala mnogo pre putovanja u Meksiko da du ga pustiti da uđe. Moje srce trebalo je da bude rezervisano za Džejmsa. Zbog njega sam bila ovde. Mlada žena pozdravila me je kad sam ušla u galeriju. Podigla je oči boje kafe i spustila džepno izdanje romana koji je čitala. „Hola! Como estas?“ „Muy bien, gracias.“ Odgovorila sam na pitanje, izvinjavajudi se osmehom. „Izvinite. Ne govorim španski.“ Oči su joj se raširile. „A vi ste ona lepa Amerikanka o kojoj mi je Karlos pričao.“ Obrve su mi se podigle i uperila sam prst u grudi. „Ja?“ Zakikotala se. „Si! Možda bi bilo bolje da ništa nisam rekla, ali Karlos je više puta pomenuo da danas dolazite.“ Obišla je oko stola i rukovala se sa mnom. „Ja sam Pija. Radim subotom jer on nikad nije ovde subotom.“ Naglasila je „nikad“ mahanjem ruke. „Si, mora da ste mu zbog nečega važni.“ Zanimljivo. „Zašto to mislite?“ Prebacila sam torbu na drugo rame. Prsti su mi drhtali. Bila sam nervozna i nestrpljiva da vidim Karlosa. „Subota je za slikanje i…“, nabrala je nos, „trčanje. On trči. Mnogo.“ „Zar ne trenira za maraton?“ „Rekao vam je?“ Upitala je s nevericom i onda me odmerila od glave do pete u sandalama. „Karlosu niste jasni. Želite časove a ne volite da slikate. Mislim da mu niste jasni zato što ne može da vas izbaci iz glave.“ Lupnula se prstom po slepoočnici. „Kako to?“ Belo sam je pogledala. „Ne znam na šta mislite?“ Skupila je oči. „Zašto želite da slikate? Sviđa vam se Karlos, zar ne?“ „On je sjajan slikar.“ I sviđao mi se. Ne, volela sam ga.

168


Trebalo je da ostavim Ijanov foto-aparat u baru, onda ne bih otišla u njegovu sobu. Bože! Još uvek sam nosila Džejmsov verenički prsten. „Karlos je stvarno sjajan slikar“, rekla je Pija. „Ali nikad subotom. Si, sviđate mu se. Baš se radujem zbog njega. Bio je tako tužan otkako je izgubio…“ Pljesnula se po čelu i zakikotala. „Aj, aj, aj… Previše sam izbrbljala kao i obično, ali sviđate mi se pa du dutati. Karlos je gore.“ Pokazala je ka vratima. „Prođite kroz dvorište, uđite na vrata levo i popnite se stepenicama.“ „Hvala“, rekla sam. „Drago mi je što smo se upoznale.“ „Uživajte, lepo se zabavite“, doviknula je dok su se vrata zatvarala za mnom. Prošla sam kroz vrata na koja me je Pija uputila i popela sam se uskim stepeništem. Stepenice su vodile do sobe okupane prirodnim svetlom. Krovni prozori istačkali su plafon. Veliki prozori gledali su na ulicu ispod, plavo more bilo je tanka linija iznad krovova. Umetnički radovi u raznim tehnikama – pastelima, uljima, akrilicima, crteži tušem i ugljenom – ukrašavali su zidove. Redovi štafelaja napunili su sobu, raspoređeni kao u učionici s jednim štafelajom ispred ostalih. Karlosovo mesto. Pozvala sam ga po imenu. Nije se odazvao. Gde li je bio? Nisam znala šta da očekujem. Nisam volela da slikam, ali htela sam da provedem neko vreme s njim. Gledadu kako slika. Da li je i on levoruk? Da li raspoređuje četkice po širini i teksturi? Džejms je tako radio. Duž zida okrenutog jugu bilo je troja vrata, prva su bila širom otvorena i otkrivala su ostavu punu boja u tubama, četkica, flašica s terpentinom i praznim platnima. Pritisla sam kvaku na srednjim vratima i videla da su zaključana. Osedala sam se kao Zlatokosa u potrazi za „odgovarajudom“ sobom u kojoj je bio Karlos i gurnula sam treda vrata. Širom su se otvorila. Soba je bila svetlija od glavne prostorije i začkiljila sam dok su mi se oči prilagođavale na jaču svetlost. Štafelaj je stajao usred sobe pored stola s bojama i prljavim krpama. U limenim konzervama, teglama i šoljama bile su četkice, špahtle i noževi za čišdenje paleta. Platna na blind-ramovima, neka završena, druga s napola dovršenim scenama, bila su naslonjena na susedni zid. Stil je silno podsedao na Džejmsov. Odmah sam znala da ih je naslikao Karlos. Ovo je bio njegov atelje. Krenula sam dalje da vidim čega još ima u sobi i stala u mestu. Iznenadna hladnoda prožela me je do srži i opekla me kao što se jednjak upali kad se proguta previše bombonica s pepermintom. Naslonjene na zid pozadi, iza stola i van vidokruga s vrata, bile su Džejmsove nestale slike. Kako su dospele ovde? Kad ih je doneo?

169


Pogledala sam po sobi. Ne računajudi Karlosove skorašnje slike, sve ostale bile su Džejmsove. Sve osim žene naslikane na platnu u daljem uglu sobe. Pozivala me je, mamila svojim karipskoplavim očima. Mojim očima. Sigurno je bilo desetak slika te žene, koje su se mogle videti samo ako bi se sasvim ušlo u sobu. Pretpostavila sam da Karlos nije pozivao posetioce u svoj atelje. Nije želeo da ljudi vide ove slike. Pažljivo sam izbliza pogledala ženu na prvom platnu. Oči oblika badema i kontura obrva bile su slične mojima, ali plava nijansa dužice bila je malo drugačija. Pogledala sam sledede platno. Naslikana je iz drugačijeg ugla kao da je Karlos odozgo gledao na nju. Kosa i oči bili su slični mojima. Prebirala sam po platnima kao po fasciklama u ormanu za dokumenta. Boja očiju na modelima odstupala je sve dalje od mojih što su slike bile starije. Svaka nova slika razlikovala se od prethodne po tome što je izgledalo kao da je Karlos uspeo da vizuelizuje tu ženu ali nije uspevao da savršeno verno dočara boju njenih očiju na platnima. Bile su to moje replike s manom. Kao što boja potpisa na slikama nije bila potpuno ista kao Džejmsova plava. Zašto me je Karlos slikao ako me se nije sedao? Zašto je poricao da je Džejms? Počela sam da se znojim. Kosa mi se digla na vratu. Misli su mi bile haotične, pogled mi je skakao svud po sobi i zaustavio se na platnu postavljenom na štafelaj. Bila je to još jedna verzija mene. Ova je imala oblik i boju očiju identične mojima. Zato što mi je Karlos video oči! Mogla sam da zamislim koliko je bio zbunjen, koliko se šokirao kad sam podigla naočare i tražila da me se seti. Na stolu je bila plastična posuda s izmešanom bojom. Skinula sam poklopac i oteo mi se jecaj. Karlos je napokon uspeo. Bila je to Džejmsova karipskoplava. Oh, Džejmse! Našla sam te. Počela sam da gledam nasumice stvari po sobi. Tube boje stisnute po sredini kao tube paste za zube. Čiste četkice poredane po širini i teksturi dlake. Alati i pribor postavljeni s leve strane štafelaja pošto je bio levoruk. Baš kao Džejms. Čula sam kako voda teče u susednoj sobi, onoj sa zaključanim vratima. Kvaka se spustila, pod je zaškripao i Karlos se pojavio na vratima. Oklevao je i treptao. Pokazala sam na platno na štafelaju. „Možeš li da mi objasniš ovo?“ Stegao je vilicu, pogled je usmerio na posudu s bojom koju sam držala. Verovatno je učenicima bio zabranjen ulaz u njegov lični atelje i moje prisustvo zateklo ga je nespremnog. Ali nezaključana vrata pozvala su me da uđem i da

170


vidim sliku koja ga je proganjala iz života kojeg se nije sedao, ili je izabrao da ga zaboravi. Stegla sam ruke oko posude s bojom. Šta ako Džejms nije hteo da se oženi sa mnom? Šta ako je izabrao umetnost umesto mene? Šta ako su porodični poslovi zahtevali da se odrekne svega, pa čak i mene. Ukrao je svoje slike, lažirao svoju smrt i preselio se ovamo. Počeo je sve iz početka. Ipak sam, delidem svesti, shvatila da moje misli nisu tačne, da ne odgovaraju stvarnosti. Nisu imale smisla, osim jedne. Džejms me nije želeo. Oči su mi se širom otvorile od te spoznaje, a onda je devetnaest meseci tuge i tereta poteklo mojim obrazima u obliku velikih, debelih suza. Karlos je protrljao lice obema rukama. Pogled mu je prelazio po prostoriji i konačno se zaustavio na meni. „Šta vam je? Šta se desilo?“ „Ništa.“ Žestoko sam se znojila. „Sve! Zbunjena sam.“ Ovlaš sam obrisala obraze ramenom. „Sredna sam što sam te našla i tužna što si otišao. Jebiga!“ Namrštila sam se na njega. „Šta, kog vraga, radiš ovde, Džejmse?“ Ukočio se. „Ja nisam Džejms.“ „Onda objasni ovo.“ Uperila sam prstom na svoju sliku na platnu. „I ovo“. Pokazala sam na Džejmsova platna naslagana uza zid. „Možeš li da mi kažeš zašto nijedan od ovih prizora nije iz Meksika? Znaš li da su iz Kalifornije? Zar ti to nije čudno?“ Oči su mu zaplamtele. „Pre svega, ovo je moj atelje. Ne može tek tako da se ulazi. A potom, ove slike se vas ne tiču.“ „I te kako me se tiču kad sam ja na njima!“, prasnula sam. „To niste vi!“ Uzvratio je. „Nisam vas znao do pre dva dana. Ona je…“ Opsovao je, obišao oko štafelaja i uperio prstom u platno. „Sanjam ovu ženu skoro svake nodi. Taj isti prokleti san, stalno se ponavlja, i…“ Glas mu je zamro i skrenuo je pogled u stranu. Bilo mu je neprijatno, možda ga je bila sramota. Možda je bio ljut na sebe, setio se da se to mene ne tiče. „Nikom nisam rekao za nju. Čak ni…“ Stao je i odmahnuo glavom. „Zar se nisi zapitao zašto je sanjaš?“, upitala sam. „Sve vreme se to pitam.“ „Da li si pokušao da je nađeš?“ Raširile su mu se nozdrve. „Ona ne postoji.“ „Ne postoji!“ Udarila sam se u grudi. „Tu je pred tobom.“ Pogled mu je otvrdnuo. Osetila sam kako se nemir valja ispod čvrste spoljašnjosti, ljutnja što sam ušla na njegovu privatnu teritoriju, pomešana sa

171


nesigurnošdu. Zakačila sam se za tu emociju i pratila njegov pogled koji je bio čvrsto zakovan za sliku na štafelaju. Ta žena ga je zbunjivala. Digla sam posudu s plavom bojom. „Ovu boju prvi put si uspeo da dobiješ na Stanfordu, potpuno je ista kao boja mojih očiju. Hteo si da te na svakoj slici nešto podseda na mene. Znam, previše je pekmezasto, preterano sentimentalno, ali nikad se nismo razdvajali na duže od nekoliko dana. Bilo nam je teško što nismo zajedno dok si studirao. Tom bojom si se potpisivao, baš kao na onim slikama dole. Ovu boju si pokušavao da dobiješ.“ Drmusala sam posudu, gusta masa šljapkala je unutra. „Jedini razlog što si uspeo da dobiješ ovu nijansu je što si kao Karlos video boju mojih očiju.“ Gledao me je kao da me prvi put vidi. Pogled mu je lutao svakim santimetrom moga tela, dižudi se ka mom licu. Ništa nije rekao. Spustila sam posudu s bojom na sto. Karlos je progutao. „Šta mu se desilo?“ Povukla sam noktom po drvenom stolu i duboko udahnula. „Džejms je otišao u Kankun na poslovni put da vodi klijenta na pecanje. Došlo je do nesrede na brodu i nestao je. Njegov brat je doneo posmrtne ostatke nakon što je, navodno, Džejmsovo telo nađeno. Sahrana je održana na dan kad je trebalo da se venčamo, pre sedamnaest meseci.“ Okrenula sam se ka prozoru i zurila u more iznad niskih krovova kuda. „Pa zašto ste krenuli u potragu za njim, ako je mrtav?“, upitao je Karlos koji je stajao iza mene. „Zašto ste došli ovde kad je stradao na drugom kraju zemlje?“ „Imala sam razloga da verujem da nisi mrtav, i dobila sam… informacije… da si ovde.“ Okrenula sam se ka njemu. „Ne znam šta ti se tačno desilo s licem pa izgledaš drugačije, i ne znam šta ti se desilo s pamdenjem pa si me zaboravio, ali našla sam te. Otkrila sam slike koje su nestale i videla sam slike na kojima sam ja. Ti si Džejms. Samo ne znam kako da ti pomognem da ponovo pronađeš sebe. Zar nas se uopšte ne sedaš? Zar se ničega ne sedaš?“ Odmahnuo je glavom. „Hodeš li se onda vratiti kudi sa mnom? Možda poznato okruženje posluži kao okidač da ti se vrati pamdenje.“ Nastavio je da duti, čvrsto stisnutih usana. Ali znala sam da mu um mahnito radi. Da li je pokušavao da se seti? Da li je tražio nešto poznato u meni? „Molim te, reci nešto“, preklinjala sam.

172


Zažmurio je na tren, brišudi nesigurnost i upitanost koju sam mu videla u pogledu. „Žao mi je zbog vašeg gubitka, ali ja nisam Džejms. Ne mogu da budem. Imam život ovde, prijatelje. Porodicu. Moja sestra Imelda…“ Uzdahnula sam. „Imelda Rodrigez?“ „Poznajete je?“ „Znam ko je“, promumlala sam, zapanjena kako se niti spajaju i tačke povezuju. Šta se to dešavalo? Misli, misli, misli. Trljala sam slepoočnice. Karlos je prekrstio ruke na grudima i oštro udahnuo. „Verujem da bi trebalo da odete.“ „Šta? Zašto?“ „Treba da odete. Odmah“, naredio je. Nisam odstupila još onoliko koliko su trajala dva otkucaja srca. Nije se pomerio, nije se predomislio, tvrdoglav kakav je uvekbio. Kad ništa više nije rekao, pošla sam preko sobe i stala na vratima. „Ne znam šta ti je Imelda rekla, ali ona ti nije sestra. Imaš brata, i zove se Tomas. Imaš i verenicu.“ „Grešite.“ „Ovog puta sam potpuno u pravu.“ Otišla sam od Karlosa i potražila mir na plaži. Morala sam da razbistrim glavu. Sela sam na pesak, okrenula glavu ka vetru nadajudi se da de oduvati moj bol. Bol jer sam bila odbačena, izneverena, izdana i bol zbog svega onoga što je za nas bilo izgubljeno.

173


POGLAVLJE 24 Nedugo zatim, vratila sam se u odmaralište, naručila mai-tai i dve čašice tekile u baru na plaži. Iskapila sam sva tri pida i svalila se na ležaljku blizu vode gde sam čekala da se javi otupelost. Zeznula sam stvar s Karlosom i žestoko rasturila Ijana. Karlos više nije hteo da me vidi, a nimalo nisam sumnjala da je Ijan poludeo od brige, tražedi me. San mi je bio mnogo privlačniji od suočavanja s haosom koji sam napravila. Okrenuvši se na stomak, razgrtala sam prstima pesak, ukopavajudi ih do dubine gde je bilo hladnije. Mesila sam meke vlažne granule, istim onim pokretima kojima sam mesila hleb, i moj alkoholom natopljeni mozak poveo me je do Ejmine kuhinje. Stajala sam pored Mendi, smejale smo se, smišljale meni za taj dan dok smo razvlačile testo za jutarnja peciva. Slani vazduh na plaži podsetio me je kako smo posipale krupnu morsku so po kiflicama, pesak pod prstima bio je gladak kao svilenkasto testo koje mi klizi pod dlanovima. Kao testo koje me je mama naučila da pravim. I setivši se mame, misli su mi otišle dalje u prošlost. U maminoj kuhinji širio se miris tek ispečene pite s jabukama, sela sam pored dečaka kojeg sam nekad poznavala. Posuo mi je šeder po kosi. Čarobni prah za pamdenje. Rekao mi je da ga nikad nedu zaboraviti. Kad bi samo isto važilo za njega. Zaplakala sam, čvrsto stiskajudi pesnice, pesak je klizio kroz moje prste kao testo. Ubrzo su jecaji utihnuli, cviljenje se smirilo, obamrlost me svladala i telo se prepustilo snu. Kad sam se probudila, troma i dezorijentisana, odvukla sam se stepenicama do hotela s namerom da odspavam još nekoliko sati u svojoj sobi. Nisam mogla da mislim kako treba i u tom trenutku beg od problema izgledao je kao dobra ideja. Krenula sam prečicom preko bazena ka glavnom predvorju hotela. „Ejmi!“ Trgla sam se. Ijan je marširao ka meni. Ubrzala sam korak. Potrčao je ispred mene i presekao mi put. „Otišla si.“ Zurila sam u njegove grudi. „Ono sinod nije trebalo da se desi.“ „Tupiš!“ Oštrim pokretom obema rukama prošao je kroz kosu i rekao tišim glasom. „Pogledaj me. Molim te.“ Podigla sam glavu. Na licu mu se videlo da je ostavljen, odbačen, vrisnula sam u sebi. To sam mu uradila. Umalo nisam pružila ruku ka njemu, ali zaustavila sam se. „Bila je to greška, Ijane. Žao mi je. Zaboravi da se to desilo.“

174


„Bila je to najbolja nod…“ Progutao je i pogledao preko mog ramena. Nozdrve su mu se raširile pre no što je vratio pogled na mene. Tuga mu se dublje urezala u crte lica. „Nikad to nedu zaboraviti.“ Ni ja. Ali morala sam da završim što ono sam započela. Bili su mi potrebni odgovori o svemu što se desilo Džejmsu. „Da li si bila s njim?“ „Ne mogu da se sad nosim s tim, Ijane.“ Pokazala sam na njega i mene. „Došla sam ovde zbog Džejmsa.“ „A kad de na red dodi Ejmi?“ Stisla sam zube. „Dođi ovamo. Imam nešto da ti pokažem.“ Uhvatio me je za ruku i poveo do stola pod senkom suncobrana. Laptop mu je bio otvoren. Izvukao je stolicu za mene i seo pored. Odgurnuo je laptop i okrenuo stolicu ka meni. „Našla sam Džejmsove nestale slike“, izbrbljala sam. Oštro je uzdahnuo. „Bile su gore, na spratu, u Karlosovom ateljeu.“ Kopala sam noktima po boji koja se ljuštila s naslona za ruke stolice. „Ne seda me se, a ponaša se kao da nije izgubio pamdenje. Kad sam se ponudila da mu pomognem, zatražio je da odem. Još mi je rekao da mu je Imelda sestra. Ne shvatam šta se to dešava s njim.“ Ijan je trljao bradu dlanom. „Šta sam ti dosad ispričao o svojoj majci?“ Odmakla sam se. „Kakve veze ona ima s Džejmsom?“ Ijan me je gledao netremice. Dublje sam klonula u stolicu. „Nisi mi mnogo rekao. Samo da je imala psihičkih problema.“ „Imala je disocijativni poremedaj identiteta, ono što je poznato kao mnogostruka ličnost. Mama je imala dve ličnosti. Sara, njen dominantni identitet, bila je moja majka. A tu je bila i Džeki.“ Ijan je prešao rukama preko šortsa pomerivši se u stolici. „Silno me je to plašilo. Na neki način majka mi je bila kao doktor Džekil i mister Hajd. Nikad nisam znao ko de me dočekati kod kude posle škole.“ „Da li te je Džeki povredila?“ „Ne fizički, ali mrzela me je i mrzela je mog oca. Džeki nije imala svest o tome da je udata, pa je često odlazila, ponekad je i danima nije bilo. A kad bi otac otišao na službeni put morao sam da se o sebi staram sam.“ „Mora da se tvoja majka užasno osedala kad te je tako ostavljala.“ „Da, kad bih joj rekao šta je uradila, ili kad bih joj pokazao slike.“ Namrštila se. „Ničeg se nije sedala?“ „Sara uopšte nije znala šta je radila u periodima kad je Džeki bila dominantna ličnost, a Džeki nije imala pojma da Sara postoji. Potpune praznine u pamdenju i

175


kod jedne i kod druge. Prosto rečeno, Sara i Džeki bile su dve različite osobe. Drugačije su i govorile.“ Posegla sam za Ijanovom rukom. „To mora da je bilo užasno.“ Nasmešio se s gorčinom. „Zbog nje ne radim portrete. Tražila je da je slikam kad god bi se Džeki pojavila. Htela je da zna kako Džeki izgleda, kako se oblači, kakva joj je frizura. Šta radi.“ „Na mojim fotografijama Džeki je uvek bila u najgorem izdanju. Mama je mrzela te slike, a ja sam mrzeo osobu koju sam video na njima. Mnogi detalji uočljiviji su na uveličanoj odštampanoj fotografiji. Uključujudi i sranja koja ljudi pokušavaju da sakriju. Vide im se u očima.“ „Šta se desilo s njom?“ „Ne znam.“ Zurio je negde u daljinu iza mog ramena. „Lejni me je pronašla posle nedelju dana. Pre toga mama me je povela u kupovinu. Živeli smo u Ajdahu. Kilometrima možeš da se voziš i da ne vidiš ništa osim njiva. Na raskrsnici usred nedođije, Sara je nestala, pojavila se Džeki. Pogledala me je u retrovizoru i rekla dve reči: 'Izlazi napolje!' Nije morala ništa više da kaže. Izleteo sam iz kola ne razmišljajudi kako du se vratiti kudi. Samo sam hteo da budem što dalje od nje.“ „Lejni je bila u restoranu u koji su moj otac i policija u potrazi za mnom došli da prouče mapu te oblasti. Pokušavali su da odrede gde me još nisu tražili. Lejni je bila tamo sa svojom porodicom i ponudila je mom ocu da mu pomogne. Policajci su se smejali kad im je rekla da je vidovita. Tata je bio voljan da proba sve što bi moglo pomodi. Odvela ih je pravo do mene. Bio sam prljav i izgladneo i krio sam se u jarku. Nisam želeo da me Džeki nađe. Mama je došla kudi dva dana posle mene.“ „Tata je pronašao doktora specijalistu. Nadao se da de potisnuti Džeki. Doktor je objasnio da je mama u detinjstvu bila stravično zlostavljana što je po njegovom mišljenju bio uzrok poremedaja identiteta. Na emocionalnom nivou, odvojila je svoju ličnost od traume. Džeki se pojavila nekoliko meseci nakon mog rođenja. Alternacije identiteta postale su sve učestalije tokom godina. Doktor je rekao mom ocu da je podizanje deteta za nju bilo previše stresno. Da bi za nju bilo nade, morala je da nas ostavi. Otada je nisam video.“ „Zato ti je bila potrebna Lejsi… hodu redi Lejni“, kazala sam. „Želiš da ti pomogne da pronađeš majku.“ Ijan je klimnuo glavom. „Nedostaje mi.“ Stisnula sam mu ruku. „Nadam se da deš je nadi.“ „Jednog dana.“ Izvukao je ruku i dobovao prstima po stolu. „Bilo kako bilo, razmišljao sam o onome što si mi rekla pre neki dan, da je Karlos izgledao kao da

176


nije svestan gubitka pamdenja. To me je podsetilo na moju majku.“ Privukao je laptop. „Mislim da on nema amneziju.“ „Misliš da ima… kako si ono rekao? Poremedaj…“ „Ne…“ „Pa, šta onda, kog vraga, nije u redu s njim?“ upitala sam, postajudi nestrpljiva. „Mora da je amnezija. Ne seda me se.“ „Niti se seda svog pravog imena i pređašnjeg života. Prijatelja, porodice, ničega se ne seda. Kladim se da Karlos apsolutno ništa ne zna o Džejmsu.“ „Ne bih rekla.“ Ijan je lupnuo prstom po stolu. „Mislim da ima disocijativnu fugu.“3 „Disocijativno šta… Ne razumem…“ Podigao je ruku. „Saslušaj me. Nemam dokaza da je to tačno, samo nagađam. Mogla bi da porazgovaraš s nekim lekarom, ili da pitaš Karlosa, ali fuga mi zvuči logično. Poremedaj je posledica jake emocionalne traume. Nešto se dogodilo Džejmsu kad je došao u Meksiko. Šta god da je to bilo, um mu se isključio i sve izbrisao.“ Ijan je lupnuo po laptopu. „To je ono što se desi kad se računar razbije. Izgube se svi podaci sa hard-diska.“ „Pa, kako onda da mu pomognem?“ Pogled mu je postao blag. „Mislim da ne možeš nikako da mu pomogneš.“ Setila sam se šta sam rekla Karlosu. „Poznato okruženje moglo bi da pomogne, zar ne?“ „Oporavak od fuge nije zagarantovan. U vedini slučajeva, ljudima se sedanje vrada u roku od nekoliko sati od gubitka pamdenja. Ponekad u roku od nekoliko dana, i pamdenje se vrada iznenadno kao što je i nestalo.“ Ijan je pucnuo prstima. „Ali on je ovakav skoro dve godine.“ „Postoje slučajevi u kojima poremedaji traju godinama. Postoje i ekstremni primeri, kada simptomi traju… pa, neograničeno. Žao mi je, Ejmi.“ Gurnuo je laptop ka meni. Gledala sam kako se ekran zatamnjuje, radi uštede energije. „Možda mu se pamdenje nikad ne vrati?“ Ijan je uzdahnuo. „Mislim da bi trebalo da se pripremiš za to da je Džejms možda zauvek otišao.“ Mahnito sam odmahnula glavom. 3

Disocijativna fuga je vrsta disocijativnog poremedaja. Pored amnezije koju ima osoba odlazi na iznenadno putovanje tokom kojeg održava brigu o sebi, i u toku fuge može preuzeti potpuno nov identitet. Period fuga može trajati od nekoliko dana i nedelja do više meseci ili godina, potom osoba može iznenada da se seti svog prethodnog života, a da ne može da objasni kako se našla u sasvim novim okolnostima. (Prim. prev.) 177


„U disocijativnom poremedaju identiteta postoje dve ili više ličnosti, ali se smenjuju“, objasnio je. „To nije slučaj sa fugom. Pređašnji identitet se gubi i stvara se novi. Novi identitet ne zna da je zamena ukoliko mu se to ne kaže. Time se može objasniti zašto Džejms – odnosno Karlos – nije pokušao da povrati pamdenje. On ne zna da je Džejms i može se pretpostaviti da mu to niko nije rekao.“ Ijan je nežno spustio ruku na moje koleno. „Ejmi, najverovatnije Džejms više ne postoji. Na neki način je mrtav.“ Odgurnula sam Ijanovu ruku. Zamahao je prstima pre no što je spustio ruku na sto. Emocije su vrile u njemu. Jasno sam to videla po tome kako je skupio šaku u pesnicu i nekoliko puta duboko udahnuo. Hteo je da me dodirne, ali ostao je na odstojanju. Bila mi je potrebna distanca da bih mogla da mislim. Protrljala sam čelo. „Kako je mogude da je Džejms otišao kad ima nagoveštaja njegove ličnosti u Karlosu?“ Objasnila sam njegove pokušaje da dobije odgovarajudu nijansu boje kojom je potpisivao slike, i vizije koje je Karlos imao. Mesecima je pokušavao da me naslika. „Nisam stručnjak. Nemam odgovor na sve.“ Ijanova teorija zvučala je previše nadrealno i tragično. Nisam bila spremna da se odreknem nade. „A šta ako mu se vrati pamdenje?“ „Tu stvari postaju nezgodne. Ako se to desi – a to je veliko 'ako' bududi da je ovakav veoma dugo – bide izuzetno zbunjen, konfuzan, pogotovo kad je reč o vremenskom jazu.“ „O kakvom vremenskom jazu?“ „Onom koji de nastati kad se Džejms vrati. Kad se to desi, Karlos de nestati, a zajedno s njim i Karlosove uspomene i sedanja.“ Uzdahnula sam. „Uopšte se nede sedati svog života u Meksiku.“ „Za njega de to biti kao da te od juče nije video. Ne znam šta bih još rekao, ali trebalo bi da se obavestiš, da pročitaš nešto o tome. Našao sam nekoliko vebsajtova koji se time bave.“ Prešao je prstima po tač-padu, i aktivirao laptop. „I Ej mi?“ Digla sam pogled s monitora. Ijanov izraz lica bio je oprezan kad je bacio pogled prema predvorju hotela. „Pažljivo nastupaj. Fuga je način na koji se um štiti od nečega što ne može da obradi, ili nečega što je previše bolno da bi se prihvatilo. Sigurno postoji razlog što je Džejms ostavljen ovde, daleko od porodice i prijatelja. Neko ne želi da mu se vrati pamdenje, ali mislim da je ved počeo da postavlja pitanja.“ „Kako to misliš?“

178


„Moj sastanak s Imeldom naglo je prekinut. Karlos je sad tamo sa njom.“ Ijan je ustao sa stolice i rekao zbogom. Skočila sam na noge. „Gde deš? Kuda si krenuo?“ Pokazao je palcem preko ramena. „U predvorje hotela. Možda ima šanse da uhvatim Imeldu kad završi razgovor s Karlosom.“ Zgrabila sam svoju torbu. „Idem s tobom.“ Stao je ispred mene. „Mislim da to nije dobra ideja.“ „Zašto?“ Uhvatio me je za ruku. Imala sam osedaj kao da me zadržava, odvrada. „Mnogo toga sam ti rekao. Odvoji trenutak da razmisliš o tome.“ „Hodu da popričam s Imeldom.“ „Ne žuri, nemoj da srljaš. Previše si uznemirena.“ „Sereš! Ona ga je silovala.“ Razrogačio je oči u šoku od mog besnog ispada i moje optužbe. Baš me je bilo briga. Ukrala je skoro dve godine Džejmsovog života, našeg života. Ijan je pojačao stisak. „Ne znaš tačno da li je to uradila ili nije.“ „Ne znaš ni ti!“, vrisnula sam, pokušavajudi da oslobodim ruku. „Nerazumno se ponašaš. Razmisli, Ejmi. Sumnjam da je Imelda jedina osoba koja je sjebala Džejmsa.“ Stisla sam usne. „Tomas.“ Sigurno je bio umešan, i mogla sam da se kladim u Ejmi da je sve vreme znao gde je Džejms i gde su mu slike. Ijan me je pogledao pravo u oči. Mislio je isto što i ja. Adrenalin mi je prostrujao telom. Cela sam zadrhtala. Bili su mi potrebni odgovori. „Moram da razgovaram s Imeldom. Odmah.“ „Uplašideš je. Razgovaraj s njom kad se smiriš.“ Njegovi prsti su se zaboli u moje rame i navala emocija izobličila mu je lice. Osetila sam njegovu potrebu da me stegne u zagrljaj, stisne uz svoje grudi i brzo skloni odavde. Daleko od muškarca koji me je delio od njega. Uspeo je da se suzdrži, laktovi su nam bili spojeni, ali bio je kilometrima daleko od mene. Pustio me je. „Znam da ti nije lako, ali daj Karlosu vremena da porazgovara sa njom“, rekao je. „Dok se ti nisi pojavila verovatno nije imao razloga da pomisli da ga obmanjuju. Iskoristi ovo vreme da shvatiš s čim imaš posla. Pročitaj članke. Sastavi spisak pitanja za Imeldu. Smisli šta deš redi Tomasu kad ga budeš videla.“ Počela sam da hodam ukrug. Gledao me je oprezno. „Hodeš vode? Donedu ti čašu vode.“

179


„Ne, nedu vodu.“ Preko volje pogledala sam njegov laptop. Razumnom delu mog bida bilo je jasno da treba da uradim ono što je predložio. Da se upoznam s okolnostima, s tom bolešdu, a onda da postavljam pitanja. „U redu, onda. Pa, dobro…“ Prošao je prstima kroz kosu. Od sunca su mu posvetleli krajevi kose. „Dođi do mene kad budeš spremna. Onda du te otpratiti do Imeldine kancelarije.“ Gledala sam kako Ijan nestaje u predvorju hotela i morala sam da se suzdržavam da ne potrčim za njim. Imala sam iznenada potrebu da uronim u utehu koju je bez naknade ponudio, da potražim utočište od bolesno lude Džejmsove situacije. Takođe sam želela da se sjurim za Imeldom i da zahtevam da mi kaže staje, kog vraga, uradila Džejmsu. Ali to me nikud ne bi odvelo, kao što su pokazali moji jutrošnji postupci. Ijan je tražio da ne srljam, i tako du i uraditi. Dovoljno je bilo što sam se nespremna uputila u Meksiko. Sada bi najbolje bilo da se upoznam s okolnostima, da istražim sve mogudnosti. Mora sve da mi bude jasno pre no što porazgovaram s Imeldom i pre no što postavim nekoliko pitanja Tomasu. A posebno sam htela da budem spremna pre no što ponovo priđem Karlosu, inače de me opet oterati. Sela sam u stolicu i pokrenula Ijanov laptop. Obrve su mi se digle do neba. Imao je više otvorenih prozora u čitaču interneta nego što sam mogla da izbrojim, bili su poslagani jedan na drugi kao palačinke. Iz Ijanovog opisa shvatila sam da Džejmsov gubitak pamdenja nije rezultat fizičke povrede. Reč je o psihosomatskom poremedaju, o nečemu tako nepodnošljivom da nije mogao s tim da se nosi. Um ga je odvojio od toga tako što je sve izbrisao. A onda, poput praznog hard-diska, primio je nove podatke u formi novog identiteta. Karlosa. Ili da budem preciznija, Haima Karlosa Domingeza. Neko je morao da mu stvori taj život. Inicijali nisu bili koincidencija, nisu slučajno bili isti. Pomislila sam na Imeldu i na ono što je mogla da kaže Džejmsu dok je bio izgubljen, kad mu je um bio tako prazan da je upio svaku informaciju koju su mu dali. Pomislila sam na Tomasa. Zašto bi učinio nešto tako grozno kao što je inscenacija bratovljeve smrti? Šta se dogodilo? Šta ti se desilo, Džejmse? Čitala sam članke, obrađujudi podatke onoliko brzo koliko su moje oči bile u stanju da gutaju reči. Pritiskala sam na linkove, otvarala nove stranice i čuvala druge pod stavkom „omiljene“. Redi du Ijanu da mi imejlom pošalje veb-adrese i sve du pročitati još jednom kasnije.

180


Pročitala sam i ono što mi je Ijan ispričao o disocijativnoj fugi, da de Džejms imati potpunu amneziju tokom perioda fuge, i da de zaboraviti sve što je znao kao Karlos kad mu se sedanje vrati. Ako se vrati. Pročitala sam da su neki pacijenti godinama u stanju fuge neprestano radili na buđenju izvornog identiteta. Oni su bili svesni da pate od fuge. Džejms nije. Ili nije dok se ja nisam pojavila. Nije mu obelodanjen njegov pravi identitet. Pretpostavljala sam da mu je rečeno da je Meksikanac, da živi u Puerto Eskondidu, i da je teško povređen. Recimo dok je surfovao. Zašto su ga obmanjivali? I kako je završio stotine kilometara daleko od mesta gde je trebalo da bude? Podaci iz hotela potvrđuju da je prenodio u Plaja del Karmen, južno od Kankuna. Mora da su bili lažni, falsifikovani, da bi njegovi prijatelji i porodica verovali da je Džejms poginuo na poslovnom putu, daleko od mesta u kojem je i dalje bio živ. I niko ga ne bi našao. Na ekranu se pojavilo obaveštenje da baterija laptopa radi s deset odsto kapaciteta. Trenutak kasnije, ekran se zacrneo. Zatvorila sam laptop i otišla u predvorje hotela. Ijan je verovatno i dalje bio sa Imeldom. Nisam ga videla. Službenik na recepciji dao mi je mapu odmarališta, s rasporedom kancelarija uprave hotela. Našla sam ih na kraju natkrivenog prolaza predvorja. Stajao je pored uplakane Imelde. Ijanove usne su se pomerale ali nisam mogla da razaberem redi nadjačane Imeldinim jecajima od kojih se srce paralo. Karlos je stajao postrance, sam. Spuštene glave i ruku oslonjenih na zid, izgledao je kao da se drži da ne padne u svetu koji se okrenuo naopačke. Pojurila sam ka njemu. Digao je glavu i stala sam, nesposobna da pređem barijeru besa koji je izbijao iz njega. Pogodio me je pravo u stomak. „Džejmse?“ „Ne zovem se tako“, zarežao je. Uspravio se i prošao pored mene udarivši me po ramenu. Potrčala sam za njim. „Izvini, žao mi je! Karlose, saslušaj me…“ Prsti su me zgrabili za zglob, i cimnuli me nazad. „Ejmi, nemoj…“ Izvila sam se i istrgla ruku. „Ma, šta to radiš, Ijane? Pusti me!“ „Ne sad.“ Uhvatio me je za drugi zglob. „Nije trenutak za to.“ Pokazao je glavom ka Imeldi povijenoj kraj zida. „Sve je rekla Karlosu.“ „Sve?“ Šta je, kog vraga, bilo sve? Pogledala sam Imeldu. „Reci mi šta si mu uradila?“ Borila sam se sa Ijanovim stiskom. „Prokletstvo, Ijane. Skloni se!“ Stajala

181


sam na ivici provalije, spremna da skočim i da joj zavrnem šiju. Prsti su mi grebali po vazduhu. Jednim delom mozga shvatila sam da gubim razum. Džejms, Imelda, Tomas, Lejsi… Džejmsove nestale slike, inscenirana smrt… seks s Ijanom, otvorila sam mu srce… sve to bilo je previše za mene. Ijan me je držao, njegovi tupi nokti zabadali su se u meko tkivo s donje strane moje ruke. Zavrištala sam od nemodi i jeda. Imelda je ustuknula, okrenuvši se ka zidu. „Smiri se“, Ijan je viknuo. „Ššš, ššš“, pokušavao je da mi stiša ratobornost. „Odjebi! Nisam prevalila ovoliki put da sedim i čekam da se svi smire“, prodrala sam se. „Odavno smo prekoračili granice pristojnosti. Imala je više nego dovoljno vremena da Džejmsu kaže istinu, punih devetnaest meseci! Hodu da znam šta se, kog đavola, dešava.“ Cimnula sam i uvrnula ruku. Ijan je krenuo da me vuče dalje od Imelde. „Prokletstvo, Ijane. Pusti me!“ „U pravu je.“ Ijan je stao, a ja sam prestala da se opirem. Složno, kao jedan, zinuli smo u Imeldu. Njegov stisak je popustio, oslobodila sam se i trljala dlanom pocrvenelu kožu da ublažim peckanje. Imelda se odvojila od zida. „Trebalo je da mu to odavno kažem. Povredila sam ga, strašno pati. Mrzi me.“ Pogledala je Ijana. Ruka mu je počivala na mom ramenu, spremna da me zaustavi. I dalje sam htela da skočim na Imeldu. Klimnula mu je glavom. „U redu je. Treba da zna. I…“ Pogled joj je prešao s Ijana na mene. „Očekivala sam vaš dolazak.“ „Šta?“ Ijan i ja rekli smo uglas. Ijan je spustio ruku, ja sam se pomerila. Imelda me je gledala tužnim očima. „Pođi sa mnom.“ Prošla je pored mene, predala sam Ijanu laptop, udarivši ga računarom po grudima. Naplata za otiske koje mi je ostavio na ruci. „Baterija je prazna“, progunđala sam, krenuvši za Imeldom. „Ejmi“, rekao je s tihim besom. Stala sam, ali nisam se okrenula. „Bidu u kafeu na plaži ako ti zatrebam.“ Kratko sam klimnula glavom, ne pogledavši ga, i otišla.

182


POGLAVLJE 25 Imelda je krenula ka plaži. Pratila sam je kroz masu gledalaca, dajudi sve od sebe da je ne izgubim. Kad smo prošle deo gde se odvijalo takmičenje u surfovanju, stigla sam je i hodala pored nje. Nastavile smo ka plaži Zikatela i zapitala sam se planira li da pešačimo sve do La Punte, stenovitog rta na drugom kraju plaže, kad je iznenada stala i okrenula se ka moru. „Ovde sam ga pronašla.“ Pratila sam njen pogled uperen iza velikih talasa. „Tamo?“ „Ne, ovde.“ Pokazala je na pesak ispred nogu, njen egzotični akcenat bio je nabijen emocijama. „Naišla sam na njega tokom večernje šetnje. Odeda mu je bila mokra i lutao je plažom. Ošamuden i izgubljen, iscrpljen, na izdisaju snage.“ Pogledala me je s napadenim izrazom lica. „Imao je posekotine i ogrebotine po celom telu. Lice mu je bilo otečeno i krvavo kao posle tuče.“ „Nije surfovao, zar ne?“ Odmahnula je glavom. „Talasi u Zikateli lome i daske i kosti. Veoma su jaki, modni. Ovde se more poštuje.“ Pokazala je ka La Punti. „Verujem da su ga struje nasukale na ono stenje tamo i odatle je doplivao.“ Naježila sam se. Duhom sam videla kako Džejmsa prevrdu talasi i bacaju ga na stene dok se bori da se dočepa obale. Onda sam se setila čudne vizije koju sam imala pre no što sam se onesvestila u ženskom toaletu, odmah nakon što sam videla Lejsi. Da li su se ti prizori stvarno odigrali? „Šta mu se desilo?“, upitala sam. „No, se“, Imeldine usne povile su se. „Ne znam.“ Bacila je pogled ka odmaralištu. „Zemlja na kojoj se hotel nalazi, generacijama je pripadala porodici mog pokojnog muža. Nasledio je imanje nakon što smo se uzeli i započeo planove za izgradnju hotela. Odmaralište je bilo njegov san, a postalo je i moj. Tri godine proveli smo u obezbeđivanju zajmova i kredita. Štedeli smo svaku paru za ovaj hotel. Tako je lep. Magniftco.“ Usne su joj se razvukle u drhtav osmeh, onda su joj oči postale tužne. „Moj muž imao je srčani udar šest meseci nakon otvaranja. Umro je na mojim rukama. Sve sam nasledila – hotel, koji nisam znala kako sama da vodim, i zajmodavce, koji su mi disali za vratom.“ Prekrstila je ruke i trljala laktove. „Četiri meseca nakon njegove smrti, morala sam da donesem odluku: da prodam hotel, da odustanem ili da ostanem, da nastavim s borbom, da istrajem. Došla sam ovamo da razmislim. Bila sam

183


spremna da se odreknem našeg sna. Hotel je sve što mi je ostalo od pokojnog muža. Tada sam naišla na Karlosa.“ „Šta ti je rekao kad si ga pronašla?“ „Nije znao kako se zove, odakle je, ni kako je dospeo na plažu. Pre mnogo meseci, rekao mi je da mu je prvo sedanje susret sa mnom.“ „Odvela sam ga kod lekara, ovde kod nas. Nos i jagodična kost bili su mu slomljeni. Bila mu je neophodna ozbiljna plastična operacija. Naši doktori nisu za to bili obučeni. Nisu znali šta da rade s njim. Izgubio je pamdenje.“ „Ali prijavljen je njegov nestanak“, rekla sam. „Neko bi shvatio o kome je reč.“ Spustila je pogled. Oborila je glavu. Kružila je prstima po laktovima s nervoznom energičnošdu. „Nestanak je prijavljen kod obale Kozumele. Niko ne bi povezao čoveka s naše klinike s onim koji je nestao hiljadu kilometara daleko od nas. Kad je prijavljen njegov nestanak, i doktorima i meni ved je bilo pladeno da dutimo.“ „Ko vam je platio?“, pitala sam iako sam ved pretpostavljala ko bi to mogao biti. Ovlažila je usne. „U roku od nekoliko sati nakon što sam odvela Karlosa kod lekara, na kliniku, došao je jedan Amerikanac. Rekao je da je Karlosov prijatelj, ali videla sam da su rod, možda brada. Imali su iste oči.“ Iako nisam bila iznenađena, počela sam da drhtim. „Tomas.“ „Izašao je s ponudom koju nisam mogla da odbijem.“ Strovalila sam se na pesak. Kao i Imeldu, Tomas me je platio ne bih li sredno nastavila s životom. „Unovči ček“, rekao mi je više puta. „Otvori restoran“, ohrabrivao me je. To sam uradila. I udaljila se od istine koju je krio. Imelda je sela pored mene. „Mora da je sve ovo veoma bolno za tebe. Bili ste u braku, zar ne?“ „Na dan kada je trebalo da se venčamo održana je njegova sahrana.“ „Ah, lo siento“, promrmljala je. U tonu glasa čulo se izvinjenje. Samo sam zurila u pesak. „U početku je Tomas tražio da čuvam Karlosa“, nastavila je. „Da se staram da bude bezbedan i da javim ako primetim nešto sumnjivo.“ Podigla sam glavu. „Šta na primer? Pa, bio je na poslovnom putu.“ „Život mu je bio u opasnosti. Neko je pokušao da ga ubije.“ Srce je počelo divlje da mi bije. Lejsi je spominjala opasnost u svojoj poruci, ali te njene tvrdnje zvučale su apsurdno. Džejms je vodio sasvim običan život. „Ko mu je radio o glavi?“

184


„Ne znam. Deo dogovora s Tomasom bio je da ne postavljam suvišna pitanja.“ „Zašto si pristala na takvu pogodbu s potpunim neznancem?“ Usne su joj zadrhtale, uzdahnula sam. „Isplatio je zajmove za hotel, zar ne? Da li je bilo vredno toga? Život mog verenika za tvoj život bez dugova?“ „Dala sam mu novi život“, branila se. „Bolji.“ „Da li ti je to Tomas rekao? Šteta što ne možemo da pitamo Džejmsa šta on o tome misli. Imao je dobar život!“ Viknula sam. „Divan život.“ „Ovde je slobodan. Ne mora ništa da krije.“ „Šta da krije? Nikad ništa nije krio.“ Dobacila mi je ravan pogled, bez emocija. „Jesi li apsolutno sigurna u to?“ Pogledala sam ka moru, u glavi mi je haos besneo poput podivljalih talasa koji su se rušili na obalu. Zrnce sumnje proklijalo je u dnu mog stomaka i pustilo trnovite izdanke koji su mi se obmotali oko kostiju. Ne, nisam bila sigurna. Ne više. Bilo je teško Džejmsu da govori o Filu i o nodi naše veridbe, pa je moralo biti i drugih stvari koje sa mnom nije podelio. „Moj prijatelj Ijan veruje da je Džejmsovo stanje posledica disocijativne fuge“, rekla sam. Podigla je obrve, impresionirana. „U pravu je. Lekari veruju da je gubitak pamdenja psihosomatski. Tomas je hteo da bude siguran da se Karlos nede sedati ničega iz svog prethodnog života i zato mu je isfabrikovao novi. Doveo je specijaliste. Rekonstruisali su Karlosu lice. Niko ga nede prepoznati. Svi su lepo nagrađeni za dutanje. Novac govori glasnije od redi, a posebno američki dolari.“ „Dok sam se ja kod kude starala o Karlosu, Tomas mu je gradio novi život. Pobrinuo se da dobije nova dokumenta, novi identitet…“ Kratko me je pogledala. „Doneo je Karlosove stare slike iz starog života u Americi. Tomas je sve uredio tako da izgleda kao da je Karlos nedavno došao u grad da otvori galeriju. Bio je moj davno nestali usvojeni brat. U očima sveta, Karlos je bio meksički građanin.“ „Tomas je verovao da de manje šanse biti da se Karlosu pamdenje vrati ako mu stvorimo konkretan život. Si, bilo je rupa u našoj priči, ali pošto je Karlos tek odskora našao mene, svoju sestru, nisam morala da odgovaram na njegova pitanja jer nisam znala šta mu se dešavalo. Tek smo počeli da se upoznajemo pre no što mu se desila nesreda na surfovanju.“ Ispljunula je poslednje reči kao da se gadi laži koje mu je govorila. Trudila sam se da shvatim kako se čovek oseda kad ispreda takvu mrežu obmane. Nisam mogla da zamislim da se pretvaram da sam neko drugi. „Kako si mogla tako dugo da ga lažeš?“

185


Stisnula je usne. „U početku je bilo veoma teško. Mislila sam da de me Karlos odmah prozreti, ali Tomasovi čekovi stalno su stizali.“ Ponovo me je kratko pogledala pre no što je počela da zuri u pesak pod prstima na nozi. „I još uvek stižu.“ Protrljala sam lice. Oh, bože. Tomas ju je i dalje pladao. „Da li si ikad pokušala da Džejmsu kažeš istinu?“ Pocrvenela je i zagledala se u svoje ruke. Prepoznala sam taj njen pogled. „Zaljubila si se u njega?“ „Zavolela sam ga kao što sestra voli brata! Molim te, pokušaj da me razumeš, ja nemam nikoga“, branila se, raširivši ruke otvorenih dlanova. „Muž mi je umro. Roditelji su mi umrli godinu dana pre toga, a usvojenog brata izgubila sam u detinjstvu, bila sam sama i napokon sam nekog dobila. Zato sam mu dala ime moga brata, Karlos Domingez. Karlos znači 'slobodan čovek. Mislila sam da mu to ime odgovara. Tomas je zbog slika insistirao da mu prvo ime počinje slovom koje de odgovarati Džejmsovim inicijalima. Moj otac zvao se Haim.“ „Zašto je Tomas hteo da sakrije Džejmsa, da ga odvoji od pređašnjeg života? Čemu sve ovo?“ Tomas de imati mnogo toga da objasni. Ako ga pre toga ne ubijem. „Ne ljuti se na njega. Samo se trudio da zaštiti brata.“ Imelda je ustala i okrenula leđa moru. Nalet vetra bacio joj je kosu u lice. Pramenovi su šibali njenu bronzanu kožu. Sklonila ih je u stranu, umotavši kosu oko dlana. „Čuvaj Karlosa, pripazi na njega. Silno se naljutio na mene. Potreban mu je neko. Rekla sam mu ko si ti, i da si podjednako žrtva u ovome.“ Setila sam se kako su izgledali kad sam ih videla, kako me je pogledao kad sam ga pozvala po imenu, kad sam povikala „Džejmse“. „Mislim da ni mene ne želi da vidi.“ „Daj mu malo vremena. Možeš da ostaneš u hotelu koliko god bude potrebno, besplatno. To je najmanje što mogu da uradim da bih se iskupila za svoje grehe.“ „Rekla si da si me očekivala“, podsetila sam je kad krenula da odlazi. Zaustavila se i okrenula se ka meni. „Ja sam hrišdanka i silno sam zgrešila. Htela sam da spasem dušu, a plašila sam se onoga što je Tomas mogao da uradi. Imao je menice za moj hotel i nisam želela da mi ga oduzme, ali osedala sam krivicu što sam obmanjivala Karlosa pa sam zamolila Lusi da nađe nekoga koga je Karlos nekada poznavao.“ „Lusi?“, upitala sam, mrštedi se. Onda sam se setila. Lejsi.

186


„Nadala sam se da može ubediti nekog Karlosovog prijatelja ili člana porodice da je Karlos živ, a da ne razotkrije mene. Nisam htela da Tomas to sazna.“ Ramena su joj pala i okrenula se od mene. „Ko je Lejsi… hodu redi, Lusi?“ Oči su joj zasijale. Stavila je ruku preko grudi. „Ona je čest gost u Kaza del Sol. Dođe kad mi je najpotrebnija, ponekad i pre no što postanem svesna da bi mi dobro došla njena mudrost. Ona mi je prijatelj.“ Kad ništa više nije rekla, istrtljala sam pitanja koja su mi se motala po glavi. „Odakle je? Kako da je nađem?“ Ijan je to hteo to da sazna. Ja takođe. „Ona je… kako se to kaže na engleskom? Enigma? Si, da to je ona.“ Imelda je krenula da se vrada plažom ka La Punti. Vodenast, plačljiv osmeh javio joj se na licu, osmeh one vrste koji se javlja kad čoveku preostane samo ispovedanje do kraja života i nimalo nade za iskupljenje greha. „Lusi je tajanstveno bide, zar ne?“ Okrenula se i ostavila me samu na plaži. Činilo mi se da povratak u hotel traje duže nego šetnja s Imeldom. Noge su mi se vukle po pesku. Videla sam da me Ijan gleda iz kafea iznad plaže, s bolnim izrazom na licu. Srce mi se steglo. Deo mene želeo je da odem k njemu i zaboravim haos koji je Tomas napravio. Ali nisam mogla da ostavim Džejmsa, ne nakon onoga što sam saznala. Odvratila sam pogled, prolazedi kraj kafea. Kad sam ušla u svoju sobu, telefon je zvonio. Zaobišla sam krevet digla slušalicu telefona na nodnom stočidu. „Halo?“ „Konačno! Zovem te celo popodne.“ „Kristen?“ Šmrknula je. „Ko bi drugi mogao da bude? Što se ne javljaš na telefon?“ Dohvatila sam svoj mobilni telefon. Četiri propuštena poziva. „Izvini. Isključila sam telefon.“ Kristen se nasmejala. „Tako je dobro bilo na slikanju? Reci mi, da li je Karlos…“ „Džejms?“ Završila sam rečenicu umesto nje. „Da, jeste. Tomas je za to odgovoran.“ Oštro je uzdahnula i opsovala. Pridržala sam slušalicu ramenom i protrljala mišicu. Naježila sam se. Setila sam se telefonskih razgovora s Tomasom, susreta s njim u kafeu. Pitao bi me kako sam, šta radim, kako sam provela dan. Savršeno normalan, običan razgovor, a sve to vreme lagao je sve žive, uključujudi i Džejmsa. Želudac mi se vezao u čvor. „Ne znam šta da kažem. Nemam reči“, rekla je Kristen. „Nije ni čudo što je Tomas bio onako radoznao.“

187


„Imelda kaže…“ „Ko je Imelda?“, nestrpljivo je frknula. „Počni od početka. Sve mi ispričaj.“ Tako sam i uradila. „Šta Ijan kaže na sve to?“ upitala je kad sam završila s pričom. Grizla sam nokat. „Šta si mi to predutala?“ „Spavala sam sa njim.“ „S kim?“ Uzdahnula je. „S Ijanom?“ Kad joj nisam dovoljno brzo odgovorila, nasmejala se tiho i zločesto. „E, sad si se sjebala.“ „Reci mi nešto što ne znam“, rekla sam prelazedi na drugi nokat. „On je sjajan momak. Stalo mu je do tebe i spremna sam da se kladim da te voli.“ „Da, tačno tako, voli me“, priznala sam. „Rekao ti je to?“, upitala je, šokirana. „Nemoj da ga povrediš.“ „Za to je prekasno.“ Razočarano je uzdahnula. „Hodeš moj savet?“ „Htela ja ili ne, svejedno bi mi ga dala.“ „Ozbiljno, slušaj, Ejmi“, zalagala se. „Znam da si od sveg srca želela da nađeš Džejmsa, ali Ijan je možda u pravu. Može se desiti da se Džejmsu stari identitet nikad više ne vrati. Moraš da budeš spremna na najgore.“ „Da li to znači da bi trebalo da ga ostavim? Pa tek sam ga našla. Moram mu pomodi da mu se vrati sedanje.“ „Imaš rezervaciju za avionski let za dva dana. Šta možeš da uradiš za četrdeset osam sati?“ Grizla sam donju usnu, opsovala je na moje dutanje. „Ne planiraš valjda da ostaneš tu? Šta de biti s kafeom? S tvojima? Sa mnom!“ uzviknula je. „Svi smo ovde.“ „A Džejms je ovde.“ Vukla sam kosu, uvrdudi kovrdže oko prsta. Nisam mogla da ga ostavim sad pošto sam saznala da je žrtva smišljene obmane. Morala sam da mu pomognem. „Imelda mi je ponudila da ostanem koliko god hodu.“ „Ejmi…“, Kristen je apelovala, brižnih osedanja. „Da li je to stvarno ono što želiš da uradiš?“ „Da li bi ti ostavila Nika u sličnoj situaciji? Kad bi mislila da je mrtav a potom saznala da je živ ali da se ne seda ni minuta vašeg zajedničkog života, da li bi mogla da ga ostaviš i odeš?“ „Verovatno ne bih“, rekla je trenutak kasnije. „Ne, ne bih mogla.“ „Da li sada shvataš zašto moram da ostanem i da pokušam da mu pomognem?“

188


„Razumem zašto to želiš, ali ne možeš naterati Karlosa da bude ono što nije. Nemoj da mu uradiš ono što su roditelji radili Džejmsu čitavog života. Ti i Džejms pripadate jedno drugom, ali ti i Karlos sasvim ste druga priča. Odredi šta zaista želiš pre no što mu ponovo priđeš“, posavetovala me je. „Možda nede hteti da se odrekne života u Meksiku. Može se desiti da dok pokušavaš da ga ubediš kako de mu biti bolje u Kaliforniji, izgubiš čoveka koji te voli.“ Polako sam ved počela da se mirim s time da sam izgubila Ijana. Srce me je bolelo i zbog njega i zbog Džejmsa. Ali Džejmsu sam bila potrebnija. Pozdravila sam se sa Kristen i spustila slušalicu. Začulo se kucanje na vratima i stvorilo mi blagu napetost. Ijan. Hteo je da porazgovaramo, i ne bi bilo fer da ga i dalje izbegavam. Krenula sam da mu otvorim, pogledala kroz špijunku, i trgla ruku s kvake kao da me je opekla. Nije Ijan bio pred vratima, ved Karlos.

189


POGLAVLJE 26 Šta on radi ovde? Dvaput sam duboko udahnula da se smirim, poravnala haljinu i otvorila vrata. Karlos je stajao sam u hodniku. Podigao je glavu i svetlo s plafona osenčilo je zategnut mišid duž njegove vilice. Nakašljao se i pogledao ka hodniku. „Izvini. Za ono ranije.“ Osetila sam kako me peckaju suze. Patnja je zračila iz njega. Izneveren je na najgori mogudi način. „Oh, hm… ne brini zbog toga.“ Protrljao je vrat. Ruka mu je drhtala. „Reci mi kako da ti pomognem.“ Zakoračila sam u hodnik, vrata su se zatvorila za mnom. „Molim te, stvarno želim da pomognem.“ Zabio je ruke u džepove, stegnutih pesnica, što mu je ramena diglo do ušiju. I dalje je bio u izbledelim farmerkama, lanenoj košulji, s japankama na nogama kao i jutros. Ni ja nisam presvukla bluzu i suknju koje sam obukla nakon što sam se istuširala i ostavila Ijana. Odagnala sam tu misao i upravila pogled ka njemu. „Možeš da mi veruješ.“ Prišla sam mu malčice bliže. Mišid mu je zaigrao na obrazu. Bio je spreman da eksplodira. „Veruj mi“, ponovila sam. Veoma nežno dotakla sam mu zglob. Pogledom je pratio moju ruku, trepavice su mu se spuštale. Vilica mu se opustila. Možda je Imelda bila u pravu. Karlos je shvatio da smo oboje bili žrtve. Tomas se igrao nama kao da smo pioni na šahovskoj tabli i plašila sam se da je partija daleko od toga da bude završena. Dobidu Džejmsa tako što du ubediti Karlosa da mu je u životu mesto uz mene. Odmakao se, prekidajudi dodir. Zabola sam nokte u dlan. Progutao je knedlu. „Trebalo je da odemo na ručak. Takav je bio dogovor“ „Oh!“ Uspravila sam se. „To je…“ „Hteo bih da te izvedem na večeru.“ „Ah, u redu. Hm…“ Pomerila sam se nervozno. „Čekaj da uzmem torbicu.“ Prodrmala sam kvaku na vratima. Bila su zaključana. Sranje. „Donedu ključ-karticu s recepcije“, ponudio je. „Ne!“ Uzdahnula sam. „Nema veze. Uzedu je kasnije.“ Nisam htela da ode. Šta ako se predomisli u vezi s večerom? „Platidu za svoj deo kad se vratimo.“

190


Ugao usana mu se podigao, ali osmeh je bio bez ikakve topline. „Nema potrebe. Ja častim.“ Krenuo je, onda stao i ponudio ruku. Obmotala sam prste oko njegovih prstiju vedih od mojih i došlo mi je da zaplačem. Kao da je pola života prošlo otkako nismo išli ovako, jedno pored drugog. Ušli smo u lift, Karlos je pritisnuo dugme za prizemlje. Naslonio se na zid lifta, prekrštenih ruku i okrenuo se ka meni. Nabila sam se u suprotni došak i gledala ga. Vazduh je treperio između nas, naelektrisana mešavina neizgovorenih reči, pitanja bez odgovora. Pokrila sam dlanovima podlaktice od nelagode pred njegovim ispitivačkim pogledom. Suzdržani bes izbijao je iz njega, mogla sam ga osetiti na svojoj koži. Iako te emocije nisu bile uperene k meni, uzvrpoljila sam se, uvrtala sam prstima krajeve košulje a želela sam da Tomasu uvrnem šiju. Trudedi se da mi glas bude vedar, upitala sam: „Gde demo na večeru?“ „Planirao sam da se odvezemo do Rikonade na ručak, ali sada“, napravio je pauzu i protrljao čelo, „bide bolje da odemo negde bliže.“ Duboke linije pojavile su mu se između obrva i otvorio je usta. Ali reči nisu izlazile. Pogledao je svoje noge prekrštene kod članaka. „Hm, pa… možemo da večeramo u restoranu na plaži Prinsipal. Možemo peške da odemo tamo.“ Zvonce se oglasilo i vrata su se otvorila. Karlos se odgurnuo od zida, pratila sam ga kad je krenuo kroz predvorje prema plaži. Vetar se smirio u kasno popodne, sunce nisko na horizontu zapalilo je nebo plamenom boja. „Predivno je.“ „Moje omiljeno doba dana“, rekao mi je. Hodao je kao Džejms, dugim ležernim koracima. Međutim, kad je govorio, bio je Karlos. Engleski s jakim akcentom mešao se s pojedinim španskim recima. Objašnjavao mi je praksu ribara. Sidrili bi se tokom nodi, polagali udice nadajudi se jutarnjem ulovu. Žene bi čistile i pripremale ribu za obližnje restorane i za tezge na plaži, ispod palmi. Pokazao je ka drvoredu palmi, stablima povij enim u lukove na pesku. Pričao je živo o svemu osim o nama i onome što je saznao popodne. Lakim pokretima ruku gestikulirao je dok je govorio. Još jednom sam se uhvatila kako ga upoređujem s Džejmsom. Tome je bilo teško odupreti se. Sve kod Karlosa, kretnje, način na koji bi mi dodirnuo ruku da naglasi nešto od onoga što je opisivao, bilo je Džejmsovo. Kad je pričao o tome koliko voli Puerto Eskondido i kako nigde drugde ne bi mogao da živi, zapitala sam se da li je mogude biti i sredan i tužan istovremeno. „Da li sam te nečim uvredio?“, upitao je.

191


Okrenula sam se ka svetlu koje je bledelo i obrisala odbeglu suzu. „Ne, samo…“ Opsovala sam. „Sve ovo je tako…“ „Poražavajude neodoljivo?“ Nasmejala sam se vlažnim kikotom. „Da, tačno tako.“ Nasmešio se, i zapanjila sam se njegovom samokontrolom. Evo, vodio je na večeru devojku koja mu je nekad bila verenica a ne seda se da ju je zaprosio. Zar nije imao nijedno pitanje? Zar nije bio uznemiren? Lagali su ga, manipulisali njime skoro dve godine oni kojima je najviše verovao. „Ne mogu da zamislim kroz šta sad prolaziš“, rekla sam. „Pokušavam da to odložim“, priznao je. „Barem na neko vreme.“ Restoran je bio smešten na drvenu platformu na pesku. Kablovi s golim sijalicama spiralno su se spuštali sa susednih palmi. Stolovi su bili u senci suncobrana, raspoređeni u krug oko podijuma za ples. Latino džez kvartet bio je smešten u uglu. Karlos mora da je bio redovan gost jer nam je hostesa odmah našla sto preko reda. Podarila mu je širok osmeh i povela nas do stola s kojeg smo imali pogled na zalazak sunca. Karlos mi je pridržao stolicu i onda seo pored mene. Gledali smo ka moru, vodi mnogo krotkijoj od podivljalih talasa plaže Zikatela. Hostesa nam je dala jelovnike i otišla. Pogledala sam oko sebe. U restoranu je vladala živa atmosfera. Egzotični, melodični glasovi mešali su se sa vedrim notama, razigranom muzikom. Udahnula sam topao večernji vazduh, tropsku aromu morske hrane s roštilja, manga i mora. Lagani ritam benda mamio mi je osmeh. Ramena su mi se njihala. „Ovo mesto je čudesno. I lepo.“ „I mislio sam da de ti se dopasti“, odgovorio je i onda se namrštio. Prestala sam da se njišem. „Šta nije u redu?“ Zurio je u mene i prsti su mi zalepršali po kosi, ušuškavajudi kovrdže. „O čemu razmišljaš?“ upitala sam kad ništa nije rekao. Pomerio se, prešavši dlanovima po butinama. „Verovatno znaš da imam mnoštvo pitanja.“ „Naravno, slobodno pitaj, želim da pomognem“, ponovo sam ponudila. Sve bih učinila samo da nam pomognem. „Gracias.“ Okrenuo se ka moru gde se sunce nalik neonskoj kriški pomorandže topilo na horizontu. „Planirao sam da večeras razgovaramo, ali sad mi nije do toga. Diosl“ Prostenjao je, zakačivši ruke iza vrata onako kako je Džejms radio kad bi se borio s mislima. Skrenula sam pogled. Moram prestati da ga upoređujem s onim kakav je nekad bio.

192


„Ovo je nenormalno. Jebiga! Sve što je Imelda rekla…“ Zaustavio se, trljajudi prstom obrvu. „Izvini.“ Nisam znala da li se izvinjava zbog psovke, ili zato što je mislio da želim veče da provedem u priči o nama. I htela sam to, ali još više želela sam samo da budem sa njim. Da sedim pored njega, da gledam kako svetlost sunca na zalasku igra duž njegovih oštrih crta lica. Skoro da sam mogla da se pravim, da se pretvaram da je život jednostavan. Normalan. Da smo tu samo nas dvoje. „Šta bi onda hteo da radimo?“ Moji prsti su zadrhtali od želje da ga dodirnu, da osete zategnutost njegove kože. Ali nisam mogla, bili smo neznanci. Umesto toga, pratila sam pogledom liniju njegove vilice, jake krivine jagodične kosti. Te crte njegovog lica bile su nove, ne baš iste, ali i dalje mi je bio lep. Stisnuo je usne zamišljeno. „Želim samo da večeram s tobom. Da li bi ti smetalo kad bismo razgovor ostavili za sutra? Treba mi… hm, vremena… da razmislim.“ „U redu“, složila sam se. Njegova pitanja mogla su da sačekaju. Čitav život bio je pred nama. Došla je kelnerica i naručili smo pida i jela. Dok smo jeli, Karlos je pričao o svom životu u Puertu Eskondidu, strasti prema slikanju, i kako je promenio odnos prema životu i prema sebi nakon nesrede. Voleo je da predaje, da podučava, da radi s mladim učenicima. Ispričala sam mu sve o svom životu što nije bilo u vezi s njim, od kafea, preko situacije s roditeljima, do odnosa s prijateljima. Da su mi peciva strast i kako sam otvorila kafe. Nije me pitao šta me je dovelo u njegov grad i zašto sam tu. A ja ga nisam pitala šta mu se desilo i kako planira da se oporavi. Po namerama i ciljevima, reklo bi se da smo bili na pravom romantičnom sastanku. Pričali smo, osmehivali smo se, smejali smo se. Bend je prešao na novu pesmu. Saksofonista je držao dugu notu a bubnjar je brzo udarao po bubnjevima. Telo mi se ljuljalo u ritmu koji je postajao sve brži. Jedan par je izašao na podijum i zaigrao. Pljeskala sam rukama i udarala po podu nogama, osmehujudi se Karlosu. Gledao me je, vrtedi koktel u čaši. „Voliš da plešeš?“ „Da, a ti?“ Pogledao je bend i usne su mu se skupile. „Ja ne igram.“ Da, igraš! „Zaplešimo, hajde da igraš sa mnom“, izbrbljala sam. Glava mu se okrenula ka meni. „Hajde da igramo“, ustala sam i ispružila ruku, pozivajudi ga.

193


Zurio je u moju ispruženu ruku. Prsti su počeli da mi drhte kad me nije uzeo za ruku. Pogled mu se penjao mojom rukom dok se nije sreo s mojim očima. „Rekao sam da ne igram. Ne više.“ Ostala sam nepomična jedan veoma dug trenutak. Skrenuo je pogled ponovo ka moru. Tik mu se javio u mišidima vilice a prsti su stegli naslon. Spustila sam ruku i pala u stolicu. Nešto u meni se promenilo i po prvi put videla sam ga * onakvim kakav je bio. Videla sam Karlosa. Kelnerica je donela račun, Karlos je platio gotovinom, ostavljajudi novčanice na stolu. Ustao je, stolica je zaškripala grebudi po daskama poda. „Otpratidu te do hotela.“

194


POGLAVLJE 27 Išli smo plažom Marinero ka Kaza del Sol. Karlos je zakačio palčeve za prednje džepove i gledao kako mu od vode stvrdnuti pesak promiče ispod nogu. Nabrao je obrve namršteno, prsti su mu odsutno grebali farmerke. Uvrnula sam kovrdžu oko prsta i pogledala ga iskosa. Šta se to desilo u restoranu? Lepo nam je bilo. Mislila sam da smo se povezali. I onda, u trenutku u kojem bi Džejms skočio iz stolice i zavrteo me plesnim podijumom, Karlos je ustuknuo. Razmišljala sam da ga pitam šta mu je zasmetalo, ali obedala sam da demo se večeras držati vedrih tema. Izgubljen u mislima, Karlos reč nije progovorio otkako smo otišli iz restorana, a onda je naglo stao i pogledao iza nas. „Šta nije u redu?“, upitala sam. „Džip mi je ostao parkiran kod ateljea.“ Počešao se po bradi i pogledao naokolo. „Prvo du te otpratiti do hotela.“ Počeo je da hoda i stao da bi podigao obrvu kad nisam krenula za njim. Pokazala sam palcem preko ramena. „Podi du s tobom da ne moraš dvaput da ideš ovuda.“ Oklevao je. „Jesi U sigurna?“ „Naravno. Lepo je veče.“ Osim toga nisam htela da se vratim u svoju sobu i da nod u kojoj mi san opet nede dodi, provedem sama. Nisam znala šta de mi doneti sutra, nakon što Karlos dobije odgovore na svoja pitanja. Da li du ostati s njim u Meksiku ili du se vratiti kudi? Da li de Ijan i dalje hteti da mi bude prijatelj? Odbacila sam ga uprkos obedanju da to nedu učiniti. Karlosov džip je bio parkiran u uličici iza galerije. Pomogao mi je da uđem, pridržavajudi vrata dok sam se smeštala na suvozačko sedište, i onda ušao sa vozačeve strane kola. Vozio je do Kaza del Sol i stao kod glavnog ulaza u hotel. Vratar je prišao, Karlos mu je mahnuo da ode. Nije gasio motor, čvrsto je stezao volan. Nisam htela da izađem iz džipa a Karlos nije zatražio da odem. Gledala sam ga ispod trepavica. „Čula sam da se u gradu održava festival.“ Klimnuo je glavom i drmusao kolenom. „Lepo je vreme“, pogledala sam ka nebu. Svetla odmarališta prigušila su sjaj zvezda odozgo. „Volim ove tople večeri.“ Klimnuo je glavom ponovo. „Si, ja takođe.“ Razmišljajudi gde bi otišao da ga nisam pozvala da odemo na festival, upitala sam: „Da li stanuješ tu negde u blizini?“ Pokazao je ka jugu. „Manje od dva kilometra od Zikatele.“ 195


Proučavala sam njegov profil, ravnomerno dizanje i spuštanje njegovih grudi. Nisam htela da provedem nod sama niti da idem u festivalsku gužvu i da slušam glasnu muziku. „Volela bih da vidim tvoju kudu“, rekla sam iznenada. Pogledao me je ispitivački, a onda ubacio menjač u brzinu. Vozili smo se duž Kale del moro, avenijom paralelnom s plažom Zikatela, pored restorana, prodavnica sa surferskom opremom, nodnih klubova i hotela, do dela s imanjima uz plažu. Karlos je skrenuo na prilazni put, i stao pred gvozdenom ogradom. Pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču smeštenom na viziru iznad vetrobrana s vozačeve strane i teška kapija se polako otvorila. Prošao je kad je bilo dovoljno mesta i stao ispred uske trospratne kude. Zinula sam. Zablenula sam se u poslednji sprat. Karlos je ugasio motor. „Na vrhu je velika terasa. Odatle se pruža divan pogled na planine i more, posebno po vedrom danu.“ More je grmelo iza palmi koje su oivičavale imanje. „Imaš kudu na plaži.“ Uzdahnula sam sa zavišdu. Usne su mu se razvukle u širok, lenj osmeh. „Hajde, dođi, pokazadu ti“, rekao je i iskočio iz džipa. Proveo me je pored malog bazena, preko pokošenog travnjaka posutog peskom i kroz prolaz u niskom zidu od cigle koji je delio njegovo dvorište od plaže. Okrenuo se, uhvatio me za kukove. Zadržala sam dah. Nasmešio se, podigao me na zid i seo pored mene. Ruke su nam se dodirivale. Odolevala sam porivu da se naslonim na njega i pokazala sam glavom ka divnom veličanstvenom vidiku. „U redu, priznajem. Počinje da mi se budi zavist.“ „Ne bih mogao da zamislim da živim negde drugde.“ Duboko je udahnuo vazduh i dunuo punim obrazima. „E, pa to je važilo do danas popodne. Ne znam više šta da mislim.“ Gledala sam preko uzburkane vode ka zvezdanom nebu, poželevši da bezdan između nas nije vedi od Tihog okeana. Barem sam mogla da vidim horizont ispred sebe. Nisam znala da li ga ima za Džejmsa. Hode li se oporaviti od fuge? „Nemoj ni da misliš“, zamolila sam. „Barem ne još.“ „U tome i jeste problem.“ Seo je uspravno. „Ne mogu da prestanem. To je prokleto zbunjujude. Izgubljen sam i zbunjen.“ Podigao je moju levu ruku i proučavao verenički prsten. „Imelda mi je rekla da si… uh, bila… moja verenica.“ „Dao si mi ovaj prsten kad si me zaprosio.“ Pogledao me je skeptično. „Zar se toga ne bih sedao?“ „Fuga ti ne da…“

196


„Trebalo bi da osedam nešto prema tebi.“ Dutao je tren a onda uvukao usne. „Ne, nema ničega.“ Srce mi je uvenulo. „Mogu da ti pomognem. Dozvoli mi da ti pomognem da se setiš“, ponudila sam tonom sleđenim od straha. Da li je hteo da me se seti? „Nije tu stvar samo u gubitku pamdenja, Ejmi. Taj momak kojeg si volela, nisam ja. Nema ga više.“ „Duti“, tiho sam zavapila. „Ne govori to. Molim te, nemoj…“ Uhvatila sam ga za ruku. „A tvoji snovi? Sanjao si me.“ „Našao sam staru sliku u ateljeu. Možda je ona pokrenula snove.“ „Ne verujem ti.“ Ljutnja me je probola iznutra. „Nakon svega što si danas saznao, kako možeš da budeš tako hladan? Zar ništa ne osedaš?“ Gorko se nasmejao. „O da, osedam, i te kako. Bes. Zbog svog brata… Tomasa, jel' tako beše? I Imelde.“ Odmahnuo je glavom. „Rekla je da mi je sestra i verovao sam joj. Jebiga! Verovao sam joj. Ali kad je reč o tebi“, odmerio me je pogledom, „ne osedam ništa. Samo radoznalost. Žao mi je.“ Cimnula sam šaku iz njegove ruke i skočila na noge. Okrenula sam mu leđa. „Imam sedanja samo na poslednjih devetnaest meseci. I to je to. Sve čuvam. Časopise, knjige. Uramio sam svaku sliku. Ako opet izgubim pamdenje imadu uspomene iz prošlosti.“ Setila sam se galerija, nagomilanih časopisa i naslaganih knjiga. Nezavršene slike čekale su potpis ili poslednje doterivanje. Potpisane slike nije izlagao. Sve je čuvao. Sve što je imalo veze s Karlosom. A ja sam imala sve što je pripadalo Džejmsu. „Imaš prošlost mnogo dužu od devetnaest meseci, a ja imam fotografije da ti je pokažu. Imam tvoju odedu i još slika. Tvoj atelje još uvek je u našoj kudi. Imamo svoj dom.“ „Moj dom je ovde.“ Obavila sam ruke oko stomaka i oteturala se. Stala sam kad me je pozvao po imenu. „Ne znam da li želim da se setim prošlosti.“ Osetila sam kako je deo mene umro. „Zar ne bi barem mogao da pokušaš?“ „Zašto? Rizikovao bih da izgubim sve što mi je blisko. Sve koje volim.“ Čvrsto sam zažmurila. Razumeo je uvrnutu logiku svog stanja. „Izjednačavaš devetnaest meseci sa dvadeset devet godina. Odakle ti prava da me odvajaš od Džejmsa? Nije ti mesto u njegovom telu. Ti nisi on.“ Žacnuo se. „Si, u pravu si. Nisam on. Ne više. Šta god da kažeš nedeš me ubediti da sve ostavim. Nedu otidi s tobom. Ne poznajem te.“ Okrenula sam se ka njemu. „Ne sedaš me se. To je velika razlika.“ Skupio je šake u pesnice i položio ih na butine. „Ne mogu da odem.“

197


„Možeš svuda da slikaš.“ Mahnula sam rukama pokazujudi na sve strane sveta. „Zašto bi ostao ovde? Sigurno ne zbog Imelde. Ona ti nije sestra. Tvoja porodica je u Kaliforniji. Ja sam u Kaliforniji. Šta to, kog vraga, imaš ovde?“ Stisnuo je vilice i zagledao se u daljinu iza mog ramena. Pogledala sam iza sebe. „More?“ Upitala sam u neverici. Kad ništa nije rekao, stala sam ispred njega, zatvorila mu vidik. „Možda ne osedaš ništa prema meni, ali sva moja osedanja okrenuta su ka tebi. Nisi ti jedini koji prolazi kroz pakao“, viknula sam promuklo. „Najgore što mi se desilo bilo je da ne može da me se seti čovek kojeg ne mogu da zaboravim. Čovek kojeg nisam mogla da ostavim.“ Glas mi je pukao jer mi se grlo osušilo i zakašljala sam se s dubokim paraj udim grčevima. Presavila sam se. Osetila sam ruku koja me je obgrlila preko leđa. „Treba ti vode. Hajdemo unutra“, predložio je i poveo me napred. Pratila sam ga kroz kuhinjska vrata i trepnula kad je upalio bleštavo fluorescentno svetlo. Dah mi se povratio uz štucanje kad sam smirila kašalj. Osedajudi da sam razbarušena i da su mi suze tu i tamo po obrazu, upitala sam: „Gde je kupatilo?“ „Levo u hodniku“, rekao je preko ramena. Izvadio je čaše iz kuhinjskog ormana. Prošla sam hodnikom u mraku kuda me je Karlos uputio i zaključala sam se u kupatilo. Upalila sam svetlo, pustila vodu i umila se, vodedi posebno računa da sperem paučinu od maškare s jagodica. Slepo sam posegnula za peškirom, obrisala se i onda zabuljila u svoj odraz. Crvene oči na bledom licu gledale su u mene. Kako je Karlos mogao da misli da je njegovih devetnaest meseci života važnije od Džejmsovih dvadeset devet godina? Krao je Džejmsov život, lišavajudi ga godina koje je mogao da provede sa mnom, a čovek kojeg se to najviše ticalo, koji je time najviše izgubio, nije imao prava glasa. Džejms nije mogao da govori u svoje ime. Bilo je na meni da ubedim Karlosa da pruži šansu Džejmsovim uspomenama. Presavila sam peškir, poravnala ivice, i htela da ga stavim na mermernu ploču u kupatilu pored ilustrovane knjige za decu. Stala sam i nešto me je probolo u grudima. Okrenula sam se i videla gomilu slikovnica pored toaleta i igračke u kadi. Zacvilela sam, peškir i knjiga odleteli su na pod, i izjurila sam iz kupatila. Dočekao me je bleštavo osvetljen hodnik. Uramljene slike pokrivale su zidove kao šahovska polja. Još desetak ih je bilo na policama u dnevnoj sobi. Fotografije Karlosa, Imelde i ljudi koje nisam poznavala, uključujudi ženu sa crnom kosom i

198


preplanulim tenom. Izgledala je sredno, savršeno zadovoljna pored Karlosa, ušuškana uz njegov bok, njegova ruka prebačena preko njenog ramena. Na vedini slika bila su dva muška deteta, mali dečak i beba. Na jednoj slici Karlos je držao u naručju novorođenče. Na drugoj, stariji dečak je slikao za dečijim stolom. Bio je to sto koji sam videla u galeriji. Bilo je tuce slika dece zajedno, i drugih sa starijim dečakom u zagrljaju svojih roditelja. Karlos, sa ožiljkom na licu crvenim i ljutitim, i tajanstvena žena s velikim stomakom, trudna. Okrenula sam se, zabola svih deset prstiju u kosu i povukla iz sve snage. Koža na glavi počela je da peče, ali bol nije bio ni blizu onom koji mi je cepao utrobu. Zgrabila sam ram, školski portret. Dečak nimalo nije ličio na Džejmsa sa slika iz vrtida. Ko je bilo to dete i zašto su njegove slike bile svuda? „Ima pet godina i voli da peca“, rekao je Karlos iza mene. „To je moj sin.“ „Kako? Otišao si pre manje od dve godine.“ Čula sam kako se pomera. „Usvojili smo ga.“ Ruke si mi drhtale. „A beba?“ Upitala sam jedva glasnije od šapata. „On je moj.“ Ono što su ta deca značila, sve to, tonulo je sve brže i dublje, padajudi na moju dušu. Menije bila potrebna pomod. „Gde im je majka?“ „Moja žena. Rakel. Ona je…“, slomio se i opsovao. Suza mi je kliznula niz nos. Nestrpljivo sam je obrisala. „Umrla je na porođaju, kad se Markus rodio“, rekao je nakon trenutka tišine. „Bilo je to… ah… nenadano. Aneurizme. Doktori ništa nisu mogli da urade.“ Polako sam se okrenula ka njemu. Stajao je u sredini sobe s dve čaše vode, s izrazom lica čoveka potpuno opustošenog od bola. Bila sam sigurna da sam isto tako izgledala u danima nakon Džejmsove sahrane. „Voleo si je“, rekla sam tupo. „Da, mnogo.“ Liznula sam suve usne. „Gde su ti sinovi?“ „Kod prijatelja. Dobra su to deca.“ „Sigurna sam da jesu.“ Vratila sam uramljenu fotografiju na policu i odmakla se, vrtedi verenički prsten oko prsta. Ruke su mi se tresle nekontrolisano i drhtavica mi se širila kroz udove. „Žao mi je“, Karlos je rekao hrapavim, suvim glasom. Progutao je i počeo brzo da trepde. Oči su mu zasijale od neprolivenih suza. „Nisam mislio… nisam znao kako…“ Nakašljao se i spustio čaše na stočid. „Mora da ti je veoma čudno i strano da vidiš moju decu.“ „Ko je ona? Kako ste se upoznali? Kad ste…“ Stisla sam usne, ljuta što mi se čuje očaj u glasu.

199


„Bila je moj fizioterapeut. Usvojio sam Džulijana kad smo se venčali. Markus je došao nedugo…“, stao je i protrljao zadnju stranu vrata. „Rakel i ja nismo bili dugo u braku, ali ja…“ Skrenuo je pogled. Kad ga je vratio, gledao me je s iskrenošdu. „Ne mogu da igram ni sa kim drugim. To je strasno volela. Teško mi je… Dios!“ Uzdahnuo je, potresen. „Ako sam prema tebi osedao ono što sam osedao prema Rakel, onda razumem kroz kakav pakao prolaziš. Takav gubitak… ne može se podneti.“ Još jedan jecaj oteo mi se s usana. Mahnito sam vrtela prsten, grebudi kožu ispod njega do krvi. Karlos je spustio pogled na moje ruke. „Skinuo sam svoj prsten pre nekoliko meseci“, promrmljao je. „A ja ne mogu“, zaplakala sam, poraženo. Oprezno je prišao bliže. „Ili nedeš?“ Brzo sam odmahivala glavom. Soba se smanjila, zidovi su se nagnuli. Karlos se primakao. Nežno je spustio ruku preko moje, umirujudi moje neurotične pokrete. „Voleo sam Rakel mnogo. Bilo je… teško… kad je otišla, ali morao sam da nastavim dalje. Nisam imao izbora. Toj dvojici razbojnika, toj divnoj deci, bio sam potreban.“ Zadrhtala mi je donja usna. „Ali ti si tu, Džejmse. Nisi umro. Živ si. Potreban si mi.“ Karlos je tužno odmahnuo glavom. „Nema ga više. Moraš da se pomiriš s tim, Ejmi. Da pustiš da prođe.“ Karlos me je poveo do kauča, držao me za ruke dok nisam sela. Privukao je stolicu i seo ispred mene i ponovo me uhvatio za ruke. „Džejms je srednik što je imao ženu koja ga je tako strasno volela. Pričaj mi o njemu. Reci mi zašto ti je toliko potreban.“ „Šta ako sedanje počne da ti se vrada?“ Oči su mu se napunile tugom i gorčinom. „Nede biti najave ni novog početka. Oboje znamo da de promena dodi iznenada. Ako uopšte dođe. Mislim da se to nede desiti.“ Nisam verovala Karlosu. Džejms je još uvek bio sa nama, negde u njemu. Gledala sam naše spojene ruke, prste isprepletane, toplu kožu koja se dodirivala. Da li sam bila dovoljno snažna da se vratim kudi bez njega? Mogu li da krenem dalje dok on živi negde daleko i bez mene? Uzdahnula sam tužno i obeshrabreno. I onda sam s bezvoljnim mirenjem, s mrgodnom rezigniranošdu ispričala Karlosu našu priču.

200


POGLAVLJE 28 Od dana Džejmsovog nestanka, nisam dala ništa da se menja. Sve je ostalo isto. Njegov atelje kod kude. Slike na zidovima. Odeda u našem ormanu. Kao što je Nađa rekla pre no što sam otišla u Meksiko, Džejmsovo prisustvo svuda se osedalo. I ničega nisam htela da se odreknem. Snova o našoj zajedničkoj bududnosti. Nade da je i dalje živ i da de se uskoro vratiti. Uspomena, sedanja na naš zajednički život, pa i na onaj događaj za koji sam se zaklela da ga nikom živom nedu pomenuti. Nije mi bilo lako da to obedam, ali uradila sam to zbog Džejmsa. Kad bude spreman, zajedno demo prodi kroz tu traumu i ozdraviti. A u međuvremenu, nije hteo da govori o tom teškom iskušenju ili je, kao što sam počela da sumnjam, bio previše uplašen. Nakon sahrane, zapitala sam se da li de dodi dan kad nedu morati sama tiho da patim. Još uvek sve držiš u sebi, Kristen mi je rekla pre nekoliko meseci. Da samo zna tajnu koju sam zakopala. Želela sam još jednu, poslednju šansu da kažem Džejmsu kako mi je. Kako sam se zbog njega osedala onog dana na proplanku. Sama i uplašena. I sad je bio tu – a na neki način i nije – sedeo je ispred mene spreman da sasluša. Karlos me je držao za ruke. Njegov dodir ohrabrivao me je dok sam mu pričala kako smo se upoznali. I bilo je čudno prepričavati događaje u kojima je Džejms učestvovao, a kojih nije mogao da se seti. Objasnila sam mu kako je moja porodica, a ne njegova, negovala njegov talenat. Ispričala sam kako smo se prvi put poljubili i kako smo prvi put plesali. Osmeh mi se razvukao usnama kad sam se setila Džejmsovih poseta tokom studija. Vodili smo ljubav pod zvezdama na našem proplanku. Onda sam mu ispričala kako me je zaprosio. Zurila sam u naše spojene ruke i izvukla prste iz Karlosovog stiska. „Ima tu još nešto, zar ne?“ Klimnula sam glavom, povlačedi verenički prsten. „Šta se desilo?“, upitao je pažljivo. Sedanja su se polako javila, gmižudi iz mračne rupe u kojoj sam ih ostavila. „Bili smo na proplanku na grebenu, na našem tajnom mestu“, rekla sam trenutak kasnije. „Džejms je raširio debe na travi. Gledali smo kako sunce zalazi iza vrhova brda, i tada me je zaprosio.“

201


„Naslikadu ti zalazak sunca i još mnogo toga, ako budeš nosila ovo“, rekao mi je. Otvorena somotska kutijica stajala mu je na dlanu, pravougaono isečeni dijamant na prstenu od platine bio je ušuškan unutra. „Oh!“ zavapila sam. „Tako je lep.“ Pružila sam ruku, Džejms mi je poljubio prste i stavio prsten. Savršeno mi je odgovarao. Bili smo savršen par. „Hodeš li da se udaš za mene, Ejmi Tirni? Hodeš li da budeš moja žena?“ „Da!“ Oči su mi se zamaglile. Zagrlila sam ga. „Hiljadu puta da.“ „Bogu hvala.“ Nasmejao se i zavrteo me u naručju. „Nisi baš bio siguran kakav odgovor te čeka. Strepeo si“, zadirkivala sam ga zadihano. Spustio me je, telo mi je zadrhtalo kad sam skliznula duž njega. „Nimalo“, rekao je i poljubio me. „Imam šampanjac u kolima. Čekaj tu.“ Gledala sam kako trči ka kolima i nestaje u šumarku. Čula sam kako se otvara gepek i zveckanje čaša. „Jel' sve u redu?“ Doviknula sam. „Sve je okej“, došao je napet odgovor. „Odmah dolazim.“ Ustala sam, naginjudi dijamant ka zracima sunca. Dragi kamen je zasijao. „Savršen je, Džejmse“, rekla sam kad sam čula korake iza sebe. Okrenula sam se i udarila u Fila. Kiselo se osmehnuo. „Zdravo, Ejmi.“ Uzdahnula sam i povukla se za korak. „Šta ti radiš ovde?“ „Došao sam da vam čestitam, da proslavim sa vama.“ „Ne razumem. Gde je Džejms?“ Pogledala sam preko Filovog ramena. „Zauzet je…“ Ruka mu je poletela, zgrabio me je za vilicu, palac mi je zabio u obraz. Čvrsto me je držao. Strava me je oblila kao proliveno ulje, sporo i gusto. „Šta to radiš?“ Nije izgledao normalno. Oči su mu bile staklaste, graške znoja izbijale su mu na čelu. Stisnuo me je uz svoje grudi, njegovi prsti zagrizli su mi meso. Alkohol mu se osedao u dahu. „Tako si lepa.“ „File, to me boli“, viknula sam. „Izvini.“ Zalepio je usta za moja. Imao je ukus džina. Suze su mi briznule, strah me je ščepao za grlo. Otrgla sam se iz njegovog zagrljaja, saplidudi se unatraške. „Džejmse!“ vrisnula sam. „Jebo te Džejms!“ Filovo lice bilo je purpurno od besa. Skočio je na mene, oborio me licem ka zemlji, i teško se navalio na moja leđa. Vazduh mi je izleteo iz pluda. „Tvoj momak i njegov smrdljivi brat sve su mi uzeli. Sve“, drao mi se na uvo. „Donato je moja kompanija. Moja!“

202


Rukama mi je obuhvatio glavu, gurao mi nos ka tlu. Nisam mogla da pustim glasa. Nisam mogla da dišem. Zarila sam prste u zemlju. „Tomas je ved dobio svoje. Kakav je to idiot! Nema pojma šta sam uradio sa njegovom dragocenom robom.“ Zvuk otvaranja rajsferšlusa naglasio je njegove redi. Zabio mi je stopalo između članaka i raširio mi noge. „Sad je došao red na Džejmsa. Donato mu ništa ne znači. Ali ti! Ti si mu sve!“ Dahtao mi je u uvo. Njegova pljuvačka zalepila mi se za lice. Digao mi je suknju i povukao gadice u stranu. Lastiš mi je ujeo kožu. „On je uzeo od mene, zato du sad ja uzeti od njega.“ Zabio je prste u mene, u tvrdom, suvom prodoru. Nežno tkivo me je peklo. Pluda su me pekla. Grubo tlo žarilo mi se u obraze dok sam se borila za vazduh. Pritisak na leđima, mučnu težinu koja me je savladavala, pritiskajudi mi pluda, nisam više mogla da izdržim. Pogled mi se zamaglio, zatamnjujudi se na obodima. I onda je sav taj pritisak nestao. Udisala sam vazduh, kratkim, brzim trzajima. Podigla sam se na ruke i kolena, kašljudi. Pljuvačka pomešana sa zemljom curila mi je iz usta. „Ejmi.“ Džejms je pao na kolena ispred mene. „Dušo.“ Glas mu je bio očajnički. Rukama je prelazio preko mene, poravnavao mi odedu, sklanjao kosu sa znojem natopljenog lica. „Tu sam.“ Žuč mi se digla. Odgurnula sam mu ruke i otpuzala u stranu. Ispovradala sam i izbacila sve iz sebe – sve osim Filovog gadnog dodira. Nisam mogla prestati da osedam njegove ruke. Džejms mi je prišao, podigao me na noge. Ruke su mu se mahnito tresle. „Hajdemo odavde.“ Bacila sam pogled iza Džejmsa. Fil je ležao nepomično u visokoj travi. „Da li je…?“ „Živ je. Ne gledaj.“ Pokupio je debe i poveo me žurno ka kolima. „Nedeš valjda tu da ga ostaviš?“ „Nego šta du.“ Smestio me je na prednje sedište, otrčao na drugu stranu kola, seo za volan i pokrenuo auto i pre no što je zatvorio vrata. Točkovi su zacvileli, udaljavajudi se od proplanka. Pojurili smo nizbrdo. Počela sam da drhtim, mali titraji prešli su u podrhtavanje celog tela. „Prošlo je, gotovo je, Ejmi.“ Suva trava i grančice prilepili su mi se na haljinu. Zemlja mi je bila pod noktima. Pokušala sam da ih očistim. „Prljava sam. Prljava sam. Moramo da idemo kudi. Vodi me kudi.“ Mučnina mi je vrila u želucu. „Sranje!“ Udario je šakom po volanu. „Moji roditelji nas očekuju na večeri. Želim da stignemo do kude pre Fila.“

203


Zamucala sam. „I on de dodi tamo?“ „Bolje bi mu bilo da ne dođe, ali nedu da rizikujem. Svratidemo nakratko i do tvojih roditelja. Obedao sam im da demo svratiti nakon prosidbe.“ Pogledala sam se u ogledalu na zaslonu za sunce iznad suvozačkog sedišta i zacvilela. Lišde i trava bili su mi u kosi, ogrebotine na desnom obrazu i vilici. Masnica mi se videla na bradi. Šminka mi se skinula. Petljala sam s maškarom i pokušala da nanesem tečni ajlajner. Razmazao mi se po jagodici. Džejms je stao pored puta i izvukao peškir iz svoje sportske torbe. Ruke su mu drhtale dok je sipao vodu na peškir. „Okreni se ka meni.“ Nežno mi je obrisao lice. „Nikom ne smeš da kažeš za ovo što se desilo sa Filom. Ni tvojim ni mojim roditeljima, ni prijateljima. Niko ne sme da zna šta se dogodilo. Da li si me razumela?“ Otro je zemlju s duboke ogrebotine na mojoj vilici. Trgnula sam se i zašištala. „Svakakva sranja dešavaju se u Donatu i Fil je u to umešan.“ Zgrabio je moju tašnu i izvukao korektor. Tapkao je puderom po mom obrazu, tako da se šminka stopi s bojom moje kože. „Pobrinudu seja za Fila. Nikad te više nede povrediti, ni prst na tebe nede spustiti.“ Otvorio je tubu maškare. „Gledaj gore.“ Tako sam i uradila. Mirnom slikarskom rukom, Džejms mi je stavio maškaru. „Moja obaveza je da te zaštitim. Uvek deš biti bezbedna. To da znaš.“ Usisala sam donju usnu i klimnula glavom. „Pogledaj me, dušo.“ Pogledali smo jedno u drugo, intenzitet njegovog besa me je uplašio. Pogled mu je bio čvrst, odlučan, izraz lica nepopustljiv. „Postaradu se da ti Fil više ne prilazi.“ Krv je kapala s Džejmsove slepoočnice. Zacvilela sam. „Povređen si.“ Pipnula sam čvorugu, trgao je glavu u stranu. „Nije tako strašno. Obična ogrebotina.“ Uzela sam peškir iz njegove ruke i sipala još vode. Nežno mu otirudi lice, gledala sam kako tamna tečnost boji beli peškir u ružičasto. „Volim te.“ „Znam.“ Džejms je nakratko zatvorio oči. „Bože, grozno mi je što moramo to da uradimo ovako, ali moramo da idemo. Tvoji roditelji nas očekuju. Ako zakasnimo, sačekade nas s bezbroj pitanja.“ „I ja imam neka pitanja“, zacvilela sam. „Fil je ovo uradio da bi tebe povredio. Tako je rekao. Zašto, Džejmse? Šta se to desilo?“ Džejms me je utišavao i umirivao. Obgrlio mi je lice i pritisnuo svoje čelo na moje. „Odgovoridu na sva tvoja pitanja kad dođe vreme za to. Sve du ti redi, obedavam“, rekao je, stegnutog grla od suzdržanih suza. „Do tada, moraš da mi veruješ da bih mogao da te zaštitim. Znam šta radim. Molim te, veruj mi.“

204


„U redu“, popustila sam i izbacila Fila iz glave. U najudaljeniji došak svoje duše. Odvezli smo se do kude mojih roditelja i zalepili osmehe. Nazdravili smo šampanjcem i dovršili flašu nas četvoro. Što sam više pila to mi je bilo lakše da zaboravim šta se desilo na našem proplanku. Onda smo otišli peške do kude Džejmsovih roditelja da isto ponovimo s njima. Kuda je bila u tišini kad smo stigli. „Da li su kod kude?“ pitala sam Džejmsa kad smo ušli u dnevnu sobu. Šampanjac se hladio u srebrnoj kibli na stolu. Barem se vidi da su nas očekivali. Senka zabrinutosti pala je na Džejmsovo lice. Pogledao je po sobi. Otac mu je ved neko vreme bio bolestan. Potražila sam Džejmsovu ruku. „Hajde da nađemo tvoje roditelje.“ U tom trenutku Kler Donato pojavila se iza ugla s raširenim rukama. „Čestitamo!“ zapevušila je i zagrlila Džejmsa. Kler se onda okrenula ka meni. Uhvatila me je za ruke. „Dobro došla u našu porodicu. Sredni smo što demo imati još jednog Donata.“ Na silu sam se nasmešila, trzajudi se od bola u vilici. „Planiraš da uzmeš naše prezime?“ upitala je, pogrešno protumačivši moj tik. „Nedeš valjda, sačuvaj me bože, da zadržiš svoje prezime, ili da ga pridružiš našem.“ „Pa, ja…“ Glas mi se utanjio. Pogledala sam Džejmsa. Namrštio se i otvorio šampanjac. Pop! Zvuk je pocepao ledenu atmosferu. Uzdahnula sam a Kler se trgla. Pogledala je Džejmsa ispod oka. „Bide mi čast da uzmem vaše prezime“, požurila sam da kažem. „Volim Džejmsa.“ „Naravno da ga voliš, draga.“ Džejms je napunio dve visoke, uske čaše. „Gde je tata?“ „U svojoj sobi. Ne oseda se dobro.“ Kler mi je uputila pogled pun izvinjenja. „Pluda su ga danas mučila.“ Džejms je kratko pogledao majku dok je punio još jednu čašu. „Kad ide na slededi pregled?“ „Znaš svog oca. Tvrdoglaviji je od tebe i Tomasa zajedno.“ Džejms je odmahnuo glavom, odbijajudi da bude uvučen u raspravu s majkom. Dao joj je čašu. Slegnula je ramenima. „Kad tvoj otac nede da se odrekne cigara, onda ti je jasno da nede da ide kod lekara. Odlagade posetu lekaru do poslednjeg trenutka. Ved je dvaput otkazao pregled koji mu je medicinska sestra zakazala.“

205


Džejms nije izgledao sredno. Namrštio se i dodao mi čašu. „Kad je venčanje?“, Kler je upitala. „Nismo još odredili datum. Možda slededeg leta? U julu?“, upitno sam pogledala Džejmsa. „To de biti divno, morate da se venčate u našoj crkvi.“ „Da, to smo i planirali“, Džejms je prstom uhvatio moj prst. Privukao me je bliže k sebi. „Planiramo da svadbeni ručak i primanje za goste bude u Old ajrišgoutu.“ Kler se lice iskrivilo. „Oh, ne. To nede modi. Taj restoran je previše mali.“ „Taj restoran vode Ejmini roditelji. Velikodušno su pristali da nas ugoste.“ „Bide to stravično natrpano. Gde deš sve da smestiš.“ Prsti su mi se nervozno stezali oko čaše. „U stvari, Džejms i ja hteli bismo malo venčanje, ne želimo veliku svadbu. Samo najbliže prijatelje i članove porodice.“ U koje ne spada Fil. Stomak mi se zgrčio. Ulazna vrata su lupila. Ukočila sam se, oči su mi izbezumljeno zasjale kad smo Džejms i ja razmenili poglede. Glasan radostan poklič juhu čuo se iz hodnika. „Čujem lija to svadbena zvona?“ Tomas se pojavio na vratima. Oteo mi se uzdah olakšanja. Džejms mi je stegao prste. Tomas nam je prišao. Zagrlio me je i cmoknuo me u obraz. „Čestitam, dobro došla u porodicu, sestrice.“ Povukao me je šaljivo za vrh brade, očešavši prstima šminkom pokrivene ogrebotine. Usisala sam vazduh kroz zube. Džejms je odgurnuo pesnicom bratovljevu ponuđenu pesnicu. Tomas je veselo udario Džejmsa po ramenu, i onda ga privukao u muški zagrljaj koji je trajao koliko i otkucaj srca. Onda je Džejms odgurnuo Tomasa, strpljenje za porodicu bilo mu je na izdisaju. „Ejmi mi je baš pričala o planovima za venčanje“, Kler je objasnila Tomasu, dodajudi mu čašu sa šampanjcem. „Džejmse, možda bi Fil mogao da ti bude jedan od devera?“ Osetila sam kako mi boja nestaje s lica. Tomas je začkiljio ka meni a Džejms je stisnuo vilice. „Ne bih voleo da dođe na venčanje.“ „On ti je familija, Džejmse.“ „Razgovarademo kasnije o svadbi, mama“, kratko je rekao.

206


Tomas je spustio čašu s jedva načetim pidem na sto. „Pa onda, Ejmi, ostavidu te da se o detaljima dogovoriš s mamom.“ Pozvao je prstom Džejmsa. „Imaš sekund? Treba da porazgovaramo.“ Džejmsu su se mišidi na licu zategli. „Da, treba da porazgovaramo.“ Poljubio me je u čelo i upitao da li du biti dobro. Kad sam klimnula glavom, promrmljao je da de se za minut vratiti, i onda je otišao. Kler je spustila čašu pored Tomasove i provukla manikiranim noktima kroz moju kosu, ispravljajudi guste kovrdže. Izvukla je suv listid i podigla obrvu. „Mislim da deš bitilepa mlada kad ti sredimo kosu. Tako je neposlušna“, promrmljala je, odmahujudi glavom. Zacoktala je: „Ccc, stavljaš previše šminke.“ Dvadeset iscrpljujudih minuta kasnije, odvojila sam se od Kler i njenih planova za svadbu pod izgovorom da moram u kupatilo. Na sredu, telefon je zazvonio i Kler se javila. Otišla sam da potražim Džejmsa. Njegov glas je dopirao do hodnika iz male sobe. Svetlost se prosipala ispod dvostrukih vrata. Čula sam Tomasov oštar glas. „Ne mogu da otpustim Fila. Grantove odredbe mi to ne dozvoljavaju“, upozorio je. Kroz delimično otvorena vrata, videla sam da Džejms stoji sa strane. Bes mu je izobličio lice. Tomas je koračao po sobi. „Ja du se pobrinuti za Fila“, Džejms je rekao. „On ne spada u tvoje odgovornosti.“ „Slušaj, imam plan.“ Glasovi su im se utišali. Zaustavila sam dah, napinjudi se da ih čujem. Samo su prigušeni tonovi stigli do mene. „Ako uvučeš DEA4 u ovo svi smo gotovi“, Tomas je rekao kad je Džejms završio obrazlaganje. „Onda me pusti da se ja pobrinem za njega. Moj plan de uspeti.“ „Sereš!“ Tomas je eksplodirao. „Tvoj plan je čisto sranje. Fil je poremeden. Poginudeš.“ Uzdahnula sam, i pokrila usta rukom. „Hriste bože! Ne deri se.“ Džejms je bacio pogled ka vratima male sobe. Malo sam se odmakla od vrata. Šta se to dešavalo? „Daj mi godinu dana da okončam, da ugasim Filove operacije“, Tomas je zamolio. „Najviše dve da ga se potpuno oslobodimo.“ 4

DEA (engl. The Drug Enforcement Administration) je američka policijsko-obaveštajna agencija pri ministarstvu pravosuđa za suzbijanje trgovine narkoticima. (Prim. prev.) 207


„Ne, odmah demo se pozabaviti Filom. Dosta mi je čekanja“, Džejms je odbrusio. „I nedu više da okredem glavu na drugu stranu kao svi drugi u ovoj porodici i da se pravim da ne vidim kako Fil uvozi robu pladenu prljavim novcem. To pranje para mora da prestane ili ja izlazim iz posla.“ Tomas je protrljao lice. „Treba mi vremena, Džejmse. Ne daješ mi…“ Širok dlan spustio mi se na rame. Trgla sam se i okrenula. Edgar Donato uhvatio me je u svoj čelični pogled. Pritisnuo je kažiprst na usne i nasmešio se, zaverenički, skoro detinje veselo. „Pođi sa mnom.“ Od šampanjca i onoga što sam čula, zamaglile su mi se misli u glavi. Pogled mi je skakao s Džejmsa na njegovog oca i nazad. Užasno gojazan, Edgar se hodnikom ljuljao sa štapom, vukudi bocu s kiseonikom za sobom. Točkovi su cičali preko mermernih pločica. Još jednom sam bacila pogled kroz odškrinuta vrata i pošla za Edgarom. Kasnije du pitati Džejmsa o čemu je to Tomas pričao. Jedno je bilo sigurno, htela sam da Džejms izađe iz porodičnog posla isto koliko i on sam. Edgar me je odveo u biblioteku i odmah otišao do kabineta s pidem. Podigao je stakleni čep s kristalnog bokala napunjenog tečnošdu boje dilibara. Sipao je dva prsta pida u jednu čašu i četiri u drugu. „Smete li da pijete?“ upitala sam kad mi je dodao čašu s manje pida. „Draga moja“, počeo je, nakašljavši se da pročisti grlo puno sluzi, „moje zdravstveno stanje odavno je prošlo onu tačku iza koje nema povratka. Ne mogu tu ništa učiniti osim da mu pomognem da nastavi putem kojim je krenulo.“ Prineo je čašu usnama i nasmešio se. „Do dna!“ Popio je pola čaše u jednom gutljaju i dodao: „Dobro došla u familiju.“ Pomirisala sam alkoholno pide i neodlučno gucnula. Edgar je podigao dno moje čaše, nagnuvši mi kristal ka usnama. Brzo sam progutala. Viski mi je napravio plameni jarak u grlu i rupu u stomaku. Uzdahnula sam. Edgar se nasmejao, ramena su mu se tresla. „Bide ti potrebno više toga ako želiš da preživiš u porodici u koju ulaziš. Pa, što onda ne bi odmah počela?“ Uz viski posle šampanjca koji sam ranije popila, malo mi se mutilo u glavi. Stomak mi se zgrčio. Edgar se smestio u fotelju. Namestio je bocu s kiseonikom i ruku naslonio na štap. Kašalj ga je uhvatio, jak, glasan i težak, pun sluzi. Celo telo mu se treslo. „Ne brini“, gušenje je prestalo. „Navidi deš se. Što ga više budeš pila sve više de ti se sviđati. Jednog dana“, pokazao je na skoč štapom, „možda de samo Džoni Voker modi da ti sačuva zdrav razum u ovoj porodici.“

208


Bacila sam pogled ka vratima. Progutala sam knedlu od nelagode. Za sve ove godine nikad nisam ostala nasamo s njegovim ocem. Jedva da smo ranije i pošteno porazgovarali. „Dođi, hajde. Sedi.“ Potapšao je sedište stolice pored sebe. Sela sam i još jednom hrabro probala oganj u mojoj čaši. Poslednji gutljaj, obedala sam sebi. „Sviđaš mi se, Ejmi. Uvek si mi se sviđala. Tvoji roditelji dobri su ljudi.“ Visoko sam podigla obrve. „Dobro je za Džejmsa da bude s tobom. Potrebna si mu.“ Nasmešio se i oči su mu postale tužne. „Tomas liči na majku. Opsednut je odgovornošdu i ostvarivanjem ciljeva toliko da se to graniči s bezobzirnošdu. Tomas misli da se sam može boriti s celim svetom. A Džejms“, Edgar je klimnuo glavom, „on me podseda na mog mlađeg brata. Nadaren je. Ima duha. Sanjar je.“ „Nikad mu nedu biti prepreka u ostvarenju snova. Ne bih mogla da ga teram da bude ono što nije…“ Stala sam, setivši se kome to govorim – čoveku koji je sprečavao Džejmsa da izabere život koji želi. Nakašljala sam se i zagledala u svoju čašu. „Savet koji je trebalo da poslušam pre mnogo godina. Plašim se…“ Glas mu je otplovio, pogled odlutao. Namrštila sam se na njegovu iskrenost. Možda je to bila reakcija na lekove. To bi objasnilo njegovu neočekivanu otvorenost. A onda sam shvatila. Odsutan pogled i njegovo tiho prihvatanje zdravstvenog stanja. Smirivanje temperamenta, koje dolazi na zalasku života, sa sedanjima na sve ono što je propušteno. Edgar Donato je bio usamljen, sasvim sam u svetu koji je, to sam počela da shvatam, Džejms krio od mene. Pošto je i dalje dutao, upitala sam. „Čega se to plašite gospodine Donato?“ Podigao je glavu. „Ha? Oh, ničega.“ Kašljudi u pesnicu, pročistio je grlo. A onda je kašalj postao jači. Otišla sam do kabineta s pidem i sipala mu čašu vode. Dok je pio vodu, pogled mi je lutao po sobi i zaustavio se na uramljenom porodičnom grbu porodice Donato na suprotnom zidu. „Sedam se kad je Džejms jednom doneo vaš grb u školu“, rekla sam, ponovo započinjudi razgovor. „To je bilo pre desetak godina. Sve mi je ispričao o orlu.“ „O kom orlu?“, zagrcnuo se Edvard. „Onom gore. Na vašem porodičnom grbu.“ Edgar se pomerio, podigavši pogled. Zalajao je od smeha. „To nije moj porodični grb. To je grb Klerine porodice.“ Nagnuvši čašu, iskapio je viski.

209


Usta su mi ostala otvorena. „Ejmi? Hodemo li da krenemo, jesi li spremna?“ Okrenula sam se u stolici. Džejms je stajao na vratima.

210


POGLAVLJE 29 „Ejmi, jesi li dobro?“ Trepnula sam ka Karlosu. Sedeo je ukočeno na stolici u drugom delu sobe, bledog lica. Pogledala sam oko sebe ošamudena. Mora da sam se ushodala po sobi dok sam pričala. Prsti su mi čvrsto držali verenički prsten. „Ejmi…?“, zahtevao je odgovor čvrstim tonom. Upijala sam sve oko sebe: zidove okrečene u plamenonarandžasto i parket od mahagonija, masivan nameštaj s ukrasnim jastucima – ženskih ruku delo – igračke nagomilane u došku i mnoštvo slika nekad kompletne porodice koja je ostala bez majke. Njima je ovde više bio potreban Karlos nego što je meni bio potreban Džejms. To mi je sad bilo jasno. Razmišljajudi o našem odnosu, iako sam ga volela zastrašujude mnogo, videla sam i mnoge naše mane. Džejms je bio dobar u odlaganju stvari koje su mu bile neprijatne a ja sam bila previše saglasna i popustljiva. Trebalo je redi njegovoj porodici za Fila. Dok je Karlos zurio u mene zaprepašdeno, shvatila sam da možda ne bi bilo dobro da sam se udala za Džejmsa. Za onih devetnaest meseci otkako je otišao u Meksiko, iako su ti meseci bili teški, postala sam snažnija, stekla sam samopouzdanje. I nisam htela da izgubim ovaj život koji sam sebi stvorila. Glas, koji dugo nisam čula, šapnuo mi je u svesti. Sasvim je u redu da se s tim oprostiš, Ejmi. Širom sam otvorila oči. Nije mi se Džejms obradao u vetru, nije me dodirivao suzom. To sam bila ja – onaj deo mene koji je bio dovoljno hrabar da nastavi sa životom. Deo mene koji je znao da sam sposobna da uspem i sama. Karlos mi je prišao. Skinula sam prsten s prsta po prvi put otkako ga je Džejms tamo stavio. Savršeno mi je pristajao, ali savršena može da bude i iluzija. Zurila sam u svoj goli prst, tragblede kože ružičaste i nežne. Podigla sam Karlosovu ruku i stavila mu prsten posred dlana. „Šta radiš to?“ Stegao je prsten u šaci. „Ono što je trebalo odavno da uradim. Jednom sam obedala Džejmsu da nikad nedu biti prepreka ostvarenju njegovih snova. U stvari, mrzela sam što se povinovao roditeljima. Htela sam da napusti Donato enterprajzis, da otvori galeriju i da slika. Imao bi bogatiji, ispunjeniji život. Nameravao je to da uradi, neposredno pre…“ Progutala sam i duboko uzdahnula. „Pre no što je umro.“ Podigla sam pogled ka Karlosu i napokon našla Džejmsa. „Ali pogledaj samo, ti si to uspeo da ostvariš. Živiš onako kako si uvek želeo. Nedu ti to oduzeti. Nedu te 211


terati da budeš nešto što nisi. Za razliku od tvojih roditelja, nikad te nisam ni na šta prisiljavala.“ „Ejmi…“ „Ne… ne, ovo je dobro. Hteo si da imaš svoju porodicu zato što je ona u kojoj si odrastao bila tako…“ „Disfunkcionalna?“ Karlos me je dopunio. „Blago rečeno.“ Nasmešila sam mu se s razumevanjem. „Potreban si svojim sinovima.“ A ja sam bila potrebna onima koje sam ostavila kod kude. Nedostajao mi je moj kafe, miris tek skuvane kafe i toplih začina. Zvonce na vratima koje oglašava da je ušla nova mušterija ili da je svratio neko od poznatih, bliskih ljudi. Nedostajala mi je Mendi, i Emili, uvek spremna da zaradi koji dolar na opkladama. I najviše od svih nedostajao mi je Ijan. Ejmi ne bi bila ono što jeste bez njega. Ni je ne bih bila ovde gde sam danas bez njega, emocionalno i fizički i na svim nivoima između. Nisam želela da ga izgubim. „Dios, Ejmi… sve ovo što si mi ispričala.“ Karlos je ponovo opsovao, trljajudi zadnju stranu vrata. „Da li deš biti dobro?“ Namrštio se. Nisam ga uverila kad sam potvrdno klimnula glavom. Satima sam mu prenosila uspomene, neke mračnije od drugih. „Jesi li sigurna?“ Pogledala sam u sebe. Izbacila sam tamu i prepoznala sam svoje smireno prihvatanje situacije. Bilo je tu ved neko vreme, strpljivo čekalo da preuzmem stvar u svoje ruke. Nađa bi bila impresionirana. Bila sam spremna da krenem dalje, da nastavim sa svojim životom. „E, pa i ja jednom u nešto da budem potpuno sigurna. Bidu dobro. I bolje od toga.“ Bilo je pola četiri ujutru kad me je Karlos dovezao do Kaza del Sol. Stajala sam sama ispred hotela i gledala kako odlazi sve dok svetla automobila nisu nestala. Nisam imala pojma kad du ga ponovo videti, da li du ga ikad više videti. Izgledalo je kao da je završetak našeg odnosa sada više konačan nego kad sam ga sahranila. Imelda me je presrela dok sam se vukla lobijem. Odeda joj je bila izgužvana, kosa neuredna. Izgledala je iscrpljeno. „Tomas je došao“, upozorila je. Ošinula sam je pogledom. „Gde je?“ „U baru.“ Pogledala sam po širokom ulazu u bar hotela. Ispod prigušenih svetala barmen je prilježno brisao šank. Mesto je bilo prazno ne računajudi muškarca koji je sedeo sam za stolom kraj daljeg zida. Flaša i čaša pravile su mu društvo.

212


Barmen je digao pogled kad sam ušla i pratio me do Tomasovog stola. Stavio je čistu čašu na drvenu površinu kao da je očekivao moj dolazak, i onda se opet povukao iza šanka. Skliznula sam u stolicu preko puta Tomasa koji je polako digao glavu. Košulja od odela otkopčana na kragni, kravata olabavljena, sako izgužvan, izgledao je kao da je ostario nekoliko godina otkad smo se poslednji put videli. A to je bilo pre nekoliko nedelja kad je svratio u kafe. Bore su mu se produbile. Sipao je pide u praznu čašu. Dilibarska tečnost uzvrtela se po dnu čaše. „Veoma mnogo te je voleo. Oba moja brata i ja voleli smo te, svako na svoj poremedeni način“, rekao je suvo. Oštro sam udahnula vazduh. Polako je odmahnuo glavom. „Nema više tajni.“ To nije moj porodični grb. To je grb Klerine porodice. Nešto se u meni pokrenulo, donosedi spoznaju. „Fil je tvoj brat.“ „Sin ujka Granta i mame. Ona i njen brat Grant bili su veoma bliski pre no što je zaposlio mog oca i pre no što se mama zaljubila u njega. Tata je uzeo njeno prezime kad su se venčali. Mislim da mu je to pomoglo da dođe do pozicije predsednika upravnog odbora Donata.“ Nije ni čudo što je Džejms toliko toga o svojoj porodici krio od mene. Mora biti da se stideo majke i njenog brata. A Fil je bio rezultat tog spajanja. Porodica Donato dobro je krila tu tajnu. Pogled mi je pao na sto, na viski u čaši, i onda sam ponovo pogledala Tomasa. Bio je u pravu. Nije više bilo tajni. „Ni na tren nisam poverovala da me je Fil voleo. Napastvovao me je onog dana kad me je Džejms zaprosio. Pokušao je da me siluje.“ Tomas se uspravio u stolici. „Pobogu, Ejmi. Nisam to znao.“ Skrenuo je pogled, zurio u došak. „Sad sve dobija smisao. Zato je Džejms tako zapeo da ga se otarasimo.“ „Gde je Fil?“ Okrenuo sa ka meni. „Fil? Nede te više gnjaviti.“ Reči su imale prizvuk konačnosti. „Šta se desilo Džejmsu? Zašto si nas lagao?“ Devetnaest meseci bola i patnje izlilo se s tim pitanjem. Slane suze pokrile su mi oči. „Hteo sam da ga zaštitim od Fila, koji se bavio pranjem novca, koristedi Donato enterprajzis kao paravan“, objasnio je ozbiljnim glasom. „Fil je hteo da nas upropasti. Ujka Grant ostavio je Donato mom ocu, a moj otac dao ga je meni a ne Filu. Fil je mislio da je kompanija trebalo da pripadne njemu.“

213


Sve su mi uzeli. Setila sam se Filovih reči. Mislila sam da je lud. „Tata i ja sarađivali smo sa DEA. Namerili su se na vedu ribu od Fila. Trebalo je da se pretvaramo da ne znamo šta se dešava da bi nastavio s operacijama dok DEA ne sakupi dovoljno dokaza protiv onoga koga su želeli da privedu pravdi. Ljudi za koje je Fil radio bez oklevanja bi ubili svakoga ko bi otkrio šta Fil radi.“ Setila sam se Džejmsove i Tomasove svađe. Džejms je hteo da o svemu obavesti DEA, a Tomas je, u stvari, ved sarađivao sa njima. „Džejms nije znao da je DEA ved u sve uključena“, nagađala sam. Tomas je klimnuo glavom. „Tata i ja smo se složili da je bolje da što manje ljudi zna šta se dešava. Tako bismo i mi i kompanija bili izloženi manjem riziku. Mada, gledajudi unazad, trebalo je da kažem Džejmsu. Pametan je, pronicljiv. Vodio je računovodstvo i brzo je shvatio šta Fil radi.“ „A ti u vezi s tim ništa nisi uradio kad ti se Džejms obratio“, pretpostavila sam. „Nisam mogao. Plan je ved bio sastavljen. Ali Džejms je izgubio strpljenje zbog toga što ništa nisam preduzimao. Otišao je u Meksiko na svoju ruku kako bi resio problem s Filom. Sad mi je jasno, nakon što si mi rekla šta ti je Fil uradio da je Džejms imao mnogo nagomilanog besa.“ I tako je i bilo. Džejms je poludeo kad sam sa zida htela da skinem sliku našeg proplanka. „Nedemo dozvoliti da nam onaj bolesnik zagorca život“, rekao mi je. „Ne znam šta se desilo kad se Džejms našao s Filom“, Tomas je rekao. „Možda to nikad nedemo ni saznati ako se Džejmsu ne vrati pamdenje. Fil je rekao da su otišli na pecanje i da je Džejms pao s broda, pa sam se te priče držao. Mislim da je Fil pokušao da ga ubije.“ Reči su me izdale. Bilo je to previše. Sve s čim je Džejms morao da se bori da bi me zaštitio. „Zbog DEA sam morao sve da uverim da je Džejms mrtav. Bilo im je potrebno da Fil nastavi sa svojim aktivnostima, a ne da pođe u lov na Džejmsa ukoliko bi se saznalo da je živ. Džejms možda ne bi preživeo slededi napad. A ukoliko meksički kartel odustane od Filovih usluga, propala bi istraga DEA.“ Zabio je palac u svoje grudi. „Skrivao sam Džejmsa da bih ga zaštitio.“ „Ali ostavio si ga ovde“, vrisnula sam. „Trebalo je da ovde ostane samo nekoliko nedelja, tri meseca najviše. Ali nedelje su se pretvorile u mesece, i uskoro je i godina prošla. DEA je trebalo više vremena za ono što su morali da urade. I za to vreme, Džejms se duboko ukorenio u novi život kao Karlos.“ „Upoznao je svoju bududu ženu.“

214


„Oženio se i dete je bilo na putu. Zaljubio se brzo i jako u Rakel.“ Tomas je iskapio moj viski koji nisam takla i onda se zagledao u praznu čašu. „Bio sam siguran da deš ranije sve otkriti. Tvoj istražitelj me je ogulio. Zapretio je da de ti redi gde je Džejms. Morao sam debelo da ga platim da duti.“ Kao što je platio Imeldi. I kao što je i mene potkupio. Bilo je to previše da bi moglo da se svari. Osim toga, dovoljno sam čula. Bilo je vreme da se ide kudi. Ustala sam i poravnala haljinu. Tomas je digao glavu. Uhvatio me je za zglob. „Žao mi je, Ejmi. Duboko žalim zbog svega ovog.“ Pogled mi se lagano dizao s njegovih prstiju koji su mi držali ruku do njegovog lica. „Ne treba meni da se izvinjavaš. Nisam ja ta kojoj su potrebna tvoja izvinjenja.“ „Kako je Džejms? Da li se vrada kudi?“ „Ne, potreban je ovde, ali ima mnoga pitanja. Obavezno se vidi s njim pre no što odeš.“ „A ti? Vradaš li se kudi?“ „Tamo mi je mesto, tamo pripadam. Moj kafe…“ Stisak mu se pojačao. „Znao sam da si u stanju to da izvedeš. Rekao sam Džou…“ Ukočila sam se, Tomas se nasmešio. „Da, to sam bio ja. Ja sam pokrio troškove iznajmljivanja tokom renoviranja. To je bio jedini način da Džo pristane…“ Istrgla sam ruku. „Da, pa… hteo sam da pomognem.“ Ustao je, oteturao se ka šanku i svalio na stolicu. Okrenula sam se da odem, a onda sam stala. „Da li je Džejms stvarno otišao u Kankun?“ Tomas je odmahnuo glavom. „Hteo je da verujemo da je krenuo tamo a ne u potragu za Filom.“ „A kovčeg, šta je bilo unutra?“ Prazno me je pogledao. „Džejmsova sahrana“, pojasnila sam mu. „Šta je bilo u kovčegu?“ „Vrede s peskom.“ Slegnuo je ramenima kao da to nije bilo važno. Nakratko sam pogledala u stranu i na tren zažmurila. Kad sam otvorila oči, Tomas je sedeo okrenut ka šanku, s glavom naslonjenom na ruke. Ne pogledavši ga još jednom, bez pozdrava sam izašla iz bara i iz života porodice Donato.

215


POGLAVLJE 30 „Otvori, Ejmi!“, čula sam Ijanovu prigušenu dreku. Lupao je na vrata. Ubacila sam košulju u otvoren kofer i požurila da mu otvorim pre no što se ostali gosti uznemire. Bilo je tek pola pet ujutru. Cimnula sam vrata i uleteo je unutra. „Hriste bože! Zovem te celu nod. Gde si bila?“ „Bila sam sa Karlosom.“ Jasno se videlo kako guta knedlu. „Trebalo je da mi se javiš. Brinuo sam.“ „Telefon mi je ostao u sobi. Nisam planirala da celu nod budem napolju. Izvini.“ „Znači, razgovarala si sa Imeldom?“ Klimnula sam glavom. „I sa Karlosom. Došao je po mene i otišli smo na večeru. A posle smo…“ „Jesi li spavala s njim?“ zahtevao je odgovor napetim glasom. „Ne, ništa se nije desilo.“ Prišla sam mu, izmakao se. Stala sam. „Samo smo pričali, i to je sve.“ „Da li se vrada kudi s tobom?“ Odmahnula sam glavom. Po navici htela sam da zavrtim prsten a onda sam se setila da ga više nema. Nedovršeni pokret privukao je pažnju Ijanu. Pogled mu je pao na moju ruku a onda skočio do mog lica. „Gde ti je prsten?“ „Vratila sam ga.“ Ijan se pomerio tako da je sad sasvim bio okrenut ka meni. Odmerio me je od glave do pete. Naterala sam se da ostanem opuštena, čak sam se i malo nasmešila. Obrve su mu se nabrale. „Kako se držiš?“ „Dobro sam“, rekla sam s osmehom. Bilo bi mi draže da je nekako spomenuo „nas“. „Dakle… s nama dvoma sve je okej?“ Pokazala sam na njega i sebe. Pogledao je kofer. Podigao je obrvu. „Pakuješ se?“ „Nemam više razloga da ostanem.“ Otišla sam do ormana. „Nijednog?“ upitao je kiselo. „Ni jednog jedinog. Vreme ja da se ide.“ Pokupila sam gomilu prljave odede. „Ako se brzo spakuješ, stidi demo na prvi današnji let.“ Ijan se nije pomerio dok sam bacala prljavu odedu u kofer. Prešla sam u kupatilo i sakupila kozmetiku i toaletni pribor. Kratko sam pogledala po kupatilu i vratila se u sobu. Ijan je stajao pored vrata balkona s rukama na kukovima. Gledao je jutarnje nebo. Pogled mi je prešao s njega na kofer. „Nedeš da se pakuješ?“

216


Odmahnuo je glavom. „Imelda je obedala da de mi pomodi da nađem Lejni. Vratidu se kudi sutra kao što je ranije bilo planirano.“ Udahnula sam glasno kroz nos i ugrizla se za donju usnu. Zaboravila sam njegovu potragu za Lejni-Lejsi. Bacivši sredstva za higijenu u kofer, protrljala sam goli prst. „Hodeš da ti pomognem?“ Gledao me je jedan dug tren pre no što je odmahnuo glavom. Grudi su mi se stisle. „Uhm… u redu. Vidimo se onda u kafeu u sredu.“ Pogledao me je hladno. „Dao sam otkaz. Sedaš se?“ „Oh, da. Tako je.“ Uvenula sam. „E, pa, sredno. Nadam se da deš nadi majku. Ako ikako mogu da pomognem… pa, slobodno mi reci, važi?“ Ijan je polako klimnuo glavom i okrenuo sa ka balkonu. Taj mali pokret kilometrima nas je razdvojio. Nije hteo da ostanem s njim pa sam odolela porivu da ga opet pitam kako stoje stvari s nama. Nije ništa rekao, tako da je verovatno bilo prekasno da se popravi šteta koju sam nanela našem prijateljstvu. Otvorio je srce a ja sam otišla, ostavila ga. A onda sam još rekla da ono što se desilo među nama nikad nije trebalo da se desi. Ništa gore nisam mogla da uradim. A on je samo hteo da mi pomogne zato što me je voleo. Završila sam s pakovanjem, spustila gornju stranu kofera i opsovala kad mi je rajsferšlus uhvatio odedu. „Čekaj, pusti mene.“ Ijan mi je nežno sklonio ruke u stranu, poravnao odedu, pritisnuo gornju stranu, povukao rajsferšlus i zatvorio kofer. Onda se okrenuo ka meni prešao spoljnom stranom prstiju preko mog obraza. Uzdahnula sam. Spustio je kofer s kreveta. „Otpratidu te do taksija.“ Napolju, ispred hotela zagrlio me je za zbogom. Nije bilo poljupca ni obedanja da demo se videti. Platio je taksisti i zatvorio vrata nakon što sam se smestila. Spustila sam prozor. „Ijane“, doviknula sam nervozno. „Kad demo se ponovo videti?“ Izraz lica bio mu je uzdržan dok je oštro prošao prstima kroz razbarušenu kosu. „Znaš gde možeš da me nađeš.“ U Vendinoj galeriji, na njegovoj narednoj izložbi. Bidemo pristojni i profesionalni jedno prema drugom. Stomak mi se zgrčio. Taksi je krenuo, držala sam se za staklo prozora i gledala Ijana sve dok nismo skrenuli na put i dok mi nije nestao iz vidokruga. Tek kad sam stigla na aerodrom shvatila sam da se nisam samo oprostila od Džejmsa. Ostala sam i bez Ijana. Avion je sleteo u San Hoze devetnaest sati i dva presedanja kasnije, duboko u nod. Na terminalu je bilo svega nekoliko putnika dok sam čekala sama na isporuku

217


prtljaga. Drhtala sam. Čvršde sam zategla mantil oko letnje haljine i gledala prozore mokre od kiše. Traka se pokrenula i, nekoliko trenutaka kasnije, moj kofer se pojavio i spustio rampom. Podigla sam ga, okrenula se i sudarila s Nadom. Prostenjala je uhvativši me za ramena. „Dobro došla.“ „Kako…“ „Ijan je javio da dolaziš.“ Zagrlila me je oko struka. „Hajde, idemo kudi. Izgledaš strašno.“ „Oh, hvala ti.“ Pratila sam je do parkinga. Nađa je vozila. Ispričala sam joj sve o Džejmsovom stanju, Tomasovom priznanju, Ijanovim izjavama ljubavi i kako sam svu trojicu ostavila. „Opa“, rekla je, pogleda upravljenog na drum. Kratko me je pogledala. „Ludo si se provela. Dakle Džejms je zaista otišao? Ništa od njega nije ostalo? Kakav trip.“ „Karlos je sasvim drugi čovek. Ima decu. Drugim stvarima se bavi. Bilo mi je potrebno nekoliko dana da prihvatim da Džejms više nije Džejms. Na nekom nivou, nešto je bilo drugačije u njemu. Njegov dodir nisam osedala onako kao pre. Bilo je to Džejmsovo telo, ali Džejms nije bio unutra. Ima li ikakvog smisla ovo što ti govorim?“ Visoko je podigla obrve. „Da, na neki čudan način. Ludo je to, curo. I okej ti je bez njega?“ Stisnula sam joj ruku. „Sredan je u Meksiku, ako izuzmemo da je ostao bez žene. Ispostavilo se da mi je bilo mnogo lakše da se oprostim od njega nego što sam očekivala.“ Drugarski mi se nasmešila. „Izgleda da si stavila tačku na tu priču. Obedaj mi da deš se javiti ako ti bude potrebno da porazgovaraš s nekim. Znam te. Pretresadeš neprestano po glavi ono što se desilo u poslednjih nekoliko dana. Nemoj to da zakopaš negde duboko u sebi. Izbaci to razgovorom. Tu sam ako ti budem bila potrebna.“ „Obedavam.“ Ponovo sam joj stisnula ruku. Završila sam s potiskivanjem i sahranjivanjem prošlosti. Ispred moje kude Nađa nije gasila motor dok sam vukla kofer sa zadnjeg sedišta. „Šta deš da uradiš s Ijanom?“ Usne su mi se povile. „Ništa. Povredila sam ga. Ne zanimam ga više.“ „Veruj mi. Taj momak je više nego zainteresovan. Bio je veoma zabrinut kad se javio, i idiotu bi bilo jasno da je ludo zaljubljen u tebe. Ved ti je rekao da te voli. Ti bi barem trebalo da znaš da ljudi ne mogu kao nožem da odseku takva

218


osedanja. Da prestanu da vole ovako.“ Pucnula je prstima. „Nemoj da ti pređe u naviku da se olako odričeš onoga do čega ti je stalo. Pruži mu još jednu šansu.“ „Videdemo“, slegnula sam ramenima i zatvorila vrata. Nađa se odvezla kad sam ušla u kudu. Kuda koja se nije promenila, u kojoj nije bilo ničeg novog od onog dana kada je Džejms otišao pre skoro dve godine. Odvukla sam kofer na točkidima u spavadu sobu i otvorila klizna vrata ormana. Zabivši glavu unutra, udahnula sam. Nos me je zagolicao. Ništa osim prašine. Zgrabila sam punu šaku vešalica, izvukla Džejmsovu odedu iz ormana, odnela je u sobu za goste i spustila na krevet. Sutra du sve to popakovati i dati Tomasu. Neka on odluči šta da radi s Džejmsovim stvarima. Na putu ka mojoj spavadoj sobi, zaustavile su me uramljene fotografije na komodi. Tu su bile četiri Džejmsove fotografije. Jednu po jednu, dodala sam ih na gomilu s odedom. Tomas može da pošalje slike Karlosu. Slededih sat vremena selila sam Džejmsove stvari u sobu za goste. Slike, slikarski pribor i materijal, odedu i fotografije. Dozvolila sam sebi da zadržim jednu malu fotografiju, snimak na kojem smo nas dvoje naslonjeni na Džejmsov stari beem-ve. Čuvadu je na radnom stolu. Kad sam sve premestila, svalila sam se na kauč koji smo Džejms i ja zajedno kupili. Prelazedi prstima po pohabanoj presvlaci, odlučila sam da i kauč treba da ide. Jednog dana. Ubrzo, kapci su mi otežali, legla sam na bok i zavukla jastuk pod glavu. Onda sam otplovila u san. I sanjala sam. Nekoliko nedelja kasnije, na kraju dana, brisala sam otiske prstiju s vitrine s jelima u kafeu kad se oglasilo zvonce na vratima, hladan vazduh pojurio je unutra. Koraci su se čuli iza mene. „Ne radimo“, rekla sam, ne okredudi se. „Ja sam“, rekla je Nađa. Okrenula sam se ka njoj s krpom u jednoj i plastičnom flašom sa sredstvom za čišdenje u drugoj ruci. Imala je na sebi koktel haljinu boje burgunca ispod vunenog kaputa. Kosa joj je bila dignuta u ležernu frizuru, usne nakarminisane i obrazi rumeni od ledenog vazduha. „Gde ideš tako sređena?“ Nasmešila se. „Idem da se nađem s Markom.“ „Stvarno?“ Odsutno sam trljala tvrdoglavu mrlju na staklu. „Ko te je naterao da se predomisliš?“ „Ti“, rekla je. Uspravila sam se a ona se naslonila kukom na šank. „Imam običaj da se preterano lako oslobađam muškaraca. Mark je fin momak i nije više oženjen. Htela sam da mu dam drugu šansu.“

219


Podigla sam obrve. „Stvarno ti se sviđa.“ „Da.“ Presavila sam prljavu krpu. „Gde dete?“ „Na večeru, a posle“, izvukla je flajer iz ručne torbice i gurnula ga ka meni preko šanka, „idemo na Ijanovu izložbu.“ Pogledala sam flajer s Ijanovim imenom istaknutim ispod Vendinog logoa. Spreda su bile dve fotografije koje ranije nisam videla u Ijanovoj zbirci, ali bila sam prisutna kad ih je snimio. Bile su iz Puerta Eskondida. Prešla sam noktom preko slike dva muškarca koji su pušili cigare ispred izloga radnje. „Ima ljudi na njegovim slikama“, promrmljala sam za sebe. „Trebalo bi da pođeš i ti. Pruži mu još jednu šansu.“ Odmahnula sam glavom. „Jesi li ga videla otkad si se vratila iz Meksika?“ „Nisam.“ „Jesi li mu se javila? Jesi li ga zvala?“ „On se meni nije javio.“ „Ti ved znaš šta on oseda prema tebi. Da li si mu rekla da ga voliš?“ „Nisam još“, rekla sam, ne razmišljajudi. Nađi je sevnuo osmeh. „Aha, znala sam da ga voliš.“ Ovlažila sam usne i proučavala flajer. „Moram da idem. Gledaj da se nađemo u galeriji. Dodi de i Kristen i Nik.“ „Ne znam…“ Glas mi se izgubio i gurnula sam flajer u džep kecelje. „Moram da sredim police.“ Zakopčala je kaput. „Police ti nede pobedi. Bide tu i sutra.“ A on možda nede. Pustila je da neizgovorene reči odlebde, a onda me je poljubila u obraz. „Vidimo se večeras“, doviknula je, odlazedi ka vratima. Pronicljiv osmeh dotakao joj je sjajne usne. Zaključala sam vrata za njom, a onda se vratila čišdenju. Dobro sam izribala šank, stavila još jednu turu sudova u mašinu, i raspakovala nekoliko kutija iz zaliha sa robom. Tek kad sam počela da ravnam časopise na novinskom rafu, shvatila sam da se razvlačim i da odugovlačim. Ponovo sam pogledala flajer. Njegove fotografije su bile divne i htela sam da ih vidim. Zašto li se predomislio i odlučio da izlaže i portrete? A htela sam da vidim i Ijana. Nedostajao mi je. Pa, šta sam onda čekala?

220


Odeda mi je bila izgužvana, kosa u haosu, ali ako odem kudi da se presvučem, nadi du izgovor da ne odem na izložbu. Zato sam pogasila svetla, uključila alarm, izašla iz kafea i otišla peške dve ulice do Vendine galerije. Kao i na prethodnoj Ijanovoj izložbi, u galeriji je bila gužva. Prepoznala sam mnoga lica. Ijanove verne obožavaoce. Ali za razliku od prethodnog puta nije bilo zbira fotografija s različitih ekspedicija. Sve fotografije bile su iz Puerta Eskondida. Pogleda prikovanog na fotografije, polako sam se kretala glavnim izložbenim prostorom. Veliki portreti na kojima je prikazan milisekund života protezali su se od poda do plafona. Surferi su se probijali kroz tunele talasa koji su se zatvarali nad njima. Parovi u zagrljaju, siluete naspram sunca na zalasku. Karlos naslonjen na palmu, zagledan u horizont mora i neba. Karlos. Dodirnula sam stomak. Nije bilo ni nervoze ni uznemirenosti. Ni očekivanja ni gubitka. Bacila sam pogled na svoje cipele pre no što sam prešla na slededu sliku. Nagoveštaj osmeha podigao mi je uglove usana kad sam shvatila da sam Karlosa videla na portretu. Ne Džejmsa. Sve fotografije su bile zadivljujude, prostorija je zablistala od boja. Tako nešto nisam dosad videla u Ijanovim radovima. „Čudno, zar ne?“ Nik je stao pored mene. „Vidim Džejmsa ali oči su mu drugačije. A onda na drugim slikama, uopšte ne vidim njega nego nekog drugog.“ Setila sam se kako je Ijan opisao fotografije svoje majke koje je snimio kad bi Džeki bila dominantni identitet. „Zove se Karlos“, promrmljala sam. „Haim Karlos Dominges.“ „Mogu li da ga posetim?“ Pogledala sam Nika. „Ne bi te prepoznao.“ Pogled mu se smračio. „Tomas nas je sve prevario.“ Smenio ga je snebivljivi izraz lica. „Izvini zbog Reja.“ Opsovao je. „Nikako da mi to đubre padne šaka.“ Šmrknula sam. „Sumnjam da de ti se ikad više javiti.“ Zahvaljujudi Tomasu, Rej je verovatno na nekom malom ostrvu pio margarite i uživao u svom neočekivanom bogatstvu. U pozadini se napravila mala gužva oko jedne slike. Nijanse žute i zlatne virile su iznad glava. Ostavila sam Nika i prišla bliže toj fotografiji, probijajudi se kroz gužvu. A onda sam se ukopala u mestu. Na toj slici bila sam ja. Zurila sam u nju kao da sebe nikad nisam videla. Ijan me je uhvatio kako igram u Kaza del Sol. Prepustila sam se muzici. Moje karipskoplave oči uokvirene abonosnim trepavicama bile su u fokusu tako da gledalac nije imao druge do da se izgubi u njihovim dubinama. Masa crnih

221


kovrdža uokviravala mi je glavu. Izgledalo je kao da plešu na trepdudem svetlu. Iskrile su kao svici i zlatna prašina. Da li me je ovako Ijan video? Portret je bio dirljiv, rad umetnika kojem se nije samo sviđala tema njegovog dela. Bio je zaljubljen u nju. Došlo mi je da zaplačem. Osetila sam Ijanovo prisustvo pre no što mi je očešao rame. „Divna je“, promrmljao je dovoljno glasno da mogu da ga čujem. „Ijane…“ počela sam. „Ti si divna“, prošaputao mi je u uvo. Od toga mi se puls ubrzao. „Nedostajala si mi.“ Oči su mi zasuzile. „Tvoje slike su…“ Odmahnula sam glavom nesposobna da nađem reči koje bi opisale koliko su radovi na izložbi bili veličanstveni. „Ima ljudi na tvojim slikama.“ Pomerio se pored mene. „Neko mi je jednom rekao da imam dar. Očigledno sam vest u hvatanju onog dobrog u ljudima. Moradu da priznam i da prihvatim kako nemaju svi ružnu stranu koju kriju.“ Osetila sam njegov pogled na sebi. „Plašila si se da se oprostiš od Džejmsa, ali uradila si to i spreman sam da se kladim da si zbog toga postala snažnija i jača. Otišao sam s tobom u Meksiko u strahu da du te izgubiti zbog njega. Nemaš pojma koliko sam te voleo. Još uvek…“ Povukao se i udutao. Ne gledajudi, potražila sam njegovu ruku. Spojio je prste s mojima. „Pođi sa mnom“, rekao je i povukao me u ugao, dalje od gužve. „Nedostajao si mi, žao mi je što nisam ostala s tobom u Meksiku“, rekla sam istog trena kad smo ostali sami. Obmotao je ruke oko mene. „Potpuno te razumem, Ejmi. Bilo ti je potrebno da se malo odmakneš od svega kroz šta si prošla i ja sam te pustio, dao ti prostora, u nadi da deš nadi načina da mi se vratiš, da deš nadi put koji vodi ka meni.“ Njegov glas milovao mi je uvo. Očešao se usnama o osetljive krivine usne školjke. Osetila sam peckanje duž kičme. „Jesi li našao Lejni?“ Upitala sam, posluživši se imenom kojim je Ijan zvao Lejsi. „Jesi li saznao nešto o svojoj majci?“ „Ne.“ Osmeh mi se izgubio. „Oh, žao mi je.“ „Nema razloga za žaljenje. Ako je živa nadi du je. Jednog dana.“ „Volim te, Ijane“, nisam više mogla da držim te reči u sebi. „Trebalo je ranije da ti kažem…“ Poljubio me je. „Volim te“, prošaputala sam u njegove usne. „Ali moram nešto da te pitam?“

222


Prekinuo je poljubac. „Šta to?“ upitao je zabrinuto. „Hodeš li da večeraš sa mnom?“ Nasmešio se sporo i seksi. „Da li me ti to pozivaš na ljubavni sastanak?“ „Pa, da“, nasmešila sam se. „E, pa, u tom slučaju, odgovor je da'. Večeradu s tobom i ostadu na doručku ujutru“, obedao je kad je spustio usne na moje. „I svakog jutra posle toga.“ Ljubio me je žudno, nagoveštavajudi ukus bududnosti koja nas čeka. Takvu bududnost sam htela.

223


EPILOG Pet godina kasnije Opet je sanjao nju. Plave oči tako sjajne i svetle da su mu zaslepile dušu. Talasi crnih kovrdža udarile su ga po grudima dok se pomerala nad njim, ljubedi mu vrelu kožu. Venčade se za dva meseca. Nije mogao da dočeka da se budi pored nje svakog jutra, da voli svoju ženu upravo ovako kako je ona njega volela sada. Imao je nešto važno da joj kaže. Nešto neodložno je morao da uradi. Šta god da je to bilo, ostalo je neuhvatljivo u zamagljenim krajevima njegovog uma. Usredsredio se, tražedi tu misao… Da je zaštiti. Morao je da zaštiti svoju verenicu. Njegov brat ju je napao. Opet de je povrediti. Video je svog brata, odlučnost u njegovom izrazu lica. Graničila se s ludilom. Bili su na brodu. Imao je pištolj, pretio je. Brat je uperio pištolj u njega i bez oklevanja bi pucao. Zato je skočio u vodu. More je besnelo, povuklo ga je nadole. Osetio je kako tone. Meci su zaparali površinu i prošli mu pored glave i grudi, zamalo promašivši metu. Pluda su ga pekla, plivao je snažno i brzo, gonjen velikim strahom. Mora da je zaštiti. Ogroman, modan talas bacio ga je na oštre stene. Vreli bol posekao mu je lice i udove. More je htelo da ga uzme, ali njegova volja da zaštiti ljubav svog života bila je jača. Mora da stigne do nje pre no što joj njegov brat naudi. Struja ga je povukla ispod površine. Plutao je, voda ga je nosila. Ljuljala napred, nazad, nagore i nadole. A onda je došla tama. „Papa! Papa!“, glasid je vrisnuo. Otvorio je naglo oči. Dete je skočilo na njega i povuklo čaršave. Gledao je dečaka kako se kikode dok skače po krevetu. „Despierta, Papa! Tengo hombre.“ Dete je govorilo španski. Napeo je mozak, pokušavajudi da se seti časova španskog jezika s fakulteta. Dete je bilo gladno i zvalo ga je „tata“. Gde se on to, kog đavola, nalazi? Uspravio se i odgurnuo nogama unazad, udarivši u zaglavlje kreveta. Bio je u spavadoj sobi okružen uramljenim fotografijama. Video je sebe na mnogim od tih

224


slika, ali nije mogao da se seti kad su snimljene. Desno od njega, prozor koji gleda na terasu i more iza. Šta je ovo, šta se dešava? Osetio je kako mu sva krv beži iz lica. Pobledeo je. Telo mu je oblio hladan znoj. Dete je doskočilo bliže, napravivši kolut u vazduhu. „Ouiero desayuno! Quiero desayuno!“, dečak je pevao. „Prestani da skačeš“, progunđao je, dignuvši ruke da spreči dečaka da mu se previše približi. Bio je izgubljen. Strah ga je ščepao za vrat. „Prestani!“ viknuo je. Dete se ukočilo. Razrogačenih očiju buljilo je u njega koliko traju dva otkucaja srca. Onda je sletelo s kreveta i pobeglo iz sobe. Čvrsto je zažmurio i brojao do deset. Sve de se vratiti u normalu kad otvori oči. Bio je pod stresom – posao, venčanje, problemi s bratom. Sigurno je to razlog. Ovo je samo san. Otvorio je oči. Ništa se nije promenilo. Teški uzdasi zatalasali su mu pluda. Ovo nije san. Ovo je košmar, i on živi u njemu. Ugledao je na stolu pored kreveta mobilni telefon. Podigao ga je i uključio ekran. Srce mu je stalo kad je video datum. Trebalo je da bude maj. Kako je, kog vraga, mogao da bude decembar… šest i po godina nakon zakazanog datuma njegovog venčanja? Čuo je zvuke kod vrata i okrenuo glavu. Stariji dečak stajao je na vratima, bled. „Papa?“ Uspravio se u krevetu. „Ko si ti? Gde sam to ja? Kakvo je ovo mesto?“ Njegova pitanja su izgleda uplašila dečaka, ali nije otišao iz sobe. Umesto toga, privukao je stolicu do ormana. Popeo se i dohvatio metalnu kutiju s gornje police. Stariji dečak doneo mu je kutiju i ukucao četvorocifreni broj na tastaturi. Kutija se otvorila. Dečak je podigao poklopac i onda se polako povukao iz sobe, suze su mu lile. U metalnoj kutiji bili su dokumenti – pasoš, krštenice, izvod iz matične knjige venčanih, zajedno sa smrtovnicom Rakel Selin Domingez. USB memorije i nekoliko diskova za skladištenje podataka bili su na dnu, zajedno s vereničkim prstenom. Znao je taj prsten. Ona je nosila taj prsten. Podigao ga je ka svetlu, zuredi, ne shvatajudi. Zašto ga je skinula? Zašto nije na njenoj ruci? Vratio je prsten u metalnu kutiju i pažnju mu je privukao jedan koverat. Bio je naslovljen na njega. Otvorio ga je i izvadio pismo. Pišem ovo u vreme koje sam pozajmio od tebe. Plašim se da dolazi dan kada du se setiti ko sam bio i zaboraviti ko sam sada. Zovem se Haim Karlos Domingez. Nekada sam bio Džejms Čarls Donato. Ako

225


Ä?itam ovu poruku, a ne sedam se da sam je napisao, znam zasigurno jedno: JA SAM TI. KRAJ

226


Izjave zahvalnosti Kao i Ejmino putovanje u Svemu što čuvamo, i moj put do objavljivanja ove knjige bio je pun preokreta i promena. Bila je to luda, uzbudljiva vožnja koja je u moj život dovela divne ljude. Zahvaljujudi njihovom entuzijazmu i stručnosti, i podršci porodice i prijatelja, pružena mi je prilika i data mi je čast da podelim Ejminu priču sa čitaocima. Veliku zahvalnost dugujem mom agentu Gordonu Vornoku iz Fjuz literari ejdžensi zato što je odvojio vreme da me sasluša, zato što me je ohrabrivao i nije se predavao. Iznad svega, zahvalna sam mu što je Svemu što čuvamo našao dom. Hvala i Dženi Karsbek, koja je izvukla moj rukopis iz gomile. Hvala ti što si volela Ejminu priču koliko i ja. Ceo tim Lejk junion pablišinga bio je divan a posebno moje urednice Danijela Maršal i Keli Martin. Hvala vam na svemu što ste učinile da ova priča zasija. Beskrajno sam vam zahvalna. Zadovoljstvo je raditi s vama. Sve što čuvamo ne bi bila priča kakva je danas da nije bilo mojih prvih čitalaca – Elizabet Alen, Boni Dodž, Viki Grešam, Adison Džejms i Orli Konig-Lopez – koje su strpljivo čitale verziju za verzijom. Vaš iskreni sud pomogao mi je da budem bolji pripovedač i bolja književnica. I dok je sve to pisanje trajalo, neko je imao dobar osedaj, ludu inspiraciju da pokrene novi poslovni poduhvat. Suosnivačima Vumensfikšn vrajter asosiejšen: vi ste mi inspiracija! Sada možemo da pišemo knjige i da gradimo organizaciju širom sveta. Pa, zar to nije fantastično? Moram da odam priznanje mojim roditeljima, Bilu Holu i Filis Hol. Bili su moja najveda podrška od dana kada sam im rekla, pre mnogo godina, da nameravam da napišem knjigu. Hvala vam što ste devojci pokazali kako se sanjaju veliki snovi. Mojoj deci Evanu i Breni, hvala vam što ste se uvek interesovali za moje knjige. Nikad nemojte izgubiti tu ljubopitljivost. Volim da pišem, ali još više volim da budem majka. I na kraju, mom najboljem prijatelju i najstrpljivijem, divnom mužu, Henri, imam toliko poštovanja za tebe i za sve što radiš. Hvala ti na onome što si.

227


O autorki Keri Lonsdejl upoznala je svog muža u Parizu. Naleteli su jedno na drugo triput u jednom danu, sasvim slučajno. (Možda i tu ima osnova za priču!) Možda zato uživa da svoje likove stavlja u neočekivane situacije i inostrane ambijente. Život je uzbudljiviji s preokretima i promenama. Diplomirala je na kalifornijskom Politehničkom državnom univerzitetu San Luis Obispo i osnivač je Vumensfikšn vrajter asosiejšen, internet zajednice pisaca iz celog sveta. Živi u severnoj Kaliforniji sa suprugom, dvoje dece i zlatnim retriverom u godinama, a koji još uvek misli da je štene. Sve što čuvamo je njen prvi roman. Keri uživa u komunikaciji sa čitaocima. Možete joj se obratiti na www.kerrylonsdale.com.

228

Sve što ?uvamo  
Sve što ?uvamo  
Advertisement