Page 1


Dženi Eškroft

AD KAŽEMO

ZBOGO Prevela Ljiljana Petrovid Veskovid

Naslov originala: Jenny Ashcroft BENEATH A BURNING SKY

Beograd, 2017.


Za Meta, Moli i DĹžonu


Aleksandrija, centar grada, 30. jun 1891. Pokušala je da se uhvati za zid, za neki komad nameštaja, bilo šta što bi zaustavilo pad. Ali nije bilo ničeg pa je nastavila da propada sve dok kolenima nije tresnula na drveni pod, prekriven debelim naslagama prašine. Odgurnula se šakama, okrenula glavu levo pa desno, dezorijentisana zbog brzine kojom se sve odigralo, škiljedi. Ali posle jarkog sunca koje je pržilo napolju, u toj plutajudoj tmini nije mogla da razabere ništa, osim treperave igre svetlosti i senke. Počela je da vrišti. Nečija ruka joj zapuši usta, tako snažno i grubo da je momentalno utihnula. Neki muškarci banuše u sobu. Trojica njih. U stvari, četvorica. Disala je brzo i plitko, kroz nos. U vazduhu se osedao zadah znoja i belog luka, sa blagom primesom hašiša. Spolja su dopirali prigušeni ulični zvuči: bat konjskih kopita, tandrkanje tramvaja. Muškarci oko nje govorili su na arapskom, staloženim glasom. Još više ju je uplašilo to što su zvučali tako kontrolisano. Šaka koja joj je ležala preko usta skliznu u stranu. „Šta hodete?“ Glas joj je bio previše visok, previše napet, neprirodno engleski. „Hodu napolje. Pustite me da idem.“ Žmirkala je, pokušavajudi da se navikne na tamu. Soba je bila skoro prazna: samo gomila drvenih gajbi u jednom uglu i sto sa staklenim flašama u drugom. Muškarci su bili odeveni u tradicionalne bele odore. Lica su im bila sakrivena obmotanim platnom. Spolja se čuo odjek koraka koji su marširali preko kaldrme; škripa koja je podsedala na kotrljanje ručnih kolica. Otvorila je usta, ponovo zavrištavši, dozivajudi pomod. Muškarac koji je stajao ispred nje obori pogled. Oči su mu bile mračne i prazne. Skoro kao da se dosađivao. Zavrteo je glavom i krenuo rukom ka platnu koje je nosio preko lica. Shvativši njegovu nameru, mahnito se izvila u stranu. „Ne. Ne, ne, ne.“ Pokušala je da ustane, ali nečije šake gurnuše je nazad, a drugi par ruku nabi joj znojavu, prljavu krpu u usta. Počela je da se guši dok su joj oko lica obmotavali dodatne slojeve platna. Jedva dišudi, dok su joj suze lile niz obraze, osvrnula se ka vratima. Beličasti snopovi svetlosti dopirali su kroz pukotine. Ulica Šerifa Paše, sa svojom vrevom i bukom, bila je samo nekoliko trenutaka hoda odatle. Naglo se izvila, pokušavši da se otrgne, ali je odmah bila pribijena uz pod. Haljina se raširila oko nje. Glava joj je pucala od bola. Zašto mi ovo radite?, zavrištala je, ali se kroz platno čulo samo prigušeno jecanje.

4


Pomislila je na sestru koja je ostala napolju, na užurbanoj ulici. Možda je ved stigla do restorana Drejkot. Zajedno sa onim vojnikom, Fadilom. Da li je on znao? Da li de dodi? Potom je pomislila na dom, na sve koji su je čekali. Pogotovo na njega. Da li de on osetiti da se nalazi u nevolji? Oh bože, nemogude da je tu. Nemogude da se ovo stvarno dešava. Jedan od muškaraca krenu ka sredini sobe. Otvorio je podna vratanca. Grozni mirisi pokuljaše naviše. Osetilajekakojevuku. Počela je da odmahuje glavom, da se otima. Ali uzalud. Stigli su do rupe u podu. Videvši kamene stepenice koje su se gubile u crnilu, ukopala se u mestu i počela da mlatara rukama, ispunjena novim užasom. Gde ste? To pitanje, upudeno njenoj sestri i Fadilu, vrištalo joj je u umu. Zašto ne dolazite? Prvi muškarac nestao je ispod poda. Zgrabio ju je za čizme i povukao je za sobom. Drugi joj je pribio ruke uz bokove i pogurao je. Dok su je spuštali dole, i dok joj se telo nemodno uvijalo zapinjudi o hrapave cigle, ostali krenuše za njima. Pronađite me. Podna vrata se zatvoriše nad njom. Molim vas, molim vas. Pronađite me.

5


RANIJE PRVO POGLAVLJE Ramla, Aleksandrija, mart 1891. Olivija je gledala preko zaliva. Graške znoja rosile su joj čelo, slivale se niz kičmu. Dugi kupadi kostim prianjao joj je uz kožu. Bilo je užasno vrude za mesec mart. Svi su to govorili. Znači, nisi ponela zavičajnu klimu sa sobom? (Doista, kako bi mogla da je ponese?) Mada je bilo tek nešto posle devet, zvezda je ved upekla. Mislila je da se nikad nede navidi na tu vrudinu, posle engleskih ledenih zima i razočaravajudih leta. Razgibala je napeta ramena. Vuneni kostim se pomerao zajedno sa njima, preko modrica, bolno se tarudi o posekotine na njenoj koži. Stisnula je zube, ne dopustivši sebi da se trzne. Nikad se nije trzala. Sredozemno more zapljuskivalo je stene ispod nje: tirkizni prekrivač koji se pružao sve do horizonta, činedi da dom deluje tako daleko. Oko isturenog rta, u pravcu grada, čamci su poskakivali na vodi, punih jedara, nosedi ribare koji su hitali na aleksandrijske jutarnje tržnice, gde su ih čekali parni vozovi i magarede zaprege koje de njihov ulov preneti do Kaira, Luksora i ostalih pustinjskih gradova. Voda je blistala poput zlata, posuta tačkicama svetlosti, prizivajudi Oliviju da joj se prepusti. Osvrnula se ka kudi. Alister, muškarac za koga se nedavno udala, stajao je na verandi, spreman za kancelariju, obučen u trodelno odelo, brutalno elegantnog lica, belog kao ograda koja se pružala oko njega. U ruci je držao tacnu sa šoljom, natenane ispijajudi jutarnji čaj: uvezeno cejlonsko lišde, malo mleka iz keramičke posude u obliku krave, pola ravne kašičice šedera. („Ravne, Olivija, ne vršne. Ravne.“) Pogled mu je bio prikovan za nju. Uvek je gledao u nju. Zakoračila je u more. Osetila je, pre nego videla, kako Alister zastaje napola gutljaja i kako šolja sa prvoklasnim cejlonskim čajem lebdi u vazduhu. Odbacila se unapred i zadržala dah dok su joj zagrejan vazduh i hladna voda prodirali kroz odedu, kao melem za njenu izgarajudu kožu. Zaronila je dublje, osetivši kako joj se pluda šire do granice rasprsnuda. Na jedan blaženi trenutak, ostala je potopljena, nevidljiva. Izronila je na površinu boredi se za dah i snažnim zamasima zaplivala ka moru. Bila je samouverena plivačica jer je tu veštinu savladala još kao dete u 6


moreuzu Solent, zahvaljujudi jutarnjem potapanju u ledenu vodu na kome je insistirala nastojnica njenog internata. (To je odlično za vašu konstituciju, devojke. I za vaše obesne duše.) Razdaljina između nje i obale brzo je rasla. Tek kad su ruke odbile da je nose dalje, okrenula se na leđa i prepustila se plutanju. Povremeno bi okrenula glavu ka kudi i zažmirkala, pokušavajudi da razabere Alisterovu uštogljenu siluetu, zamišljajudi kako mu očni živac poskakuje, kao uvek kad se iznervira. To je ved preraslo u svojevrsnu rutinu. Dolazila je u taj zaliv u dnu njihovog vrta svakog jutra još otkako ju je Alister pre tri nedelje doveo u Aleksandriju. Sama činjenica da je Alister mrzeo što je to radila („Nedu se ponižavati da te pred slugama izvlačim iz vode, ali tebi je mesto u kudi, pored mene. To pradakanje u moru ne priliči jednoj dami. Koža ti postaje tamna kao kod ovdašnjih ljudi…“) predstavljala je dovoljan razlog da nastavi s tim. Naravno, kad bi pala nod, on bi je naterao da plati za to. Prvo rečima („Šta se dešava u tvojoj glavi, Olivija? Zar nisam bio dovoljno jasan?“), a potom i na druge načine. Ali ona nije bila tako naivna da poveruje da de, ako ona prestane, i on prestati. Alister je pronalazio sve mogude razloge da je kazni, još od onog turobnog zimskog dana pre dva meseca kad je konačno popustila, kad je odustala od beznadežne potrage za alternativnim rešenjem i udala se za njega. Naravno, problem nije bio u tome što je tog dana preplivala zamrznutu Temzu. Ne, ono što joj je te nodi uzeo za greh bilo je njeno melanholično držanje tokom venčanja. Slededi razlog bila je odeda koju je spakovala u svoj kofer uoči plovidbe za Aleksandriju (totalno neprikladna i predebela, za ime božje; zar nije slušala šta joj je rekao, zar nije), potom njen smeh kad je brodski kapetan ispričao vic tokom večere (da bude iskrena, prilično koketan smeh), i tako dalje. Zatvorila je oči, potisnuvši sedanja. Plutala je na površini, raspuštene natopljene kose. Voda je prigušivala sve zvuke. U ušima je čula samo ritam vlastitog disanja. Sunce se popelo na nebu. Po zategnutoj koži, znala je da su na obrazima počele da joj se pojavljuju pege. Ispustila je ozlojeđen uzdah, svesna da de njena služavka insistirati da tokom narednih večeri te pege premazuje limunovim sokom. Ponovo se osvrnula ka terasi. Primetivši da Alister više nije tamo, polako je izbacila vazduh. Sačekala je još nekoliko minuta, da se uveri da je stvarno otišao na posao, u sedište svoje izvozne firme, a potom zaplivala nazad ka obali. Dok je zamahivala kroz meke talase koji su se mreškali, morena nesredom koja je pritiskala iznutra, tešila se pomišlju da de joj njena starija sestra, Klara, uskoro dodi u poseru. Klara je svakog jutra dolazila kočijom od svoje kude, koja se nalazila

7


malo dalje uz obalu. Ponekad je bila sama, ali češde u društvu svojih sinova, Ralfa i malenog Gasa. Oliviji bi nešto zaigralo u grudima kad god bi ih videla, sve zajedno. Naročito Klaru. Ponovo stvarnu i opipljivu. Konačno. Petnaest predugih godina, još otkako su nakon smrti roditelja morale da napuste svoj dom u Kairu i da se presele u Englesku, njih dve su bile razdvojene. Među njima nije bilo nikakve komunikacije. Njihova baba se pobrinula za to. Nijedno pismo, nijedna reč. Olivija nije znala čak ni da je Klara ponovo živela u Egiptu, zemlji u kojoj su obe rođene, sve dok Alister nije banuo pred njen londonski prag da joj to saopšti. Klara je u to vreme za nju bila tek nešto više od senke. U njenoj duši obitavala je samo tupa bolna spoznaja da je negde u belom svetu imala sestru, ali bez bilo kakvog nagoveštaja gde bi mogla da je pronađe. I sedanje, jedno jedino, na dan kad ih je njihova baba – puna mržnje prema njihovoj pokojnoj majci i čvrsto rešena da joj se osveti, kao da smrt nije bila dovoljna – otrgla jednu od druge: ledeno januarsko jutro u pristaništu u Tajnsajdu, u ono davno vreme kad je Olivija imala osam a Klara četrnaest godina, jutro koje je Olivija očajnički pokušavala da potisne iz svog sedanja. Ali sada, dok je izlazila iz vode, nije razmišljala o tome. Obmotavši se peškirom, pažljivo je krenula preko kamenjara i ušla u vrt. Dok je tapkala preko travnjaka koji je vodio ka kudi, trava joj se lepila za nožne prste, a voda isparavala sa kože ostavljajudi beličaste pruge soli na podlakticama, nedolično preplanulim za jednu damu. Pred njom se uzdizala raskošna vila okružena palmama. Jasmin je bujao duž zidova od terakote, a kroz otvorene žaluzine mogla je da nazre siluete sluga koji su se vrzmali po sobama. Prišla je kudi i zašla u njenu uznemirujudu senku. Dok je išla ka stepeništu, zastala je ispred sobe u kojoj je boravio njihov stanar – konjički kapetan po imenu Edvard Bertram. On je ved godinama živeo kod Alistera, koji je bio poslovni saradnik njegovog oca. To nije bio nimalo neobičan aranžman – u to vreme svi britanski oficiri iznajmljivah su privatne sobe u Aleksandriji jer tu nije bilo velikog garnizona kao u Kairu – ali Olivija još nije upoznala tog kudnog gosta. Bio je odsutan još od njenog dolaska. Međutim, vrata njegove sobe danas su bila odškrinuta, a dve služavke su brbljale unutra. Kad ih je Olivija upitala šta traže tu, odgovorile su da je ser Šeldon (tako su zvale Alistera, mada nije bio ser, niti bilo šta slično; egipatska posluga se naprosto tako obradala svojim gospodarima) naredio da soba bude spremna za kapetanov dolazak. Nadule su da de se kapetan večeras vratiti. Olivija je slegnula ramenima, nimalo iznenađena što se Alister nije udostojio da joj to pomene, i tek blago radoznala zbog pomisli da de konačno upoznati tog

8


kapetana. Njen život je tih dana vrveo od stranaca. Jedan više ili manje, u čemu je bila razlika? Krenula je na sprat, pomislivši da treba da se spremi za Klarinu posetu. Dok je stigla do svoje sobe, skoro da je zaboravila da je Edvard Bertram tog dana trebalo da se vrati kudi. Edvard se spustio na sedište dok je voz Aleksandrija ekspresa kretao uz zaglušujudu škripu, odašiljudi oblake pare ka zasvođenom gvozdenom krovu glavne železničke stanice u Kairu. Izvadio je tabakeru iz džepa i zapalio cigaretu, polako uvlačedi dim, dok je zahuktala lokomotiva izlazila na jarku dnevnu svetlost. Dok je voz dobijao na brzini, a dimnjak se sve više pušio, maleni prosjaci iz okolnih udžerica – crnpurasti derani sa okruglim očima i ustima koja su bila prevelika za njihova lica – sjatiše se duž pruge, ispruženih ruku. Edvard ustade i dobaci im sitniš koji mu se zatekao u džepu, prenuvši se kad je jedan od dečaka skočio ka prozoru i kad ga je neko odgurnuo iznutra, posle čega je, nalik klupku vižljastih udova, tresnuo na kamenje i blato. Skotrljao se skoro do samih šina, ali je u tren oka ponovo bio na nogama, spreman da nastavi sa poslom. Edvard zavrte glavom, zuredi za njim. „Tako mu i treba“, prozbori ravnodušan glas preko puta njega. Bio je to muškarac sa cilindrom i trodelnim odelom, izgoreo od sunca. „Ne treba da ih ohrabrujete.“ „Da.“ Edvard se uštogljeno osmehnu, vrativši se na svoje mesto. „Hode hleba bez motike.“ „Upravo tako.“ „Možda imate fabriku u kojoj biste mogli da ih zaposlite? Šesnaestočasovna radna smena sigurno bi ih naučila pameti.“ Muškarac podozrivo zaškilji. „Ja sam u državnoj službi.“ Edvard se jetko nasmeja. „Naravno.“ Povukao je još jedan dim, ispružio noge ispred sebe i zagledao se u ravne krovove kairskih udžerica, stavivši svom saputniku do znanja da je razgovor završen. Poslednje nedelje koje je proveo u garnizonu muštrajudi regrute bile su paklene. Sigurno bi jedva čekao da pobegne od svega toga – usijanog vazduha u odajama punim muva, predavanja o osnovnim dužnostima (izviđačke misije u pustinji, pogranične patrole, paradiranje po gradskim četvrtima kako bi se lokalnom stanovništvu pokazalo ko je gazda, i tako dalje) – da nije bio tako deprimiran zbog pomisli da treba da se vrati u Aleksandriju.

9


Tih mesec dana koje je proveo u Kairu, to je zapravo bila usluga koju je zatražio od svog pukovnika, Toma Kartera, da bi se sklonio iz grada. Bio je zgrožen Alisterovom bahatošdu, njegovom namerom da otputuje za Englesku kako bi uzeo Klarinu sestru za ženu. Nije mogao da poveruje da je Alister – više od decenije nakon poniženja koje mu je Klara priredila, tokom one posete Londonu koja se izuzetno retko pominjala, i to uvek šapatom – odlučio da joj sa tako sračunatom pakošdu vrati milo za drago. Edvard uopšte nije sumnjao da je to bilo u pitanju, da je Alisterov izbor neveste imao mnogo više veze sa Klarom, nego sa njenom sestrom. Ali čak ni on, koji je tri godine živeo pod Alisterovim krovom, i stoga često imao prilike da posmatra njegovu opsednutost Klarom – pitajudi se kako je, dođavola, Klara podnosila njegove lascivne poglede kad bi se zatekli na nekoj zabavi, njegov iskrivljen osmeh kad god bi nešto progovorila – nije mogao da zamisli da bi Alister zbog svoje opsednutosti mogao da padne tako nisko. Naprosto nije mogao da podnese da bude prisutan kad se Alister vrati iz Londona i dovuče sa sobom novu gospođu Šeldon. Osim toga, vreme koje je proveo u Kairu nateralo ga je da shvati koliko mu se smučio život u Egiptu. Ne samo posao koji je tu obavljao – strojeva obuka, beskrajno muštranje regruta, pustinjske ekspedicije i neprestani nadzor nad lokalnim stanovništvom, ljudima koji nikad nisu tražili da stranci vladaju njima – ved i sam život sa Alisterom. Zato je Tomu nedavno poslao telegram. Ima li šanse da se izvučem odavde i da se vratim kučipre nego što mi istekne ugovor? Nema, odgovorio je Tom. Da li je sve u redu, matori? Ne baš, napisao je Edvard. Može li bar premeštaj? Tom je u međuvremenu pokrenuo postupak: unapređenje u čin majora, u Džajpuru. Trebade nešto vremena, ali točak se ved zakotrljao. Edvard nije bio naivan. Znao je da de život u Indiji biti manje-više isti kao u Egiptu. Ali pošto nije imao drugog izbora nego da odsluži svoje vreme u konjici, mogao je bar da ode na neko drugo mesto. Posle tolikih godina u Egiptu, prijade mu da promeni pozornicu. Ako ništa drugo, u Džajpuru de se osečati drugačije. Bar neko vreme. Okrenuo se ka prozoru, posmatrajudi grad koji je uzmicao pred pustinjom, peščane dine koje su se valjale pored njih. Povukao je dim, osluškujudi pucketanje cigaret-papira, posmatrajudi kako pruga dima izlazi kroz otvoren prozor i stapa se sa beličastom pustinjskom izmaglicom. Dobro je što je rešio da ode. Na kraju krajeva, zbog čega bi ostao u Egiptu? * * *

10


„Livi!“ doviknula je Klara iz hlada razgranate smokve. „Nadam se da ti ne smeta što smo se smestili ovde?“ Osmehnula se, sa jamicama na obrazima. Sedela je na kariranoj prostirci raširenoj preko trave, okružena čipkanim suknjama, dok je mali Gas gugutao na njenom krilu. Njen stariji sin, osmogodišnji Ralf, klečao je na travnjaku pored njih, ozbiljnog pegavog lica, u kratkim pantalonama i dokolenicama, zakucavajudi kočide za hupla1 obruče. Skrenuo je pogled ka Oliviji i mahnuo čekidem. „Zdravo, teta Livi.“ Olivija je takođe mahnula. Dok je išla ka njima, Klara pokaza na pletenu korpu. „Pomorandže“, rekla je. „Iz našeg vrta. Ove godine su baš poranile, valjda zbog vrudine. Probaj jednu, Livi. Pucaju od sunca i slatkode.“ „Hvala lepo“, odgovorila je Olivija, „ali nikad nisam naročito volela pomorandže“. Klarino čelo se nabralo. „Ali nekad si…“ „Nisam.“ „Jesi“, ispravi je Klara. „Mama je takođe gajila pomorandže u vrtu. Sedam se da si ih jela kad si bila mala.“ „Stvarno?“ Olivija se namrštila, pokušavajudi da se priseti da je to nekad radila. Ali u njenom sedanju nije bilo ničega, samo praznina. Čitavo njeno detinjstvo, pre nego što su je razdvojili od Klare, bilo je prazno. To jutro kad su stigle u Englesku, nakon što su ostale bez roditelja, ledeno londonsko pristanište, Klarino uplakano lice, strah i očajanje koji su je obuzeli kad joj je baba rekla gde mora da ide, sve to se isprečilo kao neki zid u njenom umu, zid koji je blokirao sve što se nalazilo sa druge strane: njene rane godine u Kairu, Klara kao devojčica, lica njihovih roditelja, zvuk njihovih glasova… Sve je nestalo. Samo je Klara uspela da zadrži sva ta sedanja. I sad ih je prosleđivala Oliviji, jedno po jedno. Tvoje obrazovanje. „Ljuštila sam ovu belu kožicu pre nego što ti ih dam“, objasnila je Klara, gledajudi u pomorandžu. „Veruj mi, stvarno si ih volela.“ Olivija uzdahnu, promrmljavši da sigurno jeste. Spustila se na debe, blago lupivši zadnjicom. Savila se iznad Gasa i nežno ga zagolicala ispod brade. On se promeškoljio, priljubivši se uz Klarinu šuštavu haljinu. Lišde je bacalo senku preko njegovog lica. Imao je tako taman ten, taj mališa, kao da je počeo da se sunča još u materici. Obazrivo je odmerio Oliviju. „Ne brini“, reče ona. „Nedu te oteti od tvoje mamice.“ Ponovo ga zagolica. „Ne bih se usudila.“ Mališan bi se zacenio od plača čim bi neko pokušao da ga uzme, bilo ko osim Klare. Klara ga pomazi po zaobljenom obraščidu. „Čudovište malo“, nežno je rekla. 1

Igra u kojoj se mali obruči nabacuju na kočide zarivene u zemlju. (Prim. prev.) 11


Služavka izađe u dvorište nosedi bokal vode sa nanom i biskvite sa pistadima. Grickale su i pijuckale dok se Ralf igrao. Klara je oljuštila pomorandžu i nakapala malo soka u Gasova ustašca. Kad god bi prebacio obruč preko kočida, Ralf bi se nestrpljivo okrenuo ka njima. Klara bi ciknula od oduševljenja i njegovo lice bi se ozarilo. Međutim, što je duže posmatrala svog starijeg sina, izraz na Klarinom licu postajao je sve utučeniji. „Jesi li dobro?“, upita Olivija. „Jesam“, rasejano odgovori Klara. „Naravno da jesam.“ „Deluješ tužno.“ „Ma ne, ni najmanje. Bajno se osedam.“ „Malo sutra.“ Olivija je dušnu laktom. „Poprimiš to britansko držanje kad god pokušavaš da odglumiš da je sve u redu.“ „Ozbiljno?“ Klara prasnu u smeh. „Dakle?“ nastavi Olivija. Klara slegnu ramenima, zagledana u Ralfa. „Samo sam se setila da uskoro treba da ode na školovanje u Englesku. Jul de tako brzo dodi.“ „Jesi li mu rekla da ide?“ „Nisam. Nemam srca da mu kažem. I Džeremi izbegava da mu kaže. Očigledno se nada da du ja prva popustiti.“ Na njenom zbrčkanom čelu ukaza se duboka vertikalna brazda. „Pokvarenjak jedan.“ Nije bilo neobično da Klara tako priča o svom mužu. Doduše, ona je Oliviji možda priznala da je prema njemu nekad gajila drugačija osedanja, pre mnogo godina, u vreme kad je upoznala Džeremija u jeku londonske društvene sezone2 – kao Alisterov poslovni partner u razgranatoj mreži plantaža za uzgajanje pamuka, Džeremi je zajedno sa njim došao u Englesku zbog nekog posla, a Klara, koja je obojicu upoznala na jednom debitantskom balu, istog časa (na Alisterovu večnu ozlojeđenost) pala je na Džeremijev šarm – ali je poslednjih dana svog muža neprestano nazivala pokvarenjakom. Olivija nikako nije mogla da sagleda Džeremija u takvom svetlu. On je bio tako ljubazan prema njoj, svratio bi da popričaju kad god bi došao kod Alistera, raspitivao se kako se bori sa nostalgijom, kako podnosi vrašku vrudinu i usamljenost, da li joj to previše teško pada. Olivija ga je svaki put uveravala da joj je dobro (laž koja je za nju postala spontana kao disanje, nesumnjivo zahvaljujudi kaluđericama koje su iz nje odavno izbile naviku da javno ispoljava unutrašnji nemir. Samosažaljenje je greh, a šta je grešnicima najpotrebnije? Da, baš tako…), ali je po Džeremijevoj grimasi znala da je on 2

Period u toku godine kad su se britanske aristokratske porodice okupljale u Londonu zarad brojnih društvenih događaja. (Prim. prev.) 12


shvatao da to nije istina, da se nije osedala dobro još otkako je Alister ubedio njenu babu da iskoristi svoje zakonsko pravo kao Olivijina starateljka i da joj zapreti da de je razbaštiniti i ostaviti bez bilo kakvih sredstava za život ako ne pristane da se uda za njega. Ili de je poslati nazad u samostan kao kaluđericu. Morala je da bude zahvalna Džeremiju na pokazanom razumevanju. Da su živeli u svetu u kome su misli bile jedino važne, njegovo nemo saosedanje puno bi joj značilo. Doduše, stekla je utisak da je često bio uzdržan prema Klari. Njih dvoje su retko razgovarali, osim o deci. Ali, što se Olivije ticalo, ona bi uvek radije odabrala uzdržanost, nego ono drugo. „Volela bih da Ralfi ostane ovde bar još godinu dana“, nastavi Klara. „Još je tako mali. Moje čedo.“ Zastala je i bora na čelu postade još dublja. „Volela bih da ga zauvek zadržim pored sebe.“ „Zašto to onda ne uradiš?“ „Zato što mi Džeremi ne dopušta. Kaže da to ne bi bilo pošteno prema Ralfu, da smo ga ved predugo zadržali, da de mu kasnije biti teže da se snađe.“ Ralf je pokupio obruče i nanizao ih na debeljuškastu ruku. Uhvatio je Olivijin pogled i osmehnuo se. I ona je pokušala da se osmehne, ali se njen osmeh pretvorio u bolnu grimasu kad je pomislila na brutalnu usamljenost koja je bila pred njim. „Dobila sam pismo od babe“, natuknu Klara. „Planira da dođe početkom jula, da lično odvede Ralfa. Ved je rezervisala mesto na brodu.“ Olivija se zaprepašdeno okrenu ka njoj. „Znam“, promrmlja Klara, jednako utučena tom pomišlju. „U pismu sam joj poručila da ne dolazi, ali sumnjam da de je to sprečiti.“ Podigla je lice ka nebu, grčevito zažmurivši, boredi se sa mislima. „Sama bih odvela Ralfa, ali Gas je previše mali za tako dugu plovidbu, a ne mogu da ga ostavim ovde. Sve je tako teško.“ „Zašto?“, upita Olivija. „Zašto je teško?“ Klara ništa nije rekla. „Moraš nešto da uradiš, Klaro“, nastavi Olivija. „Ne smeš da dopustiš da ta veštica odvede Ralfa.“ Klara je i dalje dutala. Olivija je naduvala obraze i polako izbacila vazduh. Sama pomisao na Mildred bila je dovoljna da joj pozli. Ne samo zato što je Mildred pomogla Alisteru da je učenom primora da se uda za njega, i zbog zluradosti u njenom glasu dok ju je podsedala da, pošto njeni pokojni roditelji nisu ostavili testament, ona, kao njena

13


zakonska starateljka, zadržava potpunu kontrolu nad Olivijinom ličnošdu i novcem sve do njene udaje. Ozbiljno mislim, Olivija. Vratidu te u taj samostan. Ne misli da nedu. Kome možeš da se obratiš za pomod? Tvoji prijatelji nemaju para. Sestru godinama nisi videla. Dosad je sigurno zaboravila na tebe. Bilo joj je zlo zbog svega drugog što je Mildred uradila, u vreme dok su Olivija i Klara bile male. Olivija je čak i danas mogla da je zamisli kako stoji u onom pristaništu, obučena u odedu od crnog tafta, čekajudi ispred mosta za iskrcavanje dok su ona i Klara silazile sa broda koji je doplovio iz Kaira. Videla je maglu koja joj je izbijala iz usta, čula zadovoljstvo u njenom tanušnom glasu dok je Klari objašnjavala kako de nju odvesti kudi u Mejfer, dok de mlada Olivija boraviti na drugom mestu, u jednoj školi u samostanu. Hajde sad, brzo se pozdravite. Kaluđerice čekaju, Olivija… A ono što se desilo posle toga… Ne. Olivija je brzo udahnula. Vrativši se u stvarnost, odlučno se zagledala u Klaru. „Ne smeš joj dopustiti da dođe“, ponovila je. „Ne mogu to da podnesem.“ „Ni ja.“ Neko vreme obe su dutale. Klara je gnječila porub Gasovog odelceta, potom oljuštila još jednu pomorandžu, ali samo zato da bi je spustila sa strane, nepojedenu. Ralf je nastavio da baca obruče. Olivija je terala muve. Klara je na kraju, kao i uvek, upitala Oliviju kako stoje stvari sa njom i Alisterom, da li se od juče desilo nešto novo, a Olivija je slagala, kao i uvek, odgovorivši da je sve dobro, ili bar dovoljno dobro, i zauzvrat izmamila Klarin slabašni osmeh, bolan i podozriv. Olivija je čeprkala po travi. Mogla je da oseti kako je Klara posmatra, kako čeka da kaže još nešto. Ali nije znala šta da kaže, kako da rečima opiše svoj brak. Osim toga, u čemu je bila svrha? Šta je Klara mogla da učini? Teško da bi joj Alister ikad dopustio da ode. Svake nodi podsedao je da de joj udi u trag ako joj samo padne na pamet da pokuša, da bi je pre spakovao u ludnicu nego što bi je razrešio bračnog zaveta. Olivija je cimnula travku i stabljika je pukla. Odustavši od bacanja obruča, Ralf je dotrčao i seo pored nje. Ponovo je pokušala da se osmehne, razbarušila njegovu svedosmeđu kosu. Klara je pružila ruku, stegla joj prste. „Tako mi je žao“, rekla je, po stoti put. „Da sam samo znala šta je planirao kad je krenuo za Englesku, mogla sam da pošaljem novac, da pomognem. Da nateram babu da mi kaže gde si. Ali on ništa nije pominjao, ni meni, ni Džeremiju…“ „Nisi ti kriva“, rekla je Olivija.

14


„Možda, ali se ipak osedam krivom. Zbog toga što sam mu uradila pre toliko godina. I ja i Džeremi. Njegov prijatelj. Nikada nam nije oprostio i sad ti pladaš za to.“ Olivija se zagledala preko travnjaka, u pravcu zaliva. „Ne želim da budem ovde kad se večeras vrati kudi.“ Čula je te reči pre nego što je shvatila da ih je izgovorila. Smušeno se nasmejala, postiđena zbog te sitne iskrenosti. Klara joj stisnu šaku. „Ostavi mu poruku“, rekla je. „Kaži Alisteru da sam te pozvala na večeru. Džeremi je pomenuo da imaju posla oko nekog važnog ugovora pa de ostati dokasno. Ako kreneš pre sedam, nedete se sresti. Rezervisadu sto u Grčkoj četvrti. Još nisi bila kod Sabije. Možda malo zakasnim jer moram nešto da obavim, ali možeš da popiješ pide dok ne stignem.“ Olivija klimnu glavom, preplavljena olakšanjem. Edvardov pomodnik, Fadil, čekao je ispred stanice u Aleksandriji, mršav, u preširokoj uniformi. Glava mu je bila delava, svetlucava pod suncem poznog popodneva. Doveo je oba konja. Edvard je prihvatio svog pastuva, potapšao ga po svilenkastim slabinama, a onda se rukovao sa Fadilom, sredan što ga vidi nakon višenedeljnog odsustva. Nisu se često razdvajali. Fadil je radio za Edvarda još otkako je ovaj stigao u Egipat, tamo negde osamdeset druge, u vreme kad je osnovan Britanski protektorat. Bio je odličan posilni, baš kao i vojnik, pa ga je Edvard obično svuda vodio sa sobom. Međutim, ovog puta to nije učinio, rekavši mu da može sam da se snađe u Kairu. Znao je da je u tamošnjem garnizonu vladala rigidna podela i da je smeštaj za lokalne vojnike bio grozan. Edvard na takvom mestu ne bi držao ni svog konja, a kamoli dopustio da Fadil boravi tamo. Fadilu nije javio da je dobio premeštaj za Indiju. Stideo se svoje tajnovitosti, ali nije mogao da se suoči s tim, ne još. Zamolio je Toma da ostalima ništa ne pominje. Mrzeo je opraštanja. Zato de to zadržati za sebe sve dok ne sazna tačan datum odlaska. Upitao je Fadila kako je proveo proteklih mesec dana. Dobro, odgovorio je Fadil, normalno. Edvard je potom pitao za svakog od svojih poručnika, a Fadil je rekao da su i oni dobro, da svakog dana muštraju vojnike. „Prirodno“, rekao je Edvard. Fadil je izvadio neku cedulju. „Od pukovnika, saide3.“ Edvard prihvati cedulju, jedva se uzdržavši da ne zevne. U vagonu je bilo tako zagušljivo da se osedao smoždeno. Prešao je pogledom preko Tomovog rukopisa. 3

Arapski učtivi izraz za obradanje muškarcu, ekvivalentan izrazu „gospodine“ ili „gospodaru“. (Prim. prev.) 15


Imi je besna zbog tvog premeštaja i očigledno smatra da sam ja kriv za to. Zato zahteva da vas večeras oboje izvedem na večeru, da se izvinim što sam tako utanačio stvari. Bičemo kod Sabije u sedam. Jedva čekam da te vidim, matori. Edvard se osmehnuo. Uprkos umoru, bilo mu je drago što de to vede provesti sa Tomom i njegovom ženom. Odlučio je da ode do kasarne da se presvuče. Frak mu je bio sveže ispeglan još u Kairu, imao je kod sebe sve što mu je potrebno. Još nije mogao da svari pomisao da treba da se vrati kod Alistera. Popeo se u sedlo i napustio stanicu jašudi uporedo sa Fadilom. Dok su prolazili kroz centar grada, osmotrio je nezgrapne ostatke smrskanog zida, ruševine gde su se nekad nalazile radnje i kancelarije. Čitavu deceniju kasnije taj prizor ga je i dalje terao da zastane jer je svedočio o šteti koju su Britanci napravili kad su rešili da Aleksandriju zaspu topovskim đuladima kako bi tadašnjeg kediva4 primorali da im dopusti da uđu u grad i zavedu svoju upravu. Bila je to nužna intervencija, kako se tada govorilo, jer se politički metež u zemlji otrgao kontroli, dovevši do državnih udara, pobuna i drugih incidenata. Pa ipak, svi su znali da je to takođe imalo veze sa egipatskim poljima pamuka, jeftinom radnom snagom i dobrim transportnim vezama sa Istokom. Samo što, naravno, nije bilo pristojno pričati o tome. Edvard je gonio svog konja niz krivudave ulice koje su vodile ka luci. Sve je vrvelo od ljudi, mada je ved bilo kasno. Duž kaldrme bili su načičkani kameni kuderci, pijačne tezge, bakalnice i pekare. Vazduh je bio prožet mirisom zrelog voda, začina i prženog crnog luka. Edvard je vijugao tamo-amo, izbegavajudi gužvu. Kad su konačno stigli do puta koji se pružao duž obale, poterao je konja u galop, navevši Fadila da učini isto. Laknulo mu je što je konačno bio na otvorenom, što je mogao da se razmahne. Popustio je uzde, opijajudi se mediteranskim plavetnilom, čija se boja nalazila u takvom kontrastu sa kairskom prašinom. Poterao je konjajoš brže. Topao vetar hučao je oko njega, natopljen šolju. Peščani sprudovi duž puta bili su posuti pustinjskim cvetovima. Edvard je duboko udahnuo, uživajudi u njihovom mirisu i svežini vazduha, kratkotrajnom plamsaju života pre nego što čitava Aleksandrija ne zapucketa i ne uvene u fatalnom zagrljaju letnje žege. Prerano je stigao pa se neko vreme vrzmao ispred restorana, gledajudi niz široku ulicu. Bio je to bogat deo grada, ispunjen vilama imudnih grčkih porodica koje su 4

Titula koja se koristila za egipatske namesnike u vreme Otomanskog carstva. (Prim. prev.) 16


tokom vekova stizale preko mora da sviju svoj dom u Aleksandriji. Na pločnicima je bilo dosta fino obučenih parova koji su izašli u šetnju. Čempresi su se lenjo njihali na mirisnom vazduhu. Sunce je upravo zalazilo. I dalje utrnuo od dugog sedenja u vozu, Edvard je odlučio da i sam malo prošeta. Tad ju je spazio, kako prelazi ulicu nedaleko od stajališta za kočije. Na sebi je imala plavu haljinu bez rukava i bila je neobično preplanula. To je bilo prvo što je primetio. Podigla je pogled ka tabli iznad ulaza u restoran, očima upijajudi naziv. Ugrizla se za donju usnu. „Da li je sve u redu?“, upitao je, naprosto zato što je nešto morao da kaže. „Da se niste izgubili?“ „Ne, nisam“, odgovorila je. „Samo proveravam da li sam na pravom mestu.“ Drugo što je primetio bio je njen glas: blag, topao, sasvim drugačiji od oštrih tonova na koje je navikao. Ušla je u restoran. A on je nastavio da gleda za njom. Prosto nije mogao da odoli.

DRUGO POGLAVLJE Naravno, ušao je za njom. Teško da je imao izbora. Kroz izmaglicu duvanskog dima i penušanje šampanjca posmatrao je kako je konobar odvodi do stola, naprasno zaboravivši na Toma, i predstojedu večeru, i odlazak iz Egipta. Video je kako joj se usne pomeraju dok je razgovarala sa konobarom, kako klima glavom dok je slušala šta joj govori. (Treda stavka, četvrta stavka.) Skliznuo je pogledom duž obrisa njenih jagodica, preko smernih, blago iskošenih očiju. Bilo je nešto poznato u njoj, ali nije mogao da ustanovi šta tačno. Primetio je kako se okrede ka njemu, potom brzo skrede pogled. Previše brzo. Sigurno je namerno htela da ostavi utisak ravnodušnosti. Primetio je napetost u njenim golim ramenima i osetio dašak trijumfa. Ponovo je krišom pogledala u njegovom pravcu. Izvio je obrvu. Ona se zacrvenela, pokušala da potisne osmeh, ali bez uspeha. Spustila je glavu, nateravši smeđe lokne da poskoče. Obrazi mu zaigraše od zadovoljstva. Znao je da de mu se dopasti njen osmeh.

17


Stigao je do njenog stola pre nego što je primetila da joj prilazi. Ona je iznenađeno raširila oči, ni plave ni sive ni zelene. Primetio je da joj je okovratnik labav, kao da je nedavno smršala. Iz nekog razloga, ta pomisao ispuni ga nemirom. „Želite da sednete?“ upitala je dok je izvlačio stolicu preko puta nje. „Mesto je zauzeto. Treba da se nađem sa sestrom.“ „Kao što vidite, i dalje sam tu.“ Osmehnuo se preko stola, pokušavši da joj izmami osmeh. „A moj gest nije baš tako nedoličan jer sam skoro siguran da vas poznajem. Samo ne mogu da se setim odakle.“ „Zaista?“ „Zaista.“ „Oh.“ Klimnula je glavom, kao da je razmišljala šta sledede da kaže. Pažljivo je odmerila njegovo večernje odelo. „Veoma ste lepo obučeni, za muškarca sa takvim akcentom.“ On prasnu u smeh. Baš kao i ona. Sad mu se još više dopadala. „Moj otac ima fabriku tekstila u Derbiširu“, objasnio je. „Mi smo novi bogataši. Imam pet starijih sestara i sve su odbile da se udaju za muškarce sa titulama.“ „Šteta.“ „Da, za mene, jer sam zbog toga završio na Sandherstu.5 Ako u porodici nemaš lorda, oficirski čin predstavlja dobru zamenu.“ Osmehnuo se, pruživši joj ruku. „Kapetan Edvard Bertram.“ Ono što je usledilo desilo se veoma polako. Izraz njenog lica ostao je nepromenjen, ali svetlost koja je zračila iz nje, u kojoj je toliko uživao, počela je da jenjava. Kao kad posmatraš kako neko pada. Nije odmah shvatio šta se dešavalo, samo je pružio ruku ka bokalu, nasuo joj čašu vode, upitao da li joj je dobro. „Samo sam se setila ko sam“, rekla je. „Dopustila sam sebi da se nakratko zaboravim.“ Zagledala se u njega. „Niste u uniformi, inače bih pretpostavila da ste to vi.“ „O čemu pričate?“ Njene reči su ga začudile, ali odmah je znao da, šta god da mu kaže posle toga, to nede biti dovoljno da ga odvrati. „Ja sam Olivija Šeldon.“ Doduše, to je trebalo da bude dovoljno. Nemo su se pogledali. Nijedno se nije pretvaralo da to nije važno. Ona je podigla čašu i spustila je nazad. Nabrala je čelo, oborenih očiju, trepavica spuštenih preko obraza. Tada je shvatio zašto mu je bila poznata. Zato što je ličila 5

Britanska kraljevska vojna akademija. (Prim. prev.) 18


na Klaru, naravno. Nešto nežnija i manje upadljiva, sa drugačijim tenom, ali bilo je očigledno da su sestre. „Znači“, prozborila je, „rešili ste da se vratite kudi.“ „Da.“ Trebalo bi odmah da joj kaže da de za nekoliko meseci napustiti Egipat. „Žao mi je što sam se tako dugo zadržao.“ Pogledaj me, molim te. „Kako vam se dopada život u Aleksandriji?“ Lice joj se zbrčkalo u iskrivljen osmeh. Podigla je glavu, dopustila mu da uhvati njen pogled. A beznađe koje joj je zračilo iz očiju nateralo ga je da poželi, jače nego što je išta ikada želeo, da može da se vrati u prošlost i natera Alistera Šeldona – koji se pre toliko godina tako skandalozno udvarao Klari, i koga je ona odbacila zarad njegovog poslovnog partnera – da ostavi Klarinu mlađu sestru na miru. Svi su stigli gotovo u isti čas. Klara, koja ih je pozdravila oduševljenim vriskom („Livi, nisi nam rekla da se Tedi vratio!“), i Karterovi, sredni što su u restoranu zatekli Klaru i Oliviju. („Kako divno iznenađenje“, rekla je Imodžen, ozarenog lica, zbog čega je izgledala mnogo mlađe od svojih četrdeset i nešto godina. Uvek joj je bilo drago da ih vidi. Kao stara prijateljica njihove majke, obe je poznavala još od najranijeg detinjstva. „Šta kažete da zajedno sednemo?“) Olivija se čudno osedala, kao da istovremeno jeste i nije bila tu. Sigurno je nesvesno ustala dok su ostali pomerali stolove i stolice jer je u jednom trenutku shvatila da stoji. Samo je zurila u njega, nemodna da odvoji pogled. Crte njegovog lica, preplanula koža iznad kragne večernje košulje, zlatni odsjaj tek pomaljajude brade, smeđa kosa prošarana svetlim tačkama. Naravno, to je bilo zbog sunca. I te oči, samo što više nisu onako poigravale. U njima je bilo nečeg što nikad nije nazrela u Alisterovom ledenoplavom pogledu: neke topline i samilosti. Nije ga poznavala ni petnaest minuta, ali se sa njim osedala bezbednije nego mesecima unazad. Znači, tako to izgleda, prođe joj kroz glavu. A onda, Kakva šteta. Konobar je doneo jelovnike. Naručili su vino. („Mislim da ovakva prilika zahteva šampanjac“, rekao je Tom.) Olivija se svojski trudila da gleda u sto, u escajg, u čvoride na drvenom nameštaju… Ali su joj oči neprestano bludele ka Edvardovoj nozi, koja se nalazila nadomak njene. Mogla je da ga oseti u svojoj koži, u mišidima. Ti si udata žena. Udata. Nikad te nede pustiti da odeš. Pre bi te ubio.

19


Podigla je svoj jelovnik, pomislivši da nede modi da proguta ni zalogaj, i pre nego što je postala svesna šta radi, ustala od stola. On je takođe ustao. „Jesi li dobro?“, zabrinuto upitaše Klara i Imodžen. Obe su ved skočile na noge. „Da ti nije pozlilo od vrudine?“ natuknu Klara. „Osedaš li slabost?“ „Vidiš kako se zarumenela“, umeša se Imodžen. „Tome, daj joj vode.“ „Molim vas“, prozborila je Olivija. On je zakoračio ka njoj. „Bide mi dobro.“ Skrenula je pogled ka vratima. Njena kočija čekala je u ulici iza restorana, u senci krošnji. Ona de je vratiti kudi, na poslednje mesto gde je želela da bude, i jedino gde je mogla da ode. Uzela je tašnu, polako se okrenula. „Ja du vas odvesti“, ponudi Edvard. „Da, to je dobra ideja“, reče Imodžen. To je bila zastrašujuda ideja. „Neka“, umeša se Klara, skupljajudi svoje stvari. „Ja du otpratiti Livi do kude.“ To je bilo skoro jednako loše rešenje. Morala je da bude sama, da sredi haos u vlastitom umu i srcu pre nego što se sretne sa Alisterom. Ti si udata. Udata. Rekla je Klari da ostane u restoranu, da može sama da se vrati. Zaista. Da nema potrebe da dižu toliku prašinu. Krenula je ka izlazu. Klara se pobunila, ali je Olivija ostala pri svome. Dok je drhtavom rukom otvarala vrata, osetila je njegov pogled na sebi. Vrelina joj pokulja uz vrat. Izašla je na ulicu i naterala sebe da izbaci vazduh. Zabacila je glavu, zagledavši se u zvezdano nebo, pokušavajudi da oseti olakšanje što je utekla iz prepune restoranske sale. Nede dopustiti da je obuzme beznađe. Nije smela tako da se oseda. Ne, to joj uopšte nije trebalo. Krenula je ka kočiji. Nije se osvrnula ka restoranu, nije pokušala da ga vidi kroz prozor, kako sedi za stolom. Dosta, naredila je sebi. Stvari moraju da ostanu na tome. Alister je bio kod kude kad se vratila. U spavadoj sobi tinjala je sveda, mogla je da vidi njen odsjaj sa kudne staze. Neujednačeno treperenje plamena, gotovo podrugljivo. Napudila je usne, polako izdahnula. Alister de biti besan. Mrzeo je kad je izlazila bez njega, naročito sa Klarom. Ranije tog dana, kad joj je Klara predložila da izađu na večeru, dok je nod još bila daleko, bilo joj je lakše da se pretvara da njegov bes nije bio važan. Spustila je šaku na svileni pojas i opipala modrice, još sveže, od prošle nodi. Njena kazna za to što nije mogla da zameni Klaru. I osveta za ranu koju je Klara

20


nehotično nanela Alisterovoj taštini, a možda i duši, onog dana kad je odabrala Džeremija umesto njega. Alisterova senka pomerala se sa druge strane prozora. Čekao je i motrio. Uvek je motrio na nju. Duboko je udahnula, skupljajudi snagu za ono što je sledilo. Čudno kako joj je to večeras izgledalo teže nego ikada. Podsetila je sebe da de se boriti, kao što je uvek radila. Nede se tek tako predati. Bar joj je to ostalo. Naravno, on de na kraju pobediti. Dobro je to znala. Ali, pošto nije imala drugog izbora, zakoračila je preko šljunka, ušla u kudu i polako krenula uz stepenice. Slededeg jutra nije izašla na plivanje. Alister je otišao u kancelariju, sa zluradim osmehom na usnama. Nisam odustala od plivanja zbog tebe, došlo joj je da zavrišti. Tražila je da joj donesu doručak u sobu. Sededi na fotelji, odsutno se igrajudi olabavljenim končidem, slušala je kako Edvard u trpezariji razgovara sa poslugom. Njegov duboki glas lepršao je ka spratu. Činilo se da priča na arapskom, mada je Alister zabranio da se arapski koristi pod njegovim krovom, i to joj se svidelo. Ne, ne sviđa ti se. Ne sme da ti se svidi. Znaš šta de ti Alister uraditi ako nešto posumnja. Čula je smeh, još reči, škripanje stolice, bat koraka u hodniku. Potom zatišje. Zadržala je dah. Ni najmanjeg zvuka. Mogla je da ga zamisli kako stoji tamo, u podnožju stepeništa, podignute glave, lica preplanulog od sunca. Noge su joj bridele od želje da istrči u hodnik i da ga vidi. Ali je umesto toga naterala sebe da još dublje utone u fotelju. Odjek koraka na pločicama, otvaranje pa zatvaranje ulaznih vrata. Ovog puta nije mogla da spreči sebe da skoči sa fotelje. Prišla je prozoru i izvila vrat primetivši kako Edvard odlazi ka staji i ubrzo se vrada vodedi svog konja. Posmatrala je s kakvom lakodom uskače u sedlo i jaše niz stazu, jednom rukom stiskajudi uzde, drugu držedi sa strane. Primetila je njegovu modro-plavu uniformu, kako je u njoj izgledao nekako viši nego prethodne nodi, vitko, ali snažno. Zastao je pred kapijom. Zatekla je sebe kako se grčevito drži za sims. On se okrenuo i podigao glavu, uhvatio njen pogled tim smeđim očima i podigao ruku u znak pozdrava. I, mada je sebi govorila da je udata, udata, i ona je podigla ruku i mahnula.

21


„Još deluješ slabo“, prozbori Klara kad su izašle na terasu da popiju jutarnji čaj. „Loše si spavala? Čitavu nod sam brinula.“ „Dobro sam.“ „Ne bih baš rekla.“ „Samo sam loše raspoložena. Ništa strašno.“ „Da možda nisi…“ „Nisam.“ Olivija se stresla od jeze, istog časa zaboravivši na Edvarda, prenuta stravičnom pomišlju da bi u sebi mogla da nosi Alisterovo meso i krv, na duže vreme, a ne samo na sedam do devet minuta koliko je svake nodi na silu provodio u njoj. Pre odlaska iz Engleske posetila je ginekologa od koga je dobila stvarčicu koju je potajno koristila kako bi bila sigurna da se to nikad nede desiti. Samo je bog znao šta bi Alister uradio kad bi otkrio da to koristi. Krv joj proključa ved pri samoj pomisli. „Znaš, kad bi bila, to bi ti možda pomoglo“, nastavi Klara. „Sumnjam.“ „Kad stignu deca, lakše podnosimo to što nas je snašlo.“ „Klaro.“ „Ne znam šta bih radila da nemam Ralfa i Gasa.“ „Klaro!“ Olivijin glas pređe u vrisak. „Ne želim da rodim Alisterovo dete. Ne bih to mogla da podnesem.“ Podigla je ruku ka ustima, šokirana što je to tako otvoreno rekla. Klara se zagleda u nju. „Oh, Livi.“ „Hajde da više ne pričamo o tome.“ „Mislim da treba da pričamo.“ Klara joj stisnu šaku. „Možda deš se bolje osedati.“ Olivija instinktivno otvori usta, krenuvši da kaže ne, da ne može da priča o tome, ali ju je toplina Klarinog dodira dovela u iskušenje da bar malo olakša dušu. Zašto je to bilo tako teško? Od Klare je čula da je, dok je bila mala, brbljala kao navijena, da ništa nije mogla da zadrži za sebe. Kod tebe je uvek bilo što na umu, to na drumu. Sad nije mogla ni da zamisli kako je to kad imaš takvu slobodu, kad u tebi ne postoji zid koji blokira svaki poriv za razgovorom, koji vrši neprestanu kontrolu i cenzuru. Koliko bi one kaluđerice bile sredne kad bi znale da je taj zid i dalje tu. Uložile su toliko truda da ga podignu. Alergične na suze, svake nodi patrolirale su po spavaonici šamarajudi devojčice koje su plakale i one koje su bile dovoljno budalaste da ih teše u svom zagrljaju. Bez dodirivanja. („Gurni pesnicu u usta“, rekla joj je njena najbolja drugarica, Beatris, te prve strašne nodi. „Još de se više naljutiti ako se vrate i zateknu te da i dalje plačeš…“) Pesnica u Olivijinom

22


slučaju nije delovala (a kaluđerice su se stvarno još više naljutile, i te kako), ali s vremenom je valjda naučila da se pretvara da se ti užasi nisu stvarno dešavali i da ne priča o njima. Da odbije da prihvati istinu. To joj je pomoglo da živi s tim. Na izvestan način. To joj je i sada pomagalo. Sve do prošle nodi. Sad naprosto više nije mogla da se pretvara. Niti je želela. Ne više. „Livi…“ „Ne mogu da pobegnem od njega.“ Otvorila je usta, tek tako, i reči su pokuljale iz nje, slobodne, ostavivši neku šupljinu u njenim grudima. „Mrzim ga zbog toga, ali sebe mrzim još više…“ „Ne smeš da mrziš sebe, Livi. Ne smeš to da radiš.“ Klara joj još jače stisnu šaku. „Nedu to dopustiti. Mrzi njega, samo njega.“ „Ne znam šta da radim, Klaro.“ Klara je netremice zurila u nju. „Livi“, polako je rekla. „To što ti radi, to čini samo rečima, zar ne? Rekla bi mi da ima još nečeg?“ Olivija proguta knedlu i klimnu glavom, i dalje nemodna da prizna sablažnjujudu istinu, čak i pred Klarom. „Da, samo rečima.“ Kad je primetila olakšanje koje je zapljusnulo Klarino lice, bilo joj je drago što je slagala. „Doduše, i to je dovoljno teško“, reče Klara. „Hodu da ti pomognem. Samo mi reci šta mogu da učinim.“ „Ne znam šta možeš da učiniš. Ja sam se udala za njega. Ja sam napravila takav izbor.“ „Teško da si imala izbora.“ „Sama sam donela takvu odluku. Trebalo je da budem jača. Da pronađem drugi način.“ „Koji drugi način? Gde si mogla da odeš? Sa kojim novcem?“ „Ne znam.“ Olivija se namršti dok je po ko zna koji put pokušavala da pronađe neki drugi put kojim je mogla da krene. Ona i Beatris provele su sate pretresajudi sve raspoložive opcije. Olivija je boravila kod nje i njene tetke kad je Alister došao. Beatris je planirala da uskoro napusti Englesku i otputuje u Indiju, kod roditelja. Oni su bili misionari i imali su malo novca, ali je Olivija nameravala da iskoristi svoju skromnu stipendiju i da se takođe preseli u Indiju. Sve dok Mildred nije stavila tačku na njene planove. Zapretila je da de obavestiti lučku upravu ako Olivija pokuša da pozajmi novac za kartu i suprotstavi se njenoj volji, da de im objasniti da se Olivija nalazi pod njenim starateljstvom i da je krenula na put bez dozvole, i da de je potom vratiti pravo u samostan, kod onih kaluđerica, i zauvek završiti s njom. Vodena pukim očajanjem, Olivija je otišla kod advokata, kod nekoliko njih, u nadi da de otkriti da Mildred ima manju mod nego što je

23


tvrdila. Ali svi su joj rekli isto – da niko ne može da ospori Mildredino starateljstvo. Sve dok sud bude smatrao da Mildred postupa u Olivijinom interesu, Mildred je sa njom mogla da radi šta god joj je volja. Bolje se pomiri s tim, mila. Ti si mlada žena bez bilo kakvih sredstava za izdržavanje. Nijedan sudija te nede ozbiljno shvatiti. Čak i kad bismo pronašli nekog ko bi bio voljan da to učini, nemaš novca da podmiriš zakonske troškove. „Govorila sam sebi da du možda uspeti da preokrenem situaciju u svoju korist“, prozborila je. „Nisam poznavala Alistera. Mislila sam… šta znam, da de mi se možda svideti, ako mu pružim šansu. A onda mi je rekao da ti živiš ovde. I da du te ponovo videti.“ Zagledala se u Klarine oči, primetivši bol koji je zračio iz njih. „To mi je pomoglo da donesem odluku.“ „Oh, Livi.“ „Tu više nema ispravke“, nastavi Olivija. „Sad sam njegova. Stalno me podseda na to. Nikad mi nede dati razvod.“ Klara se žacnula. „Da li bi to stvarno želela?“ Glas joj je bio prigušen, kao da je čak i sama ta reč bila opasna. „Razmisli kako bi se to odrazilo na tebe. To se ne radi.“ „Da“, rekla je Olivija. „Pretpostavljam da je tako.“ „Gde bi živela ako se razvedeš? Nisam sigurna da bi Džeremi… znaš, da bi ti dopustio da živiš kod nas. Zbog dečaka, i skandala…“ „Zaboga, Klaro. Ne bih to ni tražila od tebe.“ „Mogla bi da tražiš, Livi, da to zavisi od mene. Ali…“ Bespomodno je raširila oči. „Tvoj život bi bio…“ „Znam, gotov.“ Olivija pognu glavu. I ovako je gotov. „Kao što sam rekla, nema svrhe da pričamo o tome. Morala bih da dobijem Alisterovu saglasnost, a on mi je nikad nede dati.“ Teško je uzdahnula. „Daj da preskočimo tu temu, važi? Stvarno nema svrhe.“ Klara je oklevala. „Molim te, Klaro.“ „U redu“, rekla je.“ „Ali ja sam tu, Livi. Hodu da to zapamtiš. Uvek du biti tu za tebe. Nisi sama.“ „Znam.“ I to je bilo nešto. Klara joj pusti šaku i pomazi je po obrazu. „Moraš više da jedeš.“ Tužno se osmehnula. „Daj da krenemo od kolača.“ Pokazala je na komisbrot sa suvim grožđem koji je stajao ispred njih. Kada je zarila oštricu u testo, nateravši mrve da se raspu po tanjiru, osmeh joj je nestao sa lica. Primetivši senke ispod njenih očiju i bledilo ispod prozračne kože, Olivija se setila da je isto izgledala juče dok je posmatrala Ralfa.

24


Upitala je sestru da li se ponovo rastužila zbog njega. Klara je podigla pogled, očigledno zatečena pitanjem. „Ma ne“, odgovorila je. „Šta onda nije u redu?“ „Kako to misliš, Livi? Sve je u redu. Sve je cakum-pakum.“ Bilo je to zbog tog izraza, cakum-pakum. Olivija prasnu u prigušeni smeh. Nije znala odakle je to došlo. Bila je užasno uznemirena, zbog mnogo toga, ali joj se iz grudi ote nova salva smeha, sekudi napetost koja je lebdela u vazduhu. Nije mogla da se zaustavi. Držedi nož u ruci, Klara takođe prasnu u smeh. Oči joj postadoše iskričave. Činilo se da ni ona ne može da se zaustavi. Što se više smejala, Olivija ju je sve revnosnije pratila, Mada je ved zaboravila zbog čega su počele da se smeju. Klara konačno obrisa oči donjim delom dlana. „Oh, Livi“, rekla je, pokušavajudi da dođe do daha. „Šta nas je to spopalo?“ „Ne znam“, reče Olivija. „Stvarno ne znam.“ Klara uzdahnu, zavrtevši glavom. „U svakom slučaju, drago mi je što se Tedi vratio“, rekla je, podsetivši Oliviju na taj detalj. „Lakše mi je kad znam da je u blizini, da de ti praviti društvo. Nas dvoje smo se upoznali nedugo nakon što je stigao u Aleksandriju, pre otprilike tri godine. Jedne večeri, na nekom prijemu, zapodenuli smo razgovor i otada smo dobri prijatelji. U poslednje vreme se dosta oslanjam na njega. Sigurna sam da de ti se dopasti, kad ga bolje upoznaš.“ „Da“, rekla je Olivija, „sigurno.“ Podigla je lonče koje je stajalo ispred nje. „Hodeš čaja?“ „To je mleko.“ Olivija se zagleda u posudu. Da, upravo tako. Naredna tri dana Klara joj je bila jedino društvo. Sve vreme su bile kod kude. Klara je pokušavala da je izvuče napolje, ali se Olivija opirala. Daleko od toga da nije želela da utekne od kude. I te kako je želela. Obično je jedva čekala da negde izađe, ako ne do grada, a ono bar do Sportskog kluba na pide, ili do Stenli Beja, javne plaže u Ramli, da protegne noge. Čak su i lokalne pekare, bakalnice i delikatesne radnje koje su Britanci iz Ramle redovno obilazili predstavljale dobrodošlu promenu. Ali ovog puta nije mogla da natera sebe da bilo gde mrdne. Nakon onog što joj je Alister uradio one nodi kad je izašla na večeru u Sabiji, plašila se da ga ponovo naljuti, koliko god se stidela zbog toga. Na kraju de prikupiti hrabrost, bila je sigurna u to, ali ne još. „Dobro, ako si tako rešila“, rekla je Klara. „Onda treba da pronađemo neku zabavu. Šta kažeš na partiju bridža?“

25


Dok su se kartale, Klara bi se povremeno udutala i obesila nos. Kad bi je Olivija upitala šta je muči, brzo bi se osmehnula i rekla da je ništa ne muči i da se bajno oseda. „Ne osedaš se bajno“, rekla je Olivija. Tada se setila da u Klarinom braku nisu baš cvetale ruže pa je upitala: „Da li je to zbog Džeremija? Da li si zbog njega uzrujana?“ „Ništa više nego obično“, odgovorila je Klara. „A čak i da jesam, ti ne smeš da brineš za mene, Livi. Jesi li razumela?“ Potom je promenila temu, prešavši na priču o svojim dečacima (Da si jutros samo videla Gasa…) i stvarima koje bi ona i Olivija mogle zajedno da urade. (Volela bih da odem u Kairo. Nisam bila tamo još otkako su mama i tata umrli, a nas dve morale da se odselimo. Možda bi bilo lepo da sad zajedno odemo. Možemo da odsednemo u Šepardu, da sebi priuštimo mali odmor, možda čak daposetimo našu staru kudu.) Nijedna nije pomenula Alistera. Pa ipak, Olivija se osedala slobodnije sad kad je priznala koliko ga je mrzela. Bilo joj je drago što se poverila Klari. Slutila je da de Klara ponovo pokušati da je navede na razgovor, da je čekala pravu priliku, baš kao što je Olivija čekala priliku da Klaru nagovori da prizna šta je nju izjedalo. Hodile su varljivom stazom, motredi na svaki korak, i dalje učedi kako da se bolje upoznaju. Olivija je govorila sebi da de stidi kuda su krenule, naravno da hode. Bile su zajedno, imale su dovoljno vremena. Što se nje ticalo, možda slededi put treba da bude iskrenija kad je Klara upita za Alistera. To što ti radi, to čini samo rečima, zar ne, Livi? Morala je da skupi hrabrost, da pusti glas, da zaboravi na olakšanje s kojim je Klara dočekala njenu laž. Možda. Nikad nije pominjala Edvarda, mada se Klara raspitivala za njega. Za Tedija. „Još nije svratio do nas“, rekla je. „Ljuta sam zbog toga. Slobodno mu to prenesi. I reci mu da očekujem da me poseti.“ „U redu“, rekla je Olivija. Ali mu nije prenela Klarine reči. Svojski se trudila da ga izbegava kad je bio kod kude. Jer kako de Alister modi da otkrije da nešto nije u redu – kako je mogude da nešto ne bude u redu – ako ne bude bila u njegovoj blizini? Zatražila bi da joj donesu doručak u sobu, sačekala da Edvard ode u kasarnu pre nego što izađe na plivanje i gledala da šmugne na sprat pre nego što se on uveče vrati kudi.

26


Doduše, večera je predstavljala ozbiljan izazov. Sedeli su na suprotnim stranama stola, a Alister na čelu, između njih. Edvard joj je postavljao svakojaka pitanja, tim severnjačkim glasom, blagim i ispipavajudim. Kako je provela dan? Koja je sve mesta dosad posetila u Aleksandriji? Da li je išla na plivanje? Jeste? Gde je naučila da pliva? A ona, svesna – čak previše svesna – Alisterovog prisustva, nijednog časa nije dopustila sebi da pogleda u Edvardove oči. I mada je žudela da on nastavi da priča i da se raspituje, makar samo zato što je za to vreme gledao u nju, što je želeo da sazna još nešto, pružala je samo šture odgovore, nadajudi se da de njena hladnoda biti dovoljna da ga odvrati, i plašedi se da bi to zaista moglo da se desi. Četvrte nodi, odmah posle večere, Alister je izašao u klub. Po tišini koja je zavladala u kudi, Olivija je pretpostavila da je i Edvard negde otišao pa se osmelila da siđe u salon, zahvalna što je bar nakratko mogla da pobegne iz sobe. Kad je sela za klavir i prešla prstima preko dirki, začula je zvuk koji je dopirao sa terase. Bio je to Edvard, peo se uz stepenice. Zastao je upola koraka, spazivši je kroz otvorena vrata. „Mislila sam da ste izašli“, rekla je, tako zatečena da je zaboravila da ne treba da razgovara s njim. „I jesam.“ Pokazao je glavom ka dvorišnim zgradama, gde je njegov pomodnik imao sobu. „Bio sam kod Fadila. Moj konj je izgubio potkovicu.“ „Oh.“ Olivija nije znala šta da kaže. Telo joj se napelo, spremajudi se da ustane. Edvard je kročio u sobu. Seo je preko puta nje, obasjan plamenom sveda, izvadio cigarete i ponudio joj jednu. Ona je odmahnula glavom. Nekoliko trenutaka vladala je potpuna tišina. More se valjalo u daljini. On je kresnuo šibicu, uvukao dim. „Pa, ovaj…“ zaustila je. „Mislim da je bolje…“ „Ostani“, rekao je on. „Molim te.“ „Ne treba to da radim.“ „Treba“, odgovorio je on. „Ovo je tvoj dom. Mrzim da te vidim takvu.“ Nagnuo se ka njoj, laktova naslonjenih na butinu, sa cigaretom u ruci. „Pričaj sa mnom, Oli.“ Čelo mu se blago namrštilo, kao da je bio iznenađen. „Mogu tako da te zovem?“ „Ako želiš.“ A onda, pošto Alister nije bio kod kude, i pošto su protekli dani stvarno bili neizrecivo dugi, i pošto nikad ništa nije želela više nego da, kao što je Edvard rekao, ostane tu i priča sa njim, da mu dopusti da dobije bar nešto od nje,

27


dodala je: „Moja drugarica Beatris… ona me je tako zvala, dok smo bile u zavičaju.“ „Dobra drugarica?“ „Najbolja.“ „Sigurno ti nedostaje.“ „Da budem iskrena, trudim se da ne razmišljam o njoj.“ „Zato što ti to teško pada?“ „Da“, rekla je, zadovoljna što ju je shvatio. „Upravo zato.“ On je podigao cigaretu, izbacio kolut dima. „I ja sam se tako osedao“, rekao je. „Znaš, imam pet sestara.“ „Sedam se.“ Osmehnuo se. Kao da mu je bilo drago što se sedala. „Pišu mi svake nedelje. Nikad ne propuste da se jave, mada zajedno imaju bar stotinu dece.“ „Stotinu?“ Prasnuo je u smeh. „Ne baš, ali podosta. Samo bog zna kako pronađu vremena da mi pišu.“ „Ali pronađu.“ „Da, uvek. Pričaju mi svoje priče: o klizanju, konjskim trkama. Sve to mi užasno nedostaje, i mrzim što je tako, pojma nemaš koliko, ali lakše je kad znaš da se tamo negde sve to i dalje dešava.“ Skrenuo je pogled ka Oliviji, pažljivo je odmerivši. Ona je nepomično sedela na klavirskoj stolici. On je otresao pepeo sa vrška cigarete. „Ponekad je bolje držati se stvari koje smo ostavili za sobom. To nam pomaže da ostanemo to što jesmo.“ „Zaista?“ Olivija skliznu prstima preko dirki, razmišljajudi o tome, o njemu. Odsvirala je jedan pa drugi ton. Šuplje note ispuniše sobu. „Onog dana kad sam stigla u Aleksandriju, Klara je došla ovde da me dočeka.“ Uopšte nije bila svesna da de to redi. „Poslednji put sam je videla kad sam imala osam godina. Nismo se dopisivale, ja nisam imala njenu adresu, a baba Klari nije htela da da moju.“ Nakratko je zastala, pomislivši na sva pisma koja je napisala i bacila. Na stravičnu usamljenost. „Očajnički sam želela da je ponovo vidim“, rekla je. „Mislila sam da se to nikad nede desiti. Bila sam užasno nervozna. Nisam čak ni znala da li de ona želeti da se sretne sa mnom. Baba mi je rekla da nikad nije pitala za mene…“ „Pitala je“, tiho reče Edvard. „Da, sad znam da jeste“, reče Olivija. „Klara mi je rekla. Ali kad sam stigla ovde, uopšte nisam znala šta da očekujem. A onda sam ugledala Klaru, kako čeka na stazi ispred kude. Ne mogu ti opisati kako sam se osedala u tom trenutku kad sam je spazila. Izgledala je tako… sasvim drugačije nego što sam zamišljala. Valjda

28


sam napola očekivala da je vidim onakvu kakva je bila sa četrnaest godina.“ Olivija zaduta, iznova pogođena tim trenutkom koji je plutao izvan vremena. „Donela je masni puding“, rekla je. „Dok sam bila mala, to mi je bilo omiljeno jelo, tako je kazala, mada ja nisam mogla da se setim da sam ikad jela tako nešto. Valjda sam bila previše šokirana… što je toliko marila za mene, i što je bila tu, što je bila stvarna, da bih mogla da se pretvaram.“ Čelo joj se zbrčkalo. „Da si joj samo video lice kad je shvatila da sam zaboravila. Pokušala je da izgladi stvari rekavši da to nije važno, da je to apsolutno razumljivo i da ne brinem ni zere.“ „Da, mogu da zamislim.“ Olivija zavrte glavom. „Svih tih godina nije zaboravila šta mi je omiljeni desert. Sačuvala je to u sebi, svaki mogudi detalj. A ja sam dopustila da sve nestane.“ Pomislila je na dutnju u koju je Klara utonula u poslednje vreme, na senku koja joj je lebdela na licu. „To joj sigurno teško pada“, rekla je. „To što sam takva. Mrzim što joj to radim. I bez mene ima dovoljno muka.“ Zagledala se u vrhove prstiju. „Ne znam zašto pričam sve ovo.“ Smušeno se osmehnula. On ju je zamišljeno osmotrio. U očima mu je treperio blagi odsjaj plamena. „Otkako je poznajem, Klara brine za tebe“, rekao je. „To je jedna od prvih stvari koje mi je rekla kad smo počeli da se družimo. Pokušala je na sve načine da ti uđe u trag.“ „Znam.“ „Ona najbolje shvata sve što ti se desilo.“ „Znam“, ponovi Olivija. Jedva je procedila tu reč. Neka čudna grudva zastala joj je u grlu. Progutala je pljuvačku, pokušavši da je potisne. „Jednom sam je upitao“, nastavi Edvard, „zašto je vaša baba to uradila. Zašto vas je rastavila.“ „Da li ti je rekla?“ „Rekla je da je to učinila zbog vaše majke. Zato što ju je mrzela.“ Olivija polako zaklima. „Mislim da de je uvek mrzeti.“ Na brzinu se prisetila svega što je čula o svojim roditeljima. Obično nije volela da razmišlja o njima. To što nije imala vlastita sedanja uvek je teralo da se oseda užasno distancirano, kao da su oni likovi iz nekog romana. Ali večeras, dok je Edvard gledao u nju, odvažila se da to učini. „Naš otac je bio arheolog“, rekla je. „Došao je u Egipat zbog nekih iskopavanja. Mama je ved bila tu. Ona je odrasla u Aleksandriji. Upoznali su se i ubrzo venčali, potom se preselili u Kairo, i otac se više nije vratio kudi.“ „A vaša baba je želela da se vrati?“ „Pokušala je da ga nagovori, mnogo puta, naročito posle Klarinog rođenja. Godinama mu nije dala mira. Čak je došla ovde da ga ubedi, kad je Klara imala šest

29


godina. Sredila je da mu ponude položaj u Londonu. Ali…“ Olivija slabašno slegnu ramenima. „Majka je tad ostala u drugom stanju, sa mnom, i nije želela da napušta Egipat. Što valjda znači da sam ja donekle kriva.“ Pognula je glavu, razmišljajudi kako joj se surovo Mildred osvetila tokom narednih godina. „Tako bih želela“, rekla je, „da mi je ostalo bar nešto od roditelja. Da mogu bar nečeg da se setim.“ On je zgnječio cigaretu u pepeljari. „Znaš li zašto si zaboravila?“ Nije odmah odgovorila. Bila je nekako izgubljena zbog svega što je rekla, i čudnog osedaja koji ju je obuzeo nakon toga – osedaj neke lakode, kao kad razvežeš vrpce na korsetu, i ponovo možeš da dišeš, mada si pomalo ošamudena. On je nije požurivao. Samo je gledao u nju. „Bilo je to onog dana kad smo se Klara i ja vratile u Englesku, odmah posle smrti naših roditelja“, konačno je prozborila. „Bilo je grozno vreme, padala je ledena kiša.“ Podigla je pogled ka tavanici, prizvavši u sedanje to sivo jutro, i slike počeše da nadiru: mlada Klara, kako vrišti pored mostida za iskrcavanje, iskrivljenog lica, dok baba pokušava da je obuzda. I ona, kako se mahnito otima, obučena u crnu haljinicu, jecajudi i gušedi se od straha i panike dok je kaluđerice koje nikad pre toga nije videla odvlače iz pristaništa. „Vožnja je bila užasno duga. Dok smo sedele u kočiji, kaluđerice uopšte nisu razgovarale sa mnom. Kad smo stigle, internat je bio ogroman. Mračan i hladan, ne mogu ti redi koliko. Hodnici su bili kao lavirint pa sam se izgubila. Znaš, tražila sam toalet.“ Uvukla je vazduh, ugledavši sebe kako trčkara unaokolo, kako ne uspeva da stigne na vreme. I setila se kako je sestra Agnes ostalim devojčicama rekla da se Olivija uneredila. „Ostala sam budna čitavu nod. Strašno sam se plašila…“ „Čega? Mraka?“ „Ne.“ Odmahnula je glavom. „Plašila sam se da de Klara dodi da me odvede odatle, ali nede modi da pronađe gde sam.“ Pogledala je u njega tako suvim očima da ga je nešto steglo u grudima. „Molim te, nemoj to da kažeš Klari. To bi je sigurno potreslo.“ „Naravno da nedu“, reče on. „Hvala ti.“ Prislonila je šaku uz grlo. Ona knedla je donekle splasnula. Pokazala je ka cigaretama. „Možda bih ipak mogla da uzmem jednu.“ „Zaista?“ Kad se osmehnuo, vazduh oko njih postao je nekako treperav. Zapalio je cigaretu i pružio je ka njoj. Prsti im se okrznuše. Povukla je dim i počela da kašlje. Njegove usne se izviše u naheren osmeh. „Ne moraš to da radiš, ako ti ne prija.“

30


„Treba samo da se naviknem.“ „Mrzim te kaluđerice“, rekao je. »I ja.“ Nastupila je kratka tišina. „Pričaj mi o Beatris“, rekao je. I ona ga je poslušala. Nije znala koliko su još pričali posle toga. Znala je samo da su prošli sati i da su se svede pretvorile u lokve rastopljenog voska. Na kraju, nevoljno shvativši da de se Alister uskoro vratiti, rekla je da mora da krene na počinak. Edvard je ustao zajedno sa njom. „Ne mogu da podnesem pomisao da si čitav dan zatvorena ovde, u kudi. To te sigurno izluđuje.“ „Klara mi dolazi u posetu. I idem na plivanje.“ „Ali zar ne želiš da negde izađeš?“ „Alister ne voli kad putujem kočijom.“ Edvard se namrštio. „To nije dobro.“ Krenula je ka stepeništu. „Oli“, pozva on. Okrenula se. „Vidiš da nam je uspelo.“ Ton mu je bio ozbiljan, ali su mu oči blistale. „Pričali smo. I nije bilo tako strašno, zar ne?“ „Ne.“ Osmehnula se. „Nimalo strašno.“ Slededeg jutra stajala je pored prozora posmatrajudi kako Edvard napušta kudu. Podigao je ruku u znak pozdrava, kao prvog jutra. Ona je mahnula. Doručkovala je, provela neko vreme za klavirom, u mislima oživljavajudi razgovor od prethodne večeri, grickajudi usnu i krišom se smeškajudi, šokirana spoznajom da je tako nešto uopšte moglo da se desi. Zaboga, ona je udata… Prigušila je glas koji joj je odzvanjao u glavi. Nije želela da ga sluša. Zaključivši da joj treba vazduha, izašla je na plivanje. Nešto kasnije sedela je na stenama, čekajudi da se osuši, sa peškirom raširenim ispod sebe. Ramena su joj bila okrenuta ka toplom jutarnjem suncu. Sunce je iz dana u dan sve snažnije peklo. Mogla je da oseti kako joj se koža zateže od vreline. Podigla je lice ka nebu, zatvorenih očiju, upitavši se gde se on nalazi u tom trenutku. „Zdravo, Oli.“ Iza nje, po svoj prilici. Munjevito se okrenula da ga vidi. Usne joj se raširiše u osmeh pre nego što je stigla da se obuzda. Bila je previše sredna i iznenađena što je bio tu da bi pokušala da sakrije svoju reakciju. Stajao je nekoliko metara od nje, na travnjaku u

31


podnožju stena, u raskopčanoj tunici, sa belom košuljom ispod, u dubokim vojničkim čizmama. Zaklonio je oči od zaslepljujudeg sunca. „Otkud ti ovde?“, upitala je, tek tada se setivši da je bila oskudno obučena. Pokušala je da povuče peškir, ali je sedela na njemu, a nije mogla da ustane a da ne otkrije još više. „Videla sam da si jutros otišao.“ „Ali sam se vratio.“ „Očigledno.“ On se glasno nasmejao. Ponovo je cimnula peškir. „Edvarde.“ On pomirljivo podiže ruke i okrenu leđa. „Imam jednu ideju.“ „Ideju?“ Skočila je sa zemlje i brzo se obmotala peškirom. „Imam jedan poklon za tebe.“ „Zaista?“ Srce joj je poskočilo. „Šta to?“ „Hodeš da vidiš?“ „Mogu li prvo da se presvučeni?“ On se ponovo nasmeja. „Da, bilo bi poželjno.“ Dok su se vradali ka kudi, rekao joj je da obuče široku suknju, ili neku opuštenu haljinu. „Zašto?“ upitala je. „Videdeš.“ Čekao je na tremu kad je sišla u prizemlje. Koža joj je još bila vlažna ispod pamučne haljine. „Da li ovo odgovara?“ Oči su mu zaiskrile kad ju je osmotrio. „Mislim da de odgovarati.“ Ispružio je ruku, pokazavši ka vratima. „Posle tebe.“ Uveo ju je u staju. Vazduh je bio prašnjav i sladunjav. Seno je šuštalo dok je nestajalo u ustima vučnih ponija. Zastao je pred boksom u kome se nalazila kobila kestenjaste boje. „Tvoja je“, rekao je, otvarajudi kapiju. „Moja?“ „Da.“ „Ali…“ promucala je. „Alister de…“ „On ne mora da zna. Redi du da sam je kupio za sebe, iz pukog sažaljenja, jer je ved na izmaku snaga. I da nemam ništa protiv da je povremeno pozajmiš.“ Olivija uđe u boks i pomazi svilenkastu konjsku dlaku, osedajudi mreškanje mišida ispod kože. „Ali nije baš tako, zar ne? Mislim, nije na izmaku snaga?“ „Hteo sam da je imaš“, reče on, izbegavši odgovor. Olivija odmahnu glavom. „Ne umem da jašem.“

32


„Ja du te naučiti. Stvarno bih to voleo. Možemo da vežbamo dok je Alister na poslu, ako ti je tako lakše. Njemu možeš da kažeš da si naučila da jašeš u Engleskoj, ako nešto pita. Videdeš, to de ti stvarno prijati. Tako deš modi da izađeš iz kude, da pobegneš.“ Olivija pomazi kobilu po vratu i oko glave. Kobila joj onjuši dlan, izbacujudi vlažan topao vazduh kroz nozdrve. On je to uradio, pomislila je. Za mene. Razmišljao je o tome, skovao plan. Krišom ga je osmotrila. On je gledao u nju, naboranog čela, kao da pokušava da ustanovi da li je uradio pravu stvar. Alister de me ubiti ako posumnja šta to znači. „Oli?“ „Da pobegnem“, polako je rekla. „Sviđa mi se ta ideja.“ Usne mu se izviše u osmeh. „Onda idemo.“ Raširila je oči. „Odmah?“ „Odmah.“ Ona je oklevala, ali samo na trenutak. „U redu.“ „Kako deš je zvati?“, upitao je dok su izlazili na sunce. „Mogla bi da bude Bea“, impulsivno je odgovorila. „Po tvojoj drugarici?“ „Da.“ „Fino. Lepo ime.“ Odveo ju je do obližnje poljane da počnu sa obukom, kleknuo i podmetnuo šake ispod njenog stopala kako bi mogla da se popne. Bei je stavio muško sedlo. Olivija se kolebljivo zagledala u kobilina leđa. Tek tada se zapitala kako de uspeti da prebaci noge sa obe strane. Pogledala je u Edvarda, koji je još klečao na zemlji. „Sad shvatam zašto si tražio da obučem nešto široko“, rekla je. On se smušeno osmehnu, rekavši da nema pojma kako da je nauči da jaše postrance, u damskom stilu. Nadao se da nije bila sablaznuta zbog toga. „Nipošto“, odgovori ona, čvrsto rešivši da ne bude sablaznuta. Spustila je stopalo na njegov dlan. „Naravno da nisam.“ Pa ipak, lice joj postade zažareno dok je pokušavala da se popne na sedlo, a da pritom ne otkrije donji veš. Raširila je haljinu oko sebe, pokrivši noge i zaklevši se da de svoju skromnu ušteđevinu upotrebiti da što pre nabavi jedno od onih jahadih odela, sa razrezanom suknjom, koja je viđala u londonskim reklamama. Edvard joj je pomogao da stavi noge u uzengije. Trudila se da ignoriše dodir njegovih šaka dok je podešavao kožni remen, ruku koja joj je okrznula čarapu. Držedi uzde, Edvard povede Beu u šetnju. Krošnje su bile bujne, pune prolednih cvetova, pa su bili zaklonjeni od pogleda s puta. Svež, sladunjav miris

33


cveda mešao se sa oštrim mirisom vlažne zemlje. Nakon izvesnog vremena Olivija je zaboravila na nervozu i počela da se opušta u sedlu. Tad ju je ostavio da se sama snalazi, a on stao nasred poljane da je posmatra, doviknuvši joj da krene brže. „Hajde, dušni je nogom. Nedeš je povrediti.“ Olivija blago gurnu Bein stomak bočnom stranom stopala, ali kobila nastavi da kaska. Ponovo je pokušala. „Hajde, hajde.“ Ništa. Odjednom se osetila užasno trapavo. „Hajde, mrdaj.“ Ali to uopšte nije zvučalo kako treba. „Šta radim naopako?“ doviknula je Edvardu. On je stajao na livadi, bez vojničke bluze, podvrnutih rukava, prekrštenih ruku. Sunce je bilo tako blistavo da nije mogla da mu razabere crte lica. Da li se to smejao? „Edvarde…?“ „Malo je snažnije podbodi.“ „Ovako?“ „Ne. Još jače.“ „Ovako?“ „Još malo.“ Za ime božje. Snažno je stisnula kobilu bridovima stopala. „Tako. Odlično. Sad spusti pete.“ „Jesam.“ „Nisi baš. Podigni nožne prste. Ne tako. Prste, a ne pete… Pete treba da oboriš ka zemlji. Ne, sad si ih još više podigla. Oli, stopala ti klize na uzengijama, stavi ih tako da… Ne, ne valja. Ne brini. Stani, pokazadu ti.“ Ona zaškilji, zuredi u njega dok je dolazio preko trave. Zavrteo je glavom, tobože prekorno. Noge su joj drhtale. Napela je mišide, trudedi se da ih zadrži pod kontrolom. Smiri se. On priđe još bliže. Ona se nervozno igrala Beinim uzdama, prevlačedi kožni remen preko kažiprsta, ispod palca, pokušavajudi da ignoriše rumenilo koje joj je oblilo obraze. „Jesi li dobro?“, upitao je. „Nisi se previše umorila?“ „Nisam“, odgovorila je. „Samo se plašim da nisam baš dobra učenica.“ „Odlično ti ide. Mnogo bolje nego mojim poručnicima kad su počinjali.“ Morala je da prasne u smeh. I on se nasmejao. „Evo.“ Pružio je ruku ka njenoj čizmi i pomerio slojevite suknje. Dok je to radio, osmeh mu nestade sa usana. „Sve te podsuknje“, promrmljao je. Njegovo preplanulo lice, nagnuto unapred, postade namreškano od koncentracije. Izgledao je skoro strogo.

34


Osetila je kako klizi prstima preko njenog lista, kako joj toplina njegovog dodira prodire kroz čarapu. Spustio je šaku na njen gležanj, podigao glavu, uhvatio njen pogled. Na trenutak, dug kao otkucaj srca, oboje prestadoše da dišu. Postavio je njeno stopalo u iskošen položaj i namestio uzengiju. „Eto, tako“, rekao je. „Da.“ Ona se slabašno osmehnula. „Da, shvatam.“ Edvard ju je nakon toga svakog jutra izvodio na jahanje. Napustio bi kudu u uobičajeno vreme, obavezno zastavši da pogleda u njen prozor i da joj uputi onaj vojnički pozdrav – njoj je uvek propisno salutirao, dok bi njenog prokletog muža pozdravio pukim podizanjem dva prsta – a potom bi svratio do kasarne, postrojio vojnike za obuku (svaka čast, samo tako nastavite, nema potrebe da ostajem ovde) i vratio se nazad. Oli je rekla Alisteru da je počela da jaše Beu – zaključivši da je bolje da to sazna od nje – i da je sa njom odlazila na kratke izlete po Ramli, zbog svežeg vazduha i vežbanja. Kad je Alister pred Edvardom natuknuo kako njemu sigurno nije milo da Olivija iscrpljuje njegovog konja, Edvard je rekao, da o tome nema ni govora i da mu je više nego drago da Oli povremeno pozajmi Beu. Nikad mu ne bi palo na pamet da joj uskrati to zadovoljstvo. Oboje su se držali priče da je Oli naučila da jaše još u Engleskoj. Oli je sebi kupila novu odedu za jahanje. Jednog dana, kad se u staji našla sa Edvardom, veselo se zavrtela ukrug da mu pokaže skrivene pantalone ušivene u suknju. „Krojačka je bila zaprepašdena“, rekla je, prasnuvši u smeh. Edvard je bio tako opijen njenom radošdu da je na trenutak zanemeo. Kad je konačno došao do reči, rekao joj je da izgleda fantastično. „Lepo“, rekla je ona, blistajudi od zadovoljstva. „Kako se Alisteru sviđa novo odelo?“ Njeno lice se istog časa smračilo. „Nije bio baš oduševljen.“ Usiljeno je slegnula ramenima. „Ali ništa strašno.“ Edvard je video da nije bilo baš tako. Došao je u iskušenje da je natera da mu kaže još nešto, ali pre nego što je to stigao da uradi, ona se ustremila ka Bei. „Hodemo li?“ upitala je. Shvativši da nije želela da priča o tome, Edvard je popustio. Kako su dani i nedelje prolazili, Oli je postajala sve bolja u sedlu. Naučila je kako da ide kasom i laganim galopom, potom kako da skače. Edvard je uživao u pogledu na njeno ozareno lice kad bi uspešno obavila sve zadatke, u saznanju da

35


je bar tokom nekoliko blaženih trenutaka mogla da zaboravi koliko je bila nesredna. Počeli su da pronalaze i druge načine da se viđaju: ukradeni sati u salonu pre nego što se Alister vrati kudi, ukradene večeri kad bi Alister sa svojim društvom otišao u klub. Pričali su o toliko stvari, njih dvoje. A opet, nikad im nije bilo dovoljno. Ona je postala opuštenija, više nije pravila stanku pre svake reči. I prestala je da se izvinjava što ga optereduje svojim pričama. A njemu je bilo drago zbog toga. Ispričala mu je još više detalja o svom školovanju među kaluđericama. O tome kako se njena baba ponašala svih tih godina, kako je Mildred zapravo pomogla Alisteru da je pronađe. („Ona mu je dala moju adresu. On je bio jedini kome je rekla gde se nalazim.“) Edvard je omrznuo Mildred, sve koji su učestvovali u tome, pa čak i sebe – što je bio tu, i što se držao po strani, umesto da joj pritekne u pomod. On je njoj pričao priče o vlastitom detinjstvu; ali više da bi joj izmamio osmeh, nego što je želeo da se priseda kako su ga sestre oblačile u žensku odedu. A kad bi je naterao da prasne u smeh, i on se smejao sa njom, sredan što je uspeo da je razveseli. Krajem aprila otišao je da popriča sa Tomom. Upitao je da li ima šanse da poništi premeštaj za Džajpur. Tom je naslonio glavu na šake. „Smem li da pitam šta te je navelo da promeniš odluku?“ „Nije važno.“ „Plašim se da jeste.“ Tom je skliznuo prstima preko mršavog lica, zagladio brkove. „Da to možda nema neke veze sa tim časovima jahanja?“ „Sa časovima… Otkud znaš za to?“ „Čuo sam od Imodžen.“ „Imodžen? Otkud ona…? „Imodžen sve zna, matori.“ Edvard se zagledao u tavanicu. Visede platnene trake lelujale su kroz vazduh rasterujudi vrudinu. „Ne brini“, rekao je Tom blagim glasom. „Njena služavka vas je jednom videla, to je sve. Znaš koliko Imodžen brine za te devojke.“ Edvard je uzdahnuo, klimnuvši glavom. Imodžen mu je lično rekla koliko je bila bliska sa Olinom majkom, Grejs. I kako je godinama pokušavala da sazna šta se desilo sa Oli. Toliko puta sam pisala toj ženi, toj Mildred, ali je ona odbila da mi kaže šta je uradila i gde je poslala Oliviju.

36


„Dopusti da ti dam mali savet“, rekao je Tom. „Bolje ne pokušavaj da promeniš nepromenljivo. Prihvati stvari onakve kakve moraju da budu.“ „Govoriš o Indiji?“ „Ne samo o tome.“ „Mogu li da izbegnem taj premeštaj?“ „Ne možeš.“ „U redu.“ Sranje. „Ne pominji Oli da idem.“ „Nisam to želeo da čujem.“ Edvard, koji je ved krenuo ka vratima, ništa nije odgovorio. „Ona je udata, Bertrame. I to za neopevanog skota. Na kraju de ona platiti za sve. Bolje je ostavi na miru, matori.“ To nije bio savet koji je Edvard bio voljan da prihvati. Izgarao je od želje da je pozove da krene sa njim, da napusti Alistera, da ostavi sve za sobom. Ali onda bi video kako ona i Klara razgovaraju u kudi, ili na nekoj zabavi, nagnute jedna ka drugoj, plava kosa nasuprot smeđoj – obe daleko opuštenije kad su bile zajedno. Primetio je kako bi Ralf potrčao ka Oli kad god bi ga Klara dovela, pustivši majčinu ruku i veselo zatapkavši nogama, vičudi teta Livi, dok je ona širila ruke da ga zagrli. I znao je da bi bilo neizrecivo sebično da ih ponovo razdvoji. Ne bi to mogao da učini, ne sad, kad su se konačno pronašle. Svake nodi odlazio je na spavanje zamišljajudi kako ona spava preko njega. Odbijao da razmišlja o muškarcu koji je ležao pored nje. Čeznuo je da je dodirne, da je privije uza sebe. Njegova žudnja je iz dana u dan postajala sve jača. Mislio je da ona možda želi isto što i on – po tome kako bi joj telo postalo nepomično dok je stajala pored njega, po pažljivom ritmu njenog disanja. Ali uvek bi naterao sebe da se obuzda. Sve dok mu ne bude dala neki znak, morade da se zadovolji naprosto time što mu je pružila priliku da je upozna. U njenom životu ved je postojalo toliko stvari sa kojima je morala da se uhvati u koštac. Bio bi prava bitanga da pokuša da je uvuče u preljubu. Ona je udata, Bertrame, i to za neopevanog skota. Ne, morade da sačeka da ona prva prekorači tu liniju.

TREDE POGLAVLJE „Možeš li da odeš do Montaže?“ Edvard se okrenu kad je začuo glas iza svojih leđa. Bio je to Džeremi. Stajao je pred vratima šta je na vojnom vežbalištu, sa rukama nabijenim u džepove skupog

37


trodelnog odela. Dok je gledao u Edvarda, lice mu je bilo ozbiljno, zamišljeno. Zlatni majski zraci koji su sipili kroz rešetkasti krov još više su isticali bledilo njegove kože, modre kolutove ispod sivih očiju. Prethodne nodi bio je na balu kod Imodženinog brata, čuvenog hotelijera Bendžamina Paše. Poput Alistera i Džeremija, Bendžamin je bio jedan od najimudnijih ljudi u Aleksandriji pa je rešio da priredi raskošnu proslavu u čast kraljičinog sedamdeset drugog rođendana (sredan rođendan, stara Viktorija). Ako je Džeremi te nodi uopšte stigao da legne, očigledno nije dugo ostao u krevetu. „Možeš li to da mi učiniš?“ upitao je Džeremi. „Sada?“ „Dobro jutro“, reče Edvard, nastavivši da osedlava konja. „Mislim da je red da čoveka prvo pozdraviš pre nego što zatražiš da ti učini uslugu.“ „Da, naravno.“ Džeremijev osmeh nije imao odraza u njegovim podbulim očima. „Dobro jutro.“ Edvard je podesio kolan.6 „Dakle, možeš li da odeš do Montaže?“ ponovi Džeremi. Edvard uzdahnu. Taman je hteo da krene kod Oli da joj održi još jedan čas i nije mu bilo ni na kraj pameti da menja planove, pogotovo ne zato da bi ponovo krenuo na jahanje duž obale. „Šta se dešava u Montaži?“ upitao je. „Osim mamurluka posle sinodnje terevenke kod Bendžamina i Amelije Paše?“ „Jedna od mojih radnica“, natuknu Džeremi. „Tabija… tako se zvala. Jutros je poginula. Pravi užas. Neki seljak ju je pregazio konjem, negde pred zoru.“ Edvard podiže pogled. „Isuse.“ „Nema muža. Ostavila je dvoje siročida. Čovek čiji ju je konj pregazio odmah je otišao kod Paše da prijavi nesredu. Bendžamin je došao, ispričao mi šta se desilo…“ Džeremi zaduta, uvuče vazduh. „Hodu da se postaram za njenu decu, ali znaš da to ne mogu otvoreno da uradim, zbog ostalih. Hodeš li da mi pomogneš?“ Edvard je oklevao, obuzet nekim nemirom. Ne zbog samog zahteva. Znao je da je Džeremi voleo da pomogne radnicima koji su bili u lošoj situaciji – naravno, u potaji, kako Alister ne bi čuo za to. Mada je Edvard često priželjkivao da Džeremi bude jednako pažljiv prema vlastitoj porodici – naročito prema Klari – on je tokom godina prosledio mnogo paketida sa novcem u Džeremijevo ime i organizovao medicinsku negu za povređene nakon jedne nesrede u fabrici tekstila. Pa ipak, tog jutra je u Džeremijevim očima nazreo nešto što ga je žacnulo, senku koja je govorila da nešto skriva. „Molim te, Bertrame“, nastavi Džeremi. „Ta deca sad nemaju nikoga.“ Edvard pređe šakom preko lica. „Kako da ih pronađem?“ 6

Kožni pojas kojim se pričvršduje sedlo. (Prim. prev.) 38


Grč na Džeremijevom licu je splasnuo dok mu je davao uputstva. Edvard klimnu, pomirivši se sa pomišlju da nede videti Oli bar narednih nekoliko sati. „Postaraj se da imaju sve što im je potrebno“, reče Džeremi. „Samo mi prosledi račune.“ „U redu.“ Edvard je znao kako se to radilo. „Povešdu Fadila. Deca de se sigurno uplašiti kad im pred prag bane britanski oficir.“ „Hvala ti, Bertrame. I molim te da ovo ostane među nama.“ „Kao i uvek.“ „To je ovog puta naročito važno.“ Edvard se namršti. „Zašto?“ Džeremi ga smušeno pogleda. „Samo zapamti da niko ne sme da sazna“, rekao je, okrenuvši se da pođe. Edvard ga isprati zbunjenim pogledom. Shvativši da nešto ne štima, doviknuo je za njim: „Greje? Greje, čekaj…“ Ali Džeremi je ved otišao. Edvard i Fadil morali su malo da se pomuče pre nego što su pronašli Tabijin dom. Bio je to trošni kuderak koji se nije video ni sa puta ni sa plaže, sakriven među izduženim dinama iza zaliva Montaža. U vazduhu nije bilo ni najmanjeg zvuka, okolni peščani sprudovi delovali su pusto. Ispred kuderka od nabijene zemlje stajala je iskrivljena ograda iza koje je kljucalo nekoliko kokoši. Sa desne strane ležale su razbacane dečje igračke: prašnjava crvena lopta, zarđala kolica sa oljuštenom bojom i slomljenim točkom. Dan je bio vedar, ali negde iz daljine, iz pravca mora, čulo se tutnjanje groma. „Kao vaši topovi“, rekao je Fadil. Edvard je klimnuo, setivši se tih dana. Prišli su još bliže kuderku. „Ima li koga?“, povika Edvard na arapskom. Glas mu odjeknu kroz vazduh. Tišina. „Zdravo! Ima li koga?“ ponovo je pokušao. Ovog puta primetili su neko kretanje u kudi. Edvard krenu ka vratima, instinktivno spustivši ruku na pištolj. Fadil učini isto. Tada se neka devojka ukaza pred vratima kuderka i Edvardova šaka skliznu s oružja. Imala je dvadesetak godina i taman ten lokalnog stanovništva. Kosa joj je bila vezana otpozadi. Na sebi je imala odedu kakvu je nosila kudna posluga: tamnoplavu haljinu sa belom keceljom. Edvard je primetio da izbegava da mu pogleda u oči. Gledala je na sve strane, samo ne u njega. Uz sebe je privijala dete,

39


dečaka od možda tri ili četiri godine. Dečakova glava bila je čudnog oblika i klatila se na njenim grudima – očigledno nije mogao da je kontroliše. Iza njene suknje provirila je i devojčica, obazrivo osmotrivši Edvarda i Fadila. Imala je izuzetno lepe crte lica. „Idi u kudu, Kleo“, reče mlada služavka. Devojčica se nije pomerila. Edvard je upitao devojku kako se zove. Ona odgovori da se zove Naila. Potom ju je upitao u kakvom je srodstvu sa decom, a ona je odgovorila da samo pazi na njih, kao privremena pomod. „Žao mi je zbog njihove majke“, rekao je Edvard. Naila se zagledala u nožne prste, nezgrapno se promeškoljivši. Lice joj ostade nepomično, bez znakova tuge. Možda je samo površno poznavala Tabiju, pomisli Edvard. Ali šta onda traži ovde? Primetio je da Fadil zuri u devojku, kao da i on pokušava da odgonetne razloge njenog prisustva. Vetar dunu nad peskom. Kokoši počeše da kokodaču. Edvard je objasnio Naili da su došli da im pomognu, na svaki raspoloživ način. Upitao je da li im nešto treba. Ne? Baš ništa? „A šta je sa tim detetom?“ rekao je, pokazavši na dečaka kog je držala u naručju. „Sa Babuom?“, upita ona. „Da. Izgleda veoma bolesno.“ „I jeste“, potvrdi devojka. „Takav je od rođenja. Ako je to sve…“ Počela je da uzmiče. „Čekaj.“ Edvard izvadi beležnicu i ispisa neku adresu. Osetivši da Naila zazire od njegove blizine, otkinuo je list i spustio ga na pesak, pritisnuvši ga kamenom. „Ovde imaš adresu jednog veoma dobrog lekara“, objasnio je. „Odvedi Babua kod njega. Sokrat možda uspe da mu pomogne. Samo ga odvedi tamo i ni za šta ne brini.“ Naila mu ponovo zahvali. „Sad stvarno moram da uđem.“ „Sigurna si da vam ništa više ne treba?“ „Ništa“, rekla je ona. Potom se okrenula, stavivši im do znanja da želi da je ostave na miru. Edvard je osetio čudan poriv da ostane tu. Ali pošto nije mogao da pronađe bilo kakav opipljiv razlog da to učini, samo je klimnuo glavom, pokazavši Fadilu da pođe. Dok su vodili konje preko peska, nazad ka drumu, Edvard se osvrnuo ka udžerici, ali Naila i deca su ved nestali unutra. Pa ipak, mogao je da oseti kako ih posmatraju iz prikrajka.

40


„Šta je to bilo?“ upitao je Fadila. „Strah“, odgovori on. „Ta cura se plaši.“ „Čega? Nas?“ „Ne znam, saide.“ Fadil je zastao. „Mislim da nismo samo mi u pitanju.“ Počešao se po delavoj glavi, a potom pogledao niz put i zbunjeno se namrštio. „Da li je ono…“ Edvard se okrenuo, pratedi njegov pogled. Oko dvesta metara ispred njih nazreo je neku figuru, kako pogrbljeno sedi na peščanom sprudu, zuredi ka moru. „Šta, dođavola…“ Još je bila u istoj haljini koju je nosila na Pašinoj zabavi. Njena raspuštena kosa vijorila se na sve snažnijem vetru. „Da nastavim dalje, saide7.“ „Da“, odgovori Edvard. „Ja du otidi da proverim da li je sve u redu.“ Fadil je odgalopirao, a on je poveo svog konja ka mestu gde je sedela. Podigla je oči ka njemu dok je prilazio. Lice joj je bilo bledo, podbulo. Nijedan mišid joj nije zaigrao. Činilo se da nije naročito iznenađena što ga vidi. Činilo se da ništa više nije moglo da je iznenadi. „Klara?“ rekao je. „Šta tražiš ovde?“ „Oh, Tedi“, promuca ona. Tad joj se lice iskrivi, a glas puče. „Šta da radim? Za ime sveta, šta da radim?“ Olivija je čekala čitavog jutra, ali on nije došao. Ni Klara joj nije došla u poseru, a kad je Olivija osedlala Beu i odjahala do njene kude, tamo su joj rekli da se njena sestra vratila pre nepunih sat vremena i otišla da spava. Ne znajudi šta drugo da radi, Olivija se vratila kudi, poteravši kobilu u lagani galop da preduhitri kišu. Vetar se pojačao, a oblaci počeli da se gomilaju na horizontu, što de sigurno zadati muke članovima komiteta koji je te večeri trebalo da organizuju zabavu u Sportskom klubu: još jedan događaj u čast kraljičinog rođendana. Olivija je jedva imala snage za još jedan prijem posle Pašinog bala. Sigurno bi pronašla neki izgovor da ostane kod kude da nije očekivala da tamo vidi Edvarda i Klaru. Želela je da popriča sa Klarom. Klara je sinod bila tako napeta, tako rasejana, bez traga osmeha na licu. Olivija je više puta pokušala da je uvuče u razgovor, praktično je proganjala po balskoj dvorani, tražedi neki izgovor za priču. Ali Klara je odgovarala samo nemuštim mrmljanjem. Uporno je šarala očima po plesnom podijumu, tek povremeno zaustavljajudi pogled, ali Olivija nije mogla da ustanovi na kome ili čemu. Samo je činjenica da je Alister jednako uporno motrio na Klaru, očima koje su podsedale na dva opaka proreza, sprečila Oliviju da zgrabi svoju sestru za ruku i da je natera da smesta otvori dušu i prizna joj šta je muči.

41


Čelo joj se smračilo, a srce steglo od brige. Na kudnoj stazi je povukla uzde, skliznula na šljunak i povela Beu ka staji. Edvardov pastuv nije bio u svom boksu. Srce joj siđe u pete. Sve vreme se nadala da se u međuvremenu vratio kudi. Neko vreme stajala je u mestu, čela prislonjenog uz Beino toplo kožno sedlo, pokušavajudi da apsorbuje svoje razočaranje. Nije ga videla samo jedno jutro i ved je bila u rasulu, prazna kao ljuštura, ustreptala od strepnje. Ispustila je isprekidan uzdah. Šta, za ime sveta, da rade, njih dvoje? Šta su mogli da urade? Kad je ušla u kudu tamo ju je dočekala vest da je Alister, iz razloga koje nije želeo da joj otkrije, otpustio njenu služavku. Sirotica se ved spakovala i otišla. Olivija nije mogla da učini apsolutno ništa za nju. „Ne mogu da verujem da si to uradio. Ona je bila moja služavka.“ „Jesi li je ti pladala, Olivija? Ne baš.“ Sutradan je trebalo da stigne nova služavka: neka žena iz Londona, po imenu Ejda. Alister je tvrdio da je ona ranije radila u Engleskoj, kod nekog njegovog poznanika, i da joj je sad, iz nekog razloga, trebao posao u Aleksandriji. Nije ništa odgovorio kad je Olivija upitala šta je uopšte ta Ejda tražila u Egiptu. I nije se smatrao nimalo odgovornim što Olivijina sada nezaposlena služavka više nije imala od čega da živi. Nije želeo da ga Olivija optereduje bilo kakvim daljim pitanjima jer je ved imao previše stvari na umu. „Šta to?“ upitala je Olivija. „Šta to imaš na umu?“ „To se tebe ne tiče.“ Jedna od služavki iz kuhinje napunila joj je kadu da se okupa. Dok je sedela u toploj vodi, srdito se trljajudi sunđerom, čula je kako se Edvard vrada (odjek njegovih koraka na stepeništu, taj severnjački glas, otvaranje pa zatvaranje vrata). Izvukla se iz kade i počela da se oblači, najbrže što je mogla, ali to je bio tako zahtevan proces: steznik, čarape, dugmidi na podsuknjama, haljina. Kad je konačno štrcala niz stepenice, on je ved otišao. Uzdrhtala od nestrpljenja, i dalje besna što joj je Alister otpustio služavku, Olivija je te večeri, u pratnji svog muža, stigla na zabavu u Sportskom klubu. Alister se odmah ustremio ka šanku, bahato se umešavši u razgovor koji se vodio između Džeremija, Toma i Tomovog šuraka Bendžamina Paše. Činilo se da nijednom od njih nije bilo drago što ga vidi. Tom i Bendžamin uopšte nisu pokušali da sakriju mrštenje, što nije bilo čudno jer nikad nisu gajili naročite simpatije prema njemu: možda zahvaljujudi imetku i društvenom statusu porodice Paša –

42


jer je Bendžamin upravljao svim tim hotelima, a Tom je, preko svoje supruge Imodžen, imao pristup njenom povereničkom fondu – njih dvojica nisu bili zaslepljeni Alisterovim bogatstvom poput ostalih žitelja Aleksandrije. Olivija je šarala pogledom po prepunom klupskom paviljonu pokušavajudi da u tom moru svilenih haljina i crnih cilindara spazi Edvarda ili Klaru. Ali nije bilo ni traga od njih. Nervozno je huktala, pokušavajudi da rashladi usijano lice. Pošto je vetar postao još snažniji, a kiša pretila da de se sručiti svakog časa, nije mogla da izađe na balkon, a unutra, ispod lenjih platnenih ventilatora, bilo je nagurano previše ljudi. Lupkala je stopalom po podu, nezgrapno pratedi ritam klavira. Ved se osedala budalasto što je stajala tu potpuno sama pa je ponovo počela da šara očima tražedi nekog s kim bi mogla da popriča. Htela je da potraži Imodžen, ali tad ju je spazila Imodženina snaha, Amelija Paša, i mahnula joj, pozvavši je da priđe. Olivija krenu ka njoj, bez naročitog oduševljenja. Klara se družila s Amelijom pa je Olivija sa njom povremeno svradala kod Pašinih, i prisustvovala zabavama koje su se priređivale u njihovom domu, ali što se nje ticalo, ona nikad ne bi poželela da se nađe u Amelijinom društvu: možda zbog njene ispraznosti, zbog toga što je stalno tračarila o tome ko je šta obukao, ko je gde večerao, ko sa kim nije razgovarao. Olivija nikako nije mogla da shvati zašto joj je Klara poklanjala toliko vremena. Pa ipak, možda de Amelija znati da joj kaže kud je Klara nestala. Ali Amelija nije znala. Bila je potpuno utučena zbog toga što je nedavno ostala bez služavke, devojke po imenu Naila. Pričala je samo o tome, sa upadljivim francuskim akcentom. „Samo otišla, rano jutros, ne rekla gde. Otišla…“ Pucnula jeprstima, kao da izvodi mađioničarsku tačku. „Tek tako.“ „Možete da uzmete moju služavku“, ponudi Olivija, ponovo se osvrnuvši, pogledom tražedi Klarine plave lokne i Edvardovo preplanulo lice. „Ja sam dobila novu pre otprilike pet sati.“ Amelija uzdahnu, objasnivši da nema potrebe za tim. „Jedna naša služavka ved došla bude zamena. Ali to takva neprijatnost.“ Usledilo je još daskanja. Još mnogo daskanja. Olivija je očajnički priželjkivala da se pojave ili Edvard ili Klara. Na kraju je zaključila da je možda najbolje da se izvini i da se vrati kudi. Ali baš u tom trenutku spazila je Klaru kako odlučno korača ka njoj i Ameliji, u šuštavoj večernjoj haljini, sa čašom vina u ruci. Čelo joj se namrštilo kad je primetila svrhovit, gotovo maničan pogled u njenim očima. Šta ju je samo spopalo? Krenula je ka njoj da sazna. Ali tad je ugledala Edvarda, konačno, kako prolazi kroz ulazna vrata na suprotnom kraju dvorane. Skinuo je kapu, prošao prstima

43


kroz kosu i osvrnuo se oko sebe. Olivija pomisli da možda traži nju. Ali njegov pogled zastade na Klari. Namrštio se i krenuo ka njoj. Olivija se sledila, kao kip, pred onim što je usledilo. Edvard je presreo Klaru, prilično vesto, i uzeo je pod ruku. Klarina ramena su poraženo klonula. Sjaj joj je nestao iz očiju. Dopustila je Edvardu da je povede kroz masu usijanih tela, ka olujnoj terasi. Amelija, očigledno nesvesna njihovog odlaska, i Olivijinog zaprepašdenog pogleda dok je kao ukopana stajala pored nje, nastavi da brblja. „Meni tako žao što sinod propustila skoro čitava zabava. To zbog moja migrena, znate. Izgleda bila opasna nod. Kudepaziteljka jutros meni rekla da pronašla damski šal u vrt.“ Prasnula je u smeh. „Pitam se kako šal dospeo tamo.“ Olivija ju je jedva slušala. Pogled joj je bio prikovan za balkonska vrata koja su se njihala. Čim je Amelija zastala da uzme vazduh, promrmljala je kako mora do damskog toaleta i ustremila se pravo ka terasi. Drvena platforma bila je prazna. Svilena haljina lepršala je oko nje pod naletima vetra. Podigla je ruku da skloni slabo pričvršdene lokne sa lica. Vazduh je bio usijan, bez daška svežine, nabijen vlagom. Nije bilo mesečine. U tami su gorele samo dve lampe, odmah pored stepeništa koje je vodilo ka terenu za polo. Olivijine oči zasuziše dok se upinjala da vidi gde su Edvard i Klara. Na kraju ih je spazila na suprotnoj strani terase, kako stoje na bliskom rastojanju. Klara je pričala, lica podignutog ka Edvardu. Edvard je takođe pričao, glave savijene ka njoj. Olivija krenu ka njima, naduljenih ušiju, ali zbog upornog hučanja vetra nije mogla da razabere njihov žustri šapat. Klara je odmahnula glavom, a Edvard nervozno razgibao prste, prislonivši ih uz slepoočnice, očigledno ozlojeđen. Olivija je skoro stigla do njih kad se okrenuo i spazio je. Zakoračio je ka njoj, pokušao da se osmehne. „Zdravo, Oli.“ Klarina glava se takođe okrenula, prvo ka njoj, pa na suprotnu stranu. „Moram da idem“, rekla je. „Strašno sam umorna.“ „Klara“, pozva je Edvard. „Čekaj.“ „Ne brini, Tedi. Shvatila sam poentu.“ Potom je krenula, povijajudi telo da se zaštiti od vetra, ka stepeništu koje je vodilo iza kude, gde se nalazilo stajalište za kočije. Dok je prolazila pored Olivije, rekla je: „Žao mi je što moram da te napustim, Livi. Pričademo sutra.“ „Podi du sa tobom.“ „Nemoj“, reče Klara, nastavivši da hoda. „Nemoj, molim te.“ „Čekaj“, dobaci Olivija.

44


Ali Klara je ved nestala u nodi, sa rukama prekrštenim ispred grudi, u satenskoj haljini koja je lepršala na vetru. Izgledala je tako usamljeno. Olivija se okrenu ka Edvardu, upitno ga osmotrivši. „Molim te, ništa me ne pitaj“, rekao je Uprkos tome, nešto bi ga sigurno upitala da se vrata terase baš u tom času nisu otvorila, tresnuvši o zid. Svetlost i žamor glasova pokuljaše kroz pomrčinu. Bio je to Tom. Zavrteo je glavom kad je primetio Oliviju i Edvarda. Podigavši glas da nadjača hučanje vetra, doviknuo je: „Ne treba da budete na terasi po ovakvom vremenu.“ A onda je dodao: „Bertrame, treba mi tvoja pomod.“ „Oko čega?“ upita Edvard. „Iskrslo je nešto čudno. Hajde, idemo do staje. Usput du ti sve objasniti.“ Edvard je oklevao, ne skidajudi pogled sa Olivije. Ali Tom se nije odmakao vrata. Bilo je očigledno da de ostati tu dokle god treba. „U redu“, rekao je Edvard. „U redu.“ Uputio joj je brz osmeh. „Pričademo kasnije.“ „Da, kasnije“, rekla je ona. Ali to kasnije se nije desilo. Samo što je kročila nazad u klub, Alister se stvorio pored nje, kao u nekom sadističkom čarobnjačkom triku, i rekao joj da se vradaju kudi. Odmah. A slededeg jutra, kad se probudila, jedva čekajudi da popriča sa Edvardom ili Klarom – ili, još bolje, sa oboje – na poslužavniku sa jutarnjim čajem pronašla je na brzinu ispisanu poruku od Klare. Pridigla se iz postelje, žudno iščitavajudi tekst, očiju raširenih od neverice. Klara je napustila Aleksandriju. Ne samo ona, ved čitava porodica Grej. Otišli su za Konstantinopolj. Tek tako. Ne znam koliko demo dugo biti odsutni, pisala je Klara. Džeremi je samo objavio da brod čeka u pristaništu i da moramo odmah da se ukrcamo. Tako mi je žao, Livi. Mrzim što te ovako napuštam, naročito posle onog sinod. Molim te, nemoj da brineš za mene. Javidu ti se čim budem mogla. Olivija se okrenula prema Alisteru, koji se upravo vratio iz sobe za presvlačenje, upitavši ga šta se dešava, zašto je Džeremi tako iznenada otputovao sa svojom porodicom. On je odgovorio da je nešto iskrslo, nešto u vezi sa poslom, i da je Grej to morao da sredi. „Ali Džeremi nikad ne vodi Klaru i dečake na svoja putovanja.“

45


„Ali ih je sada poveo“, odvratio je Alister. „Ah, da“, nastavio je tobože nehajnim tonom. „Večeras ne planiraj Bertrama za večeru. I on je otputovao. Ostade nekoliko nedelja.“ „Molim?“ Imala je osedaj da ju je tresnuo u stomak. „Gde?“ „U pustinju.“ „Zašto?“ „Zato što se tamo nešto kuva. Neke nacionalističke aktivnosti. Otišao je sa Fadilom da ispita situaciju. Što se tebe tiče, ne želim da nadalje bilo gde izlaziš sama. Ozbiljno mislim, Olivija. Čak ni da kaskaš unaokolo na tom konju. Dobro znaš koliko to mrzim. Ostani u kudi. Ovo su opasna vremena.“ „Malo sutra“, odbrusila je, previše uzrujana zbog svega što se izdešavalo da bi se ugrizla za jezik. Osim toga, njegova laž bila je tako providna da nije mogla da se uzdrži. U Aleksandriji je možda postojala pritajena tenzija – čula je nebrojene priče o uličnim nemirima kad je Britanija preuzela vlast osamdeset druge, o ljudima koji su izvikivali parolu „Egipat Egipdanima“. Taj bunt nije mogao tek tako da nestane, ali bio je pokopan duboko ispod površine. Niko nije brinuo zbog takvih stvari. Svi su govorili samo da je situacija bila savršeno bezbedna otkako je Imperija držala Egipat u šaci. Dobra stara otadžbina. „Samo hodeš da me uplašiš“, rekla je. „Pričaš te koještarije da bi me zadržao u kudnom pritvoru. Šta se, dođavola, dešava?“ „Koještarije?“ Alister je prišao i nadvio se nad njom, tako blizu da je mogla da vidi prosede dlačice na njegovom licu, poigravanje mišida na njegovom obrazu. „Koještarije?“ A Onda joj je pokazao zašto nikad više ne sme da upotrebi tu reč. * * * Tog popodneva stigla je jedna beduinska porodica, majka sa dvojicom dečaka. Postavili su šator ispred njihove ulazne kapije. To nije bilo ništa neobično. Mnogi beduini zasnivali su svoje privremene domove ispred britanskih vila u Ramli. Vlasnici vila dopuštali su im da koriste njihove pumpe za vodu, da napasaju koze na njihovim fino navodnjavanim travnjacima, a beduini su zauzvrat bili krotki i zahvalni. Međutim, ta žena i njeni dečaci bili su drugačiji. U njihovom držanju bilo je neke obazrivosti, posebno kod majke. I čudno su ih posmatrali… „Nemoj ništa da im daješ“, rekao je Alister dok su večerali. „Čak ni gutljaj vode. Uskoro de nastaviti dalje.“

46


Ali oni su uprkos tome ostali, uspevši donekle da skrenu Olivijine misli u usamljeničkim danima koji su usledili. Alistera je sve više nerviralo njihovo prisustvo, a Olivija je zauzvrat postajala sve blagonaklonija prema njima. Dopuštala im je da se povremeno napiju vode. Sa prozora je posmatrala majku, njen tužni osmeh dok je razgovarala sa svojim sinovima, gracioznost koja je izbijala iz njenih pokreta dok je ljuštila grašak, dok je mešala jelo koje se krčkalo na vatri, dok je skupljala prude. Pitala se kakva je bila njena priča, šta ju je dovelo u Ramlu. Da je znala arapski, mogla je da je pita. Ali pošto nije, nastavila je da duti. Sati su se stapali u beskrajna jutra, uzavrele dane i mučne nodi. Maj je prešao u jun, a ona nije dobila nijednu reč od Edvarda, i samo kratku telegrafsku depešu od Klare, u kojoj je pisalo da su bezbedno stigli u Tursku. (Odseli u hotelu Grand Džumeira STOP Nadam se da si dobro STOP.) Olivija je bila povređena, više nego što je mogla da očekuje, što su oboje tako naprasno nestali. Nije znala čije ju je odsustvo više potreslo: Edvardovo ili Klarino. I to baš sada, kad je počela istinski da veruje da je ponovo mogla da se osloni na svoju sestru. Nije imala pojma kako da stigne do Edvarda, ali mogla je bar da piše Klari. Zašto vas je Džeremi odveo? O čemu ste ti i Edvard razgovarali u Sportskom klubu? Šta nije u redu? Svakog jutra je pregledala poštu koja je stizala na srebrnom poslužavniku, prebirajudi po posetnicama i pozivima za večeru, očajnički priželjkujudi da spazi Klarin kitnjasti rukopis. Na kraju je stiglo jedno pismo, u koverti prekrivenoj egzotičnim poštanskim markicama. Olivija je nestrpljivo pocepala koverat i skliznula pogledom preko stranice. Ali, dok je čitala, lice joj je postalo utučeno, a nada presahla. Mada je Klara naširoko pisala o haosu koji je vladao u Konstantinopolju, o tome koliko je patila za Olivijom i kako je žarko želela da se vrati u Aleksandriju – nijednom rečju nije otkrila zašto je Džeremi odlučio da ih odvede tamo (Naravno, više puta sam ga pitala, ali on uporno izbegava da mi odgovori – očigledno je bolje da obe ostanemo po strani, šta god da je u pitanju. Da budem iskrena, Livi, on je u tako groznom raspoloženju da i ne pokušavam da saznam nešto više. Moraš prestati da se sekiraš zbog nas. Ved imaš dovoljno muka, a ja sam dobro, u svakom smislu. A sad moram da ti ispričam šta je Ralfi jutros rekao…) Uopšte nije pomenula Edvarda, kao da nije postojao. Olivija je nekoliko puta pročitala pismo, u očajničkoj nadi da de negde pronadi neku skrivenu aluziju na njega, nekoliko redaka koji de joj objasniti šta se desilo u Sportskom klubu. Neki trag koji joj je promakao. Kad je napamet naučila svaki pasus, i dalje ništa ne otkrivši, poslala je Klari novo pismo. Molim te, zašto nemaš

47


poverenja u mene? O čemu ste razgovarali? Klarin odgovor – kratka ali ljupko sročena depeša u kojoj je pisala da jedva čeka da se vrati, da se nada da Olivija nije previše usamljena, da pazi na sebe, da šeta i izlazi u grad – ponovo se oglušio o njeno pitanje. Iz dana u dan, ta pitanja bez odgovora sve više su je izjedala. Šta je Klara krila? Šta je Edvard znao o tome? Kada de joj poručiti da se vradaju nazad? Sutra, ponavljala je u sebi. Sutra de dobiti neke vesti. Išla je na plivanje, ali sada obavezno u pratnji. Njena nova služavka, Ejda, sedela je na hridima, sa širokim šeširom koji nije mogao da prikrije njen orlovski pogled. Dok se Olivija vradala ka kudi, Ejda ju je pratila u korak, pomagala joj da se okupa i obuče. Potom bi sišla za njom u prizemlje, upitala je kakvi su joj planovi za taj dan. Gde god da je Olivija išla, gde god, Ejda je išla sa njom, kao mizerna senka koje nikako nije mogla da se otrese, opaki patuljak u braon suknji koji ju je neprestano držao na oku. Oliviji je bilo zlo od njene blizine. Sve čvršde je verovala da ju je Alister unajmio da je špijunira. Koliko sutra, govorila je sebi, javide mi da se vradaju. Imodžen je počela da je poseduje. Dolazila je posle ručka, odevena u lepršavu svilu, sa tenom boje kafe, popunjavajudi prazninu koju je Klara ostavila. Pričala je Oliviji o njenoj majci, o tome kako su njih dve zajedno odrasle: Olivijina majka, Grejs, kder britanskog arheologa, i Imodžen i njen mlađi brat, Bendžamin Paša, deca egipatskog generala i dame anglo-francuskog porekla. „Stalno smo bili zajedno. Grejs se čak doselila kod nas nakon što su njeni siroti roditelji, tvoji baba i deda, umrli od tifusa. Mislim da je Bendži bio pomalo zaljubljen u nju. Imao je samo trinaest godina.“ Imodžen je uzdahnula. „Ali onda je tvoj tata stigao iz Londona i odveo je u Kairo da traže izgubljeno blago. To je bilo mnogo pre nego što je Tom kročio na pozornicu i oborio me s nogu. Dotada sam se ved odrekla nade da du ikada nekoga pronadi. A Grejs mi je strašno nedostajala. Stalno sam je posedivala. Oh, kako je samo volela vas dve, svoje devojčice. Kad se samo setim kakva si bila, Olivija. Stalno si se smeškala. I bila bučna kao čegrtaljka. Toliko sam brinula kad si otišla za Englesku…“ Olivija je isprva dutala, više slušajudi nego pričajudi. Za skoro tri meseca, koliko je provela u Aleksandriji, nije često razgovarala sa Imodžen, samo na zabavama i večerama, uglavnom kad su pored nje bili Klara, Tom ili Edvard. Po njenim diskretnim pitanjima – kako je služi zdravlje i kako joj se dopada život u Aleksandriji – znala je da Imodžen brine za nju. Edvard joj je rekao da je Imodžen jednako revnosno kao Klara pokušavala da joj ude u trag nakon što ju je baba

48


poslala u samostan. Olivija nije znala zašto se i dalje držala na distanci, zašto nikad nije prihvatala Imodženine pozive da dođe na ručak ili večeru, zašto je njena pitanja uvek dočekivala sa obazrivošdu. Možda zbog toga što je Imodžen toliko marila i toliko znala, dok se ona, Olivija, praktično ničeg nije sedala. U svakom slučaju, kako su dani prolazili a Imodžen nastavljala da priča tim poletnim lepršavim glasom, Olivija je počela da se opušta i da postaje brbljivija. Naravno, nikad nije pričala o Alisteru (ponovo joj je bilo lakše da se pretvara da se to nije stvarno dešavalo), a takođe se nije usuđivala da pomene Edvarda, ili da pokaže svoju zbunjenost zbog čudnog odnosa koji je primetila između njega i Klare one večeri u Sportskom klubu. Ali je uživala da priča o životu u Engleskoj, bar o lepim trenucima koje je tamo doživela: onih nekoliko godina kada su ona i Beatris živele kod Beatrisine tetke u Londonu, šetnjama po Ridžents parku, vožnjama čamcem po jezeru Serpentajn, tostiranim zemičkama uz popodnevni čaj, svim tim stvarima. Volela je da to iznova proživljava. Edvard je bio u pravu po tom pitanju. I dok je Imodžen slušala, zvonko se smejudi, Olivija bi skoro zaboravila da ni on ni Klara više nisu bili tu. A onda bi se setila i nešto bi je žacnulo u grudima. „Zašto ju je Džeremi odveo, Imodžen?“, uporno je pitala. „Čemu tolika tajnovitost?“ „Ne znam. Stvarno ne znam. Stalno se pitam i zašto je Edvard otišao. Pitala sam Toma, ali on mi pruža samo maglovite odgovore.“ Sutra, ponavljala je Olivija u sebi. Jedno od njih de se sutra vratiti. Nastavila je da jaše, mada joj je Alister rekao da to ne radi. Odlazila je na istu onu poljanu na koju ju je Edvard vodio. Ejda je nezgrapno stajala na travi, na povetarcu, u braon suknji koja je bila kruta kao daska. Olivija je osedala užasnu prazninu kad bi tamo gde je ranije stajao Edvard spazila njenu sidušnu figuru pa bi zajahala još brže i mahnitije, da odagna to osedanje. „Možda je bolje da malo usporite, gospođo Šeldon.“ „Nedu pasti.“ „Mogli biste da padnete, gospođo Šeldon. Ne želim da se povredite.“ Olivija bi još snažnije podbola kobilu. Sutra. Jedno od njih de se sutra vratiti. Druga nedelja juna postala je treda, potom četvrta. Ponovo je pisala Klari: ista pitanja, ali ovog puta nije dobila odgovor. Vrudina je rasla, Olivija je plivala, Ejda motrila, beduinka pazila na svoje sinove, Imodžen svradala u posetu.

49


„Prošlo je skoro mesec dana otkako su otišli“, rekao je Alister jedne nodi krajem juna dok se Olivija spremala za počinak. „Mesec dana, mada smo Grej i ja smatrali da nede biti neophodno da ostanu duže od dve nedelje.“ „Hodeš li mi ikada redi zašto je bilo neophodno da krenu na taj dvonedeljni put?“ upitala je Olivija, uopšte se ne nadajudi odgovoru. A kad ju je Alister prostrelio pogledom, sa mahnitim sjajem u bledoplavim očima, i razgibao prste, ugrizla se za usnu i poželela da može da vrati te reči tamo odakle su došle. Sutra, ponavljala je u sebi dok je spuštao šake na njene obraze, jedno od njih de se sutra vratiti. A onda, konačno, poslednjeg dana juna, to se zaista i desilo.

50


PRVI DAN ČETVRTO POGLAVLJE Ramla, Aleksandrija, 30. jun 1891. Tog jutra kad su se Grejovi vratili, Alister je naročito insistirao da Olivija ne napušta kudu, čak ni da bi svratila do Klare da se vide. Naročito ne zbog toga. Za vreme doručka izdao joj je dnevne zapovesti, nakon što joj je očitao bukvicu zbog toga što je dopustila da im nestane marmelade. (Zar je previše da traži da Olivija preuzme vođenje domadinstva? Zar je previše? Na kraju krajeva, o čemu je još imala da razmišlja!) Potom je otišao u kancelariju rekavši da de se kasno vratiti. Morao je toliko toga da pretrese sa Džeremijem. Očigledno. Olivija je odbila da se pozdravi s njim. Očigledno. „Ozbiljan sam, Olivija“, doviknuo je sa vrata. „Ostani kod kude. Saznadu ako se oglušiš o moju volju.“ Ona je izvila obrve. Zaista? Sačekala je da se Alister udalji, osluškujudi krckanje šljunka pod njegovim stopalima, a onda ustala i popela se na sprat da obuče neku lepšu haljinu. U ruci je stiskala Klarinu poruku. Jako mi je žao, Livi, što sam tako dugo bila odsutna, ne mogu ti redi koliko. Zato sad hodu da ti se odužim. Šta kažeš da krenemo od ručka? Danas te izvodim u Drejkot. Budi spremna u jedanaest. Pojma nemaš koliko si mi nedostajala. Jedanaest. To je bilo za manje od sata. Nije imala puno vremena. Taman je završila sa oblačenjem kad je čula kako sat otkucava jedanaest i kako se Klarina kočija zaustavlja na kudnom prilazu. Prišla je prozoru i, uprkos zbunjenosti i ozlojeđenosti, srce joj je poskočilo od srede kad je ugledala Klarine plave lokne i zaokrugljene obraze koji su provirivali ispod suncobrana, zajapureni od vrudine. Konačno. A opet… Olivija zaškilji. Bilo je nekog nesklada u ritmu kojim je okretala suncobran i lupkala prstima po suknji. Jasno se videlo da je nervozna. Šta god da ju je uzrujalo pre tog misterioznog putovanja, očigledno nije nestalo. 51


Olivija se okrenula ka Ejdi. „Sidi du da se vidim sa sestrom. Sama.“ „Gospođo Šeldon.“ Ejdin ravan londonski glas bio je pun protesta. „Ovog puta bide po mome. Za ime božje.“ Pre nego što je Ejda stigla da se pobuni, Olivija se progurala pored nje, prošla kroz vrata spavade sobe i štrcala niz stepenice, lupkajudi potpeticama u ritmu disanja. Zastala je na verandi da namesti šešir i izašla u mirisni vrt ispred kude. Klara je izašla iz kočije i pružila ruke ka njoj, stisnuvši joj šake. „Oh, Livi, ne mogu ti redi koliko se bajno osedam što te ponovo vidim! Božanstveno, kad ti kažem.“ Olivija se blago odmakla, ispitujudi bore oko Klarinih obazrivih očiju, i još dublje senke ispod njih, slušajudi kako Klara ponavlja sve te teatralne reči, bajno i božanstveno ifabulozno, te oh-tako-engleske izraze koji su imali za cilj da je uvere – ako je to uopšte bilo potrebno – da je kod Klare sve ponovo bilo cakum-pakum. „Šta nije u redu?“, upitala je. „Svih ovih nedelja ignorišeš moja pitanja.“ Glas joj je zadrhtao, odavši njenu povređenost. „Strašno sam brinula.“ „Izvini.“ Klarina ramena klonuše, ruka joj pade sa strane. „Nisam te ignorisala… Hodu da pričam sa tobom. Samo….“ Zagledala se u zemlju, šutirajudi šljunak vrškom cipele. Lice joj je bilo zbrčkano, zaklonjeno senkom šešira. „Nisam… znaš, ona pisma… Šta god da napišem, nije zvučalo kako treba i… oh, ne znam ni sama.“ Podigla je oči, tužna i skrušena. „Bilo mi je mrsko što sam morala tako da odem. Strašno si mi nedostajala.“ Olivija oseti kako joj izraz na licu smekšava. „I dalje ne znaš zašto vas je Džeremi odveo tamo?“ „Ne“, odgovori Klara. „Ne baš.“ „Ništa ti nije rekao?“ „Ništa što bi imalo smisla. Tako se čudno ponaša. U stvari, postao je nepodnošljiv. Svakog trenutka hode da zna šta radim i gde se nalazim. Ne može da spava i previše pije. Čak je zbog nečeg ljut na Alistera.“ Čelo joj se namrštilo. „Da budem iskrena, nije mu se vradalo nazad, ali mu je Alister poslao gomilu telegrama. I, naravno, treba da spremimo Ralfija za školu. Uskoro krede u Englesku.“ „Jeste li mu rekli da ide?“ „Da, jutros.“ Klarine bore postadoše još dublje. „Da si mu samo videla lišde, Livi, kako se trudio da bude hrabar i da ne zaplače.“ Brzo je zatvorila oči. „Imam osedaj kao da sam ga izneverila. Ne smem čak ni da pomislim da de baba tako brzo stidi.“

52


„Šta?“ Jeza zastruja niz Olivijinu kičmu. „Rekla si da deš joj poručiti da ne dolazi.“ „I jesam. Ali znaš kakva je. A Džeremi je sad počeo da zvoca kako bi bilo bolje da i ja krenem za Englesku sa njima, i da povedem Gasa.“ Olivijino ved dovoljno otežalo srce potonu još dublje pri pomisli da bi Klara ponovo mogla da je napusti. „Ali zašto?“ „Ne znam. Džeremi je kao zatvorena knjiga.“ „Možda treba više da se potrudiš da ga otvoriš. Da ga nateraš da ti kaže o čemu se radi.“ „Radije ga ne bih pritiskala.“ „Zašto?“ Klara slegnu ramenima. Ramena su joj bila napeta, u odbrambenom stavu. Olivija ju je neko vreme posmatrala. Tad joj nešto sinu. „Da sve ovo nema neke veze sa Edvardom?“ Glas joj je zadrhtao dok je izgovarala njegovo ime. Progutala je knedlu, prestravljena pomišlju da de se odati. „Bila si tako uznemirena kad sam vas videla kako razgovarate u Sportskom klubu.“ „Livi…“ „Da li se nešto desilo? Nešto što je uznemirilo Džeremija, a za šta Edvard zna?“ „Ne, apsolutno ne.“ Klara se ugrizla za usnu, a onda upitala, očigledno samo zato što nije mogla da se suzdrži: „Zašto pitaš? Šta ti je Tedi rekao?“ „Ništa. U pismu sam ti rekla da je otišao istog dana kad i ti. I još se nije vratio.“ „A ti ne znaš zašto?“ Olivija pređe preko tog pitanja. „O čemu ste one večeri razgovarali?“ „Bolje da ne pitaš.“ „Što da ne? Ti stalno tražiš da pričam sa tobom, Klaro. Stalno govoriš da mogu da ti verujem.“ „I možeš…“ „Ali zašto ti onda ne veruješ meni? Pričaj sa mnom.“ „Ma nema tu šta da se priča“, rekla je Klara. „Stvarno. Bio je to samo mali nestašluk.“ Žacnula se čim je prevalila tu reč preko usana. Olivija poskoči u mestu. „Nestašluk? Kako to misliš, nestašluk?“ Konji se prenuše od njenog podignutog tona. Kočijaš zacokta da ih smiri. Klara skrenu pogled ka njemu, rumenog lica. „Treba da krenemo.“ „Prvo mi reci o kakvom nestašluku govoriš.“ Klarin pogled ostade prikovan za kočijaša. „Ne sada.“

53


„Da, sada.“ „Ne.“ Klara očima pokaza na kočijaševa leđa, a potom uperi palac, sakriven ispod crne čipkaste rukavice, ka crnomanjastom lakeju na zadnjem stepeniku kočije. „Daj da se smestimo. Dok budemo ručale, modi demo čestito da se ispričamo.“ Olivija je samo blenula u nju. Osedala se kao probušen balon i uopšte joj nije bilo do ručka. Ali shvatila je da joj Klara više ništa nede redi, bar ne na tom mestu… Skrenula je pogled ka prozoru spavade sobe, nimalo iznenađeno primetivši Ejdino šiljasto lice kako proviruje iza žaluzina. Uzdahnula je. „Da, bolje da krenemo pre nego što moja služavka dođe na ideju da nam se pridruži. Alister joj je naredio da me svuda prati. Stalno ponavlja da smo u opasnosti.“ „U opasnosti?“ Klara se namrštila. „Nije valjda i on? Ja neprestano govorim Džeremiju da situacija u Aleksandriji nikad nije bila bezbednija.“ „Znači, i Džeremi tvrdi da je opasno?“ To saznanje iznenadilo je Oliviju. Bila je uverena da je Alister to govorio samo da bi je zadržao u kudi, da je izmislio te priče o nacionalistima jer je hteo da je zaplaši. Ali ako je i Džeremi upozoravao Klaru na opasnost, i revnosno je nagovarao da otputuje za Englesku, možda je u tome bilo neke istine. „Džeremi samo pokušava da mi život učini težim nego što mora da bude“, prozbori Klara. Popela se na svoje sedište i namestila šuštavu suknju. Potom se savila ka Oliviji i prošaptala: „Nisam mu rekla da idemo u grad. Ali ne budi tako napeta, Livi“, dodala je, sa obesnim osmehom. „Sve de biti u redu. Hajdemo.“ Potapšala je kožno sedište pored sebe. „Imamo rezervaciju za dvanaest. Ako ne požurimo, neko de nam zauzeti mesta.“ Olivija je ipak oklevala. „Livi, molim te.“ Na kraju je popustila i popela se u kočiju. Klara joj je stisnula mišicu i doviknula kočijašu da krene. Dok su napuštale posed, Klara je pokazala na beduinski šator ispred kapije, rekavši: „Vidim da imaš goste.“ „Da. Stigli su odmah posle tvog odlaska. Alister de poludeti zbog njih.“ „Odlično“, rekla je Klara. „Drago mi je zbog toga.“ Put koji je poput izdužene ogoljene trake povezivao belu enklavu Ramlu sa ostatkom grada bio je suv i prašnjav, sa jedne strane oivičen svetlucavim morem, a sa druge strmim peščanim sprudovima. Proledni cvetovi koji su ranije prekrivali dine sad su nestali; ostale su samo sparušene puzavice, u različitim nijansama žute

54


i braon boje, koje su se ukrudeno njihale na usijanom lenjom vazduhu. Usamljena kamila stajala je pored druma zuredi u tandrkavu kočiju i preživajudi gomilicu korenja. Njen vlasnik bacio je sedlo između dve grbe i pričvrstio kožno remenje oko njenog koščatog tela. Sirota životinja. Klara je tiho brbljala, ali, kako se Oliviji činilo, samo zato da bi popunila tišinu. Pričala je uglavnom o Ralfu i Gasu. Jamice na obrazima su joj poigravale dok je objašnjavala kako je Ralf neverovatno dobro napredovao sa čitanjem i bio opsednut tim novim pričama o Šerloku Holmsu, i kako je malenom Gasu izbio prvi zubid dok su se brodom vradali kudi. Nije pomenula onaj nestašluk. A Olivija nije htela da je pritiska. Bilo je besmisleno da pokrede tu temu dok su kočijaš i lakej bili tako blizu. Morade da sačeka do ručka da otkrije o čemu se radi. Mahnula je rukom, terajudi večno prisutne muve. Klara se na kraju udutala i okrenula ka moru. Olivija je posmatrala kako nervozno cupka ukrasne trake obmotane oko drške skupog suncobrana. Sa tim povijenim ramenima, i zbrčkanim prdastim nosem, izgledala je isto kao one večeri u klubu, kad je nestala u vetrovitoj tmini: pre kao ranjiva šiparica, nego kao dvadesetdevetogodišnja udata žena sa dvoje dece. Nije izgledala sredno, ni najmanje. Olivija se promeškolji na sedištu. Osetila je skoro neumoljiv poriv da ispruži ruke i stegne Klaru u zagrljaj. Ali ostala je nepomična. Klara je poslednjih nedelja bila tako uzdržana da se nije usuđivala da joj priđe. Sva ta tajnovitost. Nije mogla da probije taj bedem. Uzdahnula je. „Dajem zlatnik za tvoje misli.“ „Ne vrede toliko.“ Trebalo im je još dvadesetak minuta da stignu do grada. Kočijaš je napustio priobalni put i skrenuo na kaldrmisane pijačne ulice, sa tezgama koje su bile pune svežeg voda, ribe i povrda. Prošli su pored pekare ispred koje su stajale ogromne korpe pune lepinja. Kroz vrata je dopirao miris cimeta i kvasca, pomešan sa mirisom bresaka i crnog luka, vrudine i znoja. Na bučnim zakrčenim pločnicima mediteranska lica bila su jednako učestala kao egipatska: bilo je tu grčkih i egipatskih trgovaca, žena sa feredžama, muškaraca sa jevrejskim kapicama na glavi. Mozaik različitih kultura. Edvard je Oliviji rekao da su tim gradom, koji su osnovali Grci a razvili Egipdani, kroz čitav srednji vek upravljali tolerantni otomanski vladari, da je to bilo utočište za progonjene. Čak i sada, džamije su stajale rame uz rame sa crkvama i sinagogama, ljudi su lako prelazili sa arapskog

55


na sirijski, hebrejski i grčki. Svi su znali jezike ostalih naroda. (Naravno, svi osim Britanaca. Oni su se uglavnom držali engleskog. I živeli u Ramli.) Olivija je nervozno grickala usnu dok su tamne bezizražajne oči odmeravale njenu i Klarinu otmenu kočiju, njihove svilene suknje i kitnjaste suncobrane. Njih dve su tu bile strankinje: zaseban svet u toj kosmopolitskoj zemlji. Ostavile su kočiju u centru Aleksandrije, na palmama zaklonjenom Trgu Muhameda Alija, i krenule peške ka restoranu Drejkot. Kad su se stopile sa svetinom koja je šetala duž glavne trgovačke ulice, nazvane po Šerifu Paši, Oliviji se učinilo da vazduh postaje nekako teži, a atmosfera mračnija. Pogledala je u nebo da vidi da li nadire oluja, ali nebo je bilo blistavoplavo. Nastavile su da koračaju. Olivija je pokušala da odagna nelagodnost, ali je i dalje imala osedaj da je neko posmatra. Koža joj se napregla, kao da joj se neka neopipljiva težina sručila na leđa. Osvrnula se preko ramena. Oči joj zasuziše od sunca dok je posmatrala ljude koji su se tiskali oko njih: muškarci obučeni u bele odore, sa fesovima na glavi, muškarci sa frakovima i cilindrima, sporadični parovi žena koje su, poput nje i Klare, skapavale od vrudine ispod slojevitih haljina. Pa ipak, niko od tih ljudi nije motrio na njih. Zašto su joj onda sva čula bridela? „Treba da požurimo“, reče Klara dok je Olivija, žmirkajudi na suncu, zurila niz dugu aveniju. „Nede nam još dugo čuvati sto.“ „Samo malo.“ Imala je utisak da se ljudi oko njih kredu previše obazrivo, kao plesači koji slede preciznu koreografiju. Da su svi pogledi sa okolnih prozora uprti u njih dve. Sa druge strane, njen pogled bio je nekako trom, rasplinut. Kao da je uporno previđao stvari koje je trebalo da vidi. „Tako se čudno osedam.“ „Da nisi bolesna?“ Klara je zabrinuto osmotri. „Ne. Dobro mi je.“ „Nije ti dobro. Vidim da nije. Da li je to zbog Alistera?“ „Nemoj sad, Klaro, molim te.“ „Ima toliko stvari koje želim da ti kažem, o tebi, i njemu.“ Klara je zavrtela glavom, pokušavajudi da pronađe prave reči, „Znaš, nas dve nismo baš tako različite.“ „Kako to misliš?“ Klara je prostreli pogledom. „Zar ti Tedi stvarno nije rekao ništa o meni pre nego što je otišao?“ „Nije.“ Olivija se namršti, zbunjena što je razgovor skrenuo u tako neočekivanom pravcu. „Zašto? Šta je trebalo da mi kaže?“ Klara otvori usta da odgovori, ali onda naprasno zaduta i zaškilji ka pločniku na suprotnoj strani ulice. „Zar ono tamo nije njegov posilni?“

56


„Molim?“ Olivija se munjevito okrenu, pratedi Klarin pogled. „Eno tamo.“ Klara pokaza na vižljastog sredovečnog egipatskog vojnika koji je koračao suprotnom stranom ulice. Rukavi vojničke košulje bili su mu zavrnuti, a pantalone stegnute oko struka. Svaki deo njegovog tela bio je prekriven peskom. Olivija bi bilo gde na svetu prepoznala njegovu žilavu snagu i preplanulo lice. „To je Fadil“, rekla je. Ako je on bio tu, onda se i Edvard vratio. Ta spoznaja obasja joj srce, potisnuvši sve druge misli. Žudno se osvrnula, ali njega nije bilo na vidiku. Morala je da sazna gde se nalazio. Rekla je Klari da de otidi da se raspita kod Fadila – naravno, samo zato da bi slugama javila da mu spreme sobu. Trudila se da joj lice ostane nepomično dok je govorila, da pukim činom volje obuzda svoje uzbuđenje. „U redu“, prozbori Klara. „Sačekadu te ovde.“ „Nema potrebe, stvarno“, reče Olivija. „Ti slobodno nastavi dalje.“ Želela je da nakratko utekne od Klare kako bi mogla da se pribere. Pokazala je glavom ka stubovima ispred restorana Drejkot, koji su se ved nazirali u daljini. „Nadi demo se tamo.“ „Ne budi luckasta. Ostadu da te sačekam.“ „Stvarno nema potrebe. Bolje se pobrini da ne izgubimo sto.“ Klara se namrštila. „U redu“, konačno je rekla. „Ionako umirem od žeđi. Nemoj dugo, važi?“ Olivija je obedala da de dodi pravo u restoran. Klara je klimnula i nastavila dalje. Olivija ju je ispratila pogledom, sačekavši da njene lepršave čipkane suknje nestanu među svetinom, a potom se okrenula ka mestu gde je spazila Fadila. Tiho je opsovala, shvativši da se izgubio sa vidika. Skoro četvrt sata pokušavala je da ga pronađe. Tek kad je napravila pun krug i vratila se na Trg Muhameda Alija, a da ništa nije postigla, ispustila je ozlojeđen uzdah, priznala poraz i krenula ka restoranu. „Treba da se nađem sa gospođom Grej“, objasnila je šefu sale. „Tako mi je drago što vas vidim, gospođo Šeldon.“ Šef sale napravi tako dubok naklon da je skoro lupio nosom o pult. „Vaš sto je spreman. Želite li da se osvežite nekim pidem dok čekate gospođu Grej?“ „Ona je ved stigla.“ „Plašim se da grešite, gospođo Šeldon.“ „Ne grešim.“ On napravi skrušenu grimasu. Olivija zakoluta očima i krenu kroz mermerno predvorje da lično pronađe Klaru. Zastala je pred vratima trpezarije i pogledala unaokolo. Sala je bila puna. Ventilatori su brujali na tavanici, zahvaljujudi

57


dečacima koji su pokretali koturove sa kanapom. Konobari su marširali kroz dvoranu, srebrni poslužavnici elegantno lebdeli iznad stolova. Kroz vazduh je lepršao žamor gostiju. U sali se nalazilo preko stotinu stolova, i svi su bili zauzeti, svi osim jednog, najboljeg u restoranu, koji je gledao na osunčanu terasu i bio postavljen za dvoje. Olivija je prišla stolu i virnula u vrt, primetivši raskošne cvetne leje, pušače koji su dokono povlačili dim za dimom, papagaja koji je depresivno čamio u jednom uglu, ali nigde nije bilo ni traga od Klare. Potom se ustremila ka toaletu. Ni tamo je nije bilo. „Koliko je sati?“, upitala je, vrativši se do šefa sale. „Pola sata posle podneva.“ „Trebalo bi da je ovde.“ „Da možda nije otišla da prvo obavi neki posao?“ Šef sale pokaza ka ulici. „Ili da nešto kupi?“ Mada je sumnjala u to, Olivija ipak izađe napolje, na vrelo sunce, da proven. Provela je više od sat vremena zavirujudi u svaku radnju, sve dok nije napravila pun krug, vrativši se do Drejkota, a onda nastavila sa potragom, raširenim očima motredi na Klarin limun-žuti šešir i bledoplavu haljinu. Više nije znala koliko je puta postavila isto pitanje i koliko je trgovaca odmahnulo glavom umesto odgovora. „Ona je iste visine kao ja, i sličnog stasa, samo ima svetliju kosu…“ Bila je ved zadihana od žurbe kad je stigla do keceljom opasanog vlasnika Emporijuma, radnje koja je prodavala uvoznu delikates robu. „Znam o kome pričate. Naravno da poznajem gospođu Grej“, samouvereno odgovori trgovac, stojedi iza staklenih posuda sapikalili turšijom i senfom, „ali je nisam video ved nekoliko nedelja. Žao mi je.“ „Sigurni ste da se nešto nije desilo? Da nije došlo do nekog uličnog incidenta?“ „Ne, ništa nisam čuo.“ Slegnuo je ramenima. „Ne znam šta drugo da vam kažem.“ Potpuno zbunjena, Olivija se vratila do restorana i ponovo obišla svaku prostoriju. „Da se možda nije vratila kudi?“, upita šef sale, idudi za njom. „Sumnjam“, odgovori Olivija. „Ne bi me tek tako ostavila u gradu.“ Sigurno ne bi. Uprkos tome, krenula je ka trgu i, kad je ugledala Klarinu kočiju, znoj poče da joj lipti niz leđa. Kočijaš se naslanjao na vrata, a lakej sedeo na prašnjavom podu. Obojica su tvrdili da su sve vreme bili tu i da gospođa Grej nije svradala. Da li gospođa Šeldon želi da je potraže?

58


Olivija je odgovorila da nema potrebe, da je bolje da ostanu tu gde su. Klara de se sigurno uskoro pojaviti. Naravno da hode. Prošla je prstima kroz kosu, primetivši da je usput izgubila šešir, i ponovo krenula ka Drejkotu. Više je trčala nego hodala duž zakrčenih pločnika, pokušavajudi da ignoriše činjenicu koliko je, tako bela i ženstvena, upadala u oči u tom gradu punom oštrookih muškaraca. Pokušala je da suzbije rastudu paniku, ubeđujudi sebe da je bilo toliko mesta na koja je Klara mogla da ode, toliko objašnjenja za njen prividni nestanak. Pa ipak, onaj osedaj da su se nalazile pod nečijom prismotrom i dalje ju je proganjao, pritiskajudi joj grudi, izoštren odjekom Alisterovih naprasno verodostojnih upozorenja o nacionalističkoj pretnji. Usput je ponovo svratila u svaku radnju, postavljajudi ista pitanja i dobijajudi iste odgovore (ne, niko nije primetio da se desila neka nesreda, niko nije čuo sanitetska kola, ni video ženu u plavoj haljini). Kad je banula nazad u predvorje restorana Drejkot, haljina joj je bila prilepljena uz telo, a kosa, olabavljena od nervoznog vučenja, ležala preko znojavog čela. „Gospođo Šeldon?“, prozbori glavni konobar iza njenih leđa. „Ako biste…“ Uopšte ga ne pogledavši, krenula je ka sali za ručavanje i odgurnula dvokrilna vrata. Unutra je sad sedela samo mala skupina gostiju. Klare nije bilo na vidiku. Pratedi ved poznatu rutu, nastavila je ka terasi, zapinjudi suknjom o stolove. Šef sale je i dalje išao za njom, diskretno je dozivajudi. „Gospođo Šeldon, molim vas…“ Ali nije uspeo da je zaustavi. Izletela je u vrt i zaklonila oči od blistavog sunca. U vrtu je još bilo dosta muškaraca koji su sedeli na pletenim stolicama. Svi se okrenuše ka njoj. Pod drugačijim okolnostima, prizor bi bio gotovo smešan, to kako su se njihovi ravnodušni pogledi naprasno transformisali u izraz zbunjenog prepoznavanja. Evo je opet, čula je njihove misli. Sirotica je malo više cugnula. Gde joj je muž? Valjda nedemo mi morati da je treznimo? „Gospođo Šeldon?“ Okrenula se ka šefu sale. „Ne znam kud je mogla da nestane“, rekla je. „Stvarno ne znam.“ „Možda je zbog nečeg morala da se vrati kudi.“ „Ali njena kočija je i dalje tu.“ Šef sale nemodno raširi ruke. „Koliko je sati?“ upitala je. „Skoro tri.“ „Tri? Kako može da bude tri?“ Duboko je udahnula. Priberi se, naredila je sebi. Ne ponašaj se kao budala, ne pravi scene. „Bolje da odem do njene kude“, rekla je. „Da proverim da se nije vratila drugim prevozom.“

59


„To je dobra ideja.“ Šef sale revnosno zaklima, kao da mu je laknulo što konačno može da se otarasi čitave te situacije. Pa ipak, dok je drhtavom rukom uzimao maramicu da upije znoj sa čela, bilo je očigledno da se i sam zabrinuo. To joj je pomoglo da donese odluku. „Prijavite slučaj komesaru Vilkinsu“, rekla je, impulsivno se pozvavši na policajca sa najvišim činom koga je znala po imenu. „Pošaljite ga u Ramlu. Ako Klara nije kod kude, trebade nam njegova pomod da je pronađemo.“

PETO POGLAVLJE Mada je znala da je to beznadežan pokušaj, Olivija je zamolila Klarinog lakeja da ostane na trgu, a ona je sa kočijašem, Hasanom, krenula nazad za Ramlu. Napetog tela i stisnutih usana, dutke je sedela dok je kočija poskakivala niz uzane ulice koje su vodile ka luci i skretala na prašnjavi priobalni drum. Postala je još uzrujanija kad je primetila da se ona kamila ved vratila na polje, spopadnuta rojem gladnih muva koje su joj letele oko očiju, dovršavajudi dnevnu smenu. Svetlost koja se odbijala o more poprimila je zlatne nijanse odmaklog popodneva. Prošlo je toliko vremena. Svim silama se trudila da dokuči gde je Klara mogla da bude. Možda se vratila kudi, prođe joj kroz glavu. Gospode, samo da se vratila kudi. Fiksirala je pogled na nemogude dugu traku puta koja se pružala ispred njih, nemo preklinjudi Hasana da požuri kako bi što pre stigli. Nakon izvesnog vremena pred njihovim očima izroniše zavojiti žudkasti obrisi plaže u Ramli. Bele i ružičaste vile načičkane duž obale. Kuda Grejovih, elegantno zdanje od terakote čiji je izgled odgovarao Džeremijevom imetku i statusu, bila je dublje na kopnu, na samim rubovima enklave. Kad je Hasan konačno skrenuo sa puta i poterao konje ka kudnom prilazu, Oliviji je ved pozlilo od nervoze. „Pokušajte da se smirite.“ Hasanov glas probio se kroz njene misli, nateravši je da se prene. „Zamislite da je gospođa Grej živa i zdrava.“ „Zašto?“ „Zbog vere, gospođo Šeldon.“ Kočijaš se blago namrštio. „Zbog vere. Ako tako razmišljate, tako de i biti.“ To joj je delovalo kao teško primenljiva strategija, ali je svejedno pokušala, zamišljajudi olakšanje koje bi je preplavilo ako Klaru zatekne kako se igra na travnjaku sa Ralfom, ili drži malog Gasa u naručju. Žudela je da bude tako svakim delidem svog bida. Ali nije vredelo. U kudi nije zatekla nikog osim Klarinih dečaka i posluge.

60


Ne gubedi vreme, odmah je pozvala jednog slugu da proveri da li je Villeins krenuo i da potom svrati do Džeremijeve kancelarije da mu kaže da hitno mora kudi. Drugog slugu poslala je da obiđe sva mesta na koja je Klara mogla da ode: Sportski klub, lokalnu ambulantu, vilu Amelije Paše, Olivijinu kudu (za svaki slučaj)… Sluga se vratio sat vremena kasnije sa nekoliko saosedajnih poruka, ali bez bilo kakvih vesti o Klari. Olivija je kao na iglama čekala Vilkinsa i Džeremija. Sedela je u dečjoj sobi sa Klarinim sinovima, držedi malenog Gasa na krilu, mazedi njegove bucmaste obraze. Govorila mu je da je sve dobro, da mama samo malo kasni, ništa drugo. Ne sekiraj se, mališa. Mama de uskoro dodi. „Uvek dođe da nas stavi na spavanje“, rekao je Ralf. „Nikad ne kasni.“ Olivija ga privi uz sebe. Razmišljala je o svemu što se desilo tog dana, tražedi neki detalj koji bi mogao da pomogne policiji. I stalno se vradala na onaj osedaj da je neko motrio na nju i Klaru, mada je sumnjala da bi Vilkins, samouvereni profesionalac koji je došao iz Kalkute da dovede egipatsku policiju u red, bio voljan da se osloni na njene slutnje i predosedaje. I zaista, kad je konačno ušetao kroz vrata i kad mu je rekla za taj proganjajudi predosedaj, on je odgovorio: „Za mene to nema naročitu težinu.“ Stavio je ruku na stomak, preko zategnutog prsluka, i zanjihao se na petama. „Dajte da potražimo nešto opipljivije.“ Uzdahnuo je. „Nije primljena ni u jednu od ovdašnjih bolnica. Poslao sam svoje ljude da provere pre nego što sam krenuo. Ali ne brinite, otkridemo o čemu se radi. Imate srede što sam se zatekao ovde. Doskoro sam bio u Kairu. Egipdaninu koji se nalazi na čelu tamošnje policije često treba pomod. A opet…“ Ponovo je uzdahnuo. „To je ključna stvar u vezi sa Protektoratom. Obrazovanje. Obrazovanje.“ Olivija je natuknula da nije kadra da razgovara o Protektoratu, imajudi u vidu trenutnu situaciju. Vilkins ju je podozrivo osmotrio, a onda upitao gde je gospodin Grej. „Nadam se da de uskoro stidi.“ „Nije ovde?“ Vilkins je zvučao gotovo uvređeno. Naravno, nije se često dešavalo da on – ne naročito omiljeni državni službenik, koliko god se visoko kotirao – bude pozvan da poseti tako otmenu kudu, a kamoli da razgovara sa Džeremijem. Vilkins je došao na predstavu očekujudi da vidi glavnog glumca, samo da bi saznao da je te večeri nastupao njegov zamenik. Glasno je huknuo, smestivši se na jednu od stolica u hodniku, a onda naredio Oliviji da ode do Klarine sobe da proveri da li je tamo sve u uobičajenom stanju, da li su stvari ispreturane i da li nedostaje nešto od odede.

61


„Nije pobegla“, rekla je Olivija. „Nikad ne bi ostavila svoje dečake, ako ništa drugo.“ „Po mom iskustvu, žene rade razne stvari koje od njih nikad ne bismo očekivali.“ „Zaista?“ „Da, zaista. Da li biste sad bili ljubazni da odete gore i proverite? Gledajte da prevrnete svaki kamen, kako se to kaže.“ Olivija je imala snažan osedaj da Vilkins samo pokušava da je se otarasi. Ali makar samo zato da bi mu dokazala da je bio u zabludi, rešila je da ga posluša. Zastala je pred Klarinim vratima, zadržavši prste na kvaki. Nikad nije bila u toj sobi pa nije znala šta da očekuje. Polako je otvorila vrata, prešavši pogledom preko plavo-belih zidova, engleskih prozora. Soba je bila prostrana i prozračna, prošarana popodnevnim senkama, besprekorno uredna. Nije bilo ni traga od kofera koje je Klara donela iz Konstantinopolja. Služavke su ih očigledno ved raspakovale. Krevet sa baldahinom bio je na sredini sobe, na popločanom podu. Klarina spavadica bila je sklopljena i stavljena u podnožje kreveta, kao da ju je čekala. Olivija priđe, dodirnu mekano platno i tiho uzdahnu. Dok je pretraživala Klarine stvari, neka tupa težina sve više joj je pritiskala grudi. Koliko je mogla da ustanovi, ništa nije nedostajalo, ali mirišljave vredice sa sušenim biljem dušnute među Klarine svilene čarape, puder rasut po njenom toaletnom stočidu, plave vlasi na njenom češlju – sve to stvaralo je utisak da je Klara tako blizu, a opet zastrašujude daleko. Na radnom stolu stajao je otvoren paket sa gramofonskim pločama: snimci varijetetskih nastupa iz Londona. Papir je bio pocepan, kao da je paket otvoren u žurbi. Olivija nemodno uzdahnu dok je zamišljala Klaru kako čepa papir, uzbuđena zbog pošiljke iz Engleske. Sigurno je planirala da još večeras presluša te ploče. Zatvorila je oči, boredi se sa naletom bola. Kad ih je ponovo otvorila, pogled joj pade na uramljenu dagerotipiju na nodnoj komodi. Prišla je i podigla ram, ispitujudi lica oslikana braonkastim tonovima pod dnevnom svetlošdu koja je jenjavala. Ranije je ved videla tu sliku. Klara ju je jednom donela da joj je pokaže. Na slici su bile njih dve kao deca, u one dane dok su živele u Kairu. Klara, vižljasta i nasmejana, u haljinici koja joj je dopirala do listova. Olivija, u sidušnoj dečjoj keceljici, sa buckastim lišdem zbrčkanim od smeha. „Pogledaj ovo ovde, Livi“, rekla joj je Klara, pokazujudi na stomačid malene Olivije. „Vidiš tu ruku koja te drži? To te je mama golicala da bi se smejala. Zar se ne sedaš tog dana, Livi? Stvarno ne možeš da se setiš? Ničega?“

62


Olivija sad ponovo pokuša da se seti, grčevito stisnutih očiju. Zadržala je dah, sačekala. Ali ništa nije izronilo. Samo se osedala još praznije. Pa ipak, bila je dirnuta saznanjem da je Klara tu sliku čuvala tako blizu sebe, da je to bilo poslednje što bi svake nodi pogledala. I odjednom se pokajala što je tog dana, dok su sedele u kočiji, potisnula poriv da zagrli svoju sestru. Pošto Džeremi još nije stigao kad se vratila u prizemlje, Vilkins je (sa primetnom ozlojeđenošdu) objavio da je bolje da joj odmah postavi neka pitanja. Olivija je na brzinu pribrala svoje iskrzane emocije i povela ga ka salonu. Seo je preko puta nje, na stolicu sa visokim naslonom. Svede su treperile na povetarcu koji je duvao kroz otvorene žaluzine, bacajudi sporadičnu senku preko njegovog rumenog lica. Disao je teško, kroz nos, sa notesom naslonjenim na široko koleno. Mada je Olivija ponovo pokušala da ga nagovori da ozbiljno shvati njene sumnje da ih je neko pratio, on je odbio da bilo šta pribeleži. „Ali da možda niste videli nekog ko se sumnjivo ponašao, gospođo Seldon?“ snishodljivo je upitao, kao da razgovara sa detetom. Oči su mu neprestano bludele ka vratima, iščekujudi Džeremija. Njegova ozlojeđenost što je ostao sam sa Olivijom, umesto da sedi u društvu uglednog pamučnog magnata, svakog minuta sve više je rasla. „Molim vas da dobro razmislite. Možda se nečeg setite.“ „Uveravam vas da svojski pokušavam da se setim“, odgovorila je Olivija. Vilkins joj uputi stisnut osmeh. Ona se namršti, setivši se Klarine napetosti. „Nešto ju je mučilo. Nije želela da ide u Konstantinopolj. Nije znala zašto je Džeremi zahtevao da otputuju tamo, a danas mi je pomenula da je planirao da je ponovo pošalje na put, u Englesku, sa Ralfom. Mislim da je možda zaključio da je Klara zbog nečega u opasnosti.“ Vilkins je odmahnuo glavom. „Vi žene, sa svojim teorijama.“ „Možda je bolje da popričate s njim.“ „To je moja briga.“ „On bi nešto sigurno mogao da vam kaže.“ Vilkins ozlojeđeno udahnu, kao da je gubio strpljenje. Ljuspica izgorele kože visila mu je sa noždrve. „Pošto on nije ovde, gospođo Šeldon, bolje da se držimo onoga što vi imate da mi kažete.“ Još jedan stisnut osmeh. „Da li vam to odgovara?“ Olivija nije ni pokušala da mu se osmehne. „Savršeno“, rekla je. „Odlično.“ „Naravno, tu je bio i Fadil“, natuknula je. „Fadil?“

63


„Posilni gospodina Bertrama. Bio je na ulici kad sam poslednji put videla Klaru.“ „Mislite da on ima neke veze sa njenim nestankom?“ Vilkins izvi obrve. „Treba li da ga uhapsim?“ „Teško da sam mislila na to.“ „Na šta ste onda mislili, gospođo Šeldon?“ „Treba da popričate sa Fadilom. Možda je nešto video.“ „Gospođo Šeldon, da li vi to mene učite kako da obavljam svoj posao?“ Neko očigledno treba da te nauči, došlo joj je da odbrusi. Mrdni malo, zaboga, i pronađi Klaru. Ali se ipak uzdržala. Vilkins je očigledno resio da igraju onako kako on svira. Ako bi ona, obična žena, pokušala da ga požuri, namerno bi još više usporio. „Samo pokušavam da budem od pomodi“, rekla je. „Fadil bi možda mogao da pretpostavi ko je imao razloga da nas prati. Sigurna sam da neko jeste.“ Ali Vilkins ponovo ništa nije zapisao. „Zašto me ne shvatate ozbiljno?“ upitala je. „Zašto mi ne verujete?“ „Previše ste uzrujani“, odgovori on, konačno pribeleživši nešto u notes. „Ne, nisam.“ Olivija izvi vrat, pokušavajudi da zaviri u njegove beleške. „Šta ste zapisali?“ Vilkins zalupka olovkom po bradi. Olivija duboko udahnu. „Alister mi je rekao da je primeden porast nacionalističkih aktivnosti“, rekla je. „Isprva mu nisam verovala, ali… Ko zna? Da možda oni nisu oteli Klaru?“ „Ne treba da donosimo ishitrene zaključke.“ Vilkins se namrštio, isturivši bradu. „Ne bi valjalo da se to pročuje. Ovih dana svi nastojimo da živimo u miru i harmoniji.“ Napravio je kratku pauzu i zacoktao jezikom, kao da je hteo da pokaže da je i on bio kadar da razmišlja. „Ako je oteta…“ „Sigurna sam da jeste.“ „Ako se to desilo, gospođo Šeldon, sasvim je mogude da su u pitanju uobičajeni vinovnici. Jevreji su prilično lukavi.“ „Za ime božje! Jevreji? Rekla bih da se hvatate za slamku.“ Vilkins se zapiljio u nju. Iz njoj nepojmljivih razloga, napravio je još jednu belešku. Vrata se otvoriše. Vilkins skoči sa stolice dok je Džeremi ulazio u sobu. Bacio je cilindar i rukavice na pomodni stočid. Za razliku od Vilkinsove snishodljive mirnode, Džeremijevo lice bilo je ispijeno i bledo kao kreč. Uprkos Klarinim pričama kako se u poslednje vreme grozno ponašao, delovao je istinski zabrinuto. Ali se Olivija zbog toga nije ništa bolje osedala.

64


Vilkins se revnosno rukovao sa Džeremijem, rekavši kako mu je drago što može da mu bude na usluzi. Njegovo ponašanje, dotada snishodljivo, sada se graničilo sa ulizivanjem. „Došao sam najbrže što sam mogao.“ Džeremi se okrenu ka Oliviji. „Žao mi je što mi je trebalo toliko vremena.“ Olivija je taman krenula da upita zašto je tako dugo putovao kad u hodniku začu još nečije korake. Nekoliko sekundi kasnije, Alister banu u sobu. Trebalo je da pretpostavi da de dodi. Nije ga pozdravila, samo ga je hladno pogledala. On je uzvratio, ošinuvši je bistrim bledoplavim očima. Telo joj postade kruto kad je zamarširao preko sobe, podigao je sa stolice i privio uz svoje prazne grudi. „Da ti više nikad nije palo na pamet da tako pobegneš“, rekao je. „Budalice jedna.“ Njegove šake su na njenom struku nekako uspele da napipaju upravo one tačke koje su najviše bolele. Obrazi joj zadrhtaše od napora da ne oda svoj bol. Na kraju ju je pustio i vratio je na stolicu. Kao marionetu. Usledila je kratka tišina. Olivija prisloni šake uz zadnji deo vrata. Srce joj je tako mahnito lupalo da je mislila da svi mogu da ga čuju. „Vilkinse“, rekao je Džeremi. „Možemo li da popričamo u mom kabinetu?“ Olivija se pridigla sa stolice, ali joj Alister naredi da ostane tu gde je. „Molim?“, rekla je. „Klara je moja sestra. Nemate prava da me držite po strani.“ „Rekao sam da ostaneš ovde“, procedio je Alister. „Samo zasada, Livi“, dodao je Džeremi blažim glasom. „Čuli ste“, rekao je Vilkins, krenuvši za njima. Njegova korpulentna figura postala je još naduvenija od ponosa što je bio pozvan na to poverljivo vedanje. „Morate da nam verujete.“ „Sačekajte, molim vas.“ Ali oni su ved otišli. Alister povuče vrata i brava hladno škljocnu iza njegovih leđa. Olivija je nepomično stajala, besna na njih što su je tako ponizili, a još više na sebe jer je to prihvatila. Nemo je mrdala usnama, kao riba. Histerija koju je čitavog dana obuzdavala pokulja joj uz grlo. Bila je na rubu nerava. Ako još samo trenutak ostane tu, izgubide kontrolu. I zato je počela da maršira po Klarinoj mračnoj kudi. Koža joj je bila vonjava od ustajalog znoja, um zakrčen gomilom neartikulisanih misli (Klara, Edvard, mali nestašluk, Klara). Klizila je prstima duž zidova osluškujudi odjek vlastitih potpetica kroz hodnike osvetljene masivnim svednjacima, sve dok, bez svesne namere, nije stigla do dečje sobe.

65


Kad je provirila unutra, ugledala je Ralfa i Angusa kako spavaju ispod razapetih mreža za komarce. Očima je žudno upijala tu sliku, kao da joj je sama činjenica da oni postoje pomagala da poveruje da Klara takođe negde živi i diše, misledi na svoje sinove. Da de im se ipak vratiti. Bila im je tako potrebna, tim dečacima. Gas, koji je ležao u krevecu, raširenih ručica, imao je samo sedam meseci. Još je bio beba. Klarino čedo. Ako se ne vrati, nikad je nede upoznati. (Ne, nemoj. Ne smeš tako da razmišljaš.) A Ralf je malopre bio tako uzrujan. „Šta ako se povredila?“, pitao je. „Ne mogu da spavam ako ne znam.“ Olivija je pokušala da ga smiri, ali su joj ruke drhtale dok ga je privijala uz sebe. Na kraju je njegova dadilja, Grkinja po imenu Sofija, ista dadilja koja je nekad čuvala Oliviju i Klaru u Kairu, preuzela stvar u svoje ruke, uspevši da ga uteši na svojim bujnim nedrima, obedavši mu kakao pre odlaska na spavanje i uverivši ga da de, čim se probudi, ugledati svoju mamu. Bio je to samo melem, zavoj preko rane, ništa više od toga. Olivija je bila sigurna da je Sofija i njoj rekla nešto slično kad su joj roditelji nestali. Naravno, nije mogla da se seti toga. Uopšte se nije sedala Sofije. (Sofija joj je rekla da de se njena sedanja vratiti, da mora da bude strpljiva. „Vaša sedanja čekaju iza nekog ugla, agapi mu“, rekla bi joj, koristedi grčki izraz odmila, ljubavi moja. „Videdete.“ Klara joj je rekla da treba da posluša Sofiju jer je ona veoma mudra žena, oduvek je bila takva. Zato ju je Klara i unajmila, u vreme kad ju je Džeremi tek doveo u Aleksandriju, dok je Ralf još rastao u njenom stomaku. „Nimalo se nije promenila“, rekla je Oliviji. „I dalje se pretvara da pljuje na pod kako bi oterala urokljivo oko i govori viljuške i noževi umesto noževi i viljuške, isto kao dok smo bile male. Zar to nije božanstveno!“ I tako je Sofija sada sedela tu, pušedi jednu od onih mirišljavih cigareta dok se njihala na škriputavoj stolici između dečjih krevetida. Njena uštirkana kecelja poskakivala je gore-dole dok je povlačila dim za dimom. Proseda kosa bila joj je skupljena u punđu. Koža joj je bila maslinasta, a nos kukast, kao kod vedine egipatskih Grka. Sofija je tu živela otkako je znala za sebe. Njeni baba i deda prebegli su u Aleksandriju tokom grčkog rata za nezavisnost. Olivija po tome nije mogla da zaključi koliko je Sofija imala godina – četrdeset, ili možda pedeset. Sofija je govorila da je nepristojno da ženu koja je počela da sedi pitaš za godine. Oči su joj sad svakako izgledale dovoljno staro. Bile su podbule i pune brige. Uprkos hrabrim rečima koje je malopre šaputala Ralfu, bilo je jasno da je plakala. Olivija je želela da kaže nešto što de je utešiti, ali ništa nije mogla da smisli.

66


Umesto toga, kada se mali Angus nakašljao, prekorno je osmotrila dim koji je lelujao iznad njegovog krevetida. „Možda bi trebalo…“ „Ne brinite.“ Sofija rasejano mahnu rukom. „Vidite, rasterujem dim.“ Mališan se ponovo nakašlja. .„Možda treba malo bolje da mašeš.“ „Dobro mu je.“ „Nije mu dobro.“ Olivija nije znala zašto je prasnula. Daleko od toga da je bila besna na sirotu staru Sofiju. Ni najmanje. Pa ipak, nije mogla da se obuzda. „Kako da mu bude dobro?“ Glas joj je zapeo u grlu, na pola puta između šapata i urlika. „Ugušide se ako tako nastaviš. Kao da nije dovoljno što mu je majka nestala. Ugasi cigaretu.“ Sofija razrogači oči. Dohvatila je pepeljaru i zgnječila opušak. Olivija polako udahnu. „Izvini“, rekla je. „Stvarno nemam prava…“ „Neka.“ Sofija se tugaljivo osmehnula. „To je ona mala prznica koje se sedam. Drago mi je što sam dobila priliku da vas ponovo vidim.“ Olivija zavrte glavom. Podigla je oči ka mračnoj tavanici. „Jesu li dečaci dobro?“ „Dobro su, jaganjci mali. Rekla sam im da de se mama uskoro vratiti.“ Sofija izvuče maramicu ispod kecelje da istrese nos. „Drago mi je što ste ovde, agapi mu. Mislila sam da svratim do vas. Nisam mogla ranije da pričam, pred decom…“ Zastala je, ugrizavši se za donju usnu. Očigledno se kolebala, razmišljajudi da li da nastavi. Olivija se zbunjeno namršti. Šta joj je morilo dušu kad je toliko oklevala? „Sofija?“ rekla je. „O čemu se radi?“ Sofija tiho uzdahnu, zaklimavši glavom. „Morate da uradite nešto za svoju sestru, u slučaju da se ne vrati onako brzo kao što se molimo. Jutros sam je zatekla kako nešto piše u kabinetu. Kad je primetila da je gledam, sklonila je papir. Idite tamo i pronađite to pismo, gospođo Livi. Sumnjam da bi gospođa Klara želela da ono padne u ruke gospodinu Džeremiju.“ Olivija je polako svarila taj novi čudni detalj. Znači, Klara je imala tajne za koje Džeremi nije znao. To je svakako bila uznemirujuda, mada ne i šokantna pomisao. U situaciji u kojoj naizgled ništa nije imalo smisla, to je bio jedini smisleni detalj. Olivija je imala osedaj kao da je naglavačke pala u neku naopačke okrenutu zemlju čuda. Poput Kerolove Alise, sada je najviše od svega želela da se vrati kudi. Ali, za razliku od Alise, pored sebe nije imala sestru koja de je probuditi baš u ovom času, kad je košmar pretio da je proguta. Ne, nije imala apsolutno nikakvu ideju gde je

67


Klara nestala. I bila je jezivo sigurna da niko nije mogao da je probudi, jer to nije bio san. „Zašto ti ne uzmeš to pismo?“ upitala je Sofiju. „Šta ako me neko vidi? Ne, to morate vi da uradite.“ „Sad ne mogu da uđem u kabinet. Džeremi je otišao tamo sa Alisterom i komesarom Vilkinsom.“ Da o nečemu popričaju, šta god to bilo. „Onda dođite sutra. Gospodin Džeremi ga nede tako brzo pronadi. Morate da znate gde da tražite.“ „A ti znaš?“ „Druga polica odozgo, treda knjiga u redu.“ „Jesi li pročitala šta piše?“ „Nisam, agapi mu.“ „Ali znaš šta se nalazi unutra. Vidim da znaš.“ Sofija nije pokušala da porekne njenu tvrdnju. „Prihvatite moj savet, gospođo Livi, i samo se otarasite tog papira. Da je gospođa Klara želela da znate šta tu piše, sama bi vam rekla.“ Pre nego što je Olivija stigla da odgovori da je Klara možda nameravala da joj kaže, Alisterov povik, Idemo, Olivija, odjeknu kroz hodnik i krv joj se sledi u žilama. Nevoljno je napustila sobu i krenula da ga pronađe.

ŠESTO POGLAVLJE Dok je išla za Alisterom da uzmu njegovog konja, Olivija ga upita o čemu je razgovarao sa Vilkinsom. „Zašto bi ti uopšte razgovarao sa njim?“ Zadigla je suknje iznad staze od nabijene zemlje pokušavajudi da ga sustigne. „Kakve veze ovo ima sa tobom? Da čujem. Nedu krenuti kudi dok mi ne kažeš.“ „Ne joguni se.“ Alister odgurnu vrata staje. „Ne pristaje ti. Što se tiče tvog pitanja, nemam šta da ti kažem. Samo smo… podstakli Vilkinsa da ozbiljno shvati to što se desilo.“ „Zašto? Šta vi znate što on ne zna?“ „Pusti sad to.“ „Nedu.“ Olivijin glas odjeknu kroz nodni vazduh, odbijajudi se o plastove sena. Konji se prenuše u boksovima. Kiarin kočijaš, Hasan, skrenu pogled ka njima, prestavši da prebacuje slamu, sa radoznalim izrazom na tamnoputom licu.

68


Alister zastade. Njegova četvrtasta ramena se podigoše pa spustiše. Vratio se do nje. Ona uzmaknu kad je krenuo da joj dodirne lice. Plave oči mu sevnuše. „Hajde“, rekao je onim staloženim glasom. „Imala si dug dan.“ „Prestani da pričaš sa mnom kao da sam derište.“ „Onda prestani tako da se ponašaš.“ Žacnula se od čeličnog prizvuka u njegovom glasu i bilo joj je krivo zbog toga. Vođena besom, rešila je da mu se suprotstavi. „Klara je u poslednje vreme bila prilično uzrujana, ali nisam uspela da saznam zašto. Možda bi ti mogao da mi kažeš.“ „Kako bih ja mogao da znam?“ „Rekla je da je Džeremi ljut na tebe i da uopšte nije želeo da se vrate nazad.“ „Za ime božje! Prestani s tim.“ Neki tanušni glas šaputao joj je da ga posluša, da uradi kao što joj je rečeno, da ne ide predaleko. „Znaš, Klara te prezire.“ Te redi izleteše iz nje pre nego što je stigla da ih potisne. „Oduvek te prezire, još otkako si pokušao da je nagovoriš da se uda za tebe umesto za Džeremija.“ „Sad je stvarno dosta.“ „Nemoj ti da mi pričaš kad je dosta…“ „Olivija.“ Ta reč odjeknu kao fijuk. Odlučnost je zamrla u Olivijinim ustima. Alisterova usna izvila se u iskrivljen osmeh. Znao je da je pobedio. Očima punim poniženosti i jeda posmatrala je kako se Alister odmiče od nje, prolazi pored Hasana i krede ka najudaljenijem boksu. Odvezao je svog konja i popeo se u sedlo. Dok je čekala da Alister dojaše do nje, pokušala je da se ohrabri razmišljanjem o Edvardu. Ali ovog puta nije uspelo. Jedino što je mogla da zamisli bila je ona slika kad ga je poslednji put videla, kako stoji sa Klarom, tako blizu da su im se glave skoro dodirivale. Nikako to nije mogla da izbaci iz glave. Osim toga, on nije bio tu da joj pomogne. Nije čak znala ni da li de ga zatedi kod kude. Blago je ustuknula kad se Alister zaustavio pored nje i pružio joj ruku. Zagledala se u njegovo simetrično lice, skoro prozirnu kožu, osetivši kako joj obrazi gore. Ignorišudi njegovu ruku, privukla je obližnju gajbu kao oslonac, a onda zgrabila konjsku grivu i podigla se na sedlo. Tako se snažno odbacila da je izgubila ravnotežu i skoro se preturila preko suprotnog konjskog boka, glavom ka zemlji. Obazrivo se uspravila, boredi se sa čarapama i podsuknjama, i zgrabila kolan. Alister je postavi ispred sebe. „Budi pažljiva“, rekao je. „Dobro mi je“, odvrati ona, zabacivši glavu da skloni kosu sa usijanog lica. Alister se tiho nasmeja i potera konja.

69


Hasan ih je ispratio pogledom, nepomično držedi grabulje. Jahali su u tišini po mesečinom obasjanom drumu. Zarobljena u Alisterovom stisku, Olivija je zurila u svetlucavo more i lelujave palme, pitajudi se da li se osedala još gore zbog toga što je sve oko njih bilo tako lepo. Kad su stigli kudi, oni beduini su ved spavali. Njihov platneni dom beše utonuo u tišinu. Alisterova vila bila je obavijena tminom, jasmin je puzao uz zidove, skoro nevidljiv, osim kao mirišljava senka. Na vidiku nije bilo nijednog sluge. Čuo se samo odjek njihovih koraka na stepeništu, pucketanje svede u Alisterovoj šaci, brujanje cvrčaka u vrtu ispred kude. Alister ništa nije prozborio dok se Olivija svlačila, samo ju je posmatrao. Ona je progutala knedlu, uzdrhtala od rastude strepnje. Valjda nede večeras? Želela je samo da leži u tišini, pošteđena njegovog dodira. Da uz srce privije svoj strah i brigu za Klaru – kao neko melanholično društvo. Gde si? To pitanje je iznova i iznova odjekivalo u njenom umu. Dok je prilazila krevetu, nikad nije bila više uplašena ni više usamljena. Sklonila je providnu mrežu za komarce i popela se na dušek. Okrenula se na bok, daleko od njega. Grudni koš joj se podizao, spuštao. Čula je pritajeno tapkanje dok se on, korak po korak, primicao postelji, sve dok se na kraju nije nadvio nad njom, spustivši ruke pored njenog tela, po jednu sa svake strane, skoro je dodirujudi. „Okreni se“, rekao je. „Pogledaj me.“ Kad je odbila da ga posluša, sam ju je okrenuo. U ruci je držao svedu. „Zašto si malopre onako razgovarala sa mnom, Olivija?“ Sveda se topila, linija voska klizila sa strane. „Zašto si danas napustila kudu na svoju ruku?“ Zavrteo je glavom. Plamen mu je zatreperio u ruci. „Šta li si samo mislila? Voleo bih da ti čujem misli.“ Poljubio ju je u vrat. „Kad bi to bilo mogude, znao bih sve o tebi.“ Ponovo ju je poljubio. Fitilj je zapucketao. „Ne možeš da me držiš po strani.“ Skliznuo je rukom niz njeno telo. „Ne smeš.“ „Nemoj, Alistere. Ne mogu to da podnesem. Ne posle ovoga sa Klarom…“ „Šššš.“ Još čvršde joj je stegao butinu, zadigavši joj spavadicu. Zario je prste u njeno meso. I mada je znala da je uzaludno da se opire, da de time samo pogoršati stvari, nije mogla da se obuzda. Kroz udove joj pokulja neka mahnita panična energija dok je pokušavala da ga odgurne. On prasnu u promukli smeh, kao da je zabava tek počela. Izvukao je ruku ispod njene haljine i podigao je uvis. Njene oči se raširiše, ali pre nego što je stigla da se pomeri, ili da ga zamoli da to ne radi, on joj silovito nabi lakat u stomak, izbivši sav vazduh i sve reči iz nje. Zasoptala je, paralisana od bola. Pogled joj se prikovao za mrežu, i mrtvog komarca, za bilo šta, samo ne za njega. Sveda koja je cvrčala nad njenom karlicom, nad svezom

70


ranjavom opekotinom, nije predstavljala nikakvo iznenađenje, ali je ipak bila šokirana, i sigurno je vrisnula, jer joj je on istog časa nabio jastuk preko lica. Na silu joj je razdvojio noge. Ona je grčevito zažmurila. Stojedi u vrtu ispred kude, Edvard je primetio kako se svetlo u bračnoj sobi gasi. Neka je uteši, pomislio je. Sad je najbolje da odspava. Ubijalo ga je što je stajao tu, konačno tako blizu da je mogao da je dozove, ali ne i da je stegne u zagrljaj. Prešao je rukom preko lica, ispustivši težak uzdah, a potom cimnuo uzde i poveo konja ka staji iza kude. Usput je raskopčao kragnu, dopustivši da mu svež nodni vazduh zapahne kožu. Bio je iscrpljen do srži, nije se sedao kad je poslednji put bio tako umoran. Bio je na nogama još od zore, jahao preko dina. Bila je to poslednja deonica trodnevnog putovanja na koje je krenuo podstaknut onom porukom. Obustavi misiju, ved si dovoljno tražio. Grejovi su krenuli iz Konstantinopolja, sad si potreban ovde. Sve što je želeo da uradi kad se konačno vrati kudi bilo je da spere pesak sa sebe, da se vidi sa Oli i da potom svrati do Toma i zatraži da mu objasni zašto su on i Fadil bili poslati u pustinju, u potragu bez cilja i svrhe. Ali kad je stigao do kude, niko nije znao da mu kaže gde je Oli. Rekli su mu samo da je negde otišla sa Klarom. Kad je to čuo, Edvard je bio van sebe od besa. Nije mogao da veruje da bi Klara, nakon poslednjih mesec dana, tako lakomisleno krenula u skitnju. On i Fadil odmah su krenuli u potragu za njom i Oli: Fadil se uputio ka centru grada, a on ka ostalim mestima. Zavrteo je glavom, razmišljajudi o jalovim satima koje je proveo pretražujudi aleksandrijske parkove i kafee. Krv je ved počela da mu ključa kad je konačno odustao od potrage i otišao do kasarne da pronađe Toma. Imao je spreman govor koji de mu skresati u lice. Misliš li da bi možda trebalo da zamolimo Klaru da ubudude nekog obavesti o svojim planovima pre nego što krene u skitnju u ko zna kom pravcu? I da malo razmisli pre nego što odvuče i svoju sestru sa sobom? Ja nisam prokleta dadilja. Uprkos Tomovom činu, i poštovanju koje je gajio prema njemu, jedva je čekao da im svima zajedno očita bukvicu. Bio je previše besan, i previše uzdrman, da bi se uzdržao. Ali čim je ušao u Tomovu kancelariju i spazio šok na njegovom licu, reči su mu zamrle na usnama. Samo je dutke slušao dok mu je Tom turobnim glasom objašnjavao da su Alister i Džeremi upravo otišli i da se desilo ono najgore, da je Klara nestala. „Ona nije imala pojma“, rekao je Tom. „Nisu joj rekli u kakvoj se opasnosti nalazi, mada su mi obedali da hode. Samo su joj složili neku priču kako je došlo do porasta nacionalističkih aktivnosti. Šeldon je bio ubeđen da de to biti dovoljno da postane obazrivija, da ne treba da je sekiraju time što de joj redi pravu

71


istinu. Ili da rizikuju da se stvar pročuje ako Klara to nekom pomene.“ Tomov glas bio je pun neverice i besa, jednako snažnog kao onaj koji je Edvard osedao. I tuge. Tom je poznavao Klaru još duže od Edvarda, još otkako se kao mlada nevesta doselila u Aleksandriju. Što se tiče Imodžen… Tom je strepeo od pomisli da treba da joj ispriča šta se desilo. „Prokleta arogancija“, procedio je. „Njih dvojica krenuli su da popričaju sa onim bilmezom Vilkinsom. Olivija je tražila da ga pozovu.“ „Oli je bezbedna?“ jedva je prozborio Edvard. „Jeste, hvala bogu. Bar zasad.“ Bar zasad. Samo dve reči, ali dovoljne da mu se okrene utroba. Odmah posle toga Edvard se ustremio ka vratima, žudedi da što pre stigne do vile Grejovih, samo da se uveri da je Oli tamo. Tom je pokušao da ga zaustavi, rekavši mu da treba da popričaju o Indiji, da su papiri ved stigli. Da treba da krene za manje od dve nedelje, da se spremi za put i da obavesti ljude. Ali Edvard nije hteo da ga sluša. Izmarširao je iz sobe i poterao konja punim galopom ka Klarinoj kudi. Ali tamo je bilo pusto, salon je bio zamračen, baš kao i radni kabinet. Jedna služavka mu je rekla da su svi otišli, a da je gospodin Grej na terasi, ako kapetan Bertram želi da mu se pridruži. Edvard nije želeo. Otišao je pravo kudi. Jer je ona bila tamo. A sada je stajao tu, stiskajudi uzde, posmatrajudi svoje prste pod mesečinom. Drhtali su. Čitavo telo mu je poigravalo od straha. Stegao je šaku u pesnicu. Morao je sebe da dovede u red. Nikad u životu nije bio tako uplašen, čak ni tokom brutalne obuke na Sandherstu, ni ranih dana u Egiptu, ni na pustinjskim pohodima kroz neprijateljsku teritoriju za vreme Sudanskog rata… Bio je šokiran tim osedanjem. Uveo je svog pastuva u staju, pored praznog boksa u kome je trebalo da se nalazi Fadilov konj. Znači, još se nije vratio. Edvard ga nije video otkako su se tog jutra razdvojili. Svim srcem se nadao da je uspeo da otkrije neki trag. Zastao je pored Oline kobile, skliznuo rukom po njenoj svilenkastoj dlaci i zacoktao kad je privila vrat uz njegovu šaku. Duboko je udahnuo, pomislivši na sve one časove jahanja, na sate provedene na onoj poljani. Ta sedanja su mu pravila društvo dok je bio odsutan. Olin osmeh, odjek njenog smeha, obrisi njenih listova i struka pod njegovim prstima dok bi joj nešto pokazivao. Zatvorio je oči. Obuzdaj se, čoveče. Napustivši staju, krenuo je ka terasi. Nije bilo svrhe da ide na počinak, nede modi da zaspi dok ne popriča sa Fadilom. Popeo se uz drvene stepenice, pripalio cigaretu i zagledao se ka moru. Usne su mu drhtale dok je povlačio dim.

72


Razmišljao je kako Oli spava na spratu, tela sklupčanog ispod čaršava. Razmišljao je o Klari: gde se nalazila, kroz šta je možda prolazila, šta da preduzmu da bi joj ušli u trag. Bilo mu je krivo što je bila onako uzrujana kad su se poslednji put videli. Bio je oštar prema njoj, čak previše oštar, te nodi na klupskoj terasi. Kako možeš da budeš tako sebična, Klaro? Ako to sada kažeš, kakvo bi dobro to donelo? Razmišljaj o još nekom osim o sebi. Gospode, bila je tako utučena. Povukao je još jedan dim. Osetio je grč u nogama. Nije mogao samo da stoji tu, ništa ne preduzimajudi. Gde je, dođavola, Fadil nestao? Možda je bolje da ga potraži. Taman je mislio da krene, ali ga škljocanje vrata koja su izlazila na terasu zaustavi upola pokreta. Okrenuo se. Čim ju je video, napetost u njegovim mišidima je splasnula. Shvatio je da sve do tog trenutka nije smeo da poveruje da je bila na bezbednom. Nije ga odmah primetila. Dok je zurila preko vrta, bila je zamišljena, odsutna. Posmatrao je kako joj smeđe lokne poigravaju na povetarcu, kako prekršta ruke ispred grudi da se zagreje, kako prikuplja krajeve spavadice. Zacrnila se, kao od bola, i kad je to primetio, znajudi da je sigurno razmišljala o Klari, krenuo je ka njoj. Drveni pod zaškripa. Telo joj postade nepomično. Zadržala je dah. „Zdravo, Oli.“ Kad je spazio njen osmeh, srce mu je skoro prepuklo. Takva tuga, i takvo olakšanje. „Ipak si se vratio.“ „Da“, rekao je. „Ovde sam.“ „Hvala bogu.“ Neko vreme su stajali, nemo se gledajudi. Edvard je morao da uloži svu snagu volje da mu ruke ostanu kraj tela. To mora da krene od nje. „Žao mi je što sam onako otišao“, rekao je. „Pisao bih ti, ali bili smo smešteni po selima. Odatle je užasno teško poslati pismo. I nisam želeo da ga Alister vidi.“ Ona je polako klimnula, potom krenula preko terase i stala nadomak njega. Koža joj je mirisala na lavandu. Pružio joj je svoju cigaretu. Ona je prihvati i uvuče dim. Cigareta zapucketa, zažarenog vrška. Ruke su im bile naslonjene na ogradicu, na pristojnoj razdaljini. Ona ga upita da li je čuo za Klaru. Odgovorio je da jeste. „Videla sam Fadila na ulici“, rekla je. „Malo pre nego što je Klara nestala.“ „Zaista?“ Edvard se namršti, zatečen tom vešdu. „Jesi li pričala s njim?“

73


„Ne. Pokušala sam da ga pronađem. Rekla sam Klari da nastavi dalje dok ga sustignem.“ Glas joj je zadrhtao. „Možda bi sad bila ovde da je nisam ostavila.“ „Oli…“ „Šta je Fadil tražio tamo, Edvarde? Zašto ste oboje otišli?“ Okrenula se ka njemu. „I zašto si se vratio baš danas, od svih dana?“ On je oklevao sa odgovorom, ne znajudi koliko da joj otkrije. Nije se slagao sa Džeremijem i Alisterom da treba dutati o pretnjama koje su im upudene (ako je ikad postojao dokaz za izreku da upozorenost poziva na pozornost, onda je to bilo ovo što se danas desilo), ali ga je njihova tajnovitost ispunila nemirom. Tom je pomenuo da njemu uopšte nisu pokazali ucenjivačko pismo koje je Džeremi dobio pre nego što je otputovao za Konstantinopolj, samo su mu rekli da su ti ljudi hteli da se dočepaju novca kompanije, planirajudi da povrede Klaru ili decu ako Džeremi ne plati traženi iznos, nakon čega bi učena mogla da se proširi i na Alistera. („Uradidemo ono što možemo dok su Grejovi na putu“, rekao je Tom Edvardu te nodi u Sportskom klubu, „popričati sa svima koji deluju sumnjivo, pretražiti pustinjska sela, otkriti ko je to mogao da zakuva. Ali više bih voleo da Šeldon nije iscepao prokleto pismo, koliko god ono zvučalo uvredljivo. Tako bismo imali bar neku smernicu.“) Edvard nije mogao da se ne zapita zašto bi Alister, koji je važio za razboritog i pronicljivog čoveka, koliki god skot da je bio, uradio nešto tako glupo. Tom mu je rekao da je i njega mučilo isto pitanje. Potom, tu je bila i usluga koju je Džeremi zatražio od Edvarda onog jutra, malo pre nego što su dobili to preteče pismo. Napuštena stradara u Montaži koju je posetio na njegov zahtev. Ona dutljiva deca i obazriv pogled mlade služavke po imenu Naila. Edvard nije mogao da potisne taj pogled iz misli. Sve to je nešto značilo, bio je siguran. Ali dok ne ustanovi o čemu se tačno radi, nije želeo da optereduje Oli polovičnim sumnjama. Ona je podigla glavu, prostrelila ga nestrpljivim ispitivačkim pogledom. „Ne znam šta da ti kažem“, rekao je, što nije bilo daleko od istine. „Vratio sam se jer su mi tako naredili.“ Ona ga podozrivo odmeri. On povuče još jedan dim, usnama dodirujudi trag njenih usana na cigaretpapiru. „Jesu li Klaru oteli nacionalisti?“ upitala je. „Ne znam.“ „Ali veruješ da je oteta?“ „Da“, namrgođeno je odgovorio. „Žao mi je.“ „Misliš da možete da je vratite?“ „Nadam se.“ „O čemu ste pričali u Sportskom klubu?“

74


„Oli.“ Napravio je bolnu grimasu. „Nemoj.“ Ona se zagleda u njega. „Edvarde, šta se, dođavola, dešava?“ On ništa nije rekao. Njeno lepo lice, tako blizu njegovog, bilo je preplavljeno beznađem. Odjednom više nije mogao to da podnese. To što je stajao tu sa njom, posmatrajudi kako sve manje liči na onu osobu kakva je bila kad ju je prvi put sreo, kako postaje sve više nesredna. „Ne znam koliko ovo može da potraje“, izustio je. „Ne mogu da ostanem ovde.“ Ona je oštro udahnula, kao da ju je ošamario tim rečima. Mada je to bilo poslednje što bi mogao da uradi. „Znači, i tebe du izgubiti“, rekla je. „Oli, nemoj. Nisam tako mislio.“ Krenuo je ka njoj, ali ona uzmače. Bilo je toliko toga što je u tom trenutku želeo da joj kaže. Ali ako je ikad moglo da postoji pravo vreme za razgovor o Indiji, to svakako nije bilo večeras. „Moraš da ostaneš ovde dok ne saznamo šta se desilo sa Klarom“, rekao je. „Ne smeš nigde da ideš bez pratnje. Bog zna da si sada i ti u opasnosti.“ „Zašto bih bila u opasnosti?“ „Samo mi obedaj, Oli.“ Ona ništa nije odgovorila. Niti mu je obedala, niti ga odbila. Samo se okrenula, otežalih ramena, i krenula ka kudi. „Oli, čekaj.“ Ali nije sačekala. Nije se čak ni osvrnula. Tiho je opsovao. Zdrobio je gorudi kraj cigarete i bacio opušak u tamu. Idiote. Naslonio je dlanove na ogradicu terase, duboko dišudi. „Saidel“ Prenut tim glasom, osvrnuo se kroz pomrčinu. Bio je to Fadil, u podnožju stepenica. Konačno se vratio. Njegove crne oči govorile su da je bio jednako iznuren kao Edvard. Edvard natera sebe da potisne Oli iz misli. Zatražio je od Fadila da mu podnese dnevni izveštaj. Fadil je počeo da priča. Edvard je stajao povijene glave i namrštenog čela, pokušavajudi da pronađe neki smisao u tome što je Fadil govorio. Kad je Fadil završio, Edvard upita: „Zašto se nisi brže vratio da potražiš pomod?“ „Nisam hteo da gubim vreme, saide.“ Edvard klimnu, prihvativši objašnjenje. Dutke je stajao, utonuo u misli. „Ko god da je oteo Klaru“, konačno je prozborio, „očigledno poznaje ovaj grad kao svoj džep.“ „Da, saide.“

75


Edvard skrenu pogled ka moru. Svetlost se pomaljala na horizontu. Uskoro de svanuti. Džamije širom grada počede da otvaraju vrata za prvu jutarnju molitvu. Za manje od sata ulice de biti pune lokalnih stanovnika. Naravno, policajci de se sjatiti oko njih da im postave nužna pitanja. Kao da bi oni koji su nešto znali to priznali policiji. Edvard se uspravi dok mu se u glavi začinjala jedna ideja. Kako mu to ranije nije palo na pamet? Morao da je da ode do grada. Odmah. Spavanje de morati da sačeka. Nije smeo da gubi vreme ako su hteli da zadrže nadu da de pronadi Klaru.

76


DRUGI DAN SEDMO POGLAVLJE Prigušeni melodični tonovi mujezinovog poziva na molitvu odjekivali su kroz uzane ulice Turske četvrti, otomanskog srca Aleksandrije, uvlačedi se u Nailine snove o šaputanju među stablima džakarande i polako je vradajudi u stvarnost. Otvorila je oči na vodnjikavoj svetlosti zore, upijajudi pogledom prašnjavu, oskudno opremljenu sobu, žacnuvši se kad se setila da sad živi tu, na mestu koje je delovalo još više ubogo zbog lepote izmaštanog sveta koji je upravo napustila. Promeškoljila se na slamarici. Kuk ju je boleo jer je čitavu nod bio pribijen uz pod. Njena rođaka Kleo, koja je imala deset godina, ležala je pored nje, još sanjajudi. Šaka joj je bila spuštena preko Nailine ruke, baš kao kad su zaspale. Trogodišnji Babu spavao je ugnežden između njih, sa zadnjicom pripijenom uz Klein stomak i glavom naslonjenom ispod Nailinih grudi. U proteklih mesec dana njih troje postali su kao delidi slagalice koja se sklopila u toj udžerici. Čula je tresak vrata. Potom još jedan. Odjek koraka na stepeništu dok su muškarci koji su iznajmljivali ostale sobe kretali ka džamiji. Pozdravi koje su mrmljali, sabah el-kheir7 lepršali su kroz vazduh. Pod je podrhtavao dok su odlazili, jedan za drugim. Naila je sačekala da se ulazna vrata poslednji put zatvore, a onda se, znajudi da su svi muškarci napustili kudu, izvukla iz zagrljaja svojih malih rođaka, pazedi da ih ne probudi. Pokupila je nokšir sa mokradom i sišla u dvorište da ga prospe u nužnik. Zadržala je dah, kao što je uvek radila, i čučnula iznad rupe na podu, zadigavši spavadicu visoko iznad vonjavih barica. Oči su joj zasuzile od smrada muškog izmeta. Pokušala je da odagna taj osedaj, da zaboravi da se nalazi na tako prljavom i ponižavajudem mestu. Na brzinu je obavila posao i ušunjala se nazad u kudu, potom potrčala uz stepenice da se obuče. Telo joj je bilo ulepljeno od znoja. Žarko je želela da se okupa, ali pošto u kudi nije bilo nikoga, morala je da se zadovolji krpom i kofom vode. Žustro se izribala, stiskajudi zube zbog hladne vode. Osluškujudi postojano dečje disanje, sa čežnjom je pomislila na život koji je vodila pre nego što su ti mališani ostali bez majke. U vreme dok je radila kao služavka u vili AngloEgipdanina Bendžamina Paše i njegove supruge Amelije, blizu Montaže, na poluostrvu Abukir. Uzdahnula je, setivši se sunčanih jutara, poslužavnika punih 7

Na arapskom, „dobro jutro“. (Prim. prev.) 77


voda, doručka sa ostalim služavkama. I lakode sa kojom je obavljala svoje dužnosti, iz dana u dan, vodedi računa o Amelijinoj prelepoj odedi, sređujudi joj kosu, saosedajudi sa njom dok je brinula ko de pored koga sedeti za vreme večere. A nedeljom je odlazila kod svoje tetke Tabije, koja je živela samo desetak minuta hoda od vile Pašinih, da spremaju ručak i razgovaraju, da se igra sa decom. Naila grčevito zažmuri. Bilo je previše bolno razmišljati o Tabiji. A što se ostalog tiče, bilo joj je sve teže da se seti: svog pređašnjeg života, devojke kakva je ranije bila. One koja nikad nije gladovala, koja se nikad nije sekirala, čije su uši uvek bile u pripravnosti, osluškujudi zvuk tog glasa, njegovog glasa… Ne. Brzo je otvorila oči. Osmotrila je izriban pod, naheren stočid, izlazede sunce koje se pomaljalo kroz jedan jedini čađavi prozor. Ne muči sebe. Ovo je sad tvoj život. Odlučno klimnuvši glavom, uzela je četku i krenula ka zamrljanom ogledalu. Dok je umotavala masnu kosu u punđu, zagledala se u odraz svojih očiju. Okrenula je glavu da pričvrsti šnale i odbegle pramenove. Ona je bila jedna od retkih žena koje nisu nosile maramu na tim ulicama punim muslimanskog sveta. Vedina žena nosila je kompletan hidžab, neke od njih samo zato da bi prkosile britanskim propisima koji su zabranjivali njegovo nošenje. Ali to nikad nije bio deo uniforme u domu porodice Paša. Čak ni ranije, od Naile se nije očekivalo da nosi hidžab. Njena majka, Isa, koja je za život zarađivala kao pevačica i plesačica, nije marila za takve stvari, a otac joj je umro još pre nego što se rodila. Isa se klela u sve živo da su se pre toga venčali. Umela je satima da priča o svadbi, koji su sve glumci došli na slavlje, kakvu je frizuru napravila za tu priliku… Pa ipak, i dalje su postojale glasine. (Oženio se Isom?Ne vidim zašto bi to uradio. Kad je na turneji, svako može da je ima za sitne pare, a da ne pominjemo kakav primer daje svojoj derki. A tek to što je ostavlja ovde potpuno samu, iz nedelje u nedelju. Ovog meseca zabavlja vojsku u Luksoru, i to ne samo pevanjem, mogu da se kladim u to. Sram je i stid bilo.) „Ne slušaj ih“, govorila je Isa u onim retkim prilikama kad bi se nakratko odvojila od pozornice da svrati kudi. Uzela bi Nailu za ruku i dušnula joj novac za školarinu. „Dobro uči i beži odavde. Mi zaslužujemo nešto bolje, ljubavi moja. Da si samo videla kako me pozdravljaju na pozornici, kako traže još…“ Naila je nekad verovala da zaslužuje nešto bolje. Ali koliko god da se mučila da u školi usavrši engleski i francuski, koliko god da je obijala pragove gradskih otmenih salona nudedi da bude čistačica ili spremačica, šta god treba, samo da posmatra žene koje su tamo radile, da posmatra i uči, da postane dovoljno vesta da se zaposli kod dame kao što je Amelija Paša, na kraju je završila tamo odakle je

78


i krenula: u sirotinjskoj četvrti iz koje je po svaku cenu želela da pobegne. Samo što je ovog puta tu dovukla i svoje male rođake. Zagledala se u njihova usnula tela: otvorena ustašca, obraze zajapurene od sna. Bili su tako ranjivi. Nije želela da ih dovede tu nakon što su pre pet nedelja ostali bez majke, njene mile tetke Tabije, ali nije znala gde drugde da ode. Oprostite mi, tiho je promrmljala. Savila se da poljubi njihovu nežnu maslinastu kožu. Namrštila se kad je usnama dodirnula Babuovo čelo. Ponovo je imao groznicu. Počela je da mu pevuši i tepa, u nadi da de se te redi probiti kroz njegov usnuli um isto kao što se poziv na molitvu probio kroz njen, i da de on, čak i tako nem, uspeti da ih razume. Mališan se promeškolji, okrenuvši se na leđa i raširivši ruke koje su izgledale suviše tanko u odnosu na čudno nesrazmernu glavu. Skliznula je šakom preko njegove baršunaste kose, preko deformisane lobanje, kao da je svojim dodirom želela da otera vrelinu. Osetila je onu staru dobro poznatu tugu što taj dečkid, sa dušom punom osmeha i neveštih poljubaca, mora toliko da pati. Bog je očigledno gledao u drugom pravcu onog dana kad se dečak rodio. „Izgledaš tužno.“ Naila se prenu, začuvši visoki dečji tonalitet Kleinog glasa. Videla je kako se Kleo pridiže sa poda, kako sklapa noge u turski sed. Kosa joj se rasula oko ramena, svilena i talasasta. Lice joj je bilo meko i okruglo, oči izrazito krupne, boje zaslađene kafe. Ista Tabija. Dok je zevala, nevoljno je otvorila malena usta, kao da je pokušavala da suzbije pohlepni poriv za disanjem. Naila odgovori: „Ne smeš da brineš za mene, habibi“, prenuvši se od vlastitih reči. Habibi, dušo moja, tako je Tabija zvala sve njih. Odjednom, Tabija je bila tu, kao nevidljiva senka u vazduhu. Sudedi po tome kako je Kleo povila glavu, i ona je osetila isto. Naila poče da šara pogledom po sobi, tražedi nešto što de im skrenuti misli, njoj isto koliko i Kleo. Pogled joj se zaustavi na činiji sa vodem. „Hodeš da mi pomogneš oko doručka?“ Svakog jutra njih dve spremale su doručak za muškarce iz kude. I prale im posteljinu. U zamenu za to gazda im je malo smanjio kiriju. Kleo je volela da čisti nar, da odvaja semenke od ljuske i da ih mesa sa jogurtom, grickajudi usnu retkim zubidima, pazedi da crveni sok ne napravi džumbus. Naila priđe činiji i dobaci joj jedan nar. Kleo ga uhvati, osmehnuvši se tek toliko da joj obrazi zaigraju, a onda prionu na posao.

79


Dok su se muškarci vratili iz džamije, Babu je bio budan, privijen uz Nailin bok, a Kleo je ved postavila doručak: jogurt od kozjeg mleka, vode, orašaste plodove i jučerašnji hleb. Naila i deca dutke su posmatrali kako muškarci pružaju ruke ka raširenom čaršavu. Nailin stomak se grčio od gladi, ali nije posegnula za hranom, ni ona ni deca. Dutke su čekali da utole glad onim što muškarci ostave za sobom. Tek kad je doručak bio završen, soba pospremljena, a prva tura veša oprana i okačena da se suši, Naila je rekla da mora da skokne do pijace. Možda usput svrati da se okupa, razmišljala je. Pošto je čitavo jutro provela radedi, bila je još znojavija i prljavija pa je čeznula da se čestito izriba. „Hodeš da pripaziš na Babua?“ upitala je svoju malu rođaku. Podozrivo je opipala dečakovo čelo. „Vrud je. Ako ga izvedem napolje, bide mu još gore. Možeš li da se snađeš s njim?“ Kleo joj je rekla da ništa ne brine. „Dok smo bili sa umi8, stalno sam ga čuvala, sedaš se? Bila sam sa njim čitave nodi kad je…“ „U redu“, prekinula ju je Naila. Zvučala je previše odsečno, ali nije želela da priča o toj nodi. Potapšala je Kleo po ramenu, da se iskupi za svoju grubost. „Hvala ti“, rekla je. Para je lebdela kroz šuplje odaje javnog kupatila, odjek ženskog brbljanja i isprekidanog smeha odbijao se o popločane zidove, odskakivao o zacakljene površine orošene kondenzovanom parom. Naila je pružila novčid ženi na ulazu i promrmljala kratko hvala kad joj je ova zauzvrat pružila četku i sapun. Drugi put tog dana svukla je odedu i samosvesno skliznula u vrudu vodu krijudi svoje žgoljavo telo. Skretala je pogled sa bestidno izloženog ženskog mesa, sa crnozubih matrona koje su se nehajno baškarile oko nje, zabacujudi mlohave ruke ispod kojih su bujali gusti cestari vlažnih dlaka. Stiskajudi sapun u šaci ogrubeloj od teškog rada, Naila prionu na kupanje, prvi put posle nedelju dana. Razvezala je kosu, sipala vodu preko glave i počela da trlja, sve dok nije napravila toliko pene da nije osedala više ništa osim citrusnog mirisa karbolne kiseline. Glasovi ostalih žena probijah su se kroz vlažan vazduh, naklapajudi o derkama koje su došle na svet umesto priželjkivanih sinova, brakovima i pobačajima. I policajcima koji su tog jutra patrolirah po gradu raspitujudi se za nestalu Britanku. Nailina glava naglo poskoči. „Šta ste rekle?“ upitala je. „Za koga se raspitaju?“ „Ha!“ povika Sana, žena ne puno starija od Nailinih dvadeset leta, ali ved udata za ribara kome je rodila dva vrištava derišta. „Čujete li ovo, žene? Konačno se udostojila da nam se obrati. Bog je jutros milostiv, neka mu je večno hvala.“ 8

Na arapskom, „majka“. (Prim. prev.) 80


Naila nije nasela na zadirkivanje. Dosad se ved navikla na Sanin oštar jezik, a osim toga, nije bio pravi čas da se upušta u okršaj s njom. Zato je samo ponovila svoje pitanje: „Za koga se policija raspituje?“ „Za izvesnu madam Grej“, odgovori Sana, izgovorivši to ime karikiranim akcentom koji je jasno pokazivao prezir koji je gajila prema imudnim Britancima. „Zašto pitaš?“ frknula je. „Da je možda ne poznaješ, Gospođice Fina Mustro?“ Naila je poznavala gospođu Grej, naravno da jeste, ali nije joj bilo ni na kraj pameti da to otkrije Sani. „Šta misle da joj se desilo?“ „Pojma nemaju“, reče Sana. „Juče je nestala. Policija pokušava da je pronađe. I vojska. Jutros sam ispred džamije videla jednog oficira. Pričao je sa nekim muškarcima.“ „Šta su mu kazali?“ Sana slegnu ramenima. „Šta god da su mu kazali, ludi su što su uopšte pristali da razgovaraju s njim.“ Zaškiljila je crnim očima. „Znaš kako se kaže, ko s đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju. Zato se pripazi. Svako ko dopusti da ga uvuku u to, upašde u velika govna.“ Jetko se nasmejala. „Britanci nas ostave ovde da trulimo, a kad treba nešto da im pomognemo, brže-bolje dotrče kod nas. Žalosno, jelda? Nikad je nede pronadi, pazi šta ti kažem. Zato što su svi zajedno totalno nesposobni i beskorisni.“ „Nisam baš sigurna“, kolebljivo se ubaci druga žena. „I ja sam videla tog vojnika. Meni je izgledao kao da odlično zna šta radi. Ne bih volela da imam posla s njim. To mi se uopšte ne sviđa, to što su se sjatili ovde. Sigurno misle da je neko iz našeg kraja učestvovao u tome.“ „Zašto bi to mislili?“ upita Naila. „Zato što uvek misle da smo mi krivi, glupačo“, odbrusi Sana. „Šta god da krene naopako, šta oni rade? Krive ovdašnji narod. Pogledaj samo šta se desilo onom jadniku kad je tvoja tetka Tabija otišla bogu na istinu.“ Naila se žacnu pri pomisli na beduinskog seljaka koji je uhapšen i kažnjen sa dvadeset udaraca bičem zbog toga što je dopustio da mu konj pobegne i pregazi Tabiju. Nešto kasnije umro je u zatvoru. Sana ponovo prasnu u smeh. „Tvoj problem je u tome što si zaboravila kako se ovde živi, curo. Predugo si bila učaurena u onoj neverničkoj palati u Abukiru. Moraš da se navikneš na stvarnost. Ponovo živiš među sirotinjom.“ Sana prekrsti ruke ispred mlohavih grudi i izazivački je osmotri. Naila natera sebe da se uštogljeno osmehne. „Kao što si rekla, Bog je milostiv.“

81


„Nadam se da jeste“, ubaci se druga žena. „I da de pronadi tu sirotu gospođu. Kažu da ima petoricu sinova.“ „Ja sam čula da ima šest“, dobaci druga. Pokušajte sa dvojicom, promrmlja Naila u sebi. „Nede je pronadi“, reče Sana. „Belkinja, sama, nestala bez traga. Dosad je sigurno mrtva, pazite šta vam kažem.“

OSMO POGLAVLJE Sanino predskazanje nastavilo je da proganja Nailu čak i kad je napustila javno kupatilo, sa mokrom kosom koja joj se cedila niz leđa. Pokušala je da potisne te reči dok je krivudala preko uskih usijanih ulica i pazarila na pijačnim tezgama. Kao nikad ranije, iz petnih žila upinjala se da pretraži svaki kavez sa golubovima kako bi pronašla neku žgoljavu pticu za koju bi mogla da se cenka, da omiriše svaku začinsku biljku i kucne u svaku lubenicu da proveri da li je zrela. Ali dok je potišteno gledala u preskupi lek protiv groznice, njene misli su se tvrdoglavo vradale na gospođu Grej. Gospođu Grej koja je bila tako česta gošda u domu Pašinih. Gospođu Grej koja se tako nehajno igrala vatrom. Tako pometena, tek sredinom jutra završila je sa kupovinom i krenula kudi, iskrivljena u stranu zbog težine korpe koju je nosila. Zastala je da dođe do daha, prešavši dlanom slobodne ruke preko znojavog čela, a onda joj se noge prikovaše za zemlju. Neki muškarac je zurio u nju sa druge strane pretrpane ulice: nauljena kosa koja je jedva čekala da se razbaruši, bademaste oči, tanko zategnuto telo ispod opeglanog poslovnog odela. Majčice mila. Progutala je knedlu. Njegov dilibarski pogled sreo se sa njenim. Zar je mogude? Muškarac klimnu glavom, kao da je čuo njeno nemo pitanje. Krenuo je ka njoj. Naila se osvrnu oko sebe, ka prodavcima koji su dozivali mušterije i ženama pod velom koje su se cenkale sa njima, podignutih ruku, držedi novčide koji su se caklili na suncu. Jedan od prodavača zavuče ruku u kavez, zgrabi jedno pile i zavrnu mu šiju. Naila se povuče unazad. Muškarac ponovo zakorači ka njoj. Kao u nekom plesu. Ona se munjevito okrenu na peti i skrenu za ugao, uletevši u prvu od izukrštanih ulica koje su vodile ka kudi. Kroz otvorene prozore dopirali su glasovi: prekorne redi, gruba naređenja, smeh. Zvuči su isticali u vrud vazduh mešajudi se

82


sa mirisima hrane i balege. Osvrnula se preko ramena. To je bio on. Stvarno je bio on. Srce joj mahnito zalupa. Prošlo je toliko vremena… toliko vremena. Tapkala je sandalama preko pločnika, u ritmu koji se smenjivao sa lupkanjem njegovih otmenih donova. Stigla je do sokaka iza ulice u kojoj je živela i hitro skrenula za ugao, kao da su je noge nosile same od sebe. A onda je stala. Okrenula se. „Naila.“ Nešto joj se skupilo u stomaku kad je čula svoje ime. Izgovoreno njegovim glasom, tako raskošnim i istrajnim. Uzmakla je ka zidu. Bili su sakriveni u s^nci okolnih zgrada, stojedi tako blizu da je mogla da ga dodirne, kad bi se samo pomerila. Oči joj skliznuše preko njegove otmene odede, orlovskog nosa, dijagonalnih obrisa vilice. Primetila je kako mu pogled šara levo-desno, posmatrajudi ljude koji su promicali sa oba kraja sokaka, procenjujudi situaciju, donosedi sud. „Niko nas nede videti“, rekla je bez daha. „Ovde niko ne zalazi.“ Bio je to zabačen pasaž, skoro zaboravljen čak i od ljudi koji su živeli u neposrednoj blizini. Zato ga je i odabrala. „Ovde nema ničeg osim smeda i pacova.“ „Grešiš“, rekao je. „Ne…“ Njegove usne se obesno izviše. „Mislio sam na smede i pacove. Doduše, što se mene tiče…“ Spustio je šaku preko srca. „Zvali su me i gorim imenima. Ali ne mogu da dopustim takvu uvredu na tvoj račun.“ Naila oseti kako joj smeh žamori u grudima i kako joj se ramena opuštaju, prvi put nakon toliko nedelja. Kafele se široko osmehnu. I odjednom više nije bio poslovni čovek u odelu po poslednjoj modi, ved običan momak sa gradskih ulica. Njen momak. Mladid koji je odrastao u istoj oronuloj kudi gde i ona, gde su oboje živeli u iznajmljenim sobama nalik onoj u koju se Naila nedavno uselila. Kafele je u to vreme živeo sa bolesnim dedom, koga je izdržavao sve do smrti, obavljajudi sitne poslove za vlasnike tezgi, trgujudi sa lokalnim farmerima, zarađujudi i stičudi. Ali je svake nodi dolazio kod Naile, koliko god da je bio umoran, da je izbavi od usamljenosti svojim pričama i gorljivom ambicijom. Satima bi sedeli na drvenom podu kujudi planove za zajedničku bududnost, maštajudi o veličanstvenoj kudi u kojoj de živeti, mestima na koja de putovati, stvarima koje de videti. Njih dvoje kovali su planove za bolji život još od časa kad su postali dovoljno stari da sanjaju.

83


Uzeo je korpu iz njene ruke i spustio je na zemlju. „Želim to da uradim još otkako si kupila tu lubenicu. Velika je skoro kao ti.“ „Koliko me dugo pratiš?“ „Otkako si napustila kupatilo.“ „Čekao si da završim?“ „Da.“ Naila se još šire osmehnu. „Kaži mi“, reče on, „zašto si išla tako brzo? Nisi valjda htela da pobegneš od mene?“ Ona spusti glavu i pogleda ga ispod trepavica, isto kao što su činile služavke koje su radile u vili Pašinih. „Ne, bežala sam ka tebi.“ On glasno izbaci vazduh. „Dobro.“ „Klovnu.“ On se prigušeno nasmeja i toplina tog zvuka zapljusnu joj dušu. Duge nedelje koje su prohujale otkako je poslednji put čula taj smeh, sakrivena ispod lelujavih krošnji džakarandi u dvorištu porodice Paša, skoro da nestadoše. Skoro. „Tako si mi nedostajao“, rekla je. Njegov osmeh postade protkan tugom. „Juče sam svratio kod Pašinih“, rekao je, „čim sam se vratio iz Kaira. Morao sam da razgovaram sa Bendžaminom o dobavljačima za tamošnji hotel.“ Naila klimnu glavom. Znala je koliko je posao porodice Paša bio važan za Kafelea. On je gradio svoju karijeru kao posrednik, prodajudi robu koju je otkupljivao od seljaka brojnim hotelima i restoranima. Bendžamin Paša je ved neko vreme kupovao Kafeleovu robu za svoje hotele u Aleksandriji, ali je Kairo predstavljao novu šansu. Kafele se nadao da de jednog dana snabdevati sve Pašine hotele, ne samo u Egiptu, ved i u ostalim delovima Afrike. „Kad sam završio sa Bendžaminom“, nastavio je, „izašao sam u vrt, mada sam znao da te nedu zatedi tamo.“ Žalosno se nasmejao. „Ipak sam te čekao.“ „Čekao? Mene?“ „Da.“ „Oh.“ Nailno srce nadulo se kao balon. U glavi joj odmah izroni slika: Kafele kako stoji na travnjaku, vrcajudi od poleta nakon sat vremena provedenih u kabinetu Bendžamina Paše, sa sakoom prebačenim preko ruke. Videla je kako lišde baca senku preko njegovih belih ramena, i sebe kako mu ide u susret, obučena u otmenu uniformu umesto u prljavu grubu haljinu koju je sada nosila, šunjajudi se iza drveda kako je niko iz kude ne bi video. I njegovu radost kad ju je ugledao, jednako široku i otvorenu kao u ono doba kad su bili samo deca koja su

84


se igrala na ulici, pre nego što je iko mogao da zna da de on izrasti u tako uspešnog mladida, dok de ona ostati zaglibljena u bedi i blatu. Tiho uzdahnuvši, pogledala je u svoju obudu, ponovo prašnjavu. Buve su joj skakutale oko nogu. Instinktivno se pomerila, zgnječivši jednu i odmah se pokajavši zbog te nepotrebne smrti. „Tako mi je žao zbog Tabije“, prozbori Kafele. „Vratio sam se iz Kaira najbrže što sam mogao…“ Ona stisnu usne. Nije htela da priča o tome. Ali Kafele nije odustao. „Nije trebalo da ostanem tamo“, rekao je, sa prizvukom kajanja u glasu. „Ali morao sam da završim toliko stvari, a Bendžamin me uputio na neke nove mušterije…“ Napravio je skrušenu grimasu. „Imaš li nekog da ti pomogne? Da li ti je majka tu?“ „Nije“, rekla je Naila. Isa nije došla čak ni kad je Tabija poginula. Čak ni da oda počast rođenoj sestri. Nalazim se usred turneje po provinciji, poručila je pismom. Svake večeri imamo nastup. Glas mi više nije onako snažan kao ranije i sve teže uspevam da pronađem plesački angažman, što znači da, kad mi se ukaže šansa za ovakvu turneju, ne smem da je propustim. Sad kada moramo da vodimo računa o Kleo i Babuu, pare de nam trebati više nego ikada. Ne ljuti se na mene, ljubavi. Nakon toga, njena pisma postala su veoma retka, kao pustinjska oluja u letnje dane. Ali Naila je ved naučila da ne očekuje više od toga. „A neko drugi?“, nastavi Kafele. „A koga drugog imam?“ upita Naila. „Tabijini roditelji su mrtvi, a što se tiče oca njene dece….“ Ugrizla se za jezik. Nije htela da troši reči na njega, na tog bednog slabida koji je napustio Tabiju još na porođaju i zbrisao nazad u svoje selo samo sat vremena nakon što je video Babuovu izobličenu glavicu. „Voleo bih da mogu da preuzmem tvoj teret“, reče Kafele. „Samo da je poživela…“ Nailin glas zadrhta. Polako je udahnula, dvaput zaredom, pokušavajudi da povrati kontrolu. Ali, pradena Kafeleovim žalosnim pogledom, nije mogla da sakrije borbu koja se odvijala u njoj. Misli koje je obično svim snagama pokušavala da priguši izbiše na površinu. Videla je samo Tabiju, svoju nežnu, toplu, lepu tetku. „Tu si, habibi“, rekla bi Tabija kad god bi Naila dobila slobodan dan i svratila kod nje, kao da je to bio najvedi mogudi dar. Istog časa bi ostavila ono što je radila – prestala da kuva, pere, ili masira Babuovu glavu – i stegnula je u zagrljaj. Čak i sada, Naila je mogla da oseti njen slatki miris, da vidi njene dražesno izvijene usne. Skoro da je mogla da čuje njen grleni smeh. Skoro da je mogla… „Oh.“ Grčevito je pritisnula oči. Kafele zakorači ka njoj.

85


„Dobro mi je“, brzo je rekla. „Molim te, ne obradaj pažnju. Ne smeš da brineš za mene. Ne želim da brineš.“ Kafele ispruži ruku. Čekala je da je spusti, kao što je uvek radio, ali on je umesto toga pomazi po licu. Šokirana tim osedajem, zatvorila je oči, dopustivši sebi da se makar na nekoliko kratkih udaha izgubi u njegovom dodiru. Ali koliko god da je maštala o tom trenutku, koliko god da je želela da se to nastavi, suza joj skliznu iz oka zbog toga što se desilo. Kafele se ranije zarekao da je nikad nede obeščastiti, da joj nede pridi sve dok se ne venčaju, jednog dana kad zaradi dovoljno novca. Da njih dvoje svoju decu nede morati da podižu u sirotinjskim udžericama. Hiljadu puta joj je rekao da je voljan da sačeka da oseti njen dodir. Da je ona vredna čekanja. A sad je pogazio svoju reč. Bilo je to kao okončanje sna. Podigla je ruku i drhtavim prstima stegla njegovu šaku, sklonivši je sa lica. Osetila je kako njena tuga uzmiče pred besom. Besom zbog toga što se njen život, koji je pre samo nekoliko kratkih nedelja bio tako blagosloven, odjednom okrenuo naopačke. A sad i ta vest o gospođi Grej. Pogledala je u Kafeleove boledive oči, upitavši se da li je znao nešto o njenoj sudbini, da li je čuo pitanja koja su kružila po gradu. Rekla mu je da su žene iz kupatila tog jutra pominjale policiju i nekog oficira ispred džamije. On je rekao da ne zna ništa o tome. „Zašto te to brine? Zašto bi ti marila za Klaru Grej?“ Naila se zagleda u brazdu na noktu nožnog palca. „Samo ne bih volela da joj se nešto desi.“ „Vidim da to nije jedino što te muči.“ Naila nastavi da gleda u zemlju, suzbijajudi poriv da mu se poveri. To je bio prvi put da uradi tako nešto sa Kafeleom i to ju je bolelo. Ali, uprkos iskušenju, morala je da proguta svoje tajne i strahove. Nije mu rekla čak ni za vojnike koji su došli pred Tabijinu kudu, dan posle njene pogibije. Nije mogla da mu kaže. Jer, kad bi počela da priča, više ne bi mogla da se zaustavi. Nezgrapno se promeškoljila, setivši se onih vojnika. Došli su baš kad se spremala da ode sa decom. Istog časa je prepoznala onog visokog naočitog oficira, britanskog kapetana – on je često dolazio na večere i balove koji su se priređivali u domu porodice Paša. Tamošnje služavke nisu skidale pogled sa njega – mada se činilo da on nju nije prepoznao. Ispričao joj je neku čudnu priču o tome kako je Tabija radila u tekstilnoj fabrici i kako je želeo da pomogne njenoj porodici. Samo

86


što Tabija nikad u životu nije radila u fabrici, ved je zarađivala za život prodajudi jaja. Naila nije imala živaca da se raspravlja sa njim oko te laži. A kad je počeo da se raspituje zašto je ona preuzela brigu o deci, i sama je slagala, natuknuvši da je ona samo Tabijina poznanica. Bila je previše obazriva, zbog svega što se izdešavalo, da prizna da je bila u srodstvu sa Tabijom, ili da mu kaže gde de se preseliti sa decom. Po njegovom pogledu shvatila je da je primetio da nešto skriva. A njegov pratilac, delavi Egipdanin, prostrelio je tako prodornim pogledom kao da je pokušavao da joj pročita misli. „Naila?“ prozbori Kafele, vrativši je u sadašnjost. „Šta nije u redu?“ Ona odgovori da je sve u redu. „Samo me zanima ko je taj oficir iz džamije.“ Ako je to bio isti onaj kapetan koji je posetio Tabijinu kudu, to bi značilo da je možda pohvatao konce… „Sa mnom možeš slobodno da razgovaraš, Naila“, nastavi Kafele. „Znaš to, zar ne? Meni sve možeš da kažeš.“ Naila ništa nije rekla. Kafele je gledao u nju, očigledno čekajudi da progovori. Kad se tišina odužila, uzdahnuo je i rekao: „U redu, videdu šta mogu da saznam.“ Naila je polako izdahnula. „Hvala ti.“ Kafeleov osmeh bio je prožet nemirom kakav Naila nikad pre toga nije spazila na njegovom licu. Oči mu naglo skrenuše ka kraju sokaka. „Dođavola.“ Brzo se povukao, pribivši leđa uza zid. „Mislim da me nije video.“ „Ko?“ „Majčice mila! Šta misliš ko, Naila?“ Naila se okrenu i virnu kroz mračni, prljavi pasaž. Usta joj postadoše suva kad je u susednoj ulici spazila nepogrešivu siluetu svog ujaka Džahija, Tabijinog brata, i brata njene majke. „Nije nas video.“ Kafele polako izbaci vazduh. „Da jeste, ved bi bio ovde. Bezbedni smo.“ „Da“, reče Naila. Pa ipak, kad se sagnula da uzme korpu, telo joj postade napeto od slutnje. „Voleo bih da ne moraš da ideš“, reče Kafele. „Da mogu da te zadržim pored sebe.“ „I ja bih volela“, odgovori ona, ne skidajudi pogled sa Džahijeve krupne siluete. „Ali to je nemogude.“ Bar dok se ne venčamo. Ako se to ikad desi, posle svega. Samo da je Kafele nije dodirnuo. Žudela je da ga upita da li je to značilo ono od čega je strepela, ali se plašila da de, ako kaže još samo jednu reč, briznuti u plač. I zato su te reči ostale neizrečene. I, zajedno sa njima, sve one stvari koje je Džahi znao o njoj, a koje on, Kafele, nikad nije smeo da otkrije.

87


Shvativši da mora da se pomeri pre nego što Džahi spazi bilo nju ili Kafelea, krenula je dalje, vukudi noge u suprotnom pravcu od mesta gde je Džahi stajao. Bacila je još jedan pogled na Kafelea, koji je delovao tako zabrinuto i tako gospodstveno dok je nepomično zurio za njom, a onda nastavila dalje, skrenula za ugao i ušla u prepunu paralelnu ulicu, zaobilazedi brdašca magarede balege, prstima grčevito stiskajudi korpu. Kad je napravila pun krug i stigla do ulaznih vrata, Džahi je i sam koračao ka kudi, jednim prstom gladedi pedantno potkresanu bradu, očigledno utonuo u misli. „As-salaam“, rekla je, klimnuvši glavom dok joj je prilazio. Visok i pledat, on se nadvi nad njom, na blistavom suncu. Njen ujak, koji je čuvao takve tajne. „Ah, Naila.“ Ugrizao se za usnu dok ju je pažljivo odmeravao, otkrivši iskrivljeni prednji zub, jedini nedostatak na njegovom naočitom crnomanjastom licu. Pola žena iz komšiluka bilo je zaljubljeno u njega, Sana najviše od svih, uprkos činjenici da je imala muža i dva derišta. I sada je stajala na uglu ulice, gutajudi ga žudnim pogledom skrivenim iza vela. „Koliko vidim, bila si na pijaci“, reče Džahi, pokazavši glavom na korpu. Naila pogleda u kupljenu lubenicu, koja je opasno balansirala preko ostalih namirnica, spremna da se sruši. „Deluješ uzrujano.“ Na Džahijevom licu zaigra senka koja je skoro podsedala na zabrinutost. „Nešto te muči?“ Naila ništa nije odgovorila. Nije ni morala. Njen ujak odlično je znao kako se osedala. Džahi polako uzdahnu. „Bolje da uđemo u kudu. Treba o nečemu da popričamo, ti i ja.“

DEVETO POGLAVLJE Malo dalje odatle, u Ramli, Olivija se kasno probudila, bunovna od iskrzanog sna. Čitave nodi prevrtala se u krevetu i bilo joj je užasno vrude. Zaškiljila je ka svetlosti koja se rasipala po sobi, prislonivši šaku uz slepoočnicu, i žacnuvši se kad se prisetila jučerašnjeg dana i događaja koji su joj mučnom brzinom preplavili um. Zatvorila je oči, pokušavši da odagna stvarnost bar na još nekoliko trenutaka. Ali je u mislima videla samo Klaru: njeno zajapureno lice, tako zabrinuto, dok je juče koračala Ulicom Šerifa Paše. Lepršanje njene suknje dok je nestajala među svetinom. Ionako umirem od žeđi. Da li je bar stigla da popije to pide? Da li bi još bila tu, sa njima, da Olivija nije insistirala da sama nastavi ka restoranu? Olivija

88


oštro udahnu. To pitanje je previše bolelo. A što se ticalo Edvarda… Ne znam koliko još ovo može da potraje. Navukla je čaršav preko lica, kao da je time mogla da odagna strah od njegovog odlaska. Kad se samo seti kakvo je olakšanje osetila kad ga je videla kako stoji tamo, sigurna da de on uspeti da popravi stvari, kao što je uvek uspevao. Nije očekivala da bude tako uzdržan. Znala je da nekako mora da odgonetne razloge njegove tajanstvenosti. Pa ipak, jedino što je uspela da shvati bilo je da de uskoro možda i njega izgubiti, i da je život bez njega delovao više nemogud od života sa njim. Nije znala kako da se navikne na to, kako bi to mogla da podnese. Lice joj se kupalo u znoju. Bilo je pakleno vrude. Zbacila je čaršav sa sebe. Papir je zašuštao. Alister je ostavio poruku. U poruci je pisalo isto što joj je Edvard sinod rekao, samo grubljim i oštrijim tonom: da Olivija ni pod kakvim okolnostima ne sme da napušta kudu. Alister je takođe pomenuo da de dodi na večeru. Sačekaj da zajedno obedujemo. Pobrini se da nam spreme nešto lagano. Mislim da du malo okasniti. Zgužvala je izgraviran kancelarijski papir u lopticu i bacila ga ka korpi za otpatke, ali je promašila. Kao da de čitavog dana da čami kod kude. Ne, otidi de do Klare da pronađe ono pismo u radnom kabinetu. Skočila je sa kreveta i ispružila ruke da održi ravnotežu jer joj se od naglog pokreta zavrtelo u glavi. Sat je pokazivao da je bilo skoro podne, još kasnije nego što je mislila. Rešena da neopaženo šmugne iz kude, sama je obukla jahade odelo. Zadržala je dah dok je zakopčavala dugmide na tamnoplavoj suknji, a potom i jaknu sa dva reda kopči. Iskrala se do staje i opremila Beu. Dok se pela u sedlo, u sebi je zahvalila Edvardu za dragocene časove jahanja, pokušavajudi da potisne osedaj krivice što ih je sada koristila da bi se suprotstavila njegovoj volji. Dok se udaljavala, Ejda izjuri iz kude, mašudi opranom podsuknjom. Lepršavo platno možda bi izgledalo kao bela zastava da se Ejdino sidušno telo nije pomeralo tako brzo i da nije iz sveg glasa vikala „Stanite!“, sa onim osobenim londonskim akcentom. Olivija doviknu da ide na jahanje i da de se malo duže zadržati. Ejda je zabezeknuto pogleda, ali šta je mogla da uradi, osim da skoči na nju i da je obori s konja? Olivija prisloni bridove stopala uz Bein bok i kobila krenu u lagani galop. Pred kapijom Klarine vile zatekla je dvojicu egipatskih policajaca, uštogljene i uniformisane, ozbiljnih lica, kao užasan podsetnik na ono što se desilo, da je kojim slučajem to mogla da zaboravi. Učtivo je klimnula glavom i skrenula na kudni prilaz. Za razliku od sprženog okolnog pejzaža, vrt ispred Klarine kude vrveo je od raskošnih boja. Travnjak je zadovoljno svetlucao nakon jutarnjeg zalivanja. U lejama su bujali purpurni afrički ljiljani i bele ruže koje je Klara s takvim ponosom

89


uzgajala. (Vidiš kako sam pametna, samo kad hodu. Šederna vodica, u tome je glavna caka. To je trik koji sam ukrala od Pašinih. Mada, slabašan uzdah, to možda znači da sam obična kradljivica i da ne treba da se dičim svojom pamedu.) Stabla narandže rasla su pored verande, duž strane okrenute ka staji, sa krošnjama punim sočnih mirišljavih plodova. (Probaj jednu, Livi. Pucaju od sunca i slatkode.) Olivija sad nije imala srca da ih pogleda. Umesto toga, oči joj se zaustaviše na Klarinom kočijašu, Hasanu, koji je prao kočiju. Bio je gologlav, sa tamnom kosom koja je svetlucala na suncu, i zavrnutim rukavima koji su otkrivali mišidave ruke. Prizor je bio tako egzotičan da je delovao gotovo opsceno. Lakej koji je juče ostao u gradu izroni iz jedne od pomodnih zgrada. Prišao je kočiji, bacio fes na zemlju, obrisao znoj sa čela i uzeo krpu. Nije prozborio ni reči sa Hasanom. Olivija pomisli da je možda bio besan zbog vremena koje je uludo stradio na gradskom trgu. Njegovo zlovoljno lice, posmatrano krajičkom oka, ništa nije odavalo. Nezgrapno je sjahala, ukočenih udova, postiđena što je Hasan sinod prisustvovao sceni između nje i Alistera. Skrenula je pogled ka staji i povukla uzde, ali Bea zari kopita u šljunak. Olivija ponovo cimnu uzde, ali uzalud. Mada je Bea obično bila poslušna, nešto ju je očigledno uznemirilo. „Treba li vam pomod, gospođo Šeldon?“, doviknu Hasan. „Ne treba, hvala“, odgovori ona, ne skidajudi pogled sa Bee. „Hajde, kreni.“ Blago ju je lupnula bičem, umalo ne poletevši unazad kad se Bea pokrenula. Nije žurila da napusti staju. Istimarila je Beu, raskopčala bluzu i zamahala lepezom ispred znojavih grudi, potom donela zob za Beu. Uprkos tome, Hasan je i dalje bio na prokletoj stazi kad je izašla napolje. Pogledao je u nju, iscedivši sapunjavu vodu iz krpe. Pokreti njegovih vitkih udova odisali su takvom mirnodom i dostojanstvom da je Olivija postala još svesnija vlastite uzrujanosti. Prebacila je težinu na drugu nogu. Trebalo je nešto da kaže. Nije smela da bude tako gruba prema njemu. Na kraju krajeva, nije on kriv što se zatekao u blizini kad se posvađala sa Alisterom. „Žao mi je ako ti je sinod bilo neprijatno, zbog mene i mog muža.“ To je prosto izletelo iz nje, nateravši je da zine od zaprepašdenja što je mogla da kaže nešto tako neprikladno. Hasanovi obrazi buknuše, poprimivši boju mahagonija. Olivija brzo promeni temu i poče da mu zahvaljuje za pomod koju im je juče pružio. „Bio si zaista ljubazan… To nam je puno značilo…“ Zadutala je. Hasan je gledao u zemlju.

90


Pokušala je da smisli nešto čime de ispuniti tišinu. Možda bi trebalo da se obrati i natmurenom lakeju, da Hasanu ne bude neprijatno. Okrenula se ka njemu. „I tebi hvala…“ Zastala je, shvativši da ne zna njegovo ime. On je strpljivo čekao. Kako se ono zvaše? Nije mogla da se seti da li je uopšte čula njegovo ime. Znoj poče da joj izbija ispod pazuha. Lakej izvi obrvu. „Zovem se El Masri, gospođo Šeldon“, konačno je prozborio. „Da, naravno.“ Zaškiljila je na suncu, sa pokajničkim izrazom na licu. „Možda je bolje da krenem.“ „Ima li nekih vesti o gospođi Grej?“ upita El Masri dok je polazila. „Niko nam ništa ne govori.“ „Ni meni“, reče Olivija. „Sve su nas detaljno saslušali“, nastavi El Masri. „Žao mi je što nisam mogao da pomognem“, tiho prozbori Hasan. „Imam osedaj da sam izneverio gospođu Grej.“ Ubacio je krpu u kofu. „Hteo sam da pitam, gospođo Šeldon, jeste li uspeli da popričate sa vojnikom koga ste tražili?“ „Ne.“ Olivija se namršti kad je kočijaš pomenuo Fadila, setivši se koliko je Edvard bio iznenađen kad mu je rekla da se on u to vreme zatekao na ulici. Da li je uspeo da sazna šta je Fadil tražio tamo? „Nadam se da de neko popričati s njim. Kao što sam rekla, meni niko ništa ne govori.“ El Masri izvi obrvu na način koji je sugerisao da nije bio nimalo iznenađen. Bio je to gest otvorene drskosti, ali još više je iznerviralo to što je njegovo zapažanje bilo na mestu. Trebalo je da mu očita volšebnu bukvicu. Možda bi to i uradila da joj taj izraz, volšebna bukvica, nije odvratio pažnju, podsetivši je na Klaru. Da li je Klarina sklonost da u trenucima velike napetosti koristi ekstremno britanske izraze bila prelazna? Ili nasledna? Da li je njihova majka to radila? Ili je to možda bila osobina njihovog oca? Mada Olivija nije mogla da zamisli da bi ona veštica od njene babe bilo šta mogla da nazove volšebnim… Oh bože. Brada joj klonu čim se setila. Čula je kako neko lupa sa prozora na spratu. Podigla je glavu, otvorenih usta. Džeremi odgurnu prozor, upitavši je zašto ne uđe u kudu. „Ma pusti to“, odgovorila je. „Kad stiže babin brod?“ Zbog svega što se izdešavalo, skoro da je zaboravila da je Mildred uskoro trebalo da dođe. Džeremijevo lice preblede, a sive oči se raširiše. I on je očigledno zaboravio. Zatvorio je prozor i nestao. Otvorio je ulazna vrata baš kad je Olivija stigla do njih. „Prekosutra treba da še iškrca“, rekao je, klatedi se na nogama. Prsluk mu je bio pogrešno zakopčan, a na obrazu je imao komadid nečega što je podsedalo na

91


puter. Ralf je stajao pored njega, raširenih očiju. Mali Angus je vrištao negde iz utrobe kude. „Rekao šam Klari da ne želim da je vidim ovde“, mrko je procedio. „Zar ne može da bude kod vaš?“ Olivija je blenula u njega. Nikad nije zatekla Džeremija u takvom stanju. Navikla je da ga vidi kako obavlja svoje poslove u otmenom odelu, visoko podignute glave, pronicljivih očiju, kao magnet za privlačenje pažnje. (U daleko vedoj meri nego Alister, kod koga čak ni najrevnosniji pokušaji da ostavi utisak harizmatičnosti nisu bili dovoljno ubedljivi. Olivija je bila sigurna da je Džeremijeva popularnost Alisteru užasno išla na živce, da mu je to samo dodavalo so na ranu nakon što je Klara odabrala Džeremija umesto njega. Primetila je da je Alister bio naročito surov prema njoj nakon vremena provedenog u Klarinom i Džeremijevom društvu.) Međutim, niko ne bi poželeo da poznaje tog Džeremija koji je sada stajao pred njom – kao da se preko nodi pretvorio u sasvim drugog čoveka. Bila je šokirana ekstremnošdu te promene, naročito pošto je Klara pomenula njihov bračni nesklad. Pa ipak, Klara je takođe rekla da su stvari nekad bile drugačije… „Olivija?“ „Molim?“ „Pitao šam može li Mildred da bude kod vaš?“ „Nema šanse.“ Olivija nije planirala da prozbori ni reči sa njom. „Džeremi, jesi li čitave nodi bio budan?“ On uzdahnu. „Ko de ga znati.“ Pokazao joj je da uđe. „Hos nešto da popiješ? Konjak? Džin-tonik?“ Ona pređe preko njegove ponude, koliko god da je bila u iskušenju. I koliko god da je čeznula da iskoristi njegovu trenutnu slabost i da ga natera da joj kaže zašto je svoju porodicu odveo u Konstantinopolj, i zašto je toliko strahovao za Klaru, nije to učinila. Iz njega očigledno ne bi mogla da izvuče bilo šta smisleno, a osim toga, Ralf je bio tu. Nije želela još više da ga uznemiri pokretanjem te teme. „Ko je sa Angusom?“, upitala je. „Dadilja“, odgovori Džeremi. „Kako še ono zvaše? Kako še ono zvaše? Kako še ono zvaše?“ Pucketao je prstima u ritmu reči koje je ponavljao. „Sofija“, odgovori Ralf. Džeremi ga pomazi po kosi. „Moj šin“, rekao je. „Malopre šam pokušao da smirim Gasa, ali njega baš briga za mene. Šamo me gleda, ko da hode da me zvekne posred lica.“ „U redu“, reče Olivija, uhvativši Ralfovu debeljuškastu šaku. „Idemo do dečje sobe.“

92


„Je l' ti muž rekao još nešto o Klari?“ upita Džeremi dok su odlazili. „Ništa“, reče Olivija. Džeremi ljutito opsova. Olivija povuče Ralfa za ruku i ubrza korak. Kad su stigli do dečje sobe, Sofija je menjala Angusovu pelenu. Naočari su joj stajale navrh nosa, a grudi pretile da ispadnu iz kecelje dok je jednom rukom držala nemirne nožice, a drugom pričvršdivala pribadaču. Između usana je ponovo stiskala cigaretu, čiji je užareni vršak lebdeo nad Angusovim koprcavim telom. „Pazim na pepeo“, promrmljala je kroz stisnute usne kad je spazila Oliviju. Olivija uze cigaretu i ugasi je. Sofija nastavi da oblači Angusa, naizgled ne primedujudi (ili se naprosto ne obazirudi) na kakofoniju njegovih vrisaka. „Evo, gotovo“, rekla je, dovršavajudi postupak. Uzela je dečaka u naručje i pružila ga Oliviji. „Pridržite ga malo, agapi mu. Prijade vam da se pomazite. Taman da malo predahnem.“ „Oh, ne.“ Olivija uplašeno ustuknu. „Sumnjam da du modi.“ Nije navikla da drži bebu. Niko koga je poznavala u Engleskoj nije imao bebu, a Gas nije bio naročito druželjubiv. „Ne budite smešni“, reče Sofija, dušnuvši joj Angusa u naručje. Umalo ga nije ispustila. Njegovi vrisci postadoše još srditiji i prodorniji. „Ššš“, rekla je jer je čula da žene tako umiruju uplakane bebe. Mališan se zagledao u nju smeđim očima punim bespomodnog besa. Počela je energično da ga ljulja, goredole, napetih mišida. „Uduti, molim te.“ Ali nije udutao. Upitala je Sofiju šta pogrešno radi. „Brinete, eto šta.“ Sofija se stropoštala na stolicu. „Ali svi to radimo.“ Štipnula se za kukasti nos i zavrtela glavom. „Treba da se opustite, gospođo Livi“, konačno je rekla. „Bebe su kao zverčice. Osete naš strah.“ „Ne znam kako to da uradim“, reče Olivija, ali ipak pokuša da olabavi mišide. Mogla je bar toliko da učini za Klaru, da se makar potrudi da uteši njeno čedo. „Ššš, Gase.“ Nezgrapno se savila i poljubila ga u glavicu. Imao je sladunjav miris i tamne mekane lokne. „Hajde, smiri se“, rekla je tišim glasom. Trebao joj je još jedan minut, ali Angusov plač na kraju poče da jenjava. Naslonio je glavu na njene grudi i zatvorio oči. Čula je uzdah koji je pretresao njegovo maleno usijano telo. „Eto“, reče Olivija. „Eto“, ponovi Sofija, tužno se osmehnuvši. „Mislim da mu se sviđa kako mirišete. Vi i gospođa Klara koristite isti parfem. Znate, i vaša majka ga je koristila.“

93


Olivija polako klimnu. Impulsivno je kupila taj parfem kod Fortnama pre nego što je krenula iz Londona, misledi da de joj to pomodi da se bolje oseda. Klara joj je rekla da je to bio omiljeni parfem njihove majke. „Sve je tako loše ispalo“, prozbori Sofija. „To kako ste ostali bez roditelja i šta vam je ta žena posle uradila…“ Skinula je naočari i zabacila glavu. „Stalno razmišljam o tome, kako smo se svi nadali da de se vaši roditelji vratiti. Kako smo čekali.“ „Sedam se“, reče Olivija. „Kako smo se nadali.“ Trebale su joj godine da se pomiri sa činjenicom da nema svrhe da se dalje nada. Da se njeni roditelji, koji su krenuli iz Kaira na arheološko iskopavanje, nikada nede vratiti. Da su, kako se pretpostavljalo, izgubili život u peščanoj oluji. Da nije bilo šanse da se na neki čudesan način pojave pred njom i da je izbave iz tog hladnog kamenog zdanja. Sofija tiho uzdahnu. A onda, brzo se pribravši, vrati naočari na nos i ispravi leđa. Pokazala je glavom na Ralfa koji je nepomično sedeo pored kutije sa igračkama, zuredi u prazno. „Ali de ovog puta biti drugačije. Rekla sam Ralfiju da de se njegova mama brzo vratiti, možda još večeras. Je l’ tako, Ralfi?“ Dečak dutke klimnu. Sofija tad upita Oliviju da li je pregledala policu sa knjigama. „Nisam“, odgovori Olivija, pogleda uprtog u Ralfovo tužno lišde. „Taman sam mislila da odem tamo.“ „Hodeš malo da ostaneš sa nama?“ upita Ralf, posegnuvši ka kutiji da uzme knjigu o Šerloku Holmsu. Klara je pomenula da mu je to bila jedna od omiljenih. „Možemo da čitamo, a ako ti je to dosadno, možemo da radimo i nešto drugo.“ Moledivo je raširio oči. „Možemo da radimo šta god želiš.“ „U redu.“ Olivija se nežno osmehnu. „Daj da krenemo od čitanja.“ Čitanje Šerloka Holmsa ubrzo je prešlo u igranje tača, tač je ponovo prešao u čitanje Holmsa, nakon čega je usledio ručak u bašti, nakon čega je usledila molba, ostani samo dok Gas ne pode na spavanje jer je tako sredan u tvom naručju. Ved je palo vede kad je Olivija konačno uspela da se izvuče iz zagrljaja svojih sestrida, uz obedanje da de sutra ponovo dodi. Svojski je pokušavala da poveruje u Sofijino neposustajude ubeđivanje da de se Klara dotada možda vratiti kudi, ali pošto čitavog dana nisu dobili nikakve vesti, bilo joj je sve teže da zadrži veru. Što se ticalo toga gde se Klara trenutno nalazila, i kroz šta je prolazila… bilo je previše bolno razmišljati o tome. Pre nego što je krenula ka kabinetu, potražila je Džeremija. Pošto ga je poslednji put videla pre nekoliko sati, dok je besciljno tumarao oko ružičnjaka sa flašom u ruci, sumnjala je da de biti u stanju da je prekine u poslu, ali ipak je želela

94


da bude sigurna. Zatekla ga je kako leži na verandi, opružen preko poda, nepunih pola metra od udobne stolice, otvorenih usta, balav od pljuvačke koja mu se slivala niz bradu. Ispustila je očajan uzdah zbog spoznaje da je Džeremi ved digao ruke. Bila je iscrpljena od dugih sati koje je provela zabavljajudi svoje sestride i straha koji ju je sve snažnije obuzimao. I nervozna zbog pomisli šta bi mogla da pronađe na polici sa knjigama. Ruke su joj drhtale dok je otvarala vrata kabineta i prilazila policama punim knjiga u skupim povezima. Prešla je pogledom preko druge police odozgo i izvukla knjige sa oba kraja. Potom je počela nestrpljivo da ih prelistava, jednu za drugom. Ništa. Sve radoznalija i radoznalija. Potom je krenula iz početka, ovog puta sporije i pažljivije. Okrenula je svaku knjigu naopačke i energično je protresla. I dalje ništa. Još jednom je sve pretražila. Ništa. I dalje je razmišljala šta je to značilo kad je začula korake koji su dolazili niz hodnik. Kvaka je škljocnula. Brzo razmišljajudi, spustila se na Džeremijevu stolicu i počela da prelistava jednu od knjiga koje je razbacala po stolu. Stisnutog srca, podigla je oči ka vratima baš kad je Džeremi banuo unutra. „Šta ti radiš ovde?“, upitao je, zaplidudi jezikom. „Htela sam da uzmem nešto za čitanje, da skrenem misli“, odgovori Olivija, nadajudi se da je Džeremi bio previše pripit da bi primetio zadihanost u njenom glasu. Džeremi pogleda knjigu koju je držala u ruci, zbunjeno se namrštivši. Bilo je to masivno delo o održavanju domadinstva iz pera gospođe Biton. Olivija gurnu knjigu u stranu. „Bolje da krenem“, rekla je, ustajudi sa stolice. Džeremi je uhvati za ruku dok je prolazila pored njega. Dodir mu je bio iznenađujude snažan. „Sviđaš mi se, Livi. Oduvek sam bio blagonaklon prema tebi. Znaš, rekao sam Alisteru da bi bilo bolje da te nikada nije doveo ovde.“ Zavrteo je glavom, pokušavši da odagna izmaglicu pijanstva. „Zato ne guraj nos tamo gde mu nije mesto. Za tvoje dobro, drži se što dalje od ovoga.“

DESETO POGLAVLJE Fadil je bio u vrtu ispred kude kad se Olivija vratila. Na sebi je imao iste preširoke vojničke pantalone koje je uvek nosio, opasane ispucalim kožnim kaišem. Ruke su mu bile sparušene i žilave ispod rukava košulje, a naborano lice svetlucavo od znoja, isto kao Olivijino, kao da je i on donedavno bio u sedlu. Prihvatio je Beine

95


uzde dok se Olivija spuštala na zemlju. Olivija se osvrnu, tražedi Edvarda, pretpostavivši da se i on vratio kudi. Ali sve oko njih bilo je mirno i tiho. Čulo se samo tužno pevušenje beduinke koja je ispred kapije spremala večeru za svoje sinove. Olivija i Fadil bili su sami u sumraku. Ona pređe maramicom preko čela, zamazavši belo platno česticama crvenkaste prašine. „Da li me ti to pratiš, Fadile?“ On naheri delavu glavu u stranu. „Da li to znači da ili ne?“, upitala je. Još jedan pokret glavom. Ona zaškilji očima. „Juče sam te videla“, rekla je. „U Ulici Šerifa Paše, malo pre nego što je Klara otišla.“ „Znam, gospođo Šeldon. Said Bertram mi je rekao.“ „Jesi li video kad su oteli Klaru?“ „Nisam.“ „Jesi li bilo šta video?“ „Ne.“ „Baš ništa što bi moglo da nam bude od koristi?“ „Ne, gospođo Šeldon. Žao mi je.“ Olivija ga prostreli pogledom. Nije ni trepnuo, ali on teško da je bio čovek koji bi ustuknuo pred silinom nečijeg pogleda. Fadil je bio vojnik još dok se ona nije ni rodila, prvo u egipatskoj, a potom, nakon invazije iz osamdeset druge, i u britanskoj vojsci. Kako je Olivija saznala od Edvarda, Fadil je, da je to želeo, mogao da ostane u egipatskoj vojsci jer je ona nastavila da postoji pod Protektoratom, samo pod komandom britanskih oficira. Ali on odbija da ikad više služi sa egipatskim vojnicima. Grupa nacionalistički nastrojenih Egipdana uzela ga je na zub početkom osamdesetih, kad je odbio da im pomogne u jednom ustanku. Zaključali su njegovu ženu i decu u jednu kolibu i zapalili ih. Kažem ti, Oli, svuda ima zlih ljudi… Fadil je godinama bio Edvardov posilni, prvo tokom rata za proširenje sudanske granice, potom u Kairu, pa sada ovde. Edvard je tvrdio da je bio odličan vojnik, nezamenljiv u kriznim situacijama. U Olivijino pamdenje se naročito urezala priča kako je Fadil sproveo Edvardovu četu pored neprijateljski nastrojenih sudanskih vojnika koji su se nalazili samo nekoliko metara niže, u peščanim dinama. Dok je slušala tu priču, bila je sleđena od straha. Došlo joj je da natera Edvarda da se zakune da nikad više nede otidi u pustinju (ali nije to učinila jer su bili na večeri, zajedno sa Alisterom, pa je izustila samo Oh, za ime božje). Znala je da se Edvard u svemu oslanjao na Fadila i bila je dirnuta saznanjem da ga je, kao

96


svoju desnu ruku, zamolio da pazi na nju, ali je istovremeno bila uznemirena što njoj ništa nije pomenuo i što je smatrao da uopšte ima potrebe da je neko čuva. Zar je stvarno mislio da je ona slededa? Duboko je udahnula, udišudi prazninu koja se uselila u vrt, strah od onoga što se desilo sa Klarom, pitanja bez odgovora koja su se obrušila na njen um stvarajudi takvu buku da joj je došlo da zavrišti. Kad je progutala taj poriv, grlo joj je ostalo stegnuto i ranjavo. Da nije bila tako sigurna da su njene suze zauvek presahle, pomislila bi da de briznuti u plač. Želela je negde da ode, ali nije znala gde. U odsustvu bilo kakvog rešenja, nastavila je da stoji u mestu, i bilo je potpuno suludo, gotovo umobolno, što je bila tu gde je bila, u senci kude koju je prezirala iz dubine duše, u Egiptu, Egiptu, u domu muškarca kome se zavetovala na večnu vernost iz čistog kukavičluka, muškarca koji joj je iz nodi u nod radio to što joj je radio. A povrh svega, Klara je sada nestala, Džeremi joj je pijanim glasom pretio da pazi šta radi, Mildred je trebalo da stigne za dva dana, a Edvard, Edvard nije bio njen, niti de ikada biti… „Nije mi dobro“, rekla je, mada je Fadil ništa nije pitao. „Moram da uđem u kudu“, dodala je, pruživši mu još jedno objašnjenje koje nije tražio. „Zato što nemam gde drugde da odem. Ne mogu to da podnesem.“ Fadilove oči se zbrčkaše, prožete plamsajem koji je podsedao na saosedanje. „Da li se ponašam previše prisno? Da, rekla bih da je tako. Još malo pa du početi da ti pričam o kaluđericama.“ „Kaluđericama?“ „Iz samostana.“ Fadil je klimnuo, kao da su njene reči bile savršeno smislene. Ona prasnu u smeh, ali nimalo dražestan, ved smeh sačinjen od čudnih isprekidanih brektavih tonova. Nekoliko trenutaka kasnije, a da uopšte nije primetila da se to dešava, niti dopustila da se to desi, njen smeh prešao je u plač. U jecaje. Užasnuto je zurila u Fadila, šmrkdudi i ridajudi, dok su suze lile iz nje. Prošle su godine otkako je poslednji put zaplakala. Jedva da je mogla da shvati šta joj se dešavalo: ti grleni soptaji, taj oslobađajudi osedaj u očima. Nemodno je vrtela glavom, pokušavajudi da povrati kontrolu, ali nije mogla, i bila je tako ozlojeđena zbog svog neuspeha da je još glasnije zajecala. „Odvešdu konje u staju“, rekao je Fadil. „A vi možete da odete do vrta i da posmatrate more. Primetio sam da vam to prija. Da volite naš divni Mediteran.“ Ona ponovo zašmrca i obrisa nos rukavicom, osetivši kako joj konjske dlake prianjaju uz vlažnu kožu. „Nedu da idem u vrt“, rekla je, i čim je prvi smirujudi udisaj zatreperio kroz nju, znala je gde treba da bude.

97


Da, sve vreme je to znala. Edvard je stajao na suprotnom kraju vojnog vežbališta, okrenut ka petorici poručnika, najboljih koje je imao, koji su bili postrojeni pred njim. Stiskao je vilicu dok su mu, jedan za drugim, podnosili izveštaj o jalovoj potrazi za Klarom: kako su obišli sve taverne i pansione i pročešljali milje zemljišta koje se pružalo duž obale. Napeto je klimao glavom, osedajudi kako njegovo nestrpljenje raste sa svakim prohujalim minutom. Kad je poslednji vojnik podneo raport, zavladao je tajac. Poručnici se osmotriše ispod oka. Edvard se jedva uzdržao da ne zaurla kako su svi odreda totalno beskorisni i nesposobni. Pogledao je u nebo koje je postajalo sve mračnije, pokušavajudi da se smiri. Ti ljudi su čitavog dana bili na nogama, dajudi sve od sebe. Teško je mogao da ih krivi što ništa nisu saznali. Njegova potraga duž pustinjske granice nije bila ništa uspešnija. Proveo je sate jašudi od jednog do drugog naselja i razgovarajudi szfelahinima9 Osedao je kako mu se koža zateže, sparušena od sunca. Ali niko ništa nije video. Dine su bile prokleto ogromne, to je bio glavni problem, a priobalni pojas i grad puni mogudih skrovišta. Nisu znali čak ni da li tragaju na pravom mestu. Da li traže zarobljenicu – jer bi u tom slučaju trebalo da se fokusiraju na mesta sa svezom vodom i osnovnim uslovima za život – ili mrtvo telo? Trebala im je bar neka smernica. Edvardova jedina nada bila je da de ta smernica stidi iz Turske četvrti. Negde pred zoru uspeo je da uđe u trag jednom od svojih doušnika, trgovcu po imenu Garaj Aziz. Garaj se u prošlosti pokazao kao čovek kadar da nanjuši svakojake stvari: potencijalne podstrekače, klijanje nezadovoljstva među narodom. Edvard mu je jasno stavio do znanja da je ovaj zadatak bio važniji od svih koje je dosad imao i da de biti adekvatno nagrađen za svoj trud. Ako njegov trud urodi plodom. Otpio je gutljaj iz čuturice i probudkao vodu kroz usta ulepljena od peska. Kad bi samo mogli da odgonetnu kako su otmičari uspeli tako brzo da je zgrabe, bez traga i glasa. Fadil mu je rekao da podne tek beše prošlo kad je spazio Oli, samu i uspaničenu na ulici, i shvatio šta se desilo. Krenuo je za njom misledi da otmičari možda nameravaju i nju da otmu i da de ga tako odvesti do Klare. Bio je to odvažan potez – Edvard bi teško odlučio da zaigra na tu kartu – ali, kako se na kraju pokazalo, to ga nikud nije odvelo. Niko nije pokušao da otme Oli. I zato je Fadil, nakon što se uverio da je Oli bezbedna u kočiji Grejovih, nastavio da pročešljava skrovite ulice u centru Aleksandrije do duboko u nod. Još jedan od

9

Felahini, arapski izraz za seljake. (Prim. prev.) 98


Edvardovih ljudi pritekao mu je u pomod, provevši čitav dan na zadatku. Ali ništa nisu otkrili. Klara je iščezla. U stvari, nije iščezla. Ljudi nisu mogli tek tako da iščeznu. Ona je negde bila, trebalo je samo da saznaju gde. Morali su da saznaju. Edvard joj je toliko dugovao. Morao je to da učini i zbog Oli. Kad se samo seti kako je sinod izgledala, u onoj spavadici, sa rukama prekrštenim ispred grudi. Tako sama. Smoždena od tuge i brige. Gospode, nadao se da joj je danas bilo bolje. Uvukao je vazduh kroz zube i ponovo se fokusirao na svoje poručnike, izdajudi im uputstva odakle ujutru da nastave sa potragom. Kad im je dao voljno i kad su poveli svoje konje ka staji, osorno je procedio: „Ispravi se, vojnice“, nikom naročito, više da izbaci svoju ozlojeđenost. Sva petorica naglo se isprsiše. Pod drugačijim okolnostima, sigurno bi prasnuo u smeh. Šutnuo je pesak vrškom čizme. Zagledao se preko vežbališta, ka talasastim krovovima konjušnica i kancelarijama u daljini, primetivši kako Tom maršira ka njemu, oborene glave, sa rukama iza leđa. Zaškiljio je. Alister Prokleti Šeldon i komesar Vilkins koračali su iza Toma, vodedi svoje konje. Šta su oni tražili tu? Sreli su se kod kapije. Tom je objasnio Edvardu da je u poslovnici kompanije Šeldon-Grej ostavljena poruka adresirana na Džeremija u kojoj se zahtevala kolosalna suma novca u zamenu za Klaru. „Sad bar znamo da je živa“, rekao je Tom, sa primetnim olakšanjem. „Tako je“, ubacio se Alister. „To znači da morate da je pronađete. Ne dolazi u obzir da Grej plada otkup.“ „Apsolutno“, složio se Vilkins. „Ne smemo da popustimo pred učenom.“ „Ni Grej to ne bi želeo.“ Alister obrisa prašinu sa rukava sakoa. „On nije kukavica.“ Razgovor je tekao tako glatko kao da su unapred pripremili tekst. Edvard uhvati Tomov pogled, a ovaj diskretno odmahnu glavom, kao da je ved čuo kompletnu priču. Edvard se ponovo okrenu ka Alisteru. „Jesi li uopšte pitao Greja šta bi on želeo?“ „Nisam.“ „Možda treba da ga pitaš, bududi da je Klara njegova supruga i sve to. Možda budeš iznenađen odgovorom.“ Da je Oli nestala, Edvard bi učinio apsolutno sve da je vrati, pa makar ga čitav svet zbog toga proglasio kukavicom. „On trenutno nije u stanju da o bilo čemu odlučuje“, rekao je Alister. „Jutros je bio pijan kao letva.“ Osmehnuo se, kao da kaže, Šta da se radi?

99


Edvard izvi usnu, zgrožen njegovim nastupom. Alister nikad nije propuštao priliku da postigne poene na Džeremijev račun. Edvard je video mnogo takvih situacija otkako je pre tri godine dobio premeštaj iz Kaira za Aleksandriju i popustio pred nagovaranjem svog oca da prihvati Alisterovu ponudu da stanuje kod njega (Znam za njegovu reputaciju, sine moj, ali lično mi je pisao, rekavši da to odgovara i tebi i njemu jer ste obojica samci. On je važan dobavljač pa bi bilo nezgodno da ga odbijemo…). Svi ti podrugljivi komentari o beskorisnim radnicima koje je Džeremi zadržavao u službi (Previše si mek prema njima, dopuštaš im da te vrte kako hode), žalopojke zbog izvoznih ugovora za koje je Džeremi mogao da izvuče bolju cenu, tobože brižna pitanja o Klarinoj uznemirujudoj uzdržanosti… i duhovite opaske o tome kako mali Angus uopšte ne liči na Džeremija. (Da poštar nije malo pripomogao, druškane?) Alister je, van svake sumnje, bio ljubomoran. Ali čak i tako, bilo je nepojmljivo, i gotovo sadistički, da pronalazi užitak u mukama koje su sad školale Džeremija. „Naravno, popričao sam s njim“, nastavi Alister. „Rekao sam mu da se pribere, da se ponaša kao pravi Britanac.“ „Sigurno ti je bio zahvalan“, reče Edvard, prošavši rukom kroz kosu. Pesak mu se prilepio za prste. „Gde je ta poruka? Želeo bih da je vidim.“ „U mojoj kancelariji“, odgovori Vilkins. Zakačio je palčeve za džepove i izbočio stomak. „Taj slučaj je u mojoj nadležnosti.“ Edvard ga osinu pogledom. „Zaista? I nije vam palo na pamet da je ponesete?“ „Očigledno nije“, umorno promrmlja Tom. „Zašto da je nosim?“, reče Vilkins. „Rekli smo vam šta piše u njoj.“ Edvardovo čelo se namršti. Još jedna poruka koju on i Tom nisu videli. Skliznuo je pogledom između Alisterovog ozbiljnog i Vilkinsovog samozadovoljnog lica. I osetio ono peckanje na potiljku koje je govorilo da je opasnost na pomolu. „Da li ste nešto propustili da nam kažete?“ upitao je. „Ne budi smešan“, odvratio je Alister, previše olako. Edvard se jedva uzdržao da ga ne zgrabi za tu besprekorno ispeglanu kragnu i istrese istinu iz njega. Želeo je da ga povredi, da se nekako zavuče ispod te bolesno blede kože. „Jutros sam zastao pored beduina koji su se doselili ispred tvoje kapije“, rekao je. „Nemaju naročito visoko mišljenje o tebi.“ „Zaista?“ upita Alister. „Šta znam. Nikad nisam pričao sa njima. Ne govorim ovdašnji jezik.“

100


„E pa, vidiš, ja govorim“, nastavi Edvard. „Ta žena misli da si veoma loš čovek.“ Čuo je kako to mrmlja dok je grlila svoje dečake. „Alije odbila da mi kaže zašto.“ „Sigurno nije pri zdravoj pameti“, ubaci se Vilkins, prezrivo frknuvši. „Oh, meni se čini da jeste.“ Njena odbojnost prema Alisteru uznemirila je Edvarda. Žarko je želeo da dokuči o čemu se radilo, ali se obuzdao. Iz nje je zračila neka tuga. Bilo mu je žao te sirote žene koja se sama potucala po svetu brinudi o svojim sinovima. „Možda si učinio nešto što ih je uznemirilo?“, upitao je Alistera. Alisterove plave oči postadoše još hladnije. „Kao, na primer, šta?“ Edvard ništa nije odgovorio. Predutao je opasku da je postojalo bezbroj stvari koje bi Alister bio kadar da učini. Alister je zaškripao zubima. Vilkins je teško disao, uvlačedi i izbacujudi vazduh. Tišina se odužila. „Kasno je.“ Tomov glas zapara vazduh nabijen napetošdu. „Krenuo bih kudi. Imi je užasno zabrinuta, a sutra nas čeka puno posla.“ Vilkins se složio s njim, bar u pogledu posla. Potapšao se po stomaku i klimnuo glavom, ali ničim nije nagovestio kakvi su njegovi planovi za sutra, niti pokazao nameru da krene. Alister mu pruži ruku. „Ujutru du svratiti do vas“, rekao je. Vilkins je delovao iznenađeno, očigledno zatečen što mu je Alister dao voljno. „Naravno“, rekao je, „naravno.“ Okrenuo se ka svom konju i pokušao da prebaci nogu i uvuče stopalo u uzengiju bez pomodi drvenog postolja. Tom je na kraju prepleo prste i pomogao mu da se popne. Svi su posmatrali kako se Vilkins nezgrapno spušta na sedlo i namešta zadnjicu. „Onda do sutra“, rekao je Alisteru. „Znate, možda bi bilo dobro da i ja svratim“, dobacio je Edvard, uputivši mu odmeren osmeh. „Stvarno bih voleo da vidim tu poruku.“ * * * Olivija je mnogo puta projahala pored kapije vojnog vežbališta, viredi unutra da vidi kako Edvard mustra svoje vojnike, naprežudi uši da čuje njegov dubok severnjački glas. Međutim, nikad nije bila unutra pa se radoznalo osvrtala, natečenih očiju, dok ju je Fadil vodio između postrojenih baraka i staja. Mada je bilo kasno, kasarna je vrvela od aktivnosti: konjušarski pomodnici vukli su kolica sa hranom i senom, vojnici vežbali na terenima posutim peskom, nekoliko njih sedelo je ispred barake sa oznakom „Kantina“. Oni nisu bili na dužnosti. Olivija je

101


bila tako zauzeta upijanjem svih tih detalja da nije primetila kako joj Vilkins ide u susret, zajapurenog lica, sve dok nije projahao pored nje. Okrenula se da se uveri da je to stvarno on. Nepogrešivo je prepoznala njegov sako, zategnut preko leđa, debela ramena i pompezno držanje koje je teško moglo da pripada nekom drugom. Pozvala ga je po imenu, ali on ili nije čuo, ili se pravio da ne čuje, pa je nastavio prema kapiji. Umalo nije krenula za njim kad je primetila kako joj Fadil pokazuje ka udaljenom kraju vežbališta. Edvard je stajao tamo sa svojim pukovnikom, Tomom Karterom. Iz nekog čudnog razloga, Alister je bio sa njima, kao riba izvučena iz vode, biznismen u savil rou odelu u tom svetu uniformisanih muškaraca. Izgledao je tako zdepasto i neotesano pored Edvarda i Toma, sa tom bolesno bledom kožom nasuprot njihovom preplanulom tenu. Dok je pričao, izraz lica mu se uopšte nije menjao. On je bio jedini koji nije držao prekrštene ruke. Olivija sjaha, pruži uzde Fadilu i krenu ka njima. „Ne shvatam zašto si tako nedokazan, Bertrame“, govorio je Alister dok je prilazila. Zastala je, ustreptalog srca, da oslušne nastavak. „Kažem samo da je bolje da zasada ostanemo što diskretniji. Da na tome radi mali broj ljudi, u potaji. Nema svrhe da sejemo paniku, niti da bitangama koje stoje iza toga skredemo pažnju na svoje namere. Ni Grej ni ja ne želimo da ovo osvane u novinama. Vilkins se slaže…“ „Vilkins je prokleti kopilan“, prasnu Edvard. „Nesporno“, potvrdi Tom. Zagladio je prosede brkove, namrštenih veđa. Njegove prefinjene aristokratske crte poprirhiše izraz turobne ozbiljnosti kad je rekao: „Ne znam da li smemo da mu verujemo…“ „Naravno da smemo“, umešao se Alister. „On je britanski komesar, za ime božje. Šta to insinuirate?“ Tom je taman krenuo da odgovori kad je spazio Oliviju. Osmeh mu je bio umoran, ali ništa manje ljubazan nego obično. „Zdravo, mila.“ Edvard i Alister naglo se okrenuše. Edvardove smeđe oči se iznenađeno raširiše, a onda, uhvativši Olivijin pogled, postadoše tople od naklonosti, sa primesom zbunjenosti. Za razliku od Alisterovog bledunjavog pogleda, koji je, ako je to uopšte bilo mogude, postao za stepen hladniji nego obično kad je procedio: „Šta ti tražiš ovde?“ „A šta ti tražiš ovde?“, odvrati Olivija, oslonivši se na staru izreku da je napad najbolja odbrana. Osvrnula se oko sebe pokušavajudi da dobije na vremenu. „Da li je i Džeremi došao?“ Ali njega nije bilo na vidiku.

102


„Dopusti da ponovo upitam“, reče Alister kontrolisanim glasom. „Zašto si došla?“ Olivija se namršti, tražedi neko objašnjenje, ali nije mogla da smisli bilo kakav održiv izgovor. „Said Bertram je tražio da je dovedem“, dobaci Fadil, slagavši kao od. šale (zar nije bio dobar u tome?) dok je prilazio sa konjima. „Da odgovori na neka pitanja.“ „Valjda je prvo trebalo da tražiš moje dopuštenje, Bertrame“, reče Alister. „Zaista?“ Edvardova vilica zaigra. „Mislio sam da mi je njeno dopuštenje dovoljno.“ Alister podozrivo zaškilji. Na jedan zastrašujudi trenutak, Olivija pomisli da je posumnjao šta se dešava između njih. Ali on samo nestrpljivo uzdahnu i reče im da požure da to što pre obave. On ionako treba da napoji konja, ako bi Tom bio ljubazan da ga odvede. Krenuo je za Tomom uopšte se ne osvrnuvši, očigledno previše arogantan da pomisli da bi Olivija mogla da pogleda drugog muškarca, ili da bi drugi muškarac mogao da poželi ono što je pripadalo njemu. Edvard je sa Fadilom razmenio nekoliko rečenica na arapskom. Olivija je posmatrala kako mu se usne pomeraju, kako prstima odsutno prolazi kroz gustu kosu, i uprkos strepnji koja ju je mučila, istog časa obuze je olakšanje što je ponovo bila blizu njega. Bezbedna. Ne smem da ti dopustim da odeš, pomislila je. Ne smem. Edvard uze Beine uzde od Fadila, pokaza svom posilnom da se udalji i krenu ka njoj. Lice mu je smekšalo kad ju je pogledao. „Plakala si“, rekao je. „Šta se desilo kod Grejovih?“ „Fadil ti je rekao da sam bila tamo?“ Pogled joj je bio pun očajanja. „Zaboga, Edvarde, nema potrebe da me špijuniraš.“ „Oli, samo pokušavam da te zaštitim. Strašno se plašim za tebe. Nikad u životu nisam bio tako uplašen.“ Uzdahnuo je. „Ne smeš više da jurcaš unaokolo kao da živiš u prokletom Hempširu. Previše je opasno.“ Usne mu zaigraše. „Za ime božje.“ Olivijine usne se takođe pomeriše. Videla je odraz svog tužnog osmeha u njegovim svetlosmeđim očima. Osetila je miris koji se širio oko njega, neobičnu mešavinu sapuna, cigareta i… još nečeg. Instinktivno se pomerila, zakoračivši ka njemu. „Više nemoj da napuštaš kudu“, rekao je blagim glasom. „Molim te.“ „Ne mogu da prihvatim da ništa ne radim i da ništa ne znam. Ne mogu i nedu.“

103


„Nedeš?“ „Nedu.“ „Tako znači?“ Još jedan tanušan osmeh koji je ved slededeg trenutka splasnuo, ustuknuvši pred ozbiljnošdu situacije. „Nije ti palo na pamet da bi oni koji su oteli Klaru mogli da odluče da otmu i tebe?“ „Ali zašto bi to uradili?“ Edvard je oklevao, a onda rekao da su dobili zahtev za otkup. Olivija je užasnuto slušala dok joj je objašnjavao kako Alisteru nije bilo ni na kraj pameti da izruči pare. „Ti si Klarina sestra“, rekao je Edvard, „i udata si za poslovnog partnera njenog muža, što znači da postoje velike šanse da ti postaneš slededa meta.“ Zadutao je, namrštenog lica, gledajudi preko njenog ramena. Alister se vradao. Nalazio se jedva stotinak metara od njih. „Ubudude povedi računa da u blizini uvek imaš nekog od posluge“, nastavi Edvard. „I da nikad ne ostaješ sama. Ne mogu da budem na sto mesta u isto vreme.“ „Sinod si rekao da uskoro moraš da ideš.“ „Nisam mislio da idem bez tebe.“ „Ali znaš da ja ne mogu da odem odavde.“ Njegova isturena vilica govorila je da nije znao. Nešto se promenilo u njemu otkako se vratio. Izgubio je strpljenje za nemogudnost toga u šta su se upustili, i Oliviju je to plašilo, jer to jeste bilo nemogude. Ona je bila udata za Alistera i odlično je znala da se to nije moglo promeniti. Jedina stvar podložna promeni bilo je to da li de Edvard ostati ili otidi. Skrenula je pogled ka Alisteru, koji je skoro stigao do njih, a onda se okrenula ka Edvardu. „Obedaj mi da nedeš nestati kao prošlog meseca“, rekla je. „Ne mogu stalno da strepim da te više nikad nedu videti. Ono prošli put je bilo previše.“ Oči joj zasuziše po drugi put te večeri. Ona ih nestrpljivo obrisa rubom dlana. „Ne bih to mogla da podnesem. Ne sa tobom.“ „Nedeš ni morati.“ Htela je da pita šta je time hteo da kaže: da de dodi da joj kaže zbogom, ili da nikud nede ni otidi. Očajnički se nadala da je u pitanju bilo ovo drugo. Znala je koliko je bio nesredan što je tu živeo, trebalo je da bude šlepa pa da to ne vidi. Bilo bi sebično da ga natera da joj obeda da de ostati, samo da bi njoj bilo lakše, ali bi u tome svakako pronašla utehu. Kako se ispostavilo, nije joj se ukazala prilika da sazna nešto više o Klarinom nestalom pismu, ni da Edvardu kaže za njega, kao što je isprva nameravala. Alister se ved opasno približio. Samo je stigla da na brzinu upita Edvarda da li de dodi na

104


večeru. Kad je odgovorio da nede, da mora da svrati do Toma i Imodžen, da još malo popriča sa Tomom, ona je rekla: „Onda kasnije dođi u vrt, važi?“ Pre nego što je Edvard stigao da odgovori, Alister osorno doviknu da treba da krenu kudi. Njegov konj se ukopao u mestu, udarajudi kopitom o zemlju. Tiho uzdahnuvši, Olivija se okrenula ka Bei i popela se u sedlo. Koliko god da je žudela da se osvrne ka Edvardu i pročita nemi odgovor u njegovim očima, nije se usudila da to uradi. Ne dok je Alister motrio na nju. Mogla je samo da se nada da de dodi. Alister te nodi nije žurio, kao da je osedao Olivijinu očajničku želju da što pre utekne od njega. Dok je ležala na krevetu, razmišljala je samo o tome kad de se Edvard vratiti od Toma, da li se možda ved vratio i čekao je u vrtu. Noge počeše da joj bride od očajničke potrebe da to sazna. Ali je Alister i dalje sedeo pored toaletnog stočida, lica obasjanog svetlošdu svede, naklapajudi i naklapajudi. Klizio je prstom napred-nazad kroz lelujavi plamen, kao da ga miluje. Za večerom je popio nekoliko čaša brendija. Pričao je uglavnom o Klari. „Bila je izuzetno lepa“, govorio je. „Naravno, još je lepa. Ali u to vreme, kad smo je Džeremi i ja upoznali, svi muškarci u Londonu bili su ludi za njom. A Džeremi najviše od svih, rekao bih. Primetio sam kako je gleda, kako je drži dok su plesali. Naravno, i ja sam plesao sa njom. Ali…“ Kvrcnuo je prstima po plamenu. „Vidiš, Klara je bila previše jogunasta. Previše tvrdoglava. Nije bila prava žena za mene. Zato sam na kraju odlučio da je prepustim Džeremiju. Uveravam te da je to bio isključivo moj izbor…“ Olivija je prestala da ga sluša. Alisterov glas konačno utihnu. Naherio je glavu na stranu i lagano se iscerio gledajudi je preko sobe. Ustao je sa stolice i prišao joj. „Stvarno ličiš na nju“, rekao je, nagnuvši svedu. „U nekim pogledima. Kad bi nabacila malo težine, obojila kosu u plavo…“ „Prestani, Alistere. Molim te.“ On izvi obrvu, kao da ga je njen zahtev zabavljao. Ali nije prestao. Na kraju je prestala da se opire, koliko god da je mrzela sebe zbog toga. Ved se bližila ponod kad je Alister konačno zaspao. Stiskajudi zube, boredi se sa naletom sveže nanetog bola, Olivija se pažljivo izvukla iz kreveta i otišla u kupatilo da spere njegove tragove sa sebe. Skrenula je pogled dok je utrljavala lavandu na opekotine. Nije želela da vidi Alisterov ručni rad, rošave tragove koje je ostavljao po njenom telu. Obazrivo je navukla široku pamučnu spavadicu preko glave.

105


Dok se šunjala napolje, jednim delom duše strahovala je da Edvard možda nije uspeo da dođe. Ili da je možda odustao od čekanja, pošto je bilo tako kasno. Ali, kad je stigla, on je stajao na stenama u podnožju vrta. Njegovo telo bacalo je izduženu senku kroz tminu dok je zurio preko mora, ka fenjerima nodnih ribara. Ruke su mu bile u džepovima, košulja se mreškala na svežem vetru koji je duvao iz pustinje. Mogao je da ode bilo gde, prošlo joj je kroz glavu. Ali on je došao ovde, zbog mene. Stoji tamo i čeka me. U mislima joj izroni Alisterova slika, kako spokojno spava u sobi na spratu, stvari koje joj je radio… Zagledala se u Edvarda, Edvarda, koji joj je dao više nego što je mogla čak i da sanja, a koga bi uskoro mogla da izgubi – zato što je sebe ubedila da nikad nede modi da bude sa njim, onako kako bi želela, zbog svog straha, i zaveta, iznuđenog zaveta koji je dala jednom podlom i pokvarenom muškarcu. Odjednom, ništa od toga nije imalo smisla. Nikakvog smisla. Krenula je ka njemu. Trava joj zašušta pod bosim stopalima. On se okrenu dok je prilazila, i uze je za ruku, pomogavši joj da se popne. Krenuo je da je pusti, ali mu ona još čvršde stegnu šaku. Upitno ju je osmotrio. Ona je uzvratila pogledom: njene oči u njegovim očima. More je zapljuskivalo hridi. Zakoračio je ka njoj, podigao ruku, onu kojom je nije držao, i kolebljivo, kao da je strahovao da bi mogla da se pobuni, prstima joj dodirnuo lice. Zatvorila je oči, prislonivši obraz uz njegov dlan. Konačno. On joj pusti šaku, savivši ruku oko njenog struka, i kroz telo joj zastruja čista blažena toplina njegovog dodira. A onda ju je privukao uza sebe. Žarko je želela da je ne boli. Zadržala je dah u pokušaju da odagna bol, ali njene modrice i opekotine još behu sveže ispod tankog platna spavadice. A on nije znao, nikad mu nije rekla… Ugrizla se za usnu. Nede dopustiti Alisteru da joj to upropasti. Nede. Privila se uz Edvarda. On je uzdahnuo, još čvršde je stegao. Tada je osetila kako joj koža puca pod njegovim dlanom, kako rana curi. Nije to mogla da podnese. Uprkos svim drugim porivima, odmakla se od njega. „Oli?“ „Izvini.“ Lice mu se nabralo od brige. „Oli, šta nije u redu?“ „Moram da idem“, rekla je, naglo ustuknuvši. „Čekaj.“ „Ne mogu.“ Spustila je šaku preko pojasa spavadice. Platno je bilo vlažno, ved se nazirala fleka. Edvard je zurio u nju, očima punim brige i zbunjenosti. Znala je da de pomisliti da je uradio nešto pogrešno, da ju je odgurnuo od sebe. „Nisi ti

106


kriv“, rekla je, jedva potiskujudi bol iz glasa. „Kunem ti se. Samo… samo se ne osedam dobro.“ Koliko je to slabašno zvučalo. Poželela je da smogne snage da mu kaže istinu. „Vidimo se ujutru“, rekla je, krenuvši nazad ka kudi. Čula je kako je doziva, ali nije se odazvala. Razmišljala je samo o tome da što pre stigne do kupatila, da pritisne hladnu oblogu uz kožu i ostavi je sve dok bol ne utrne. Što se ticalo stvari koje je morala da kaže Edvardu, u vezi sa njegovim odlaskom, i Klarom, one su ostale neizrečene u haosu njenog uma, ali sebi je obedala da de ved ujutru sve to pretočiti u reči.

107


TREDI DAN JEDANAESTO POGLAVLJE Kad je jutarnje sunce poskočilo na nebu spremajudi se da zaspe svet svojom vrelinom, Naila je pešačila ved skoro čitav sat, preko gradskih ulica, u pravcu prelepih avenija Grčke četvrti oivičenih drvedem. Tamo su se nalazile kude nekih od najstarijih i najuglednijih aleksandrijskih porodica, ušuškane u vrtovima iza kapija od kovanog gvožđa. Jedna od tih kuda pripadala je doktoru na kog je uputio onaj kapetan, ali nije mogla da ustanovi koja tačno. Zastala je na širokom pločniku, u moru pešaka koji su se tiskali pored nje, i izvukla adresu koju joj je britanski kapetan ispisao pre toliko nedelja. „Izvinite“, rekla je otmeno obučenoj dami. Žena samo nastavi dalje, gledajudi pravo ispred sebe. Naila potisnu pljuvačku kroz suvo grlo i prebaci Babuovu težinu na drugu stranu. Koža joj je bila mokra od znoja. Tada je primetila kako joj u susret dolaze dve pričljive stare gospođe obučene u crni saten. Stala je ispred njih i obratila im se na engleskom. „Tražim ordinaciju doktora Sokrata“, rekla je, pokazavši na Babua, čija se glavica nemodno klatila, a disanje podsedalo na seriju plitkih uzdaha. Telo mu je bilo toplo kao keramička boca sa vrudom vodom koju je gospođa Amelija koristila preko zime. „Mom malom rođaku treba pomod.“ Žene automatski skrenuše pogled ka Babuu. Jedna sujeverno pijunu preko ramena. „Šta mu se desilo s glavom?“ „Sram te bilo, Atina“, prekori je druga. „Samo nastavi ovuda“, rekla je Naili. „Druga ulica levo, pa treda desno. Moram samo da te upozorim da Sokrat nije jeftin.“ „Imam novca“, rekla je Naila. Džahi joj je juče dao kesu punu novčida, pre nego što se vratio na posao, malo dalje uz obalu. Stomak joj se okrenuo kad se setila šta joj je sve rekao tokom te posete. Naterala je sebe da ga izbaci iz misli. „Još malo i stižemo, maleni“, prošaptala je, pomazivši Babuovu usijanu glavicu. „Kapetanov doktor de ti sigurno pomodi.“ Trebalo joj je još nekoliko minuta da stigne do Sokratove kude. Osmotrila je veliku vilu, okruženu bujnim travnjacima, a onda skliznula očima preko svoje izbledele haljine, vlažnih krugova ispod pazuha, Babuove pohabane platnene nosiljke. Ugrizla se za usnu. Babu se zakašljao kao mačka koja pokušava da izbaci

108


progutane dlake, a onda tužno zaplakao. Naila je u glavi čula Tabijin glas. Budi jaka, habibi. Molim te, budi jaka, zbog njega. Duboko je udahnula i odgurnula tešku kapiju. Pre nego što je stigla da se predomisli, krenula j e ka kudi, nogu pred nogu, pošljunčanom stazom, pratedi znakove koji su vodili ka ordinaciji. Hrabrost je umalo ne izdade kad je virnula u čekaonicu. Mada je još bilo rano, čekaonica je bila puna ljudi obučenih u otmenu odedu kakvu je viđala kod Pašinih: šeširi ukrašeni perjem, svilene suknje koje se mreškaju ispod tanušnih strukova, sve po poslednjoj modi. Deca su sedela na stolicama sa mekim jastučidima, mlatarajudi izglancanim cipelama, guste svetlucave kose, čistih zaokrugljenih obraza. Svi pogledi prikovaše se za Nailu. Brzo je zgrčila nožne prste da sakrije naslage prljavštine. Ali pre nego što je stigla da šmugne odatle kao ulični pacov, kako se u tom trenutku osedala, žena koja je sedela za prijavnicom skoči sa stolice. „Da li je to maleni Babu Rajud?“, upitala je, žustro krenuvši ka njoj. „A ti si sigurno njegova starateljka, Naila?“ Nije sačekala da Naila odgovori. „Kapetan Bertram rekao nam je da deš dodi.“ Pažljivo je osmotrila Nailu. „Mada nije pomenuo odakle se poznajete.“ Nailini obrazi buknuše. „Radila sam za njegove prijatelje“, rekla je, iskoristivši svoju pređašnju službu u domu porodice Paša kao izgovor, mada je bila apsolutno sigurna da, zbog čega god da je taj kapetan želeo da pomogne Babuu, to nije imalo nikakve veze sa njenim bivšim zaposlenjem. Čak je sumnjala da je on uopšte znao da je radila kod Pašinih. Ona i ostale služavke uvek su ga posmatrale iz prikrajka: dok je pušio, razgovarao, uvek tako opušten. Doduše, to je bilo pre nego što je stigla sestra gospođe Grej. Posle toga se promenio. Naila se sedala prve nodi kad ih je videla zajedno, na jednoj zabavi početkom proleda, mnogo pre onog velikog majskog bala. Gospođa Šeldon je te večeri naročito privukla njenu pažnju: koža glatka kao jogurt, talasasta smeđa kosa, jagodice tako oštre da njima možeš da sečeš meso. Njen muž je uporno gledao u nju, napola kao da se plašio da bi mogla da se slomi, a napola kao da je priželjkivao da je slomi vlastitim rukama. Gospođa Šeldon ponašala se kao da on uopšte nije tu, ne odmičudi se od kapetana, krišom podižudi oči ka njemu, isto kao što je on krišom spuštao pogled ka njoj. Naila je pomislila, Šta taj čovek radi? Da li je svestan u šta se upušta? Ona očigledno nije bila jedina koja je postavljala takva pitanja. Imodžen Karter, pronicljiva starija sestra Bendžamina Paše, takođe ih je držala na oku. „Znači, zato vas je poslao kod nas“, rekla je Sokratova pomodnica, vrativši Nailu u stvarnost. „Ja sam Marija. Reci mi zbog čega tačno dolazite.“ Naila objasni da je Babu bolestan, da ima groznicu i da neprestano povrada.

109


Marija ozbiljno zaklima i uvede je u sobu sa krevetom, radnim stolom i stolicom. Naila je na leđima osedala radoznale poglede ostalih pacijenata. „Pozvadu Sokrata“, rekla je Marija, nasuvši vodu iz bokala. „Hajde, popij malo vode“, rekla je, pruživši joj čašu. „Ne želimo da padneš u nesvest.“ Naila nije bila sigurna da de se usuditi. Marija krenu ka vratima. „Što se tiče pladanja“, zausti Naila, a onda se trgnu, svesna koliko je to nezgrapno zvučalo. Marija se okrenu, očigledno zbunjena. „Htela sam samo da proverim koliko bi to koštalo“, nastavi Naila. „Sigurna sam da imam dovoljno, ali ipak…“ „Ne treba ništa da pladaš.“ „Molim?“ „Kapetan Bertram de se pobrinuti za to.“ „On de platiti?“ „Ne on“, objasni Marija, „ved neko drugi, ali nije rekao ko. Moram da primetim da je Babu veoma sredan dečak kad uživa takvu pažnju.“ Zavrtela je glavom, kao da joj je to delovalo nepojmljivo, i otišla. Naila je bila previše zapanjena da bi je pozvala i upitala još nešto. Drhtavom rukom uzela je čašu, jedva potiskujudi gutljaje niz grlo. Ko je bio voljan da plati Babuovo lečenje? Zašto je to radio? Šta je znao? Dlanovi joj postadoše vlažni od neizvesnosti. Vrata se otvoriše. Sredovečni muškarac sa šiljastom bradom i okruglim naočarima uđe unutra, „Jasas“,10 rekao je umornim glasom, a onda pažljivije osmotrio Nailu. „Ili je možda bolje da kažem As-salaam? Bertram mi je rekao da povedem naročitog računa o vama. Da vidimo šta mogu da učinim.“ Narednih pola sata Naila je revnosno odgovarala na Sokratova pitanja o Babuovom zdravstvenom stanju i napadima groznice. Kako su minuti prolazili, počela je da se opušta, utešena Sokratovim mirnim pristupom i sigurnošdu sa kojom je objašnjavao šta treba da preduzmu. „Bide mu bolje?“ na kraju je upitala, stiskajudi vredicu u kojoj se nalazila bočica sa lekom i biljni melem protiv groznice. „Da li de modi da ozdravi?“ „On nikad nede biti kao ti ili ja“, odgovorio je Sokrat, zastavši ispred vrata. Glava mu je bila naherena, pogled prikovan za Babua. „Lobanja mu se očigledno deformisala tokom porođaja, ko god da je to obavio. Takođe je mogude da nije imao dovoljno kiseonika.“ Teško je uzdahnuo. „Postoje stvari koje čak ni medicina 10

Na grčkom, „zdravo“. (Prim. prev.) 110


ne može da ispravi. Ali možemo da se potrudimo da mu omogudimo što bolji život. Dovodideš ga ovde svake dve nedelje pa demo videti kako de napredovati.“ „Hvala vam“, rekla je Naila, umalo ne zajecavši od olakšanja. „Nemoj, nemoj.“ Sokrat nezgrapno ispruži ruku, a onda je spusti sa strane, očigledno ne želedi da to bude pogrešno protumačeno. „Vidimo se uskoro.“ „Nadam se.“ Naila to nije mogla da uzme zdravo za gotovo. Ali kakvi god bili koreni te čudne velikodušnosti, i koliko god ona trajala, mogla je samo da bude zahvalna. Šta god da se desilo, tu više nema ispravke. Prošlost je mrtva. A što se ticalo sadašnjosti, bar je mali Babu mogao da izvuče neku korist od toga. Tabani su je pekli dok se vradala kudi. Tiho je tepala Babuu, mazedi ga jednom rukom dok je drugom stiskala vredicu sa lekovima. Dečak poče da plače, ispuštajudi zvuke nalik tugaljivom mjaukanju, i ona ubrza korak, nestrpljiva da ga što pre unese u sobu, da mu da prvi lek, da mu stavi hladnu oblogu na glavu. Dok su se bližili svom kvartu, ulice su postajale sve uže, kude oronule, zidovi ispucali, a ograde na balkonima prekrivene rđom. Vazduh je zaudarao na fekalije. Još malo i stigli su. Naila pohita kroz pijacu, gluva za prodavce koji su mamili mušterije da po bagatelnoj ceni kupe nagnječen luk i prezreli paradajz. Prešla je ulicu, izbegavajudi magarede zaprege, i zadigla suknju dok je preskakala smrdljivu lokvu. Srce joj poskoči kad je spazila kako Kafele ide ka njoj, nosedi tešku gajbu na ramenima. Na sebi je imao košulju i prsluk, isti onaj sivi prsluk koji je juče nosio, koji mu je kupila od novca koji je štedela godinu dana. Imao je samo dva odela: kad bi ga videla u njima, nešto bi je žacnulo u grudima, od saznanja koliko je visoko stremio. Prošao je tako blizu da ju je skoro okrznuo. „Dođi u Istočnu luku11 kad padne mrak“, rekao je. „Ostavi Kleo da čuva bebu. Imam neke vesti.“ Naila nastavi da korača dok joj je krv tutnjala u ušima.

DVANAESTO POGLAVLJE Tog jutra, čitav svet daleko od Turske četvrti, Olivija je stajala pored prozora posmatrajudi kako Edvard napušta kudu i grozničavo razmišljajudi o onome što se desilo prethodne nodi. Nije znala koliko je tačno vremena prošlo pre nego što se pokajala što je pobegla iz vrta. Znala je samo da je u trenutku kad se sručila na

11

Aleksandrijska luka se sastoji od Istočne i Zapadne luke, koje su razdvojene malim poluostrvom. (Prim. prev.) 111


pločice u kupatilu, sa flanelskom oblogom privijenom uz ranjavu kožu, poželela da nije tako sama. Da je on tu da joj pomogne. Trebalo je to da mu dopusti. I trebalo je da mu kaže za Klarino nestalo pismo. Čitave nodi nije mogla da spava pitajudi se da li je sadržaj tog pisma imao neke veze sa nestašlukom koji je Klara pomenula. Prislonila je čelo uz toplo prozorsko okno, jedva odolevajudi iskušenju da strci dole u spavadici i da to ispriča Edvardu. Ali nije bio pravi čas jer je Alister još sedeo u trpezariji žvadudi hleb bez marmelade. Skliznula je prstima preko žaluzine, oljuštivši komadid farbe. Edvard je zastao da popriča sa onom beduinkom i njenim sinovima dok su skupljali smokve ispred kapije. Olivija se upita da li se raspitivao za Klaru. Nadala se da nije. Ti beduini bili su previše ubogi i zaplašeni da ih uvlači u takve stvari. Dečaci su se jedva zamomčili. Ako se izuzme njihova – svakako opravdana – odbojnost prema Alisteru, ponašali su se kao bezazleni preplanuli derani koji su trčkarali unaokolo u izlizanim pantalonama lovedi ribu i ronedi u moru. Za to vreme, njihova majka nosila je tugu u nedokučivim crtama svog lica, nešto što ju je činilo tako… krhkom. Olivija je zažalila što nisu govorile istim jezikom jer je sve više želela da može da popriča sa njom. Njih dve su trenutno komunicirale samo jezikom gestova. Stajala je pored prozora i čekala. Edvard je konačno okrenuo svog konja, uhvatio njen pogled i podigao prste ka kapi. Ona je mahnula. Poslednjih nekoliko nedelja jutra su joj bila prazna bez tog malog rituala. Bila je ljuta na sebe što je juče prespavala taj trenutak. Ali joj je laknulo što su danas nastavili s tim, što ni on ni ona nisu pokušali da zaborave da su to radili. Uprkos svemu što se desilo. Edvard ubrzo nestade na drumu, ostavivši za sobom samo oblak prašine. Olivija krenu da se obuče. Mada je Edvard upozorio na opasnost, bila je čvrsto rešena da ponovo izađe iz kude, ali tako da to niko ne primeti. Morala je da popriča sa Sofijom, da proveri šta je ona znala o sadržaju tog pisma. Međutim, taman kad se obukla, začula je odsečno kuc-kuc-kuc, lupkanje Ejdinih prstiju po vratima spavade sobe. „Sve je u redu“, doviknula je. Vrata se polako otvoriše i Ejdine okrugle oči virnuše unutra. Zavrtela je glavom kad je ugledala Olivijino jahade odelo. „Ne, ne, ne“, rekla je. „Da, da, da.“ „Danas nema jahanja, gospođo Šeldon. Gospodin Šeldon je tako naredio.“ „Ma šta kažeš!“ „Jeste“, nastavi Ejda. „Ispeglala sam vaš ljubičasti dvodelni kostim.“ „Bolje da nisi.“ Olivija zakopča suknju prstima koji su se zaplitali od žurbe i poče da navlači čizme, skakududi na jednoj nozi. „Da si mi pomenula svoje planove, kao što rade ostale služavke, rekla bih ti da nema potrebe da se mučiš.“ „Očekuju vas kod gospođe Karter“, natuknu Ejda.

112


Olivija odmahnu glavom. „Imam druge planove.“ „Ne, gospođo. Čaj u devet. Tako je rekao gospodin Šeldon.“ „U devet?“ upita Olivija. „Ko još pije čaj u devet? Ja sigurno ne.“ Čelo joj se namršti. „Doduše, rekla bih da je to Edvardova ideja, a ne Alisterova. Edvard je sinod bio na večeri kod Toma i Imodžen, što znači da je on ugovorio tu posetu. Alister treba samo da se poštara da odem.“ Zaškrgutala je zubima. Nije joj smetala pomisao da treba da se vidi sa Imodžen. Štaviše, prijade joj da popriča sa njom. Imala je osedaj da de poludeti ako pred nekim ne olakša dušu. Ali nije joj se svideo način na koji su pokušali da je odvuku tamo, to što su Edvard i Alister zajedničkim snagama pokušavali da kontrolišu njeno kretanje. Da bude iskrena, bilo joj je mrsko što je Edvard uopšte razgovarao sa Alisterom. Od svih koji su mogli da budu umešani u Klarin nestanak, Alister se nalazio visoko na Olivijinoj listi osumnjičenih, rame uz rame sa nacionalistima, a nešto iza njih bili su Džeremi i korpulentni Vilkins, i svi ostali, svi osim Edvarda. Edvard je bio ubedljivo poslednji na tom spisku. A ona je htela da tamo i ostane. Ali kako da njega i Alistera stavi na suprotne krajeve spektra kad su se zajedno urotili protiv nje? „Kasnije du svratiti do Imodžen“, rekla je. „Ne“, rekla je Ejda glasom koji je bio jednako odlučan kao glas sestre Agnes, Olivijine bivše nastojnice. „Ako ne odete pravo kod gospođe Karter, moradu da javim gospodinu Šeldonu. A to sigurno ne želimo.“ „Hodeš da kažeš da bi me prijavila?“ „Ako me primorate.“ Ejda slegnu tanušnim ramenima. Činilo se da je spremna da se upusti u okršaj. „Gospođo Šeldon, nema vam druge nego da krenete kod gospođe Karter.“ „Plašim se da grešiš“, odbrusi Olivija, mada je Ejda ved prešla preko sobe i počela da joj otkopčava suknju. Olivija poče da se otima, na nimalo doličan način za jednu damu, sa dopola navučenom čizmom. „Ejda, sklanjaj se od mene, za ime božje! Šta te je samo spopalo?“ „Žao mi je, gospođo Šeldon. Verujte da ne uživam u ovome ništa više od vas, ali ovo su teška vremena, a ja imam svoja naređenja. Možemo to da obavimo na lakši, ili teži način. Koji dete odabrati?“ Olivija je dutala kao zalivena dok se kočija truckala ka domu Karterovih. Ejdino odlučno lice poskakivalo je preko puta nje. „Ipak je bolje ovako.“ Ejdin glas zapara tišinu. „Gospodin Šeldon bi se strašno naljutio.“

113


„Oh, duti, molim te“, reče Olivija. A onda dodade u sebi, On de se naljutiti šta god da uradim. Dvorište Karterovih nije bilo tako besprekorno sređeno kao Klarino, mada je to imalo svojih draži. Vila se presijavala na suncu, okružena lejama divljeg jasmina i pustinjskog cveda. Imodžen je čekala na travnjaku kao egzotični leptir, obučena u limun-žutu haljinu koja je savršeno isticala njen kafeni ten i blistavu kosu. Kosa joj je bila crna, protkana tek ponekom sedom vlasi, ali se na njenom lepom licu danas nazirala neka težina, a ispod njenih tajanstvenih očiju bila je primetna senka umora. „Oh, mila moja“, povikala je kad se kočija zaustavila. „Tako sam brinula. Juče sam svratila kod tebe, ali nisam te zatekla kod kude. Palo mi je na pamet da si možda kod Klare, ali sam mislila da je neumesno da banem tamo.“ Olivija siđe sa kočije. Imodžen je boledivo osmotri, a onda raširi ruke i reče: „Dođi da te zagrlim.“ Olivija se instinktivno uštogljila, suočena sa tim neočekivanim izlivom prisnosti, ali se veoma brzo opustila, popustivši pred slededim porivom, onim koji joj je govorio da utone u taj mirisni zagrljaj, da nasloni obraz na Imodženino svilenkasto rame i da zatvori oči. Toplina se razlila kroz nju i, mada ju je torzo boleo od Imodženinog stiska, čak i kroz debelu postavu i steznike, nije se odmakla. A nije ni Imodžen. Prošli su meseci otkako je Oliviju neko tako snažno i tako dugo grlio. Nije to doživela još otkako se oprostila sa svojom prijateljicom Beatris onog vlažnog vetrovitog jutra kad se udala za Alistera. Tada je nosila svilenu haljinu boje slonovače i šeširid sa velom koji joj je lepršao oko lica. Njena bela i Beatrisina crna haljina pripile su se jedna uz drugu dok su se grlile. Dok je Alister nestrpljivo tapkao nogom pored kočije, Beatris joj je šapnula: „Ne dopusti mu da te promeni.“ A sad joj je sve to izgledalo kao nešto što se desilo nekoj drugoj osobi. Međutim, u Imodženinom zagrljaju, dok je u mislima oživljavala rastanak sa Beatris, iz dubina njenog bida, iznenada i praktično niotkuda, počelo je da izranja još jedno sedanje: poluformirano, više kao senka… Olivija zadrža dah. Još nije mogla sasvim da ga uhvati. Tople grudi, taj miris, poljubac… Grčevito je stisnula oči. Skoro da je mogla da ga oseti. Ali Imodžen je tad pusti iz zagrljaja i to skoro oživljeno sedanje naprasno ustuknu. Ali nije nestalo, ne sasvim. Ugnezdilo se negde duboko u Olivijinim grudima, čekajudi kao verni prijatelj. „Jesi li dobro?“ Imodžen se zabrinuto namršti. „Bleda si kao kreč.“ „Dobro mi je“, odgovori Olivija, pokušavajudi da se pribere. „Zaista.“

114


„Ne, nije. Kako bi moglo da ti bude dobro? Ali nedu više da ponavljam koliko je sve ovo tužno zato što nas tuđe saosedanje tera da se još gore osedamo. Sad je najvažnije da se fokusiramo na to kako da pronađemo Klaru.“ „Verujete da demo je pronadi?“ „Moramo da je pronađemo. Hajdemo do kude da sednemo. Doručak nas čeka na verandi. Oprosti što sam te dovukla ovde u ovako grozan čas.“ „Da li vas je Edvard zamolio da to uradite?“ Imodžen klimnu. „Koliko shvatam, imala si drugačije planove.“ „Da, jesam.“ Uprkos tome, bilo joj je drago što je Edvard ugovorio tu posetu. Tek sad je shvatila koliko je bila usamljena. „Dođi“, reče Imodžen. „Tvoja služavka može da sačeka u kuhinji.“ U drugim situacijama, Olivija bi se pozdravila sa Ejdom i proverila da li zna gde treba da ide, ali danas je bez reči krenula za Imodžen. Da Ejda nije umela da vodi računa o sebi, đavo bi joj još odavno smrsio konce. „Juče sam bila u Sportskom klubu“, prozbori Imodžen dok su se pele stepeništem ispred kude, „koliko da oslušnem šta ljudi pričaju. Tom tvrdi da se trude da Klarin slučaj zadrže u tajnosti, ali svi šapudu o tome zašto je oteta, i ko je to uradio, i raspredaju razne dramatične teorije.“ Oštro je udahnula. „Strašno. Neki su zaključili da je Edvard kriv jer je napustio grad u isto vreme kad i Klara i vratio se tek nakon njenog nestanka.“ Imodženin glas odjeknu kroz mermerni hodnik dok su prelazile na verandu iza kude. Ispred njih se nalazio travnjak oivičen visokim palmama. Na postavljenom stolu zatekle su bokal soka sa listidima nane, čaše i tacnu sa pecivom posutim cimetom. Imodžen pokaza Oliviji da sedne. „Tamo je bio i Tajmsov reporter. Neki Morgan… ili Morton?“ Zbunjeno se namrštila. „Kako god, opasno se zainteresovao za čitavu priču. Naravno, vedina dama je užasnuta idejom da bi Edvard mogao da bude loš momak.“ „Nadam se da dotični reporter nede objaviti ta naklapanja“, prozbori Olivija. „To bi bila kleveta.“ „Volela bih da vidim šta bi mu Edvard uradio kad bi ih objavio. Ali ne, mislim da trenutno samo ispipava teren.“ Imodžen odsutno otera muvu koja se vrzmala oko peciva. „Svi su tako uznemireni, nagađaju ko bi mogao da bude slededi, a opet…“ Ponovo se namrštila. „Ti si jedina kojoj se savetuje da bude na oprezu. Samo je kuda Grejovih stavljena pod nadzor. Tom mi je rekao da je to zbog toga što neko ima pik na pare tvog muža, ali ne znam. Ima još bogatih ljudi u Egiptu. Još puno njih. Na primer, moj brat…“ Imodžen podiže ruku i protrlja slepoočnicu prstima prekrivenim tanušnom čipkom. „Sigurna sam da tu ima još nečeg osim nečije namere da se dočepa Džeremijevog novca.“

115


Olivija polako zaklima, odlučivši da sa Imodžen podeli sve čudne stvari i događaje koji su joj opsedali misli, tako da ne izostavi nijedan detalj – ni Klarinu dudljivost pre putovanja za Konstantinopolj, ni njeno odbijanje da joj objasni šta se dešavalo, ni čudan susret na koji je sinod nabasala na vojnom vežbalištu, pa čak ni Klarin i Edvardov tajni razgovor u Sportskom klubu. Kad je završila, Imodžen duboko udahnu, očigledno pokušavajudi da svari prikupljene podatke, a onda reče: „Mrsko mi je da to pominjem, ali da se Klara nije u nešto upetljala?“ „Kako to mislite?“ „Kao što si rekla, u poslednje vreme nije ličila na sebe. I ja sam to primetila. Prestala je da me poseduje, nikad nije bila tu kad bih svratila kod nje, i bila je neobično uzdržana kad bismo se negde srele. Mislim…“ Imodžen podiže ruku. „Daleko od toga da brinem za sebe, ali stvarno mislim da se Klara možda uvalila u nešto ozbiljno, nešto o čemu nije smela da priča. Možda Edvard zna šta je u pitanju pa je to pokušao da raspravi s njom one večeri u Sportskom klubu. Možda ju je Džeremi zato odveo u Konstantinopolj.“ „Meni je rekla da ne zna zašto ju je Džeremi odveo tamo.“ „Svejedno“, reče Imodžen. „I dalje mislim da je mogude da se uplela u nešto mimo svoje volje.“ Pružila je ruku ka soku, krenula da ga naspe, a onda se predomislila. Savila se i izvukla neku flašu ispod stola. „Jesi li za malo džina?“ Ugrizla se za usnu. „Da cugnemo koji gutljajčid? U medicinske svrhe.“ Nasula je pozamašnu dozu u bokal po kome je plutalo nanino lišde i, kad su se tečnosti pomešale, napunila dve čaše i pružila jednu Oliviji. „Hajde, popij ovo. Bide ti bolje.“ Olivija prihvati čašu, jedva je pogledavši. „Mislim da to nema nikakve veze s nečim što je Klara uradila“, rekla je. „Mada se slažem da stvari nisu tako jednostavne kao što pokušavaju da nas ubede. Ima tu previše tajni.“ Otpila je jedan gutljaj iz čaše da ovlaži grlo, setivši se koliko se alkohola unutra nalazilo tek kad je usna duplja počela da joj gori. „Hodeteneštodamiučinite?“, rekla je u jednom dahu, kao zmaj koji bljuje vatru. Pružila je ruku ka tanjiru i uzela jednu buhtlu: zrnca prah-šedera prilepiše joj se uz usne, a sladak krem razli se po jeziku. Progutala je zalogaj, udahnula, i tek kad se uverila da ponovo može normalno da priča, prozborila: „Moram da odem do Klarine kude da popričam sa Sofijom. Da saznam šta se nalazilo u pismu koje mi je pomenula i ko je mogao da ga uzme. A to nedu modi da učinim ako mi ne pomognete da se otarasim Ejde.“

116


Imodžen se zavalila na naslon. Vrat joj se izvi ispod tanke ogrlice sa safirima dok je zurila u pulsirajude nebo. „Ne znam“, rekla je. „Brinem za tebe. Ne želim da se izlažeš riziku.“ „Šta može da mi se desi kod Klare? Policija čuva kudu.“ „Ovo su čudna vremena. Nikad ne bih pomislila da Klara može da bude oteta u jednoj od najprometnijih ulica u Aleksandriji, usred bela dana, ali to se ipak desilo.“ Imodženino čelo se nabralo. „Plašim se za nju, tako se plašim.“ „Onda mi pomozite, molim vas.“ „Draga…“ „Molim vas, Imodžen.“ Imodžen uzdahnu. „Pod jednim uslovom“, rekla je posle duže pauze. „Može. Bilo šta.“ Olivija poskoči na stolici, a krv joj brže zastruja zbog saznanja da je Imodžen rešila da stane uz nju, da joj postane saveznica. „Odsada nadalje, nigde nedeš idi sama. Ako ti je nešto potrebno, prvo dođi do mene. Osedam se odgovornom za tebe. Još si tako mlada.“ „Nisam baš tako mlada.“ „Za mene jesi. Vidiš, dušo, ja sam ovde provela čitav život, a to je mnogo vremena. Bila sam tu osamdeset druge, kad su izbili nemiri, i za vreme invazije. Najopakije stvari mogu isprva da deluju bezazleno i ti ne možeš da ih nanjušiš tako lako kao ja. Zato te molim da mi kažeš sve što primetiš, apsolutno sve. Dogovoreno?“ „Dogovoreno.“ Imodžen zacokta jezikom. Olivija zadrža dah. Imodžen klimnu glavom. „U redu“, reče, podigavši čašu. „Da pronađemo Klaru i da je bezbedno vratimo kudi. Uz Božju pomod.“ Dok su Imodženine služavke zabavljale Ejdu, Olivija i Imodžen su se lako išunjale do upregnutih čeza koje je jedan od sluga ved izvezao na drum. „Osedam se kao lopov“, reče Imodžen, uhvativši Oliviju podruku dok su se truckale na čezama. „U ovom času teško je biti sredan zbog bilo čega, ali drago mi je što ovo radimo. Ne mogu da podnesem da čekam skrštenih ruku.“ Klarina kuda nalazila se manje od milje od doma Karterovih. Trebalo im je jedva deset minuta da stignu do tamo. Klarin kočijaš, Hasan, i lakej, El Masri, dočekaše njihove čeze. Hasan preuze ponija i osmehnu se Oliviji, očima koje su podsedale na dve lokve rastopljene čokolade, tako duboke da je morala da skrene pogled. Prihvatila je El Masrijevu ruku dok je silazila sa kočije. Njegovo naočito lice

117


bilo je zamišljeno, kao i uvek. I bilo je nečeg uznemirujudeg u načinu na koji ju je posmatrao. „Čujem malog Angusa“, prozbori Imodžen, prenuvši je iz misli. Pokazala je glavom ka kudi, odakle je dopirao Gasov plačni glas. „Sigurno mu nedostaje Klara“, rekla je, zbrčkavši nos. Imodžen nije imala dece i često je govorila da je možda bolje što je tako. {Loše se snalazim sa decom, veruj mi na reč. A što sam starija, sve mi gore ide. Zato je bolje što mi Bog nije podario decu. Stvarno.) „Izgleda da se mali nestaško opasno naljutio. Hajde da to obavimo.“ Ušle su u kudu. U predvorju su zatekle lakeja i služavku koja je redala kristalne čaše na poslužavnik. Druga služavka ribala je pločice u hodniku. Sluge, sluge, na sve strane. Olivija krenu ka stepeništu. Imodžen pokaza glavom ka otvorenim vratima kabineta. „Zašto ne uđemo? Da se uverimo da je Klarino pismo stvarno nestalo.“ „Možda ste vi bolji u tome?“ natuknu Olivija. „Hajde, ulazi. Ja du čuvati stražu.“ Olivija brzo prionu na posao, jednim okom motredi na vrata dok je prelistavala stranice istih knjiga koje je juče ved prelistala. Povetarac joj je milovao potiljak kroz otvorene žaluzine. Nije bilo ničega. Vratila je knjige na police i zadržala dah kad je čula pucketanje grančice sa druge strane prozora. Prislonila je dlan uz grudi i polako izdahnula. Bio je to samo smrknuti El Masri koji je krupnim koracima grabio ka staji. Skrenuo je pogled ka kudi, ali ničim nije pokazao da ju je primetio. „Olivija“, prosikta Imodžen, provirivši iza vrata. „Jesi li nešto pronašla?“ „Ne, ništa. Idemo odavde pre nego što neko naiđe.“ Dok su išle ka dečjoj sobi, kroz kudu u kojoj se više nije čuo zvuk Klarinog glasa ni šuštanje njenih lepršavih sukanja, Oliviju nešto stegnu u grudima. Gasovi vrisci, koji su dostigli skoro nepodnošljivu visinu, odbijali su se o zidove. Olivija udahnu i otvori vrata obeležena drvenom patkicom. Samo što je kročila u sobu, Sofija joj dušnu Gasa u naručje i stropošta se na stolicu za ljuljanje. Prislonila je dežmekastu nadlanicu uz čelo i zavrtela glavom. Usput je zakačila češljid koji joj je skoro ispao iz kose, ali to uopšte nije primetila. „Tako mi je drago što vas vidim, agapi mu“, rekla je. „Jeste li dobro?“ „A ti?“, upita Olivija, nameštajudi Gasovo maleno ukrudeno telo kako bi mogla da ga zaljuljuška. Tada je spazila Ralfa kako sedi na podu, ukrštenih nogu, odmah ispod Imodženinih sukanja. Imodžen nezgrapno čučnu pored njega, izvinivši se što mu nije donela nikakav slatkiš. Ralf ozbiljnim slabašnim glasom odgovori da mu je to sad najmanja briga.

118


„Gde ti je otac?“ upita Olivija. „Na poslu“, odgovori dečak. „Na poslu?“ „Kaže da Britanci tako rade.“ Olivija se namršti. „Šta to treba da znači?“ Ralf slegnu ramenima. Imodžen zavrte glavom i okrenu se ka Sofiji, objasnivši joj da su došle da odgonetnu misteriozni nestanak Klarinog pisma. „Kunem vam se da je bilo tu kad je gospođa Klara izašla“, reče Sofija kad je Imodžen završila. „Sakrila ga je uoči samog odlaska. Ne znam ko je mogao da ga uzme.“ „Sigurna si?“ upita Imodžen. „Ko god da je to učinio, nešto je očigledno hteo da sakrije.“ „Svaki detalj bi mogao da nam bude od pomodi“, ubaci se Olivija, prebacujudi se sa noge na nogu dok je ljuljuškala Gasovo napeto telašce. „Valjda ne mislite da sam ga ja uzela?“ Sofijine grudi poskočiše ispod kecelje. „Zašto bih vam rekla za to pismo da sam planirala da ga ukradem?“ „Ne mislim da si ga ti uzela“, brzo reče Olivija, „ali mislim da znaš šta je u njemu pisalo.“ „Samo nam reci“, reče Imodžen, „pa onda nedemo morati da idemo u policiju.“ Sofijino lice se zažari, sve do gornje ivice čela, odakle je počinjala linija prosede kose. Olivija se grozno osedala što su je saterale u škripac. Sofija je imala dovoljno muka zbog svega što se dešavalo i stvarno joj nije trebalo da je njih dve ispituju kao nekog kriminalca, naročito pred Ralfom koji je sve slušao, otvorenih usta, primetivši koliko je njegovoj dadilji bilo neprijatno. Da stvar nije bila tako važna, a pronalaženje sledede prilike za razgovor tako diskutabilno, Olivija bi prekinula ispitivanje i rekla da de popričati drugi put, kad u blizini ne bude bilo malenih ušiju. Međutim, pošto je situacijabila takva kakva jeste, mogla je samo da kaže: „Moraš da razgovaraš sa nama, Sofija.“ Sofija krišom pogleda u Ralfa. „Šta mogu da kažem pred njim?“ Bespomodno je raširila ruke. „Ne znam kako to da sročim.“ „Hajde, pokušaj“, reče Imodžen. Sofija ispusti težak uzdah, kolebljivo pogledavši u Oliviju. Šta ju je toliko brinulo? Ne samo to što je Ralf bio tu, shvatila je Olivija, obuzeta rastudom

119


nelagodnošdu. Žmarci joj krenuše uz kičmu od slutnje da de se uskoro suočiti sa nečim zaista neprijatnim. „Uopšte nisam videla to pismo“, prozbori Sofija utučenim rastegnutim glasom koji je govorio da joj uopšte nije milo što mora da priča o tome. „Videla sam samo kad ga je gospođa Klara sakrila. Ali, da, mislim da znam šta se u njemu nalazilo.“ Namrgođeno je pogledala u Ralfa, pridigla se sa stolice i pokazala Oliviji i Imodžen da krenu ka susednoj sobi. Zatvorila je vrata kad su ušle. „Gospođa Klara je izlazila u čudne sate“, zaustila je prigušenim glasom. „Često je to radila. Ponekad, kad bih usred nodi otišla da je pozovem, zato što nisam mogla da smirim Gasa, ili što je Ralf ružno sanjao, zatekla bih samo prazan krevet, sa jastucima naguranim ispod čaršava. Ona i gospodin Džeremi spavaju u odvojenim sobama. To ved dugo traje.“ Sofija značajno pogleda u dečaka koga je Olivija držala u naručju. „Godinama.“ Olivija se zagleda u Gasovu crnu kosu i preplanuli ten, sasvim drugačiji od Klarine i Džeremijeve svetle puti. „Misliš da je gospođa Grej bila u nedozvoljenoj vezi?“ upita Imodžen, kao iz neke daljine. „I da je pismo bilo namenjeno tom muškarcu, ko god on bio?“ „Da, to mi deluje kao razumna pretpostavka.“ „Hajde da razjasnimo stvari“, nastavi Imodžen. „Kažeš da je naša Klara imala ljubavnika? I da je mali Angus…“ „Oh bože.“ Olivija ponovo pogleda u Gasovu kosu, tako tamnu i talasastu. Neka težina joj pritisnu srce i poče da se širi kroz udove, pulsirajudi u ritmu reči „ma-li ne-sta-šluk.“ „Oh, ne.“ Uopšte nije pokušala da sakrije svoju paniku. Niti je mogla da potisne šok. Zatvorila je oči. „Sa kim se Klara viđala, Sofija?“ „Nisam sigurna. Časti mi, agapi mu, ništa ne mogu zasigurno da vam kažem.“ „Ali sigurno sumnjaš na nekoga. Da li je to…“ Olivija zaduta. Nije to mogla da izusti, ni da razmišlja o tome. Odbila je da izgovori njegovo ime. „O čemu to pričate?“ upita Imodžen. „Zašto…“ Glas joj naprasno utihnu a oči se raširiše. „Edvard?“ Sofija polako klimnu. „Gospođa Klara je u poslednje vreme bila tako uznemirena. Tedije užasno ljut na mene, stalno je ponavljala dok smo bili na putu. Volela bih da nije tako ljut.“ „Tedi“, procedi Olivija usnama koje postadoše hladne kao led. Okrenula se ka Imodžen, nesposobna da se dalje pretvara. „Klara je Edvarda uvek zvala Tedi.“ „To ništa ne znači“, kolebljivo prozbori Imodžen. Zar nije mogla bar da pokuša da zvuči uverljivije? „Možda grešim“, reče Sofija.

120


Olivijin um grozničavo je pokušavao da iz skorije prošlosti izvuče dokaze da je Sofija bila u zabludi. Edvard je pripadao njoj, njoj, baš kao što je ona pripadala njemu. To je bilo jedino u šta je morala da bude sigurna. Nije smela da odstupi od toga. Dušnula je Gasa u Sofijino naručje kako ga ne bi ispustila. Nije smela da pogleda u njegovo lišde, prestravljena pomišlju šta bi mogla da vidi. Bez najblaže predstave kuda se uputila, znajudi samo da mora da pobegne odatle, izjurila je iz sobe.

TRINAESTO POGLAVLJE Imodžen je uspela da je stigne tek kod ulaznih vrata. „Čekaj, mila. Sačekaj i saslušaj me. Shvatam da to ne želiš da čuješ, i bog zna da ni ja ne želim da poverujem u to, ali moramo bar da razmotrimo mogudnost da je Sofija u pravu.“ „Ne, nedu.“ Glas joj je bio drhtav. „Edvard nije bio u vezi sa Klarom. Sigurna sam u to.“ „A onaj mali nestašluk?“ Olivija utonu u misli, tražedi još neko objašnjenje za to. „U redu“, konačno je priznala. „Klara je verovatno govorila o vanbračnoj vezi. Ali ne mora da znači da je zbog toga oteta, ni da se u to upustila sa Edvardom. Možda je on naprosto saznao za to i… Ne znam ni sama. Možda su se zbog toga raspravljali u Sportskom klubu.“ „Ili je on možda pokušao da raskine s njom i da je ubedi da to nikom ne pominje. On nije bezgrešan, mila. On je veoma privlačan muškarac, konjički oficir. Ne bi mu bilo prvi put da nekoj dami zavrti pamet.“ „Ne želim da pričam o tome.“ „Mislim da moramo da pričamo. On i Klara su ved dugo prijatelji, veoma dobri prijatelji, još otkako se doselio ovde. Često sam ih viđala kako razgovaraju.“ „Klara je mogla da se upusti u preljubu sa bilo kim.“ „Ko god da je u pitanju, uspeo je vesto da prikrije tragove.“ Imodžen uzdahnu. „Zar ne želiš zasigurno da znaš da to nije Edvard?“ Olivija spusti šake preko lica. Želela je, naravno da je želela. Šta god pričala, sumnja ju je sve više izjedala. U glavi je pretresala svaki dan i mesec od svog dolaska u Egipat, tražedi neku reč ili postupak koji bi potvrdili da se nešto stvarno odvijalo između njega i Klare, da je još jedan muškarac sa njene starije sestre prešao na nju. Ali nije pronašla ništa. Apsolutno ništa.

121


„Ne znam šta da mislim“, priznala je. „Znam samo da ne želim da verujem u to.“ Dok je gledala u nju, Imodženino ljupko lice bilo je puno nežnog saosedanja. „Znam da te boli“, rekla je. „Ti… ti gajiš izvesna osedanja prema njemu, zar ne? Primetila sam to. Još ranije.“ Olivijini obrazi buknuše. „Zar sam tako providna?“ „Ne, dušo. To sam videla samo zato što sam te pažljivo posmatrala. Toliko ličiš na svoju mamu. Valjda zbog toga mogu da te pročitam bolje nego vedina drugih ljudi.“ „Sigurno mislite da sam bestidna drolja.“ „Ne“, reče Imodžen, „to sigurno ne mislim.“ „Ništa se nije desilo između nas, Imodžen. Baš ništa.“ „Znam. I to sam videla. Ali teško bih mogla da te osuđujem čak i da se nešto desilo. Pojma nemaš koliko mi teško pada kad vidim koliko si nesredna.“ Ugrizla se za donju usnu, namrštenog čela. „Alister nije baš dobar čovek“, rekla je. „Nije“, promrmlja Olivija. Imodženine oči tužno zasvetlucaše. Olivija je došla u iskušenje da joj kaže koliko Alister zapravo nije dobar. Ali Imodžen prozbori pre nego što je smogla hrabrosti da to učini. „Mrzim što je ovako ispalo“, rekla je. „Što je sve tako beznadežno. Ali šta god da se desilo između Edvarda i Klare…“ „Ako se nešto desilo.“ „Da, ako.“ Imodžen klimnu glavom, kao da je voljna da joj popusti. „Dakle, čak i da se nešto desilo, to je ništavno u poređenju sa onim što Edvard oseda prema tebi. Sedam se kako te je gledao dok si napuštala restoran, one nodi kad ste se upoznali. Mislila sam da de mi srce prepudi zbog vas dvoje.“ Uzdahnula je. „Hodeš li da ga pitaš da ti kaže istinu?“ „Sumnjam da to mogu da učinim, bar dok postoji šansa da grešim. Mislim da sebi nikad ne bih oprostila ako dopustim da se između nas ispreči takva sumnja.“ „Da, shvatam te.“ „Znam da je beznadežno. Znam da sam udata za Alistera. Ne želim da pomislite da sam naivna, da nisam svesna situacije. Ali, bar zasad, Alister je jedini koji stoji između nas. Ne želim da se još neko ispreči. Ne želim da to bude Klara.“ Olivijine oči zasuziše, a grlo joj se stegnu. Progutala je suze. Nede ponovo zaplakati. Nede.

122


„Idemo do moje kude“, reče Imodžen, uzevši je za ruku. „Popidemo još po jedno pide i pokušati da razmrsimo ovu stravičnu zbrku. Samo duboko udahni, mila. Nešto demo ved napraviti.“ Olivija je skoro čitav dan provela kod Imodžen. Uz nekoliko pida, skovale su plan da se Imodžen raspita među poslugom i pokuša da iščeprka nešto o Klarinoj tajnoj vezi. „Sluge vide svakojake stvari koje želimo da sakrijemo od njih, mila. Čekaj samo, neko od njih sigurno nešto zna.“ „U redu“, promrmljala je Olivija, otpivši još jedan gutljaj džina. „Ali ne zaboravite da se ona možda viđala sa sasvim drugim muškarcem. I ostanite otvoreni i za druge informacije. Sumnjam da je Klara oteta zbog preljube.“ „Popij još jedno pide“, reče Imodžen. Olivija je bila prilično pripita kad je konačno krenula kudi. Vrtelo joj se u glavi dok se penjala u kočiju pored Ejde. Imodžen joj je na rastanku rekla da može da dođe kad god poželi, a ona de svratiti do nje čim prikupi neke vesti. Olivija je dutke sedela dok su se vozile kudi. Kapci su joj postajali sve teži dok je posmatrala bogataške vile i seljačke udžerice raštrkane duž puta, raskošne palme i prašnjave pistacije, magarce koji su pasli na sparušenoj travi. Ejda je takođe dutala, sve dok nisu skrenuli na kudnu stazu, kad je ponudila da Oliviji naspe vodu za kupanje, na šta joj je Olivija rekla da ide dođavola i da je baš briga za kupanje (to je bilo zbog džina, on joj je razvezao jezik). Nešto kasnije, kad su se Alister i Edvard vratili kudi, ved je nastupila glavobolja, probadajude pulsiranje između očiju koje je pokušala da ublaži opruživši se u bašti sa hladnom oblogom na čelu. Nepomičnog tela, osluškivala je Edvardov dubok glas koji je dopirao iz staje, napeta kao struna, čekajudi da vidi da li de Edvard dodi do nje ili ostati na distanci, ni sama ne znajudi, zbog sumnje koja ju je izjedala, šta bi od ta dva manje volela. Tek kad se tišina odužila, i kad se uplašila da nikad nede začuti bat njegovih stopala na travi, shvatila je da nijednog časa nije postojala dilema šta je zapravo želela. Zašto je sprečavala sebe da ode do njega? To je bilo isto kao u one londonske dane kad su ona i Beatris izvlačile karte da bi odlučile koju haljinu da obuku, koju knjigu da pročitaju, u koji kafe da odu (pik ili tref – čajni salon; srce ili karo – Lion), i mada su skoro uvek bile razočarane krajnjim ishodom, ipak su postupale u skladu sa kapricioznom odlukom špila. A život nije dovoljno dug da ga trošimo na odluke koje nas ne čine srednim. Na kraju je Fadil došao da je pozove na večeru. Kad se vratila, on je ved bio kod kude i nijednom rečju nije pomenuo onaj raniji napad plača. On joj je i doneo oblogu, ne postavljajudi bilo kakva pitanja, lica naboranog od brige. Uspela je

123


slabašno da se osmehne, ali samo na trenutak, jer se setila svih skrivenih istina koje je on možda znao. U trpezariji su bili samo ona i Alister. Edvard je očigledno zaključio da mu je dosta pritiskajude tišine i optužujudih pogleda serviranih uz svaki obrok u domu Šeldonovih, kao specijalitet kude. Obedovali su na suprotnim krajevima stola za četrnaest osoba, uz svede koje su pucketale u tišini. Svaki put kad bi srknula supu ili odlomila komad hleba, činilo joj se da bi taj zvuk odjeknuo kao u koncertnoj dvorani, svaki put kad bi se njena viljuška sudarila sa nožem, zveket je bio zaglušujudi. Uspela je da dovrši glavno jelo, ali je odustala od deserta. Bacila je servijetu preko pudinga sa limunom, posmatrajudi kako sirup natapa platno, znajudi da treba da oseda krivicu što je praljama napravila nepotreban posao, ali ipak nije marila za to. Alister je nešto rekao. Morala je da ga zamoli da ponovi jer ga nije slušala. On je savio vlastitu (besprekorno čistu) servijetu i hladno je osmotrio. „Pitao sam, Olivija, da li planiraš da sutra dočekaš svoju babu u pristaništu. Džeremi kaže da Ekscelsior stiže sutra u podne.“ „Zaista? Da usput možda nije pomenuo da li namerava da plati otkup za Klaru?“ „Ne pričaj o stvarima koje ne razumeš.“ Olivija se ugrizla za jezik. Da li je bilo svrhe da se upušta u raspravu sa njim? „Što se tiče tvog pitanja“, rekla je, „ne, ne nameravam da dočekam Ekscelsior. A pošto de Mildred odsesti kod Grejovih, dadu sve od sebe da se uopšte ne sretnemo.“ „To je pomalo detinjasto.“ „Ozbiljno?“ Alisterovo levo oko zaigra. Olivija odgurnu stolicu, izajvivši da bi mogla da legne. „I ja du uskoro“, reče Alister, razvukavši usne u tanušni osmeh. „Molim te, nemoj da žuriš“, rekla je ona, napustivši trpezariju. Edvarda je zatekla u predvorju, kako sedi u podnožju stepeništa i puši. Košulja mu je bila ispasana, prebačena preko pantalona. „Čekao si da izađem?“ upitala je. „Da.“ Nije želela da ga pita za Klaru, da li je on uzeo ono pismo iz kabineta. Ali su je ta pitanja gušila iznutra, pokušavajudi da izađu iz grla. „Imodžen me je napila“, rekla je, pošto je nešto morala da kaže. On se tužno nasmeja. „Drago mi je što to čujem.“ „Nisam imala baš dobar dan, Edvarde. Još jedan u nizu loših dana.“

124


On prođe prstima kroz kosu. Svoju gustu tamnu kosu. Zavrteo je glavom i uzdahnuo. „I ja sam imao loš dan. Nisam uspeo da uhvatim Vilkinsa.“ „Misliš da nešto krije?“ „Možda. Ali pojma nemam šta.“ „Ni ja“, promrmlja Olivija, osmotrivši ga iz stojedeg položaja. Izgledao je tako umorno. Njegovo naočito lice bilo je ispijeno od brige. „Očajnički želiš da pronađemo Klaru, jelda?“ Čelo mu se prekri borama. „Naravno da želim, Oli.“ Ona klimnu i krenu da ga zaobiđe. „Oli“, rekao je. „Ono prošle nodi, u bašti…“ „Molim te“, reče ona, „ne mogu da pričam o tome.“ Njegove bore postadoše još dublje, ali nije navaljivao. Pomerio je noge u stranu da je propusti, ne skidajudi pogled sa nje. Njena suknja okrznu njegovo koleno. Dah joj zastade u grudima.

ČETRNAESTO POGLAVLJE Daleko na horizontu mesečina je sipala svoje zrake preko Sredozemnog mora, ali voda koja je zapljuskivala zidine Istočne luke bila je mastiljava, u senci gradskih zdanja. Kafele je bio usamljena silueta u daljini: vitak i gibak, u širokim pantalonama i platnenoj košulji, sa nogama koje su mlatarale po vodi, skoro da je ličio na ribara. Međutim, način na koji je zurio u čamce koji su poskakivali, u pravcu svog voljenog Konstantinopolja, otkrivao je da je on zapravo bio nešto drugo. Da je u njemu bilo ambicije. Naila je mogla da mu čuje misli, da vidi slike koje su mu prolazile kroz glavu, slike palata i crkava koje su oboje žarko želeli da posete. Zastala je, zagladivši kosu drhtavim rukama. Čitavog dana nije mogla da razmišlja o bilo čemu osim da de ga uskoro videti i saznati šta je to otkrio. Ali sad, kad je taj trenutak konačno kucnuo, spopala ju je neka nervoza zbog onoga što je trebalo da sazna. Budi jaka, habibi. Zbog sebe. Zato je nastavila dalje. Kad se približila Kafeleu, on skoči sa šljunka i podiže se na noge, brz kao gušter. Grudi su mu bile snažne i zategnute ispod široke košulje, zbog svih onih gajbi. Shvatila je da joj se više sviđao u običnoj uličnoj odedi. Tako je izgledao dostižno, kao deo njenog sveta, a njihova zajednička bududnost delovala je malo manje neverovatno.

125


„Kako si?“ upitao je. „Kako je Babu? Bilo mi je teško da vas vidim onakve. Izgledali ste tako utučeno.“ „Ja nisam utučena.“ Naila se odlučno nasmeja, ne samo zbog njega, ved i zbog sebe. On nije uzvratio smehom. Štaviše, namrštio se. „Nisam još“, ponovila je. „A nije ni Babu. Malopre je pojeo malo hleba i mleka.“ „A Džahi?“ Kafele priđe bliže. „Šta je juče tražio kod tebe? Trebalo je da bude na poslu. Šta je hteo?“ Naila nije odgovorila. „Šta si saznao o gospođi Grej?“, zauzvrat je upitala. Kafele se još više namršti. „Naila, da li je Džahi…?“ „Molim te“, prekinu ga Naila. „Ne želim da pričam o Džahiju.“ Kafele uzdahnu. Na kraju je klimnuo glavom i predložio da sednu. Naila se spusti na zid pored njega. Skinula je sandale i spustila stopala u more, isto kao on. Mračna voda mreškala joj se oko prstiju. Zagledala se u njihova bosa stopala, koja su stajala tako blizu. Čula je zvuk vlastitog disanja, svaki udisaj i izdisaj. Kafele je uze za ruku. Kad ju je dodirnuo, kroz nju se razli blagi odjek brige koju je juče osetila u onom pasažu, ali je sama emocija bila spokojnija, a drhtaj zadovoljstva snažniji. Dala je sve od sebe da se fokusira na taj osedaj, da odgurne zaostalu nelagodnost – jer tu ionako ništa nije mogla da učini – i polako, obazrivo, spustila glavu na njegovo rame. Pred njihovim očima ukaza se zajednički odraz: tragovi iscrpljenosti na njenom licu bili su milostivo kamuflirani podrhtavanjem vodenog ogledala, a Kafeleovo prefinjeno lice bilo je nekako uveličano. Da je mogla, čitavu nod bi provela tu, ne odmičudi se od njega. Ali nije prošao ni pun minut kad je Kafele razbio čaroliju. „Šta je Džahi hteo?“, ponovio je. „Nikad ga nisam video da dolazi u grad preko dana. Šta se desilo?“ Naila je stopalom pravila krugove po vodi, osedajudi kako joj se prljavština spira sa kože i kako je neka riba gricka ispod površine. Bilo je toliko toga što je mogla da kaže Kafeleu. Ali mu je na kraju rekla samo da Džahi preti kako de je poslati iz grada. Kafeleova ramena se napeše. „Gde namerava da te pošalje?“ „Ništa nije rekao. Mislim da ni on još ne zna.“ Progutala je pljuvačku. „Kaže da de možda uzeti decu.“ „Zašto?“ „Ne znam.“ Bila je to laž, i bilo joj je bolno da ga laže, ali istina bi mu još teže pala. „Ne mogu nigde da idem, Kafele. I ne smem da izgubim decu. Ne bih to mogla da podnesem.“ „Nedeš ni morati.“ Kafele oštro uvuče vazduh. „Šta Džahi umišlja? Tebi je mesto pored mene, a njima pored tebe.“

126


„Danas sam srela Sanu. Kaže da te je videla kako pričaš sa Gretom Sarafaglu.“ Naila nije planirala da to pomene, htela je to da odbaci kao Sanino zadirkivanje. „Naravno, Gretin otac je bogat. Gde god rešiš da odeš, ona bi mogla da krene sa tobom.“ „Duti, Naila.“ „Shvatila bih ako tako odlučiš.“ „Naila.“ Pre nego što je Naila shvatila šta se dešava, Kafele prisloni svoje usne uz njene. Telo joj postade ukočeno od šoka. Malo je nedostajalo da se otrgne. To je bilo previše. Moram da verujem da nešto treba da ostavimo za kasnije. Ali on joj tada priđe još bliže, rekavši da je samo njen, i da de uvek biti tako, i njene kosti postadoše meke, gotovo rastopljene, a brige počeše da jenjavaju. Usne im se ponovo spojiše i noge joj postadoše kao voda, rasplinute u moru. Više nije želela da mu kaže da prestane. U tom trenutku nije mogla da zamisli zašto bi to učinila. Na kraju je on bio taj koji se odmakao. Naila ostade tamo gde je bila, nagnuta ka njemu, razdvojenih usana. „Nikad više nemoj tako da pričaš.“ Kafele je prostreli dilibarskim očima. Nije videla ništa osim njih. „Greta mi je samo donela račun koji je poslao njen otac. Ona mi ništa ne znači. Niti bi mogla da mi znači. Moj život je sa tobom. Ako to Džahiju nije po volji, slobodno može da se obesi. Ja ne pristajem na bilo šta drugo.“ Činilo se da je ozbiljno mislio. Ali Džahi je prethodnog jutra delovao tako odlučno da Naila nije sumnjala da je i on ozbiljno mislio. Nabrala je čelo, izgubljena u vrtlogu misli. Koža joj je gorela od Kafeleovog dodira. „Ponekad, dok sam sa Džahijem“, rekla je, „čini mi se kao da zaboravljam ko sam.“ „Ne smeš to da radiš. Nikad to ne bih dopustio.“ Polako je klimnula. „Pogledaj.“ Kafele ispruži slobodnu ruku i pokaza ka moru. „Čitav svet čeka na nas. Jednog dana otidi demo odavde i započeti novi život. Zaboravideš na Džahija i Sanu i sve ovo, obedavam ti. Bideš previše zauzeta da se sedaš takvih stvari jer deš posedivati muzeje, boraviti u otmenim hotelima.“ Duboko je udahnuo, pa izdahnuo. „Učinidemo sve da se to desi. Videdemo svet, ti i ja, i oči de nam goreti od lepote.“ Naila je ved osedala kako joj oči gore, samo što to nije imalo nikakve veze sa lepotom. Zatreptala je da odagna suze. Uživala je u Kafeleovoj priči, volela njegove maštarije, i nije želela da svojom setom naruši toplinu njegovog zagrljaja. Dala je sve od sebe da mu se osmehne. I dok su tako sedeli u tišini, landarajudi

127


nogama, pokušala je da zamisli sebe u bogataškoj odedi, kako ga drži za ruku dok zajedno istražuju čudesa Partenona, Jelisejskih polja, Londonske kule. Ali se njene misli vratiše na gospodu Grej. Nije bilo svrhe, nije smela više da čeka, morala je da sazna šta je Kafele otkrio. Nežno, ne želedi da ga previše naglo otrgne od slatkih fantazija, upitala ga je šta je saznao. On uzdahnu, spustivši se na grubi kameni zid. „Ljudi baš nisu voljni da pričaju, ne žele da se uplidu. Ta Britanka je nestala…“ Senka mu pređe preko lica. „I oni znaju da je pametnije da se drže po strani.“ Naila je znala da je pokušavao da je upozori zarad njenog dobra. Ali tad je prvi put shvatila kakvom je riziku ona izložila Kafelea time što ga je uvukla u to. Taman je krenula da mu to kaže, da se izvini, ali on nastavi da priča, ne dopustivši joj da dođe do reči. Oficir koji je primeden ispred džamije bio je kapetan Bertram. Raspitivao se za čoveka po imenu Garaj Aziz. „Garaj je jedan od mojih dobavljača“, objasni Kafele. „Lično sam popričao sa njim.“ Uzdahnuo je. „Izgleda da radi kao doušnik, mada me je zamolio da to ostane između nas. Britanci mu ved godinama pladaju da ih izveštava o nezadovoljstvu koje tinja u narodu i nemirima koji se dešavaju.“ Glas mu postade prožet neobičnom gorčinom. „Britanci očigledno dobro pladaju. Garaj kaže da ga je taj kapetan zamolio da im pomogne da pronađu Klaru Grej jer je siguran da ju je oteo neko iz grada.“ „Otkud kapetan to zna?“ Kafele slegnu ramenima. „Izgleda da je Garaj otkrio neki trag.“ „Molim? Kakav trag?“ „Nije hteo puno da priča. Hode bolje da istraži stvari pre nego što ode kod Bertrama, da se uveri da je na pravom tragu. Vidiš, sve je prilično čudno.“ Dok je Kafele pričao, Naila je zurila u njihova zagnjurena stopala, utonula u misli, pokušavajudi da sastavi kockice i dokuči posledice toga što je upravo čula. Zato joj je trebalo nekoliko trenutaka da primeti da je Kafele zadutao. „Naila“, rekao je, „moraš da mi kažeš. Zašto je tebi toliko stalo do svega ovoga?“ „Ja… ovaj… Plašim se za gospođu Grej.“ Pomislila je na njen osmeh, njenu žutu kosu. Kako je držala svoju bebu u naručju, dok je drugom rukom grlila starijeg dečaka, kao da su joj oni jedini prijatelji. Naila ju je jednom čula kako plače u salonu, verovatno dok je bila sa gospođom Amelijom, mada je nije videla. Bilo je to jednog kišnog februarskog popodneva, malo pre dolaska gospođe Šeldon. „Mrsko mi je da pomislim šta joj je Alister uradio“, rekla je gospođa Grej glasom koji je odjeknuo kroz hodnik, „a opet mi je i pomalo drago, na neki čudan način,

128


jer de sad dodi ovde i ponovo du modi da je viđam. Ne mogu ti redi koliko sam usamljena.“ Gospođa Grej je ispustila drhtav uzdah, nateravši Nailu da odskoči od vrata kako bi ostala neprimedena. „Tako beznadežno užasno usamljena.“ Naila pogleda u zvezde, zamislivši Boga gospođe Grej kako gleda sa nebesa. Da li su njegove oči bile uperene u nju? Šta je video? „Hodu da znam ima li šanse da je pronađu“, rekla je. „Kuneš se da je to jedini razlog?“, upita Kafele. „Kunem se.“ Kafele se zagleda u nju. Ona zategnu obraze, jedva sprečivši mišide da ne zaigraju. „U redu.“ Kafele klimnu glavom. „Zasada možemo samo da se nadamo. Ali, ako se ispostavi da je Garaj na dobrom tragu, to možda bude dovoljno da se Klara Grej vrati kudi.“

129


ČETVRTI I PETI DAN PETNAESTO POGLAVLJE Slededeg jutra Olivija je u krevetu sačekala da Edvard ode. On je okrenuo konja, dodirnuo kapu. Pokušala je da mu ne mahne. Ali je ipak mahnula. Ostala je unutra, tumarajudi po zagušljivoj kudi. Nije mogla da skupi snagu da se suprotstavi Alisteru, da prevari Ejdu i da šmugne napolje. Takođe je znala da de Mildredin brod stidi za nekoliko sati i da de ona do ručka biti kod Grejovih. Nije želela da rizikuje da nabasa na nju. Neprestano su je saletale misli o Klarinom nestašluku, Gasovim crtama lica, Klarinom skrha nom telu. Ponekad joj se činilo da joj se te misli utiskuju u dušu, da joj usporavaju um i da jedva uspeva da udahne. Upitala se da li postaje histerična. Imodžen, koja je svratila do nje, mada je prethodno rekla da de dodi tek kad nešto sazna, rekla joj je da ne sme toliko da brine, da mora da zadrži nadu. Nije prošlo puno od Klarinog nestanka, čak ni nedelju dana. Imodžen de svratiti do vile svog brata Bendžamina da vidi da li neko tamo zna nešto o Klarinoj vanbračnoj vezi. Na kraju krajeva, Klara je bila redovna gošda u njihovom domu. Te večeri Edvard je sedeo na verandi dok je Olivija leškarila na travnjaku. Čula je pucketanje njegove cigarete, škripu njegove stolice. Znala je da je primetio njenu uzdržanost pa se upitala da li de zapodenuti razgovor, da li de pokušati da sazna kakve je sumnje muče. Hode, pomislila je, ako nema šta da krije. Ali on nije zapodenuo razgovor. Uopšte joj se nije obratio. Te nodi su za večerom ponovo bili samo ona i Alister. Alister joj je rekao da mora da jede ili de postati neprijatno žgoljava. Takođe je rekao da treba da pozove Mildred u posetu, da je on tog popodneva bio kod Grejovih da je vidi, da je bila uznemirena što je Olivija nije sačekala u pristaništu, čak i uvredena. Olivija je odgovorila da bi radije zabola čiode u oči nego što bi razgovarala sa Mildred, a Alister se osmehnuo kao da mu se to učinilo kao zanimljiva ideja. Edvard je sedeo na stepeništu kad je krenula na počinak. Suknjom je okrznula njegove pantalone. On je okrenuo noge u stranu. Ona je zadržala dah. Slededeg jutra ostala je u krevetu dok nije otišao. On je okrenuo konja, dodirnuo kapu. I tako se to nastavljalo.

130


Edvard je brinuo za nju. Nije mogao da razmišlja o bilo čemu drugom dok je galopirao kroz pustinju krenuvši u još jednu jutarnju potragu za njenom starijom sestrom. Postala je tako bleda, tako melanholična. Fadil mu je rekao da uopšte nije izlazila. Ejda je tvrdila da je čak prestala i da pliva. Retko je progovarala i kad god bi Edvard pomislio da bi mogao da joj se obrati, da kaže nešto što bi nešto značilo, Alister bi bio negde u blizini, motredi na njih. U njegovim očima nazreo je neki čelični odsjaj, kao da je počeo da shvata šta se dešavalo. Edvard opsova u bradu dok je razmišljao o tome. Nije brinuo za sebe, nije mario ni pišljiva boba za to šta de Alister misliti, ali brinuo je za Oli. Koliko god malo da je učinila – a bog je znao da još nije počinila ništa nalik preljubi – Edvard je znao da Alister ne bi oklevao da je kazni, čak i samo zbog onog što je osedala. Postojale su velike šanse da Alister zadrži Oli zarobljenu u braku, da joj život tako učini još jadnijim. Ali šta ako ode korak dalje i reši da je izbaci iz kude? To bi bio skandal kolosalnih razmera. Ona je ved doživela toliko poniženja i surovosti da nije želeo da ponovo prolazi kroz to, makar i na jedan dan. Ako bi rešila da napusti Alistera i da se suoči sa neminovnom osudom, to bi morao da bude njen izbor. Ali da li bi to učinila? Pre neko veče, na vojnom vežbalištu, Edvard se duboko potresao kad je video koliko j e bila zbunj ena kad j e konačno pomenuo mogudnost da negde pobegnu. U umu mu je ostao urezan njen odgovor. Ne mogu da odem, dobro to znaš. A onda i način na koji je pobegla od njega na onom kamenjaru, šokirana onim što umalo nisu učinili. Išao je prebrzo, tražio previše. Ona mora da bude prva koja de predi tu liniju. Njena reakcija naterala ga je da stane, da se priseti koliko toga bi žrtvovala ako svoju sudbinu veže za njegovu, ako zatraži razvod. U pitanju nije bilo samo ono što bi ostavila za sobom. Nigde ne bi imala prijatelje, ni društveni život. Samo kuderak u nekom vojnom kantonu – ako ga prethodno ne otpuste iz službe – i njega. Može li to da bude dovoljno? Očajnički je želeo da joj otvoreno postavi to pitanje. Ali njena tuga i njeno očajanje to nisu dopuštali. Nije smeo da je optereduje takvim stvarima dok ne pronađu Klaru. Ako je pronađu. Okrenuo je konja i zaškiljio očima kroz platno kojim se štitio od sunca. Klizio je pogledom preko peska, žutili i braon talasa koji su se stapali sa plamtedim nebom, beskrajnom usijanom pustoši.

131


Prošlo je ved pet dana od Klarinog nestanka. Pet dana. Proveo je nebrojene sate pročešljavajudi te dine u potrazi za njom. Njegovi ljudi pretražili su svaku ulicu i svaku farmu. Naredili su egipatskim policajcima da motre na luku i železničke stanice. Ali Klarini otmičari nisu ostavili ni najmanji trag ili nagoveštaj. Ne znajudi šta drugo da uradi, Edvard je rešio da se raspita kod beduinke koja je živela ispred Alisterove kapije, da proveri da li je čula nešto što bi moglo da im bude od pomodi. „Ovo je loša sezona“, bilo je sve što je rekla. „Loša i tužna. Previše njih je nestalo.“ Edvard je upitao na šta je mislila, ali žena je samo stisnula usne i odmahnula glavom, kao da je ved rekla više nego što je trebalo. On ju je potom upitao šta ju je dovelo u Ramlu, ali ona je ponovo odbila da odgovori. „Odakle si?“, na kraju je rekao, pokušavši da promeni pristup. Kad je odgovorila da je iz Montaže, Edvard se prisetio napetosti koju je osetio ispred uđžerice u koju ga je Džeremi poslao i jeza mu je istog časa krenula duž kičme, kao neko turobno upozorenje. Vratio se u Montažu, nameravajudi da pronađe onu devojku, Nailu, i da popriča sa njom – da otkrije zašto je onog dana bila tako uplašena – ali koliba je bila napuštena, kao da nedeljama niko nije živeo tu. Džeremi mu je rekao da postaje paranoičan, da sve to nema nikakve veze sa njihovim slučajem, stari moj, i mada mu je bilo drago što u tajnosti može da plati troškove Babuovog lečenja, da ne može, naravno da ne može, da isplati otkup koji su otmičari tražili. Zato što to nije mogude. Nije uspeo da izdrži Edvardov pogled dok je to govorio, lice mu je bilo mrko i napeto. Nešto je krio. Bilo je toliko stvari koje Edvard nije znao. Morao je ponovo da pritisne Džeremija. I da svrati do Turske četvrti da uđe u trag onom doušniku, Garaju. Dali su mu dovoljno vremena, dosad je nešto morao da sazna. Međutim, pre svega toga još jednom de probati da pronađe Vilkinsa u policijskom štabu. Koliko god puta da je svradao da pogleda taj zahtev za otkup, uvek je dobijao odgovor da Vilkins nije tu. Isto se dešavalo i Tomu. Bio je ved sit Vilkinsovog bezobrazluka. Krenuo je nazad preko dina, kroz pesak koji je klizio ispod konjskih kopita, ka izmagličastim obrisima grada koji se ukazivao na horizontu. Marama mu je lepršala oko glave, lice mu je bilo sprženo, usta suva kao barut. Zaškiljio je preko milja talasastog peska. Gde si, Klaro? Gde te drže? * * * Dvorište ispred policijskog štaba vrvelo je od egipatskih policajaca koji su izašli da ručaju ili zapale cigaru pred kraj jutarnje smene. Jedna grupa stajala je ispod

132


palme, zaokupljena razgovorom, dok su drugi čučali na stepeništu jedudi lepinje i devape. Glavni deo policijskih snaga bio je sačinjen od lokalnog stanovništva, dok su Britanci zauzimali samo najviše i najodgovornije položaje. Protektorat je tako funkcionisao: uticaj i obrazovanje sa vrha. Daj Egipdanima posao, značke, ukalupi ih tako da se osedaju kao deo Imperije i dobideš ono što želiš: narod koji de biti sredan da se ponaša onako kako stara Viktorija želi. Isto je važilo za vojsku. Britanske vojne jedinice, nalik Edvardovoj, bile su raštrkane širom zemlje, koliko da Egipdani osete njihovo prisustvo, dok su ostali oficiri, na stotine njih, bili postavljeni na vodede položaje unutar lokalne armije kako bi obučavali njihovu vojsku i držali je pod kontrolom. Koliko god taj sistem bio manipulativan, Edvard nije mogao da porekne njegovu efikasnost – jer su na svakog Egipdanina koji je prezirao tešku ruku Imperije dolazila trojica koji su bili dovoljno sredni što imaju posao od koga de zaraditi za hleb da bi im palo na pamet da se bune. Jedan od njih sada je trčao ka Edvardu, stajski pomodnik koji je došao da preuzme saidovog pastuva. Edvard mu prepusti uzde, rekavši mu da napoji i istimari konja, a onda potrča uz kameno stepenište ispred ulaza, preskačudi po dva gazišta, u pravcu Vilkinsove kancelarije. Jedan od Vilkinsovih zamenika pokušao je da ga presretne pred vratima, ali ga je Edvard ignorisao, umarširavši pravo u kancelariju, bez prethodnog kucanja. Zastao je kao ukopan kad je ugledao komesara u društvu još dvojice muškaraca: Alistera i Džeremija. Vilkins je sedeo za radnim stolom, držedi ruke preko izbočenog stomaka. Alister je, prekrštenih nogu, sedeo na jednoj od fotelja. Džeremi je stajao pored prozora, okrenut leđima. On je bio jedini koji se okrenuo da pozdravi Edvarda. Lice mu je bilo još ispijenije nego pre dva dana, kad ga je Edvard poslednji put video. Njegovo ranije snažno telo primetno se smanjilo ispod trodelnog odela. Za samo nekoliko dana ostario je za čitavu deceniju, pa je pre izgledao kao vršnjak svog ortaka Alistera, koji je imao pedeset godina, nego kao muškarac koji je tek napunio četrdesetu. Štaviše, Alister, razbaškaren na fotelji, delovao je kao mlađi ortak. Mada, sa druge strane, Alister nije izgubio suprugu, ved samo ženu koja ga je odbila. A pošto je bio tako bezosedajni skot, sigurno je pronašao izvesno zadovoljstvo u tome što se desilo. Edvard nije mogao da shvati zašto ga je Džeremi trpeo. Jednom ga je upitao šta ga je uopšte navelo da se upusti u posao sa Alisterom.

133


„Nekako me smotao“, rekao je Džeremi. „Tad sam imao samo dvadeset jednu godinu. Znao sam ga preko kluba bivših đaka naše škole. Imao sam nešto novca od porodičnog nasledstva i on me nagovorio da to uložim u Šeldon-Grej limitid.“ Prasnuo je u smeh, doduše dobrodudan. „Naravno, prvo Šeldon.“ „Naravno“, odgovorio je Edvard, ali bez osmeha. „Tad nije bio tako naporan“, rekao je Džeremi. „Bio je bezbrižniji. To je bilo početkom sedamdesetih, pre nego… pre onog odlaska u London, kad smo upoznali Klaru. Namamio me pričama o novcu koji demo zgrnuti na pamučnim poljima u zemlji faraona. Bio sam kao naivno štene koje je dobilo svoju prvu kosku. Pre toga sam diplomirao na odseku za klasičnu istoriju na Kembridžu, radio sam disertaciju o različitim teorijama o spaljivanju velike aleksandrijske biblioteke…“ Džeremi je bespomodno slegnuo ramenima. „Bio sam očaran tim pričama. I dalje sam. Nisam mogao da odolim prilici da dođem ovde, da ostavim svoj trag. Ostalo…“ Tiho je uzdahnuo. „Ostalo je istorija.“ Zvučao je tako setno da je Edvard morao da upita: „Da li žališ zbog toga? Da li se kaješ što nisi krenuo drugim putem?“ „Ne, nipošto“, odgovorio je Džeremi. „Ni najmanje.“ Edvard nije imao srca da ga dalje pritiska. Ali sada, dok je Džeremi očajno zurio u njega sa drugog kraja Vilkinsove kancelarije, znao je da bi se Džeremi, kad bi mu neko ponudio tu mogudnost, kao iz topa vratio na taj skup bivših đaka i rekao Alisteru da se tornja što dalje od njega, zajedno sa svojom zemljom faraona. Da mu nikad ne bi palo na pamet da dođe tu. „Šta možemo da učinimo za tebe, stari moj?“ upita Džeremi. „Da“, brzo se ubaci Vilkins. Uspravio se na stolici i spustio obe šake na sto, kao da je hteo da ih podseti da je to njegova kancelarija. Bio je tako samozadovoljan, tako prokleto oduševljen vlastitim značajem. „Mogu li nekako da vam pomognem7.“ „Mislim da je došao da vidi ono pismo“, natuknu Alister. „Ah, naravno“, reče Vilkins. Potapšao se po džepu prsluka, izvadio ključ i otvorio gornju fioku. Izvukao je parče papira i debelim prstom ga dušnuo preko stola. Imao je pečatni prsten, urezan u meso. „Izvolite“, rekao je. Edvard pruži ruku ka papiru, ali ga Vilkins pritisnu prstom, kao da se predomislio. „Bolje da to ne radite“, procedi Edvard, izvukavši papir. Prešao je pogledom preko teksta otkucanog na pisadoj mašini. U poruci je pisalo upravo ono što im je Karter pre neko veče rekao na vojnom vežbalištu: Klara je bila bezbedna i ništa joj

134


se nede desiti pod uslovom da telegrafskim putem prebace novac za otkup na naznačeni račun. Bilo je krajnje vreme da Britanci za nešto plate. „Proverili smo sa bankom“, rekao je Vilkins. „Nemaju informacije ko je otvorio račun.“ „Nešto je ovde čudno“, prozbori Edvard, ne skidajudi pogled sa poruke. „Nema vremenskog roka.“ „Kako to mislite?“ „Nisu naznačili rok za isplatu otkupa.“ „Pa šta s tim?“, upita Alister ledenim glasom. „Čudno je.“ Edvard namrgođeno osmotri papir. Postojalo je još nešto što ga je grizlo. Ali nije mogao da ustanovi šta. Skliznuo je pogledom između Alisterovih bledunjavih i Vilkinsovih prasedih očiju. Da li mu se činilo ili je rumenilo počelo da probija kroz Vilkinsove obraze? „Zašto bi bilo čudno?“ upita Vilkins tobože nehajnim glasom. Edvard zaškrguta zubima, razmišljajudi šta da odgovori. Osedao je kako ga ostali streljaju pogledom. „Zahtev za otkup obično uključuje rok“, konačno je rekao. Hladno se osmehnuo, odlučivši da stavi tačku na tu temu. Bar dok ne ispita stvar. „Ovo su očigledno sastavili obični amateri.“ „Ko je amater?“ upita ženski glas iza Edvardovih leđa. Prenuo se od njegovog kreštavog tona. Nozdrve mu zapahnu miris naftalina. Vilkinsovo lice se primetno oklembesi. Džeremi promrmlja: „Isuse“, ne odmičudi se od prozora. Alister skoči sa stolice i reče: „Ah, Mildred“, i Edvard oseti kako mu se nešto prevrde u utrobi. Okrenuo se da je vidi – Olinu i Klarinu babu. Čak je i izgledala kao veštica, obučena u staromodnu sivu krinolinu, sa oštrim kostima ispod tanušne kože. Imala je zamagljene plave oči. Seda kosa joj beše pokupljena u punđu iza glave, sakrivena ispod crnog svilenog šeširida. „Mislim da smo se dogovorili da ne napuštate kudu“, oglasi se Džeremi. „Pričali smo o tome, Mildred.“ „Ozbiljno? Ne sedam se. Sišla sam do grada da kupim nešto protiv muva pa sam pomislila da nede škoditi da ponovo svratim.“ „Plašim se“, umorno prozbori Vilkins, „da nemamo nikakvih novosti za vas, gospođo Prajs. Ništa osim onoga što smo vam juče rekli.“ „Ah, tako sam razočarana“, reče Mildred. „Mada nisam ni očekivala više od toga. Treba li da vam ponovim da sledede nedelje odlazim?“ „Ne treba“, reče Džeremi.

135


„Ved sam rezervisala karte. Pažljivo sam odabrala brod tako da stignemo na vreme za početak Ralfove škole. Posle toga nijedan brod ne isplovljava u našem pravcu pune dve nedelje. Ne smemo da propustimo plovidbu jer bi nam to skroz poremetilo planove. To ne sme da se desi. Morate da je pronađete.“ „Naravno, iz razloga koji su važniji od vaših planova za putovanje“, dobaci Edvard. Mildred se okrenu ka njemu, podigavši glavu i osmotrivši ga preko vrška nosa. „A ko ste vi?“ upita. „Nisam vas upoznala.“ „Niti dete“, osorno odbrusi on. Bilo mu je mučno da diše isti vazduh sa njom. Nije mogao više ni trenutka da ostane tu. Znajudi da de ispasti nepristojan, i uživajudi u tome, rekao je da mora da krene. „Izgubio sam ved dovoljno vremena.“ Džeremi je uspeo da ga sustigne u podnožju stepeništa. Žmirkajudi na blistavom suncu, upitao je da li ima nekih vesti, bilo kakvih. „Ništa.“ Edvard prođe šakom preko lica, opipavši pesak i tek izraslu bradu. „Samo plati taj otkup, Greje. Za ime božje.“ „Ne mogu.“ „Možeš.“ „Bertrame, ako popustim, mogu da otmu dečake da bi dobili još. Ili da pređu…“ „Na još nekog? Da, svestan sam toga. Ali, vidiš, imam neko čudno osedanje da to nije jedini razlog zašto nedeš da platiš.“ Džeremi je oklevao. Ta pauza dovoljno je govorila. Edvard oseti pulsiranje gorkog zadovoljstva. „Moraš da mi kažeš šta se dešava“, rekao je. „Ne znam na šta misliš.“ „Znaš.“ „Ne znam.“ „Greje…“ „Ne znam.“ „Ma daj.“ „Ne mogu“, viknu Džeremi. Izvadio je maramicu, obrisao znoj sa čela. „Ne znam.“ „Za ime božje.“ Edvardu je došlo da ga zgrabi za gušu. „Govorimo o Klari, čoveče. O Klari. Tvojoj ženi, majci tvojih sinova.“ Dok je govorio, u mislima mu izroni njena slika, ne ona kad ju je poslednji put video, onako tužnu i napetu, ved nasmejanog lica, sa rupicama na rumenim obrazima, dok joj je Gas gugutao na krilu. Zavrteo je glavom, razmišljajudi o nebrojenim satima koje je tokom godina proveo sa njom, dok su razgovarali o Kairu, dok ju je uveravao da su sva mesta

136


kojih se sedala i dalje bila tamo. Bilo bi mi previše teško da ponovo odem tamo, govorila je. Način na koji bi utonula u sedanja dok je pričala o svom detinjstvu, o Oli, o izletima u Gizu, o egipatskim muralima koje je njihova majka pomodu matrice slikala na zidu. Pokušala sam da učinim isto u Ralftjevoj sobi, ali nisam tako vesta kao ona, pa smo na kraju prekrečili slike. „Moraš da mi daš bar neki nagoveštaj“, rekao je sada Džeremiju. „Tumaram kao slepac. Valjda ti je još dovoljno stalo do nje da želiš da ti se vrati.“ „Naravno da mi je stalo“, brecnu se Džeremi. „Volim je, dođavola! Sada to shvatam.“ „Onda mi pomozi. Bilo je nečeg čudnog u tom zahtevu za otkup, ali ne mogu da dokučim šta.“ „Samo se fokusiraj na to da je pronađeš, Bertrame. Molim te. Dok još znamo da je živa.“ „Samo toliko.“ Edvard ozlojeđeno huknu. Primetivši da Džeremi nede popustiti, okrenuo se da pođe. „Kako je Livi?“ upita Džeremi dok je kretao. „Ne baš dobro.“ „Plašim se da Šeldon nije dobar za nju. Sudedi bar po tome kako priča o njoj.“ „Radije ne bih o tome.“ „Klara ga je oduvek prezirala. Tek sam nedavno shvatio…“ „Nedu to da slušam“, prekinu ga Edvard. Bilo mu je ved dosta, svih njih, bar za taj dan. Džeremi zavrte glavom. „Klara je tako brinula za Livi dok smo bili u Konstantinopolju. Stalno joj je pisala, ali je vedinu pisama bacila. Pocepala je brdo papira. Viđao sam je kako to radi, iz dana u dan. Nisam znao šta je pokušavala da izbaci iz sebe. Ali sad mislim da se osedala odgovornom što se on okomio na nju. I ja se osedam odgovornim. Mogao bih da pomognem Livi. Samo moram da smislim kako. I Klara bi to sigurno želela, samo daje…“ „Ne govori o njoj u prošlom vremenu“, osorno reče Edvard. „Treba da pomogneš i Klari.“ Podigao je prste ka ustima i zviždukom pozvao konjušara. „Kad zaključiš da si spreman da mi kažeš to što skrivaš, znaš gde možeš da me pronađeš.“

137


OSMI DAN ŠESNAESTO POGLAVLJE Jutro koje je označilo tačno nedelju dana od Klarinog nestanka osvanulo je vrelo i blistavo, suprotno Olivijinim željama. Da se ona pitala, bilo je užasno tvrdoglavo i bezosedajno da se sedma nod pretvori u osmo jutro. Samo da je mogla, sprečila bi sunce da tog jutra izađe, zadržala ga ispod obzorja dok ne pronađu Klaru. Još nije prošlo nedelju dana. To je bila rečenica koje se dotada grčevito držala. Ejda je došla da joj pomogne oko oblačenja. Dok joj je vezivala korset, mrmljala je kako Olivija postaje sve slabašnija. Olivija je rekla da joj je dobro, i zamolila je da joj propisno stegne korset, inače haljina nede dobro ledi. „Ne smem više da stežem“, rekla je Ejda. A onda, sa bolnim uzdahom, dodala: „Ne mogu to da vam radim, gospođo Šeldon.“ Olivija je iznenađeno osmotri. Nikad nisu pričale o tome, ona i Ejda. „Evo me“, dobaci Alister s vrata, nateravši Oliviju da poskoči. „Dopusti meni.“ Zamarširao je preko sobe i odgurnuo Ejdu. Ejda, tako niska da je Alisteru dopirala jedva do grudi, podiže glavu i prostreli ga tako opakim pogledom (zategnutih obraza, strogih očiju) da je Olivija morala da zaključi da ni ona nije gajila naročitu naklonost prema Alisteru. Još je razmišljala o tome kad joj je Alister stegao korset, snažno, jednom, pa još jednom. Umalo se nije ugušila od agonije dok joj je koža pucala, a rane počinjale da cure. On je stiskao. I STISKAO. Zgrabila je stub na krevetu. Mislila je da de joj oči iskočiti iz duplji dok je pokušavala da zadrži suze. Još jedan trzaj. Zavrtela je glavom, ugrizla se za usnu. Ejda reče da de ona dovršiti posao, da želi to da učini, da joj je to dužnost. Ali joj Alister odgovori da samo gleda i uči. „Imodžen Karter javila je da de kasnije dodi“, rekao je, još jednom cimnuvši steznik. „Kaže da želi da o nečemu popričate. Šta god to bilo.“ „Pročitao si njenu poruku?“ „Naravno. Kasnije možeš da mi ispričaš kako je prošla poseta. Mildred de takođe svratiti. Pozvao sam je na jutarnji čaj. Eto“, rekao je, odmakavši se nekoliko koraka da osmotri Olivijinu figuru, koja je poprimila željeni oblik peščanog sata. Skliznuo je rukom duž njenog tela, duboko udahnuo. Ejda je skrenula pogled, buknuvši kao bulka. „Savršeno“ rekao je.

138


Olivija je nekoliko puta duboko udahnula. Polako se odmakla od kreveta. Nije prislonila ruku uz struk, odbila je da mu priušti zadovoljstvo da vidi njen bol. Progutala je pljuvačku. „Zašto si pozvao Mildred?“ upitala je napetim, kontrolisanim glasom. „Dosta mi je tvog inata. Šta misliš kako seja osedam zbog toga?“ Naherio je glavu, sa zalizanom kosom koja nije ni mrdnula. „Neki sumnjivac bi mogao da pomisli da još nisi naučila da budeš sredna. Uprkos svemu što imaš.“ Nauči da budeš sredna. To joj je Mildred savetovala onog januarskog jutra kad je banula u stan Beatrisine tetke da bi je pravo s vrata obavestila šta de uraditi ako Olivija ne prihvati bračnu ponudu elegantnog i veoma poželjnog Alistera Šeldona. Zašto se toliko opireš? On je jedini uspeo da sazna gde si, mlada damo. I prevalio toliki put da te pronađe. Treba da budeš zahvalna. Ne shvatam šta nije u redu s tobom. Tako si svojeglava. Ista majka. Kad mu je Olivija pomenula Mildredine pretnje, Alister je zgroženo rekao da nikad nije planirao tako nešto. Olivija je pokušala da mu veruje. U to vreme ga nije mrzela. To je počelo tek kad je odbio da odgovori Mildred od žurbe, zahtevajudi da nastave s planovima za venčanje. Prve bračne nodi otkrio joj je istinu – da je on, a ne Mildred, smislio da Oliviju učenom primoraju na brak. Potom ju je bacio na krevet i obrušio se na njeno opirude telo da zapečati pogodbu. Nakon toga Olivija je počela da prezire i sebe, što je bila takva kukavica da Alisteru dopusti da istera po svome, a najviše od svih prezirala je Mildred, zato što je sarađivala s njim sa takvim žarom i pakošdu. „Da li ti je nekad palo na pamet“, upitala je sada Alistera, „da sam Mildred prezirala još pre nego što si ti stupio na scenu? Nikad me nije posedivala u školi, uvek je sve držala na odstojanju, što dalje od mene. Bila sam dete, ne starija od Ralfa.“ Glas joj zadrhta, na njenu ozlojeđenost. „Nikom nije htela da otkrije moju adresu u Londonu. Ti si bio jedini kome je dopustila da mi priđe. Ona je zla i sebična žena. Ne želim nikad više da prozborim ni reči s njom.“ „Obuci haljinu“, rekao je Alister. „Bide ovde za sat vremena.“ Tada je napustio sobu. Olivija se zagledala za njim. Ejda joj je dutke pomogla da se obuče, prethodno joj olabavivši steznik, mada Olivija to nije tražila. Polako je izbacila vazduh kad se ranjavo, ispucalo meso na njenom torzu donekle opustilo i drugi put nakon toliko godina briznula u plač. * * *

139


Mildred je stigla kočijom Grejovih, obučena u taft, mašudi kroz vazduh novom mlatilicom za muve, prkosno bleda na razjarenoj jutarnjoj vrelini. Uopšte nije pokušala da zagrli Oliviju, a Olivija je dutala kao zalivena dok je Alister, koji očigledno nije žurio da tog jutra krene na posao, pozdravljao Mildred srdačnim osmehom, povevši je ka salonu. Olivija krenu za njima, napetih mišida, obamrla od mržnje. Odlučila je da obuzda emocije, da nijednom od njih ne priušti zadovoljstvo da vide njen krah. Ne gledaj u nju i ništa ne pričaj. Preguradeš ti to. Usta su joj bila suva, puna gorčine. Dok je vodio Mildred ka vratima salona, Alister se osvrnu preko ramena podigavši obrvu i izvivši usne u nepogrešivo podrugljiv kez. Olivija je znala da je to namerno uradio, ali ipak nije mogla da suzbije bes koji je pokuljao kroz nju. Stegla je zube, pokušavajudi da se obuzda, ali dok je njegov kez postajao sve širi, došlo joj je da zavrišti. Tada je ugledala Edvarda, naslonjenog na suprotni zid salona, stisnute vilice, prekrštenih ruku. Bio je tu. Oči su mu zračile toplinom kad je pogledao u nju. Diskretno je klimnuo i ona ispusti uzdah olakšanja. Nisam sama, ne više. Narednih pola sata, uprkos svim sumnjama, nije skretala pogled sa njega. Bilo je to njeno sidro u moru Mildredine ozlojeđenosti i očajanja zbog Klarinog nestanka („Znate, ona je sve što imam, jedina koju smatram porodicom. O čemu si samo razmišljala, Olivija, kad si dopustila da prođe toliko sati pre nego što si pozvala policiju? Trebalo je nekog da obavestiš čim si primetila da je nema, i stvari bi ispale sasvim drugačije, maloumna devojčuro“), njene odbojnosti prema Egiptu i gnušanja prema groznim mirisima, prljavim meštanima i prezačinjenoj hrani („Jedem samo čorbu i svake nodi uzimam magnezijumovo mleko, što i vama savetujem“). Olivija nije prozborila ni reči. Baš kao ni Edvard. Bilo joj je mnogo lakše što je imala saučesnika u dutnji. A pošto je on bio tu, Olivija je skoro uspela da ignoriše Mildredin kreštav glas i otrov u njenim rečima. Skoro. Dok se spremala da krene, Mildred se okrenula ka Edvardu. „Danas ste veoma dutljivi, mladidu.“ Zaškiljila je. „Džeremi kaže da ulažete velike napore da pronađete Klaru. Zato mi je drago što sam vas upoznala.“ Pružila je kvrgavu šaku ka njemu. „Čujem da je Klara imala veoma visoko mišljenje o vama.“ Edvard se zagledao u njene prste. Zavukao je ruku u džep da uzme cigarete. Prešao je jezikom preko usana, stavio cigaretu u usta, kresnuo šibicu i uvukao dim. Mildred je otvorila usta, kao da je nešto htela da kaže, ali nije mogla da ispusti ni zvuka. Olivija je nikad nije videla tako preneraženu. Pod drugačijim okolnostima, došla bi u iskušenje da se osmehne.

140


Alister se zablenuo u njega. Vene su mu je pulsirale, plavičastozelene, ispod kože napregnute od potisnutog besa. Rekao je da de otpratiti Mildred do kočije. Kad su izašli, Edvard povuče poslednji dim i baci opušak kroz prozor. „Jesi li dobro, Oli?“ „Ne baš“, reče ona, pošto nije umela da laže. „Hvala ti što si bio tu. To mi je…“ Zastala je, boredi se da nađe reči. „To mi je puno značilo.“ On odmahnu glavom. „Ne treba da mi zahvaljuješ.“ Olivija se nezgrapno prebacila na drugu nogu. Edvard uhvati njen pogled. Shvatila je da je prestala da diše tek kad je instinktivno izbacila vazduh. „Oli“, započe on. „Stvarno bih…“ Alister u tom trenutku banu nazad, presekavši ga upola rečenice. „Oboje ste bili strašno neučtivi“, rekao je opasno mirnim glasom. „Više sam očekivao od tebe, Bertrame. A što se tiče tebe“, okrenuo se ka Oliviji, „kasnije demo popričati o tvom ponašanju.“ „Ne znam o čemu imate da pričate“, ubaci se Edvard. „Ne mešaj se“, odbrusi Alister. Edvard se uspravi, visok i snažan, sa ledenim plamsajem u očima. Olivija pomisli da mu je sigurno dozlogrdilo da mu Alister govori šta da radi. A Alister, čiji je vrat postao zajapuren od vreline, očigledno je video isto što i ona. Olivija nije mogla da potisne žacaj zadovoljstva kad je primetila kako se Alister prvi okrede i napušta sobu. Nakon što su njih dvojica napustili kudu, Olivija nije mogla da se skrasi. Sela je za klavir, odsvirala nekoliko akorda, onda ponovo ustala. Pokušala je da čita. Nervi su joj još poskakivali kad je Imodžen stigla, obavijena oblakom francuskog parfema, nešto pre ručka. „Konačno imam neke vesti“, objavila je dok je skidala šešir i vradala uvojak crne kose na mesto. „Plašim se da je Klara definitivno bila u vanbračnoj vezi.“ „Divno.“ Olivija se utučeno stropošta na jednu od salonskih stolica. „Volela bih da mi je nešto pomenula.“ Imodžen se namrštila. „Ne shvatam zašto se ustručavala da mi se poveri. Sigurno je znala da bih bila na njenoj strani.“ Uzdahnula je. „Kako god, juče sam svratila kod Bendžija. Kao što rekoh, slutila sam da du tamo pronadi nekog ko bi nešto mogao da zna.“ „Nadam se da Amelija ne zna u šta se Klara upetljala?“ Amelija je po čitav dan tračarila, sa onim bujnim francuskim akcentom. Bila joj Klara prijateljica ili ne,

141


Olivija je sumnjala da bi njena tajna mogla da ostane bezbedna ako je Amelija znala za nju. „Ništa nije pomenula“, reče Imodžen, „pa možemo da pretpostavimo da ne zna.“ „Hvala bogu.“ „Da budem iskrena, prilično je uzrujana. Kaže da bi volela da te vidi, ako si raspoložena da svratiš.“ „U redu“, reče Olivija. „Ali, ako Amelija ništa ne zna, kako ste saznali za Klaru?“ „Malo sam prodaskala sa Amelijinom poslugom. Jedna od tih devojaka, po imenu Elija, rekla mi je da je pre više od mesec dana, one nodi kad je moj brat priredio bal, izašla napolje sa Amelijinom bivšom služavkom Nailom. Amelija je rano otišla na spavanje, zbog migrene, pa su mogle malo da prošvrljaju.“ Olivija se maglovito prisetila da je Amelija narednog dana, na onoj zabavi u Sportskom klubu, pomenula da ju je bolela glava. Kad bolje razmisli, Amelija je tad pomenula i Nailu. Samo otišla, rano jutros, ne rekla gde. Samo otišla, tek tako. „Dakle“, nastavi Imodžen, vrativši Oliviju u stvarnost, „Elija i Naila su te večeri otišle da posete Nailinu tetku koja je živela u Montaži. Dok su se vradale nazad, videle su Klaru kako se spušta ka plaži. To je bilo posle ponodi, mi ostali smo ved otišli kudi, ali Klara je bila napolju i koračala ka dinama sa visokim tamnokosim muškarcem.“ Imodžen se zavalila na naslon i podigla obrve kao da pita, Šta ti to govori? Olivija se zagleda u nju. „Edvard je visok i tamnokos.“ „Jeste, mila. Ali Elija poznaje Edvarda. Njega je teško s nekim pomešati. Mada Elija nije mogla sa sigurnošdu da kaže ko je bio Klarin kavaljer, rekla je da to definitivno nije on.“ „Pitali ste je?“ „Jesam.“ „I sigurna je u to?“ „Skoro sasvim sigurna.“ Imodžen se blago namršti. „Ali je odbila da se zakune u život.“ „Ko je onda u pitanju?“ „Elija ne zna. Ali misli da Naila možda zna. Mada su bile daleko, kaže da je Naila poskočila, kao da je poznavala muškarca koji je bio sa Klarom. Mada je kasnije tvrdila da ga ne poznaje.“ „Gde je sad ta Naila?“

142


„To je ključno pitanje. Tetka joj je umrla pa je morala da napusti službu da bi preuzela brigu o njenoj deci. Elija nema pojma gde je otišla, baš kao ni Amelija, što je apsurdno jer čovek mora da zna apsolutno sve o svojim slugama. Zato sam je zamolila da se raspita.“ Olivija je nervozno štipkala hrbat nosa. „Šta sve to znači?“ „To znači da Klara nije bila u vezi sa Edvardom. A s obzirom na sve te priče o učeni i otkupu, i kako su svi zabrinuti za tebe, ta afera verovatno nema nikakve veze sa njenom otmicom. To su samo šarena vrata.“ „Mislite, šarena laža.“ „Baš tako.“ Imodžen se promeškoljila na fotelji, okrenuta ka Oliviji. „Ali me svejedno zanima ko je Klarin kavaljer i da li je on uzeo to pismo. Ako ga je neko uopšte uzeo. Počinjem da verujem da je Sofija donela ishitren zaključak, da nas je poslala u lov na divlje patke.“ „Mislite, guske.“12 „Molim?“ „Nema veze.“ „Ovo je engleski biskvit?“ Imodžen se savi ka stočidu, nateravši svoju haljinu da zašušti dok je, napudenih usana, odmeravala Viktorijin kolač. „Mogu da uzmem malo? Tako sam gladna. Valjda zbog sekiracije.“ Olivija klimnu glavom. Nervozno je pucketala prstima dok je Imodžen podizala mrežu protiv muva da se posluži. Bila je kao na iglama posle toliko dana provedenih u kudi. Imodžen uze krišku kolača ulepljenu džemom koji se slivao između slojeva žutog sunđerastog testa. „I ti treba malo da pojedeš. Hajde, molim te.“ „Mislim da je dosad mrtva“, prozbori Olivija, još ne shvatajudi da je mogla da pomisli tako nešto. Njene reči padoše poput kamenja. Imodžen se ukopala u mestu, sededi na ivici stolice, sa ispruženim tanjirom. „Prošlo je toliko vremena.“ Olivijin glas zadrhta. „Ko zna kroz šta je prošla. I kako je umrla. Sve je tako strašno.“ Imodžen spusti tanjir na sto i keramika tupo zazveča u sudaru sa drvetom. Prišla je, čučnula ispred Olivije i uhvatila je za ruke, pomerajudi glavu levo-desno sve dok Olivija nije pristala da je pogleda. Iz takve blizine, primetila je umor u Imodženinim očima. I plavičaste kesice ispod kapaka. Uprkos njenom poletu i brbljivosti, Imodžen je takođe bila iznurena od straha. Ali Olivija u tome nije pronašla utehu.

12

Aluzija na izraz „lov na divlje guske“, koji označava uzaludnu potragu ili jalovo nastojanje. (Prim. prev.) 143


„Nedu dopustiti da utoneš u očajanje“, prozbori Imodžen. „Nedu. To ti nede doneti ništa dobro. Moramo da nastavimo dalje, da otkrijemo šta se desilo. Klara je možda još živa. Možda treba ponovo da odemo do njene kude, da pokušamo da pronađemo još neki trag.“ „Možda“, malodušno promrmlja Olivija. Nije mogla da se suoči sa pomišlju da bude u domu Grejovih, bar ne u tom trenutku. Klarino odsustvo bilo je previše opipljivo među tim zidovima. A, osim toga, dosad je zamislila toliko tajnih sastanaka između Klare i Edvarda da, uprkos tim novim informacijama, nije mogla čak ni da pomisli na te zavojite hodnike i skrivene niše, a da joj se utroba ne okrene. „Moraš da se izvučeš iz tog mrtvila“, nastavi Imodžen. „Ne mogu da te gledam takvu. Šta kažeš da sutra po podne odemo na polo utakmicu?“ „Kakvu utakmicu?“ „Polufinale Britanske oficirske lige.“ „Oni igraju7.“ „Tom kaže da ne mogu da otkazu, mada bi to rado učinio. Zašto ne pođeš sa mnom, mila?“ „Kako mogu da gledam polo kad mi je sestra skoro sigurno mrtva? I zašto bih to radila?“ „Zato što ti sigurno nede biti bolje ni ako ostaneš ovde. Svi de dodi na utakmicu. Edvard, kao kapiten našeg tima. I Tom.“ „Nedu na utakmicu.“ „Onda idi do Amelije, raspitaj se za tu Nailu, pokušaj da otkriješ ko je Klarin kavaljer. Učini nešto, draga.“ „Čujem da sutra imate polo utakmicu“, rekla je Olivija Edvardu kad je te večeri prošla pored njega na stepeništu. Njegovo čelo se nabralo. „Skroz sam zaboravio na to.“ „Ali planiraš da igraš?“ „Sumnjam da mogu da se izvučem.“ Kad je podigao glavu, u njegovim očima videla je odsjaj svednjaka na prozorskom simsu. Mogla je da oseti onaj topli, dobro poznati miris koji još nije uspela tačno da identifikuje. „Ali de moji ljudi čak i za to vreme biti u poteri, Oli. Nema šanse da odustanemo.“ Neizgovoreno ne još lebdelo je u vazduhu. „Ujutru du posetiti Ralfa i Gasa“, reče Olivija. „Toliko dugujem Klari. Mislila sam da ih izvedem na jahanje, da izađu iz kude.“ „Gde dete idi?“

144


„Amelija Paša me pozvala da svratim kod nje. Otidi demo tamo, da se poigraju sa njenim dečacima.“ Imodžen je bila u pravu. Nije mogla samo da sedi kod kude. A Amelija je dosad možda uspela da uđe u trag Naili. Olivija se bar nadala da jeste. Očajnički je želela da sazna s kim je Naila videla Klaru među dinama. Spopala ju je bolesna radoznalost da lično poseti taj zaliv. „Posle demo otidi do plaže“, impulsivno je rekla. Zagledala se u Edvarda, netremice. Jedan deo nje i dalje je želeo da ga testira. „Odavno nisam bila u Montaži.“ On nije čak ni trepnuo. Osetila je talas olakšanja. „U redu“, rekao je. „Onda du podi sa tobom. Utakmica počinje tek u tri. Doduše, ujutru treba da obavim nešto u gradu, da se nađem sa jednim čovekom, ali posladu Fadila.“ Ona je slegla ramenima, sa usiljenom nehajnošdu, i potom krenula naviše, ka spavadoj sobi. On je uhvati za ruku. Kad se okrenula, umalo se nije srušila od snage njegovog pogleda. Stajala je kao ukopana, razmišljajudi o agoniji koja ju je čekala te nodi, totalnoj nepodnošljivosti života takvog kakav je bio. Edvard zavrte glavom, kao da je pročitao bar nešto od misli koje su joj prolazile kroz glavu. „Nedostaješ mi, Oli.“ „Kako, kad me nikad nisi ni imao?“ odgovori ona, kao da je oboje želela da podseti na to. „Ne još.“

145


DEVETI DAN SEDAMNAESTO POGLAVLJE Nailina majka vratila se sa turneje sa svojom grupom pevača i plesača. Stigla je prethodne nodi, baš kad se Naila vratila iz luke, sa sastanka sa Kafeleom. Sad su se svake večeri nalazili tamo. Naila je živela za sate koje je provodila sa njim, naslanjajudi glavu na njegovo rame, posmatrajudi ribarske čamce koji su poskakivali u senci gradskih zdanja – kamenog srca Aleksandrije. Razgovarali su o raznim sitnim stvarima, njih dvoje, a ponekad su samo dutali. Dok se raspremala za spavanje, i dalje omamljena od njegovog poljupca, dubok teatralni glas njene majke zavibrirao je kroz raskliman pod, objavivši njen dolazak kao da je izlazila na pozornicu. „Srce moje milo, ljubavi moja“, povikala je Isa. „Evo me, konačno. Tvoja umi je stigla.“ Naila je štrcala niz stepenice da je utiša pre nego što probudi decu ili muškarce iz kude. Naterala ju je da sačeka da prođe doručak pre nego što im uruči poklone, uobičajene tričarije: parfem koji je štipao za nos, jeftino prstenje i narukvice. „Trebalo je da donesem neke čajeve za njega“, rekla je, mrko osmotrivši Babua u Nailinom naručju. Prislonila je šaku uz dečakovo čelo. „Ima groznicu.“ „Bide mu dobro“, rekla je Naila, mada je i sama bila zabrinuta. Posle šest dana blaženog-zdravlja, njegovo stanje se preko nodi preokrenulo. Odbijao je hranu, a koža mu je bila oblivena znojem. Naila je znala da treba da ga odvede kod Sokrata, ali prošlo je tako malo vremena od prethodne posete. Nije želela da kapetan Bertram pomisli da zloupotrebljavaju njegovu dobrotu. Štaviše, nije želela da ga podseda da su uopšte postojali. Privila je Babua uz sebe, svesna Isinog pogleda. „Sinod sam videla Džahija“, prozbori Isa. „Uhvatila sam ga dok je napuštao onu velelepnu kudu u kojoj živi. Nismo dugo pričali. Krenuo je da nešto obavi, mada nije hteo da mi kaže šta. Ali čujem da ima neke planove za tebe. Planove koji mi se nimalo ne sviđaju.“ „Da me pošalje odavde?“ „A šta drugo? Šta on ima da odlučuje šta je dobro za tebe? Za moju kder.“ Isa je odmahnula glavom. „Rekla sam mu da je ovog puta preterao…“ „Da li se puno uplašio, umi7“

146


Isa teško uzdahnu. Uprkos njenoj predstavi, obe su savršeno dobro znale da ona nikad nede smodi hrabrosti da se suprotstavi Džahiju, bar ne u presudnom trenutku. Tokom čitavog detinjstva Naila je slušala kako njena majka govori Džahiju da gleda svoja posla, da bi ustuknula ved od njegovog prvog pogleda ili reči, a onda zabacila glavu, spakovala svoje stvari i otišla na slededu turneju, ostavivši Nailu da trpi prekore zbog svakojakih greha: zbog toga što je dokasno ostajala na ulici, što nije ribala podove, što je previše slobodno razgovarala sa pijačnim prodavcima. (Moraš da pripaziš na svoj izat13 Naila, na svoju čast. To je sve što imaš.) Jedina osoba prema kojoj je Džahi bio popustljiv bila je Tabija. Džahi je nju uvek slušao. Ona ga je nagovorila da Naili dopusti da se prijavi za posao kod Pašinih. „Od Ise sam čula koliko to želiš“, kasnije je rekla Naili, „pa sam popričala sa Džahijem. On ume da bude užasno tvrdoglav, moj brat, ali na kraju se prizvao pameti.“ Zagrlila je Nailu. „Nisam to učinila samo zbog tebe, ved i zbog sebe, habibi, jer deš mi sada biti blizu. A osim toga“, dodala je, sa tužnim osmehom, „više nedu morati da brinem što sama živiš među onim udžericama“) Kad bi Naila svratila kod Tabije, tamo je često zaticala Džahija, koji je u pauzi dolazio kod nje. Lice bi mu smekšalo kad god bi Tabija progovorila. Bilo je trenutaka kad je čak uspevala i da ga nasmeje. Naila zatvori oči, videvši ih sve zajedno. Nekada. „Oseda se odgovornim za tebe.“ Isin glas vrati je u sadašnjost. „Oduvek je bio takav. Isto važi za tvoje male rođake. Pokušava da vam zameni oca.“ „Oca?“ Naila odmahnu glavom. „Kao da bilo ko od nas zna šta je otac.“ „Kako god, večeras de svratiti, kad završi s poslom.“ Naila oseti kako je obuzima jeza. „Kaže da mora da te drži na oku. Šta se dešava, Naila? Zašto toliko brine?“ „Pojma nemam šta mu se vrzma po glavi.“ Naila je spustila Babua na prostirku, privukla činiju i počela da ljušti prljavi krompir. Prikupivši hrabrost, upitala je: „Da li je pomenuo gde namerava da me pošalje?“ „Nedu da to uradi.“ Naila poskoči na zvuk Kleinog glasa. Devojčica je zurila u njih vrtedi pramen kose oko prsta. Naili je došlo da uštine samu sebe zbog takve nesmotrenosti. Kleo je bila tako tiha da je skoro zaboravila da je tu. „Hodu da svi ostanemo ovde“, rekla je devojčica. „Duti“, reče Isa. „Niko od vas ne ide odavde, baš kao ni ja, bar zasada.“ „Nedeš otidi?“ Naila je bila iznenađena. Isine posete obično su bile kratkotrajne, samo dan ili dva. Laknulo joj je što de se ovog puta zadržati duže, 13

Izzat, na arapskom, „čast“. (Prim. prev.) 147


mada nije znala zašto. Kad je bila kod kude, Isa obično nije trošila vreme na bilo šta osim na spavanje i doterivanje. Možda je jednim delom duše i dalje želela da veruje da je mogla da se osloni na svoju majku. „Koliko deš ostati?“ Isa slegnu ramenima ogrnutim tirkiznom maramom sa zveckavim srebrnim perlicama. „Videdemo.“ Tišina ispuni sobu. Nož kojim je Naila ljuštila krompir škripao je u postojanom ritmu, za razliku od Babuovog neujednačenog disanja i zvuka koji je Kleo stvarala dok je noktima lupkala po zubima. Kleo ustade i priđe prozoru, podigavši se na prste da proviri napolje. „Mogu li da izađem u šetnju?“ upitala je. „Babu je previše bolestan da ga izvodimo“, odgovori Naila. „A ne mogu da te pustim samu.“ Kleo isturi donju usnicu. „Umi me je uvek puštala da prošetam dok smo živeli na plaži.“ Naila odmahnu glavom, stisnutih usana, razmišljajudi o policiji i vojnicima koji su, sasvim mogude, još špartali po tom kraju. „Pođi sa njom“, reče Isa. „Ja du pripaziti na Babua.“ „Moram da očistim ove krompire i da onda pređem na pranje čaršava i ribanje podova.“ „Ionako ne želim da pođeš sa mnom“, rekla je Kleo opasno drhtavim glasom, kao uvek kad je bila na ivici suza. „Hodu da budem sama.“ „Svi želimo da budemo sami“, odbrusi Naila. Skoro da joj je došlo da odalami Kleo, ali se na vreme uzdržala. Bila je previše umorna, u tome je bio problem. Kasni nodni susreti sa Kafeleom, briga zbog Babuovog ponovo pogoršanog zdravlja, nedostatak novca, veš koji je čekao na pranje, i sve ostalo. Kleino durenje je zato delovalo kao nezahvalnost. „Zašto svi žele da budu sami?“, upita Isa. „Lepo je kad čovekima društvo.“ „Ja želim i tačka.“ Kleo podiže uplakane oči ka Naili. Naila podiže ruke i komad krompirove kore skliznu sa noža i budnu u činiju, poprskavši je blatnjavom vodom. „Onda idi“, rekla je. Kleo zgrabi torbicu koju je svuda nosila i istrča iz sobe. Kosa je lepršala za njom, a sandale lupkale po stepeništu. Setivši se kako joj je njena mala rođaka razdragano trčala u susret ispred Tabijine kolibe, Naila se naprasno postide zbog svoje preke naravi. „Idi za njom“, reče joj Isa. „Ali, ako hodeš moj savet, pazi da te ne vidi.“ Namrštila je čelo, sumnjičavo osmotrivši izgužvane dušeke i ostatke doručka koji su još bili rasuti po stolu. „Pomodi du ti oko kudnih poslova, ako mogu.“

148


„Samo pripazi na Babua“, rekla je Naila i pohitala napolje. Pratila je Kleo u korak, držedi se na izvesnom rastojanju. Dok ju je posmatrala kako vijuga oko uličnih prodavača, negde u visini njihovog struka, kako zaobilazi kolica sa povrdem i domadim životinjama, sve više se pitala kuda je krenula. Skrenule su u jednu mirnu zabačenu ulicu i prošle pored male kafane u kojoj su bradati muškarci igrali tavlu14 i pijuckali čaj od nane. Pored kafane nalazila se radnja za prodaju nargila i tezga sa tepisima. Ponovo su skrenule, prošle pored neke kude, potom još jedne. Naila je promišljeno dopustila da se razdaljina između nje i Kleo poveda jer joj je instinkt, zajedno sa Isinim savetom, govorio da devojčici mora da ostavi dovoljno privatnosti da obavi posao zbog kog je zbrisala u grad, šta god to bilo. Kleo skrenu za jedan pa drugi ugao i Naila odjednom shvati kuda je krenula. Oh, malena moja. Zastala je pred ulazom u kameno dvorište lišeno ljudskog prisustva, gužve, bilo čega, osim fontane koja je tiho žuborila. Tabija ju je nekad dovodila na to mesto, čitavim putem duž obale, kad je htela da je nagradi. Jednom su tu dovele i Nailu, nedugo nakon što je počela da radi za porodicu Paša. Tabija je tom prilikom svojoj derkici pružila novčid napravljen od staniola i šapnula joj da ga baci u fontanu, baš kao što je Tabija činila dok je bila mala, i da poželi nešto lepo, šta god želi. Dobri duhovi slušaju. Naila je sada posmatrala kako se Kleo spušta na kolena ispred fontane, kao što joj je Tabija pokazala. Potom je zavukla ruku u torbicu, izvadila Tabijin šal i prislonila ga uz lice. Nailu je nešto steglo u grlu dok je posmatrala njena povijena ramena, njenu nepomičnost. Nakon nekoliko trenutaka, Kleo je spustila šal na zidid i ponovo zavukla ruku u torbu. Ovog puta izvukla je Tabijinu okrnjenu šolju, onu koju je Naila svuda tražila. Prislonila je usne uz ivicu šolje dok su joj se leđa podizala i spuštala, kao da diše najdublje što može, kao da u sebe pokušava da uvuče Tabijin dodir. Spustila je šolju, uz tihi zveket. Poslednja stvar koju je izvukla iz torbe bio je potamneli lančid. Njega je stavila oko vrata. Potom više ništa nije radila. Samo je klečala, spojenih šaka. Nije imala novčid. Ništa nije bacila u vodu. Naila zadrža dah, čekajudi da devojčica zavuče ruku u torbu i izvadi novčid. Ali ona to nije uradila. Minuti su prolazili. Kleo nije zamislila želju. Na kraju je vratila stvari u torbu. Ne znajudi da li radi ispravnu ili pogrešnu stvar, ali osedajudi da teško nešto može da učini, Naila se šdudurila iza ugla,

14

Tavla, vrsta društvene igre, takođe poznata kao bekgemon. (Prim. prev.) 149


čekajudi da odjek Kleinih stopala utihne, a onda krenula za njom. Kad su se približile kudi, krenula je prečicom kroz sporednu ulicu kako bi stigla pre Kleo. „Baš si se zadržala“, rekla je Isa čim je otvorila vrata, držedi Babua u naručju. Haljina joj je bila ispovradana, a lice uzrujano. „Povrada i ima proliv još otkako si otišla i vreo je ko usijana pegla. Moraš da ga vodiš kod lekara. Deca koja se ovako razbole teško uspeju da prežive. Mada…“ Slobodnom rukom podigla je vredicu u kojoj su se nalazili polupotrošeni lekovi koje su dobili od Sokrata. „Reci mi, kderi, odakle ti novac da mu pladaš ovakvu negu?“ Naila nestrpljivo odmahnu glavom i zadihano kroči u sobu. „Sedi“, rekla je. „Hodu da sve izgleda normalno kad Kleo stigne.“ „Je li ona dobro?“ upita Isa, ne puštajudi lekove. „Svisnude od tuge. Nisam joj poklonila dovoljno pažnje. I ona je dete, samo dete. Izneverila sam Tabiju.“ „Preuzela si preveliki teret na sebe.“ „A ko de to da uradi, ako ne ja? Ti?“ „Dajem sve od sebe.“ „Nisi čak ni bila tu. Nikad nisi tu.“ „Šaljem ti pare.“ „Nikad dovoljno.“ „Sve što zaradim, Naila.“ „Ali to nisi ti. Ja želim tebe.“ Isino lice buknu od vreline. Naila duboko udahnu, pokušavajudi da se pribere. Na kraju, Isa upita: „Šta demo da radimo sa ovim detetom? Hodeš li ti da ga vodiš kod doktora ili ja?“ „Daj da prvo pokušamo da ga rashladimo. Više bih volela da ostane ovde.“ Međutim, Babu do podneva više nije mogao da se probudi, a skučena soba zaudarala je na njegov proliv i povradku. Kleo, koja je veoma malo pričala otkako se vratila iz šetnje, sedela je na podu sa rukama prebačenim oko kolena dok su Isa i Naila umotavale Babua u grubo jutano platno, jedino koje je ostalo čisto. „Ostani sa Kleo“, rekla je Naila Isi. „Plaši se. Ispričaj joj neku od svojih priča. Uvek si bila dobra u tome.“ „Je li taj lekar daleko?“ „Prilično.“ „Može li neko da te odvede tamo? Neki komšija?“ „Možda“, odgovori Naila, upitavši se da li je Kafele bio u blizini.

150


Rešila je da proveri u skladištu blizu pristaništa. Kafele je tamo imao zakupljen prostor, poput vedine njegovih dobavljača. Ako je bio dovoljno blizu, najpre de ga tamo pronadi. Jurnula je pravo ka velikim šupljim kamenim zgradama. Osetila je toplinu koja joj se razlila preko struka kad se Babu ponovo uneredio, ali nije se zaustavila, sve dok nije stigla do prve uličice iza skladišta. Tu je zastala kao ukopana, zato što je tamo, na kaldrmi, među gajbama i razbacanim smedem, stajao vojnik u vredastim pantalonama. Glava mu je bila delava, koža sparušena od sunca, a oči blistave i živahne. Naila je u njemu prepoznala muškarca koji je posetio Tabijinu kolibu sa britanskim kapetanom. Fadil. Stajao je pored Egipdanina u radničkom odelu, veoma blizu, glava uz glavu. U blizini nije bilo nikog drugog. Instinkt joj je rekao da je muškarac u radničkom odelu bio doušnik koga je Kafele pomenuo. Garaj. Prišla je bliže, napinjudi uši da čuje šta je Garaj pričao. („Tek sam juče dobio potvrdu, nisam hteo da trošim vaše vreme dok ne budem siguran.“) Prebacila je težinu na drugu nogu, protrljala šav na boku. Dutala je kao zalivena, da Garaj ili Fadil ne primete da ih prisluškuje. Ali tada se, sasvim neočekivano, odnekud stvorila Sana, sa korpom u ruci, očigledno krenuvši ka pristaništu. Naila tiho opsova, shvativši da je sigurno nosila ručak za svog muža ribara. „Šta ti tražiš ovde, Gospođice Fina Mustro?“ doviknu Sana. Oba muškarca se okrenuše. Fadil se namršti. „Naila?“ „Sedaš me se?“, upita ona. „Ti je poznaješ?“ u isti mah upita Sana. Babu zakmeča i ispovrada sluz. „Šta je sa tvojim rođakom?“ upita Sana. Naila se žacnu. Fadil istog časa upita: „To ti je rođak?“ Naila preblede kao krpa. Uspela je samo da promuca kako dečak mora kod doktora. „Ja du te odvesti“, reče Fadil. Nj egov vranac frknu iza nj ega. Povio j e glavu i zagrizao đem, svetlucavih očiju. Čudovišne oči na čudovišno velikoj glavi. Da li je konj koji je pregazio Tabiju takođe bio tako mišidav? „Radije bih sama“, promrmlja Naila. Ali Fadil reče da to ne dolazi u obzir, da de ih lično odvesti, nju i njenog malog rođaka. Onaj drugi muškarac, Garaj, samo je piljio u njih, očigledno zbunjen. Sanine oči pretvoriše se u dva uzana proreza iza vela. „Idemo“, rekao je Fadil.

151


Shvativši da nema izbora, Naila je učinila ono čemu se opirala iz dubine bida. Dopustila je Fadilu da je podigne na svog konja.

OSAMNAESTO POGLAVLJE Edvard je čekao na kudnom prilazu kad je Olivija izašla napolje obučena u jahade odelo. Nije nosio uniformu, samo belu košulju koja je isticala njegov preplanuli ten, polo pantalone i duboke čizme. Nijedno nije progovorilo jer je Alister u tom trenutku takođe izašao iz kude, odmerivši oboje od glave do pete. Suočena sa njegovim pogledom, Olivija se instinktivno povukla u stranu, povedavši razdaljinu između sebe i Edvarda. Alisterove oči su zaigrale. A njoj se utroba okrenula. Ne, valjda nije, prošlo joj je kroz glavu. Sigurno nije. Ubide me ako je nešto posumnjao. Izdržala je njegov pogled, govoredi sebi da samo umišlja. „Krenuo si u kancelariju, Šeldone?“ upita Edvard odmerenim glasom. „Da“, polako odgovori Alister. „Neko mora i da radi. Ali nedu se dugo zadržati. Svratidu po tebe kod Pašinih“, rekao je Oliviji, krenuvši ka staji. „Gledaj da te zateknem tamo.“ Olivija je sačekala da se dovoljno udalji pre nego što je, potisnuvši njegov ledeni pogled iz misli, promrmljala: „Kako da ne.“ Osmeh zaigra na Edvardovom licu. I prvi put u poslednjih nedelju dana, uprkos svemu, Olivija oseti kako i njeni obrazi poigravaju. Počela je da priča, nešto o tome kako je javila Džeremiju da spremi dečake, mada nije bila sigurna šta je tačno rekla. Edvard ju je tako gledao da joj je krv mahnito zastrujala. Nije mogla da se usredsredi na bilo šta drugo. Alister je projahao pored njih, leđa pravih kao stub, u fraku koji je bio savršeno podešen preko pozadine njegovog konja, mada je taj elegantni utisak bio donekle narušen kad je konj podigao rep i ispustio toplu balegu pored baštenske kapije. Edvard prasnu u smeh. „Spremna?“, upitao je. Olivija raširi ruke. „Kao što vidiš.“ Krenuli su ka staji. On je opremio svog konja za manje od minuta. Olivijinim usplahirenim prstima trebalo je više vremena. Zamrsila je uzde dok ih je navlačila preko Beinih ušiju, potom se ušeprtljala dok je zakopčavala kolan. Zarila je lakat u Bein mekani stomak pokušavajudi da proturi metalni jezičak kroz rupicu na remenu. Zajapurena od napora, krišom je pogledala u Edvarda.

152


On se naslonio na dovratak, prekrštenih čizama, pogleda uprtog u nju. „Treba li ti pomod?“ „Samo malo.“ Oduvala je olabavljenu loknu sa čela i, odustavši od daljih pokušaja, ubacila jezičak u jednu rupu niže. „Eto.“ „Skliznudeš iz sedla ako ti kolan ostane tako labav.“ „Ne može više da se stegne.“ On tobože zamišljeno zacokta. „A kako je ranije mogao?“ Zagledao se u nju smejudi joj se u lice. Iz nekog razloga, mada ništa nije bilo naročito smešno, i ona je počela da se smeje. Prišao je, osmotrio je odozgo, i sa frustrirajudom lakodom vratio kopču na mesto. „Sad vaša cenjena zadnjica može da ostane tamo gde treba da bude.“ „Baš si ljubazan.“ Edvard se iscerio. Neka svetlost mu obasja lice, nešto što je u poslednje vreme bilo tako upadljivo odsutno, nateravši je da pomisli, Ovo mesto ga ubija. A onda, Oh gospode, da liga i ja ubijam? Izveli su konje iz staje. Edvard čučnu pored Olivijinih nogu i preplete prste da joj napravi oslonac, kao što je učinio ved toliko puta. Ona spusti petu na njegove dlanove, osetivši brz potisak naviše, i uhvati se za sedlo dok je zauzimala položaj, sa po jednom nogom sa obe strane, baš onako kao što ju je učio. Ispravila je suknju jahadeg odela, na doličan način, sačekala da Edvard priđe sa strane, i dala znak Bei da krene. Edvard je prilagodio korak svog pastuva Beinom ritmu dok su napuštali kudnu stazu. Usput je pažljivo osmotrio Oliviju, od glave do pete. Ona obori pete i skrati uzde, tako da kobila oseti đem u ustima, i izazovno izvi obrvu. Njegove oči zaiskriše. „Da, baš tako.“ Zastali su dok je razgovarao sa beduinkom koja je živela ispred kapije. Olivija joj je prethodne nodi poslala korpu sa povrdem i žena je sad čistila pasulj, sa maramom labavo obmotanom oko glave, dok su njeni sinovi skupljali grančice. Dok je govorio, Edvardov ton bio je blag, ljubazan, na šta je beduinka uzvratila jednakom srdačnošdu. Olivija ga upita o čemu pričaju, a on joj odgovori da samo pita da li su svi dobro. Ta žena je bila udovica pa je brinuo za nju. „Nede da mi kaže šta ju je dovelo ovde. Ali ako nastavim da pričam sa njom, možda postane otvorenija.“ „Valjda ne misliš da ona ima neke veze sa Klarom?“ „Ne, ne to. Ali ima nečeg čudnog u tome što je rešila da svoje sinove dovede ovde. Ranije su živeli samo nekoliko milja dalje, u Montaži, da budem precizniji.

153


Zašto bi se doselili ovde? Pred kudu čoveka koga se očigledno gnušaju?“ Zavrteo je glavom. „To nikako ne mogu da shvatim.“ Olivija se namrštila. Tako izloženo, ni njoj nije delovalo naročito smisleno. Edvard je još malo popričao sa beduinkom, a onda rekao Oliviji da treba da krenu. Dečaci su pomazili svilenkastu dlaku njihovih konja i oduševljeno zazviždali kad je Edvard krenuo u lagani galop. Kad se Olivija osvrnula, oba dečaka trčala su za njima, obasjani suncem, u okradalim pantalonama koje su im lepršale oko mršavih listova. Kada su izbili na priobalni put, Olivija je duboko udahnula slani vazduh, osetila topao vetar na obrazima, zabacila glavu i uperila oči ka plavom nebu. Gospode, kako je dobro biti na otvorenom. Grudi joj se raširiše pritiskajudi koščate rešetke iza kojih je obitavao njen bol, a koža joj se zamreška od brzine, vazduha i vrudeg sunca na blistavom nebu. Spustila je glavu i zagledala se u Edvardova snažna leđa, sigurna samo u jednu stvar: da de im ovaj dan nešto doneti. Kad su stigli, Džeremi je sedeo na tremu prekrivenom bugenvilijama dok se mali Gas ljutito koprcao u njegovom naručju posmatrajudi kako Hasan i El Masri osedlavaju konje za kočiju. Hasan mahnu Oliviji, a El Masri diskretno klimnu. Ona kriomice uputi pogled ka ulaznim vratima. Skoro da je mogla da oseti Klarino senovito prisustvo kako vreba iznutra, sklonjeno od očiju. Kako veličanstveno. I kako zabavno. Ralf, koji je uprkos vrudini na sebi imao pantalone, sako, kravatu, dokolenice i uštirkanu košulju (siroto dete), stajao je pored Hasana, vukudi po zemlji nešto što je podsedalo na laso. Čim je spazio Oliviju i Edvarda jurnuo je ka njima. „Sad si kauboj?“, upita Edvard. „Mogu li da jašem sa tobom, molim te?“ Ralf nestrpljivo zažmirka, zbrčkavši pegav nosid ispod slamnatog šešira. „Nedu da putujem kočijom kao beba. Nedu da mi se Pašini sinovi rugaju.“ „Ako to urade, reci im da de imati posla sa mnom“, dobaci Džeremi, krenuvši ka njima. Okrenuo je Gasa tako da gleda unapred dok je mališan plakao i mlatarao debeljuškastim nožicama, a onda se napeto osmehnuo Oliviji i Edvardu. „Lepo što ste ovo smislili“, rekao je. „Hvala vam. Ralf je oduševljen.“ Edvard se spusti na zemlju. Uhvatio je Ralfa ispod ruku i podigao ga na sedlo. „Morademo da ti zakažemo neki čas jahanja“, rekao je. „Vilkins de uskoro svratiti“, prozbori Džeremi. „Hode da popričamo o tome kako napreduje potraga.“ Edvard se jetko nasmeja.

154


„Zahtevao je da i Šeldon bude tu“, natuknu Džeremi. „On je otišao u kancelariju“, reče Olivija. Džeremi klimnu. Nije delovao naročito razočarano. „Mildred je takođe u gradu“, rekao je. „Otišla je posle doručka, sigurno da dosađuje Vilkinsu. Nisam pokušao da je sprečim ni da joj kažem da de Vilkins dodi ovde. Nisam joj rekao ni da deš ti dodi, Livi. Mislio sam da de ti biti draže ako se mimoiđete.“ „Dobro si mislio“, reče Olivija, zatečena njegovom obzirnošdu. „Hvala ti.“ „Nema na čemu.“ Pružio je ruke da joj preda malenog Gasa. „Hode li ti smetati da vas dvoje pođete kočijom? Još je previše mali da jaše, a Sofija ima slobodno jutro. Otišla je da poseti svoje. Posladu nekog da vrati tvog konja.“ „Naravno.“ Olivija je sjahala. Kad je uzela Gasa u naručje, njegov plač popusti i dečak joj uputi nešto što je ličilo na slabašni osmeh. „Vidi ti to“, reče Džeremi dok je uzimao Beine uzde. „Prepoznaje te.“ „Stvarno to misliš?“ Olivija potapša dečaka po zadnjici. Zatekla je sebe kako ispituje njegovo lišde, kao da je morala da proveri da li je bilo neke sličnosti. Ali dečakova koža bila je maslinasta u poređenju sa Edvardovim zlatnim preplanulim tenom, a na njegovom ljupkom licu nije bilo ni najblažeg nagoveštaja Edvardovih crta. Oči su mu bile tamnosmeđe, gotovo crne, a kosa takođe tamnija, bez svetlih odsjaja. Ne, nisu ličili, ni najmanje. „Jesi li dobro?“, upita Edvard. „Jesam“, odgovorila je. Okrenula se ka kočiji, onoj u kojoj se nije vozila još od onog dana kad su izgubili Klaru. Sa svakim korakom, sve čvršde je stezala Gasa. Džeremi je koračao pored nje, vodedi Beu. „Na koju plažu idete posle posete Pašinima?“ upitao je. „Idemo u Montažu“, odgovori ona, upitavši se da li je stvarno videla plamsaj panike u njegovim očima, ili je samo umišljala. U svakom slučaju, to je potrajalo samo trenutak. „Hodu da ti se izvinim, Livi“, rekao je Džeremi. „Zbog mog sramnog ponašanja kad sam te poslednji put video ovde, dan nakon Klarinog odlaska. Nisam smeo da pređem granicu, da se onako napijem. Znam…“ Teško je uzdahnuo. „Nisam smeo da dopustim da onako puknem. Znam da sam time izneverio i sebe i Klaru.“ „Da budem iskrena“, rekla je Olivija, „Klara mi je rekla da si bio grozan prema njoj pre nego što je nestala.“ „Tako je. Bio sam.“ Olivija ga iskosa osmotri. Nije očekivala da to prizna. „Zašto sije odveo na ono putovanje?“

155


„Mislim da to više nije važno“, odgovori on. „Važno je samo da sam je vratio nazad.“ Stavio je slobodnu šaku ispod njenog lakta, pomažudi joj da uđe u kočiju. Njena debela jahada suknja poslužila je kao jastuče za Gasa. „I da je sad pronađemo.“ „Ako možemo.“ „Moramo.“ „I dalje nedeš da se to objavi u novinama? Pisao mi je Džajls Morton iz Tajmsa. Pita da li može da popriča sa mnom.“ „Bolje ne, bar zasada.“ „Zašto? Čemu tolika tajnovitost, Džeremi?“ Džeremi je prostreli dugim pogledom. „Kad bih ti rekao da bi više volela da ne znaš, da li bi mi verovala?“ „Verovatno. Ali du i dalje tražiti da mi kažeš.“ „Ne.“ On zatvori vrata kočije i pokaza Hasanu da sedne na svoje mesto. „Bar toliko mogu da učinim za tebe.“ Čitavim putem do vile Pašinih Olivija je razmišljala o Džeremijevim čudnim rečima i panici na njegovom licu kad je pomenula Montažu. Sedela je leđima okrenuta ka konjima kako bi Gasa zaštitila od zaslepljujudeg sunca. Jedino što je moglo da joj skrene misli sa pitanja o čemu je, zaboga, Džeremi pričao bilo je El Masrijevo ozbiljno lice, koje je poskakivalo zajedno sa njegovim telom, smeštenim na zadnjem stepeniku. Zaškiljila je u njega. On joj uzvrati tupim pogledom. „Nisi naročito druželjubiv, jelda?“, rekla je. „Imam utisak da ti se ne dopadam.“ On ništa nije odgovorio. „Možeš da budeš iskren sa mnom. Molim te. Ne mogu više da podnosim laži.“ „Ne radi se o tome da mi se ne dopadate, gospođo Šeldon.“ „Nego o čemu?“ „Ne dopada mi se vaša situacija. To su sasvim različite stvari.“ „Zato što sam Britanka?“ On naheri glavu. Ona se namršti. „Da li to znači da ili ne?“ Još jedan pokret glavom. „Jesi li se borio protiv Britanaca osamdeset druge?“ „Ja se nalazim u službi jednog Britanca, gospođo Šeldon.“ „Nisam te to pitala.“

156


On je udahnuo, izdahnuo. Ali ništa nije odgovorio. Bio je previše zatvoren, previše kontrolisan. Oliviji se to nije sviđalo. I bila je podozriva prema tome kako je gledao u nju još otkako je Klara oteta. Da li je imao neke veze s tim? Na kraju krajeva, bio je tamo, na onom trgu – čak je ostao da sačeka Klaru nakon što se Olivija vratila u Ramlu sa Hasanom. Došla je u bolno iskušenje da ga direktno upita da li je umešan u Klarinu otmicu. Ali se ugrizla za jezik. Kakva korist od toga? Čak i da jeste, teško da bi joj priznao. Ali, oh, da je samo mogla da bude gušter na zidu dok su ga policajci saslušavali. Kad su stigli do vile Pašinih, Bendžamin ih je dočekao zajedno sa Amelijom. Bio je jednako lep kao njegova sestra Imodžen, sa istim tenom boje kafe i iskošenim očima, ali je Olivija u njegovom izrazu nazrela uzdržanost koju nikad nije videla na Imodženinom licu. Kruto je klimnuo glavom dok je silazila sa kočije, i mada je bio dovoljno učtiv dok se raspitivao za njeno zdravlje, i zdravlje njenih sestrida, pogled mu je bio dalek, nedokučiv. Nijednom rečju nije pomenuo Klaru. Olivija je mislila da je to zbog toga što nije znao šta da kaže. Amelija se pobrinula da ih na terasi sačeka čaj. Pošto je (za razliku od svog muža) ostavljala utisak osobe koja je tačno znala šta treba da kaže, brzo je preuzela dominaciju u razgovoru, zastajkujudi tek toliko da izrazi svoje očajanje zbog Klarine sudbine, i nevericu što dosad ništa nisu uspeli da otkriju, sve više oscilirajudi između engleskog i francuskog što je njena strepnja više rasla. „Moj Bendži, i on puno zabrinut.“ „Zaista?“ Olivija sumnjičavo pogleda preko travnjaka, ka mestu gde je njihov domadin uštogljeno stajao pored Edvarda, blizu svojih savršeno negovanih ruža, posmatrajudi kako njegovi sinovi igraju tenis sa malim Ralfom. Činilo se da on i Edvard nisu progovarali ni reči. „Ne izgleda mi baš tako.“ „Jeste, nego šta“, reče Amelija. „Sirota Klara.“ Dok je Amelija nastavljala sa pričom, Olivija je ljuljuškala usnulog Gasa u staroj kolevci Pašinih, pokušavajudi da smisli kako da razgovor preusmeri na Nailu. Dok je čekala zgodnu priliku, motrila je na Edvarda. On je jednom rukom pomagao Ralfu da drži reket, a drugom mu pokazivao kako da baci loptu. Pašini sinovi zadirkivali su Ralfa tvrdedi da de promašiti. Bendžamin se brecnu na njih, rekavši im da zadute. Edvard šapnu nešto Ralfu na uho. Ralfova ramena se podigoše i spustiše. Visoko je bacio loptu i podigao reket. Olivija zadrža dah. Strune se sudariše sa gumom i lopta se vinu kroz vazduh. Osmeh trijumfa ozari Ralfovo

157


bucmasto lice, a Olivija se zapita kako bi se Klara osedala da sad može da vidi svog mezimca. Prešla je rukom preko očiju boredi se sa iznenadnim naletom bola. Odjednom je postala tako nestrpljiva da je prekinula Ameliju upola rečenice da bi se raspitala za Nailu. „Ah, oui“, prozbori Amelija prigušenim glasom, odsutno promešavši limun koji je iscedila u čaj. Sad kad ju je Olivija bolje osmotrila, sve na njoj bilo je nekako prigušeno. Njen obično ružičast ten poprimio je sivkastu nijansu, njena smeđa kosa delovala je zamašdeno. Imodžen je bila u pravu, očigledno je bila ozbiljno uzrujana. A opet, ona i Klara bile su bliske. Kad god bi posetila Oliviju, Klara je posle toga obavezno svradala kod Amelije, daskala sa njom na zabavama, i tako dalje. Njihova bliskost bila je još upadljivija zbog činjenice da je Klara imala veoma malo prijatelja. Imodžen je pomenula da je u poslednje vreme čak i nju počela da gura od sebe. A što se ticalo Džeremija… naravno da je tu nekad nešto postojalo. „Bila sam tako mlada kad smo se upoznali“, rekla joj je Klara jedne nodi za vreme večere, nakon nekoliko čaša šablija.15 „Bio je to jedan od prvih balova u toj sezoni. Alistera i Džeremija upoznala sam preko jedne starije gospođe koja mi je rekla da su se njih dvojica upustili u biznis sa pamukom i da su veoma bogati. Dobre prilike, kako se ved kaže. Ali ja nisam videla ništa osim Džeremijeve lepote. Nisam marila za novac, stvarno nisam. A to kako je pričao sa mnom, i kako me je slušao…“ Čežnjivo se osmehnula. „Bila sam tako sredna kad bi svratio kod babe da me vidi. I tako ozlojeđena kad bi Alister banuo umesto njega. Alister je pokušao da nagovori Džeremija da digne ruke od mene, kao što bi uradio pravi prijatelj…“ Namrštila se, oštro udahnuvši. „Izvini, Livi. Nije u redu da zalazim u takve detalje.“ „U redu je“, rekla je Olivija. „Stvarno mi ne smeta.“ Klara je uzdahnula. „Kako god, moja romansa sa Džeremijem bila je kao san snova. A kad sam se preselila ovde, u Aleksandriju… mislila sam da du tu modi ponovo da pronađem svoj dom.“ Žalosno je raširila oči. „Ali ti nisi bila ovde, Livi. Ni ti, ni naši roditelji. Nije moglo da bude isto. Ne znam šta se posle toga desilo sa Džeremijem i sa mnom, kako smo sve to izgubili. Kad bolje razmislim, bili smo užasno nehajni.“ „Ja čula Naila možda otišla da živi u grad“, reče Amelija, nateravši Oliviju da izroni iz sedanja. „Niko ne zna adresa, mada ja misli to negde u Turska četvrt. Njena tetka pogine i ona preuzme briga o njena deca. Ah, strašno bilo, ta nesreda sa taj seljak i njegov konj… Čula za to?“

15

Vrsta francuskog belog vina. (Prim. prev.) 158


„Ne.“ Olivija se podozrivo osvrnu. Bilo je očigledno da ih Amelijino nepovezano brbljanje nikud nede odvesti. Pažnju joj je privukla služavka koja je brisala prašinu u salonu. Da to možda nije bila Elija, ona sa kojom je Imodžen razgovarala? „Ni ja, dok ne pitala u prizemlje.“ Amelija zastade, ponovo uzdahnu. „Nije dobro uradila, trebalo nateram Naila da mene kaže šta nije dobro pre nego ode, trebalo ponudim pomod. Bila tako fina devojka. Naravno, od ovdašnji svet“, pomirljivo je podigla ruke, „ali dobra. Nadam se da nekako se snašla.“ „Da“, odsutno reče Olivija. Bilo joj je teško da mari za nesredan usud devojke koju nikad nije upoznala. „Da li bi vam smetalo da pripazite na Gasa dok trknem unutra?“ „Non.“ Amelija podiže končid sa haljine. „Ti se oseda ko kod svoja kuda. Znaš, tvoja sestra puno volela dođe ovde. Klara… ah, Klara.“ Olivija se napeto osmehnu. „Nedu dugo.“ Služavka koju je zatekla u salonu nije bila Elija, ali je, nesumnjivo smekšana Imodženinim raspitivanjem, pristala da odvede Oliviju pravo kod nje. Elija je bila na spratu, u dečjoj sobi, gde je nameštala krevete. Rešivši da preskoči formalnosti, Olivija je bez bilo kakvog uvijanja upita da li je sigurna da Edvard nije muškarac koga je videla sa Klarom. „Sigurna sam“, odgovori Elija sa jednostavnošdu koja se Oliviji dopala i momentalno pobudila njeno poverenje. „Kapetan je viši i ima to držanje.“ „Držanje?“ Elija se zarumenela. „Muškarac koji je bio sa vašom sestrom bio je drugačiji, gospođo. Nije imao otmenu odedu, a koža mu je bila tamna.“ Protrljala je meso na svojoj podlaktici. „Tamna kao moja.“ Olivija se nasloni na dovratak. Dakle, to sigurno nije bio on. Hvala bogu. „Nailino lice kad ih je videla…“ Elija je odmahnula glavom. „Bila je zabezeknuta. A sad je i ona nestala, kao dašak vetra. Mada neko sigurno zna kud je otišla. Nede vam biti mnogo teško da je pronađete.“ „Ne znam“, promrmlja Olivija, više za sebe nego za Eliju. „Meni se čini da nema ničeg težeg nego pronadi usamljenu ženu u ovako velikom gradu.“ Potom je zahvalila Eliji i otišla. Vrativši se u vrt, rekla je Edvardu da želi da se spusti do plaže. Alister još nije stigao i, ako im se posredi, uspede da umaknu dovoljno daleko pre nego što dođe. Znala je da de Alister biti besan što ga nije sačekala, ali nije smela da dopusti da i on krene sa njom. Morala je da bude na mestu gde je Klara tako često dolazila, a da joj on ne visi za vratom.

159


Odsutno je potapšala Gasa dok se kočija udaljavala, spopadnuta gomilom pitanja, među kojima je najglasnije bilo ko je bio Klarin kavaljer. Da li je on uopšte bio od nekog značaja, ili je predstavljao samo „šarenu lažu“, kako je Imodžen sugerisala? Kad su se konji konačno zaustavili pored sparušenog rastinja načičkanog duž padine koja se spuštala ka zalivu, Olivijin um bio je zahvaden vrtlogom misli, a svaka od njih bila je povezana sa Klarom. Jedva je videla kuda je koračala kad je krenula za Edvardom i Ralfom, gazedi nesigurnim stopalima preko talasastog peska. Da li je i Klara koračala ovom stazom? „Pazite“, rekao je Hasan kad umalo nije upala u jedan rov. Sa strane je stajala mlada palma, ali ju je Hasan pridržao pre nego što je stigla da se uhvati za nju. Zahvalila mu se, a on joj je uputio tugaljiv poluosmeh. Spustio se sa njom do obale. Divlji golubovi motrili su na njih iz gustog lišda. Olivija se osvrnula ka El Masriju koji je stajao pored kočije, rekavši da joj se čini da nije baš sredan što su ga ostavili. „Njemu je ostalo malo razloga za sredu, gospođo Šeldon.“ „Ima li porodicu?“ upitala je Olivija, ispunjena naprasnom radoznalošdu da sazna nešto više o njemu. „Ima li ženu?“ „Ne, samo sestre. U stvari, jednu sestru“, dodao je, namrštivši čelo. „I njeno dete. Nijedan od nas nije oženjen, gospođo Šeldon. Cena koju…“ Hasan je zadutao. Olivija pocrvene, bolno svesna svojih kožnih rukavica i besprekorno skrojenog jahadeg odela. Hasan je zurio u svoje sandale, naizgled ne primedujudi njenu nelagodnost. „Hteo sam da se oženim, štedeo sam za to.“ Napravio je kratku pauzu, a onda prigušenim glasom, više za sebe samog, dodao: „Kakve sam samo planove imao.“ Olivija je čekala da kaže još nešto, ali on je ostao nem. Ne želedi da rovari po njegovom životu, odustala je od daljeg ispitivanja. Uprkos tome, pozvala ga je da sa njom sedne na klupu, odabravši mesto blizu obale. Bila je plima, talasi su se silovito valjali, dopirudi skoro do njih. Hasan se spustio na pesak, premedudi brojanicu između prstiju. Gas, udobno ugnežden među Olivijinim slojevitim suknjama, jeo je pesak, konačno zadovoljan. Ralf i Edvard popeli su se na hridi da bacaju kamenčide u more. S vremena na vreme, Edvard bi uhvatio Olivijin pogled. Ispod oka je osmotrila Hasana. Lice mu je bilo tamno, zamišljeno. Brojanica se presijavala na suncu. Na nekim od kuglica bila su ispisana arapska slova. Olivija

160


je ved neko vreme učila arapsko pismo pa se zagledala u oznake pokušavajudi da ih prepozna. To je, po svoj prilici, bila neka nežna posveta. Hasan je primetio njen pogled. Uzeo je brojanicu u ruku. „Poklon?“, upitala je. „Da“, odgovori on, sa takvom težinom u glasu da je Olivija pomislila da je to možda dobio od devojke kojom je želeo da se oženi, one za koju je štedeo. Sunce se sakri iza oblaka. Olivija uhvati Gasovu ručicu, izvukavši je iz dečakovih usta, i on zagnjuri prste pravo u pesak. „Hasane“, rekla je, „mogu li da te pitam za El Masrija? Znaš, nemam baš poverenja u njega.“ „Nemate?“ Mišid na Hasanovom obrazu zaigra. „Da li je stvarno sve vreme bio sa tobom onog dana dok ste čekali Klaru i mene?“ „Uglavnom. Otišao je samo da donese vodu za konje i da kupi čaj.“ „Čaj?“ „To je tražila naša kuvarica. Nije se dugo zadržao.“ „Da li policija zna za to?“ „Da.“ Nastupila je kratka tišina. „Da li je moja sestra bila… bliska… sa El Masrijem?“ upita Olivija. Hasan se okrenu ka njoj, namrštenog čela, kao da je pokušavao da dokuči značenje njenih reči. Ona izvi obrve. Njegove vodnjikave oči se tako razrogačiše da je pomislila da de iskočiti iz duplji. „On je lakej, gospođo Šeldon. Kako uopšte možete da pitate tako nešto?“ Edvard se tada pomeri, privukavši joj pažnju i sprečivši je da odgovori. Primetila je kako žmirka na suncu, gledajudi u daleke peščane sprudove. Okrenula se u tom pravcu, ozlojeđeno ugledavši kako Alister jaše ka njima. Umalo se nije srušila kad je videla da dolazi sa Fadilom. „Šta misliš…“ Spustila je Gasa na stomak i ustala dok je Edvard silazio sa stena hitajudi ka Fadilu i Alisteru. Nešto budnu u more. „Ne bacaj tako veliko kamenje, mali gospodine“, doviknu Hasan. „I priđi malo bliže.“ „Ovaj je baš bio dobar“, odgovori Ralf. „Idem da pronađem još neki, da vidim koliko daleko mogu da bacim.“ Olivija je posmatrala kako Edvard i Fadil razgovaraju. Edvard skrenu pogled, uspaničenog lica, i nešto povika, ali se njegove reči raspršiše na vetru. Maleni Gas zastenja, pokušavajudi da se okrene. Snažan nalet vetra podiže Olivijinu suknju. Edvard potrča ka njoj. Talas udari o obalu, mnogo glasnije od ostalih.

161


Kad se okrenula, Ralfa nije bilo na vidiku. Sada je i ona trčala, zadižudi suknje i podsuknje, gacajudi ka hridima na kojima je dečak donedavno stajao. Ispustila je uspaničen dahtaj kad je hladna voda počela da joj se vrtloži oko nogu. Uvukla je vazduh i zaronila. Oči su je pekle od soli dok je pogledom šarala kroz mračnu, zamudenu vodu. Kratke pantalone, čarape u sandalama, na možda desetak metara od nje. Izronila je da uzme vazduh, ali nije videla Ralfovu glavu na površini. Odgurnula se kroz vodu. Rane na rebrima su joj gorele. Haljina i mider, natopljeni vodom, vukli su je ka dnu. Ponovo je zaronila, naprežudi vid. Bol nalik fijuku usijanog žarača osinu je kroz svilenu čarapu. Meduza. Ejda ju je stalno upozoravala na njih. Počela je da se bori za dah, gušedi se od slane vode, dezorijentisana, dok su je talasi opasno povlačili naniže, u pravcu pučine. Uložila je svu snagu da ponovo izbije na površinu. Nije imala oslonac a odeda joj je bila poput tegova. „Ralfe!“ zavrištala je. Ponovo je zaronila i, više vođena instinktom nego vidom, ispružila ruke ka napred. Nešto čvrsto joj zapluta između ruku. Čvrsto i koprcavo. Hvala bogu. Ralf se davio dok je pokušavala da ga izvuče na površinu, brekdudi i zuredi oko sebe, šlepa od panike. „Imam te“, rekla je dok ju je Ralf šutirao u stomak. Ponovo nestadoše ispod površine i voda joj pokulja u nos i oči. Ruke su joj drhtale dok je stezala Ralfovo koprcavo telo. Noga ju je opako bolela, toliko da više nije imala želju da je pomeri, ali opet se odbacila na površinu i uvukla vazduh. „Imam te“, rekla je. „Prestani da se otimaš.“ Ralf joj konačno pogleda u oči, bolne i nagrizene šolju. Lice mu je bilo bledo, podbulo, rasplinuto. Trebalo mu je nekoliko trenutaka, ali strah u očima mu splasnu, a telo se opusti u njenom naručju. Poverenje. Tako lako. Nov talas se obruši na njih i ponovo se nađoše ispod vode. Tada se Fadil stvori pored nje, maslinastog lica, napetog od odlučnosti. Uzeo je Ralfa iz njenog naručja i podigao ga uvis, privivši ga uz sebe kao bebu. „Idemo, mali saide.“ Nežnost sa kojom je to rekao podseti Oliviju da je i on jednom bio otac, pre nego što su pobunjenici gurnuli njegovu decu u plamtedi grob. Edvardove ruke sklopiše se oko nje dok ju je privijao uz grudi. Osetila je kako mu srce lupa kroz mokru košulju. „Imam te“, rekao je, nesvesno ponovivši iste reči koje je ona rekla Ralfu. „Imam te.“ Izvadio ju je iz vode, isto kao što je Fadil učinio sa Ralfom. „Zašto je Fadil došao?“ uspela je da promuca. „Mora nešto da mi kaže. Još ne znam šta.“ „Ali zašto je došao sa Alisterom?“

162


„Nije došao sa njim.“ Edvard je zvučao utučeno. Disanje mu je bilo duboko i ubrzano dok je koračao kroz vodu. „Samo su stigli u isto vreme.“ Olivija se spremala da još nešto upita, ali tad spazi Alistera, suvog kao barut, prekrštenih ruku, kako zuri u nju, sklupčanu u Edvardovom naručju. Nije joj priskočio u pomod. Nije čak ni pokušao. Ovog puta u njegovom pogledu nazrela je nedvosmislenu sumnju. Krv joj se sledila u žilama.

DEVETNAESTO POGLAVLJE Dok su se iznurenim korakom vradali na plažu, Alister je izdavao naređenja, zahtevajudi da neko, bilo ko, podigne to jadno vrištavo dete, a da se ostali vrate u sedlo ili ukrcaju na kočiju. Bilo je dovoljno zabave za jedno jutro. Dok se vozila ka kudi, Olivija je uz sebe privijala uzdrhtalog Ralfa i uplakanog Gasa. I mada se Edvard trudio da ostane u blizini, dovoljno blizu da je mogla da razgovara sa njim, Alister je takođe bio tu pa je samo dutala. Alister je naredio Hasanu da prvo odveze kočiju do njihove kude, dodavši da ostali mogu da nastave pravo kod Grejovih. Kočija se zaustavila. Olivijin stomak se okrenuo kad se Alister podozrivo zapiljio u nju. Pete joj se prilepiše za stepenice dok je silazila sa kočije. Čitavo telo ju je vuklo unazad. Edvard je sjahao i uhvatio njenu drhtavu ruku. Kosa mu je bila vlažna i razbarušena, košulja i pantalone natopljeni. Rekao je da de gledati da se što pre vrati, ali da sad mora da obavi neke stvari, i da posle ima prokletu utakmicu. „Prestani da drhtiš“, rekao je. „Gotovo je. Bezbedna si.“ „Bezbedna?“ upita ona, pogledavši ka Alisteru koji se spuštao niz kudni prilaz. Edvard se zbunjeno namrštio. Ona odmahnu glavom i slabašno se osmehnu. „Vidimo se kasnije“, rekla je. „Oli“, doviknuo je za njom. Nije se okrenula, koliko god da je želela. Alister je ved stigao do verande, streljajudi je ledenim pogledom. Privezao je konja, pokazao joj da uđe. Usta joj postadoše suva. Jedva je videla slugu koji je čekao unutra, držedi Alisterov kofer u jednoj i neku poruku u drugoj ruci. Tek kad je Alister počeo da čita poruku, namrštio se, pogledao u nju, pa ponovo u papir, pa ponovo u nju, dah joj zastade od probuđene nade.

163


„Moram da krenem na put“, prozbori Alister. „Nešto je iskrslo. U jednoj od naših fabrika“, dodao je nakon krade pauze, značajno pogledavši u svog slugu. On diskretno klimnu. Olivija nije shvatala zašto se Alister mučio da je laže. Njoj je bilo svejedno da li ide u fabriku ili u pakao. Bilo je važno samo da ode. Rekao je da mora da uhvati ekspres do Kaira. Ona de ostati kod kude dok bude odsutan. Zahtevade od Ejde da mu podnese detaljan izveštaj. Ostade na putu najmanje nekoliko dana. Kosti joj zadrhtaše od olakšanja. I mada su Alisterove oproštajne reči – da jedva čeka da se uskoro ponovo vide – zvučale užasno zloslutno, to „uskoro“ značilo je bar jednu ili dve nodi bez bola. Natenane se okupala. Mišidi joj postadoše opušteniji dok se polako navikavala na gotovo neverovatan predah omoguden Alisterovim odsustvom. Otišao je. Otišao. Više nije bio tu. Zamišljala je kako sedi u vozu, sve više se udaljavajudi od nje, sa jednom besprekorno ispeglanom nogavicom prebačenom preko druge, savršen gospodin po svemu, osim po duši. Zamišljala je i ostale: Ralfa koji je ponovo bio u dečjoj sobi, bucmast i miran u Sofijinom mekom uštirkanom zagrljaju; Sofiju kako cokde dok ga ljuljuška napred-nazad, jednom rukom ga mazedi po smeđoj kosi, a drugom držedi cigaretu; Gasa kako iscrpljeno drema u kolevci, zaobljenih (i mogude oprljenih) obraščida okruženih mekim loknama. Osedala je Edvardov stisak, dodir njegovih snažnih ruku, otkucaje njegovog srca. Imam te. Na kraju je odlučila da ipak ode na utakmicu. Dok se oblačila, sebi nije smela baš potpuno da prizna zašto je to činila sa takvom brižljivošdu, odabravši najfinije čarape i omiljenu haljinu: sa kratkim rukavima, dugom nabranom suknjom, duboko krojenim gornjim delom i sedefnim dugmidima na leđima. Dok joj je Ejda pričvršdivala kosu, prstima je opipala srebrnasti češljid u obliku leptira koji je nekad pripadao njenoj majci, a koji je dobila od Klare. Uzdahnula je, dirnuta njegovom lepotom, i prvi put ga polako, sa dubokim poštovanjem, zakačila u svoju talasastu kosu. Uhvatila je svoj odraz u ogledalu i odnekud iz dubina njenog uma izroni jedna slika, tako živa i munjevita da je skoro prestala da diše. Uspela je da je vidi. Prvi put za petnaest godina, bila je tu. Njena mama. Njena mama. Kao da nikad nije ni otišla. Sedela je za toaletnim stočidem, nalik na onaj za kojim je Olivija sada sedela, u čipkastoj krinolini. Mama. Smejala se, oči su joj

164


nestašno poigravale u ogledalu. Volela bi da večeras pođeš sa nama, mala moja Livi? Ah, kako bi to bilo zabavno. Njen glas, njena ljubav, lebdeli su oko nje kao neka magla. Tu je bio još neko, pritajen među senkama. Olivija pomisli da je to možda bila Klara. Zatvorila je oči, očajnički želedi da vidi. Ali figura ostade udaljena, sakrivena. Mogla je da dopre samo do svoje mame. Pružila je prste, kao da je to bilo mogude, da joj dodirne lice, da uhvati odjek njenog osmeha. Osetila je kako joj se srce puni onom čudnom vrelinom koja joj je govorila da negde pripada, isto kao onog jutra dok ju je Imodžen grlila na stazi ispred kude. Ali ovog puta, čak i kad je otvorila oči, slike nisu nestale. Fadil se vratio na vreme da je odveze do Sportskog kluba. Dok je upravljao kočijom, počela je da se raspituje šta ga je dovelo na plažu. On joj je rekao da treba da pita saida, da ne priliči da on priča o tome. Pogled mu je bio skrušen, pun izvinjenja. Mogla je da oseti njegovu tugu i saosedanje. Kad su stigli, utakmica je bila u punom jeku. Imodžen je stajala na terasi paviljona, na istom mestu gde je Olivija pre toliko nedelja zatekla Edvarda i Klaru u onom tajnom razgovoru. Olivija se trudila da ne razmišlja o tome dok joj je predočavala šta se desilo u Montaži. A što se ticalo njene majke, kako je konačno uspela da oživi sedanja na nju, to je zadržala za sebe, bar zasada. Još je bila ošamudena, opijena od ushidenja što je uspela da se seti. Žudela je da se seti još nečeg, da još bolje upozna svoju majku, da vidi svog tatu… i Klaru. Lebdela je ispred neke kupole, a tanušni zastori koji su je sprečavali da uđe počeli su da se njišu, spremni da je propuste. Dok je stajala na terasi pored Imodžen, posmatrajudi konje u galopu, u misli je ponovo prizvala sliku svoje majke kako se smeje ispred ogledala, iznova i iznova. Uspela je to da zadrži. Imala je osedaj da je neki deo nje konačno došao na svoje mesto, da je u mozaiku komadida koji su nedostajali postojala jedna praznina manje. Publika je zapljeskala u čast postignutog pogotka. Edvard i Tom bili su na terenu, borili se za rezultat pod suncem poznog popodneva. Dok ih je posmatrala, Olivijine vlažne lokne su poskakivale, padajudi joj preko vrata, zamršene i otežale od vlage. Vetar je počeo da duva, donosedi vrud pesak iz pustinje. Pesak je lepršao kroz vazduh prožet žamorom glasova i zveckanjem čaša, lepedi se za živahna lica ljudi iz aleksandrijskih otmenih krugova: rumenih muškaraca sa cilindrima i dama sa šeširima koje su šaputale iza raširenih lepeza. Olivija se naslonila na ogradu, obazrivo prebacivši težinu na opečenu nogu. Ejda joj je sipala sirce preko meduzinog ujeda (u doslovnom, a ne figurativnom

165


smislu) i činilo se da je to donekle pomoglo. Podigla je ruke ka licu i savila prste u obliku krugova, kao da gleda kroz dvogled, pratedi Edvarda dok je snažnim udarcem prebacivao loptu unapred i okretao svog konja. On još nije znao da je Alister morao da ode. Nije to stigla da mu kaže. Sebi je jedva dopuštala da zamisli šta bi predstojedi sati mogli da donesu. Ali je uprkos tome osedala kako joj čitavo telo drhti od iščekivanja. „Pobeđuju“, reče Imodžen stojedi pored nje. Njena kosa, za razliku od Olivijinih razbarušenih lokni, bila je sjajna kao ahat ispod bež šešira. „Uskoro de biti gotovo pa možemo da popričamo sa Tomom i Edvardom, da saznamo šta je Fadil hteo.“ Čula je grohotan smeh koji je odjekivao oko jednog od perifernih stolova. Tamo su sedeli policajci, svi odreda Britanci, koji su pripadali Vilkinsovom štabu. Nosili su košulje sa krutim okovratnikom i čvrsto zakopčane sakoe skrojene za one koji su živeli od državnog budžeta. Držanje im je odisalo usiljenom lagodnošdu. Oni su često dolazili u klub, gde su imali slobodan pristup, ali ne i osedaj da su tu istinski pripadali, što im je sigurno išlo na živce. Otprilike slično onome kako se Olivija osedala kad bi se zatekla među rođacima svojih školskih drugarica. Svi su bili fini i ljubazni, ali je u njihovom držanju uvek nazirala primesu zbunjenosti, kao da im nije bilo jasno koje je mesto u svetu ona zauzimala. Došlo joj je da priđe tim policajcima i da im kaže da idu kudi, da sebe poštede uzaludnog truda. Sve ovo ništa ne znači. Ništa od ovoga nije stvarno. „Pitam se gde li je Vilkins“, prozbori Imodžen, krenuvši za njenim pogledom. „Da li večera negde u gradu? Ili kod kude?“ Olivija se jetko nasmeja. „Trebalo je da poseti Džeremija“, reče. „Možda je još tamo.“ „Idem da ih pitam“, odluči Imodžen i ustremi se pravo ka stolu, u svetlucavim satenskim cipelama, pradena vrtlogom lepršavog platna. Policajci pognuše glave dok je prilazila, kao da su se manje plašili okorelih kriminalaca, nego njenih svilenih sukanja i otmenog suncobrana. Imodžen je imala strogo zapovedničko držanje dok je ispaljivala pitanje za pitanjem. U jednom trenutku čelo joj se zbunjeno namršti. Olivija je čula kako kaže, „Uopšte ne shvatam“, pevušavim glasom kroz koji je provejavala ozbiljnost dostojna kraljice Viktorije. Olivija je taman mislila da priđe i zapita šta nije u redu kad Imodžen krenu nazad ka njoj. „Vilkins je navodno napustio grad da istraži neki novi trag“, rekla je. Olivija se naprasno uspravi. „Je li neko nešto video?“

166


„Ne znam. Nisam stekla taj utisak. A pošto mi Tom ništa nije pomenuo, pretpostavljam da ni on ne zna. Kažeš da je Alister takođe otišao. Misliš da to nema veze s Vilkinsovim odlaskom?“ „Rekao je da ide do fabrike.“ Olivija se priseti pogleda punog upozorenja koji je uputio svom slugi. „Mada nisam sigurna da je stvarno otišao tamo…“ „Pitademo Toma. Sve to mi deluje veoma čudno.“ Tom i Edvard su zajedno izašli na teren nakon presvlačenja, obojica ponovo u uniformi, sa bluzama prebačenim preko ramena. Olivija im krenu u susret, zajedno sa Imodžen. Dok je trčkarala preko terena, pokušavajudi da održi korak, stopala su joj tonula u travu izgaženu konjskim kopitima. „Nisam čuo da Vilkins ima neki trag“, reče Tom kad im je Imodžen predočila situaciju. Čelo mu se namrštilo. „Možda je otkrio isto što i mi.“ „Šta to?“, skoro uglas upitaše Olivija i Imodžen. Tom nije odgovorio. Okrenuo se ka Edvardu, zaokupljen mislima. „Koliko sam shvatio, Grej ti ništa nije pomenuo kad si mališane vratio kudi?“ „Nisam pričao s njim“, odgovori Edvard. „Negde je izašao.“ Tom udahnu, tako duboko da mu potkresani brkovi'poskočiše. „Onda idemo do njega. Dosad se verovatno vratio. On de modi da nam kaže da li je Šeldon stvarno otišao u tu fabriku, ako bude iskren.“ „Mislim da je krajnje vreme da ga primoramo na to“, reče Edvard. „Slažem se.“ Tom se okrenu ka Imodžen. „Nedemo dugo, Imi. Možeš li da obaviš pripreme za mali prijem u našem domu dok se ne vratimo? Da nazdravimo u čast pobede.“ „Taman posla“, reče Imodžen. „Kako uopšte možeš da predložiš tako nešto, nakon svega što se desilo sa Klarom?“ „Ne možemo da je tražimo po mraku, koliko god to želeli.“ Tom joj uputi bolediv pogled. „Ja sam ovde pukovnik. Moji ljudi zaslužuju mali predah, dušo. Svima de nam prijati da skrenemo misli. Čak i tebi.“ Imodžen ozlojeđeno uzdahnu i krenu ka paviljonu. Tom pogleda u Edvarda i Oliviju, složivši smušenu grimasu, i krenu za njom. Edvard joj ponudi ruku. Ona je prihvati, naslonivši prste na njegove napete mišide. Dok su šetali, Edvard je upita da li je dobro jer je izgledala strašno uzrujano kad ju je nešto ranije ostavio sa Alisterom. Olivija odgovori da je dobro, šta god ta reč značila ovih dana. Edvard se namršti.

167


Ona proguta knedlu. Rekla je da joj je drago što je Alister otišao. Veoma drago. „To je dobro“, promrmlja on, i dalje se mrštedi. „Veoma dobro.“ „Zašto je Fadil danas banuo na plažu?“ upitala je. „Kakav trag imate?“ On je oklevao, kao da se dvoumio da li da joj odgovori, ili da promeni temu, a onda uzdahnu i reče: „Neko je video nešto što bi moglo da bude korisno, a neko drugi nas je slagao, a mi ne znamo zašto.“ Zavrteo je glavom. „Obedavam da du ti redi ako nas taj trag nekud odvede.“ Htela je da zatraži da joj sve odmah kaže, ali on reče: „Mogu li da te zamolim da mi večeras učiniš jednu uslugu?“ Prestao je da hoda i zagledao se u nju. Bio je tako blizu da je videla svoj odraz u njegovim očima boje lešnika. „Kad završim s posetom Džeremiju, treba da svratim do Karterovih na pide.“ Zastao je, polako udahnuvši. „Možeš li i ti da dođeš, Oli? I dok budemo tamo, možemo li da pokušamo da sve zaboravimo? Da sve to ostavimo po strani? Da naprosto budemo7.“ Nije mu odmah odgovorila. Osmotrila je njegovo preplanulo naočito lice, napetost u njegovim mišidima dok je iščekivao odgovor. Znala je da su oboje zapamtili kako je pobegla od njega one nodi u vrtu. U tišini koja je usledila, nije mogla a da se ne seti njegovog tajnog razgovora sa Klarom, baš tu na terasi koja se nalazila ispred njih, i sumnjama koje su je proganjale čitave nedelje, mada su sada nestale, ali ostavivši modre tragove za sobom. On ništa nije rekao. Nije hteo da je požuruje. Razumeo bi i kad bi rekla ne. Ne bi se usprotivio. Ne bi je povredio zbog toga. On ne. „Da naprosto budemo“, ponovila je. „Da, mislim da bi mi to prijalo.“ On nagnu glavu i raširi usne u iskošen osmeh koji je podsedao na milovanje. Osetila je kako joj srce posrče ispod ugruvanih rebara. Nod se otvorila pred njom donosedi tamu koja je nije ispunjavala strahom. Prvi put nakon toliko vremena nije se plašila mraka. Štaviše, sasvim suprotno.

DVADESETO POGLAVLJE Edvard je video svetlost koja joj je ozarila lice. Ona je nesvesno stegla njegovu mišicu. Osetio je kako se naginje ka njemu i poželeo da kaže, Samo nastavi. Nemoj nikad da prestaneš. Tih sedam jednostavnih reči ispunile su ga sredom kakvu nikad u životu nije iskusio. „Da, mislim da bi mi to prijalo.“

168


Krv mu je mahnito strujala, nabijena mogudnošdu. Ona je to uradila. Ono što nijedna pre nje nije uspela. Nijedan koketan osmeh na večernjim sedeljkama u Kairu, nijedan dodir po ramenu, nijedna zavodljivo izvijena obrva, ništa nije moglo da se meri s tim. To je bilo samo besmisleno flertovanje, čisto da nečim ispuni predugo čekanje. Primetio je obazrivu sredu na njenom licu, sredu koja ju je istovremeno činila još lepšom i još ranjivijom nego što je mogla da zamisli. Želeo je da ostane pored nje, da je nikad ne pusti. Svaki instinkt terao ga je da to uradi, da kaže Tomu da sam ode do kasarne, i do Grejovih, da zadrži Oli pored sebe dok je još bila tu, da je učini bezbednom. Nije bio siguran koliko de ih daleko ta nod odvesti, znao je samo da mu se ona, posle nedelju dana one čudne dutnje, ipak vratila. Video je to u njenom osmehu tog jutra, u načinu na koji je naslonila glavu na njegovo rame dok ju je iznosio iz mora. Gospode, ali kako se samo skamenila kad je primetila da ih Alister posmatra sa obale. Kako su joj se ramena napela, kao od neke slutnje, dok je ulazila u kudu za tim kurvinim sinom. To ga je uzrujalo, taj strah koji je primetio kod nje. Utroba mu se okrenula od mučnine. Da Fadil nije otkrio to što je otkrio, i da oni dečaci nisu čekali u kočiji sa Hasanom i El Masrijem, krenuo bi za njom. Prvi put mu je palo na pamet da je Alister na duši možda nosio vedi greh od puke hladnode. Jedva je mogao da se suoči sa tom pomišlju. Ali Oli bi mu sigurno rekla da je on stvarno… Ne, nemogude da bi Alister… Oli bi mu rekla. Naravno da bi mu rekla. Zar ne? To pitanje, čitav taj dan, način na koji je gledala u njega… Edvardova dilema da li treba da je pita da sve ostavi za sobom i pođe sa njim kada krene za Indiju naprasno je nestala. Ova nod predstavljala je njegovu šansu, dar poslat od boga, priliku da stvari postave na pravo mesto. Ne smeš da propustiš tu šansu, rekao je sebi. Ne smeš da zabrljaš. „Kad razmišlja“, prozbori Oli, „čovek zaboravi da priča.“ On se osmehnu. „Reče Vojvotkinja Alisi?“16 „Čitao si?“ „Bar sto puta, prošle godine dok sam bio na odsustvu. To je jedna od omiljenih knjiga moje sestričine.“ „Volela bih da je upoznam.“ „I ja bih voleo da je upoznaš.“ 16

Aluzija na Alisu u Zemlji čuda, roman LuisaKerola objavljen 1865. godine. (Prim. prev.) 169


Osmehnula se, skrenuvši pogled ka paviljonu. Tom je stajao i čekao. „Bolje da kreneš“, rekla je. Edvard uzdahnu, primoran da prihvati stvarnost. „Gledadu da se što pre vratim.“ Njen osmeh nestade. „Nateraj Džeremija da progovori“, rekla je. „Nešto krije, sigurna sam u to.“ Fadil je spremio Tomovog i Edvardovog konja za polazak. Ranije, dok su se vradali sa plaže, Edvardu je ispričao ono što je saznao u Turskoj četvrti od njihovog doušnika Garaja: da je Klaru oteo neki Egipdanin. Edvard je zato odveo Hasana i El Masrija u kasarnu da ih temeljno ispita čim su Ralfa i Gasa odvezli kudi. Nije ga zanimalo što su obojica imali alibi – Hasan nijednog časa nije napustio trg, a El Masri je imao dokaze da je tokom svog kratkog odsustva zaista bio u kupovini – jer je slutio da bar jedan od njih nešto krije. Vilkins ih je pre toga ved saslušao, ali taj bilmez ne bi umeo da sasluša ni komarca. Tog popodneva, dok je bio zauzet, Edvard je zadužio svog poručnika Stivensa, ambicioznog mladog oficira sa jakim nervima i lošim polo zamahom, da nastavi sa saslušavanjem i sada je krenuo do njega, nestrpljiv da proveri šta je saznao. Uskočio je u sedlo i rekao Fadilu da de se kasnije videti. Nije trebalo da mu kaže da pazi na Oli, Fadil je ved znao šta mu je činiti. Umesto toga, zahvalio mu je za sav trud koji je tog dana uložio. „Da, odlično si to odradio“, potvrdio je Tom, koji je bio upuden u sve što je Fadil otkrio, uključujudi podatak da je Naila prisluškivala razgovor u onom sokaku. Tomu, baš kao i Edvardu, bilo je čudno što se Naila toliko plašila da neko ne otkrije da je ona bila rođaka tog bolesnog dečaka, Babua, a ne samo poznanica koja je privremeno preuzela brigu o toj sirotoj deci, kao što je tvrdila kad je Edvard prvi put sreo u Montaži, pre više od mesec dana, istog onog majskog dana kada je Džeremi dobio prve pretnje. Edvard se namrštio. Zašto je Naila lagala? Zašto je toliko strepila da bi neko mogao da je poveže sa Tabijom? I šta je beduinka koja je živela ispred Šeldonove kapije imala sa svim tim? Edvard je postajao sve sigurniji da su ti beduini na nekom nivou bili upleteni u priču i da su zbog toga otišli iz Montaže. Kako su sati odmicali, njegova slutnja da se u tom pustom zalivu desilo nešto veoma loše postajala je sve snažnija. Nije mu se mililo da sazna o čemu se tačno radilo, ali je istovremeno bio svestan da nije imao drugog izbora nego da to otkrije. „Ha“, podviknuo je, nateravši svog pastuva u lagani galop.

170


Tom potera svog konja i protutnja pored njega. Sumrak se ved spustio kad su stigli do kasarne. Na stražarskim mestima i po vojničkim barakama gorele su uljane lampe. Konji su bili prekriveni debadima, spremni za počinak. Stivens, vojnik koji je čitavog popodneva ispitivao Hasana i El Masrija, istrča u prašnjavo dvorište da pozdravi Edvarda i Toma dok su silazili sa konja. Čelo mu je bilo mokro od znoja, vojnička bluza zamrljana vlažnim flekama. Vazduh je bio prokleto težak. Rekao je Edvardu da mu je žao, ali da ništa nije uspeo da izvuče ni iz Hasana ni iz El Masrija. Edvard tiho opsova. Računao je da de nešto dobiti, bilo šta. Bio je siguran da je jedan od njih držao ključ. Retko se dešavalo da pogreši. „Siguran si?“ upitao je. „Da“, rekao je Stivens. „El Masrija je teško pročitati, ali ne deluje kao kriminalac. Mislim da sam mu bar dvadeset puta postavio ista pitanja: šta je radio tog dana, u koje vreme, šta misli o Egiptu, Britaniji, gospodinu Greju, gospođi Grej, da li bi mogao da ima nekih finansijskih motiva da je otme. Ali nisam primetio ništa sumnjivo. Siguran sam da je bio iskren. Previše je nabusit da bi nekome pokušavao da zamaže oči.“ Stivens podiže ruku i pljesnu komarca koji mu je sleteo na vrat. „Što se tiče Hasana, deluje kao dobar čovek. To dete i sami ustanoviti ako popričate s njim.“ Tom je predložio da on i Edvard upravo to i urade. Otišli su da popričaju sa Hasanom i El Masrijem, u fenjerom obasjanoj kancelariji u kojoj su ih držali, ali nisu otkrili ništa novo ili drugačije u odnosu na ono što su čuli od Stivensa. „Žao mi je što ne mogu više da vam pomognem“, rekao je El Masri, nedokučivog i nimalo skrušenog lica. „Izgleda da vaša istraga ozbiljno kaska ako ste spali na mene.“ „Istraga dobro napreduje“, rekao je Tom. El Masri ih podozrivo odmeri, prvo Toma pa Edvarda. Skliznuo je pogledom sa njihovih raskopčanih bluza na kosu koja je još bila vlažna od kupanja. „Nadam se da ste uživali u sportskim aktivnostima“, rekao je. Uprkos svemu, Edvardu je došlo da prasne u smeh zbog takve drskosti. Tom je staloženo spustio šaku na njegovo rame i rekao obojici da mogu da idu. Potom je rekao Edvardu da bi i oni mogli da krenu, da treba da popričaju sa Džeremijem. Vreme im je curilo između prstiju kao pesak i svaki trenutak bio je dragocen.

171


„Pojma nemam u koju od prokletih fabrika bi Šeldon mogao da ode“, rekao je Džeremi. „Popodne sam proveo u kancelariji. Niko mi ništa nije pomenuo.“ „A taj Vilkinsov trag?“ upita Edvard. „O čemu se radi?“ „Ne znam. Vilkins je samo rekao da je dobio vesti od nekog doušnika iz provincije. Taj je očigledno pronašao nekog seljaka iz Liksorija – tako se zove to mesto – koji je možda nešto video.“ „Molim?“ upita Edvard. „Šta je video?“ „Ne znam, ali Vilkins je otišao da proveri stvar. Rekao je da de po podne uhvatiti ekspres do Kaira i unajmiti vodiča da ga ujutru odvede do Liksorija.“ „Nije mu palo na pamet da nas prvo obavesti o tome?“ upita Tom. „Poslao sam ga da vam to kaže.“ Džeremi protrlja čelo donjim krajem dlana. Prišao je prozoru kabineta. „Zašto je, dođavola, otišao kod Alistera?“ „Ako je otišao kod njega“, natuknu Tom. Džeremi se namršti. U njegovom srcu očigledno nije bilo mesta za sumnju. „Idemo u Liksori“, prozbori Tom, „da popričamo sa tim seljakom i saznamo šta je video. Večeras duva neki čudan vetar pa je opasno da putujemo po mraku, ali nede biti kasno ni da krenemo u zoru. Skratidemo put preko dina i pokušati da ih zateknemo na licu mesta.“ „U redu“, reče Džeremi. „Morate da je pronađete“, dodao je nakon kratkog oklevanja. „Ona mora da bude pronađena.“ „Svojski radimo na tome“, reče Edvard. „Rekli ste da je otišla sa nekim Egipdaninom…“, zausti Džeremi. „Spektakularan trag, nema šta“, odbrusi Edvard. „S obzirom da ih ima tako malo.“ „Ali ste priveli El Masrija“, reče Džeremi. „I Hasana.“ „Pustili smo ih“, razdražljivo odgovori Edvard. Tom ukratko predoči Džeremiju šta se desilo u kasarni. Kad je završio, Džeremi tiho uzdahnu. Okrenuo se ka Edvardu. „A tvoj posilni? Fadil?“ „Šta s njim?“ upita Edvard. „I on je tog dana bio na ulici“, natuknu Džeremi. „Nemoj“, procedi Edvard niskim upozoravajudim glasom. „Ne radi to.“ „Znam da misliš da je on dobar čovek…“ „On je sjajan čovek“, prekinu ga Edvard. „Ali znaš ko nije? Da li znaš?“ „Imam neke pretpostavke“, reče Džeremi. „Koje deš ti uskoro potvrditi.“ „Ti si prokleti kopilan, Greje. Znam da nešto skrivaš.“ Džeremi nije pokušao da se odbrani.

172


Edvard mu je rekao za Fadilov susret sa Nailom u onom sokaku, za laži kojima je pokušala da se opravda. Džeremijevo lice preblede. „Gde je ona sada?“ „Fadil ju je odveo kod lekara. Dečak je bolestan.“ „Moraš da je pronađeš, da je nateraš da ti kaže zašto je lagala.“ Džeremi je postajao sve bleđi, očigledno pod dejstvom šoka. „Možda Naila ima još rođaka za koje ti nije rekla. Moraš da popričaš sa njom, još pre nego što kreneš za Liksori.“ „Sami odlučujemo šta demo raditi i kada“, reče Edvard. „Prvo treba da čujemo šta ti imaš da nam kažeš. Zašto bi ti mario za Nailine rođake?“ Džeremi ništa nije rekao. Samo se okrenuo, tupo se zagledavši kroz prozor. Edvard i Tom se pogledaše. „Moram da te podsetim“, prozbori Tom, krenuvši ka Džeremiju, „da nikad nismo videli ono prvo pismo, ono koje si dobio krajem maja. Pokušaj učene koji te je naterao da pobegneš za Konstantinopolj.“ „To pismo je postojalo“, reče Džeremi. „Zašto si dopustio Šeldonu da ga pocepa?“ Džeremi ponovo ništa nije rekao. „Sva ta prašina koja se podigla oko tebe i Šeldona“, natuknu Tom, „a niko drugi iz Aleksandrije nije dobio ništa nalik pretnji.“ Džeremi je i dalje dutao. Lice mu je bilo nepomično, kao da se svojski trudio da ostane pribran. Ali šta mu je to svetlucalo na čelu? Jesu li to bile graške znoja? Edvard zaškilji, siguran da je dobro video, da Džeremi samo što nije progovorio. Tom je, po svoj prilici, to takođe primetio jer se približio za još jedan korak. „Dakle“, rekao je, „hteli ste da od nas sakrijete taj zahtev za otkup. Kad se sve sabere, Bertram i ja smo pokušali da ga vidimo bar deset puta.“ Edvard se namrštio, setivši se nelagodnosti koja ga je obuzela u Vilkinsovoj kancelariji, onda kad im je Vilkins konačno pokazao tu poruku. Zamislio je Vilkinsov dežmekasti prst na pucketavom iskucanom papiru. Bilo je nečeg tako čudnog u tome… Onda mu je sinulo. „Isuse Hriste“, rekao je. „Greje… ti prokleta budalo.“ „Šta ti je?“ upita Tom. Edvard nije skidao pogled sa Džeremija. „Kad slededi put zamoliš Vilkinsa da falsifikuje tobožnji zahtev za otkup“, rekao je, „reci mu da se bar potrudi da presavije papir. Da bar izgleda kao da je pre toga bio spakovan u kovertu.“ Džeremi zatvori oči. Ispustio je dug drhtavi uzdah koji je skoro podsedao na olakšanje. Sva napetost je iscurila iz njega. Ramena mu klonuše, zajedno sa glavom.

173


Suočen sa tim prizorom, Edvard oseti ukus gorkog zadovoljstva. Konačno. Konačno su saterali tog kopilana u škripac. „Hode li neko da mi objasni šta se dešava?“ Edvard nije skidao oči sa Džeremija. „Grej de ti objasniti“, rekao je. „Zar ne, Greje?“ Polako, kao da je imao drugog izbora, Džeremi zaklima glavom. „Da li je uopšte postojala neka poruka?“, upita Edvard. „Jeste“, procedi Džeremi. „Ali ne ta koju ste nam pokazali“, nastavi Edvard. „Ne ta.“ Tom raširi oči od neverice. „Sakrili ste poruku? Ali zašto?“ „Zato što je tamo bilo stvari… koje nisu smele da izađu na videlo.“ Edvard stisnu pesnice. Jedva je uspeo da obuzda poriv da tresne Džeremija posred posivelog lica. „Jebiga.“ „Hteo sam da ti kažem“, promuca Džeremi. „Bože, kako sam samo želeo da ti kažem. Ali je Šeldon rekao da nema svrhe da to radim. Pretio je da de me uništiti, da de moje sinove ostaviti bez prebijene pare…“ „On sad nije ovde“, reče Edvard. „Ali mi jesmo. Vreme je da nam kažeš šta se, dođavola, dešava.“

DVADESET PRVO POGLAVLJE Naila zažmirka na večernjoj svetlosti dok je silazila niz stepenište sanatorijuma. Bila je tako umorna da je mislila da halucinira kad je videla Kafelea kako stoji tamo, u raskopčanom sakou, tapkajudi stopalom na isti način kao što je činio u vrtu Pašinih. Ali on tada potrča ka njoj i lupkanje njegovih donova i plesnivi miris ustajalog znoja postadoše dovoljno stvarni. Upitala je kako je znao gde da je pronađe. On je odgovorio da je sreo njenu majku na ulici sa Kleo. „Rekla mi je da si otišla kod Sokrata, a Sokrat me poslao ovde.“ „Koliko ved čekaš?“ „Sat, možda dva.“ Odmahnuo je glavom. „Ali to nije važno. Hteo sam da uđem, da budem sa tobom, ali sam se plašio da de ti biti neprijatno. Kako je Babu?“ „Ostao je sam.“ Naila se namršti. „Jedva sam smogla snage da odem.“ „Zašto nisi ostala s njim?“

174


„Nisu mi dopustili. Kažu da nikom ne dopuštaju. Ali unutra sam videla puno žena okruglih obraza, obučenih u otmene haljine, koje nisu delovale kao da im se nekud žuri.“ „Hodeš da popričam sa bolničarkama? Da ih zamolim da ti dopuste da se vratiš?“ „Nemoj.“ Naila dodirnu rame njegovog sakoa, izbledelo od prečestog četkanja. „Nede vredeti.“ Tužno se osmehnula. „Sav mirišeš na začine.“ „Otkada je to zločin?“ Kafele se namrštio, ali nije hteo da se upušta u raspravu. Znao je da je Naila u pravu. Zato se tako očajnički trudio da se izbori za svoje mesto u svetu. „Hode li Babu ozdraviti?“ „Hode. Sokrat kaže da je to samo dizenterija, a ne kolera.“ Još je drhtala od olakšanja koje ju je obuzelo kad je čula dijagnozu, što je donekle ublažilo njenu strepnju. Znači, to ipak nije bila ta užasna pohlepna bolest koja je došla da zgrabi Babua svojim opakim kandžama, još ne. „Izgleda da je Bog dobar“, natuknula je, slegnuvši ramenima. „Ali, ako je tako, zašto je onda Tabija otišla i zašto Babu ne trčkara naokolo privlačedi pažnju svojom ljupkošdu, umesto svojom bolešdu?“ „Ah, Naila, umorna si. Idemo kudi.“ Kafele ispruži ruku. Ona spusti pogled, ali se ne pomeri. „Šta je bilo?“ upitao je. „Plašim se.“ „Čega?“ „Džahi večeras dolazi“, rekla je, nadenuvši ime jednom od svojih strahova. „Večeras.“ Pomisao na to, i činjenicu da ju je Džahi držao u šaci, proganjala ju je čitavog dana, obrušavala se na nju kad bi ostali strahovi privremeno ustuknuli. „Plašim ga se…“ „Plašiš li se i tog Fadila?“ Dah joj zastade u grudima. „Otkud ti…?“ „Sana je svima izblebetala kako si odjahala sa nekim vojnikom. Šta je hteo od tebe?“ „Ništa.“ „Ne verujem ti.“ Kafele je uhvati za šake, stegnuvši ih svojim toplim dlanovima. „Brinem da si se uvalila u neku nevolju…“ „Nisam.“ Naila raširi oči preklinjudi ga da joj veruje. „Kuneš se?“ „Kunem se.“ „U poslednje vreme ne ličiš na sebe…“ „Zato što brinem zbog Džahija.“ „Ne treba da brineš.“ Kafele se zbunjeno namršti. „Znaš da mu nikad nedu dopustiti da te odvede. Nikad nikom ne bih dopustio da te povredi.“ Zagledao se u

175


nju. „Život bih dao za tebe, Naila, shvataš? Nema toga što ne bih uradio zbog tebe. Ti si moja, a ja tvoj, sedaš se?“ Ona klimnu. „Brinudu o tebi i toj deci. Ako Džahi pokuša da te natera da odeš, pobegni kod mene pa demo se venčati. Doduše, to bi bilo ranije nego što smo planirali, ali ved demo se nekako snadi. Nigde nedeš idi ako to ne želiš. Molim te da veruješ u to.“ Ponovo je klimnula. „Hajde, reci da veruješ“, rekao je Kafele. „Verujem.“ Ili je bar želela da veruje. Dok su se vradali kudi, veoma malo su pričali. Naila bi povremeno ispod oka osmotrila Kafeleovo izduženo lice, iskošene kosti, pokušavajudi da pronađe toplinu u njegovom prisustvu. Ali joj je uprkos tome bilo hladno, užasno hladno. Ved je pao mrak kad su konačno stigli do prvih krivudavih ulica Turske četvrti. Vazduh je bio nabijen zadahom fekalija i trulog smeda i mirisima hrane koji su dopirali iz okolnih kuda: crnog i belog luka, prženog mesa. Šerpe su zveckale kroz otvorene prozore, brbljivi glasovi lepršali kroz vazduh. „Odavde možeš sama“, prozbori Kafele. Ona se slabašno osmehnu, okrenuvši se da pođe. „Naila“, pozva je on. Stala je. „Volim te“, rekao je. Čitavo telo joj postade nepomično. Čak joj je i srce zastalo, prestalo da kuca. Nikad joj to nije rekao. Volim te. Te reči odjekivale su u njoj, nateravši sve ostalo, taj zadah i prljavštinu, da naprasno nestane. Polako se okrenula ka njemu. Oči su mu bile prikovane za nju. „Ja…“, zaustila je, „ovaj…“ Nije mogla da govori. Udahnula je, pokušala ponovo. „I ja tebe volim, Kafele. Oduvek.“ Njegove oči zablistaše. Na trenutak oboje ostadoše nemi. Kafele krenu ka njoj i nežno joj dodirnu mišicu. „Drago mi je što smo to rekli.“ Ona spusti pogled ka njegovim prstima osedajudi kako joj koža gori. „I meni.“ „Zapamti“, rekao je, savivši se ka njoj, zagledavši joj se duboko u oči, „da deš pored mene uvek biti bezbedna.“ Naila nije pokušala da mu protivreči. Ovog puta ne. Nije želela. Bilo je mnogo lepše verovati u bajke. „Bolje da kreneš“, nežno je rekao.

176


Naila je klimnula glavom. Svesna da mora što pre da se pomeri odatle, inače to nikad nede učiniti, okrenula se i počela da se udaljava, dopustivši svojim nogama da je vrate u svet iz koga bi najradije pobegla, zajedno sa njim, samo da je mogla. Izgubljena u mislima, još omamljena onim što se upravo desilo, nije videla Isu kako stoji ispred nje, obučena u odedu od muslina, sve dok se umalo nisu sudarile. Isa prekrsti ruke, nateravši narukvice da zazveckaju, i sevnu očima ispod izvijenih obrva obojenih kajalom. Nailino srce, koje je pre samo nekoliko trenutaka svojski pokušavalo da iskusi sredu, zadrhta od strepnje kad je primetila majčino turobno lice. Isa upita za Babua, a Naila odgovori da je morala da ga ostavi u bolnici i da je tamo u sigurnim rukama. „Dobro“, reče Isa. Naherila je glavu na jednu stranu. „Džahi te čeka, besan kao ris. Nikad ga nisam videla bešnjeg. Čim je stigao, na vrata su nam zakucala dvojica britanskih oficira, kapetan i pukovnik, kako Džahi kaže. Džahi je platio jednom od stanara da ih slaže da smo negde izašli i da se nedemo vradati do jutra, a onda nas naterao da dreždimo u mraku dok vojnici nisu otišli.“ „Kako su otkrili gde živimo?“ „Zašto su uopšte dolazili?“ „Ne znam“, reče Naila. Isa se namršti. „Džahi je lično hteo da krerte u potragu za tobom. Sreda tvoja što sam ga ubedila da je bolje da pošalje mene.“ Isa iskrivi vrat piljedi ka mestu gde se Naila malopre rastala sa Kafeleom. „Bolje da krenemo. Džahi je loše volje pa nije pametno da predugo čeka.“ „Dobro došla kudi“, reče Džahi kad se Naila vratila sa Isom. Noge su mu bile duge i mišidave, savijene u turski sed, a prsti spojeni u obliku piramide, tik ispod nosa. Kleo je sedela u suprotnom uglu, sa kosom koja joj je poput zavese padala preko lica. Na tacni je gorela samo jedna sveda, najviše što su mogli da priušte. Džahi je pomerao palčeve napred-nazad, duž oštre potkresane brade, stvarajudi škriputav zvuk koji se sablasno stapao sa pucketanjem plamena. „Pretpostavljam da je Babu dobro“, prozborio je, „pošto je sad prepušten brizi tog bogataškog lekara. Nešto se pitam, Naila, gde si ti čula za Sokratovo umede? Uveren sam da si mi to pomenula pre neki dan, da mi sigurno ne bi predutala tako nešto…“ Jetko se osmehnuo. „Samo što sam ja to smetnuo s uma.“ Znajudi da je Džahi umeo nepogrešivo da oseti laž, Naila nije ni pokušala da ga slaže. „Ništa ti nisam pomenula“, rekla je.

177


„Da li ti je preporuku dala neka gospođa?“ „Ne.“ „Onda neki muškarac.“ Polako je zaklimao, kao da sklapa kockice u glavi. „Možda ljubazni Fadil, koji te je na svom konju odveo do doktora?“ „Sana ti je rekla…?“ „Ili možda kapetan Bertram?“ Naila proguta knedlu. „Naila, da li je to bio on?“ „Da“, rekla je slabašnim promuklim glasom. Džahi je mrko osmotri. Potom potapša pod, pokazavši na mesto pored sebe. „Sedi. Hodu da čujem kako provodiš vreme, sa kim se družiš.“ Naila je oklevala. „Naila.“ Džahi se namršti. „Sedi.“ „Brate“, prozbori Isa upozoravajudim tonom. Džahi podiže ruku. „Hodu samo da popričam sa njom.“ Naila obazrivo priđe i spusti se na pod pored njega, napeto privukavši kolena. „Opusti se“, reče on, tiho uzdahnuvši. „Lepo se smesti. Ovo je tvoj dom.“ Isa huknu. „Koliko još?“ Grivne oko njenih gležnjeva zazveckaše dok je koračala preko sobe. Sela je pored Naile i stegla joj šake. Naila je pokušala da pronađe utehu u njenom stisku, ali je odlično znala da njena majka, kad kucne presudni čas, ništa nede modi da učini da je zaštiti. Niko ništa nede modi da učini, a najmanje od svih Kafele, čija su obedanja, data malopre na ulici, postala nemodna kao perje na vetru. Sededi licem u lice sa Džahijem, tako blizu da je mogla da čuje otkucaje njegovog srca, shvatila je da njena bududnost nije bila u njenim rukama, ne više. „Džahi“, prozbori Isa, „hodeš li da mi kažeš kad tačno planiraš da mi ukradeš kder?“ „Ne kradem je. Samo moram da povedem računa o njoj. Njoj se očigledno ne sme verovati…“ „Majčice moja.“ Isa zavrte glavom. „Samo je dopustila da joj ti vojnici pomognu. Sigurna sam da su taj kapetan i njegov poručnik samo hteli da provere da li je sve u redu.“ „Ni u šta ti nisi sigurna.“ „Tako si ohol, brate moj. Tako uveren da sve najbolje znaš…“ „Prestani.“ Džahijev napet glas ispuni sobu. Isina šaka još čvršde steže Nailinu. Džahi se zagleda u svoja kolena. Duboko je udahnuo, kao da je pokušavao da obuzda svoje emocije. „Imao sam loš dan“, konačno je rekao. „Veoma loš dan.“ Okrenuo se ka Naili. „Hajdemo napolje da ti ispričam zašto.“

178


„Ostanite ovde“, reče Isa. Ali Džahi je ved skočio na noge vukudi Nailu preko sobe. Isa mu doviknu da stane, ali on samo odmahnu rukom. „Odmah se vrada.“ Isa se bespomodno zagleda u njihova leđa, pustivši ih da odu. Odmorište je bilo prašnjavo, vazduh prožet zadahom ustajalog muškog znoja. Dok je Džahi zatvarao vrata slabo osvetljenog sobička, Naila je videla kako se Isa šunja da oslušne šta se dešava. I Džahi je to sigurno primetio jer je pokazao Naili da krene za njim ka hodniku u prizemlju. Šta je hteo od nje? Šta je nameravao da uradi? Kad je Naila zastala pored njega u podnožju stepeništa, on je pažljivo osmotri, grickajudi donju usnu iskrivljenim zubom koji je svetlucao na sivkastoj svetlosti. Naila zadrža dah, napeto iščekujudi. Džahi joj tad prigušenim glasom ispriča kako je prethodne nodi odjahao u pustinju. „Nisam želeo, ali rekli su mi da moram. Ponekad svoje želje moramo da stavimo na drugo mesto. To je dragocena životna lekcija koju svako mora da nauči.“ „Znam tu lekciju, ujače.“ „Zaista?“ Još jedan korak. „Nisam baš siguran. U svakom slučaju, krenuli smo kroz pustinju, preko prokletih dina, do mesta gde rastu dve spojene palme.“ Naila zadrža dah. „I znaš šta smo pronašli kad smo stigli tamo? Hodeš da ti kažem? Ništa, eto šta smo pronašli.“ Kad kažemo zbogom „Kako to misliš?“ Glas joj je prešao u šapat. Kad joj je rekao kako i šta misli, grudi joj se stegnuše od panike. „Jesi li siguran?“ „Oh, da“, reče Džahi. „Veruj mi, sve smo proverili. Kad smo se vratili nazad, ved je bila zora, a posle… Kakav je to dan bio.“ Naila je nemo stajala dok je on neumoljivo nastavljao. Bio je u ozbiljnoj nevolji, i bio je besan zbog toga, izbezumljen od besa, tako je rekao, a njoj je došlo da zavrišti na njega, da mu kaže da prestane, ali nije to učinila, baš kao ni on. „A sad čujem kako jašeš unaokolo sa nekim vojnikom i gledam kako nam britanski oficiri dolaze pred prag.“ Savio se ka njoj, skoro joj se unevši u lice. Oči su mu bile crne na zamudenoj svetlosti. To je to, sad de me udariti, prođe joj kroz glavu. „Ti nemaš šta da tražiš sa Fadilom, kapetanom Bertramom i njegovim pukovnikom. Ti nemaš nikakvog posla sa njima. Ne posle onog što se desilo sa Tabijom. Pogotovo ne sada. Zar to stvarno moram da ti objašnjavam?“ Ona obori glavu. „Ne, ujače.“

179


On udahnu, povuče se unazad. Ona ponovo poče da diše. „Drži se što dalje od njih, Naila. Ozbiljno ti kažem. To su opasni ljudi. Ako pokušaš da se prošvercuješ u njihov svet, sažvakade te i ispljunuti ko odbačen zalogaj. I sve nas sa tobom.“ „Da, ujače.“ On je još jednom pogleda i klimnu glavom. „Moram da se vratim na posao. Nemoj nikom da otvaraš.“ Naila proguta knedlu i prisloni šaku uz grudi. Sva je drhtala. Naterala je sebe da skupi hrabrost. „Ne želim da idem odavde, ujače.“ „Nemaš puno izbora.“ Otvorio je vrata. „Pozdravi majku i Kleo. Uskoro du ponovo dodi.“ Naila se naslonila na zid kad je otišao, jedva se držedi na nogama. Krv joj je tutnjala u ritmu njegovih koraka dok se užurbano spuštao niz ulicu. Tek mnogo kasnije, kad je Kleo zaspala i kad je Naila legla na svoje ponjave, Isa se Okrenu ka njoj i upita: „Jesi li u nekoj opasnosti, ljubavi?“ „Nisam.“ „Mislim da me lažeš“, nastavi Isa. „Nikad nisi bila dobra u tome.“ „Umi…“ „Da li Džahi zato hode da te pošalje van grada? Da li ti kapetan Bertram preti, ili neko drugi?“ „Ne, umi.“ „Šta onda hode od tebe? Zašto bi se ljudi njihovog položaja zanim?li za moju Nailu?“ „Ne znam“, tiho odgovori ona. Nastupila je kratka tišina. Naila je znala da joj Isa uzima meru. Bila je toliko iscrpljena da joj je dopustila da to uradi. Osim toga, bilo je mnogo lakše i jednostavnije da zatvori oči i da ništa ne kaže, nego da nastavi da se upetljava u laži. Laži su bile sve što je mogla da im pruži. Istina, uvek zastrašujuda, nikad nije bila manje moguda nego sada, posle Džahijeve posete. I njegove priče o onome što je pronašao, ili što nije uspeo da pronađe, u oazi gde su rasle dve spojene palme.

180


DVADESET DRUGO POGLAVLJE „Da li ti uši gore, Edvarde?“ upita Imodžen dolazedi preko travnjaka. Spotakla se i malo džina se razli preko opasno naherene čaše. „Tom je upravo pričao o tebi. Samo što je pijan ko letva pa jedva nabada reči.“ „Imali smo težak dan“, odgovori Edvard. „I on je to rekao. Hodeš li bar ti da mi kažeš šta se desilo kod Džeremija?“ „Nede“, reče Olivija. Ona je ved pokušala da to izvuče iz njega. (Ali dobila je samo nešto što je podsedalo na sablastan odjek Džeremijevih reči, „Da li bi mi verovala kad bih ti rekao da bi više volela da ne znaš?“) „Tom kaže da treba da ispitate neku ovdašnju devojku“, natuknu Imodžen. „I da dete ujutru krenuti u potragu za njom. Nisam zapamtila kako se zove.“ „Nisi?“ upita Edvard. „Nisam“, reče Imodžen. „Kaže da ste je danas ved tražili i da ste zato došli tako kasno.“ „Znaš, upravo sam obedao Oli da du joj doneti čašu šampanjca.“ Njegovi prsti nežno se spustiše na Olivijino rame. „Odmah se vradam.“ Olivija je krajičkom oka posmatrala kako se Edvard probija kroz masu pripitih gostiju. Sa terase su odzvanjali zvuči klavira i nekoliko parova ustade da pleše. Po vrtu se vrzmalo skoro stotinu ljudi držedi tanjire sa kus-kusom i mesom jakog mirisa, pušedi na mesečini. Baš kao ranije, kad je na stazi ispred kude Grejovih naslutila Klarino prisustvo, Oliviju ponovo obuze isti osedaj. Šapat plavih lokni sakriven u senci drveda u vrtu Karterovih. Kako divno. Kako zabavno. Prislonila je šaku uz grudi kao da de time odagnati bol. Bilo je nečeg opscenog u toj nodi, kao da su svi plesali na Klarinom sve izvesnijem grobu. To je rekla i Edvardu kad je konačno stigao. („Utopi svoje slutnje u alkoholu“, odgovorio je on, sručivši prvu čašu brendija. „Ja nameravam da uradim upravo to.“) „Idemo i mi“, reče Imodžen. „Molim?“ „Dobro me slušaj, mila. Sutra demo krenuti za Edvardom i Tomom da otkrijemo ko je ta devojka koju traže i šta hode od nje. Sačekademo napolju dok ne završe i onda otidi da popričamo s njom. Bidu ispred tvoje kude tačno u sedam, u vreme kad kredeš na jahanje.“ Olivija odmahnu ved dovoljno ošamudenom glavom. „Mislite da je to stvarno neophodno?“ „Ne budi smešna. Vidimo se u sedam.“ Imodžen odšeta preko travnjaka. Olivija ozlojeđeno uzdahnu. 181


„Evo me.“ Edvardov glas natera je da poskoči. Uopšte nije čula kad se vratio. Stavio joj je čašu u ruku. „Idemo u šetnju.“ Držali su se na distanci od nekoliko stopa dok su koračali ka donjem delu vrta. Što su dalje odmicali, hodali su sve brže, kao po predutnom dogovoru da što pre nestanu sa vidika. Prošli su kroz zastor od palminog lišda i nastavili ka moru. Olivija je dopustila svojoj ruci da okrzne njegovu. Njegova ruka je skliznula niz njenu. Prepleteni prsti, stezanje u stomaku. Skoro da je zaboravila da diše. Seli su na zemlju. Vazduh je bio kao melem, prožet mirisom zrelih citrusa i jasmina, morskom šolju, pustinjskom prašinom. Olivija nasloni glavu na Edvardovo rame, zagledana u vodu koja se mreškala. Štucnula je. On je podigao njenu šaku i poljubio je, nežno, toplo. Na trenutak je pomislila na Alistera, kako bi mu lice izgledalo da je sad mogao da ih vidi, da li je postojala šansa da ikad pristane da je oslobodi. A pošto je znala da nije bilo šanse, i pošto je mogla da zamisli kako bi Alister izgledao, i njega je potisnula iz misli, rešena da ga drži na odstojanju sve dok se ne vrati s puta i dok ne bude primorana da ponovo razmišlja o njemu. Nije želela da razmišlja. Prijalo joj je to odsustvo misli. Bila je kao začarana u toj večeri natopljenoj alkoholom. Imodženini planovi za sutra delovali su krajnje nebitno, kao nešto što treba da se desi u nekom drugom životu. Vreme je plutalo pored njih. Olivija nije bila sigurna o čemu su razgovarali, znala je samo da nešto pričaju, i da njihove reči nisu morale da se pridržavaju bilo kakvog plana ili rasporeda. Samo naizmenično podizanje i spuštanje glasova, melodija poverenja. Zamolio ju je za ples. Ona je stegla njegove prste, ošamudena i nesigurna, dok ju je podizao sa zemlje. Potom joj je pustio šake i skliznuo prstima oko njenog svilenog struka. Kroz steznik je osetila njegov dodir, ali ovog puta nije bilo bola. Ne baš. (Valjda zbog alkohola.) Privila se uz njega, udišudi njegov miris: dim, brendi, i to još nešto. Još čvršde je stegao. Znala je da je pijan, ali ruke su mu bile sigurne, a koraci postojani dok ju je okretao uz lepršave zvuke udaljenog klavira. „Bio sam prestravljen kad si danas onako uletela u vodu.“ Reči su mu bile tihe, promrmljane, s tim severnjačkim naglaskom koji joj je milovao uši. „Užasno se plašim zbog tebe, jesi li to znala? Nikad u životu nisam bio tako uplašen.“ „Imodžen kaže da joj slamamo srce.“ Olivija izvi vrat, zagledavši se u njega. Na licu je osedala toplinu njegovog daha. „Hajdemo kudi“, reče on. Krenula je ispred njega, koračajudi preko travnjaka, nazad ka svetlosti sveda i lepršavoj muzici. Zastala je u senci salona da ga sačeka. On je ušao unutra,

182


prebacio ruku oko njenih leđa dok su prolazili kroz kudu. Njihovi koraci odjekivali su kroz predvorje, lupkali po stepeništu na verandi, krčkali po šljunkovitoj stazi. Dok su jahali nazad, držao ju je ispred sebe, dišudi joj u vrat. Ona se privijala uz njega, upijajudi njegovu snagu. Tiho, jedva dopustivo pitanje zamorilo joj je u umu, Zar demo to stvarno uraditi? Spustio ju je sa sedla na kudnoj stazi. Stajali su tamo, gledajudi jedno u drugo, kao da ne mogu da poveruju da se to stvarno dešava. Oči su mu svetlucale u tami. Skliznuo je rukom duž njenog lica, duboko udahnuo. Ona mu je uhvatila ruku, okrenula je, poljubila mu dlan. Iskosa ga osmotrivši, primetila je kako zatvara oči. Potom je uveo svog pastuva u staju. Stojedi ispred vrata, posmatrala je kako ga vezuje. Telo joj se napelo, živo od iščekivanja. Vratio se nazad, uzeo je za ruku, uveo je u kudu. Krenuo je za njom uz stepenište, držedi je oko struka, raskopčavajudi joj haljinu, povlačedi bretele nadole. Srce joj je tuklo kao ludo. Prsti joj drhtali dok je otvarala vrata spavade sobe. Unatraške je ušla u sobu dok ju je on privijao uz sebe, napola je podižudi s poda, pribijajudi svoje usne uz njene, gurajudi je na krevet. Kleknuo je i nežno joj skinuo čarape, pazedi na još bolnu opekotinu od meduze. Klizio je usnama preko njenih razgolidenih bedara i listova. „Oli“, rekao je, „moja Oli.“ Svila je ruke oko njegovog vrata, zabacila glavu unazad. Nadvio se nad njom, gutajudi je pogledom. U tom trenutku znala je samo da je on tu, pored nje, i ona pored njega, i da nikad ne bi poželela da bude bilo gde drugde. A ono što je videla u njegovim očima bez dna predstavljalo je blaženi odraz onoga što je i sama osedala. Razvezao je trake na stezniku. Prekasno je to shvatila. Uhvatila je njegovu ruku. „Nemoj“, rekla je. „Zašto?“ upitao je. „Samo nemoj.“ On ju je iskosa osmotrio i odmahnuo glavom. Prsti su mu bili brzi i nesporno dobro uvežbani. Zagledala se u tavanicu, ugrizavši se za usnu, kad joj je korset skliznuo sa tela. On je na trenutak ostao potpuno nepomičan. „Ne.“ Raširio je oči od užasa i bola. „Ne. Zašto mi nisi…? Jesi li zato pobegla, one nodi…? Ubidu ga. Ubidu skota.“ „Molim te.“ Stavila je šake na njegove obraze, naterala ga da joj pogleda u oči. „Molim te, samo budi sa mnom.“ Oči mu ponovo skliznuše ka njenom telu. Krenula je za njegovim pogledom, ali se brzo okrenula. Meso joj je bilo ranjavo i unakaženo, kao da nije njeno. „Molim te“, rekla je, „ne razmišljaj o tome.“ „Plašim se da te dodirnem“, rekao je. „Imam osedaj da du te slomiti.“ „Nedeš.“ Povukla ga je ka sebi, počela da ga ljubi. „Ti ne.“

183


Dah mu zadrhta. Polako je uzvratio poljubac. Trepavice im se dodirnuše. Njegove usne počeše da se pomeraju, ljubedi njeno uho i vrat, kušajudi slankasti znoj na njenoj ključnoj kosti, sve brže i sve žudnije, kao da je shvatao njenu potrebu. Prebacio je ruku oko njenog tela, lebdedi prstima iznad njene kože, jedva je dodirujudi. Pokreti su mu bili nežni i lagani, bez žurbe. I bez bola. „Nedu dopustiti da tako živiš, draga Oli“, rekao je. „Nedu te ostaviti ovde.“ „Sad samo budi sa mnom“, rekla je. Posle toga ju je dugo držao u naručju, kao u nežnoj tananoj čauri. Sigurnu. Zatvorila je oči, osedajudi toplinu njegovog zagrljaja, naslonjena na njegovo snažno rame. „Ti si čitav moj svet“, rekao je. „Moje sve. Nedu dopustiti da ti se ikad više desi nešto loše. Ne bih to mogao da preživim.“ „Ništa mi se nede desiti“, rekla je ona. A on je samo prislonio usne uz njenu glavu.

184


DESETI DAN. DVADESET TREDE POGLAVLJE „Probudi se, Naila. Hajde, otvori oči.“ „Šta? Šta se desilo?“ Naila se naglo uspravi, pomahnitalog srca, prenuta iz dubokog sna. Soba je bila mračna, Kleo je tiho hrkala, ali je Isa čučala pored nje, obučena u tirkiznu haljinu. Lišeni rumenila, obrazi su joj delovali ispijeno. „Neko je došao?“, upita Naila. „Ko je došao?“ „Niko“, reče Isa. „Niko nije došao, nego sam ja izašla napolje, da se vidim sa Kafeleom.“ „Sa Kafeleom?“ Naila protrlja oči. „Koliko je sati, umi7.“ „Rano je. Nisam mogla da spavam od brige. Rekla sam Kafeleu da moramo negde da te sklonimo, još danas, pre nego što Džahi to učini, ili se oni vojnici vrate. Hajde, ustaj. Moraš da uzmeš Babua. Kafele de te odvesti u Port Said, kod svojih prijatelja.“ „Port Said?“ „Da, tamo možeš da im zametneš trag. Kafele kaže da de dodi po tebe čim obavi neke poslove i onda možete da se venčate. On te toliko voli.“ Uzdahnula je. „Sinod sam to shvatila.“ „Previše ubrzavaš stvari, umi.“ Naila se osvrnu po prljavoj sobi, osmotri Kleino usnulo telo, Babuov isflekan dušek, pola vekne bajatog hleba na stolu. „Ne mogu to da tražim od njega. To se ne uklapa u njegove planove.“ „Planovi su za budale i bogataše.“ „Onda si i ti budala, umi, jer planiraš moje bekstvo.“ „Šta god da sam, evo šta deš uraditi. Idi do bolnice i nagovori bolničarke da ti daju Babuove lekove, sve što mu je potrebno. Potom idi s njim do skladišta, tamo gde Kafele čuva svoju robu. Ja du za to vreme da spakujem Kleo.“ „Tako prosto?“ upita Naila. Isa brzo klimnu. „Tako prosto.“ Naila nije bila sigurna koga je Isa više želela da ubedi u to. * * *

185


„Zašto nisi obukla jahade odelo?“, upita Imodžen, namrštivši se kad je ugledala Oliviju u dnevnoj haljini bež boje, pod ranim jutarnjim suncem, samo nekoliko minuta nakon Edvardovog odlaska. „Upropastideš tu krasnu haljinu.“ „Tu više nema ispravke. Da sam obukla jahade odelo, Edvard bi posumnjao da nešto smeramo.“ Kad se tog jutra probudila, još je bio u krevetu pored nje, prstiju naslonjenih na njenu butinu. Videla je kako mu se usne izvijaju u osmeh. I umalo, umalo nije pokleknula pred iskušenjem da mu kaže šta su ona i Imodžen planirale za to jutro, ali tišina je bila tako slatka da je odustala. Na kraju krajeva, ni on njoj nije rekao šta je planirao za to jutro. Tajnovitost je bila kao zarazna bolest. Edvard joj je pomogao da se obuče. Poljubio je u vrat dok joj je obmotavao muslin oko struka i zakopčavao kopče na haljini, ispoljavajudi prisnost koja je postala još upečatljivija na svetlosti zore. „Pocrvenela si“, natuknu Imodžen. „Nisam“, reče Olivija, ali joj obrazi još više buknuše. Imodženine usne zaigraše. „Hajde, idemo. Edvard de prvo otidi po Toma pa možemo da ih sačekamo na putu za Aleksandriju.“ Olivija se osvrnu preko ramena. „Mislim da je Fadil primetio da nekud idem. Sigurno de krenuti za mnom.“ „Onda demo svratiti do Klarine kude“, reče Imodžen, „da pomisli da idemo tamo. Imamo dovoljno vremena.“ „U redu.“ „Kako se osedaš?“ „Mamurno.“ „Kao svi mi. Ah, nema ničeg boljeg od dobrog galopa da čovek razbistri glavu. Spremna?“ „Spremna.“ Pošto su ved bile kod Klare, Olivija je odlučila da proveri kako je Ralf. „Siroto jagnješce još spava“, šapatom reče Sofija dok su stajale ispred dečje sobe. „I njegov braca spava. Trebalo bi da vam isprašim tur, gospođo Livi, što ste dopustili da maleni tako izgori, i da se sve to desi. Htela sam samo nekoliko slobodnih sati. Nisam očekivala da skoro ubijete Ralfija.“ „Ja sam ga spasila“, pobuni se Olivija, kao dete saterano u škripac. „Šta je uopšte tražio u moru?“ „To je odlično pitanje.“ Mildredin ledeni glas odjeknu negde iza Olivijinih leđa.

186


Olivija se polako okrenu. Mildred je bila obučena u uobičajeni kostim od sivog tafta, sa kosom pričvršdenom otpozadi, skupljenom ispod staromodne kape. U očima joj je svetlucala neka teško dokučiva emocija, verovatno prezir. Shvativši da nema drugog izbora nego da nešto kaže, Olivija prozbori: „Rano si ustala“, tonom koji je jasno govorio da joj nije bilo nimalo drago zbog toga. Mildred izvi obrve. „Ralf je još dete“, rekla je. „Kako si mogla da dopustiš da se to desi? Priznajem da sam strašno razočarana. Mada, nažalost, nimalo iznenađena.“ „Baš mi je žao“, reče Olivija, glumedi nehajnost koju nije osedala. Nakon onog sinod, njeni odbrambeni zidovi su se urušili. Mildredin otrov uspeo je da prodre do njenog srca i da je povredi. Razbesnela se što ju je Mildredina mržnja toliko bolela. Morala je da ode odatle pre nego što Mildred to vidi. Okrenula se da pođe. „Tvoja sirota sestra“, procedi Mildred zajedljivim tonom koji je natera da se ukopa u mestu. „Sigurno si bila strašno ozlojeđena kad si onog dana toliko oklevala pre nego što si pozvala policiju. Možda si htela da joj se osvetiš za sve što je ona dobila, a ti izgubila?“ „Molim?“ Olivija zinu od zaprepašdenja. Kako je takva misao uopšte mogla da izroni u Mildredinoj glavi? „A možda je u pitanju bio puki nemar“, nastavi Mildred. „Nemar?“ Ta reč, izgovorena skoro vrištedim tonom, izletela je iz nje pre nego što je stigla da je proguta. „Nemar?“, besno je prosiktala, setivši se svih onih davnih dana na kraju polugodišta dok je posmatrala kako njene drugarice odlaze kudi u pratnji svojih najbližih, sve osim nje. „Ne plači“, rekla bi joj sestra Katarina. „Ne smeš da plačeš. Znaš šta sestra Agnes radi devojčicama koje plaču.“ I pitanja ostalih devojčica: „Šta si uradila svojoj sestri i baki? Zašto te one ne žele? Zašto ne možeš da se setiš?“ Prislonila je donji deo dlana uz glavu pokušavajudi da ublaži bolno pulsiranje. „Bilo mi je tako lepo u Londonu, dok sam živela sa Beatris“, rekla je svojoj babi. „Ponovo sam bila sredna. A ti si čak i to morala da mi upropastiš.“ „Prestani da sažaljevaš sebe. Pogledaj šta sve imaš. Finu odedu, prelepu kudu.“ Mildredine usne se pakosno izviše. „Dobrog muža.“ Olivija stegnu pesnice. Sofija je uhvati pod ruku, možda rekavši nešto da je smiri, ali Olivija je nije čula. Čula je samo sebe kako govori: „Mrzim te. Toliko te mrzim. Mislim da te je i moj otac mrzeo. Nikada te nije pomenuo, ama baš nijednom. A znaš li ko mi je to kazao? I ko mi je rekao da razume zašto? Klara. Tvoja dragocena premila Klara.“

187


„Sad si preterala.“ Mildred se okrenu na peti. „Drska gospođo. Ista si kao tvoja…“ „Majka? To si htela da kažeš?“ Mildred se ljutito stušti niz hodnik. Kad je nestala sa vidika, Olivijin bes je ved splasnuo, kao da se naprasno izduvala. Osedala se nekako zaprljano i imala je neki grč u stomaku. „Ne smete da joj dopustite da vas izbaci iz takta“, prozbori Sofija. „Verujte mi, neki ljudi promišljeno pokušavaju da izmame takvu reakciju, naročito ako su se o nekog ogrešili. To im valjda pomaže da se bolje osedaju.“ Olivija duboko udahnu, nekoliko puta zaredom. Sofija joj stisnu ruku. Prsti su joj bili debeli, hrapavi, a nokti kratki i četvrtasti. Čestite šake, dobrostive šake. Olivija je videla tu sliku, jednom, pa drugi put. Iste te šake, samo na drugoj ruci. Zatreptala je. Još su bile tu. Baš kao i ona: bucmasta devojčica obučena u dečju keceljicu, u sobi čiji su zidovi bili oslikani hijeroglifima, sa tanjirom ispred sebe. Ovako drži nož, a ovako viljušku, agapi mu. To sedanje je preživelo, zadržalo se u njoj. Ali Klara nije bila tu. I dalje nije bila tu. Zašto se ne vrati? Sofija je zurila u nju, zbrčkanog čela ispod kovrdžave kose. „Šta vam je?“ upitala je. „Ništa“, reče Olivija. „Dobro mi je.“ Osvrnula se po praznom hodniku. U kudi je vladao čudan mir. „Da li je sve ostalo u redu?“, upitala je. „Ne bih baš rekla. Gospodin Tedi juče je odveo Hasana i El Masrija.“ „Molim? Zašto?“ „Ne znam, ali je obojicu pustio.“ Sofija isturi donju usnu. „Sve je tako zbrkano, sve to. Kad samo pomislim na gospođu Klaru…“ Zadržala je dah. „To me satire, evo ovde.“ Potapšala se po grudima. „Želim samo da se vrati kudi. Zdrava i bezbedna.“ „Znam“, reče Olivija. Sofija uzdahnu. „Hodete da doručkujete dok čekate da se dečaci probude?“ „Ne“, reče Olivija, setivši se da je Imodžen čeka napolju. „Hvala ti, ali moram da idem. Kasnije du ponovo svratiti.“ „Redi du Ralfu. Bide mu drago.“ Olivija klimnu i, svesna da nema puno vremena, brzo mahnu Sofiji i strča niz stepenice, klizedi prstima duž izglancanog rukohvata, a potom izjuri kroz vrata. Imodžen joj doviknu da požuri. „Fadil je dolazio. Rekla sam mu da planiramo da ovde provedemo jutro, ali imam osedaj da mi nije baš poverovao.“

188


Dženi Eškroft „Možda zato što sedite na konju.“ Imodžen joj pruži Beine uzde. „Hajde.“ Pokazala je glavom ka prašnjavom drumu. „Sakrio se tamo negde. Zato demo skrenuti s puta. Znam prečicu kojom možemo da idemo. Ako budemo dovoljno brze, uspedemo da ga se otarasimo.“ „U redu“, reče Olivija i pope se na sedlo, rešivši da Sofijine vesti o El Masriju i Hasanu ostavi za kasnije. „Prati me“, doviknu Imodžen i ved slededeg časa nestade u oblaku prašine. Jahala je kao da je čvrsto naumila da što pre stignu tamo kuda su krenule. Dok je pokušavala da je sustigne, Olivija je shvatila da Fadil, zbog početnog zaostatka, nije imao šanse da im uđe u trag. Kad je Imodžen povedala udaljenost, projurivši preko peščanih sprudova i zašavši u nisku šikaru, Olivija oseti kako joj sedlo klizi jer je u žurbi da napusti kudu odmah posle Edvardovog odlaska nedovoljno pritegla kolan ubacivši jezičak u labaviju rupu. Savila je glavu kad je Imodžen krenula ispod pucketavih grana, usput poderavši suknju i izgubivši ravnotežu kad je Bea poskočila. Pala je na zemlju, rukama instinktivno zaštitivši telo, i tresnula obrazom o kamen. Zagledala se u nebo, osedajudi tutnjajudi bol u glavi i pokušavajudi da se orijentiše. Pažljivo je opipala posekotinu na jagodičnoj kosti dok su joj se grudi nadimale od uzbuđenja. Imodžen sjaha i dotrča do nje. Lice joj se zbrčkalo od brige kad se nadvila nad njom. „Jesi li dobro?“ „Mislim da jesam.“ Imodžen nije delovala baš tako sigurno. „Dobro mi je, Imodžen, verujte mi.“ Olivija ustade sa zemlje i uhvati je za ruku. Imodžen se ugrize za usnu. „Plašim se da deš u takvom stanju privlačiti previše pažnje. Podsuknje ti vire ispod haljine.“ Olivija slegnu ramenima. Teško da su imale vremena da preduzmu nešto po tom pitanju. „Možete li da mi pomognete da pričvrstim Bein kolan?“ „Bolje da to uradimo.“ Za manje od minuta nastavile su dalje, izbivši na glavni put taman na vreme da vide kako Edvard i Tom, jašudi ispred njih, odmiču ka gradu. „Kakva sredna podudarnost“, prozbori Olivija. „Drži se na distanci“, upozori je Imodžen. Igrale su igru mačke i miša čitavim putem do grada, usporavajudi dok su Edvard i Tom lagano nestajali sa vidika i potom juredi da ih sustignu pre nego što sasvim ne iščeznu. Krivudale su kroz ulice blizu pristaništa, pune trgovaca koji su spremali svoje tezge punedi ih breskvama i jabukama, i ribom natopljenom

189


mediteranskom šolju. Kroz vazduh je lebdeo miris voda pomešan sa mirisom mora i začina. Njih dve nastavljale su dalje, ka četvrtima gde je vazduh postajao kiselkast a ulice uže i mračnije, sve dok nisu dospele do lavirinta oronulih ulica i sokaka koji kao da je izašao iz egzotične verzije nekog od Dikensovih romana. Olivija zadrža dah kad joj je nozdrve zapahnuo kužni vonj fekalija, stoke i vrudine. Mahala je kroz vazduh pun muva. Zbog sinodnjeg šampanjca želudac joj je postao još osetljiviji. „Je li ovo Turska četvrt?“, upitala je, setivši se onog što je čula od Amelije. Imodžen reče da jeste. „Šta ako su došli da potraže Nailu?“ „Vreme de pokazati“, reče Imodžen. „Tom sinod ništa nije hteo da mi kaže. Hajde, odavde demo nastaviti peške.“ Sjahala je, povukavši za košulju dečaka koji je stajao u blizini. Dečak je imao obrijanu glavu i stomak koji je poput balona štrcao iznad pantalona. Pokazala je ka konjima, govoredi na ubrzanom arapskom i izvadivši novčid. Dečakovo lice se ozari, a usne se izviše u široki kez. Imodžen krenu niz ulicu, a Olivija obazrivo nastavi za njom, namrgođeno se osvrnuvši ka žgoljavom dečaku koji je držao njihove dobro uhranjene konje, prljavim rukama gladedi svilenkastu dlaku. Što je dublje zalazila u Tursku četvrt, sve joj se više činilo da je čak i sunce, koje je tako darežljivo sijalo na otvorenom prostranstvu malo dalje uz obalu, tu bilo nekako zamrljano, da je bacalo samo krhotine bolešljive svetlosti na pogurene obogaljene gubavce i prljave prozore kroz koje su visile sirotinjske rite, ne pronalazedi odraza u očima tamnoputih muškaraca i žena čija su lica bila sakrivena iza vela. Gospode, kad samo pomisli na sinodnju dekadenciju u dvorištu Karterovih, u isto vreme dok su ti ljudi živeli nadomak njih tako kako su živeli. Ti Egipdani. „Sigurno nas mrze“, prozborila je, okrenuvši se ka Imodžen. Imodžen otvori usta da odgovori, ali se onda ukopa u mestu i povuče Oliviju unazad, iza gomile drvenih gajbi. „Gledaj“, šapnula je, pokazavši na Edvarda i Toma koji su u tom trenutku zastali na ulici. Olivija čučnu, u svilenim suknjama koje se raširiše preko blatnjavog tla. Edvard i Tom povedoše konje ka neuglednom kuderku koji je ranije možda bio okrečen u plavo, ali su od boje sada ostale samo nasumične kraste. Kroz prorez između drvenih letvica posmatrala je kako Edvard kuca na vrata. Imodžen je uhvati za ruku. Čekale su. Edvard ponovo zakuca. Ali niko nije izašao. „Dođavola“, progunđa Imodžen.

190


Edvard i Tom privezaše konje i sedoše na obližnji prag da zapale cigaretu. „I mi bismo mogle da predahnemo“, reče Imodžen. Smestila se na oronuli zid i izvadila paketid sa pecivom iz tašne. „Imademo piknik, Imodžen? Stvarno?“ „Moramo nešto da pojedemo, dušo. Hajde, uzmi.“ „Ne mogu.“ Olivija se osedala kao da joj je bokal prokislog vina penušao u stomaku. Nervi su joj bili napeti, iskrzani. Sela je pored Imodžen i zagledala se u Edvarda. Bilo joj je čudno da bude tako blizu njega, a da ne može da mu se obrati. Bolela ju je ta igra, ta obmana. „Šta mislite, zašto su došli ovde?“ upitala je. „Ne znam. Tom mi je rekao samo da moraju to da obave i da ne želim da znam ostalo.“ „Mislite da to ima neke veze sa Klarinim ljubavnikom?“ Imodžen odmahnu glavom. „Pokušala sam nešto da iščeprkam i nisam sigurna da Tom uopšte zna za Klarinu vanbračnu vezu. Bila sam u iskušenju da mu kažem, ali ne želim da odam Klaru, ako to nije neophodno. To bi izazvalo takav skandal da…“ Namrštila se. „Ako Edvard to čuva u tajnosti, sigurno znači da ne smatra da je to važno.“ „Ako to drži u tajnosti“, natuknu Olivija, tek tada postavši svesna te mogudnosti. „Još ne znamo zasigurno da li su on i Klara one večeri pričali o tome. Možda ni on nema pojma da se Klara upustila u vanbračnu vezu. Treba da ga pitam, da budemo sigurne.“ Sad kad je znala da Edvard nije bio Klarin ljubavnik, više se nije plašila da to uradi. „Možda bi odmah trebalo da popričam s njim?“ Dok je to govorila, ved je napola ustala. Imodžen je brzo povuče. „Hajde prvo da vidimo koga čekaju, dušo, a posle deš pričati sa Edvardom. Doduše, slažem se da to treba da učiniš. Klarin tajanstveni kavaljer mogao bi da bude od nekog značaja.“ „Da bude nešto više od šarene laže?“ Imodžen uzdahnu. „Možda.“ Obe utonuše u dutanje. Tada primetiše kako Edvard nešto govori Tomu. Tom jetko odmahnu glavom. Olivija požele da može da čuje šta mu je Edvard rekao. „Kud si krenula sa tim polumrtvim detetom?“ doviknu Sana preko ulice. Njena deca bila su pored njenih nogu, igrajudi se kamenčidima. Jedno je bilo tako balavo da su mu sline curile u usta. Sana pokaza glavom u pravcu Nailine kude. „Ako si zaboravila, tvoja jazbina je tamo.“ „Krenula sam ka pristaništu. Majka je tamo odvela Kleo.“

191


„Tvoja majka je poslednjih dana postala neobično brižna. Ko bi to očekivao?“ „Ti sigurno ne.“ „Ha, da znaš da ne bih.“ Sana ljutito lupi nogom o prašnjavu zemlju, zasiktavši kad je njen sin pokušao da dušne kamenčid u usta. „Kako god, videla sam kako se vrada kudi sa Kleo. I tvoj ujak je bio sa njima.“ „Moj ujak?“ Sanine oči se osmehnuše iza vela. „Zvučiš iznenađeno. Ali to nije jedino iznenađenje koje te čeka kad se vratiš kudi.“ „Kako to misliš?“ „U poslednje vreme pronašla si društvo po svojoj meri, Gospođice Fina Mustro.“ Sana poče da se hladi mašudi rukom iscrtanom kanom, očigledno želedi da što duže uživa u tom trenutku. „Fini vojnici, nema šta.“ Naili srce siđe u pete. „Vojnici?“ Sana prasnu u jetki smeh. „Stvarno mi se gadiš, jel' znaš? Da se tako igraš svojom čašdu! Doduše, ne bi trebalo da budem iznenađena. Ko što kažu, iver ne pada daleko od klade.“ Naila prebaci Babua na drugu stranu. „Zašto me toliko mrziš?“ „Ko kaže da te mrzim?“ Sana slegnu ramenima. „Samo ti ne verujem. Mislim da nisi vredna mog poverenja. Hajde, otpratidu te do kude. Da se tvoj ujak ne muči tražedi te po gradu.“ Dlačice na Olivijinom potiljku se nakostrešiše kad se na kraju ulice pojavila ta mlada žena. Na sebi je imala prašnjavu odoru, a u naručju je stiskala neko dete, kao devojčica koja drži ogromnog plišanog medu. Dečak je bio predugačak da bi se nosio u naručju, imao je najmanje četiri, možda i pet godina. Takođe, visio je u nekom čudnom iskrivljenom položaju, sa povijenom izobličenom glavom. Edvard i Tom ustali su dok se devojka približavala, držedi ruke iza leđa, u oficirskoj pozi. Neka žena pod velom krišom je posmatrala prizor viredi iza ugla poslednje zgrade u nizu. „Idem da im kažem da ostave siroticu na miru“, prozbori Olivija. „Nije dorasla takvom ispitivanju.“ „Ne budi naivna“, reče Imodžen. „Jača je ona nego što izgleda. Osim toga, to je sigurno Naila. Jednom sam je videla kod Amelije. Sedam se tog lica.“ * * *

192


Mada ju je Sana pripremila, Naila posrnu kad je ugledala vojnike koji su je čekali. Zašto su morali da dođu, i to tako brzo? I zašto je Džahi došao? Naila je znala da je pomisao na bekstvo predstavljala puku fantaziju, ali ipak se očajnički nadala da možda nije bila u pravu. Pošto nije imala gde drugde da ode, teškim, sporim korakom nastavila je dalje. Podigla je oči ka prozoru njihove sobe, zamislivši kako je Džahi strelja pogledom klizedi prstom duž oštre brade. I kako onaj iskrivljeni zub svetluca. „Dobro jutro“, pozdravi je kapetan Bertram kad se dovoljno približila. „Assalaam.“ „As-salaam“, ponovi ona, skrenuvši pogled ka pukovniku. „Kako je Babu?“, upita kapetan. „Jesi li sigurna da ne treba još da ostane u bolnici?“ Pažljivo je osmotrio dečaka. „Nadam se da ne brineš zbog troškova.“ „Ne, nisam ga uzela zbog toga.“ Kapetan uzdahnu i zagleda se u nju. „Moramo da ti postavimo neka pitanja, pukovnik Karter i ja.“ Nailine ruke izgarale su od težine Babuovog klonulog tela. „Ne znam ništa što može da vam bude od pomodi.“ „Kako znaš šta nama može da bude od pomodi?“ upita pukovnik. „Nikako.“ Nervozno je pogledala ka prozoru. „Ja stvarno ništa ne znam.“ Pukovnik je primetio njen pogled. „Da li se nečega plašiš, Naila?“ „Ne.“ „Jesi li sigurna?“ nastavi on. „Odbila si da nam kažeš šta si toj deci.“ Ona proguta knedlu. „Kad živiš ovde, brzo naučiš da gledaš svoja posla.“ Pukovnik izvi obrvu. „Molim vas“, moledivo reče Naila, „zašto me ne ostavite na miru? Mogla bih da se nađem u velikoj nevolji zato što pričam sa vama. Znate, ovdašnje žene… Nama nije dozvoljeno da razgovaramo sa nepoznatim muškarcima.“ „Svesni smo toga“, ljubazno reče kapetan, „i ne želimo bilo koga da uznemiravamo. Ali, Naila, mislimo da ti poseduješ informacije koje bi mogle da nam budu važne.“ „Kakve informacije?“ Kapetan je oklevao, pažljivo je odmerivši, a onda reče: „Šta znaš o smrti svoje tetke?“ „To je bio nesredan slučaj“, odgovori ona. „Samo nesredan slučaj, kunem vam se. Ništa više od toga.“

193


„Nisam ni rekao da je u pitanju nešto drugo.“ Kapetan se blago namr-šti, a njegovo snažno lice postade zbunjeno. Naila oseti kako joj znoj izbija ispod pazuha. „Naila“, prozbori pukovnik, „zašto si mislila da on sumnja da je u pitanju nešto drugo?“ „Ne znam.“ „Jesi li sigurna?“, upita pukovnik. „Hajde, razmisli malo. Možda si nešto zaboravila.“ „Nisam.“ Naila se ponovo osvrnu ka prozoru. „Stvarno nisam.“ Narednih minut ili dva kapetan i pukovnik nastaviše da je ispituju o njenim rođacima, majci, ocu, Tabijinom mužu. Pokazali su naročito zanimanje za Tabijinog muža, pitajudi zašto je nestao, i gde je sada bio. Ne znajudi da li radi ispravnu ili pogrešnu stvar, ili možda nešto između, Naila je odgovorila da je taj muškarac, kad je poslednji put čula za njega, živeo u selu po imenu Hasr. „Da li još živi tamo?“ upita pukovnik. „Taj Mahmud?“ „Valjda.“ Naila opet zvirnu ka prozoru, uznemirena zbog Džahijevog nevidljivog prisustva. „Sad moram da idem“, rekla je, unatraške se popevši na prvi stepenik. „Moram da spustim mog malog rođaka.“ „Pre nego što nestaneš“, reče kapetan, „molim te da dobro razmisliš da li postoji još nešto što bi želela da nam kažeš.“ „Ne, ne postoji ništa više“, reče ona, mada je postojalo još toliko toga. Možda, da Džahi nije bio gore, možda bi smogla hrabrosti da to izbaci iz sebe. Bilo joj je lakše da veruje da bi to učinila. Rukom je napipala kvaku. Kapetan se zagleda u nju, namrštenog čela, pukovnik takođe. Babu zakmeča, šmrkdudi u njenu kragnu. „Stvarno moram da idem“, rekla je, i pre nego što su mogli da je zaustave, otvorila je vrata i uletela unutra. Naslonila se na oronuli zid pored ulaznih vrata, osedajudi stezanje u grudima, osluškujudi kapetanov ozlojeđen uzdah i pukovnikovu opasku da je bolje da krenu. „Pronadi demo tog Mahmuda, videti da li nešto zna. Ali prvo idemo do Liksorija, da otkrijemo šta Šeldon i Vilkins smeraju sa tim seljakom, i šta je taj čovek video. Morademo da budemo brzi kao vetar ako želimo da ih zateknemo na licu mesta.“ „Možda prvo treba da privedemo Nailu'V natuknu kapetan. „Očigledno laže. Moramo da nastavimo sa ispitivanjem.“ Nastupila je kratka pauza. Naila zadrža dah.

194


„Ne“, konačno prozbori pukovnik. „Još ne. To bi je upropastilo. Mislim da se ved dovoljno napatila.“ Ponovo tišina. Naila je mogla da zamisli kako kapetan odmahuje glavom. „Hajde“, rekao je pukovnik. „Moramo dalje.“ „Hodu da vidim Oli pre nego što krenemo“ reče kapetan. „Moram da joj kažem da ostane kod kude, da bude na oprezu. Malo-malo pa negde pobegne.“ „Ne misliš valjda da joj kažeš šta se desilo? Mislio sam da smo se sinod dogovorili.“ „Mislim da ima pravo da zna.“ „Bertrame, kakvo de joj dobro to doneti?“ Kapetan nije odgovorio. „Bolje ostavi stvari takve kakve jesu“, reče pukovnik blagim tonom. „A i to sa njom… ona je udata, čoveče. Nema ničeg što…“ „Molim te“, prekinu ga kapetan. „Možemo li da batalimo tu temu?“ Tada je začula korake. Kad je kapetan ponovo progovorio, glas mu je dolazio iz vede daljine. „Gospode, ta Naila. Jesi li video izraz na njenom licu kad sam pomenuo Tabijinu smrt…“ Naila zatvori oči. Sačekala je da čuje udaljavanje konjskih kopita pre nego što je konačno prodisala, izbacivši struju vrelog vazduha koja joj je zapahnula znojavo lice. Čvrsto je stiskala Babua dok se pela uz stepenice ka njihovoj sobi. Kad je banula unutra, Džahi je mrko osmotri, stojedi pored prozora. Isa, koja je držala Kleo u zagrljaju u suprotnom uglu, utučeno zavrte glavom. „Šta su hteli?“ upita Džahi. „Nisam baš sigurna“, slabašno odgovori Naila. Džahi otvori usta da kaže još nešto, ali ga prekinu kucanje na vratima. Bacio je pogled kroz prozor i razgoračio oči od neverice. Naila impulsivno priđe da i ona pogleda. Kolena joj klecnuše kada je u dvorištu ugledala gospođu Šeldon, razbarušene kose, u poderanoj haljini. A ta žena pored nje, zar to nije bila ona opasna gospođa, sestra Bendžamina Paše? „Naila“, procedi Džahi, „šta one traže ovde?“ „Pojma nemam.“ „Nadam se da je to istina.“ Pre nego što je Naila stigla da se zakune, Babu se probudi i poče da povrada preko nje, izbacujudi hranu pomešanu sa lekovima. Istog trenutka iz njegove zadnjice poteče druga bujica. „Majčice mila“, promuca Isa koja je ved skočila na noge i počela oboje da briše kuhinjskom krpom.

195


„Tom detetu je mesto u bolnici“, reče Džahi. „Otkud ti samo ideja da ga vratiš ovde?“ „Mislila sam da mu je bolje“, promuca Naila. Pogledala je u Babua, koji je ponovo bio u nesvesti, samo što je sad ispuštao čudne zvuke. Mogla je da mu vidi beonjače kroz poluotvorene kapke. Stvarno, zašto ga je izvela iz bolnice? Bolničarke su joj otvoreno rekle da je to sumanuto. Tabija bi sigurno poslušala njihov savet. Kako bi se samo potresla da vidi svog dečaka u tom stanju, da vidi sve njih. „Predlažem ti da ispratiš svoje gošde“, reče Džahi, „i da potom vratiš Babua na mesto gde de dobiti potrebnu negu.“ Ponovo kucanje na vratima. „Idi“, procedio je Džahi. „Zamolidu Sanu da pripazi na Kleo dok se ne vratiš.“ „Misliš, da je uzme kao taoca?“ umeša se Isa. „Da budeš siguran da Naila nede pokušati da pobegne.“ Džahi ništa nije rekao. „Nedu kod Sane“, tiho se pobuni Kleo. „Ona me štipa.“ „Nedeš idi sama“, dobaci Isa, uputivši joj ohrabrujudi osmeh. „Nedu se odmicati od tebe.“ Još kucanja. Naila pređe pogledom preko majčinog lica, očajnički želedi da na njemu pronađe nešto što je obedavalo da de svi zajedno nekako uspeti da uteknu odatle, još danas, još sada. Ali je Isin pogled zračio pukim beznađem. Šta možemo da uradimo?

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Dok se spuštala niz stepenište, Naila je zbrčkala nos kako bi odagnala zadah Babuovog izmeta i vlastitog ustajalog znoja. Saplitala se od žurbe nadajudi se da de nekako uspeti da umakne pored gospođe Šeldon i gospođe Karter – zbog čega god da su došle – i da potom nastavi ka bolnici, gde su ih čekali lekovi i provetrene sobe, slobodan prostor i tišina pogodna za razmišljanje. „Maleni moj, maleni moj.“ Znala je da Babu ne može da je čuje. Te reči su više služile da smire njeno nego njegovo usplahireno disanje. Prikupivši hrabrost, otvorila je vrata i suočila se sa damama koje su stajale ispred nje. Bila je iznenađena kad je videla oči gospođe Šeldon. Nikad pre toga nije ih videla iz takve blizine. Imale su neku čudnu boju, kao more, dok su klizile od Naile do Babua, i potom ponovo do Naile. „Ja te poznajem“, prozbori gospođa Karter na arapskom.

196


„Šta ste joj rekli?“ upita gospođa Šeldon. „Samo da znamo ko je ona“, objasni gospođa Karter, ovog puta na engleskom. „Ah“, promrmlja gospođa Šeldon, a onda dodade: „Silno smo se namučile da te pronađemo, Naila.“ Te reči pogodiše je kao udarac u stomak. Mada nije želela da bilo šta pita, ipak je izustila: „Ali zašto? Šta hodete od mene?“ „Treba nam tvoja pomod“, objasni gospođa Šeldon. „Šta su moj muž i kapetan Bertram malopre hteli od tebe?“ upita gospođa Karter. Naila je rekla da ne zna. Gospođa Karter je osinu prodornim, čeličnim pogledom. „Dugo ste pričali.“ Naila još čvršde stisnu Babua. Ali gospođa Karter nastavi da je strelja očima. Koža na Nailinoj glavi nakostreši se od slutnje. Morala je da pobegne pre nego što neka od njih još nešto upita. Um joj je bio u totalnoj zbrci, strahovi se uplitali u klupko istina i poluistina, tako brzo da više nije mogla da razlikuje šta je šta. Dok ne dokuči šta su te žene htele od nje, i da li je bezbedno da im to kaže, bide najbolje da ništa ne radi i ne govori. Promrmljala je kako Babua mora što pre da odvede u bolnicu. „Otkud ti pare za bolnicu?“, upita gospođa Karter. „To sada nije važno“, umeša se gospođa Šeldon, smušeno se namrštivši. Gospođa Karter sevnu pogledom ka Naili, kao da je to bilo i te kako važno. Naila se okrenu da pođe, obuzeta očajničkim porivom da umakne odatle. Pomislila je na Džahija koji je stajao tamo gore, pored prozora. Kreni, čula je njegov glas. Odmah. „Pre nego što kreneš“, prozbori gospođa Šeldon, „dozvoli da ti postavim samo jedno pitanje. Prevalile smo toliki put.“ „Žao mi je“, reče Naila. „Stvarno mi je žao, ali nemam vremena.“ „Onda dopusti da te odvedemo do bolnice. Imamo konje. Ne možeš peške po ovoj vrudini.“ Gospođa Šeldon ispruži ruke, kao da je moli da prihvati njenu ponudu, i Naila tek tada primeti modru posekotinu na njenom obrazu, upitavši se šta joj se desilo. Pomislila je da bi se onaj kapetan sigurno uznemirio da je vidi takvu, da bi poželeo da preuzme brigu o njoj. Setila se kako ju je posmatrao na zabavama kod Pašinih, kao da je to bilo jače od njega. Naila u to vreme nije mogla da shvati zašto je bio tako očaran tom ženom. Ranije je mislila da bi njegovu

197


pažnju mogla da privuče samo neka izuzetna dama, a gospođa Šeldon ni po čemu nije odskakala od ostalih – doduše, bila je lepa, sa tim dražesnim jagodicama zbog kojih se Naila osedala tako obično, ali ništa više od još jedne isprazne lutke umotane u lepršavo platno i kamere. Ali sada je shvatila da sve do tog dana nikad nije imala priliku da je osmotri u pravom svetlu. Upitala se kako bi bilo da može da se uvuče pod kremastu kožu gospođe Šeldon, da oseti dobujudi ritam njenog krvotoka, da svoje lice ukrasi tim izvajanim crtama i čudnim očima, da poput nje zna da je udata za ser Šeldona, ali da drugi muškarac gine od ljubavi za njom, muškarac kao što je taj britanski kapetan. To je sigurno bolelo, shvatila je. A povrh toga, sad je izgubila i sestru. Sestru koja je naprasno nestala. Iščezla. Naila se zagleda u prašnjavo lice gospođe Šeldon, slično a opet sasvim drugačije od lica gospođe Grej, osetivši gotovo neumoljivu želju da joj kaže da pobegne, da ide što dalje odatle, da tu nema ničeg što je dobro. „Hvala vam“, rekla je, „ali ipak du peške.“ „Ne treba da se ustručavaš“, umeša se gospođa Karter. „Dopusti da ti pomognemo pa demo usput još malo popričati.“ „Stvarno sam zahvalna, ali ne želim da vas mučim.“ Pre nego što su stigle da se pobune, Naila poče da se udaljava. Stigla je dopola ulice kad gospođa Šeldon doviknu za njom: „U koju ga bolnicu vodiš?“ Naila zastade upola koraka, vršljajudi po svom umu u potrazi za imenom neke druge bolnice. „Sveti Alojzije“, odgovorila je, na kraju rešivši da ipak kaže istinu. „Sveti Alojzije“, ponovi gospođa Šeldon. „Vidimo se uskoro.“ „Sveti Alojzije. To je bolnica za otmeni svet“, natuknu Imodžen kad je Naila otišla. „Neko je morao da odreši kesu za to.“ Podozrivo se zagledala u devojku koja se žurno udaljavala. „Sigurna sam da naša Naila ima mnogo toga da nam ispriča.“ „Šta mislite, šta su Edvard i Tom hteli od nje?“ upita Olivija. „Ne znam. Morademo to da iščeprkamo.“ Imodžen zavrte glavom, i dalje zuredi za Nailom. „Tu curu zbog nečeg opasno grize savest. Zato onako šara očima. I uplašena je do koske.“ „Mene podseda na izgubljeno dete.“ Imodžen prasnu u zajedljiv smeh. „Sumnjam da je tako bezazlena. Kad planiraš da je posetiš?“ „Uskoro. Uskoro du otidi do nje.“

198


„Samo ti?“ „Mislim da se vas plaši.“ Imodžen zakoluta očima. „Redi du Edvardu za to“, reče Olivija. „Nedu više ništa da skrivam od njega. Ali du kod Naile otidi sama. Tako du modi više da saznam.“ „Dobro. Nemoj samo previše da čekaš.“ Imodžen se namršti. „Imam neki uvrnuti osedaj da nam ponestaje vremena.“

DVADESET PETO POGLAVLJE Olivija i Imodžen ostatak puta provele su u tišini. Pozno jutarnje sunce plamtelo je na nebu, a Olivijin mamurluk postajao sve gori. Skoro da joj je došlo da se skotrlja na prašnjavi drum, da se odvuče do nekog skrovitog mesta u hladu palmi i da se čestito ispovrada. Jedino što ju je sprečavalo da popusti pred tim porivom bila je pomisao da de, kad stigne kudi, to modi da učini u privatnosti. Imodžen joj je rekla da mora nešto da pojede i zavukla ruku u bisage da uzme preostalo pecivo. Oliviju obuze mučnina čim je osetila miris sladunjavog testa. Jedna muva obrušila se na mrve. Za ime božje. „Ni tvoja majka nije podnosila šampanjac“, prozbori Imodžen. „Redi du ti isto što sam i njoj govorila. Drži se džina.“ Olivija joj zahvali na mudrom savetu. Odahnula je od olakšanja kad su konačno stigle do njene kapije. Nakon rastanka sa Imodžen zajahala je niz pusti kudni prilaz, očiju prikovanih za otvorene žaluzine na prozoru njene sobe, maštajudi o svežini koja je vladala unutra, donekle pokajnički (još nije zaboravila na one prosjake, još ne), ali sa nesmanjenom žudnjom. Povela je Beu pored kude, ka staji koja je mirisala na plesan. Srce joj poskoči kad je tamo ugledala Fadilovog pastuva. Skinula je rukavicu i prislonila šaku uz konjski trbuh, vrud i vlažan. Znači, samo što se vratio. Obazrivo je ušla u kudu. Ejda, koja je u tom trenutku prolazila kroz hodnik nosedi ispeglano rublje, zastade i okrenu sa ka njoj. Lice joj preblede od užasa kad je primetila pocepane suknje i posekotinu na Olivijinom obrazu. „Gospode s nebesa.“ Spustila je gomilu mirišljavog veša na pod i prišla da joj pogleda povredu. „Šta vam se desilo?“ „Pala sam. Gde je…“

199


„Fadil?“, upita Ejda, kao da joj je čitala misli (što joj, po Olivijinom mišljenju, sigurno nije bilo strano). „Eno ga u kuhinji. Grize se zbog vas.“ Olivija krenu da ga pronađe. Kuhinja se nalazila u zadnjem delu kude: kamena prostorija koja je odjekivala, sa otvorenim ognjištem u jednom uglu i popločanim radnim površinama postavljenim duž zidova. U sredini se nalazio veliki izriban sto, sa nogarama zagnjurenim u lavore sa vodom kako mravi ne bi mogli da mu priđu. Oko stola su stajali kuvar i njegovi pomodnici, brbljajudi dok su seckali gomile sveže opranog povrda i začinskog bilja. Svi naprasno zadutaše kad je Olivija kročila unutra i razrogačiše oči kad su primetili u kakvom je stanju. Ona ih upita gde je Fadil. „Ovde sam“, dobaci on, ulazedi kroz baštenska vrata. „Ko vam je to uradio?“ „Sama sam to uradila“, odgovori Olivija. Fadil podiže oči ka tavanici, kao da se molio za snagu. Koža mu je bila kao zgužvani papir, slepoočnice ulepljene od ustajalog znoja. Izgledao je umorno, ispijeno. „Žao mi je“, prozbori Olivija. „Nije trebalo onako da odjašemo. Ali znaš da ne volim kad me pratiš.“ „Samo pokušavam da vas zaštitim.“ Glas mu je bio tih, zbunjen. „Vi ne znate kakve opasnosti vrebaju u ovoj zemlji, kakve su sve stvari ljudi kadri da urade.“ Olivija se žacnu, setivši se njegove žene i dece. Odjednom je obuze strašan osedaj krivice što se tako ponela prema njemu, tako sebično *pokvareno. Još jednom se izvinila. On klimnu glavom, nepomičnog lica. Uopšte nije bila sigurna da joj je oprostio. Tada ga upita da li zna gde je Edvard. „Ne znam, gospođo Šeldon. Još od juče nisam pričao sa njim.“ „Moram da ga pronađem.“ Namrštila se, setivši se da je tog jutra obedala Sofiji da de kasnije svratiti kod dečaka. Sigurno su je čekali. „Takođe treba da svratim do kude moje sestre.“ „Dopustite mi da vas odvedem tamo“, reče Fadil. „A onda du otidi po saida Bertrama.“ „U redu“, reče Olivija, malo lakše dišudi. „Odlično. Znaš, ima toliko stvari o kojima treba da popričamo.“ Ejda je insistirala da Olivija promeni haljinu i da se umije pre nego što nastavi dalje, tvrdedi da otvorena rana na takvoj vrudini može u tren oka da se zagnoji.

200


Olivija se nestrpljivo vrpoljila dok je Ejda utrljavala melem na posekotinu (po receptu svekrve njene tetke, kako je objasnila; Olivija je usput natuknula da bi joj bolje pristajala profesija apotekarke nego služavke, što je Ejdu nateralo da doslovno prasne u smeh, koji je zvučao iznenađujude prijatno). Dok su išli ka Klarinoj kudi, Olivija je pažljivo posmatrala Fadilovo maslinasto lice i mirnodu s kojom je zurio pravo ispred sebe. Poželela je da sazna nešto više o njemu, tom dutljivom obazrivom muškarcu. Kolebljivo je upitala koga ima od porodice. On je odgovorio da su mu roditelji odavno umrli, a da sa bradom i sestrama nije u naročito dobrim odnosima. „Oni ne vole što sam ostao odan vašoj armiji. Mi vodimo poreklo iz malog sela blizu Sudana pa se sedaju kako ste pokušali da nam otmete zemlju kad ste stigli ovde. Misle da ste pohlepni.“ „A ti ne misliš?“ „Ja poštujem saida Bertrama i saida Kartera“, odgovori on. „Oni su bili dobri prema meni u trenucima kad mi je bilo potrebno da osetim ljudsku dobrotu“, tiho je dodao. Olivija nakratko zaduta, a onda upita: „Koliko su godina imala tvoja deca, Fadile?“ „Bili su mali“, odgovori on. „Najmlađa, derkica, imala je samo nekoliko nedelja. Moja žena… ne mogu vam redi koliko ih je volela. Ostali vojnici, ti koji su je ubili, često sam im pričao o tome u vojnom logoru. Bio sam ponosan na svoju porodicu.“ Gledao je u put ispred sebe. „Svi su znali da za moju ženu ne bi postojale strasnije muke nego da gleda kako naši mališani odlaze… na onakav način.“ Olivija zatvori oči, ugledavši sliku. Fadil duboko udahnu. „Vidite, gospođo Šeldon, zato mi je važno da vašu sestru vratim živu i zdravu.“ Okrenuo se ka njoj. Iz očiju mu je zračio takav bol da se jedva uzdržala da ne skrene pogled. „Bilo je dovoljno patnje.“ Kad su stigli do Klarine kude, pred kapijom su zatekli policajce. Svi su učtivo pozdravili Oliviju dok je kočija prolazila pored njih. Fadil je zaustavio konje i pomogao joj da sjaše. Zamolio ju je da nikud ne ide dok se on ne vrati sa Edvardom. Ona je obedala da nede. Tako je i mislila. Nakon malopređašnjeg razgovora, teško da de ikad više dodi u iskušenje da pokuša da ga prevari. Klarin batler ju je sproveo kroz kudu, ka terasi. Ralf je ručao sam, zamišljenog lišda, žvadudi lepinju i paradajz i zuredi preko travnjaka ka mestu gde su se nalazili obruči za kroket. Malo dalje odatle voda se slivala iz velike fontane delujudi tako

201


hladno i sveže da Olivijina glavobolja istog časa postade još snažnija, a usta još suvlja. Baštovan je plevio šarene cvetne leje, povijene kičme, obučen u belu tuniku. Dok ga je posmatrala, Olivija pomisli na Hasana i El Masrija. Čelo joj se namršti jer još nije znala zašto su ih odveli na ispitivanje. „Imaš modricu na obrazu, teta Livi.“ Olivija se prenu od zvuka Ralfovog glasa. „Ispala sam iz sedla“, rekla je. „Nevaljala Bea.“ „Ja sam bila nevaljala jer nisam dobro pričvrstila sedlo. Gde su ostali?“ Sela je za sto i otkinula komad Ralfove lepinje. Kolebljivo ga je osmotrila i zagrizla. Sok od paradajza razli joj se po ustima, skriveni sloj kozjeg sira osinu je po grlu, kiseo od pustinjskih trava kojima su se koze hranile. Pružila je ruku ka čaši sa vodom i otpila veliki gutljaj, jedva obuzdavši poriv da ispljune zalogaj. „Sofija je sa Gasom, kao i uvek“, reče Ralf, nesvestan njenih muka, „a otac je otišao na posao. Kaže da de se ranije vratiti. Više ne ostaje tako dugo na poslu. Čita mi priče pre spavanja.“ Ralf se namršti. „Ali ne koristi različite glasove kao mama.“ Odgrizao je još jedan komad i sažvakao zalogaj. Potom se zagledao u obruče za kroket. „Hodeš da odigramo jednu partiju?“ malodušno upita Olivija. Dečak odmahnu glavom. „Prababa mi je rekla da sklonim obruče, ali ja nedu. Postavio sam ih zajedno sa mamom, pre nego što je otišla. Hteli smo da se igramo. Nadam se da de se vratiti pre nego što sledede nedelje budem morao da krenem u Englesku.“ Ralf spusti lepinju i odsutno štipnu vršak svog nosa. „Ne želim da idem, teta Livi.“ „Znam“, reče Olivija. „Ni ja to ne želim.“ „Misliš da je mama mrtva?“ „Oh, Ralfe. Još se nisam odrekla nade.“ Sofija u tom trenutku izađe na sunce, njišudi zadnjicom ispod široke suknje dok je gurala kolica sa usnulim Gasom. „Zdravo, vas dvoje“, dobacila je. „Nadam se da ne planirate još neki izlet?“ „Meni ne bi smetalo“, reče Ralf, a onda ustade sa stolice i krenu ka travnjaku. Sofija se spusti na stolicu. Mider joj zaškripa dok je izvijala leđa i gurala ruku u džep da uzme cigarete. Kresnula je šibicu, uvukla dim, pogledala u Gasa, osvrnula se ka Mildredinom prozoru i umorno zavrtela glavom. „Saosedam sa tobom“, reče Olivija. „Stalno zvoca kako pogrešno odgajam decu“, reče Sofija. „I kako treba da ostavim Gasa da plače umesto što ga toliko mazim.“ Povukla je još jedan dim i

202


pokupila trunke duvana sa jezika. „Sad shvatam zašto vaš siroti tata nije hteo da ima nikakvog posla sa njom. I zašto joj gospođa Klara nikad nije otišla u poseru.“ „Ali je nije sprečila da dođe ovde kako bi odvela Ralfa.“ Olivija se zagleda u dečaka koji je utučeno šutirao busenje trave, i dalje ne uspevajudi da shvati kako je Klara mogla da prihvati predlog da Mildred preuzme brigu o njenom sinu. „Bila je skroz smušena, u tome je problem“, nastavi Sofija. „Nešto ju je grizlo iznutra, ko što sam vam rekla. Čak se usuđujem da kažem da nije bila kadra da trezveno razmišlja. Pa ipak, sumnjam da bi imala snage da se odvoji od njega kad bi kucnuo čas da ode.“ Ralf, koji se očigledno nalazio dovoljno blizu da ih čuje, dobaci: „Možda se vrati da me spase.“ Sofija se osmehnu,. „Možda, mili.“ Lupnula je prstom po njegovom tanjim. „Hajde sad, vrati se da pojedeš lepinju. Znaš šta se dešava sa decom koja ne pojedu ručak do kraja? Ispadne im kosa.“ Ralf upitno pogleda u Oliviju i ona diskretno odmahnu glavom. Nije istina, rekla je bez glasa, pomerajudi usne. On joj zahvali slabašnim osmehom. „Ostavidu vas da dovršite ručak“, rekla je, odlučivši da prošeta do staje, da popriča sa Hasanom i El Masrijem i da iz prve ruke sazna za šta su ih osumnjičili. Hasan je bio sam u staji, naslonjen na balu sena, sa novinama spuštenim preko lica i brojanicama u opuštenoj šaci. Olivija zastade, zagledana u njegovo usnulo obličje. Kao da je osetio njeno prisustvo, on se prenu iz sna. „Gospođo Šeldon“, rekao je, naglo se uspravivši. Razgibao je ramena, sklonio novine na stranu. „Da li vam je noga bolje?“ „Noga?“ Trebalo joj je nekoliko trenutaka da shvati da je mislio na onaj susret sa meduzom. Nakon svega što se izdešavalo, skroz je zaboravila na to. „Ah, jeste. U stvari, danas sam pala sa konja. Sada me to boli.“ Nasmejala se, mada situacija nije bila naročito smešna. Štaviše, nimalo smešna. Gospode, kako je bila umorna. Hasan potapša pod. „Sedite da se malo odmorite.“ „U redu.“ Olivija prikupi suknje i spusti se na kolena, preko pucketave slame. Udahnula je vazduh prožet mirisom zemlje, slame i konjskog znoja i upitala Hasana zašto su njega i El Masrija odveli na saslušanje. Hasan je odgovorio da su hteli da se raspitaju za muškarca sa kojim je Klara, po tvrdnjama svedoka, razgovarala ispred restorana Drejkot i potom otišla s njim. Olivija se šokirano zablenu u njega. „Klara je svojevoljno pošla s njim?“ Hasan je iskosa osmotri. „Niko vam nije rekao?“

203


„Očigledno.“ Olivijino čelo se namršti dok je pokušavala da pronađe neki smisao u tome. „Zašto bi tek tako otišla s nekim? Trebalo je da me sačeka u restoranu.“ Hasan slegnu ramenima. „Ko je to bio?“ upitala je. „Taj muškarac?“ Hasan zavrte glavom. „To niko ne zna. Kažu samo da je bio Egipdanin.“ „Egipdanin?“ Olivijino čelo se još više namršti. „Ali zašto bi kapetan Bertram mislio da si to bio ti? Šta bi ti tražio sa Klarom?“ Hasan ponovo slegnu ramenima. Oči su mu bile tamne, pune tuge. Zagrizao je jabuku, sažvakao i progutao zalogaj. „Taj Egipdanin koga ste tražili“, rekao je, „kada je gospođa Grej nestala…“ „Fadil? Ne, to nije bio on. Za ime božje.“ „Ne, naravno da nije“, promrmlja Hasan, stisnutog čela. „Oprostite.“ Još neko vreme sedeli su u tišini. Hasan je bacio ogrizak jednom od konja, počeo da premede brojanice. Olivija je grozničavo razmišljala, pokušavajudi da sklopi kockice. Šta ako je muškarac sa kojim je Klara otišla bio njen ljubavnik?. Što je više razmišljala o tome, to joj je delovalo sve verovatnije. A postojale su velike šanse da Edvard i Tom i dalje nisu imali pojma o njenoj vanbračnoj vezi – ni onome što je Naila videla u zalivu Montaža. Možda su je ispitivali o sasvim drugim stvarima. Dođavola, pomislila je, zašto još na samom početku nije sve ispričala Edvardu! Morala je što pre da popriča sa njim, da mu kaže da odmah ide kod Naile, da je primora da mu otkrije identitet Klarinog ljubavnika, ako nema drugog rešenja. Tako brzo je ustala da je sve oko nje počelo da se okrede. Pridržala se za zid, čekajudi da joj se razbistri u glavi. „Jeste li dobro?“ „Bidu dobro. Hvala ti, Hasane.“ Otrčala je do sada prazne terase, zgrabila svoju tašnu i suncobran, pohitala nazad ka kudi i sjurila se niz hodnik, gde se gotovo sudarila sa Sofijom i Fadilom. „Šta vas je samo spopalo, gospođo Livi, da tako sumanuto jurcate kroz kudu?“ Olivija nestrpljivo odmahnu glavom. Okrenula se ka Fadilu i upitala ga gde je Edvard. „Otišao je, gospođo Šeldon. Zajedno sa pukovnikom. Da obiđu neka pustinjska sela.“ „Molim?“ Nemogude da je otišao. Ne opet. Ne tako brzo. „Kada de se vratiti?“

204


„U kasarni kažu da se nede zadržati duže od dva dana. Takođe sam čuo da je planirao da prvo svrati do kude, ali dok sam stigao, on je ved krenuo ka pustinji.“ Žmarci joj krenuše uz kičmu od neke slutnje. Bila je tako potresena da je morala bukvalno da se uhvati za Fadilovu ruku. Jednom je ved osetila nešto slično, u vezi sa drugim putovanjem, ali u istu pustinju. Fadil je upita da li joj je dobro. Sofija donese jednu od stoličica koje su stajale u hodniku i reče joj da sedne. „Šta vas je samo spopalo?“, promrmlja. „Ne znam“, reče Olivija. „Imam osedaj da de se desiti nešto loše.“ „Ne brinite za njih“, reče Fadil. „Dobro poznaju teren.“ „Ali ako dođe do oluje? Moji roditelji…“ „Oni nisu bili prekaljeni vojnici“, reče Sofija, potapšavši je po ramenu. Fadil joj pruži zapečaden koverat. „Said vam je ovo ostavio.“ Olivija drhtavim prstima otvori pismo. Draga Oli, Ejda kaže da si negde otišla sa Fadilom. Nisam imao drugog izbora nego da nastavim dalje. Vratidu se što je pre mogude. Fadil zna šta treba da radi da ostaneš sigurna, a ti mu, molim te, pomozi u tome. Ostani kod kude. A ako negde baš moraš da ideš, gledaj da on uvek bude sa tobom. Ako se Alister vrati pre mene, pobegni. Ne dopusti mu da ti ikada više pride. Volim te. E. Ispustila je papir. Otišao je, stvarno je otišao. Pre nego što je stigla bilo šta da mu kaže. Nede se vratiti bar dva dana. A svaki sat koji za to vreme prođe bide možda poslednji koji je Klari ostao. Upitala je Fadila može li da krene za njim. On je odgovorio da ne može, da nikome nisu rekli koja sela nameravaju da posete. Osim toga, nije smeo nju da ostavi samu. Ona je utučeno prislonila ruku uz glavu, uzaludno pokušavajudi da smisli kome bi još mogla da poveri ono što je otkrila. Džeremiju je teško mogla da kaže kako sumnja da je Klara otišla sa svojim ljubavnikom. Policiji uopšte nije verovala. Palo joj je na pamet da kaže Fadilu, ali je tada zaključila da je bolje da prvo popriča sa Imodžen. Ona je možda uspela nešto da sazna od Toma. Ali kada su Olivija i Fadil stigli do njene kude, Imodžen nije bila tu.

205


Shvativši da trenutno ništa više ne može da učini, Olivija je rekla Fadilu da je najbolje da se vrate kudi. „Ali sutra ujutru idemo na jedno mesto.“ „Bolje da ostanete kod kude.“ „Ja du otidi šta god ti rekao, Fadile. Ali bih više volela da budeš sa mnom.“ On tiho uzdahnu. „Gde želite da idete?“ „Do bolnice Sveti Alojzije“, odgovorila je.

206


JEDANAESTI DAN DVADESET ŠESTO POGLAVLJE Olivija te nodi nije mogla da spava. Zbog pomisli na Edvardovu praznu sobu u prizemlju, zbog bremenite punode Alisterovog jastuka sa druge strane kreveta, zbog meseca koji se povremeno pomaljao iza namreškanih zavesa, zbog njegovog svetlucavog srebra koje Klara možda jeste, a možda nije mogla da vidi. Pitanja su je uporno saletala, ona stara i ved postavljena (Klarin mali nestašluk i nestalo pismo), zajedno sa bujicom novih pitanja (šta je Naila znala, zašto je Olivija toliko toga sakrila od Edvarda). U mislima joj je neprestano izranjala Klarina slika: njen usporeni osmeh, jamice na obrazima, onaj dan kad su se obe smejale dok Klara skoro nije briznula u plač. Kako to misliš, Livi? Sve je cakum-pakum. Olivija prisloni pesnice uz zatvorene oči. Gde si, Klaro? Molim te, zašto nam se ne vratiš? Srce joj je više brektalo nego što je kucalo, bolno posrdudi u grudnom košu. U nekom trenutku konačno je zaspala. Sigurno jeste jer se probudila u zlatnu zoru. Koliko god bilo rano, vazduh ved beše nabijen vrelinom. Ostala je da nepomično leži, čekajudi da vidi da li de nekim čudom sve izgledati lepše pod svetlošdu novog Božjeg dana (omiljena maksima kaluđerica iz internata). Ali čudo je izostalo. Ejda uđe u sobu nosedi šolju čaja koji se prolio preko srebrnog poslužavnika, oko tanjira sa slatkim dvopekom. „Možeš li još jednom da mi kažeš gde si bila na obuci?“, upita Olivija, više iz navike nego iz radoznalosti. „Kod ledi Fic-Darton, gospođo Šeldon.“ „Pojma nemam ko je to.“ „Izašla vam je modrica. Baš gadno izgleda.“ Olivija obazrivo pritisnu obraz. „Moradeš da je pokriješ puderom.“ „Nisam sigurna da du uspeti.“ „Pokušaj, molim te.“ * * *

207


Putovanje do grada proteklo je bez bilo kakvih događaja i pre nego što je Olivija uspela dolično da se pripremi za predstojedi izazov, ona i Fadil ved su stigli do bolnice Svetog Alojzija. Sa impozantnim mermernim stepeništem i elegantnom fasadom bež boje, zgrada je više podsedala na neku školu ili muzej, previše lepa da bi se u njoj nastanila bolest. Imodžen je bila u pravu: to nije bilo mesto za siromašne. Olivija je postala još više uverena u to kada je jednoj grčkoj bolničarki koju je srela u hodniku rekla da je došla u posetu mladoj Egipdanki koja je tu boravila sa jednim dečakom, a bolničarka joj odmah odgovorila da ih potraži u sobi broj dvanaest, kao da su oni bili jedini predstavnici lokalnog stanovništva u čitavoj bolnici. Olivijini koraci odjekivali su kroz hodnike dok je pratila ženu sa uštirkanom bolničarskom kapom. Usput je virila kroz prozorčide na vratima. Uredni kreveti, mnogo svetlosti, buketi cveda. Jednom, kada je imala deset godina, Olivija je provela nedelju dana u bolnici u Hempširu da bi joj izvadili krajnike. Tamošnji vazduh bio je pun dima koji je dopirao sa otvorenih tresetnih ognjišta i razdirudeg kašlja ostalih pacijenata. Ni nalik ovom ovde. „Evo nas“, objavi bolničarka kad su stigle do vrata na kojima je kitnjastim kurzivnim ciframa bio ispisan broj dvanaest. „Ovo je gospođa Šeldon“, rekla je uniformisanim ženama koje su dežurale na prijavnici. „Došla je kod Babua.“ „Tako je lepo što ste došli.“ Jedna od bolničarki ljubazno se osmehnu, skladno građena žena klasičnih crta i maslinastog tena, sa tamnom kosom pokupljenom ispod zašiljene kape. Prišla je i predstavila se kao sestra Rozis. Olivija se osvrnu po sobi. Unutra je bilo deset kreveta, svi ispunjeni beloputim mališanima nad kojima su bdele žene sa damskim šeširidima. U udaljenom uglu sobe bili su postavljeni zastori koji su skrivali bolesnika koji je ležao iza njih. Bolničarka uperi prstom, potvrdivši da se tamo nalazio Babuov krevet. „Zašto ste ga tako sakrili? Zato što je siromašan?“ „Nipošto, gospodo Šeldon“, horski odgovoriše bolničarke. Olivija podozrivo izvi obrvu. „On se nalazi u veoma ozbiljnom stanju“, prozbori sestra Rozis. „Dehidrirao je i ne oporavlja se onako kako bismo želeli. Sinod je loše spavao i ne može da zadrži lekove koje mu dajemo. Njegova rođaka ga je juče izvela na svoju ruku i vratila ga nazad u daleko gorem stanju od onog u kome je otišao.“ Iz glasa sestre Rozis izbijao je neskriveni prekor. „Zašto je Naila odvela Babua?“ „Rekla je da moraju negde da idu. Bila je užasno napeta.“

208


Olivija se upita da li je to uradila da bi izbegla razgovor sa Edvardom i Tomom. Zaključivši da se verovatno radilo o tome, postala je još više opsednuta pitanjem šta su njih dvojica želeli od nje. Međutim, kad ju je sestra Rozis sprovela kroz sobu i kad je zavirila u Babuovu kabinu – primetivši Nailina pogrbljena ramena, Babuovo zastrašujude tanušno telo, oči koje su nemirno poigravale ispod kvrgavog čela – shvatila je koliko de joj biti teško da načne tu temu. Bilo bi bezosedajno, u najmanju ruku, da odmah pređe na stvar. Strašno mi je žao što te uznemiravam, Naila, ali nedu dugo. Mislim da ti znaš sa kim je moja sestra bila u vezi. Mogu li da te zamolim da to podeliš sa mnom? Kad smo ved kod toga, možda bi mogla da mi kažeš i zašto su oni oficiri juče želeli da razgovaraju sa tobom. Čim mi to ispričaš, ostavidu te da na miru bdiš nad svojim malim rođakom. Sestra Rozis pomeri zastore i metalni stalak zaškripa po podu. Naila poskoči. Obrazi joj porumeneše kad je uhvatila Olivijin pogled. Naila je bila zapanjena što je gospođa Šeldon tako brzo došla. Zurila je u nju upijajudi svaki detalj (žudkastozelena modrica loše kamuflirana puderom, elegantni žaket bež boje, odgovarajudi šešir, svilena suknja boje jorgovana) dok je pokušavala da se pribere. Gospođa Šeldon upita je da li je čitavu nod provela u bolnici. Naila odgovori da nije. Tačnije, otišla je odmah posle večernje posete. Kafele ju je ponovo čekao. „Tako mi je žao“, rekao je, pohitavši joj u susret. „Trebalo je nešto da preduzmem čim si mi rekla šta Džahi namerava, da te negde sklonim. Pronadi du neko rešenje, Naila.“ „Sumnjam da je to sada mogude. Ne više.“ Dok je pričala, gledala je u zemlju, u iznošene sandale i prašnjav pločnik, ne usuđujudi se da pogleda u Kafeleove oči. Ovog puta bolelo ju je da vidi njegovo odlučno lice i nemirnu kosu. I ljubav u njegovim dilibarskim očima. „Bolje zaboravi na sve ovo“, rekla je. „Zaboravi na mene. Nastavi dalje, živi svoj život.“ „Kako to možeš da mi kažeš!“ Osetila je kako joj naviru suze i kako se guši od pokušaja da ih potisne. „Tako je najbolje za sve.“ „Ne, nije.“ Stegao je njene šake, naterao je da pogleda u njega. „Život sa tobom, Naila, to je jedini život koji želim.“ „Plašim se da to nikad nede biti mogude.“ „Bide, Naila. Bide.“

209


Kafele ju je posle toga otpratio do kude. Dutali su skoro čitavim putem. Naila se tešila pomišlju da ju je tamo čekala Isa, da je ona možda skovala neki plan šta da urade. Ali kad je stigla kudi, tamo nije bilo ni Ise ni Kleo – obe su otišle kod Sane – pa je ostala potpuno sama sa Džahijem, primorana da se suoči sa onim što joj je rekao. Ne znam šta da radim, razumeš? Stvari su izmakle kontroli. Bilo je skoro deset kad je otišao. Naila je tek tada dopustila sebi da se isplače i utone u iznuren san, prestravljena zbog toliko stvari. „Da sam mogla, ostala bih sa Babuom“, rekla je sada gospodi Šeldon. „Ali to nije dopušteno.“ Gospođa Šeldon okrenu se ka sestri Rozis. „Sigurno možete da napravite izuzetak?“ „To nije po bolničkom protokolu.“ „Ali je dobrota važnija od protokola.“ Gospođa Šeldon sede na drugu stranu kreveta i osmehnu se sestri Rozis, nagnuvši glavu u stranu. Naila se upita da li je to bila taktika koju je koristila kao dete kad je htela da izgura po svome. Naila ju je ved videla u svojim mislima, živahnu devojčicu sa kovrdžavom kosom vezanom u dve kikice i sobom punom lutaka. Devojčicu koja je odrasla uz prelepu majku i bogatog oca. I obožavanu stariju sestru. „Samo dan ili dva?“ upita gospoda Šeldon. Sestra Rozis uzdahnu i pristade. Tek tako. Potom je napustila sobu, upozorivši gospođu Šeldon da de gong uskoro objaviti kraj jutarnje posete. Kada je bolničarka izašla, Naila zahvali gospođi Šeldon. Ona odmahnu glavom, kao da je to bila sitnica. „Za Babua je bolje da budeš ovde“, rekla je. „Sedam se kako je meni bilo dok sam bila u bolnici, kao dete, nedugo nakon pogibije mojih roditelja.“ „Izgubili ste roditelje?“ „Da, dok sam bila mala.“ Naila je bila šokirana tom vešdu. Slika nasmejane devojčice sa kikicama istog časa nestade iz njenog uma. „Nisam imala nikog pored sebe“, nastavi gospođa Šeldon. „Čak mi ni učiteljice nisu dolazile u posetu. Jedna od bolničarki mi je zapretila da ne smem da plačem, inače de redi mojoj upravnici da nisam dobra.“ Zavrtela je glavom. „Kakav užas. Ali, znaš, Naila, sigurna sam da bi Babuova mama bila zahvalna što si ovde. Mojoj majci bi sigurno bilo drago da sam imala nekog kao što si ti.“ Naila pređe kažiprstom preko Babuovog vlažnog čela. Nisam baš sigurna u to, prođe joj kroz glavu. Nije znala zašto joj je gospođa Šeldon ispričala tu priču. Da li

210


je bila promišljeno ljubazna kako bi pridobila njeno poverenje? Zašto je došla? Šta hode od nje? „Žao mi je što ti je tetka preminula“, nastavi gospođa Šeldon, a onda se namršti. „Uvek sam mrzela kad bi neko to rekao za moje roditelje. Preminuli. To je tako neprikladna reč.“ Napravila je izvinjavajudu grimasu. „Saosedam sa tobom, ako ti to nešto znači.“ Nervozno se nasmejala. „Ali kako bi moglo da ti znači?“ Naila nije znala šta da kaže. Gospođa Šeldon zurila je u svoje krilo. Lice joj je bilo otečeno, zaklonjeno senkom koju je bacao obod šešira. Pomislivši da je možda razmišljala o svojoj sestri, i želedi da joj skrene misli, Naila upita: „Da li se sedate svojih roditelja?“ Gospoda Šeldon zatvori oči, kao da ju je to pitanje uznemirilo. Naili se učinilo da je veoma dugo žmurila. Nezgrapno se promeškoljila. „Tek počinjem da ih se sedam“, konačno prozbori gospoda Šeldon, prekinuvši tišinu. „Upravo sad sam nešto videla. Jutro, u našem starom vrtu.“ Čelo joj se zbrčkalo. „Imala sam oko sedam godina. Bila sam na drvetu. Mama je stajala ispod. Mogu tačno da vidim kako je izgledala.“ Lupnula se po glavi. „Evo, ovde. Mogu da joj čujem glas.“ Gospođa Šeldon zvučala je zadivljeno. „Mama je rekla 'Hodeš da ti donesem užinu pa da tu jedeš? Piknik na nebu. Božanstveno, zar ne?'“ Na usnama gospođe Šeldon zatreperio je tužan osmeh. „Zar to nije ljupko?“, rekla je. „Tako lepa ideja za užinu jedne male devojčice.“ Duboko je udahnula. „Da, sedam se toga.“ Odsutno je prešla prstom preko povređenog obraza. „To se sigurno desilo malo pre nego što su mi roditelji poginuli, a Klara i ja bile razdvojene.“ Ponovo je udahnula, a izraz lica postade joj manje sanjalački. Odlučnost ponovo blesnu u njenim očima boje mora. „Zbog nje sam ovde, Naila. Mislim da ti možeš da mi pomogneš da je pronađem.“ Naila se osedala kao da je progutala svoje srce. „Znam da nešto znaš…“ Tada se oglasi zvono, ali gospođa Šeldon nastavi da govori. „Nešto o čemu ti nije prijatno da govoriš, ali ipak moram da te zamolim da to učiniš.“ Sestra Rozis išla je ka njoj. Skoro da je stigla do kreveta. „Naila“, reče gospođa Šeldon. „Gospođo Šeldon“, reče sestra Rozis, „plašim se da morate da krenete.“ Naila izbaci vazduh, tako snažno da se umalo nije zagrcnula. Gospođa Šeldon uzdahnu, odgurnu se od kreveta i mahnu joj u znak pozdrava. „Kasnije du ponovo svratiti“, rekla je. Naila dutke klimnu.

211


Posmatrala je kako gospođa Šeldon napušta sobu, pokušavajudi da dokuči dubinu njenih sumnji. Drži se što dalje od ovoga, nemo joj je poručila. Ništa više ne pitaj jer ne želiš bilo šta da znaš. Zagnjurila je glavu u šake, poželevši da se Babu naprasno oporavi kako bi mogla da ga odvede odatle, da natera Sanu da joj preda Kleo i da potom pobegne sa Kafeleom, što dalje od tog mesta i gorljive radoznalosti gospođe Šeldon, najdalje što može da ode. Pre nego što još neko ne bude povređen.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE Kada je Olivija napustila bolnicu, Imodžen je čekala u podnožju stepeništa. Kočija joj je bila odmah pored Olivijine, ispod drveda džakarande. Potrčala je ka Oliviji, presrevši je na pola stepeništa, izvinjavajudi se što prethodne večeri nije bila kod kude jer je otišla u posetu kod Bendžija. Nažalost, dok se vratila nazad, Tom je ved krenuo u pustinju pa nije imala prilike da popriča sa njim. Da li je Olivija uspela da popriča sa Edvardom? Olivija odgovori da nije. „Strašno si bleda“, primeti Imodžen. „Jesi li dobro?“ Olivija naduva obraze, ne usuđujudi se da odgovori potvrdno. „Olivija…?“ „Stalno mi izranja u mislima“, rekla je. „Moja mama.“ Imodžen raširi oči. „Oh, mila.“ „Isprva sam imala samo jedno sedanje, kako se oblači za bal, ali sad se pojavljuju nova.“ Čak i dok je Naili prepričavala epizodu iz onog vrta u Kairu, osedala je kako je druga sedanja duškaju sa strane, totalno neupadljiva, osim po tome što su postojala: mama kako nešto govori preko ramena dok pomaže Oliviji da veže pertle; mama dok se zamišljeno mršti, zadubljena u neku knjigu u biblioteci; uzvik koji joj se otrgao iz grla kad je ispustila čašu koja se smrskala o pod. „Plašim se da to nisu stvarna sedanja“, rekla je. „Možda ih moj um izmišlja jer tako silno želim da je vidim. A nemam koga da pitam.“ „Možeš da pitaš mene.“ „Ali želim da pitam Klaru.“ Čula je kako joj glas puca. Imodženino lepo lice se razneži. „Ne mogu da je vidim, tamo, u to vreme“, reče Olivija. „Uopšte je nema, kao da za mene nikad nije ni postojala. Mrzim što je tako. Mrzim sebe što je tako.“ Imodžen zavrte glavom. „Volela bih da nešto mogu da ti kažem.“ Olivija izbaci vazduh. „I ja.“ Imodžen se tužno osmehnu. „Kako si prošla sa Nailom?“, konačno upita.

212


„Loše. Kasnije ponovo moram kod nje. Mislila sam da pre toga odem u kupovinu, da uzmem malo voda, sapuna, nešto za čitanje.“ „Da je malo smekšaš.“ Imodžen klimnu. „Dobra ideja.“ „Ne radim to zbog toga.“ Olivija se namršti, pomislivši na Nailinu isflekanu haljinu, zabrinute bore na mršavom licu. „Bilo mi je užasno teško zbog nje. Ona ništa nema.“ Imodžen uzdahnu. „Jesi li uspela da saznaš ko plada bolnicu?“ „Ne.“ „Mislila sam da Bendži možda stoji iza toga. Zato sam otišla da ga vidim, da se raspitam, ali on kaže da nema nikakve veze sa tim. Nije čak znao ni da je Naila napustila službu kako bi preuzela brigu o deci svoje tetke, sve dok mu nisam rekla. Amelija očigledno nije našla za shodno da mu to pomene. Doduše, od njega sam čula neke zanimljive detalje. Idemo na ručak pa du ti sve ispričati. Nema potrebe da se vradaš kudi. Prošetademo do Ulice Šerifa Paše, taman da kupiš neke sitnice za Nailu.“ „Ne znam.“ Olivija se strese od jeze. „Nisam sigurna da mogu da podnesem da ponovo budem tamo.“ „Bidu pored tebe. A tu je i tvoj lični čuvar.“ Imodžen pokaza ka Fadilu koji je čekao u kočiji. „Idemo do Drejkota. Dobro je da se vratiš tamo, da se suočiš sa onim što se desilo.“ „Nema šanse.“ „Mislim da bi ti to pomoglo.“ „Onda loše mislite. Ne idem tamo.“ Mermerno predvorje restorana Drejkot bilo je isto kao kad je Olivija prošli put bila tu: prostrana izglancana dvorana kroz koju je odjekivalo lupkanje oficirskih i gospodskih donova. „Dobro došli, gospodo Šeldon. Dobar dan, gospodo Karter.“ Šef sale napravi snishodljiv naklon, isto kao ranije, mada je obazrivi pogled kojim je osmotrio Oliviju predstavljao nov detalj. „Odvešdu vas do stola.“ „Unapred ste rezervisali sto?“ upita Olivija, okrenuvši se ka Imodžen. „Ovo je isplanirano?“ „Ma ne.“ Imodžen nehajno odmahnu rukom, krenuvši za šefom sale. Za njima je ostajao oblak pomešanih mirisa, njenog parfema i njegove pomade. „Ovde uvek imam rezervisan sto.“ Olivija posumnja da Imodžen laže, ali ipak krenu za njom ka trpezariji, zapinjudi suknjom o stolnjake. Videla je papagaja u kavezu na terasi. Polako je udahnula osedajudi kako se odjek panike od pre jedanaest dana razliva kroz nju. U

213


mislima joj izroni ona grozničava potraga za Fadilom. Potom i reči koje je Hasan juče izgovorio u staji. I njegovo pitanje, neposredno nakon Klarine otmice: Jeste li uspeli dapopričate sa vojnikom koga ste tražili? Nešto se tu nije uklapalo. Olivija prisloni prste uz čelo pokušavajudi da reši enigmu. Sela je za sto. Konobar priđe da im predoči jelovnik. Preporučio je naročito finu vrstu ribe, pečeni glavatac sa šafranom i bademom. Olivija se osvrnu oko sebe, uhvativši kradomične poglede i diskretno podignute šake ispred šaputavih usta. Šta misliš, šta radi ovde? Ručak plus predstava. Baš im se posredilo, zar ne? Tu je bio i Džajls Morton iz Tajmsa – kad je spazio Oliviju, upitno je izvio obrve, podsetivši je da još nije odgovorila na njegovo pismo. Ona je skrenula pogled. Sad definitivno nije bila kadra da se uhvati u koštac sa njegovim pokušajem da nešto iščeprka. Umesto toga, upoznala je Imodžen sa onim što je čula od Hasana. Takođe joj je predočila svoju sumnju da je Egipdanin koji je odveo Klaru, pošto je ona po svoj prilici svojevoljno krenula sa njim nakon susreta ispred restorana, zapravo isti onaj muškarac sa kojim je bila u nedozvoljenoj vezi. „Kamo srede da sam to rekla Edvardu. Pitala sam Fadila da li postoji način da mu prosledim poruku, ali on kaže da ne postoji. Ne znam šta da radim. Možda da sve ispričam Fadilu?“ „Nema svrhe da to radiš“, reče Imodžen. „On ništa ne bi mogao da učini. Nema potreban čin.“ „A da onda kažem nekom drugom? Možda nekom od njegovih poručnika? Ili policiji?“ „Pa da do zalaska sunca čitava Aleksandrija ispira usta detaljima iz Klarinog intimnog života? Ne, ne smemo to da joj uradimo. Ni njoj ni njenoj deci.“ Imodžen ozlojeđeno zacokta. „Skoknudu do kasarne, da vidim mogu li da pošaljem poruku Tomu. A ti se za to vreme potrudi da od Naile saznaš ime tog muškarca.“ Čelo joj se namrštilo. „Ima tu nečeg uvrnutog kad ta cura toliko zazire od nas. Stalno se pitam šta su Edvard i Tom pokušali da izvuku iz nje.“ „Šta god bilo, nije im uspelo“, reče Olivija, setivši se njihovih lica nakon susreta sa Nailom. „Bili su totalno… smoždeni.“ Imodžen otpi gutlj aj vode. „Osim toga, treba da imamo u vidu da j e Naila napustila službu kod Amelije, a da ni njoj ni Bendžiju nije rekla zašto ide. Izgleda da su ostale služavke iz druge ruke saznale za pogibiju njene tetke. A opet, Tabija je poginula u neposrednoj blizini, u Montaži. Čovek koji ju je ubio došao je kod Bendžija da prizna svoj zločin. Zašto Naila nikom nije rekla da je u srodstvu sa Tabijom?“ „Zbog privatnosti?“

214


„Ja bih pre rekla zbog tajnovitosti. I još jedna stvar. Zašto bi seljak čiji je konj pregazio Tabiju uopšte rešio da to prizna? To se desilo po mrklom mraku. Taj seljak je mogao da se izvuče bez bilo kakve kazne, samo da je dutao.“ Olivija slegnu ramenima. „Možda se osedao krivim.“ „I Bendži je to rekao. Tvrdi da je taj seljak otišao na plažu da spali telo, a onda se uspaničio i rešio da se prijavi.“ „To objašnjava stvari.“ Imodžen zavrte glavom. „Da si samo videla Bendžijevo lice, mila. Izgledao je isto kao kad bi upao u neku nevolju dok smo bili deca. Očigledno postoji nešto što ne želi da mi kaže. I prilično se naljutio kad sam počela da navaljujem.“ „Da, to je čudno“, reče Olivija. „A opet, kakve bi veze to moglo da ima sa Klarom?“ „Ne znam. Možda nema nikakve veze. A možda i ima.“ Konobar je stigao nosedi poslužavnik sa ribom oko koje se širio miris limuna. Dok je servirao delikatne porcije kus-kusa, pasulja i citrusnog preliva, Olivija je u mislima štriklirala ono što je znala, stavku po stavku. Kada se konobar konačno udaljio, savila se preko stola. „Kada je Tabija poginula?“ „Krajem maja. One nodi kad je Bendži priredio bal.“ „Znači, iste večeri kad su Elija i Naila videle Klaru u Montaži kako ide ka dinama.“ „Tako je.“ „Slučajnost?“ Imodžen zaškilji očima. „Ne znam. Raspitaj se kod Naile. Sve to je nekako povezano. Sigurna sam da ona može da razmrsi konce.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE Naila se sakrila u niši pored prozora dok se gospođa Šeldon približavala sobi broj dvanaest, vukudi šuštavu suknju po podu, sa navučenim damskim rukavicama, prstima odsutno klizedi preko modrice na obrazu. Čim je ušla u sobu, Naila pohita ka stepeništu osluškujudi prenapadni odjek svojih koraka u dugom hodniku. Zadržala je dah, sigurna da de svakog časa začuti onaj nežan vibrirajudi glas. Naila? Kuda si krenula? Ali nije ga čula. Niti de ga čuti, shvatila je. Uspela je da sebi kupi još jednu nod. Mada joj je bilo krivo što je morala da napusti Babua, makar i na nekoliko sati, krv joj je pulsirala od olakšanja.

215


Iza leđa je čula kako gospođa Šeldon pita: „Kako to mislite, nije tu?“ Odjek njenih reči odbijao se o bolnički pod i okrečene zidove, proletao kroz vazduh poput srditih nota. „Znate, ona pokušava da pobegne od mene.“ Nailina koža buknu od tačnosti tog zapažanja. „Ipak du ostati, da budem pored Babua“, objavila je gospođa Šeldon. „Ne treba da ostane sam.“ Njena ljubaznost iznenadila je Nailu, a opet, iz nekog razloga, i nije. Dok je trčala niz stepenište, lakše je disala pri pomisli da de vilenjačke oči gospođe Šeldon motriti na njenog malog rođaka. Možda bace neke čini na njega i pomognu mu da ozdravi. Naila se svim srcem nadala da de biti tako jer je morala što pre da pobegne odatle, zajedno sa decom. Nede modi zauvek da se izvlači. Kao što staklo nema šanse u sudaru sa kamenom, ni ona nije imala šanse ako gospođa Šeldon počne da je ispituje. Znala je da ona nede didi ruke. Baš kao ni onaj kapetan. Treba da privedemo Nailu. Očigledno laže. To de i uraditi, čim se vrati iz pustinje, bila je sigurna. Čelo joj se namrštilo dok je zamišljala kako jaše preko dina, zajedno sa svojim pukovnikom. Da li su dosad popričali sa Mahmudom? Edvard je žmirkajudi osmotrio kompas, skrenuo pogled ka visokim dinama, potom ka mapama koje je Tom raširio preko konjskih leđa. Zeleno-crvene koordinatne linije podrhtavale su na vrelini. Muve su letele na sve strane, oko njihovih muslinom obmotanih glava, peskom prekrivenih uniformi, konjskih usta i očiju. Njihovo zujanje odzvanjalo je kroz vazduh; samo to, i hučanje vetra preko peska. Edvard zatvori kompas. Trebalo je da pređu još tri milje na zapad do Mahmudovog sela. „Stidi demo do sutona.“ „Tamo demo morati da prenodimo“, natuknu Tom. „I da ujutru punom brzinom krenemo nazad ka gradu.“ Edvard klimnu, koliko god mu to mrsko zvučalo. Alister je dosad prevalio ved dobar deo puta do kude. Nisu uspeli da ga uhvate u Liksoriju. Kad su juče kasno po podne stigli u to selo, među skupinu udžerica od nabijene zemlje, tamo su zatekli samo poluizgladnele kamile, parcelu jedva obradive zemlje i pustinjske ljude koji su ih obazrivo posmatrali, rekavši im da oni nisu prvi belci koji su došli tu: nedavno su bila još dvojica, jedan debeo i pričljiv, drugi uzdržan, koji su sa sobom odveli jednog muškarca. Siguran da je to bio seljak koga je Džeremi pomenuo, Edvard je upitao kakve je veze on imao sa Alisterom i Vilkinsom. Ali je u znak odgovora dobio samo

216


odmahivanje glavom, zapečadene usne, oči koje gledaju u stranu. Uprkos tome, ostali su uporni, i on i Tom. „Gde su ga belci odveli?“ bezbroj puta su upitali. „Šta su rekli?“ Ali niko nije odgovarao. Žene su plašljivo privukle svoju decu uza sebe. Edvard i Tom su na kraju digli ruke i nastavili sa dugim pohodom koji se sada ved bližio kraju, zastajudi samo da prespavaju. „Stomak mi se okrede dok razmišljam šta su, dođavola, Šeldon i Vilkins naumili sa tim seljakom“, prozbori Tom, sklapajudi mape. „Voleo bih da verujem da su ga odveli u Aleksandriju da ga saslušaju, ali strahujem da de pre pokušati da ga negde sakriju, zajedno sa onim što je video.“ Edvard se namršti, rekavši da se i on toga pribojava. Tom zaškrguta zubima, nateravši brkove da poskoče. „Nimalo ne verujem Šeldonu. Mislim da on uopšte ne želi da se Klara bezbedno vrati, pogotovo ako se ima u vidu šta je dosad saznala.“ Odmahnuo je glavom. „To bi bilo previše opasno za njega. Taj bi pre prodao rođenu majku, nego što bi dopustio da istina izbije na videlo. Skot pokvareni.“ „Skot kakav se retko rađa“, potvrdi Edvard, pomislivši na Oline ožiljke. Žarko je želeo da izbriše tu sliku iz uma, da je samo mogao, da učini da ti tragovi zauvek nestanu. Zbog nje, više nego zbog bilo koga drugog. Ali ništa nije mogao da učini. I tako je sada bio tu, satima daleko od Aleksandrije, umesto tamo gde je trebalo da bude: pored nje. Pre odlaska popričao je sa Ejdom, bacio obazrivost niz vetar i rekao joj ono što je znao, zamolio je da pomogne Oli. Ona mu je rekla da to i sama želi, da sve vreme pokušava da joj pomogne. Moraš još više da se potrudiš, rekao je on. Mogao je samo da se nada da de to biti dovoljno. Uvukao je vazduh kroz zube. „Idemo. Nadajmo se da de taj Mahmud biti vredan ovolikog truda.“ U ulici ispred Sanine kude vrvelo je kao u košnici kad je Naila stigla. Kleo se igrala sa skupinom mališana u senci sirotinjskih kuderaka. I Kafele je bio tu, mada je u to vreme trebalo da radi. Bio je u prsluku, bez sakoa, rukavi košulje bili su mu zavrnuti, a gusta kosa razbarušena. Na licu mu je lebdeo široki osmeh, jedan od onih osmeha koje je tako velikodušno darivao Naili. Bili su zaokupljeni igrom koja je uključivala bacanje kožne lopte i mnogo vrištanja. Isa je sedela na pločniku, zaogrnuta purpurnom svilom i srebrnim đinduvama, sa licem izbrazdanim od umora. Kao potamneli ukras. Naila je tek tada primetila kako je njena nekad sveza koža postala naborana, a obrazi

217


oklembešeni kao prazne vredice. Koliko je godina imala? Naila nije znala jer je to za Isu bila zabranjena tema, ali dok ju je sada posmatrala, Naila je mogla da se kladi da je bila starija od vedine ostalih zabavljača. Da li je zato još bila tu, umesto negde na turneji? Bilo je izlišno da pita. Koliko god želela da veruje da je Isa ostala sa njom iz puke brige i ljubavi, Naila je duboko u duši znala da se pre radilo o tome da se Isina karijera približila kraju i da je ona iz tog razloga prvi put u životu počela da se ponaša kao majka. Naila je posmatrala kako se Isa smeje i pljeska rukama. Kafele je bacao loptu kroz vazduh, gore-dole. Oči su mu bile tako blistave kao da de eksplodirati. I on je igrao svoju ulogu, shvatila je Naila, osetivši bolni grč u utrobi. Samo su naivna deca verovala da je to što se dešava bilo stvarno. „Hvataj, Kleo, hvataj!“, povika jedan dečak kada je Kafele hitnuo loptu u njenom pravcu. Ona raširi oči. Ispružila je ruke i zgrabila loptu pre nego što je stigla da je udari. Kafele se munjevito okrenu, zabaci glavu unazad i stavi šake preko lica, glumedi očajanje. Kleo prasnu u smeh i poče razdragano da skakude, kao u one dane koje je Naila skoro zaboravila. „Uhvatila! Uhvatila! Ispadaš iz igre! Sad ja bacam!“ Naila se nije oglasila, nije zamahala rukama da im privuče pažnju. Možda je to bio samo privid srede, ali nije imala srca da ga uništi. Samo se naslonila na zid da posmatra igru. Pogled joj se zadržao na Kafeleu. Na trenutak je dopustila sebi da se zapita kako bi bilo da su njih dvoje stvarno u braku, i da posle toga treba zajedno da se vrate kudi da večeraju i legnu na mekani dušek. Šta da su ta deca koja trčkaraju po kaldrmi zapravo njihova deca, dečaci i devojčice sa Kafeleovim veselim licem? Naila zamisli taj prizor, slikajudi u mislima lica njihove dece. Videla je njihove debeljuškaste ruke, snažne noge. Čula njihove glasove. Podarila im sve Kafeleove osobine: njegovu dobrotu, britki um, čistu dušu. Nije im dala ništa svoje. Ništa njeno nije bilo ni prineti njegovom. Ta slika se poput tanušnog vela spustila preko stvarnih dečjih tela koja su trčkarala ispred nje. Napola je zatvorila oči, pokušavajudi da je zadrži dok je Kafele podizao Kleo visoko iznad zemlje terajudi njenu tamnu kosu da se razleti na povetarcu. Klovn. Isa prasnu u smeh, dubok, zvonak smeh koji je zvučao skoro kao pravi, a onda se, kao da je osetila Nailino prisustvo, naglo okrenula. „Naila“, pozvala je. Naila se prenula, slika njene dece se raspršila. Iščezla. Kleo je ispustila loptu koja je nezgrapno odskočila, jednom pa još jednom, i nastavila da se kotrlja po zemlji. Svi su gledali u Nailu kao u oluju koja je

218


neočekivano zaduvala usred sunčanog dana, rešivši da sve upropasti. Kraj predstave. Prašnjava zavesa se spustila. Kleo potrča ka njoj, gledajudi je očima koje su istovremeno zračile nadom i strahom. Prozborila je: „Da li mu je bolje? Da li je ozdravio?“ a Naila se upitala da li de bilo šta ikad više modi da se poboljša ili ozdravi. Ostala je na ulici dovoljno dugo da se uveri da je Isa, uz Kleinu pomod, uspela da spremi doručak za muškarce iz kude i da sazna da je Džahi svratio u vreme ručka. „Nikad ga nisam videla tako uzrujanog“, rekla je Isa. „Naredio je Sani da nas preko nodi zaključava kod nje. Kaže da ne želi da budemo kod kude u slučaju da oni vojnici odluče da se vrate, ili da ti pokušaš da pobegneš sa Kleo, ali nede da mi otkrije šta se tačno dešava.“ Odmahnula je glavom, namrštenog čela. Naila oseti kako joj srce smekšava. Kakvi god razlozi da su je naveli da ostane kod kude, činilo se da je Isa sad istinski brinula za njih. Impulsivno se savila da zagrli majku, zagnjurivši glavu u njeno rame. Imala je osedaj da bi istog časa mogla da utone u san, tako u stojedem položaju. „U kakvu si se nevolju uvalila?“ prošapta Isa. „Šta se dešava?“ „Ne znam“, reče Naila. „Stvarno više ne znam.“ Kafele ju je otpratio nazad do bolnice. Držali su se za ruke dok su koračali širokim avenijama kroz srce grada. Ulice su vrvele od kola i kočija, i muškaraca, toliko muškaraca, koji su se žurno vradali svojim kudama po okončanju radnog dana. „Kad budeš spremna“, rekao je Kafele, „ispričadeš mi sve o toj nevolji u koju si upala. A kad mi kažeš, znadu kako da ti pomognem.“ „Nisam sigurna da možeš.“ „Naravno da mogu. Ovo je samo period tuge, ništa više.“ „Mogao bi da se oduži.“ „Onda demo zajedno prodi kroz to. Uvek du biti tu, zapamti. Sve bih uradio za tebe, život bih dao…“ „Ne govori to. Nemoj, molim te. Naprosto nije mogla da podnese da sluša kako Kafele ponovo nudi svoj život u zamenu za njen. Babu je spavao kad se vratila u bolnicu. Obrazi su mu bili zajapureni, ali mu je disanje postalo postojanije. Glava mu više nije bila onako vruda. Gospoda Šeldon je u podnožju kreveta ostavila gomilu poklona: čistu odoru, sapun, pakovanje biskvita sa kardamonom, breskve, knjigu. Naila opipa odoru, bledoplave boje, sašivenu od najmekšeg pamuka koji je u životu videla, a potom

219


pogleda u knjigu. Alisa u zemlji čuda. Nikad čula. Otvorila je knjigu i spazila presavijen list papira. Palo mi je napamet da bi ovo možda mogla da čitaš svom malom rođaku. To je priča o kojoj poslednjih nedelja često razmišljam. Žao mi je što smo se danas mimoišle, ali sutra du ponovo dodi. Ako ne budeš tu, svratidu kod tebe kudi. Naprosto više ne mogu da čekam. Nadam se da deš večeras uspeti malo da se odmoriš i da de se Babu uskoro oporaviti. Dok nisi bila tu, probudio se na nekoliko minuta i uspeo da se osmehne. To je valjda dobar znak. Vidimo se ujutru. Naila nasloni obraz na Babuov dušek i uze njegovu meku ručicu. „Šta da radim, habibi?“, promrmljala je nad njegovim usnulim telom. „Kada bi samo mogao da mi kažeš šta da radim.“ Malo dalje odatle, u Ramli, Olivija uđe u kudu, odmah iza Fadila. Dok je spuštala šešir pored čiviluka, pažnju joj privuče neki pokret u salonu: prsti koji su lupkali po naslonu fotelje. Usne joj se ukočiše, grlo joj se stegnu. Alisterova glava proviri iza fotelje. „Kuda si skitala čitav dan?“ upitao je. „Bila sam sa Imodžen“, napeto je odgovorila, glasom koji je zvučao kao da je pripadao nekom drugom. Progutala je pljuvačku. „Nisam očekivala da se tako brzo vratiš.“ Alister sklopi novine i krenu ka njoj. Noge joj ostadoše prikovane za pod. Podigao je njenu bradu vrškom palca i kažiprsta. Drugom rukom joj je dodirnuo jagodičnu kost. „Ovo gadno izgleda“, rekao je. „Ne sviđa mi se da to nosiš na licu.“ Olivija se zagleda u njega dok joj je srce bubnjalo kao ludo. I on se zagleda u nju. Njegove bledoplave oči opako se suziše. To ju je uplašilo kao nikad ranije. Da nekako nije saznao šta su ona i Edvard uradili? Da li se zato vratio, da je kazni? Njegov izraz, pasivan ispod providne kože, ništa nije odavao. Znala je da treba da ga pita zašto je uopšte išao na to putovanje. Pa ipak, sad kada je ostala potpuno sama sa njim, nije mogla da razmišlja o bilo čemu, osim o bekstvu. Skrenula je pogled ka stepeništu. Alister se osmehnu, nagnuvši glavu u stranu. „Treba da se okupaš“, rekao je. „Dodi du gore. Volim da te posmatram.“ „Umorna sam.“

220


„Pa šta? Ionako treba samo da ležiš.“ Prislonio je usne uz njeno čelo. „Lepo je što smo ponovo zajedno, samo nas dvoje, zar ne?“ „Ne baš“, odgovorila je. Alister se isceri, kao da ga je njen otpor zabavljao. Razbesnela se što je on to shvatao kao šalu. Bes joj je dao snagu. Otrgla se od njega, uzmakla nekoliko koraka. „Više bih volela da si ostao tamo gde si bio“, rekla je glasom koji je sa svakom rečju postajao sve snažniji. „Da si bilo gde osim ovde. Volela bih da si…“ „Mrtav?“ Olivija pocrvene. Alister prasnu u smeh, isprekidano cerekanje. „Da sam ostavio kosti u pustinji? Pretpostavljam da to ne bi bio tako čudan kraj.“ Zastao je, i dalje se ceredi. „Naravno, mnogi tako završe.“ Olivija je pretpostavila da se ta surova opaska odnosila na njene roditelje, ali krv joj se sledila iz još jednog razloga: to ju je podsetilo na slutnju povezanu sa Edvardovim odlaskom, na osedaj da nešto loše vreba među dinama. Želela je da pronađe neki odgovor za Alistera, nešto što de pomutiti njegovu radost i raspršiti njene strahove, ali nije mogla da zucne ni reči. Samo je blenula u njega. „Pohitaj“, reče Alister. „Vreme za kupanje.“ Kada je kročila u spavadu sobu, Ejda je ved bila tu. Spustila se na ivicu kreveta da smiri klecave noge. Nezgrapno je opipala dugmide žaketa. Ejda dutke priđe i skloni joj ruke. Koža joj je bila hladna, dodir smirujudi. Pomogla joj je da skine žaket. Olivija prisloni dlanove uz vrat. Bila je oblivena znojem. „Treba da se okupate“, natuknu Ejda. Olivija pogleda u nju. „Plašim se“, priznala je, a onda počela još više da se trese. Nikad ranije to nije naglas izustila. „Naravno da se plašite.“ Ejda je potapša po ramenu i izađe da naspe vodu. Olivija je čula klokot vode i čangrljanje bakarnih cevi dok je hidrofor stupao u akciju i upumpavao toplu vodu na sprat. Nije mrdnula s mesta sve dok Ejda nije došla po nju. Potom je krenula za njenom braon štofanom suknjom, promišljeno pravedi korak za korakom, peta pa prsti, peta pa prsti. Hodala je tako da se ne bi srušila. Ponašala se kao invalid, a tako se i osedala, dezorijentisana, fizički nezgrapna, prestravljena zbog Alisterovog pretedeg prisustva u prizemlju. Nije imala predstavu zašto joj je njegova supružnička pažnja, koju je tako dugo trpela, odjednom postala tako užasavajuda. Možda ju je ona nod sa Edvardom učinila ranjivom, možda posle njegove nežnosti više nije mogla da se suoči s tim. Ilije to

221


možda bilo zbog pogleda koji joj je Alister malopre uputio, kao da de sada sve postati još mnogo gore. Pohitaj. Nije to više mogla da podnese, plamen koji joj lebdi nad stomakom, zube zarivene u kožu, semenom natopljeno platno nabijeno u usta… Bila je uverena da bi sad umrla zbog toga. „Daj da to brzo obavimo“, rekla je Ejdi dok je ulazila u sapunjavu vodu. „Hodu da što pre završimo.“ Nije želela da bude gola kada on dođe. Ejda brzim metodičnim pokretima prionu na posao, uklanjajudi tragove vreline iz njene kose i kože. Skoro je završila kad se kvaka okrenu. Olivijino telo postade napregnuto kao struna. „Nedu vas ostaviti samu sa njim“, prošapta Ejda. Olivija pogleda u nju. Ejda se napeto osmehnu. „Kako nedeš?“ upita Olivija. „Samo gledajte.“ Ejda je ostala verna svojoj reči. Sa svojih metar i po, revnosno je odolevala Alisterovim pokušajima, ne dopuštajudi mu da uzme sapun, govoredi mu da ne brine, da je ona savršeno sposobna da to obavi, da je najbolje da to prepusti njima, a da on siđe u prizemlje i prelista novine. Kada je shvatio da Ejda nede popustiti, Alister je prestao da navaljuje. Bio je besan, Olivija je to mogla da mu pročita u očima. Ali je očigledno bio prevelika kukavica da bi se otvoreno suprotstavio Ejdi. Nije želeo da poveruje da je ona to radila da bi zaštitila Oliviju, niti da razmišlja šta i koliko je videla ako se tako ponašala. U njegovim očima, nasilje je predstavljalo privatno zadovoljstvo, rezervisano za svetu tajnu braka. Samo za njih dvoje. To je bila privilegija supruge. „Mogao bi da te otpusti zbog toga“, prozbori Olivija kada je Alister otišao. „Ovde sam došla s određenim ciljem“, odgovori Ejda. „Plašim se da dosad nisam dobro obavljala svoju dužnost.“ „Ti zapravo nisi služavka, je li tako, Ejda?“ Ejda nasu šampon na dlan, ništa ne odgovorivši. „Šta tražiš ovde, u Egiptu?“ „Tu sam ved neko vreme“, odgovori Ejda. „Ja… Ovaj, moj zadatak je da pazim na određene ljude. Odrasla sam u uslovima u kojima sam naučila da vodim računa o sebi. Neko vreme pokušavala sam da radim kao služavka, ali nije mi baš najbolje išlo. Nedugo nakon toga prešla sam na ovaj posao i sad motrim na one kojima je potrebna zaštita.“ Nanela je šampon na Olivijinu kosu. „Svuda postoje ljudi koji su iz ovog ili onog razloga na sebe navukli nečiji bes. Zato se bolje osedaju kad znaju da neko stručan motri na njihovu porodicu, spreman da objavi uzbunu ako primeti

222


nešto sumnjivo.“ Nastavila je da trlja, pravedi penu. „Naravno, obično ne moram da budem tako tajanstvena u pogledu toga što radim. Međutim, gospodin Šeldon je naznačio da je u ovom slučaju bolje da to ostane između nas, onda kad me je preko pisma zamolio da dođem ovde da pripazim na situaciju, i na vas…“ „Kad je to bilo?“ „Krajem maja. Odmah sam došla.“ Olivija se namršti nad tim podatkom, prisetivši se stvari koje joj je Imodžen rekla dok su ručale. „Zašto Klara nije dobila telohranitelja?“, upitala je. „Nju su sklonili u Konstantinopolj.“ „Da li ti znaš šta se ovde dešava, Ejda?“ „Ne. Da znam, rekla bih vam, sad sigurno bih, kunem se. Žao mi je što nisam bolje vodila računa o vama. Vidite, kad sam shvatila kako stvari stoje, nisam znala šta da radim.“ Ejda uzdahnu. „Mislim da ste u zamci i ne vidim nikakav izlaz, ali spremna sam da vam pomognem na svaki način.“ „Ejda, ne znam šta da kažem. Bila sam grozna prema tebi.“ „Niste.“ Ejdino šiljasto lice se zarumeni. „Ni najmanje.“ Olivija je uhvati za ruku. „Hvala ti.“ To je bilo samo odlaganje pogubljenja, ništa više od toga, ali u tom trenutku, to joj je značilo sve na svetu. Kako je veče odmicalo, Olivija je postajala sve nervoznija. Ejda se trudila da neprestano bude u blizini, ali nije mogla čitave nodi da ostane sa njom, ni da se uvuče u krevet između nje i Alistera kad on odluči da krenu na počinak. Olivija de naprosto morati da izdrži te mučne sate, minute i sekunde između sumraka i zore najbolje što bude mogla. Ali nije znala kako to da učini. Nešto joj je ključalo u utrobi dok je čekala neizbežno. Svakog časa je trčkarala u zahod. Alister je negde izašao pre večere. Nije rekao gde ide, samo je zastao u podnožju stepeništa i doviknuo da de joj se kasnije pridružiti. Imodžen joj je u međuvremenu poslala pisamce u kome je pisala da nije uspela da prosledi poruku Tomu. Fadil je bio u pravu. Niko u kasarni nije znao gde su tačno otišli. Nadajmo se da de se sutra vratiti. Ja du večeras ostati kod Bendžija, da vidim mogu li još nešto da iščeprkam. Uzdrhtala od strepnje, Olivija poče da se svlači u tami, pokušavajudi da prikupi hrabrost. Setila se reči iz Edvardove poruke. Pobegni. Pre toga joj nikad nije palo na pamet da pobegne. Vedina žena bi se teško usudila da pobegne od kude kako bi potražila zaštitu od muževa koji ih zlostavljaju. Ali sad je postala

223


dovoljno bliska sa Imodžen – da je Imodžen večeras bila kod kude, sigurno bi otišla kod nje. Ali Pašine nije poznavala dovoljno dobro da ih uplide u svoje probleme. „A da se sklonite u kudu svoje sestre?“ upita Ejda nesigurnim tonom. „Tamo dežura policija pa dete biti sigurni.“ Doduše, zvučala je kao da baš ne veruje u to. „Mogle bismo da povedemo Fadila.“ „Alister bi prvo otišao tamo.“ Ili to, ili bi je Mildred oterala pravo kudi. „Možete li onda da se sklonite na neko drugo mesto?“ „Nema drugog mesta“, odgovori Olivija. „Zar to nije patetično? Nemam nikog više.“ Prišla je prozoru. Lampa doseljenih beduina bacala je lokvu svetlosti na kudni prilaz. Ona žena i njeni sinovi uskoro de krenuti na počinak. Bezbedni u svom šatoru. Bezbedni. „Ejda“, rekla je. „Nešto mi je palo na pamet.“ Kasnije te nodi čula je kako se Alister vrada. Njegov konj prokasao je pored nje, topdudi kopitima po šljunku. Zvuk je bio zapanjujude glasan kroz platneni šatorski zid. Mogla je da ga zamisli, kako otkriva praznu bračnu postelju, kako otvara vrata po vrata i viri kroz ključaonicu zaključane sobe u brdašce koje je podsedalo na sklupčano telo. Poslagala je jastuke isto kao što je to činila Klara, bar po Sofijinoj priči. Alister možda reši da izbije vrata, mada se Olivija nadala da nede, ne odmah, prve nodi njenog bekstva – molila se da se zadovolji time da joj kroz vrata zapreti da de ujutrupopričati o njenom ispadu – ali opet, možda i hode. Zato je odlučila da dođe ovde. On je nikad ne bi tražio među seljacima, naročito među onima koji su pokazivali otvoren prezir prema njemu. Bio je previše arogantan da bi mu tako nešto palo na pamet. A ako policiji prijavi da je nestala, oni svakako nede dodi pre zore. Dok ne počne novi dan. Dan u kome bi Edvard mogao da se vrati. Znala je da je grabila sate, komadide bezbednosti. Nije mogla tako da živi, ne na duge staze, ali to je bilo jedino što je trenutno mogla da priušti. Polako je izbacila vazduh između usana. Nečija ruka dodirnu joj rame. Ne Ejdina, jer je ona čvrsto spavala, ni ruka nekog od beduinskih dečaka koji su ležali sklupčani ispod Olivijinih nogu. Bila je to ruka njihove majke, žene tužnog lica utonulog u senku nodi bez mesečine. Žene koja ništa nije pitala kad su Olivija i Ejda banule pred njena vrata, samo im pokazala da uđu i napravila im mesta. „Ti ne brine“, rekla je Oliviji, prislonivši vrhove prstiju uz svoje srce pa uz Olivijin obraz. „Ti ne plače.“ „Ne plačem“, prošapta Olivija. „Nikad ne plačem.“

224


Beduinka zavrte glavom. Uzela je Olivijinu ruku i nežno je prislonila uz njeno suzama nakvašeno lice. Kad je granula zora, Olivija i Ejda ušunjale su se u kudu. Fadil je dotada ved ustao i smestio se ispred ulaznih vrata, sa puškom na krilu. Možda je čitavu nod proveo tu. „Možeš li da se spremiš za polazak do osam?“, upita ga Olivija. „Moramo ponovo do Svetog Alojzija.“ „Hodete li da mi kažete zašto?“, upita on. „Šta hodete od te devojke?“ „Ne mogu, ne još.“ Imodžen je bila u pravu. Nije bilo svrhe da mu bilo šta govori. Fadil nije imao ovlašdenje da uhapsi Nailu, a Olivija nije želela da bez preke potrebe otkrije tajnu o Klarinoj vanbračnoj vezi. Kad bude otkrila identitet Klarinog ljubavnika, onda de otidi do Fadila i zamoliti ga da joj pomogne da privedu tog muškarca. Ako se Edvard dotada ne vrati. Danas, pomislila je. Danas de se sve razmrsiti.

225


ZAVRŠNI DAN DVADESET DEVETO POGLAVLJE Olivija je preskočila doručak, što joj je pomoglo da izbegne Alistera, ali ju je istovremeno ostavilo praznog stomaka. Postoje prethodne nodi jedva okusila večeru, stomak joj je ved zavijao od gladi. Sunce novog dana i činjenica da je slededa nod još bila daleko otvorili su joj apetit pa je zamolila Fadila da svrate u pekaru na periferiji grada, zdepasti kuderak od kamena koji je mirisao na brašno i cimet i vrveo od žena snažnih ruku i širokih laktova. Fadil joj je oslobodio mesto pored staklene vitrine sa slatkim pecivima. I izmamio joj osmeh kad je prekorio vlasnika što joj je previše naplatio. „Ne smeta mi“, pomirljivo je rekla. „Meni smeta“, odvratio je on. Kad je kročila u bolničku sobu, laknulo joj je kad je ispod Babuovog paravana ugledala Nailine iznošene sandale. Nede morati da skuplja hrabrost da ponovo ide u Tursku četvrt. Krenula je preko sobe. Babu je bio budan, a Naila se nadvijala nad njim mazedi ga po nasmejanom obrazu. Nosila je odoru koju joj je Olivija donela. Olivija se upita da li je to dobar znak, da li je to ukazivalo da je spremna da popriča sa njom, ili je naprosto zaključila da je njena stara odeda bila previše prljava i neugledna. Podigla je korpu sa pecivom. „Donela sam doručak.“ Naila joj zahvali. Olivija pokaza glavom na Babua. „Vratio je boju.“ „Da. Bog nam se osmehuje.“ „Zaista? Moram redi da je to prvi dokaz njegovog osmeha posle mnogo vremena.“ Olivija sede na slobodnu stolicu, raširivši suknju preko poda izribanog nekim hemijskim sredstvom. Nakratko je oklevala, ne znajudi koju temu prvo da pokrene: Klarinog ljubavnika, ili Tabijinu smrt. Zaključivši da de se Naila možda (možda) lakše otvoriti ako krene od Tabije, rekla je: „Naila, želim da popričamo o smrti tvoje tetke.“ Nailina ruka se zaledi na Babuovom obrazu. „Da li znaš šta se desilo sa njom?“ Naila zatrepta pa reče: „Svi to znaju.“

226


„Zaista?“ Olivija je prostreli dugim pogledom. „Nisam baš sigurna.“ Nastupila je kratka tišina. „Mislim da tu ima još nečega“, nastavi Olivija. „Da to ima nekakve veze sa nestankom moje sestre.“ Nailino lice ostade nepomično. Bez traga zbunjenosti. Povezanost ta dva događaja, koju Olivija i dalje nije uspevala da shvati, za Nailu je očigledno posedovala neku logiku. Olivija se nagnu ka njoj, naslonivši šake na Babuove čaršave. „Naila, šta ti znaš što ja ne znam?“ Njeno lice ostade nepomično, kao okamenjeno. „Naila.“ Ona proguta knedlu. „Ja ništa ne znam.“ „Mislim da znaš.“ „Ne.“ „Ili mi reci to što znaš, ili du pozvati kapetana Bertrama da te sasluša umesto mene. On de se uskoro vratiti“, rekla je, odlučivši da blefira, „ili du pozvati nekog od njegovih ljudi. Svakako je bolje da popričaš sa mnom, zar ne?“ Naila nemo odmahnu glavom. „Meni možeš da veruješ, Naila.“ Tišina. Olivija odluči da pređe na suptilniju taktiku. „Tvoja tetka je živela u Montaži, je li tako?“ „Da.“ „Poginula je usred nodi. Šta je tražila napolju u to doba? Zašto nije bila u svom bezbednom domu?“ Naila ponovo zavrte glavom. „Znači, ipak du morati u kasarnu?“ ozlojeđeno povika Olivija. „Ili u policiju?“ Pridigla se da tobože krene. „Znaš, kad im predočim situaciju, odmah de te privesti. Tvoj mali rođak ostade potpuno sam.“ „Nemojte, molim vas“, promrmlja Naila preklinjudim glasom, pruživši ruke ka njoj. „Zašto je Tabija bila napolju, Naila? Šta je tražila tamo?“ Tišina. Olivija krenu ka vratima. „Trebalo je sa nekim da se nade“, ote se sa Nailinih usana. Ramena joj klonuše u znak predaje. „Možda je izašla da se nađe sa nekim.“ „Sa kim?“ „Sa jednim muškarcem.“ „Taj muškarac joj je bio prijatelj?“ Nailini žudkasti obrazi buknuše. „Dobar prijatelj.“ „Tabija je imala ljubavnika?“ Olivija je to morala da razjasni. Brinula je da su stvari koje su se dešavale u njenom neposrednom okruženju mogle da je navedu na pogrešne zaključke. Nailini obrazi postadoše još rumeniji. „Zgranuti ste?“ „Verovatno ne toliko koliko bi trebalo da budem.“

227


„Tabija je volela tog čoveka. Planirali su da se uskoro venčaju. Nije bila razvratna.“ „Ko je on bio?“ ponovo upita Olivija. Naila obori pogled i poče da gužva čaršav. „Tabija ga je zvala Rohi“, tiho je rekla. „Moja duša. Odmila.“ To joj je zvučalo nekako poznato. Olivija se namršti, pokušavajudi da se seti gde je čula tu reč. „One nodi kad je poginula“, reče Naila, „taj muškarac ju je odveo na plažu.“ „Na plažu u Montaži?“ Olivija se zabezeknuto zapilji u nju. U čemu je, za ime božje, bila tajna tog zaliva? Šta ga je činilo leglom razvrata? Kad bolje razmisli, Tabija i Klara… obe su bile tamo, možda čak u isto vreme. Klara je zadizala svoje svilene podsuknje tek nešto dalje od mesta na kome je Tabija podizala svoju grubu odoru. Ta pomisao tresnu je u stomak poput kamena. „Kako je tvoja tetka poginula, Naila?“ Jedva je naterala sebe da procedi to pitanje. Nije želela da ga izgovori jer je odjednom postala uverena da, gde god je odgovor bude odveo, to sigurno nede biti neko dobro mesto. Naila je zurila preko sobe, kao da je nije čula. Olivija ponovi pitanje. Ništa. „Naila.“ „Ubijena je.“ Nailine oči se istog časa raširiše, kao da je htela da proguta reči koje je upravo izgovorila. Ali one su ved bile napolju, poskakujudi kroz vazduh, odzvanjajudi u Olivijinim ušima, haotično se odbijajudi o izriban bolnički pod i uštirkanu posteljinu, ispunjavajudi čitavu sobu. Konačno su stigle tamo. Do tog nimalo dobrog mesta. „Ko ju je ubio?“ upita Olivija, začuđena vlastitom pribranošdu. „Ovaj… onaj beduin, i njegov konj.“ Glas joj je bio tek nešto jači od šapata. „Šta se desilo sa tvojom tetkom, Naila?“ „Ja… ne znam. Kako mogu da znam?“ „Ali upravo si rekla da ju je ubio konj tog beduina.“ „Molim?“ Naila se zbunjeno namršti. „Da, jeste.“ „Lažeš.“ Olivija podiže ruku ka čelu. Osvrnula se oko sebe, pokušavajudi da se fokusira na monotone bolničke krevete i vaze sa cvedem, da razbistri misli. Bolnička kolica čangrljala su u hodniku, ulični zvuči lepršali kroz otvorene prozore, dete na suprotnom kraju sobe pokušavalo da zasmeje svoju majku. „Da li je Klara znala za to?“

228


„Molim?“ „Da li ju je oteo muškarac koji je ubio Tabiju kako bi je udutkao?“ U Olivijinoj glavi izroni zaprepašdujuda slika Klare i Edvarda, kako razgovaraju u tami na terasi Sportskog kluba, samo jednu nod nakon Tabijine smrti i bala u domu Bendžamina Paše. Da li je Edvard na neki način bio umešan u to? Da li je preklinjao Klaru da ništa ne kaže? Molim te, Bože, samo to ne. Samotonesamotonesamotone. Olivija nije mogla da ga poveže s tim. Nije mogla. „Naila, ko je ubio Tabiju?“ „Ne mogu… ne znam.“ „Znaš. Na licu ti piše da znaš. Nekako si umešana u to.“ „Nisam.“ „Jesi. Moja sestra je bila tamo, zar ne, kad se to desilo?“ „Šta… na šta mislite?“ „Znam da si je videla iste te nodi na plaži, sa muškarcem sa kojim nije trebalo da bude.“ Olivija pruži ruke preko kreveta i stegnu Nailine ledene šake. „Hodu da mi kažeš ko je bio taj muškarac, Naila. Moram da ga pronađem. Mislim da je on oteo Klaru.“ Eto, rekla je. Konačno. Ali Naila je zurila u nju. Zabezeknuto, nije bilo druge reči za to. U stvari, pogrešno, postojalo je još nekoliko reči: preneraženo, sablaznuto, užasnuto. Njeno lice predstavljalo je slikovnu definiciju užasa. „Naila, da li ti taj muškarac preti? Da bi dutala?“ Nailine usne izustiše nemo „ne“. „Reci mi istinu, Naila. Nemaš razloga za strah.“ Naila zavrte glavom kao da je imala i te kakvog razloga za strah. „Gospođo Šeldon, molim vas, pustite to.“ „Ne mogu“, reče Olivija. „Reci mi, ko je bio taj čovek?“ „Ne mogu. Ja… ja stvarno… Nikad nisam videla vašu sestru sa bilo kim.“ „Prestani da lažeš. Videla si Klaru sa nekim Egipdaninom u zalivu Montaža. Klara je poslednji put viđena ispred restorana Drejkot, takođe sa nekim Egipdaninom, pre nego što je nestala.“ „Ne znam ko je taj muškarac, verujte mi. I kunem vam se da vaša sestra nije znala ništa o Tabijinoj smrti.“ Olivija duboko udahnu. Možda je Naila govorila istinu, bar u tom pogledu. Kad malo bolje razmisli, da je neko oteo Klaru samo da bi je udutkao, ne bi bilo razloga da svi toliko brinu i za Olivijinu bezbednost. Ne bi bilo policije u domu Grejovih kako bi zaštitili Klarinu porodicu. I mada Klara dan uoči nestanka nije ličila na sebe – i mada je bila tako obazriva u pismima koja je slala iz

229


Konstantinopolja – delovala je više tužno, nego istraumirano. Svakako nije pokazivala tragove šoka koji bi se očekivao od žene koja je bila svedok ubistva. Osim toga, njena melanholičnost počela je mnogo pre Tabijine smrti. Ali Imodžen je bila u pravu: sve to je nekako bilo povezano. Olivija samo nije mogla da shvati kako. I nikako nije mogla da dokuči kakvu je ulogu Klarin ljubavnik imao u svemu tome. A da ne pominjemo Tabijinog ljubavnika. Ramena joj klonuše. Imala je osedaj da se ponovo vratila na sam početak, najgore mesto gde je mogla da bude. „Još jednom du te pitati, poslednji put“, rekla je Naili. „Ko je ubio tvoju tetku? I kako uopšte znaš za to? Da li si to čula od Tabijinog ljubavnika?“ „Gospođo Šeldon…“ „Kako se on zove… taj Rohi? Kako mu je pravo ime?“ „Ne mogu…“ „Kako je on umešan u to?“ „Molim vas…“ Olivija ozlojeđeno podiže ruke i skoči sa stolice. Okrenula se ka Babuu, koji se ljupko zagledao u nju, potom ka Naili. „Juče sam se sažalila na tebe, stvarno jesam. Ali više mi te nije žao. Klara je možda mrtva, a ti uopšte ne mariš.“ „Marim.“ Nailine oči zasuziše. „Oh, gospođo Šeldon, i te kako marim. Ali vas preklinjem da ovo nikom ne pominjete.“ Olivija se gorko nasmeja i krenu ka vratima. „Ne, stanite. Čekajte. Pustite to.“ Olivija napusti sobu. Dok je žurnim korakom prolazila pored bolničarki, sestra Rozis upita je zašto deluje tako uzrujano. „Nadam se da Naila nije bila nezahvalna, s obzirom na sve što se čini za nju.“ Olivija zastade, prenuta rečenicom koja joj je izronila u glavi. Neko plada za to. Osvrnula se ka sestri Rozis. „Da li su troškovi podmireni?“ upitala je tobože nehajnim glasom. „Treba li da pomognem oko pladanja?“ „Ništa ne brinite, gospodo Šeldon. Sokrat šalje sve račune kapetanu Bertramu, a on ih potom prosleđuje Babuovom dobročinitelju.“ „Divno.“ Olivija raširi usne u osmeh koji ju je zaboleo kao fijuk noža. Iz udaljenog ugla sobe Naila je posmatrala kako gospođa Šeldon odlazi. Nije zaslužila takav bol. Ona nije bila nimalo loša. Ali su ljudi koji su je okruživali bili pokvareni do srži, skoro svi do jednog. Uključujudi Nailu. Imala je osedaj da je bila ulovljena u vrzinom kolu koje se zavrtelo onog dana kada je on, Tabijina ljubav, Rohi, došao da joj kaže da je Tabija poginula. Umesto

230


da još tada utekne, ona je ostala u tom začaranom krugu, tonudi sve dublje i dublje… Očajno je naslonila glavu na Babuove čaršave. Kako je mogla onako da se izleti, da kaže da je Tabija ubijena? Zašto je to uradila? Trebalo je da drži jezik za zubima, da odbije da bilo šta kaže gospođi Šeldon, uprkos njenim pretnjama da de otidi u policiju i zatražiti da je privedu. Sebično, užasno sebično. Sad je mogla samo da se nada da de gospođa Šeldon svoje sumnje zadržati za sebe, i to ne samo zato da bi Naila imala dovoljno vremena da se negde skloni sa decom pre nego što policajci dođu da je uhapse. Molila se da gospođa Šeldon to zadrži za sebe i zbog njenog vlastitog dobra. Jer, ako on otkrije ono što je gospođa Šeldon počela da sluti, za nju de postojati samo jedna sudbina: ista koja je zadesila njenu sestru.

TRIDESETO POGLAVLJE Konačno su krenuli nazad ka gradu, hvala bogu. Jahali su još od zore, neposustajudim galopom, očiju prikovanih za beskrajne dine koje su se pružale ispred njih, kao da su time mogli da ponište daljinu. Edvard nije ni očekivao da im Tabijin otuđeni muž nešto otkrije. Čak mu je došlo da unapred odustane od tog razgovora. Kad su prišli njegovoj kolibi, i kad ih je Mahmud nervozno osmotrio, pogrbljenih ramena ispod radne košulje, stiskajudi kofu sa hranom za pilide, odmah su shvatili da on nije bio otmičar. Nije čak ni znao za Tabijinu smrt dok mu nisu rekli. Godinama nije video ni nju ni decu. (Vidite, nisam bio dobar za njih. A onda se rodio onaj bolesni dečak.) Rekao je da nema pojma ko bi želeo da osveti Tabijinu smrt. „Jeste li pričali sa Tabijinim bratom?“ upitao je. Edvard je osetio kako mu nešto pucketa duž kičme. „Tabija ima brata?“ „Da. Zove se Džahi. Često ju je posedivao, radio je u blizini. Mislim da je i dalje tamo. On bi nešto mogao da zna.“ „Kako se preziva?“ upitao je Tom. Sada, dok su odmicali kroz pustinju, Edvard tiho opsova, setivši se Mahmudovog odgovora. „Treba sve da ih pohapsimo“, doviknuo je Tomu, pokušavajudi da nadjača fijukanje vetra i topot konjskih kopita. „Svi lažu. Uključujudi Nailu.“ Tom se ovoga puta nije pobunio. „Takođe treba da popričamo o Indiji“, natuknuo je. „To ne može da čeka. Brod isplovljava…“

231


„Ne sada“, reče Edvard. „Ne mogu sad da razmišljam o tome.“ Pogledao je u sunce, koje je ved počelo da se spušta na nebu, i izmaglicu koja je visila nad dinama. „Može da sačeka do sutra.“ Kada je Olivija svratila kod Imodžen, ona je još bila kod Pašinih. Olivija je zato poslala jednog slugu da ode po nju i da joj poruči da ide pravo do Klarine kude, a potom zamolila Fadila da je odveze tamo. Nije mogla da se vrati svojoj kudi jer je strahovala da je Alister možda još bio tamo i jer je u svakoj sobi osedala Edvardovo prisustvo. Došlo joj je da zavrišti, da zamlatara rukama, da počupa vlastitu kosu, bilo šta, samo da se oslobodi te pometnje koja se uselila u nju. Žarko je želela da vidi Edvarda. Uprkos rastudoj težini dokaza, odbila je da veruje da je on imao udela u Tabijinoj smrti. Jednostavno nije mogla da zamisli da bi bio sposoban za to. Ali morala je da sazna šta je znao i zašto je to skrivao od nje. Prvi put je bila besna na njega i kivna što se tako osedala. Kočija je poskakivala po drumu. Mršave koze blenule u njih tupim pogledima. Krošnje akacija šuštale na blagom povetarcu. Oliviju obuze još vedi bes, raspiren omamljujudom vrudinom, bes koji se proširio na sve žive, uključujudi i nju samu, zato što nikako nije mogla da razmrsi konce i uvidi ono što su svi ostali, kako joj se činilo, savršeno dobro videli. Policajci su i dalje dežurali u vrtu ispred Klarine kude, pušedi u hladu pomorandžinih stabala. Olivija ih opsova u sebi dok je silazila sa kočije, mrzedi ih zbog laži koje su tako zakleto branili, i zbog toga što su izgledali tako opušteno, tako ravnodušno, mada su, zajedno sa svima ostalima, fatalno podbacili u svom zadatku da pronađu Klaru. Fadil je odveo konje do staje, a ona podigla pesnicu ka ulaznim vratima. Zadržala je ruku u vazduhu. Osvrnula se ka policajcima, potom pogledala na sprat. Ponekad treba vremena da čovek nešto shvati. Da li je Džeremi ubio Tabiju? Da li je on, vođen grizom savesti, zamolio Edvarda da se angažuje oko pokrivanja troškova za Babuovo lečenje? I da li su ti policajci sada bili tu da bi zaštitili ostatak porodice jer je Klara oteta zbog odmazde? To je svakako objašnjavalo zataškanu istragu, angažovanje svih raspoloživih ljudi da bi pronašli Klaru i pohvatali njene otmičare, i potom zakopali tu tajnu zajedno sa njima. Niko ne bi želeo da u javnost procuri da je Džeremi, jedan od dvojice vlasnika Šeldon-Grej limitida, bastiona britanske trgovinske veličajnosti, ubio siromašnu Egipdanku. A pogotovo ne sam Džeremi. Ili Alister.

232


Da li je Alister zato pomagao u potrazi? Ili je on takođe nosio Tabijinu smrt na duši? Što je više razmišljala, Olivija je bivala sve više uverena da je on bio umešan u to. Zato su svi bili tako zabrinuti za njenu bezbednost: ona je bila slededa na spisku za otmicu. Mogla je samo da pretpostavi da je Edvard otišao u poteru za nekim od osumnjičenih. Možda za Tabijinim ljubavnikom? Da li je on uopšte znao da je ona imala ljubavnika? Sasvim mogude da nije. Olivija duboko udahnu. Edvardu je trebalo da kaže za njega: za Tabijinog ljubavnika, a ne za Klarinog. On je držao ključ Klarine sudbine, bila je sigurna u to. Ali gde se trenutno nalazio? I ko je to bio? To je znala samo jedna osoba. Odlučnost zaplamsa u njoj. Krenula je ka staji da pronađe Fadila i da ga pošalje nazad u bolnicu da privede Nailu, bez obzira na onog bolesnog dečaka. Psovala je sebe što to ranije nije uradila. Bila je previše šokirana da bi trezveno razmišljala, u tome je bio problem. Izgubila je dragoceno vreme. Ali sad je dosta. Naila de morati da progovori. Fadil je timario zaprežne konje. Hasan je takođe bio tu, sa brojanicom među prstima. El Masri se naslanjao na zid, žvadudi slamku. Olivija ga osmotri ispod oka. Bio je zaista zgodan, još više zbog sitnih nesavršenosti, i tog iskrivljenog zuba. Možda je on bio Klarin ljubavnik? Ili Tabijin? Nije bila dovoljno luda da pita. Okrenula se ka Fadilu i zamolila ga da izađu napolje, da popričaju. Govorila je prigušenim glasom, svesna da su ih druga dvojica, naročito El Masri, verovatno prisluškivali. Rekla je Fadilu da mora što pre da uhapsi Nailu, da je sigurna da ta devojka zna šta se desilo sa Klarom. „Zasada ne smem da ti kažem ništa više. Ali te molim da odmah kreneš po nju.“ „Nema šanse da mi ljudi iz bolnice dopuste da izvedem tu devojku“, odgovorio je on, „pa makar bila i Egipdanka.“ Olivija se namršti. „A šta ako pođem sa tobom?“ „Sa nama mora da bude neki oficir ako želimo da ubedimo lekare da je puste, a svi poručnici su se raštrkali po gradu u potrazi za vašom sestrom.“ „A policajci iz Klarinog vrta?“ „To su Vilkinsovi ljudi, gospođo Šeldon. Said Bertram me upozorio da ne smem da im verujem.“ „Fadile, moramo nešto da učinimo.“ On klimnu, očigledno razmišljajudi. Na kraju je rekao da de se kočijom vratiti do kude da uzme svog konja i potom krenuti da potraži nekog od poručnika. „Vi

233


sačekajte ovde, gospođo Šeldon. Ne mrdajte odavde dok se ne vratim. Morate to da mi obedate. Ne smete nigde da idete sa bilo kim. Ni sa kim osim sa mnom.“ Naila odahnu od olakšanja dok je napuštala bolnicu. Sestra Rozis joj je ovog puta rado dozvolila da ode. Lek je dobro delovao i Babu je mogao da ga ispije kod kude. Naila je pretpostavljala da je bolničarki bilo drago što ih se otarasila, što ih je prognala sa svog čistog belog odeljenja. I Naili je bilo drago što je otišla odatie. Dok se vradala kudi, usput je zalupala na Sanina vrata, nameravajudi da uzme Kleo pre nego što pobegne. Osedala je neumoljiv poriv da je zagrli, da je privije uz sebe isto kao što je držala Babua. Nisi sama, malena. Žao mi je što si se tako osedala. Ali Kleo nije bila kod Sane. Baš kao ni Isa. „Tvoj ujak ih je odveo“, rekla je Sana. „Vratio se?“ Reči joj zastadoše u grlu kao klikeri. „Da. Bio je zajapuren kao da je trčao čitavim putem od Ramie.“ Sana se pakosno nasmeja. „Pravo da ti kažem, bila sam baš radoznala u šta si se to uvalila kad si sve naterala da se rastrče naokolo ko obezglavljene kokoši. Ali više nisam sigurna da želim da znam. Ima još nešto. Bio je još jedan…“ Naila više nije slušala. Nije imala vremena za to. Samo se dala u trk. „Ti donosiš nevolju“, doviknu Sana za njom. „Ništa osim nevolje.“ Naila ulete u kudu. Popela se uz stepenice, prislanjajudi Babua uz bok, i otvorila vrata sobe, očekujudi da ugleda Džahija. Ali on nije bio tu. Umesto njega, ugledala je drugog muškarca, naslonjenog na okvir prozora, okrenutog ka njoj. Oči su mu bile smeđe, pogled mahnit i uspaničen. U ruci je stiskao brojanicu koju je dobio od Tabije, klizedi palcem preko četiri središnje kuglice. Na svakoj od njih bilo je ispisano po jedno slovo. ROHI. Poklon iz onih dana dok ga je Tabija onako silno volela. I dok je bio čovek koji je zasluživao da bude voljen. Imodžen je stigla sredinom popodneva, ozlojeđena što ništa nije uspela da otkrije kod Bendžamina. „Nema veze“, rekla je Olivija, a onda joj ubrzano predočila sve što se u međuvremenu izdešavalo. „Nema svrhe da Fadil ide u bolnicu“, rekla je Imodžen kad je Olivija završila. „Naila sigurno nede ostati tamo, ne nakon što se tako izletela. Ona sad razmišlja samo kako da pobegne, pazi šta ti kažem. Ne smemo je pustiti da se izvuče.“

234


Uvukla je vazduh kroz zube. „Sa svim tajnama koje nosi. Idem do njene kude. Povešdu nekoliko sluga sa sobom. Ti ostani ovde, dušo. Ako se Fadil vrati, pošalji ga kod Naile. Možda nam zatreba njegova pomod.“ Naila je nepomično stajala dok ju je Hasan streljao pogledom. Nekad, ranije, on bi možda zakoračio ka njoj, uzeo Babua u naručje, poljubio ga: tog dečaka koga je, kako je govorio, želeo da odgaji kao svog sina. To je pokazivalo koliko je daleko otišao u poslednjih nekoliko nedelja, to što nije čak ni pogledao Babua. Samo je okrenuo Tabijine brojanice u ruci i dušnuo ih u džep. Naila je zurila u njega, setivši se koliko je Tabija bila ponosna na taj poklon, kako ga je umotala u nekoliko slojeva finog papira i povezala ukrasnom trakom. („Nedeljama sam štedela za ovo“, rekla je. „Večeras du mu uručiti poklon. Možda prvo izađemo u šetnju.“ Ugrizla se za usnu, gorljiva od iščekivanja. „Rohi i ja.“) Tabija ga je uvek tako zvala. Kleo ih je često zasmejavala radedi isto što i njena majka, koristedi taj nadimak odmila, u one stare dane pre nego što je počela da ga se plaši, dok je bio voljan da razgovara sa njom, da joj priča lepe priče. Džahi, sa druge strane, držao se njegovog pravog imena. Slično tome, Hasan je Džahija skoro uvek oslovljavao po njegovom prezimenu, El Masri, onako kako su ga znali na poslu. („Zvadu ga Džahi kad se budemo venčali“, govorio je Hasan Tabiji kad bi ga prekorela što je bio tako formalan. „Tek tada de me stvarno prihvatiti. Mislim da brine da bih mogao da te izneverim, kao ona kukavica Mahmud. Ali ja du mu dokazati da te zaslužujem.“) „Gde su svi nestali?“ upita ga sada Naila. Glas joj je bio tako slab da je jedva čula sebe. „Gde je moj ujak?“ „Sklonio je tvoju majku i Kleo.“ „Zašto? Gde su otišli?“ On ništa nije odgovorio. Umesto toga je upitao: „Zašto, Naila? Zašto si uvukla gospođu Šeldon u ovo?“ „Nikad nisam mislila…“ „Mislila7.“' Rekao je to tiho, gotovo nežno. „Da si makar pokušala da staviš prst na čelo.“ „Nisam znala šta da radim. Zapretila je da de otidi u policiju, da de pozvati vojsku.“ „Svejedno de otidi kod njih, i to veoma brzo.“ Namrštio se. „Mada sam uspeo da kupim malo vremena.“ „Kako to misliš?“

235


Umesto da odgovori, on joj naredi da mu ispriča sve što je gospođa Šeldon znala. Baš sve. Dok je ispaljivao pitanje za pitanjem, ona mu je nevoljno prepričavala sve gnusne pojedinosti. „Previše“, rekao je on. „Ona previše zna.“ „Ne zna sve“, očajno promrmlja Naila. Njegove oči se suziše. „Sigurna si da ne zna da sam ja muškarac koga je Tabija volela? Da nema razloga da sumnja u mene?“ Naila odgovori da nema ni najmanje razloga, a onda užasnuto raširi oči dok joj je Hasan pričao šta sledede moraju da urade. „Ne.“ Pala je na kolena. „Ne. Ne možeš to da uradiš.“ Bile su to iste reči koje je izgovorila onog prvog jutra nakon Tabijine pogibije, kad je Hasan u zoru banuo u dom Pašinih da je odvede, ispričavši joj šta se desilo sa Tabijom i šta je nameravao da uradi. „Tabija to ne bi želela“, rekla je. „Ne treba to da radiš.“ On ju je pogledao kao da ne shvata kako može tako da govori. „Oni su je pregazili, Naila, i onda je spalili. Gospodin Grej ne sme da prođe nekažnjeno. Kako da dopustim da se izvuče? Ne, moraš da pođeš sa mnom. Potrebna si njenoj deci. Nikom ne pominji zašto ideš, ni kuda.“ I tako je, ošamudena od šoka, krenula sa njim. Kad su stigli do Tabijine kude, dao joj je papir i olovku. „Poslademo pismo gospodinu Greju i zapretiti mu da de skupo platiti ako ne ode u policiju da prizna šta je uradio. Ti deš napisati pismo, Naila. Niko nede prepoznati tvoj rukopis. A čak i da ga prepoznaju, nede modi da te pronađu. Iznajmio sam ti sobu u gradu.“ Naila je pokušala da se usprotivi. Ali on je zapretio da de joj, ako ne uradi kako joj je rečeno, odmah oduzeti decu i odvesti ih daleko odatle, u svoje rodno selo. „Nikad ih nedeš pronadi. Ne želim to da uradim, ali nedu prezati ni od čega da isteram pravdu. Hajde, počni da pišeš. Molim te.“ Kleo je grčevito stisnula Nailinu odoru i promrmljala, „Nedu da nas odvede. Plašim se.“ Naila je još malo oklevala, a onda napisala upravo ono što joj je Hasan rekao. Tada je otišao, prethodno joj rekavši da se spakuje i da de kasnije dodi po nju i decu. Svojski se trudila da bez suza prikupi Tabijinu skromnu imovinu, da bude jaka. Ali bila je tako uplašena, posebno kad su joj onaj kapetan i Fadil banuli pred prag sa čudnom pričom o tome kako je Tabija tobože radila u tekstilnoj fabrici i kako su želeli da pomognu njenim siročidima. Bila je tako šokirana da je mogla samo da zaklima glavom i da uzvrati vlastitim lažima.

236


Kako je mogla da prizna istinu kad je pismo ispisano njenom rukom ved putovalo ka vili gospodina Greja? Još je bila oduzeta od užasa kad se Hasan vratio da nju i decu preseli u Tursku četvrt. Džahi ih je čekao tamo. Hasan mu je, podignute glave, ispričao kako je smislio plan da gospodin Grej plati za ono što je uradio i kako je naterao Nailu da mu napiše pismo. „Nedu izneveriti tvoju sestru.“ Džahi se zabezeknuto zagledao u njih. „Majčice mila“, rekao je. „Mogao bih da te ubijem.“ Okrenuo se ka Naili. „Mogao bih oboje da vas ubijem. O čemu si, zaboga, razmišljala, Naila, kad si mu dopustila da te tako iskoristi?“ „To sam uradio zbog Tabije“, rekao je Hasan. Džahi je podrugljivo huknuo. „To si uradio zbog sebe. Ali nadajmo se da de se stvar završiti na tome. Uz Božju pomod, niko nede otkriti da si ti poslao to pismo.“ Dok je besno napuštao sobu, Hasan je doviknuo: „Gospodin Grej de priznati, samo čekaj!“ Ah, kamo srede da je gospodin Grej stvarno priznao. Ali on je umesto toga pobegao u Tursku sa svojom porodicom. Dan nakon njihovog odlaska Hasan je posetio Nailu i rekao joj da je popričao sa jednim čovekom, velikim čovekom, mojim prijateljem. Hasanov prijatelj zgrozio se kad je čuo šta su ti zlotvori uradili Tabiji i složio se da gospodin Grej ne sme da prođe nekažnjeno. „Rekao je da demo naterati gospodina Greja da nas ozbiljno shvati.“ Naila mu je rekla da ništa više ne želi da čuje ni da zna i zamolila ga da ode. Hasan ju je prostrelio dugim mračnim pogledom i uradio kao što je tražila. Posle toga nikad više nije došao. Nijednom. Naila je pokušala da ubedi sebe da mu stid nije dopuštao da ponovo dođe. Žarko je želela da veruje, zbog ljubavi koju je Tabija osedala prema njemu, da ga je bol naterao da se tako loše ponaša, i da se pokajao zbog toga. Posvetila se brizi o Kleo i Babuu, ponovo živedi u sirotinjskoj četvrti, ignorišudi slutnju koja ju je grizla iznutra i tanušni glas koji joj je govorio da se nešto opako začelo u Hasanovoj duši onog trenutka kad je Tabija ubijena: mržnja koja mu više nikad nede dati mira. Na kraju je skoro uspela da zaboravi na to. A onda je stigla vest da je gospođa Grej oteta. Nikad nede zaboraviti dan kada je u javnom kupatilu načula razgovor onih žena, ni trenutak kada je Džahi banuo u sobu da potvrdi da je Hasan to uradio. Još je osedala miris one prezrele lubenice. „Bolje da uđemo u kudu“, rekao je Džahi. „Treba o nečemu da popričamo, ti i ja.“ Pitao je Nailu da li joj je poznato šta Hasan planira.

237


„Ne“, odgovorila je ona, „ali moram da odem u policiju, da im kažem šta je uradio.“ „Ne smeš“, rekao je Džahi. „Hasan kaže da de, ako to uradimo, redi policiji da si ti napisala ono prvo pismo gospodinu Greju. Bideš uhapšena, Naila. Završideš u zatvoru jer de prepoznati tvoj rukopis.“ Naila je slepo jurnula ka vratima vrištedi da je nije briga, da moraju nešto da urade. Džahi ju je zgrabio za ručne zglobove i snažno je protresao. „Ništa ti nedeš uraditi, budalo jedna.“ Kleo je briznula u plač, šdudurena u uglu. „Ovde se ne radi samo o tebi“, nastavio je. „Privešde i mene. Niko nede poverovati da ja nemam nikakve veze s tim. Razmisli šta bi se onda desilo sa tvojim malim rođacima. Zato ništa nedeš redi, Naila. Jesi li razumela?“ Polako, svesna koliko je sve to pogrešno, Naila je zaklimala glavom. „Sad nemam drugog izbora“, nastavio je Džahi, „nego da pomognem Hasanu, da se pobrinem da gospođa Grej ostane bezbedna i da nijedno od vas ne bude otkriveno. Tebe i decu moram da sklonim iz grada, da pronađem neko sigurno mesto gde du vas sakriti. Za to de trebati vremena. Ali me dobro slušaj: ako načujem da nameravaš da uradiš nešto glupo, ili mi neka ptičica šapne da si nekom odala šta se desilo, istog časa du ti oduzeti decu, pre nego što policajci stignu do nas. Nedu dozvoliti da oni budu ugroženi.“ Naila je osedala kako se mreža steže oko nje. Svojski se trudila da nazre neki izlaz, dišudi sve brže i brže, svesna da je nemogude da se izvuče, jednako uspaničena onda kao i sada. Njen užas nijednog časa nije popustio, samo se pojačavao, dostigavši vrištedi intenzitet one nodi kad joj je Džahi rekao da je gospođa Grej učinila nemogude i utekla, da je pobegla sa onog mesta gde su rasle dve spojene palme, iako nije imala kud da pobegne, osim pravo u smrt, jer je sa svih strana bila okružena nepreglednim miljama pustinje. Bez vode i skloništa. Sigurno de umreti za dan, možda i manje. „Ako nas sad raskrinkaju, Naila, svi demo visiti. Zato jezik za zube. Ti nemaš šta da tražiš sa Fadilom, ni sa kapetanom Bertramom i njegovim pukovnikom. Nemaš nikakvog posla sa njima.“ Naila je pokušala da otupi svoju svest u dovoljnoj meri da potisne Džahijeve reči, da se zatvori za sve što se desilo. Mislila je da de joj tako biti lakše da živi sama sa sobom. Ali nije bilo lakše. Niti de ikad modi da bude. Mrzela je sebe što nije progovorila onda kad su taj kapetan i pukovnik došli da je ispitaju, što im sve nije ispričala dok je još postojala šansa, koliko god mala,

238


da je gospođa Grej još bila živa. Ogrešila se o gospođu Grej. A sad se ogrešila i o njenu sestru. „To ne mora da se desi“, sada je rekla Hasanu. „Sve može da se završi na ovome. Ja du pobedi i nikom ništa nedu zucnuti. Ali te preklinjem da gospođu Šeldon ostaviš na miru.“ „O čemu pričaš?“ Naila se prenu kad je iza leđa začula Džahijev glas. „Šta se ovde dešava?“ ponovo upita Džahi. „Gospođa Šeldon skoro sve zna“, prozbori Hasan. „Rekao sam ti da strahujem da de saznati.“ „Siguran si?“, procedi Džahi kroz stisnute zube. „Da. Morade da bude udutkana.“ Džahijevo lice iskrivi se od bola. „Ako uspemo da sklonimo Nailu i ostatak porodice, da ih negde sakrijemo, ostademo bezbedni. Tad nede ostati niko ko bi mogao da ti dovede policiju pred vrata…“ „Pre ili kasnije, pohvatade konce“, prekinu ga Hasan. „Dobro to znaš. Ako gospođi Šeldon dopustimo da razveže jezik, počede sve redom da ispituju, i ovde i u Montaži, i nede se zaustaviti sve dok ne otkriju ko sam ja i…“ Zastao je, ošinuvši Džahija rečitim pogledom. „I ko mi je pomogao. Udi de u trag Isi i deci, a potom de dodi po tebe. Na kraju demo svi platiti.“ Džahi se zagledao u njega, a onda, na Nailin užas, zatvorio oči i kratko klimnuo. „Ne“, rekla je Naila. „Ne. Sigurno postoji još neko rešenje.“ „Ne postoji“, reče Džahi teškim glasom. „Da postoji, ne bismo oklevali.“ „Ne.“ Naila je očajnički prebirala po svom umu, pokušavajudi nešto da smisli, nešto što bi moglo da ispravi stvari. „Mogu ponovo da odem kod gospođe Šeldon“, rekla je, mada joj usta postadoše suva ved pri samoj pomisli na to. „Da joj sve objasnim. Uradila bih to. Stvarno bih. Mogu sve da joj ispričam, da joj objasnim da nismo nameravali da tako ispadne. Možda bi nam pomogla.“ „Jesi li poludela?“ prasnu Hasan. Oči mu se raširiše od neverice. „Dovoljno si rekla. Ovo moramo da sredimo nas dvojica, a ne ti.“ Naila se ponovo okrenu ka Džahiju. Za razliku od Hasana, na njegovom licu nije bilo snage ni života. Izgledao je poraženo, iznureno. „Molim te, ujače“, rekla je. „Molim te da ne dopustiš da se to desi. Vidim da to ne želiš.“ Džahi štipnu nos vrškom palca i kažiprsta, utonuo u razmišljanje. Naila zadrža dah.

239


„El Masri“, prozbori Hasan, „ved smo pričali o ovome. I tad si se složio da, ako se naši strahovi obistine i ako ona sazna, naprosto mora da bude tako.“ Džahi sačeka još nekoliko sekundi i polako nagnu glavu u znak pristanka. „Nemoj, ujače.“ „Ne smem da dovedem u opasnost sve nas“, reče Džahi. „A naročito tebe, Naila. I decu.“ „I mene.“ „Baš me briga za tebe.“ Džahi nije čak ni pogledao Hasana dok je govorio. Kao da nije imao snage za to. „Naila, kucnuo je čas da kreneš. Došao sam po tebe.“ „Molim? Gde me vodiš?“ „Moraš da se skloniš kod mog prijatelja“, reče Hasan. „Tvog prijatelja?“ Nailine oči se nervozno prebaciše na Džahija. „Gde to?“ „Na mesto gde deš biti bezbedna“, odgovori Džahi. „Moramo da te sklonimo na sigurno.“ „Ne“, reče ona. „Molim te, ne radi to. Preklinjem te. I molim te da tog dečaka ostavite na miru.“ Džahi se žacnu od tih reči. „Nemam udela u Hasanovim planovima za malog gospodina.“ „Imaš“, reče Naila. „Ako ga ne sprečiš, i ti učestvuješ u tome.“ Grlo joj se stegnu od straha. Okrenula se ka Hasanu. „Šta bi Tabija mislila o tome?“ Njegove oči sevnuše. „Nju ne mešaj u ovo.“ „Ali sve ovo počelo je zbog nje.“ Naila očajno zajeca. „Ili si to zaboravio?“ „Nisam zaboravio.“ Hasan duboko udahnu. „Ja ne zaboravljam.“ Naila pogleda u Babua koji je mirno spavao, nesvestan svega što se dešavalo, rumenih obraza. „Šta de biti s njim?“ upitala je. „I gde su moja majka i Kleo?“ „Odveo sam ih na stanicu“, odgovori Džahi turobnim glasom. „Čim dovedemo Babua, uhvatide voz za Kairo. Dao sam im novac, sve što imam. Isa poznaje grad, često je bila tamo. Rekao sam joj da pronađe neki smeštaj. Isprva sam planirao da ih sklonim samo na nekoliko nedelja, u slučaju da policajcima padne na pamet da i njih ispitaju.“ Čelo mu se nabra. „Ali sad je možda bolje da ostanu tamo.“ „Zašto i ja ne mogu sa njima?“ upita Naila. „To bi bilo previše opasno“, odgovori Džahi. „Moramo da te sklonimo negde gde te niko nede pronadi. Kapetan i pukovnik su ved dolazili kod tebe. A kad saznaju da te je gospođa Šeldon posetila u bolnici, postade još odlučniji da te pronađu.“

240


„Pogotovo kad otkriju da je gospođa Šeldon mrtva“, dodade Hasan. „Bertram de poludeti kad to sazna. Mislim da je zaljubljen u nju.“ Slegnuo je ramenima. „Doduše, stvarno je ljupka.“ Naila ponovo zajeca, ali ovog puta od očaja pomešanog sa gnušanjem. Hasan se pravio da je ne čuje. „Nede se smiriti dok te ne uhvati“, rekao je. „Zato moraš da nestaneš, negde daleko, što dalje od Tabijine dece,“ Naila zavrte glavom. Kako je došlo do ovoga? Kako? Hasan zavuče ruku u džep da uzme olovku i notes, rekavši da za nju ima još jedan, završni zadatak. „Zamolidemo gospođu Šeldon da se nađe sa mnom na periferiji. To du obaviti u oazi. Tamo imam ljude koji de pokupiti telo i niko ništa nede čuti.“ „Ne želim da znam“, reče Naila. „I nedu da napišem to pismo.“ „Moraš.“ „Nedu.“ Džahi ispusti težak uzdah i najbolnijim glasom koji je Naila u životu čula reče da de on to uraditi. Ruka mu je drhtala dok je uzimao papir, ali ipak je napisao upravo ono što mu je Hasan rekao, i potom mu pružio pismo, nijednom ne pogledavši u njega. Naila poče da plače kao kiša. „Ah, Naila“, reče Hasan. „Uskoro de sve ovo biti gotovo. I sutra deš se probuditi i ponovo deš modi da dišeš.“ Pogledao je u vrata, krenuo ka njima, a onda zastao i kratko se namrštio. Stisnuo je brojanice koje je nosio u džepu. Prvi put je delovao kolebljivo, možda nervozan zbog nodi koja je bila pred njima. Naila je to primetila kroz suze i osetila plamsaj nade. Ali Hasan ved slededeg časa odlučno klimnu glavom i izađe, odnevši svu nadu sa sobom. Džahi konačno prozbori: „I mi treba da krenemo.“ „Nemoj, molim te“, zavapila je. „Ona to ne zaslužuje. Ni to dete…“ „Hajde, Naila.“ „Ne mogu da idem.“ Sela je na pod, pribivši nožne prste uz drvene daske. Sad kad je kucnuo taj čas, spopala ju je strašna panika. Nikad više nede videti tu dečicu, nede modi čak ni da se pozdravi sa Kafeleom, verovatno nikad nede saznati šta se desilo sa gospođom Šeldon. „Ne mora da bude ovako.“ Džahi je uhvati za ruku i povuče je ka vratima, dok se očajnički opirala. „Tako je najbolje za sve“, turobno je rekao. „Kasno je da krenemo drugim putem.“ „Nije, ujače. Nije. Molim te, moraš da me saslušaš. Hasan je otišao. Molim te da staneš i da me saslušaš.“ Ali on nije stao. Nastavio je da je vuče, niz stepenice pa na usijanu kaldrmu.

241


Baš kad su skrenuli u susednu uličicu, primetila je kako gospođa Karter u pratnji svojih slugu prilazi kudi. Gospođa Karter njih nije videla. Naila otvori usta da je pozove. Ali joj Džahi još čvršde stisnu ruku i nije mogla da pusti ni glasa. Na njenu sramotu, i uprkos tome što je sve u njoj vrištalo, ništa nije rekla ni učinila. Olivija je sedela na terasi sa Sofijom klizedi prstom po ivici čaše, pravedi krug za krugom, dok je posmatrala kako Ralf malodušno zamahuje palicom za kroket. Bila je iscrpljena od haosa koji joj je zaposeo um, pitanja kuda su svi nestali i da li je Edvard krenuo nazad. Bilo joj je muka od Mildredinog teškog senovitog prisustva u salonu. „Što si se tako pogrbila, Olivija?“ Njen hrapavi glas zapara vazduh iz pravca baštenske stolice. „I trebalo bi da staviš šešir, da ti ne izađu pege. Tvoja majka je imala pege.“ Olivija zatvori oči. Sunce se provlačilo između njenih sklopljenih kapaka. Vrelina odmaklog popodneva probijala se kroz krute slojeve njene haljine, kroz bluzu i korset. „Deca su predugo napolju, dadiljo“, dobaci Mildred. „Angus de ponovo izgoreti. To je krajnje neodgovorno.“ Gde si, Edvarde? Gde si? Tom zaškilji u grlid svoje čuture. „Nemam više vode“, rekao je. „A ti?“ „Isto.“ „Ne možemo da izdržimo do grada bez vode.“ Tom pokaza ka jednoj tački u daljini, ka mestu gde se nazirala silueta dve spojene palme nasuprot plamtedoj belini neba. „Idemo.“ Bio je to sidušni komad zemlje koji se jedva mogao nazvati oazom. Ali su tamo ugledali neku kolibu. Unutra su zatekli debad, a napolju brdašce pepela. Edvard sede na zemlju i protrlja pepeo između prstiju. „Nomadi?“ upita Tom. „Ne znam.“ Sva Edvardova čula govorila su drugačije. Blago se namrštio, pokušavajudi da proceni koliko su daleko bili od Liksorija, naselja blatnjavih udžerica iz koga su Vilkins i Alister odveli onog seljaka. Bar nekoliko sati jahanja, zaključio je. Pa ipak, put od tog sela do te male oaze bio je gotovo pravolinijski. Da li je taj seljak prošao tuda, da li je nešto primetio? Da li se Vilkins zato zanimao za

242


njega? To nije bilo nemogude: ako je taj seljak putovao za Aleksandriju, možda da proda ono što je uzgajio, mogao je da projaše tuda i vidi… Šta? Klaru? „Mislim da je možda bila ovde“, rekao je. Tom pređe očima preko oaze. Edvard krenu za njegovim pogledom. Nije bilo ničeg osim te kolibe, palmi i malog izvora. I nikog osim njih. „Sad više ništa ne možemo da učinimo“, konačno prozbori Tom. „Bolje da pohitamo ka gradu. Još možemo da stignemo pre mraka.“ Imodžen se vratila kad je ved počeo da se spušta mrak. Stojedi u hodniku sa Olivijom, šapatom joj je rekla kako nije uspela da pronađe Nailu. „Idem u kasarnu da sačekam Toma. Hodeš sa mnom?“ Olivija odmahnu glavom. „Ostadu ovde da sačekam Fadila. Sigurno nije daleko. Čim stigne, dodi demo tamo.“ Imodžen se namrštila. „Ne znam zašto se toliko zadržao. To mi se nimalo ne sviđa.“ „Ni meni“, priznade Olivija. Prošli su sati otkako je otišao i ved je počela da brine. Da se nije povredio, da nije pao sa konja? Ili se desilo nešto još gore? Sofija se progura pored njih nosedi gomilu peškira u jednoj i Gasa u drugoj ruci dok je Ralf koračao za njima. „Vreme za kupanje“ usput je objasnila. „Gospodin Džeremi de uskoro stidi da im ispriča priču za laku nod.“ Imodžen se uštogljeno osmehnu i napusti kudu. Olivija izađe na baštensku terasu. Mildred se i dalje izležavala na naslonjači. Njena podozrivost i šuštanje njenih sukanja bili su dovoljni da Oliviji nateraju žmarce uz kičmu. Ne mogavši to više da podnese, odlučila je da Fadila sačeka na verandi ispred kude. Krenula je ka kabinetu da uzme šešir i tašnu. Soba je bila zapljusnuta prigušenom zlatnom svetlošdu. Vazduh je bio miran. Dok je podizala svoje stvari sa radnog stola, primetila je neku cedulju i zadržala dah. Poruka je bila ispisana nepoznatim rukopisom, ali adresirana na nju. Pomisao da ju je neki stranac ostavio tu dok je bila napolju natera je da se naježi. Čekajte me na raskršdu odakle krede put za pustinju u sedam sati. Tamo du vam sve objasniti. Dođite sami. Nikome nepominjite kud ste krenuli. To je jedini način da ostanete bezbedni.

243


TRIDESET PRVO POGLAVLJE Ako je neko bio dovoljno lud da navrat-nanos jurne ka jednom od najudaljenijih krajeva Aleksandrije u toj zemlji gde su žene nestajale bez traga ili završavale pod konjskim kopitima, to sigurno nije bila Olivija. Nije bilo šanse da nikom ne kaže za to pisamce, uprkos idiotskom zahtevu anonimnog autora. Pošto se Fadil još nije vratio, i pošto je bila previše nervozna da bilo gde krene sama, odlučila je da pošalje poruku i zamoli Imodžen da se vrati. Potom de zajedno smisliti šta da preduzmu. Pokušala je da pronađe Hasana da ode po Imodžen, ali nije ga zatekla u staji pa je zamolila jednog slugu da ode umesto njega. Mladid je jedva natucao engleski, ali je uspela da mu objasni šta treba da uradi. Nakon što ga je ispratila, krenula je u potragu za policajcima koji su čuvali kudu, da ih upozori da budu na oprezu i da se raspita da li su videli nekog sumnjivog, nekog ko je mogao da se uvuče unutra. Međutim, pošto nigde nije mogla da ih pronađe (kud su, dođavola, svi nestali?), napisala je još jednu poruku koju de proslediti u policijski štab, sa zahtevom da im pošalju dvojicu novih i, ako je mogude, dovoljno pouzdanih policajaca. Poruku je uručila batleru koji je rekao da de se Hasan pobrinuti za nju. Kako je saznala, Hasan se vratio iz grada pre jedva dvadeset minuta. „U redu“, rekla je i ponovo izašla napolje da sačeka Imodžen. Desetak minuta kasnije stajski pomodnik se vratio. Služedi se pantomimom i užasno lošim engleskim, objasnio je da je bio kod Imodžen, ali da je nije zatekao kod kude. „Naravno da nisi. Rekla sam ti da je otišla u kasarnu.“ On se osmehnuo, zaklimao. „Da li razumeš šta ti govorim? Rekla sam da je otišla u kasarnu. U ka-sar-nu.“ Još jedan osmeh. Olivija ispusti ozlojeđen uzdah. „Njena sluga, oni kaže otišlo vidi tebe. Ja misli… ah!“ Sluga zavrte prstom. „Ona otišlo kod gospoja Šeldon.“ „Kod mene? Nema šanse.“ „Ne.“ Mladid se iskezi, zaklima. „Tamo samo ser Šeldon. Kaže odma dođe.“ „Dobro.“ „Kaže mora…“ Mladid se sagnu i napravi pokret kao da navlači pantalone. „Da se presvuče?“ Mladidevo lice se ozari. Olivija uzdahnu. Poslednje što je želela bilo je da bude tu kad Alister stigne. Sad nije imala drugog izbora nego da sama krene ka kasarni. 244


Pokazala je mladom slugi da se udalji i krenula ka staji da spremi Klarinu kobilu. Ruke su joj drhtale od pomisli da treba da zajaše tog konja, umesto svoju Beu, i da sama krene na putovanje… šta god da je čekalo posle toga. Osmotrila je drveni oslonac za penjanje na konja, ošinuta morbidnom pomišlju koliko je on podsedao na stalak na koji se osuđenik peo uoči vešanja. Zato se uspentrala u sedlo izbegavši da stane na njega. Baš kad je krenula da podbode konja, Hasan je stigao. Rekao je da mu je batler predao poruku za policiju, ali da je upravo sreo dvojicu stražara u kuhinji i da de se oni uskoro vratiti na dužnost. Potom je upita kuda je krenula. Ona mu objasni. „Skoro de mrak“, rekao je. „Podi du sa vama.“ „Ne, zaista ne mogu to da tražim od tebe.“ „Gospođo Šeldon, molim vas.“ „Hvala ti što ovo radiš“, reče Olivija čisto da ispuni tišinu dok su konjska kopita toptala niz drum. Hasan je u jednoj ruci držao uzde, u drugoj brojanice. Sve oko njih bilo je pusto. Zrikavci su brujali, suvo šiblje na peščanim sprudovima pucketalo. Vetar je promenio pravac i sad je mirisao na so. Sunce je krvarilo na horizontu, narandžasta svetlost stapala se sa plavetnilom Mediterana. Malo dalje ispred njih, sa desne strane, naziralo se skretanje za kasarnu. Još samo malo. „Stanite na trenutak“, prozbori Hasan. „Sedlo vam je labavo.“ „Zaista?“ Olivija se dosad dovoljno izveštila da prepozna takve stvari i bila je sigurna da joj je sedlo ovog puta bilo propisno pričvršdeno. Hasan se sagnu i uze njene uzde, nateravši je da stane. Fes mu je bio iskrivljen, a njegovo obično spokojno lice delovalo je napeto kad ju je pogledao. „Da li ti je dobro?“ upitala je. On ništa nije rekao, samo je zurio u nju, stiskajudi uzde. „Zašto to radiš?“, promucala je. Šta su značile te graške znoja na njegovom čelu? „Hasane? Zabrinjavaš me. Šta se dešava?“ On se mrko osvrnu preko ramena. Olivija krenu za njegovim pogledom. Alister je jahao ka njima. Izgledao je sitnije sa te daljine, ali je iz njega zračila neka silina. Pogled na njega bio je dovoljan da joj še utroba okrene. Koliko god da ju je Hasanovo ponašanje uznemirilo, nije mogla da zamisli da jurne ka njemu, svom mužu. Jedino što je imalo smisla bilo je da punom brzinom zagalopira ka kasarni. „Moram da nastavim dalje“, rekla je. „Možeš li da mi pustiš uzde, Hasane?“ Njegove oči ostadoše prikovane za Alistera. Te vodnjikave oči, tako pune saosedanja kad je Klara nestala. Jeste li uspeli dapopričate sa vojnikom koga ste tražili?

245


Oh bože. OhbožeOhbožeOhbože. „Uopšte ti nisam rekla da sam pokušavala da pronađem Fadila.“ Reči su joj bile usporene, kao da se samo vreme odjednom rasteglo. „Onog dana kad je Klara oteta, pitao si da li sam uspela da ga pronađem. Ali ja ti uopšte nisam pomenula da sam ga tražila.“ Progutala je knedlu. „Jesi li video kako ga tražim, tog dana, u Ulici Šerifa Paše?“ Hasan je i dalje zurio u Alistera. Lice mu je bilo napeto, nepomično. Ponovo je pogledala u njegove brojanice, pročitala slova. „Ti si Rohi“, rekla je. Nijedan mišid mu nije zadrhtao. „Ti si on, zar ne?“ Ništa. „Kad si me sprečio da upadnem u onaj rov, onog dana dok smo išli preko plaže, to si učinio zato što si znao da se taj rov nalazi tu. Znao si jer si ved bio tamo. To si bio ti. Još od samog početka, to si bio ti.“ Alister se postojano približavao, dospevši na svega petnaestak metara od njih. „Jesi li povredio Fadila, Hasane? Zato se još nije vratio? Krenuo si za njim kad je napustio staju?“ Hasan zavuče ruku u bisage i izvadi pištolj. Olivijine noge pretvoriše se u kašu. A vreme, koje je dotada bilo tako rastegnuto, naprasno se ubrza. Hasan oslobodi njene uzde i lupi njenu kobilu po zadnjici. Kobila mahnito poskoči. Olivija je zgrabi za grivu, uspravivši se u sedlu. Istog trenutka Hasan povika: „Ha!“ ponovo šljepnu kobilu i ona potrča. Kroz vazduh se prolomi pucanj. Na delid trenutka, kratak kao otkucaj srca, Olivija je pomislila da je taj hitac došao od Alistera. Ali kad se osvrnula preko ramena, videla je kako se Alisterovo telo naginje unazad, klatedi se na sedlu, i potom treska na zemlju kad je njegov konj krenuo u mahniti galop. Nije imala vremena da nešto oseti – bilo šok, olakšanje ili strah – jer je Hasan ved jahao ka njoj, uspravnih leđa i potpuno priseban. Podbola je Klarinog konja. Nije imala pojma kuda ide, znala je samo da mora da pobegne. Prašina se vrtložila oko nje. Podbadala je i udarala kobilu, iznova i iznova. Šarala je očima po drumu, nadajudi se da de nekog spaziti, bilo koga, ali sve je bilo pusto. Gonila je konja, gledajudi kako joj tlo promiče pod nogama. Dalje i dalje. Iza leđa je čula topot konjskih kopita, u raskoraku sa topotom njene kobile. Popusti

246


uzde, čula je Edvardov glas u glavi. Pusti je da se razmakne. Popustila je stisak i savila se unapred. „Brže, brže.“ Stisnula je butine. Nijednom se nije osvrnula ka Hasanu koji je galopirao za njom, gledala je samo ispred sebe. Prekasno je shvatila da je krenula pogrešnim putem. Jahala je u suprotnom pravcu od kasarne, ka napuštenim obalama poluostrva Abukir, daleko od ljudi, umesto ka gradskoj vrevi i gužvi. Kolebljivo se osvrnula. Hasan je bio bliže nego što je mislila i više nije mogla da se vrati. Zato je nastavila dalje, i dalje. Kad bih samo uspela da stignem do kude Pašinih, do bilo čije kude. Klarina smeđa kobila poče da usporava, iznurena od napora. Olivija je više osedala nego čula kako je Hasan sustiže. „Hajde“, rekla je, ponovo podbovši kobilu. „Hajde.“ Dok su se bližili vrhovima grebena, Hasan je uspeo da je sustigne. Videla je blesak čelika, osetila bol na licu. A onda se sve pretvorilo u ništavilo.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE Miris tamjana i slatkih ulja, to je bilo sve što je Naila mogla da oseti. Miris koji je lepršao kroz vazduh mešajudi se sa zveckanjem minđuša i grivni, žamorom šapata i smeha. Naila je posmatrala žene koje su stajale iza njenih vrata, koketno naherenih glava, usporenih osmeha. Dve žene su pevale na udaljenom kraju odaje. Jedna je držala ruku na ramenu druge, sve više podižudi glas, dok je druga gledala u nju, kao da su flertovale, čak i između sebe, kao da nisu mogle da odole. Nije mogla da poveruje da ju je Džahi doveo na to mesto, u tu tvrđavu usred pustinje, u taj… u taj harem. „Hasan kaže da deš tu biti bezbedna“, rekao je dok su jahali. „To je sad jedino važno.“ „Nije“, promucala je Naila kroz suze. „Kad bi Tabija samo mogla da vidi šta ti i Hasan nameravate, obojicu bi zamrzela.“ Naila pređe šakama preko stomaka u kome je ključalo kao u grotlu. Još je bila obučena u haljinu koju je dobila od gospođe Šeldon, mada se od nje očekivalo da obuče svoju novu uniformu, široke dimije i svilenu bluzu, nalik na ono što su nosile ostale služavke. Skrenula je pogled ka odedi koja je čekala na niskom dušeku, zajedno sa peškirima, sapunom i brijačem. Jedna stroga gospođa naredila joj je da time obrije pazuhe i noge. „Nema potrebe da crveniš“, rekla je. „Sve služavke to rade. On voli da sve izgleda kako treba. Večeras se odmori, a sutra deš

247


dobiti svoja zaduženja. Ako budeš savesno obavljala svoj posao, ovde deš imati lep život. On de paziti na tebe.“ Naila je upitala ko je on. Žena je odgovorila da je to Nasar Šahid, jedna od perifernih zvezda u sazvežđu egipatske aristokratije, bogat kao Tutankamon. Naila je čula glasine o njegovoj umešanosti u ustanke iz osamdeset druge i preziru koji je gajio prema Britancima. Zato nije bila iznenađena kad je shvatila da je on prijatelj koji je Hasanu pomogao da otme gospodu Grej i rekao mu gde može da je sakrije: u toj udaljenoj oazi sa kolibom u kojoj je bilo ostavljeno dovoljno hrane, sa izvorom u blizini i hladovinom dve palme. Uprkos tome, pitala se zašto je Šahid to uradio. Da li ga je rastužila Tabijina smrt, kao darežljivog aristokratu dobrog srca? Ilije to učinio iz čistog oportunizma, kao ponosni muškarac koji je čekao šansu da se pobuni, da Britancima zagorca život? Da je Džahi bio tu, Naila bi mogla da ga pita. Ali on je ved otišao. Nije sačekao čak ni da Naila uđe, jedva je čekao da pobegne od nje. Samo je zakucao na vrata odaje za poslugu, na brzinu se pozdravio, popeo se na pozajmljenu kamilu i odjahao. Nije rekao Naili kuda tačno ide, samo da de kasnije svratiti do oaze, kad bude siguran da je sve gotovo, da pomogne Hasanu oko tela gospođe Šeldon. Nije mogao da podnese da prisustvuje samom ubistvu. Ta slika odjednom izroni u Nailinom umu: Hasan kako cilja u mraku, i gospođa Šeldon kako se savija unapred, nestajudi u sopstvenim svilenim suknjama. Dah joj je zastao u grudima. Prislonila je ruku uz grudni koš, boredi se za vazduh, dok joj se bujica drugih misli obrušavala na um: Kleo kako ljuljuška Babua u naručju sededi na podu na železničkoj stanici u Kairu dok su čekali voz; Isa kako maršira po peronu u odedi od izbledelog muslina, kudedi Džahija što im je oteo Nailu, što im nije dopustio čak ni da se oproste; Kafele dok uspaničeno šara svojim dilibarskim očima pokušavajudi da otkrije gde je Naila nestala. I naočiti britanski kapetan, lica izobličenog od bola, kad bude saznao za nestanak gospođe Šeldon i njen zanavek izbrisan osmeh. Još jedan osmeh. Prišla je dušeku i uzela svoju novu odedu, skliznuvši šakama preko svile, jednako fine kao ona koju je nosila gospođa Amelija. Obudi de tu odedu, samo večeras. Okupade se, nauljiti kosu i pustiti ih da poveruju da bi volela da ostane tu. A onda de pronadi neki način da pobegne. Gnušala se vlastitog kukavičluka, toga što je dutala tolike nedelje, što se gospođi Karter ranije nije obratila za pomod. Nadala se da nije bilo prekasno da pomogne gospođi Šeldon. Nije znala

248


kako de to uraditi, samo da je morala da pronađe neki način. Više nije imala šta da izgubi. Ved je dopustila da se desi toliko zla. Kucnuo je čas da se bar donekle iskupi. Uprkos raskoši koja je vladala u ženskim odajama, uprkos vezenim jastucima i zlatom optočenim lampama i ogledalima, postojala su samo jedna spoljašnja vrata, i kad je Naila prošla pored njih, krišom pritisnuvši kvaku, otkrila je da su zaključana. Tiho je opsovala, pažljivo osmotrivši žene oko sebe da bude sigurna da niko nije primetio njen pokušaj da pobegne. Kako se činilo, žene su dokono daskale, sve odreda, lelujajudi prstima dok su pričale. Bile su kao ptice, iskidene raskošnim perjem, ali ulovljene u zlatnom kavezu. „Još malo pa demo na spavanje“, rekla je jedna, prasnuvši u obestan smeh. Nailina utroba se okrenula, napola od zgroženosti, a napola od sramne radoznalosti. Imala je utisak da su te žene žudele za Šahidovom pažnjom. Naila je svuda mogla da oseti njegovo prisustvo, nevidljivo i nečujno, a opet gotovo opipljivo u vazduhu nabijenom očekivanjem koje je iz minuta u minut sve više raslo. Zamišljala je otmenog muškarca od četrdeset i kusur godina, snažnog i samouverenog, sa dovoljno čelika u svojoj naravi da može da se pobuni i opstane. Kako bi bilo da takav muškarac vodi računa o njoj? Da se prepusti njegovoj zaštiti, bezbedna i lišena krivice, kao služavka njegovih boginja? Boredi se sa iskušenjem, Naila je tako odsečno zavrtela glavom da su je dve žene čudno pogledale, nešto prošaptale između sebe i prasnule u smeh. Naila se nije obazirala. Pogledom je potražila još neka vrata, nagoveštaj rute za bekstvo. Zamislila je ogromnu pustinju koja je čekala napolju, beskrajnu ugaženu stazu koju je Džahijeva kamila prešla nosedi je do tog mesta. Čak i ako pobegne odatle, postojale su daleko manje šanse da stigne do grada, nego da ostavi kosti u pustinji. Kao što se desilo sa gospodom Grej. Vratila se u svoju sobu, zagledavši se u belu muslinsku zavesu koja se mreškala na povetarcu. Prišla je prozoru i virnula u vrt. Previsoko da bi skočila. Ali žaluzine na prozorima sobe koja se nalazila odmah ispod njene bile su otvorene. Ako bude dovoljno pažljiva, mogla bi da se osloni na njih pre nego što skoči. U mislima joj izroniše peščane dine, ali je potisnula tu sliku. Sa tim de se uhvatiti u koštac kad stigne do njih. Ako stigne. Prebacila se na okvir zprozora i pogledala naniže. Svilene dimije zalepršaše na vetru. Okrenula se i počela obazrivo da se spušta.

249


TRIDESET TREDE POGLAVLJE Olivija je u snu čula hučanje talasa pre nego što se vratila u stvarnost i shvatila da je još živa. Podigla je ruku ka licu, opipavši obraz koji je goreo od bola. Kad je pogledala u prste, bili su ulepljeni od zgrušane krvi. Hasan ju je udario u isto mesto koje je povredila kad je pala sa Bee i rana joj se otvorila. Polako okrenuvši glavu, osmotrila je mesto na kome se obrela. Nije je odveo daleko, verovatno se nije usudio jer je još bio suton. Bili su ispod nekog svetionika, na poluostrvu u prokletom zalivu Montaža. Napušteni svetionik nadvijao se nad njima u sivom sumraku, ugašen i beskoristan. Plaža je skretala ulevo, nekoliko metara niže. Konji su bili sputani pored njih, dovoljno daleko da ih niko ne spazi s puta. Doduše, teško da bi neko i mogao da ih spazi. Ko je dolazio tu posle mraka? Niko osim preljubnika i ubica, po svoj prilici. Koliko su bili daleko od vile Pašinih, od ostalih gospodskih kuda i seljačkih udžerica u tom području? Olivija je čula glasine da u blizini treba da se izgradi velelepna palata sa vrtovima za kraljevsku porodicu. Da su radovi počeli, sad bi tu negde kampovalo nekoliko stotina radnika. Ali nije bilo ni tih radnika niti bilo koga ko je mogao da čuje njen vrisak. Zašto je Hasan ved nije ubio, ako mu je to bila namera? On ispruži ruke, kao da je krenuo da joj dodirne lice. „Do današnjeg dana nikad nisam udario ženu“, rekao je. „Kamo srede da nisam morao da vas povredim.“ Zvučao je skrušeno. Skoro da je mogla da poveruje da mu je stvarno bilo žao, samo da je nije tako krvnički udario i da mu isti taj pištolj kojim je tresnuo nije pretedi visio između kolena. „Pucao si u Fadila?“ „Nisam pucao.“ Hasan se naslonio na zid i zatvorio oči. „Pucanj bi uzbunio sve u kudi. Samo sam ga poslao na odmor. Na malo duži odmor. Mislim da još spava u podrumu ispod vaše staje.“ „Gospode bože. Pretukao si ga?“ U mislima je videla kako Fadil oprema svog konja, sa odlučnim izrazom na umornom, prekaljenom licu. I kako se Hasan nečujno prikrada otpozadi. Zadržala je dah. Kao da siroti Fadil ved nije dovoljno propatio. Hasanova kosa podiže se na vetru, a bela odora zaleprša. Olivija oseti kako joj se koža ježi ispod steznika. Za razliku od prošle nodi, mirisne i prijatne, vazduh je večeras bio hladniji. Edvard joj je rekao da nodi u otvorenoj pustinji mogu da budu ledene i da se čovek oseda ništavno među tim valjajudim dinama. 250


Da li se vratio u grad? Da li je pokušavao da je pronađe? Da li je Imodžen razgovarala sa njim? „Evo.“ Hasan joj nakapa malo vode u usta. Krenula je da uzme čuturu, ali je otkrila da su joj šake vezane iza leđa. Prebacila je težinu na ruke dok joj se grlo stezalo od panike. „Zašto mi ovo radiš? Misliš da bi Tabija to želela?“ „Molim vas“, rekao je on, „ne pominjite njeno ime.“ Ona se zagleda u njega, poželevši da ga povredi. „Ovde je umrla, zar ne?“ Njegove oči prikovaše se za daleki horizont. Ništa nije rekao. „Da li ju je Džeremi ubio?“ On polako klimnu. Mada je to ved pretpostavljala, ipak je osetila trenutni šok. Džeremi. Džeremi. „To se desilo dok sam Tabiju pratio kudi“ rekao je Hasan. „Nešto pre zore. Čuli smo gospodina Greja i vašeg muža. Pucali su na divlje golubove. Mislim da su bili pijani.“ Olivija se sedala kako su teturavim korakom napustili bal Pašinih izjavivši da idu u provod. Kao u dobra stara vremena. A njoj je laknulo što se Alister nede vratiti kudi sa njom. „Uplašio sam se da bi mogli da nas vide“, nastavi Hasan. „Nisam želeo da me gospodin Grej ispituje šta tražim tu.“ „Pre toga si dopratio moju sestru?“ „Mnogo ranije, čim se zabava završila. Peške smo se spustili do plaže. Često sam je vodio tamo na… na njene sastanke.“ U mislima joj izroni slika, njih dvoje kako zajedno stoje na plaži. Da li je ona služavka, Elija, o tome govorila? Nije imao otmenu odedu, a koža mu je bila tamna. Znači, taj muškarac kog su Elija i Naila videle sa Klarom, to je bio Hasan. Klarin kočijaš, a ne njen ljubavnik. Olivija opsova sebe što je ispala takva budala. Sad je sve delovalo tako očigledno. Hasan je potvrdio njene pretpostavke. „Naila mi je kasnije rekla da me je videla sa gospodom Grej. Bila je sablaznuta, mislila je da sam možda neveran Tabiji.“ Zavrteo je glavom. „Nikad ne bih mogao da joj budem neveran.“ „Taman posla. Ti si pravi gospodin.“ „I jesam bio, prema Tabiji“, tužno je rekao. „Kad bih ostavio vašu sestru na plaži, odlazio sam do njene kolibe. Vaša sestra se uvek sama vradala kudi. Te nodi kad je Tabija poginula, satima smo bili zajedno, pričali i šetali. Ostali smo predugo. Tako je to bilo sa nama, nikad nismo imali dovoljno vremena. Tabija je žurila kudi kad smo videli kako gospodin Grej i gospodin Šeldon pucaju. Bili smo daleko od

251


njene kolibe pa je žurila da stigne pre nego što se deca probude.“ Duboko je udahnuo. „Sakrio sam se u šiblju i pustio je da sama nastavi dalje. Nije htela da sačeka.“ Zastao je. Olivija zadrža dah, čekajudi. „Kad je stigla blizu njih, odjednom se spotakla.“ „Na onu brazdu?“ „Da. Vrisnula je i gospodin Grej se okrenuo. Puška mu je opalila.“ Hasan zatvori oči. „Čitavo telo joj je klonulo, njeno prelepo telo. Oni su jurnuli ka njoj. Gospodin Grej je ponavljao da moraju da pozovu doktora, ali mu je vaš muž rekao da je prekasno. Pustili su je da umre.“ Stavio je ruku preko očiju. „Nisu čak ni pokušali da je spasu. Naterali su jednog od konja da pređe preko njenog tela da bi njeno ubistvo izgledalo kao nesredan slučaj, a onda je spalili da prikriju ranu od metka. Potom su dovukli nekog seljaka, sigurno su ga našli na obližnjem polju, i ucenili ga da preuzme krivicu na sebe. Vidite, on je imao ženu i decu, i morao je da ih zaštiti.“ Olivija je nepomično ležala. Mučno i polako Hasanove reči strujale su kroz nju. Utroba joj se okretala, obrazi se nadimali dok je na jedvite jade obuzdavala poriv da se ispovrada. Čak i ona, koja je odlično znala za kakvu je svirepost Alister bio sposoban, nije mogla da se povrati od šoka kad je čula šta je uradio. Mogla je da vidi ravnodušnost na njegovom licu dok se nadvijao nad ženom koja je ispuštala dušu na tom pesku. I jedva prikriveni užitak dok je terao konja da joj zdrobi kosti. I paniku u Džeremijevim očima dok je to posmatrao. Prokleta kukavica. A onda su, povrh svega, krivicu svalili na tog sirotog seljaka. Stajali po strani dok je on trpeo tako stravičnu kaznu. „Pretpostavljam“, prozborila je drhtavim glasom, „da ideja da krivicu svale na tog seljaka nije potekla od Džeremija.“ Takav plan mogao je da se začne samo u Alisterovom izopačenom umu. „Ne“, rekao je Hasan, „mislim da nije. Žena tog seljaka sada se doselila kod vas, zajedno sa svojim sinovima. Žive ispred vaše kapije.“ „Milostivi bože.“ Sve je odjednom dobilo zastrašujudi smisao. Znači, zato su toliko mrzeli Alistera. Siroti ljudi. I ta sirota dobrodušna žena. Ti ne plače. „Isprva sam nameravao da popričam sa njima“, nastavi Hasan, „da ih nagovorim da odu u policiju. Ali sam mislio da de se majka plašiti da to učini, zbog svojih sinova, a da joj policajci ionako nede verovati.“ „I tako si rešio da otmeš Klaru. Oko za oko.“ „Rekao sam gospodinu Greju da de biti oslobođena čim bude priznao šta je uradio.“

252


„Zašto si nju morao da uplideš u to?“ Olivijina glava pucala je od bola pri pomisli na besmislenost i opakost toga što se desilo. „Ona ništa nije učinila, baš ništa.“ Krv joj proključa od besa kad se setila izraza na Klarinom licu tog kobnog dana, brige u njenim okruglim očima dok je Olivija odlazila. Nemoj dugo, važi? Bila je tako naivna, uopšte nije slutila šta je čeka. Dok se prisedala toga, Oliviji je došlo da zamlatara rukama i nogama, da zbriše tu nadmenu pribranost sa Hasanovog lica, da ga natera da vidi bol koji je tako sebično posejao oko sebe. Cimala je ruke, nemodna da se oslobodi poveza. „Nisi to morao da uradiš“, rekla je. „Zašto naprosto nisi otišao u policiju? Zaboga, ti si bio svedok. Ti si kukavica, najobičnija kukavica.“ Na njeno gnušanje, Hasanova mirnoda ostade nepoljuljana. „Nisam kukavica“, rekao je. „Mislite da bi policajci uvažili moju reč protiv reči gospodina Greja?“ Potapšao je svoj pištolj. „Ne. Priznanje je moralo da dođe od njega.“ Olivija zatvori oči, pokušavajudi da zaustavi nadirude suze besa. „A ne od Alistera?“ „On to nije učinio. Osim toga, znao sam da bi njega bilo teže… pridobiti. On je surov čovek.“ Hasan se zagleda u nju. „Kao što sigurno znate.“ Olivija se priseti trenutka kad je Alisterovo telo tresnulo na zemlju. Laknulo bi joj zbog spoznaje da je možda bio mrtav da se nije toliko plašila da bi uskoro mogla da mu se pridruži. „Kad otmem Ralfa…“, nastavi Hasan. „Ralfa?“ Olivija naglo otvori oči. „Ne, ne. Samo ne njega. Ne bi to uradio.“ „Kunem se da ga nedu povrediti.“ „Ne smeš da mu prilaziš.“ Olivija je imala osedaj da de se ugušiti. Pomislila je na Ralfove bucmaste obraze, na to kako je čitavog popodneva tužno mlatarao štapom za kroket. Na zbrčkane vunene čarape ispod kratkih pantalona. Ralf. Siroti mali Ralf. „On je dete. Samo bespomodno dete.“ „Dosta“, rekao je Hasan. „Molim vas, dosta. Uradidu ono što moram.“ „Otkride da si to ti“, reče Olivija. „Pre ili kasnije de otkriti.“ „Kako? Vi to nedete modi da im kažete. Ni vaš muž im nede redi. A Fadil me nije video.“ „Onda neko drugi.“ Morao je postojati još neko ko je nešto znao. „Edvard“, natuknula je. „Ili Tom…“ „Oni su me ved saslušali i pustili me.“ „Neko de se ved pojaviti“, rekla je. „Ne.“ On se tugaljivo osmehnuo, kao da je sažaljeva. „Niko se nede pojaviti.“ „Mora da postoji još neko“, rekla je. On slegnu ramenima.

253


I mada je Olivijin um nastavio grozničavo da radi, pokušavajudi da pronađe još nekoga, bilo koga – neki skriveni ključ koji bi negde mogao da izroni – istinitost Hasanovih reči osinu je kao bič. Oh, Ralje. „Sad se odmorite“, rekao je Hasan, kao da joj je bilo do odmora. „Morademo malo da se strpimo pre nego što nastavimo dalje.“ „Odvešdeš me tamo gde si odveo Klaru?“ „Da“, namrgođeno odgovori on. „Moram to da uradim. Da ste me sačekali na pustinjskom drumu kao što sam tražio, ved bismo bili tamo.“ „Izvinjavam se zbog neprijatnosti.“ On je prostreli žalosnim očima. „Nema potrebe da se izvinjavate“, rekao je. „Ali sad demo morati da sačekamo da svi zaspe pa da tek onda prođemo kroz grad.“ Naslonio je glavu na ogradu. „Vi i vaša sestra dete uskoro biti zajedno.“ „Videdu je?“ upita Olivija. Hasan ništa nije odgovorio. „Videdu je?“ ponovi Olivija. „Gospođo Šeldon“, reče on, „morate da se odmorite.“ Dugo nakon toga nijedno od njih nije prozborilo ni reči. Hasan je izvadio svoje brojanice, premedudi kuglice jednom rukom, dok je u drugoj stiskao pištolj. Klikklak. Nod je postajala sve mračnija, prve zvezde ukazale su se na nebu. Olivija je zurila u srebrne rupe u crnilu trudedi se da ne razmišlja o nemiru koji je nazrela u Hasanovim očima kad je zatražila da je odvede kod Klare. Neka me neko pronađe. Samo da me neko pronađe. „Ne izgledate besno.“ Prenula se od Hasanovog glasa. „Vaš zet je ubio Tabiju i naterao još jednog čoveka da umre zbog njega. Zar ne osedate gnušanje prema tome što je uradio?“ „Da, između ostalog.“ „Vaš kapetan je bio zgrožen. I on i njegov pukovnik. Bio sam tamo pre neko veče, čuo sam dok im je gospodin Grej pričao šta je uradio. Onda kad su nas vratili iz kasarne.“ „Njih dvojica pre toga nisu znali za Tabiju?“ „Nisu.“ Uprkos svemu, Oliviji je bilo drago što je to saznala, što je njen bes, bar onaj usmeren na Edvarda, mogao da splasne. „Kapetan je rekao gospodinu Greju da prizna, da ispravi stvari, da se, dođavola, suoči sa tim što je uradio.“ „Vidim da je mnogo postigao“, promrmlja Olivija.

254


Hasan uzdahnu. „Gospodin Grej je rekao da, čak i da to uradi, niko ne bi prihvatio njegovo priznanje. Vaš muž, gospođo Šeldon… Vidite, on je sve ispričao Vilkinsu one nodi kad smo oteli vašu sestru. A Vilkins je ispričao glavnom konzulu.“ „I niko ne želi da to izađe u javnost?“ Hasan turobno zaklima. „Vaš kapetan je rekao da gospodin Grej treba da insistira da se sazna prava istina. Pukovnik ga je posavetovao da objavi svoje priznanje u novinama. Ali im je gospodin Grej rekao da bi Šeldon podmitio novinare da drže jezik za zubima.“ Hasan zaduta, zagledan u pištolj. „U zemlji u kojoj živimo, novac je bog kome se svi klanjaju.“ Olivija okrenu glavu, pokušavajudi da razmrsi konce u toj stravičnoj mreži laži i prevara koja je konačno počela da se razmotava. Obrazi su joj goreli, a telo sve snažnije drhtalo. „Kako si nagovorio Klaru da pođe sa tobom?“ upitala je, obuzeta nekom tupom radoznalošdu, istovremeno maredi i na maredi za ono što de čuti. Hasan joj je objasnio da je imao čoveka koji je čekao na ulici. Popričao je sa njim dok je El Masri kupovao čaj, pokazao mu Klaru i Oliviju, dao mu cedulju koju de uručiti Klari, poruku u kojoj je pisalo da Klara mora što pre da se vrati do kočije jer je stigla vest da je Angus bolestan. „Znao sam da de uraditi to što sam želeo.“ Tužno je zavrteo glavom. „Meni je verovala. Zeleo sam da moj čovek to obavi kad ostane sama. Nismo bili sigurni kako demo to izvesti. Ali vi ste nam olakšali posao kad ste krenuli za Fadilom.“ Olivija oseti žacaj bola. „Moj čovek je stupio u akciju“, nastavi Hasan. „Presreo je vašu sestru dok se prečicom vradala ka kočiji. Nažalost“, Hasan zazvecka brojanicama, „tad su ih napali još neki ljudi koje sam angažovao. Odveli su je u jednu kudu, a potom je spustili u odvodne kanale, do mraka.“ U odvodne kanale? Oh bože. Klara. „Gospođa Grej nijednog časa nije posumnjala da sam ja umešan u to“, reče Hasan. „Nijednom joj nisam pokazao lice dok smo bili u pustinji. Mogli smo da je oslobodimo…“ „Sumnjam da si to stvarno nameravao. Mislim da si hteo da je kazniš što te je odvela do te plaže, što se Tabija te nodi zatekla tamo…“ „Grešite. Moj plan je mogao da upali. Samo da je gospodin Grej priznao.“ Olivija stisnu vilicu. „Mogao?“ „Pobegla je, gospođo Šeldon.“ Hasan skliznu prstima preko kuglica, namrgođenog lica. „Ne vidim kako bi mogla da preživi u pustinji. Nismo joj ostavili čuturu za vodu, imala je sasvim malo hrane. Žao mi je, strašno mi je žao, što je to uradila.“

255


Olivija zatvori oči. „A njeno telo…“ „Nisam uspeo da ga pronađem. Ali sam siguran da je otišla.“ „Ne“, promrmlja Olivija. „Ne verujem ti.“ Al, čak i dok je to govorila, osetila je kako joj se srce steže. Na kraju krajeva, odavno je naučila da leš nije neophodan da bi nečija smrt postala stvarna. U misli joj nagrnu bujica slika: Klara kako grli Ralfa, kako ljubi Gasa, njene plave lokne, poskakujude jamice na obrazima… Stisak njene tople šake. Skoro da je mogla da je oseti. Ponovo je pokušala da je zamisli, svoju stariju sestru, u vreme dok je bila dete. Ali nije mogla. A sad je nestala čak i ta jedina Klara koju je poznavala, sve što joj je ostalo od nje, sve joj je bilo oduzeto. Taman kad joj se konačno vratila. To nije moglo da bude stvarno. Nije moglo. Ali mučna pomisao da je možda ipak bilo stvarno poče da se svija oko nje poput gvozdenih okova. Disanje joj postade plitko i ubrzano. Borila se za vazduh, pokušavajudi da se obuzda. Morala je da zadrži kontrolu ako je sebi htela da pruži makar najmanju nadu za bekstvo. Morala je da pobegne, zbog Ralfa, ako ni zbog koga drugog. „Ko ti je pomogao?“ s mukom je promucala. „Ko su ljudi koji su oteli Klaru?“ Hasan joj odgovori da su to sluge čoveka za koga nikad nije čula. „Rado je pristao da mi pomogne“, objasnio je. „Strašno je kad jedna nevina mlada žena na takav način izgubi život.“ Olivijin stomak okrenu se od licemerja koje je izbijalo iz te izjave. „Da li ti je El Masri pomogao?“ „Nije.“ Bila je iznenađena, ali sad je bar znala. „Molim te“, rekla je, „ostavi Ralfa po strani. Džeremi ionako nede završiti u zatvoru. Sam si rekao da niko to ne želi.“ „Možda se predomisle kad Ralf nestane. Gospodin Grej mora da bude kažnjen.“ Hasanov ton se povisi, a oči mu se raširiše. „Mora.“ Polako je udahnuo, očigledno pokušavajudi da se pribere. Kad je ponovo prozborio, glas mu je podrhtavao od pokušaja da uspostavi poljuljanu kontrolu. „Možda ne dođe do toga. Nadam se da nede. Kad saznaju da ste mrtvi…“ Hasan potapša pištolj. Rekao je još nešto, pomenuvši neki haos i ludilo, ali Olivija ništa nije čula. U ušima joj je odzvanjala samo reč „mrtva“. „Kako deš to da obaviš?“ procedila je drhtavim usnama. „Da li deš mi zagnjuriti glavu u vodu? Ili deš mi presuditi metkom? Kako de to izgledati?“ „Ne treba da se plašite. Nedu dozvoliti da osetite bol. Ovo ovde…“ rekao je, podigavši pištolj. „To više ne radi. Pukla je kočnica. Imam još jedan, sakriven u pustinji, gde je po prvobitnom planu trebalo da odemo. Ne brinite, bide to čista smrt. Ne želim da vas bijem, ili tako nešto. Osim ako me ne primorate na to.“

256


„Možda treba da ti budem zahvalna?“ „Samo ne pravite gluposti i imadete laku smrt.“ Hasan se tugaljivo namršti. „Moj prijatelj, Šahid, strašno se uzrujao kad se vaša sestra izgubila. Sutra može da pošalje ljude po vaše telo.“ Olivija proguta knedlu. Nije želela da razmišlja o tome. „Zašto me nisi odmah odveo tamo?“ „Putevi oko grada de još neko vreme biti prometni. Ne želim da nas bilo ko vidi.“ „Onda nemoj to da uradiš.“ Olivija je mrzela molediv prizvuk u svom glasu. Zašto je to moralo da bude tako nedostojanstveno, zašto je na kraju sve moralo da se svede na preklinjanje za goli život? „Pustideš me da odem, jelda? Molim te.“ „dutite“, promrmlja Hasan. „To strah govori iz vas.“ „Svakako ne želim da umrem. Molim te, pusti me da živim. Ispričadu čitavom svetu šta se desilo sa Tabijom.“ „To sad kažete.“ „Hodu, kunem se.“ Tišina. „Ne moraš da budeš takav čovek. Ne moraš da me ubiješ.“ On je i dalje dutao. Ona zadrža dah. „Naravno da moram“, rekao je. Prošlo je još sat vremena. Klik-klak. Tik-tak. „Moram da se olakšam“, prozbori Olivija. To je bila istina. Uzdržavala se koliko god je mogla, ali je pritisak u njenoj bešici sad postao nepodnošljiv, a zvuk talasa koji su se mreškali u podnožju svetionika nije joj nimalo pomagao. Čula je priče da su ljudi često umeli da se unerede u trenutku smrti i nije želela da to bude slučaj sa njom. „Hodeš li da me pustiš da se olakšam? Ne mogu da jašem dok to ne obavim.“ Hasan zalupka pištoljem po kolenu. „U redu“ rekao je, ubacivši proklete brojanice u džep. „Pomodi du vam.“ Olivija je izbegla njegov pogled dok joj je pomagao da ustane. Noge su joj klecale dok ju je vodio ka ivici grebena. Bilo je mračno, na nebu se nazirao samo tračak meseca, komadid komadida, kao progutan osmeh. Morala je da napregne oči da bi razlučila gde se okončavalo kopno i počinjalo more. „Čučnite“, rekao je. „Ne mogu da spustim veš.“

257


On krenu ka njoj i podiže joj suknje. Skrenuo je pogled dok je to radio. Šake mu okrznuše njenu butinu. Osetila je dodir pištolja, hladan i tup, na ogoljenom delu kože iznad čarapa. Podigla je oči ka nebu dok joj je povlačio veš naniže. Da li je mogude da je roditelji posmatraju odozgo? I Klara? Uvukla je vazduh, zaškiljila. Ne razmišljaj tako… slomideš se ako to budeš radila. Hasan se povuče unazad. Čula je kako mokrada šljapka po suvoj zemlji. Palo joj je na pamet da pokuša da gurne Hasana preko grebena dok joj bude pomagao da se obuče. Ali bili su predaleko, i sigurno ne bi uspela, a on bi posle toga postao još obazriviji. Nakon obavljenog posla, vratio ju je nazad i gurnuo je ka zemlji, nateravši je da prvo klekne, a potom i da legne. „Kad kredemo?“, upitala je. „Uskoro.“ „Zašto čekaš? Vidiš da je sve pusto.“ Kad nije odgovorio, ona pomisli, Ipak to ne želi da uradi. Odlaže jer ga odlučnost izdaje. Ali on konačno prozbori: „Grešite. Unaokolo možda još ima ljudi. Moramo da sačekamo.“ Tada je shvatila da je jedina osoba kojoj je bilo teško da poveruje da de se to stvarno desiti bila ona sama.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE Naila bupnu na zemlju. Srce joj je mahnito lupalo dok je pogledom pročešljavala senke okolnih stabala i staze oivičene statuama. Čula je duboke muške glasove koji su dopirali sa verande, odjek smeha. Zvučali su tako opušteno, tako sredno. A opet, svi ti ljudi sigurno su znali da de se uskoro okončati još jedan život. Potrčala je ka rubovima poseda. Kad je stigla do međe, osvrnula se ka svetlosti koja se izlivala kroz zasvođene prozore, ka debelim glinenim zidovima sagrađenim sa ciljem da žene koje su tu živele razdvoje od ostatka sveta. Osetila je mali poslednji žacaj iskušenja da ostane da živi tu, u toj raskoši i izobilju, i zaboravi na krv koja je bar delimično ležala i na njenim rukama; da zaboravi na Kleine i Babuove potrebe i nemogude snove koje je delila sa svojim zanesenim klovnom. A onda se okrenula, zarila nokte u ciglu, osetivši kako joj oštar pesak para kožu, i počela da se vere, prebacivši jednu pa drugu nogu preko gornje ivice zida. Dok se spuštala na zemlju, oderala je nožne prste i dlanove na grubu ciglu. Zagledala se u talasastu pustinju i krenula preko peska. Držala se dalje od druma sve dok se nije dovoljno udaljila da je Šahidovi stražari ne primete. Kad je stigla do srebrnastog

258


puta koji je vodio ka Aleksandriji, počela je zadihano da pevuši, više da čuje neki zvuk, bilo kakav zvuk, u toj nodnoj praznini, nego što joj je bilo do pevanja. Pešačila je manje od pola sata kad ju je topot kopita upozorio na nečije prisustvo. Bio je to trgovac pamučnom robom koji je putovao u grad na jutarnju pijacu. Pristao je da je povede sa sobom. Uopšte se nije osvrnuo na njenu finu odedu. Sve i da mu je bilo čudno šta je jedna devojka tražila potpuno sama u tom mraku i pustoši, nije to naglas pomenuo. Samo je žvakao duvan i zurio pravo ispred sebe, gledajudi vlastita posla, dok su prelazili milju za miljom. Možda naprosto nije mario. Njegovo dutanje ostavilo je Naili dovoljno vremena da razmisli šta sledede da preduzme. Uopšte nije sumnjala da je Hasan dosad oteo gospođu Šeldon. Znala je da nede dopustiti da se njegov plan izjalovi. Sad su sigurno ved bili na putu ka oazi. Samo što Naila nije imala ni najblažu predstavu kako da pronađe oazu. Morade da potraži pomod. Zvona na katedrali Svetog Marka objavila su jedanaest sati kad su konačno stigli do grada. Naila se rastala sa svojim saputnikom ispred pijace pamuka, ljubazno mu zahvalivši i odjurivši dalje. Tapkala je stopalima preko pustih pločnika, osušenih usta, osedajudi žiganje u slabinama, fokusirana samo na to da najbrže što može stigne do skladišta u kome je Kafele čuvao svoju robu. Ali kad je prošla pored svoje kude i primetila svetlost sveda koje su gorele u sobi, ukopala se u mestu. Stajala je na kaldrmi zuredi u titravi plamen i pokušavajudi da dođe do daha. Ko je bio tamo? Isa? Zar je mogude da se vratila? Ili je to bio Džahi? Krv joj mahnito zastruja, a svilena odeda prilepi se uz telo koje se znojilo na svežem nodnom vazduhu. Drhtavim prstima otvorila je vrata i krenula na sprat, ka sobi svoje porodice. Kad je podigla rezu na vratima, odahnula je od olakšanja. Unutra nije zatekla samo Isu i decu koja su spavala u uglu, ved i Kafelea. Pre nego što je bilo šta stigla da kaže, Isa se ustremi preko sobe i stegnu je u zagrljaj, tako jako da je ostala bez vazduha. „Nisam mogla da uđem u taj voz“, rekla je prigušenim glasom, da ne probudi decu. „Ne pre nego što saznam gde si ti. Pozvala sam Kafelea i on je sve prevrnuo da te pronađe.“ Blago se izmakla, da je bolje osmotri. Kajal joj je bio razmazan oko očiju, puder nagomilan u naborima kože. „Obučena si kao drolja“, rekla je. „Jesi li povređena?“ Naila zavrte glavom. Potom se okrenula ka Kafeleu, suočivši se sa njegovim zabrinutim pogledom. „Treba mi pornod“, rekla je. Ne sačekavši da razmisli da li

259


de imati hrabrosti da to uradi, sve mu je ispričala, posmatrajudi kako se izraz na njegovom licu menja, od zbunjenosti, preko neverice, do turobnog prihvatanja. Kad je konačno završila, osetila je kako joj ramena padaju. „Majčice mila“, promrmlja Isa, stropoštavši se na pod. „Ne shvatam kako… Ali kako? Džahi, moj rođeni brat… i ti…“ Ispružila je šake prekrivene masivnim prstenjem, kao da hode sve to da odgurne od sebe, i pljunula preko ramena. „Naila“, prozbori Kafele, „zašto mi nisi rekla?“ „Nisam htela da te uplidem u to“, odgovori ona. „Plašila sam se.“ „Čega?“, upita Kafele, bolnog lica. „Mene? Koliko sam ti puta rekao da hodu da ti pomognem, da meni možeš da veruješ?“ Okrenuo se u stranu, klizedi šakama preko golog vrata, nervozno gnječedi kožu iznad grube košulje. „Žao mi je“, promuca Naila. „Žao mi je.“ On duboko udahnu. „Mogla si da spaseš Klaru Grej, Naila, da si samo nekom rekla.“ „Nijednog časa nisam pomislila da bi mogla da nastrada. I bila sam uplašena. Nisam htela da mi otmu decu, da ostanem bez njih.“ Zgrčenim prstima pritisnula je oči, pokušavajudi da potisne suze. Ne traži opravdanja, naredila je sebi, jer nema opravdanja. „Možda još nije kasno da sprečimo Hasana da ubije gospođu Šeldon. Znam gde je odveo, mogu da vam opišem to mesto. Moramo odmah da odemo…“ „Ne možete“, prozbori Isa. „Ako to učinite, svi de pretpostaviti da ste još od samog početka umešani u to pa de vas obesiti kao saučesnike.“ „Ali Kafele ništa nije uradio.“ „Nema veze“, reče Isa. „Jedna Britanka je mrtva, druga nadomak smrti, a njihovi muževi su najbogatiji Englezi u Egiptu. Niko nede imati milosti kad kucne čas da se svedu računi.“ „Valjda ne misliš da ne treba ništa da preduzmemo?“, upita Naila. „Naravno da demo nešto preduzeti“, umeša se Kafele. „Nedu dopustiti da jedna nedužna žena izgubi život.“ Zagledao se u tavanicu, sa dubokom brazdom posred čela. Na kraju je rekao: „Idemo u kasarnu, da isteramo stvari na čistac. Redi demo da si sve to tek nedavno saznala. Ostaje nam samo da se nadamo da de nam poverovati. Kako god, stvari de izgledati bolje ako sami odemo kod njih.“ „To je opasno“, prozbori Isa. „Bolje se drži po strani, Kafele. Nije na tebi da to rešavaš.“ Začuli su lupu na vratima. „Naila? Jesi li tu?“

260


Naila zadrža dah. Kapetanov prepoznatljiv dubok glas odzvanjao je od urgentnosti. Kafele tiho opsova. Naila otvori usta da kaže da de sama izadi pred kapetana. Ali pre nego što je stigla bilo šta da izusti, Kafele se progura pored nje i jurnu niz stepenice. „Stani“, povika Naila, pojurivši za njim. „Čekaj.“ On zastade i okrenu se. Njegove bademaste oči osmotriše je kroz prašnjavu tamu. „Pusti mene“, rekla je. „Moja majka je u pravu. Previše je opasno. Pogrešila sam što sam došla po tebe.“ „Misliš da bih mogao da te ostavim samu u ovome?“ Pokazao je glavom ka porodičnoj sobi, gde se nalazila njena majka. Uprkos teatralnom zaklinjanju na ljubav i brižnost, Isa nije krenula za njima. „Ja nisam kao ona“, procedio je. „Oduvek si zasluživala bolje.“ Neko ponovo zalupa. Vrata poskočiše na šarkama. „Ne želim da budeš povređen“, reče Naila. „Nedu biti povređen“, odgovori Kafele. „Ni ja ni ti“, dodao je, otvarajudi vrata. Kapetan nije došao sam. Bio je okružen drugim vojnicima koji su stajali u mraku. Pukovnik i Fadil su takođe bili tu. Fadilova glava bila je obmotana krvavim zavojima. Ženski glas zapara nodni vazduh, glas pun valjajudih suglasnika koji je nepogrešivo pripadao gospođi Karter. „Znači, konačno si stigla.“ Probila se pored pukovnika. „Gde li si samo bila?“ „Sve vreme te tražimo“, umeša se kapetan. Njegovo lice, utonulo u nodnu senku, bilo je napeto od straha i besa. „Taman smo krenuli ka kasarni“, objasni Kafele. Naila se žacnu od tog prizora. Bio je tako tanušan u poređenju sa tim stasitim kapetanom, ali je ipak resio da se uhvati u koštac sa njim, da stane na njenu stranu, uprkos svemu. „Naila zna gde je gospođa Šeldon. Upravo je shvatila šta se tačno zbilo.“ Kapetan se okrenu ka Naili. „Gde je ona? Da li je tvoj ujak pretukao Fadila i pucao u Šeldona?“ Nailina vilica se oklembesi. „Pucao u gospodina Šeldona?“ „To nije odgovor. Gde… je… ONA?“ „U maloj oazi. Tamo gde rastu dve palme…“ „Jebiga“, procedi kapetan. „Jebiga.“ „To ved znamo“, reče pukovnik.

261


Naila oseti dašak olakšanja. „Ali Hasan ju je oteo.“ „Hasan?“ Kapetan stisnu pesnice. „Jebeni kočijaš? Ubidu ga, proklet bio.“ Okrenuo se ka vojniku koga Naila nije poznavala. „Vodi ih oboje u kasarnu, Stivense.“ Potom je bez reči skočio na konja i zatutnjao niz ulicu u oblaku crne prašine, ostavivši pukovnika, gospođu Karter i Fadila za sobom.

TRIDESET PETO POGLAVLJE „Još malo pa stižemo“, objavi Hasan. Ruka mu je bila čvrsto prebačena oko Olivijinog struka. Sedela je ispred njega, okrenuta postrance, dok joj se ivica kožnog sedla urezivala u butinu. Zadnjica joj beše utrnula, leđa ukočena, stomak pun narastajudeg užasa. Osmotrila je Klarinu kobilu, koja se vukla za njima, privezana za Hasanovog pastuva, i dalje osedlana. Ako bi samo na trenutak uspela da se izvuče iz Hasanovog stiska, mogla bi da pokuša da pobegne. Ako. Razgibala je prste i ručne zglobove trudedi se da joj telo ostane što mirnije kako Hasan ne bi primetio njene pokrete. Ignorišudi kanap koji joj se bolno usecao u plikove na koži, ubacila je palac u čvor i počela da ga pomera levo-desno, poput klipa. „Pogledajte“, rekao je Hasan. Na vratu je osetila njegov vreli dah. „Eno tamo.“ Olivija primeti obrise dve palme koji su se nazirali kroz pomrčinu. Horizont je izvodio neke čudne trikove u pozadini, kao da se pomerao. Hasan podbode svog konja. Uspori, zavrištala je u sebi, još mahnitije pomerajudi palac. „Još malo i sve de biti gotovo“, reče Hasan. Olivija pomisli da je to rekao sebi koliko i njoj. „Nedu vas povrediti“, rekao je. „Bide brzo. Tako brzo.“ Ona stisnu usne. Dah joj je zastao u grlu, pretedi da je uguši. Rekla je sebi da mora da se bori: za sebe, i za Ralfa. Nede dopustiti Hasanu da ga otme. Ponavljala je to u sebi iznova i iznova, nemo, kao maniru. Htela je da veruje da joj je to obedanje davalo snagu, ali ipak nije mogla da zaustavi drhtanje u nogama. Da li de osetiti kad metak prođe kroz nju? Gde de gađati? U glavu ili srce? Da li de odmah umreti, ili de morati da čeka, oblivena krvlju, da on napuni pištolj i ponovo nacilja da je dokrajči? „Ponovo moram da se olakšam“, rekla je.

262


„Ne, ne morate“, odvrati on. „Moram, stvarno.“ „Još nekoliko minuta i to vam više nede biti važno. Šta god da sada osedate, to više nede postojati.“ Kako čudna i strašna pomisao. Olivija se svojski trudila da pronađe neki smisao u tome. Više nede videti, mirisati, postojati. Ti grčevi u mišidima, vrelina na okrvavljenim zglobovima, sve de nestati. Gde de sve to otidi? U školi je učila da se Ana Bolen žalila kad su joj odložili pogubljenje, ozlojeđena što su joj dodelili te dodatne sate života, jer je više volela da se to što pre obavi kako bi se oslobodila patnje. Kao da je zaborav bio bolji od života i nade i toplog srca koje ti je pulsiralo u grudima. Olivija to nije mogla da oseti, ni najmanje. Ona nije želela zaborav, nije bila spremna za to. Nije mogla u toj meri da se prepusti sudbini. Neminovno, i previše brzo, stigli su do spojenih palmi. U njihovom hladu bila je mala koliba. „Vaša sestra je ovde boravila“, reče Hasan. „Skoro kao da ste ponovo zajedno.“ „Uopšte nije tako.“ Olivija se napeto zagleda preko peska koji se pružao svud oko njih. Nešto u njoj borilo se sa tom pomišlju. Nije imala osedaj da je to istina. A opet, nije ga imala ni kad je izgubila roditelje. Kakav sablastan šekspirovski rasplet, da iste egipatske dine progutaju sve njih. Ne. Dosta. Ta pustinja možda nije progutala Klaru. Niti de progutati nju. Ne predaj se, Oli, ne predaj se. Hasan siđe sa konja i povuče je ka sebi. Ona se izvi u stranu, tela ukrudenog od straha. On je ponovo povuče i noga joj instinktivno poskoči, šutnuvši ga u podlakticu. Njegove tamne oči raširiše se od bola. Zgrabio ju je za ručne zglobove i svukao je sa sedla. Tresnula je na tvrdu zemlju u oazi, okružena namreškanim suknjama. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da dođe do daha. Pomerila je šake levodesno. Još nisu bile sasvim slobodne. Podigla je oči ka Hasanu. Pogled mu je sada postao surov, neumoljiv, bez traga one topline koju je viđala dok je radio kod Klare. U sebi ga je upitala, Koji od te dvojice si pravi ti? Ovaj koga sada vidim, ili onaj koji si ranije bio? U svakom slučaju, videlo se da je skupljao snagu za ono što je morao da uradi. „Nemoj, molim te.“ Glas joj zastade u grlu i njena pribranost iščeznu. Baš sada, u trenutku kad je morala da bude bistre glave, bujica slika pokulja joj kroz um: majčin osmeh ispod onog drveta u Kairu, Klara kako jeca u ledenom londonskom pristaništu, kaluđerice, Božid u salonu Beatrisine kude,

263


Edvard dok je uči da jaše, Edvard dok joj salutira pred kudom, njegov osmeh, otkucaji njegovog srca… Hasan je povuče ka kolibi. Belo platno njegovih pantalona lepršalo je na nodnom vazduhu. Nije mogla da smisli šta da uradi. Jecala je i brektala od užasa. „Ne“, povikala je. „Nenenene.“ Nešto je čula, i nije čula, u isto vreme. Nešto što nije imalo nikakvog smisla. Hasanova glava se naglo okrenu. Sigurno je i on čuo. Lice mu se namršti od zbunjenosti. El Masri je bio tu. Stajao je blizu njih, veoma blizu, držedi vlastiti pištolj. Olivija nije znala da li treba da oseti olakšanje ili još vedi strah, ali pre nego što je shvatila šta radi, glava joj polete unapred i zubi joj se zariše u Hasanovu butinu, zagrizavši iz sve snage. Osetila je ukus krvi. I čula zaglušujudi urlik. Trebalo joj je nekoliko sekundi da taj urlik poveže sa njegovim bolom. Nije prestajala, nastavila je da grize, ne popuštajudi pritisak sve dok nije osetila kako je pokvareni pištolj udara u lobanju. Vid joj se zamutio, ali ovog puta nije izgubila svest. Hasan se zanjihao, kao da je svu preostalu snagu uložio u taj udarac, i uhvatio se za nogu. Ona se teturavo pridigla, ispljunuvši njegov ukus iz usta. Konačno, snažno cimnuvši konopac, uspela je da oslobodi šake. Uopšte nije razmišljala, nije sačekala čak ni da udahne. Zgrabila je kamen sa zemlje, bacila se na Hasana i počela da ga udara po glavi, iznova i iznova. Negde u zapedku njenog uma zamorila je misao, El Masri ne puca u mene, znači da je na mojoj strani. Više se nije plašila. Najviše se plašila dok ništa nije radila. Nije bilo ničeg strasnijeg od predaje. Hasan pade na zemlju, a ona nastavi da ga udara. „Stanite“, prozbori El Masri. „Sad možete da stanete.“ Boredi se za dah, zapiljila se u Hasana. Ležao je pod čudnim uglom, kao slomljena statua. Brojanice su mu ispale iz džepa. El Masri kleknu pored njega. Opipao je Hasanov ručni zglob, pogledao u Oliviju, a onda nanišanio u Hasanovu glavu i opalio. Kroz dine se prolomi potmuli odjek hica. Kamen joj ispade iz ruke. Naglo je ustuknula. „Je li ved bio mrtav?“, upitala je. „Videli ste kad sam ga ubio“, odgovori El Masri. „Je li ipak bio mrtav? Jesam li ga ja ubila?“ „Ja sam ga ubio“, reče El Masri. A onda dodade: „A sad bežite odavde.“ Ona se zagleda u Hasanovo mlitavo obličje. Lokva crne krvi natapala je pesak. „A ti?“ upitala je. „Šta deš ti da radiš?“ „I ja du morati da nestanem. Ali mi je drago što sam uspeo ovo da obavim.“

264


„Možda nije bilo potrebe za tim. Mislim da bih ga svejedno ujela, čak i da nisi bio tu.“ „Ko de ga znati.“ „Deluje tako mrtvo.“ „Hteo je da vas ubije. Sad idite. Dolazi oluja.“ Olivija ponovo pogleda u pokretni horizont. Zvezde su lagano nestajale. Teturavim korakom prišla je Klarinoj kobili, još privezanoj za Hasanovog konja, i otkačila uzde. Podigla je stopalo da uzjaše, ali uzengije su bile previše visoke, a njene suknje preširoke. Zastala je, drhtedi kao prut. Iza leđa je začula bat stopala i osetila kako El Masri spušta ruke na njen struk i podiže je uvis. Uz njegovu pomod, popela se na konja, prvo prislonivši stomak uz sedlo i potom se prebacivši u sededi položaj. El Masri lupi Klarinu kobilu po sapima i ona krenu. „Požurite, i ne menjajte pravac“, doviknuo je. „I ne stajte dok ne stignete do grada. Dolazi loš vetar.“ Oliviji nije trebalo dvaput redi. Naterala je Klarinog konja u galop. Pre toga nikad nije jahala preko talasastog peska i bila je nesigurna u sedlu, ali nije usporila. Što je brže išla, daljina između nje i onog okrvavljenog kamena postajala je sve veda, a otkucaji njenog srca smireniji. Oči joj se podigoše ka nebu. Zamišljala je kako je roditelji bodre da nastavi dalje, čula kako njena majka govori, Uspede da preživi. Ah, čarobno, zar ne? Potom začu i Klarin glas, koji je zahtevao jednaku pažnju. Čarobno, apsolutno čarobno. Jecaj joj se otrgnu iz grudi, ali je odlučno stisnula vilicu. Nije smela da se slomi, ne još. Vetar poče da pojačava, mrsedi joj kosu, oduvavši joj pocepanu čipkanu kragnu sa haljine. Glava i obraz pulsirali su joj od bola. Bacila je pogled preko ramena, upijajudi tu prazninu, srebrnaste peščane prevoje. Zvezde su nestale. Prašina je letela na sve strane. Bio je to uistinu loš vetar. Oči joj se zamutiše, ali ne od suza. Suze nisu grebale ni pekle. To nisu bile suze, ved pesak koji je sad bio svud oko nje, podižudi se sa svih strana, šibajudi je po licu i ulazedi joj u nos. Tu ipak nije bilo ničeg čarobnog. Ni najmanje.

265


KASNIJE TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE Naila je zurila kroz maleni prozor kancelarije u koju su je zaključali, posmatrajudi kako baršunasto nebo postaje sivo, pa belo, i potom se polako, deo po deo, pretvara u plavet prošaranu žutim prugama. Na praznim pašnjacima više nisu lelujale tajanstvene nodne siluete, barake i šta je dobile su jasne obrise. Novi dan, posle svega. Čuo se lepet krila dok je jato ptica uzletalo sa stubova pored kapije. Trenutak kasnije pojavio se pukovnik, prav kao strela na svom konju, mada je iz njega zračila napetost teška kao natopljena zemlja. Njegovo naočito lice bilo je smrknuto ispod oficirske kape. Naila napregnu oči, pažljivo posmatrajudi, ali koliko god da je pokušavala, nije videla nikog osim njega. Kapetan nije bio tu. Pukovnik je sjahao, privezao konja i nestao u baraci na čijim je vratima pisalo „Pukovnik Tomas Karter“. Posle minut ili dva ponovo je izašao, zalupio vrata za sobom i ustremio se pravo ka sobi pored Nailine, gde su zatvorili Kafelea. Naila brzo priđe i prisloni uvo uza zid na kome je visila velika mapa. Ali čula je samo prigušen odsečan ritam pukovnikovog glasa propraden nerazumljivim pevušavim odgovorima. Gledala je u sat na suprotnom zidu. Prošlo je pet minuta, potom šest, pa osam, i još ko zna koliko. Spolja je dopiralo toptanje kopita. Vratila se do prozora taman na vreme da vidi kako neki muškarac sa velikim stomakom i odelom koje mu je loše stajalo stiže sa gospodinom Grejom. Pukovnik ih je po svoj prilici takođe video jer je odmah napustio susednu sobu i krenuo im u susret. Naredio je konjušaru da odvede njihove konje i poveo gospodina Greja i tog debelog muškarca ka svojoj kancelariji. Neko vreme nakon toga ništa se nije dešavalo. Još vojnika stiglo je u kasarnu. Naila se stropoštala na pod. Brava na njenim vratima konačno se okrenula. Skočila je na noge kad je pukovnik kročio unutra. „Da li je mrtva?“ Naila nije mogla da čeka više ni trenutka.

266


„Mislimo da jeste“, odgovori on dalekim šturim tonom. „Bila je oluja, nismo mogli da se probijemo, ali smo pronašli njenog konja.“ Opipao je svoj vrat. „I čipkanu kragnu.“ Izraz lica mu je bio leden. „Moja žena je van sebe.“ Zastao je i razgibao vilicu, kao da ga je bolelo da je drži u mestu. „Oboje smo van sebe. Kapetan Bertram je još tamo.“ „Da li je on dobro?“ „Niko nije dobro.“ Pukovnik zađe dublje u sobu. „Klara je imala decu, sinčida koji još nema ni godinu dana. On je nikada nede upoznati. Sirota Olivija je godinama živela bez ikog svog. Obe su imale čitav život pred sobom.“ Drhtavo je uvukao vazduh. „Obe su zaslužile da žive.“ Neki muškarac izvikivao je naređenja. Naila se prenu kad su se vrata susedne sobe otvorila. Čula je glasove, bat koraka. Skrenula je pogled ka prozoru, potom nazad ka pukovniku. On klimnu glavom. Prešla je preko sobe i naslonila vrhove prstiju na okvir prozora. Grlo joj se stegnulo. Kafelea su ubacivali u policijska kola, pored debelog muškarca koji je došao sa gospodinom Grejom. „Gde ide?“ jedva je izustila. „Komesar Vilkins ga vodi u zatvor“, reče pukovnik. „Ne.“ Ta reč joj zastade u grlu. „Kunem se, on ništa nije uradio. Hasan je kriv za sve. On i ja. Ja sam napisala ono prvo pismo za gospodina Greja. Možete da proverite moj rukopis.“ „Ne možemo“, reče pukovnik, „jer je pismo odavno pocepano, čim ste ga poslali.“ „Molim?“ Naila prisloni dlan uz glavu, pokušavajudi da shvati tu vest. Kad samo pomisli koliko je strahovala zbog tog pisma, a sad se ispostavilo da ono uopšte nije postojalo. Da je još odavno uništeno. „Kafele je ponudio da prizna sve što Vilkins traži od njega“, reče pukovnik, „samo da tebe ostavimo na miru.“ „Ne.“ Naila grozničavo zavrte glavom. „Ne.“ Ponovo se okrenula ka prozoru noktima parajudi drveni ram dok je jedan od policajaca gurao Kafelea u kola, nateravši ga da posrne, i potom zalupio rešetkasta vrata za njim. „Ne može da prizna“, rekla je. „Nedu mu dopustiti da to uradi.“ Očajno je pogledala u pukovnika, boredi se sa jecajima. „Recite im da stanu“, rekla je. „Molim vas.“ Sklopila je ruke, kao da ga preklinje. „Morate da ga pustite. Uhapsite mene.“ „Ja tu ništa ne mogu“, procedi pukovnik, mada je iz njegovog glasa izbijao predutni dodatak, koliko god da želim. „Kafele se sam prijavio. Priznanju se u zube ne gleda. A Vilkins hode krivce. Osim toga, njemu više odgovara da to bude

267


Kafele.“ Usne mu se izviše u mučan osmeh. „Ti si žena – štaviše, Egipdanka. Radije ne bismo išli tako daleko.“ „Tabija je takođe bila Egipdanka.“ Glas joj je bio visok, uspaničen čak i u njenim ušima. „Da, ali je ono što joj se desilo ostalo pokopano, kao što sigurno znaš.“ „I vi mislite da je to u redu?“ „Naravno da nije. Ali ni sve ostalo što se desilo takođe nije u redu.“ „Ne smete da dopustite da komesar Vilkins odvede Kafelea.“ „Šta ti, dođavola, misliš?“, razvika se pukovnik. „Šta ja tu mogu da uradim?“ Naila skrušeno ustuknu. On se zagleda u nju, pogledom koji je prljio kožu. „On je nedužan“, rekla je. „Olivija i Klara su takođe bile nedužne. Mogla si da ih spaseš, samo da si razvezala jezik.“ „Vratila sam se zbog gospođe Šeldon.“ „Ali si zakasnila. I sad su obe mrtve. Mrtve… Alister Šeldon je dobio metak. Mada protiv svoje volje, ti si učestvovala u svemu što se desilo, Naila. I kad kucne čas za svođenje računa, moradeš da prihvatiš konačni obračun, čak i ako ti nije po volji.“ Pukovnik se zagledao u tavanicu. Vena na vratu mu je nervozno pulsirala iznad kragne ukrudene od peska. „Kafele… dobide više decenija teške robije, u najmanju ruku.“ Naila se uhvati za stomak, zamislivši okovanog Kafelea, povijenog od starosti i muka, ili još gore, mladog Kafelea pomodrelog lica, sa omčom prebačenom oko vrata. „Kada?“, šapatom je upitala. „Kada de biti suđenje?“ „Uskoro.“ „Možda ga ne proglase krivim.“ Tanušna nit nade zastruja kroz nju, krivudajudi između rebara. I stigavši skoro do samog srca. „Kafele de izadi na saslušanje, a ja du govoriti u njegovu odbranu. Istina mora da izađe na videlo. Svaka istina. I ona o Tabiji.“ Pukovnik je prezrivo osmotri. „Nede biti saslušanja“ rekao je. „Suđenje de biti obavljeno pred sudskom komisijom, po skradenom postupku. Vilkins nadzire sve dokaze i vodi razgovore. To što se desilo Klari i Oliviji bide predstavljeno kao nasilje motivisano pohlepom, sa ciljem da se izvuče novac od njihovih muževa. Loši Egipdani, pokvareni Egipdani. Kafele de dobiti propisnu kaznu i svi de biti sredni. Veruj mi, Naila, Vilkins de svim silama nastojati da ono što se desilo tvojoj tetki ostane zataškano jer je to u njegovom interesu. Njegovi džepovi su prokleto puni para od podmidivanja.“ Zavrteo je glavom. „Osim toga, ni ostali ne bi dopustili da to ispliva

268


na površinu. Sve to je previše nedžentlmenski, previše nedolično. Previše opasno.“ Naila je zurila u svoja stopala. Bilo joj je užasno teško da se suoči sa golom istinom: da je Tabija izgubila život na tako okrutan način i da je bilo predodređeno da se njene ubice izvuku bez kazne. „Stvarno baš ništa ne možete da učinite za Kafelea?“ upitala je. „Naša jedina nada je da pronađemo Hasana ili El Masrija. Dobrog starog ujka Džahija. Ako uspemo da ih izvedemo pred sud, da se pred Vilkinsom zakunu da Kafele nije imao nikakvog udela u tome, to bi možda bilo dovoljno da se spasi. Gde su oni, Naila?“ „Ne znam.“ Pukovnik je sumnjičavo odmeri. „Stvarno ne znam, kunem se. Pojma nemam gde su otišli.“ „Ko je onda pomagao Hasanu? Sigurno je postojao još neko.“ Tad mu je ispričala za Nasara Šahida. Pukovnik ozlojeđeno uzdahnu. „Prokleti Nasar Šahid.“ „Da li dete ga uhapsiti?“ upita Naila. Baš kad je pukovnik otvorio usta da odgovori, vrata se naglo otvoriše. Gospodin Grej stajao je pred pragom, prebledelog lica. „Video sam Fadila kako dolazi“, rekao je. „Nekog nosi na konju. Ne znam koga.“ Pukovnik odmah izađe. Naila krenu za njim do otvorenih vrata. Dok je gledala u dvorište, osetila je kako joj se utroba grči. Fadil je ved bio tu, spuštao se sa konja na jedva dvadeset stopa od nje, sa okrvavljenim zavojima obmotanim oko glave. Prašnjavo žensko telo kruto je ležalo preko konjskih leđa. Naila je posmatrala kako je podiže sa konja. Uradio je to sa takvom nežnošdu da ju je duša zabolela.

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE Olivija se oprostila sa Džahijem na putu za Ramlu (dotada je počela da ga zove po imenu: El Masri je delovalo previše snishodljivo za čoveka koji se poput aveti pojavio usred peščane oluje da je izbavi). Sklonila je platno koje joj je obmotao oko lica i drhtavom rukom potapšala njegovu kamilu, njegovog vernogpratioca. Bilo joj je mrsko što je morala da napusti Klarinu kobilu, ali nije imala drugog izbora. Nije mogla da vidi prst pred okom, a kamoli da prati Džahija kroz peščani vrtlog. „Hvala ti“, rekla je, „što si krenuo za mnom.“

269


„Molim vas da mi ne zahvaljujete.“ Džahi se nervozno zagledao u nebo koje je postajalo sve svetlije. „Da li je u redu da ostatak puta prevalite sami?“ Ona klimnu glavom. „Spasao si mi život“, rekla je, glasno izustivši ono što je bilo žaslepljujude očigledno. „Uopšte nije trebalo da dođe do toga da vas spašavam.“ Još jedna neopoziva činjenica. Okrenuo se da pođe, skoro da je otišao. Ali tada se na okuci puta pojaviše dvojica vojnika na konjima i njihovi engleski glasovi zalepršaše kroz topli vazduh osvita. Olivija reče Džahiju da ide, da odmah krene, pre nego što ga primete. Čula je kako vojnici pominju neka hapšenja, nešto što se ticalo Kafelea i Naile, i Džahi je tad učinio neobjašnjivo. Odlučio je da se preda. Tek tako. Olivija se ubeđivala sa vojnicima koji su ga uhapsili sve dok nije postala modra u licu. Lice joj je bilo izubijano, svaka reč ju je stavljala na muke, čitavo telo je peklo, sve na njoj bilo je bolno i ranjavo. Nije mogla da se seti kako je to kad te ne boli makar jedan delid tela, i to ju je još više razbesnelo, nateralo njenu krv da proključa od gneva. Ali koliko god da je vikala na dvojicu poručnika, govoredi im da se nose, da ih ostave na miru, da idu da igraju polo ili kriket, da rade bilo šta za šta su dovoljno kvalifikovani, samo da se ne igraju prokletih detektiva – jer je Hasan sve vreme bio tu, svima njima ispred nosa, a oni ništa nisu primetili, za ime božje – oni se nisu obazirali na njene zahteve, a nije ni Džahi. I tako su njih trojica otišli, ostavivši Oliviju samu na pustom drumu, samo sa Džahijevom kamilom i jednom mačkom lutalicom. Mačka joj se mazno trljala o suknju. Olivija se osvrnula. Prvi put nakon toliko nedelja bila je sama, lišena nadzora. Pokajala se što one vojnike nije pitala za Edvarda, gde se trenutno nalazio, da li se bezbedno vratio. Pogledala je u kamilu. Kamila je pogledala u nju. Počela je da se trese. Sad kad je sve bilo gotovo, i kad više ništa nije radila, strah je potekao kroz nju, zajedno sa tugom. Ne smeš dapoklekneš. Još ništa zasigurno ne znaš. Ne još. Ali, uprkos tim mislima, tresla se kao prut. Svaki deo njenog tela vibrirao je od tog strašnog osedanja. Pošto nije imala šta drugo da uradi, uhvatila je kamilje uzde, podigla mačku i krenula kudi. Nije znala šta de uraditi sa bilo kojom od tih životinja kad stigne tamo, ali je smatrala da je tog dana napustila ved dovoljno bespomodnih stvorenja. Ona beduinka i njeni dečaci ljuštili su kukuruz kad se vratila nazad. Žena je ustala i podigla prste ka Olivijinom licu. Oči su joj bile pune suza. Olivija se zagledala u nju. Silno je želela da joj kaže koliko joj je bilo žao, ali nije mogla da prozbori ni reči.

270


Ruke su je bolele. Oči je pekle od peska. Gde je bio Edvard? Beduinka je zaklimala. Olivija takođe. Ne znam zašto klimam, pomislila je. Hodu da idem kudi, nedu više da budem ovde, a onda, ali ja nemam kudu, ni ovde, ni u Engleskoj. Molim te bože, samo da je Edvard živ i zdrav. Treba mi. Trebamitrebamitrebami. Ejdin glas zapara tišinu. „Gospođo Šeldon, živi ste!“ Pohitala je niz stazu, u braon lepršavoj suknji, zajedno sa Fadilom. „Oh bože“, promuca Olivija kad je ugledala Fadila. „Tvoja glava.“ „Zarašde. Said Bertram me je pronašao u podrumu i izvukao me napolje. Dobro mi je, gospođo Šeldon.“ Ali uopšte nije izgledao dobro. Bio je iznuren do srži, a koža mu je imala bolesnu zelenu boju, kao da ispod nje nije bilo ni kapi krvi. Fadil je odveo kamilu. Ejda je spustila mačku i oterala je u dvorište. Zajedno su krenuli ka kudi. Fadil je rekao Oliviji da se upravo vratio iz kasarne. Napravio je dugu uznemirujudu pauzu. Tuga mu je zračila iz očiju. „Oh.“ Olivija prisloni ruku uz stomak. „Oh.“ „Žao mi je“, rekao je. „Pronašli ste je?“ „Oluja je otkrila telo. Oko milju od oaze.“ Obrazi mu zadrhtaše, a lice postade još skrušenije. „Nisam uspeo, gospođo Šeldon.“ Jedna suza se skotrlja niz njegov sparušeni obraz. „Ponovo sam omanuo. Tako se stidim.“ Olivija je htela nešto da kaže, da mu stavi do znanja da ga ni za šta nije krivila, ali nije mogla da diše. Zgrabila je ivicu surovo stegnutog korseta, boredi se za dah. Klara. Klara. Odjednom je sve postalo previše stvarno. Njena sestra… Njen smeh i njen glas… Cakum-pakum. Ali ne. Ne. Nije to mogla da podnese. To nije bilo mogude… Sve dosad se nadala, gotovo verovala. Tek sada j e videla koliko. Fadil je i dalje pričao. Edvard je još bio u pustinji. Nije hteo da odustane od potrage za njom. Olivija ponovo poče da se guši. Još se nije vratio? Fadil je rekao da nije mogao da se vrati. Plašio se, užasno se plašio, da je i ona otišla. Što se ticalo Alistera, on je još bio živ. Utroba joj se okrenula kad je to čula. Ejda je rekla da su sluge iz obližnje kude čule pucanj i izašle da provere o čemu se radi, nakon čega su Alistera odveli u vojnu bolnicu. Bio je u nesvesti, ali van životne opasnosti. „Tako mi je žao, gospođo Šeldon“, reče Ejda. „Tako mi je žao.“ Olivija nije mogla da se pomeri. Više nije bila kadra da bilo šta učini. Prošla je noktima kroz kosu. Kosa joj je bila puna peska prilepljenog za kožu. Mogla je da oseti njegov ukus, miris. Jezik joj je bio ispucao i natečen. I Klarin je sigurno bio

271


takav. Do poslednjeg daha. Umirem od žeđi. Bolelo je. Gospode, kako je bolelo. Previše. Bila je sama. Tako sama, bez najblaže predstave koliko je svima nedostajala. Olivija to nikad nije stigla da joj kaže, koliko su patili za njom, ni koliko joj je bilo žao što su njihovi poslednji zajednički sati bili onako turobni i lišeni poverenja. Klara je otišla na onaj svet znajudi samo da je Olivija sumnjala u nju i da se nije sedala skoro ničeg iz njihovog zajedničkog detinjstva. Jecaji joj potresoše telo. „Hodu da mi se vrati“, čula je sebe kako mrmlja. „Samo hodu da mi se vrati.“ Kad je dojahao do kudne staze, Edvard ju je ugledao kako se previja od bola. Fadil i Ejda nezgrapno su stajali pored nje. Šta ste se ukipili, došlo mu je da poviče. Neka je neko uteši, za ime božje. Zaustavio je svog pastuva i skočio na zemlju. Ona se okrenula, zagledavši se u njega. Jedna strana lica bila joj je otečena i zamazana osušenom krvlju, baš kao i usta. Kosa joj je bila raspuštena, telo prašnjavo i puno peska. Ali bila je tu, bila je stvarna. Krajičkom svesti primetio je kako se Ejda i Fadil udaljavaju. Uopšte se nije osvrnuo ka njima. Ni ona se nije osvrnula. Bio je to trenutak apsolutne mirnode. A onda se oboje pomeriše, Edvard je zgrabi u naručje. „Hvala bogu, Oli. Moja Oli.“ Ona mu dodirnu lice. „Alister nije mrtav.“ Suze joj potekoše iz očiju. „A Klara jeste.“ „Znam, Oli. Znam.“ On je pronašao njeno siroto telo zgrčeno na pesku. Tako samo i slomljeno. „Žao mi je“, rekao je, ljubedi joj lice. „Ne mogu da ti kažem koliko mi je žao.“ „Ne znam šta da radim, kako to da podnesem.“ Podigla je oči ka njemu. „Edvarde…“ „Tu sam, Oli. Sa tobom sam.“ Nije bilo šanse da je ikad više ostavi. „Došao sam da ti pomognem.“ Glas mu je bio promukao. „Doveli su El Masrija u kasarnu. Sve su mi rekli. Mislio sam da si… mislio sam…“ Blago ju je odmakao od sebe. „Oli, pogledaj se samo.“ Zubi su joj cvokotali. Čitavo telo joj se treslo. Ved je viđao takav strah, čak i kod prekaljenih vojnika, uvek nakon što bi opasnost prošla. „Imam te.“ Čvrsto ju je privio uz sebe. Ni on ni ona više nisu pominjali Alistera, kao da su se po predutnom dogovoru pravili da ne postoji. Bar neko vreme. Edvard ju je potom odveo na sprat. Zavrnuo je rukave i natočio vodu u kadu. Ona je sedela na stolici i posmatrala ga. Nije skidao pogled sa nje. Ni ona sa njega. Pomogao joj je da se svuče, polako, da je ne povredi, iznova se žacnuvši kad je ugledao njenu ranjavu kožu.

272


„Ne gledaj“, rekla je. „To nisam ja.“ „Jesi“, reče on. „Ali sad je kraj tome.“ Sklopila je ruke oko njegovog vrata. On ju je spustio u vodu, potom i sam ušao u kadu. Niko ih nije prekidao. Samo je udaljeni žamor glasova iz kuhinje odavao da je u kudi bilo još nekoga. Edvard ju je nežno trljao sunđerom, spirajudi pesak i nod sa nje. Voda je postala mlaka. Okrenula je glavu na njegovom vlažnom ramenu. Upitala je kako je Klara izgledala kad su je pronašli. „Moram da znam.“ „Nisam baš siguran, Oli.“ „Molim te“, rekla je. „Ionako mučim sebe.“ On je neko vreme oklevao. „Telo joj je bilo puno modrica“, rekao je, nimalo siguran da radi pravu stvar. „Imala je plikove od sunca, kao da je dugo bila na otvorenom… Ruka joj je bila uvrnuta, verovatno slomljena.“ Oli ništa nije progovorila. Da li joj je previše rekao? Nije podizala pogled. Trepavice su joj bile spuštene, bacajudi senku preko obraza, preko upadljive rane na kremastoj koži, kao da su pokušavale sa sakriju ono što je osedala. Hteo je da joj kaže da pogleda u njega, da se ne zatvara, ali je shvatao da joj treba vremena. „Ko ju je pretukao?“ konačno je upitala. „Hasan mi je rekao da pre mene nikad nije udario ženu.“ „Isuse.“ Edvardova usna se izvi od gnušanja. „Pravi kavaljer.“ „Ali, ako to nije bio on…“ „Možda neki od muškaraca koji su pomogli u njenoj otmici.“ Zastao je, razmišljajudi da li da joj poveri sumnje koje su on i Tom gajili u vezi sa Alisterom i njegovom desnom rukom, Vilkinsom. Kakvo bi joj dobro to donelo? Na kraju krajeva, teško da su bilo šta mogli da dokažu. „Nešto si počeo da govoriš“, podseti ga Oli. „Znam.“ „Dakle?“ Edvard pogleda u njeno otečeno lice, ožiljke na njenom stomaku, i priseti se svega kroz šta je prošla. Ako nije mogao da joj pruži više od toga, zasluživala je da bar bude iskren prema njoj. I tako joj je ispričao kako su on i Tom otišli do sela po imenu Liksori kako bi ušli u trag čoveku koga je Vilkins tražio: seljaku koji je, po njegovim pretpostavkama, možda nešto video u pustinji. Međutim, kad su stigli u Liksori,

273


tamo su zatekli samo skupinu umornih felahina od kojih su saznali da su Alister i Vilkins zaista bili tu, ali su ved otišli, odvevši nekog muškarca sa sobom. „Tog seljaka koga je Vilkins tražio?“ upita Olivija. „Po svoj prilici“, odgovori Edvard. „Samo što Vilkins poriče da je pronašao tog čoveka. Kad se vratio nazad, u Aleksandriju, rekao je Džeremiju da je taj seljak nestao iz Liksorija pre nego što su on i Alister stigli.“ Oli se namršti. „Zašto bi lagao?“ „Ne znam“, reče Edvard. „Ništa ne mogu zasigurno da kažem.“ „Ali šta misliš?“ Edvard se zagleda u ukrasne pločice na tavanici, po ko zna koji put prebirajudi po svojim sumnjama. „Ne znam šta da mislim.“ Čelo mu se nabralo. „Alister je verovatno strepeo od mogudnosti da pronađemo Klaru, zbog svega što je znala, i onoga što je mogla da kaže kad se vrati. Takođe… ti bolje od svih drugih znaš da joj nikad nije oprostio što ga je odbila.“ Polako je udahnuo. „Šta ako je ubedio Vilkinsa da treba da ubiju tog seljaka pre nego što bilo kome od nas kaže šta je video? Ako se pobrinuo da niko ne pronađe Klaru?“ Edvard uopšte nije sumnjao da je Alister bio kadar da to učini. Nije čak bio siguran ni da bi se zaustavio na tome. Postojala je još jedna mogudnost, previše grozna da je glasno izusti. „Znaš, Klarine povrede“, zaustio je, jedva prevalivši te reči preko usana. „Šta ako su je Vilkins i Alister pronašli živu? I ako su želeli da budu sigurni da se nikad nede vratiti?“ Nastupila je kratka tišina. Oli ništa nije rekla, ali joj lice preblede od užasa. Naglo se uspravila, otrgavši se od Edvarda. „Ne, ne. Nije mogao. Čak ni on to nije mogao da uradi.“ Zgrabila je emajliranu ivicu kade i spustila bradu na grudi, ubrzano dišudi. „Ne mogu… ne mogu…“ Stavila je šaku na vrat. „Oli.“ Edvard uspaničeno pruži ruke ka njoj. „Diši“, rekao je. „Samo diši. Polako.“ „Nije mogao da uradi nešto tako užasno“, rekla je. „Oh bože, nije valjda?“ „Možda i nije.“ To je rekao samo da je uteši. Primetio je kako još snažnije stiska vrat. „Ništa zasigurno ne znamo, Oli. To je sumnja, samo sumnja.“ Sklopio je ruke oko nje, želedi da je smiri. „Oli, pogledaj me, molim te. Oli?“ Okrenula se. „Ne znamo“, ponovio je. „A šta je sa Džeremijem?“ Oči su joj bile staklaste, pune bola. „Šta on misli? Jesi li mu rekao?“ Edvard klimnu. „Da, malopre, u kasarni.“

274


„I?“ „Mislim da počinje da veruje u to, mada ne želi.“ Edvard je to shvatio po onome što mu je Džeremi rekao na rastanku. Šta god da je istina, konačno je dobio ono što je želeo. Bilo mu je mrsko da bilo koji muškarac može da je ima. Sad više ne može. Oli zatvori oči. „Pre neko veče, kad se vratio kudi, Alister mi je rekao da mnogi ostave kosti u pustinji. Mislila sam da je to bila surova aluzija na moje roditelje. I brinula sam za tebe… Ali možda je mislio na Klaru.“ Ispunila je pluda iskrzanim vazduhom. „Sigurno postoji neki način da saznamo.“ „Ne vidim kako. Čak i kad bismo nagovorili seljake da razvežu jezik, ako uopšte nešto znaju, ne zaboravi da imamo posla sa Vilkinsom i Alisterom. Oni de uvek pronadi način da se izvuku.“ Oli je otvorila usta, kao da je krenula da se pobuni, ali ništa nije rekla. S bolom u srcu, Edvard je posmatrao kako joj lice postaje još utučenije, kao da je shvatila istinitost njegovih reči. Ramena joj padoše, a telo klonu pored njegovog. „Mrzim ovo mesto. Mrzim ga.“ „Tako mi je žao, Oli“, rekao je. „Ne mogu da se pomirim s tim da nikad ne saznam. Naprosto ne mogu.“ Nije imao srca da joj ponovo kaže da de možda morati. Zato je rekao: „Žao mi je što nisam uspeo da je pronađem. Da ti je vratim.“ Neko vreme oboje su dutali, Oli izgubljena u vlastitim mislima, a Edvard u pokušaju da pročita o čemu je razmišljala. Konačno je pogledala u njega i glasom obamrlim od bola upitala o čemu je razgovarao sa Klarom pre toliko nedelja na terasi Sportskog kluba, u one dane koji su sad delovali kao neki drugi život. „Jeste li pričali o njenoj vezi?“ On se promeškolji u vodi. „Znaš za to?“ „Ne znam ko joj je bio ljubavnik. Hodeš li sad da mi kažeš?“ Pošto se činilo da nema svrhe da to dalje skriva, Edvard odgovori: „Bendžamin Paša.“ „Bendžamin? Ali Amelija je bila Klarina najbolja prijateljica. A Bendžamin je Imodženin brat. Sigurno je poznavao našu majku…“ „Znam, veruj mi.“ „Milostivi Gospode“, rekla je. „Bio je tako… uštogljen onog dana kad sam sa Ralfom i Gasom svratila kod njih. Mislila sam da naprosto nije mario.“ Podigla je ruku, odsutno štipnuvši hrbat nosa. „Kako si uopšte saznao za to?“ Edvard joj reče da se tadesilo davno, mnogo pre nego što je Gas došao na svet, na jednoj zimskoj zabavi. „Izašao sam na vazduh i zatekao ih kako

275


razgovaraju. Način na koji su stajali, to me je navelo da posumnjam. Bendžamin se udaljio čim je primetio da ih posmatram. Ali Klara je ostala. Nisam planirao da navaljujem, da je nateram da mi prizna, ali ona je to sama uradila, Oli. Valjda joj je bilo potrebno da nekom kaže.“ „Klara. Sirota Klara. Sigurno je bila usamljena. Previše, previše usamljena.“ On zaklima, setivši se koliko joj je bilo neprijatno kad mu je to saopštila. Još je mogao da čuje sirovu posramljenost u njenom glasu. Žao mi je, Tedi. Sad sigurno misliš da sam drolja. A tako sam uživala u našem prijateljstvu. „Nikad više nismo pričali o tome“, rekao je. „Da budem iskren, hteo sam da zaboravim na to. Ali onda, jutro uoči one proklete zabave u Sportskom klubu, video sam je na plaži… Bila je tako uzrujana. Rekla mi je da je Bendžamin prethodne nodi prekinuo sa njom i potom je odveo kudi. Međutim, ona se peške vratila tamo gde je to uradio. Još je bila obučena u balsku haljinu, Livi. Htela je da ode kod Amelije, da joj sve ispriča. Pokušao sam da je urazumim. Otpratio sam je do kude, ali bila je van sebe.“ Zavrteo je glavom. „Kad sam je te večeri video u klubu, kako se ustremila ka vama, znao sam šta smera… To bije uništilo, i nju i sve ostale. Bio sam previše grub prema njoj. Rekao sam joj da nema savesti, da se ponaša sebično.“ Stegnuo je vilicu. „Mogao sam da budem pažljiviji. Trebalo je da budem, zbog nje. Ali nisam.“ Nikada sebi nede oprostiti zbog toga. „Znaš, ona mi je tad rekla da sam licemer, da vidi šta osedam prema tebi.“ „Znala je?“ „Da, znala je.“ „Nikad mi to nije pomenula.“ Oli zastade. „Ili možda jeste. Pre otmice, na ulici, rekla je da nas dve nismo baš tako različite. Mislim da je tražila način da mi to kaže.“ Zatvorila je oči. „Tako nam je malo trebalo, Edvarde. Tako malo.“ „Zao mi je“, reče on, svestan koliko je to slabo i neprikladno zvučalo. „Trebalo je ranije da ti kažem, sve to, ali hteo sam prvo da ti je vratim, Oli. Da joj pružim šansu da ti se lično poveri.“ „Jesi li razgovarao sa Bendžaminom? Jesi li ga pitao ko bi mogao da otme Klaru?“ „Naravno da jesam. Više puta. Rekao je da nema pojma.“ „Nije pomenuo da je Hasan dovodio Klaru na sastanke sa njim?“ „Rekao je da je dolazila sama.“ „Možda je tako mislio.“ Zagnjurila je glavu u njegov vrat. Osetio je njene suze na koži. „Ali sad je ionako prekasno.“ * * *

276


Na kraju su otišli u krevet. Olivija je ležala pored Edvarda, sklupčana na boku. Edvardove oči klizile su po modrim obrisima njenog lica, pamtedi svaki delid. „Videla sam te, u svom umu“, prozbori Olivija. „Kad sam mislila da mi je došao kraj. Samo sam tebe videla.“ „I ja samo tebe vidim. Ti si sve što du ikada želeti da vidim.“ Prislonila je prste uz njegov obraz, osetivši bockanje meke, tek izrasle brade. „Volela bih da je Alister umro“, rekla je. „Zašto nije umro?“ Edvard ništa nije odgovorio, samo je gledao u nju. „Ne znam kako ponovo da budem s njim“, rekla je. „Ne mogu… ne sada. Ne nakon svega što je uradio… Ili što je možda uradio.“ Edvard i dalje nije progovarao. Ali ju je privio uz sebe i snažno je zagrlio. Kao život koji se drži za život. To je bilo sve što su imali. Zaspali su zagrljeni. Olivija nije imala predstavu koliko dugo su ležali tako, ali vazduh je ved postao nabijen popodnevnom omorinom kad ju je kucanje na vratima prenulo iz sna. Bunovno je zaškiljila. Usta su joj bila suva kao barut. Edvard je i dalje žmurio, ali ju je privukao uz sebe, stavivši joj do znanja da je i on budan. Neko ponovo zakuca. Ejdin glas doviknu kroz vrata da je stigla poruka od gospodina Greja: Klarina sahrana bila je zakazana za četiri sata, u crkvi Svete Marije. Edvard ispusti težak uzdah. „Ejda je rekla danas?“, bunovno upita Olivija. „Da“, reče Edvard. „Džeremi je u kasarni pomenuo da želi to da obavi pre nego što Ralf ode. Jedva sam ga slušao, samo sam razmišljao da što pre dođem ovde. Misliš da deš imati snage da odeš?“ „Moram da pronađem snagu.“ On je poljubi, sklonivši joj pramen kose sa obraza. „Kasnije, kad se to završi, moramo da popričamo o nekim stvarima, ti i ja.“ Baš kad su napuštali kudu stigla je poruka iz vojne bolnice. Alister je ved nekoliko sati bio budan i tražio je da vidi svoju suprugu. Olivija je učinila jedino što je smatrala mogudim: pravila se da nije dobila poruku. Sahrana je bila teška i strašna, kao što se moglo i očekivati. Olivija je sedela pored Imodžen na jednoj od bočnih klupa, zaklonivši izubijano lice iza velikog šešira. Zurila je u svoje krilo, u zrake sunca koji su prodirali kroz prozor lovedi čestice prašine, u vezene molitvene jastučide… bilo gde, samo ne u hrastov sanduk koji je stajao pred oltarom i nevidljivu Klarinu senku koja se skrivala unutra. Sama. Tako sama.

277


Kamo srede da je poslušala Edvarda i Džeremija, da nije insistirala da vidi Klarino telo pre opela. Jedina slika koju je sada videla bile su naprsline na njenoj beskrvnoj koži, rane koje su izbrisale njen smeh i njen prdasti nos, sve te ljupke detalje koji su nestali baš kao i otkucaji njenog utihnulog srca. Olivija drhtavo ispusti vazduh. Imodžen joj stisnu ruku. I njeno lice bilo je podbulo od suza. Olivija se osvrnu ka Ameliji, koja je sedela na klupi u prednjem delu, naslonjena na Bendžamina. Njegova ruka je bila ukrudena, lice turobno i zamišljeno. „Ne mogu očima da ga vidim“, prosikta Imodžen, krenuvši za Olivijinim pogledom. Imodžen joj je pre sahrane rekla da je tog jutra razgovarala sa njim i da je on sve vreme znao za Tabijinu smrt. „Znao je šta se desilo još otkako je Alister dovukao onog sirotog beduina kod njega“, rekla je. „Alister nije hteo da rizikuje da lično odvede tog čoveka u policiju pa je rekao Bendžiju da mora da mu pomogne, da zna za Bendžijevu preljubu sa Klarom, i da de ga raskrinkati ako ne bude sarađivao.“ Olivija je bila ubeđena da je Alister uživao u tome. Sigurno je mrzeo Bendžamina što je poznavao Klaru na taj način. Palo joj je na pamet da je možda naterao Bendžamina da podmiti policajce da se pobrinu da beduin umre od batina koje su mu određene kao kazna. Upitala je Imodžen šta misli o tome dok je sveštenik čitao oproštajni govor. (Bezumno zlo koje nas je otrglo od Klare opire se poimanju civilizovanog čoveka…) „Bendži tvrdi da nije. Ljudi često umiru nakon šibanja. Zbog vrudine i bolesti. Ko de ga znati? Mučno mi je da razmišljam o tome, i više nego mučno. A kad samo pomislim da je on sve vreme bio sa Klarom. Imao je petnaest godina kad se ona rodila, Olivija. Jednom sam ga povela u posetu kod tvoje mame. Video je Klaru kao bebu.“ Prislonila je prste uz usta. „I da sve vreme duti o tome. Tako sam postiđena.“ Olivija osmotri Bendžaminovo napeto držanje, povijenu glavu. Tupim ravnim glasom, čak i u njenim ušima, rekla je da se i on možda tako oseda. „Nadam se“, procedila je Imodžen. (Dajte da se u tišini prisetimo Klarinog života, tragično okončanog ljudskim nasiljem i pohlepom. Pomolimo se za što brži oporavak našeg poštovanog Alistera Šeldona, koji trenutno bije bitku sa ranama koje je zadobio u pokušaju da spasi svoju voljenu suprugu…) „Ne mogu ovo da podnesem“, promrmlja Olivija. Bacila je pogled ka Edvardu koji je stajao u zadnjem delu crkve. On turobno odmahnu glavom. Tad je primetila onog reportera, Džajlsa Mortona, kako nešto piskara u poslednjem redu. Utroba

278


joj se okrenu pri pomisli na sve izopačenosti koje de se nadi u njegovom izveštaju, na laži koje de postati istina. „Da li je onaj nedužni mladid, Kafele, oslobođen?“ upitala je, okrenuvši se ka Imodžen. „Edvard mi je rekao da treba da ga puste, pošto se Džahi predao.“ „Nije ni blizu slobode“, odgovori Imodžen. „Tom se svim silama zalaže za njega, ali Vilkins ga drži u zatvoru.“ „Zašto?“ „Ko de ga znati? Ali, kako god bilo, sve je u Vilkinsovim rukama. On sastavlja optužnicu, zavodi dokaze i daje sve od sebe da zataška uzroke koji su doveli do svega ovoga.“ „Da li de policija uhapsiti onog drugog muškarca, Nasara Šahida?“ „Sumnjam. Bar zasada. On ima dobre veze sa kraljevskom porodicom. To bi bilo riskantno, u političkom smislu.“ Imodženine usne zadrhtaše, kao da je jedva obuzdavala poriv da brižne u plač. „Znaš, moj otac je poznavao njegovog oca. Zajedno su bili u egipatskoj vojsci. Dok sam bila dete, često sam viđala Nasara na zabavama. Čini mi se kao da gubim razum…“ „Možda ga ipak uhapse“, natuknu Olivija, bez nade u glasu. „Teško“, reče Imodžen. „Sad kad je Hasan mrtav, nema nikog ko bi svedočio protiv njega ili naveo imena ostalih saučesnika. Džahi ne zna ništa o njegovoj umešanosti. Čak i kad bi Naila nekog mogla da imenuje, sumnjam da bi joj dopustili da to iznese pred sudom, zbog svega ostalog što bi mogla da kaže. Kad smo ved kod toga, nju su oslobodili.“ Olivija se okrenu na klupi. „Stvarno?“ „Da.“ Olivija nakratko zaduta, pokušavajudi da ustanovi kako se tačno osedala. Bila je iznenađena što je ta vest nije više uzrujala. Koliko god bila besna na Nailu, mnogo više je mrzela ostale koji su učestvovali u tome. Osim toga, ta devojka je verovatno nešto pokušala, onako kako je umela. „Vilkins joj je rekao da nikom ne sme da zucne ni reči o onome što se desilo“, nastavi Imodžen, „inače de gorko zažaliti, i ona i ostatak njene porodice. Takođe se okomio na beduine koji žive ispred tvoje kapije. Kaže da su oni sigurno znali šta je Hasan smerao.“ „Naravno da nisu. Da jesu, ta žena bi mi nešto pomenula.“ „Jesi li sigurna?“ Imodžen teško uzdahnu. „Strah je modno oružje. Kako god, sudska komisija zaseda sutra u deset da odluče šta de sa Kafeleom i Džahijem. Ako ih proglase krivim“, izvila je obrvu, „nede gubiti vreme. Gledade da što pre izvrše presudu.“

279


„Razgovaradu sa Mortonom“, reče Olivija. „Otkridu istinu o tome šta su Džeremi i Alister uradili, sve odreda.“ Pogled joj sam od sebe skrenu ka Klarinom sanduku. „Nedu sedeti skrštenih ruku.“ „Nisam sigurna da imaš izbora. Sumnjam da bi novinski urednici sada pristali da bilo šta objave.“ Imodžen pogleda u Ralfa koji se znojio u prvom redu, obučen u crne pantalone i sako, stiskajudi Džeremija za ruku. „Možda je ovako bolje“, rekla je, ne skidajudi pogled sa dečaka. „Tata mu je sad sve što ima. Zamisli da povrh svega sazna šta je Džeremi uradio. Kako bi se to odrazilo na njega?“ Olivija se žacnu od te pomisli. Ali je i dalje mislila da to nije dovoljno dobar razlog da zataškaju čitav slučaj. Ni približno. Ponovo se okrenula ka Edvardu. On ju je i dalje posmatrao. U izrazu njegovog lica bilo je nečeg što ju je podsetilo kako je izgledao dok je stajao na terasi one nodi kad je Klara nestala, onda kad je prvi put pomenuo da de morati da ode odatle. Malopre je rekao da moraju o nečemu da popričaju… Obuze je neka jeza. „Koliko se obično čeka na premeštaj?“, upitala je. Imodžen napravi grimasu. „Rekao ti je?“ „Bez puno reči.“ „Nisam znala kako da ti kažem. Dobio je premeštaj za Džajpur, i unapređenje, u čin majora. Tom je sve pokušao, ali ne vredi. Morade da ode. Brod isplovljava sutra uveče.“ Olivija je sedela kao ukopana. Nije to mogla da pojmi. Pre samo nekoliko sati bili su u krevetu, ali ved sutra, negde u to vreme, bide nadomak toga da ga zauvek izgubi. Isto kao Klaru. Sve to bilo je previše brutalno, i previše munjevito. Nije to mogla da podnese, ni da prihvati. Nikad nije mislila da de taj čas tako brzo kucnuti. „Nede otidi“, rekla je. „Mora“, reče Imodžen. „Žao mi je, dušo, ali nema apsolutno nikakvog izbora.“ Posle sahrane otišli su kod Džeremija na večeru. Bilo ih je ukupno sedamnaest, ne računajudi Mildred koja je ostala u kudi pravdajudi se glavoboljom ili umorom ili tugom ili ved nečim sličnim. Olivija se svojski trudila da prečuje njene izgovore. („Dajte mi hladnu oblogu“, rekla je Mildred pre nego što se povukla u svoje odaje.) Sedeli su za stolom postavljenim na travnjaku. Miris Klarinih pomorandži lebdeo je u vazduhu, a njene ljupke ruže podrhtavale u lejama. Olivija je sedela pored Edvarda. Skrenula je pogled ka osvetljenom prozoru dečje sobe, pomislivši

280


kako Ralf za samo dva dana treba da zaplovi ka Engleskoj, zajedno sa Mildred. Nije stigla da sa njim prozbori više od nekoliko reči. Nije imala priliku. Nije stigla da popriča ni sa Edvardom. Nije znala šta da mu kaže – odnosno, znala je šta da mu kaže, ali nije znala da li de to modi da učini. Oči su je pekle ved pri samoj pomisli. „Hajde, hajde“, prozbori muškarac čijeg imena Olivija nije mogla da se seti, uhvativši njen pogled. Beonjače su mu bile prošarane mrežom tankih linija koje su svedočile o godinama provedenim po zadimljenim klubovima kolonijalnog kruga. „Glavu gore, curo“, rekao je, prstima dušnuvši vlastitu mlohavu vilicu. „Bolje deš se osedati kad ih budeš videla kako vise. Veruj mi na reč.“ „Vi imate iskustva sa takvim stvarima?“ upitala je. „Da, imam iskustva“, odgovori on, sa saosedajnim osmehom. „Blago vama.“ Osetila je kako se Edvardova butina pripija uz njenu. Za stolom se potom poveo razgovor da li bi vešanje predstavljalo preblagu kaznu za dvojicu zarobljenih muškaraca. Skoro svi su uveravali Džeremija da je ispravno postupio što nije popustio pred pretnjama. Samo bog zna ko bi bio slededi da je to učinio. Prokleti varvari, da tako oduzmu život jednoj nedužnoj mladoj ženi… Džeremi ništa nije rekao. Olivija se izvinila. Odgurnula je stolicu preko trave, uputivši Džeremiju pogled iskrenog gnušanja (imao je bar toliko stida da pocrveni), i krenula ka kudi. „Sirotica. Svašta je preturila preko glave“, natuknu jedan od muškaraca dok je odlazila. „Da, sve ovo joj teško pada“, potvrdi Džeremi. Noževi i viljuške zazveckaše kad su okupljeni gosti ponovo prionuli na jelo. Olivija se u sebi zaklela da de ujutru otidi pravo do kancelarije Džajlsa Mortona. „Bide joj bolje kad se Šeldon vrati“, čula je kako neko kaže dok se pela na terasu. „Ženi je potreban muž…“ Skliznula je kroz vrata salona. „Nego šta“, dodao je drugi. Edvard je svima skresao da se nose. Ili možda nije. Možda je to samo umislila. Ali nije umislila da je krenuo za njom. Ved slededeg časa uleteo je u kudu i zalupio vrata. Spustio je šaku na njen potiljak i povukao je ka sebi. Ona se naslonila na njega. Kad bi je pustio, pala bi kao vreda. „Hajdemo kudi“, rekao je. „Vreme je da krenemo.“ „Da“, rekla je. „Da kreneš za Džajpur.“ On se namršti. „Imodžen i njen prokleti jezik. Hteo sam ja da ti kažem.“

281


„Zašto onda nisi?“ „Nisam znao kako, zbog svega što se dešavalo. Nisam mogao da pronađem redi da te to pitam.“ „Šta da me pitaš?“ Edvard spusti prste ispod njene brade i podiže joj glavu tako da gleda u njega. „Pođi sa mnom, Oli. Razvedi se od Alistera, optuži ga za zlostavljanje, ili pusti da on tebe optuži za preljubu, šta god odlučiš, meni nede smetati…“ „Nikada nede pristati…“ „Naterademo ga da pristane. Nema šanse da te ostavim s njim. Lepo du brinuti o tebi. Nije me briga šta de ostali misliti. Pođi sa mnom.“ Nije znala šta da kaže na to. Te nodi su ponovo zajedno otišli u krevet. Olivija nije imala pojma šta je Ejda mislila o tome, ali bila je sigurna da su ostale služavke bile sablaznute. Ali nije marila. Ako sebe natera da Edvarda pusti da ode bez nje, a da ona ostane tu i bude tetka svojim sestridima, htela je što bolje da iskoristi vreme koje im je preostalo. A ako pođe sa njim, što je svim srcem želela, to ionako nede biti važno. Ali da li je imala prava da njemu učini tako nešto? Da ga izloži skandalu? Zar to ne bi bilo neizrecivo sebično? Još ni na šta nije pristala, ali dok je ležala u njegovom zagrljaju, razmišljala je kako bi bilo da sa njim napusti tu vražju zemlju čuda i da ostatak života provede pored njega, pažena i sigurna. Kako bi to bilo bajno. „To bi te upropastilo“, rekla je. „Proveo bi život sa žigosanom ženom.“ „Bolje i to nego da ga provedem bez tebe.“ Naslonio se na lakat, zagledavši se u nju na srebrnastoj polusvetlosti. „Bide nam dobro. Ljudi de to pre ili kasnije zaboraviti, a čak i da ne zaborave, neka se nose, svi odreda. Važno je da mi budemo sredni.“ „Da li demo biti?“ Bila je to samo blažena fantazija. Sve je bilo mirno i mračno, kao u dubokoj nodi, kad ju je probudila vika u bašti. Okrenula se u postelji da proveri da li je i Edvard to čuo, ali on više nije bio tu. Polako je prišla prozoru, nimalo sigurna da je želela da vidi ono što se napolju dešavalo. Namrštenog čela, povukla je zavesu i odgurnula žaluzine, pokušavajudi da razluči čudne senke koje su joj poigravale pred očima. Ona beduinka je jecala. Edvard je stajao u pantalonama i neupasanoj košulji, vičudi na sav glas.

282


Dva uniformisana egipatska policajca grubo su gurala beduinske dečake ka policijskim kolima.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE Naila se vratila kudi nakon što su je pustili iz kasarne. Isa se držala na odstojanju, jedva progovarajudi po koju reč. Naila nije znala da li se tako ponašala zbog grize savesti – zbog stida što se sakrila kad su vojnici došli da uhapse nju i Kafelea – ili zato što je bila ljuta na Nailu zbog svega što je učinila i što je doprinela da Džahi završi u zatvoru. A možda je naprosto bila tužna. Šta god bilo u pitanju, prvi put otkako se Naila sedala, njena majka je izgubila mod govora. „Volela bih da Hasan to nije uradio“, prošapta Kleo kad su krenule na spavanje, „ali on sigurno nije bio tako loš, jelda? Inače ga umi ne bi volela. Mislim da je to uradio zbog nje.“ Naila je pokušala da se osmehne. „Nije to smeo da uradi, malena. To nije pravi način.“ „Šta je trebalo da uradi?“ „Ponekad se ništa ne može uraditi. Možda, da je gospodin Grej bio siromašan, neugledan…“ Slegla je ramenima. Nije bilo svrhe da ponovo pretresaju čitavu priču. Šta je bilo, bilo je. Prošlost je bila mrtva. A ako ne smisli način da to spreči, Kafele i Džahi de takođe biti mrtvi. Ja du slučaj preuzeti i na smrt te osuditi. Od svih čudnih stvari koje je pronašla u toj vrtoglavoj zbunjujudoj knjizi koju je dobila od gospođe Šeldon, ta rečenica joj se naročito urezala u pamdenje, plašedi je skoro isto kao Kafeleova odluka da založi svoj život u zamenu za njen. „Suđenje je u deset“, rekla je Isa kad se narednog jutra vratila sa pijace. Šok ju je očigledno naterao da povrati mod govora. „Kafele de biti izveden pred sud zajedno sa Džahijem i sinovima onog beduina koji je osuđen na bičevanje zbog Tabijine smrti. Mila moja majko.“ Isa se očajno uhvati za glavu. Nije nosila prstenje ni narukvice, sigurno je zaboravila da ih stavi. „Čini mi se kao da trulim iznutra, kad samo pomislim na sve njih. Kažu da je Džahi napisao neku poruku za gospodu Šeldon i sad to koriste kao dokaz da je želeo da joj naudi.“ Naila zaječa, setivši se kako je odbila da lično ispiše Hasanovu poruku. „To nije sve“, nastavi Isa. „Terete ga da je ubio Hasana i da je pomogao Hasanu da ubije gospodu Grej. Kako god da okreneš, Džahi de visiti. A ti belci de izadi slobodni.“ Isa je zavrtela glavom. „Sve je ved objavljeno u novinama, to kako su Džahi i svi oni tobože hteli da se dočepaju

283


para gospodina Grej a i gospodina Šeldona, kako su svi odreda bezočni kriminalci koji ni od čega ne prezaju. Gospodin Šeldon je navodno uspeo da ih razotkrije pa je pohitao da spasi tvoju gospođu Šeldon.“ „Da li se negde pominje Tabija?“ upita Naila, mada bez tračka nade. „Ne, nigde nema ni slovca o njoj“, odgovori Isa. „Ni o tome kako je Džahi gospođu Šeldon vratio kudi.“ Bacila je korpu i sručila se na pod, naslonivši glavu na kolena. „Srce mi se kida, kida. Stalno ga vidim u toj deliji, u okovima. Mog brata. Čitavog života je naporno radio, čuvao svoju čast.“ Glas joj zadrhta. „Uvek je mario za vas decu, onako kako je umeo, davao mi ono što zaradi, i meni i Tabiji. A sad je u zatvoru. Zajedno sa sirotim Kafeleom. Kafeleom koji nije ama baš ništa učinio. Sedam ga se još dok je bio dečak, kako je neprestano jurcao za tobom, Naila. Sinod sam to sanjala.“ „Nemoj“, reče Naila, „molim te.“ Bila je ošamudena od bola, čim bi pomislila na njega. Sve je bilo tako pogrešno, izopačeno. Imala je osedaj da se zemlja pretvorila u palubu opasno naherenog broda i da je more nadiralo želedi da zameni mesto sa nebom. Nije mogla da sedi skrštenih ruku i dopusti da se to desi. „Gde deš?“ upita Isa kad je jurnula ka vratima. „Moram nešto da obavim.“ Olivija je počela da se pakuje. Edvard je negde otišao, mada nije znala gde. Verovatno u sudnicu. Stalno je razmišljala o mladim beduinima koje de izvesti na optuženičku klupu. Čak i sama činjenica da su ih uhapsili bila je dovoljna da proključa od besa. Zaboga, oni su još bili deca, tek nešto stariji od Ralfa. Srditim grčevitim pokretima sklapala je donje rublje. Njena novostečena mačka (kojoj je dala ime Dajna) sedela je na jastučetu pažljivo je posmatrajudi. (Kamila je još bila u staji, niko nije znao šta da rade sa njom.) Olivija nije bila sigurna zašto se pakovala. Još nije odlučila da krene za Indiju, bar ne definitivno, ali nije mogla da odluči ni da ne krene. Zato je valjda zaključila da je bolje da bude spremna. Čim dobije vesti kako je proteklo suđenje, otidi de do redakcije Tajmsa i potražiti Mortona da mu ponudi svoju priču. Osedala je snažan poriv da poseti i Vilkinsa. Nije mogla da se suoči sa Alisterom, ali morala je bar da pokuša da primora Vilkinsa da prizna šta su on i Alister uradili sa onim seljakom iz Liksorija. I da li su njih dvojica pretukli Klaru. I sama pomisao da su se drznuli da spuste ruke na Klaru bila je dovoljna da joj pozli. Fizički se tresla dok je razmišljala o tome. Nije znala da li je Vilkins bio spreman da to ikada prizna – ni šta bi ona mogla da učini sa tim priznanjem – znala je samo da nije mogla da podnese da ne zna.

284


Neki tanušan glas šaputao joj je da je bolje da se uzdrži, da poseti Klarin grob, da je ne ostavlja samu. Ali nije bila spremna za to, i nije smela da dopusti sebi da prestane da se krede, da stane i počne da razmišlja. U glavi joj je neprestano izranjala slika tog sanduka, tih lokni, te voštane kože, Klarinih poslednjih trenutaka… Grčevito je zažmurila. Plašila se, užasno se plašila tuge. Konačnosti toga što se desilo. Nije mogla to da prihvati. To sa Klarom. Ne još. Kazaljke su se lagano pomerale. Devet sati. Devet i dvanaest. Pola deset… tiktak. U dvadeset devet minuta do deset, Ejda je provirila iza vrata, stisnutih usana. Naila je čekala u prizemlju. Ne, ni Ejda nije mogla da veruje. „Prilično si hrabra kad si došla ovde“, prozbori Olivija kad je, u Ejdinoj pratnji, prišla Naili u hodniku. („Ne pokušavajte da me oterate“, rekla je Ejda dok su bile na spratu. „Samo kad bi me tako snažno tresnuli da padnem u nesvest, mogla bih da vam dopustim da se nasamo sretnete s njom.“ Olivija nije bila sigurna kako bi Ejda nešto mogla da joj dopusti ili ne dopusti ako bi bila u nesvesti, ali sad nije bio čas da zalazi u takve diskusije.) Naila je zurila u njih, poluotvorenih usta, kao da je čekala da dođe do reči. Ponovo je nosila svoju staru odoru, gnječedi pohabani rukav izgrizenim noktima. „Šta hodeš?“ upita Olivija. „Ja… ovaj… treba…“ Glas joj se slomi. Nakašljala se, ponovo pokušala. „Treba mi vaša pomod, gospođo Šeldon.“ „Moja pomod?“ Olivija nije mogla da veruje. „Šta bi ti mogla da tražiš od mene?“ „Morate da spasite Kafelea, i Džahija.“ „A kako to mogu da učinim?“ „Pomodu novca. Nagovorite gospodina Greja da podmiti policiju. Znam da može.“ To nije bila tako loša ideja. Sad kad je Naila to pomenula, Olivija pomisli da je Vilkins možda čak očekivao tako nešto, da mu se dopalo to nedavno uvedanje prihoda pa se nadao da bi mogao da izvuče još. Možda je zato zadržao Kafelea u pritvoru i naredio da se uhapse ti beduinski dečaci. Možda je pretpostavio da de pokušati da ih izbave. „U redu“, rekla je. „Pitadu ga.“ „Hvala vam.“ „Ne radim to zbog tebe, Naila, ved zbog njih. I još nekih mladida kojima je potrebna pomod.“ „Molim vas da se prvo pobrinete za Kafelea i Džahija.“ „Sigurna sam da je Džeremijev džep dovoljno dubok za sve.“

285


„Bar de na neki način platiti“, tiho promrmlja Naila. Olivija se gorko nasmeja. „Svi smo platili“, rekla je. „Neki samo više od ostalih.“ Naila je pocrvenela. Olivija tiho uzdahnu. „Bolje to prepusti meni. Odmah du otidi do Džeremija.“ Džeremi nije bio kod kude. Niko od sluga nije mogao pouzdano da kaže da li je bio u policijskoj stanici, sudnici, klubu ili kancelariji. Olivija nervozno pogleda na sat. Prošlo je deset, što je značilo da je sud ved zasedao. Ko je mogao da zna da li de oni koji su vukli konce sačekati do sledede zore da izvrše kaznu? Ona svakako ne. Nije smela da gubi vreme tražedi Džeremija po Aleksandriji. Morade da ode u bolnicu kod Alistera, da njega ubedi da ponudi novac. Pomisao da treba da ga vidi, a kamoli da zatraži uslugu od njega, bila je dovoljna da joj se okrene utroba, ali nije imala izbora. Pre polaska popela se do dečje sobe. Zastala je pred vratima, zagledana u drvenu patkicu. Zamislila je kako je Klara ostavlja tu, skliznuvši prstima preko drveta. Nešto je stegnu u grudima. Duboko je udahnula, pokušavajudi da se pribere – ne, još nije smela to da priušti – a onda kročila u sobu. Sofija je hranila Gasa iz staklene flašice. Pokazala je glavom ka Ralfu, koji je sedeo pored prozora, ruku prebačenih oko kolena. Siroto jagnješce. Olivija krenu ka njemu. Dečak je utučeno pogleda. „Bidu ovde još samo jednu nod“, rekao je. „Počeli smo da se pakujemo. Mama je mrtva, a ja…“ Stegao je debeljuškaste pesnice i navukao usnice preko zuba. „Ja… ja…“ Olivija ga privi uz sebe. „Tako sam želeo da se vrati“, zajecao je u njeno rame. „Mislio sam da de je spasiti.“ Olivija ga snažno zagrli, prislonivši usne uz njegovo teme. „I ja sam želela da se vrati.“ Začuvši beznađe koje joj je izbijalo iz glasa, na trenutak je zaboravila na obazrivost i pre nego što je stigla da se zaustavi, videla je Klaru kako umire, onaj trenutak kad se konačno predala, kad se oprostila od nade da de ikad više videti svoje sinove, kad je zatvorila oči u agoniji i sklupčala se na pesku… Otišla je sa takvim bolom, tako neopisivim bolom, da je Oliviji došlo da zavrišti. Ubrzano dišudi, još čvršde je stegla Ralfa. Bol, sav taj prokleti bol. Ralf ispusti prigušen jauk. Olivija je shvatila da ga prejako stiska. Potisnula je strašne misli i pažljivo ga odmakla od sebe. Oči su mu bile pune suza, prikovane za nju, obrazi otečeni i okrugli, kao da je još bio beba. Olivija se setila kako je izgledao one prve nodi kad je Klara nestala, kad je iznuren od brige spavao u krevetu dok joj je Sofija pričala o pismu koje je Klara sakrila među knjigama. Pismu

286


koje je misteriozno nestalo. Da ih nije čuo? Da ga nije sam uzeo da bi zaštitio svoju mamu, strepedi da Olivija nede na vreme stidi do njega? Olivija skloni kosu sa njegovog znojavog čela, a onda blagim šaputavim glasom reče: „Meni možeš da kažeš, Ralfe. Ja se nedu naljutiti.“ Dečak polako zaklima glavom. „Ja sam… ovaj…“ Ugrizao se za usnu. „Pismo je bilo za gospodina Pašu, teta Livi. Nisam želeo da neko sazna za to.“ Suze mu ponovo navreše na oči. „Tražila je da se nađu. Rekla je da de pozvati Hasana da je doveze. Da sam ti ga samo pokazao. Tebi ili Tediju.“ Usna mu zadrhta. „Trebalo je da ga pokažem.“ „Oh, Ralfe.“ Olivija ga ponovo privi uz sebe. Dugo je stajala tako, držedi ga u zagrljaju. Čak predugo, s obzirom na sve što je morala da obavi. Odbila je da pomisli na posledice onoga što je Ralf uradio ili nije uradio. Kakva sad korist od toga? Na kraju ga je poljubila. Rekla je da joj je žao, ali da stvarno mora da ide. Prišla je Gasu, koji se dotada napio mleka i zadremao, i dodirnula mu obraz. Njen sestrid. I Imodženin bratanac. Klarin sin. Da li je mogla da ga ostavi, i njega i njegovog brata? Zar Klari nije dugovala više od toga? „Mogu li da popričam sa vama, gospođo Livi?“ Sofija ustade, pokazavši ka susednoj sobi i užurbano krenuvši ka vratima. Olivija pođe za njom. Sačekala je da Sofija spusti Gasa u krevetac. „Ono malopre… izgledali ste kao da se opraštate s njim“, natuknu Sofija. Olivija teško uzdahnu. „Recite mi“, nastavi Sofija. „Moramo da upozorimo Ralfija, agapi mu. Ne zaslužuje da tek tako ostane i bez vas.“ Olivija bespomodno raširi ruke. „Još ne znam da li de ostati bez mene.“ „Kako to mislite?“ Jednim okom motredi na sat iznad kamina (bilo je pet do jedanaest), Olivija ispriča Sofiji šta ju je Edvard pitao, i kako još nije odlučila šta da uradi, i kako stvarno nije znala da li bi mogla da napusti Ralfa i Gasa, ali da je, pre nego što bilo šta učini, morala da ode do Alistera, jer su potpuno nevini ljudi bili u opasnosti, i uzdali se u nju, i nije imala vremena za odugovlačenje. Sofija ju je upitala da li namerava da kaže Alisteru da de možda krenuti za Indiju. Olivija je rekla da nede, naravno da nede, jer bi on sve učinio da je spreči. I zašto da mu govori kad još nije definitivno odlučila da li ide? „Povrh svega, brinem za Edvardovu karijeru. On kaže da to nema veze, ali… Ne znam ni sama. Misliš da ima veze? Želela bih da krenem sa njim, Sofija, toliko bih želela. Alister je… okrutan, veoma okrutan… I… ovaj… Znaš, Edvard… ne smem da izgubim…“

287


„Vidim da ga voliš.“ Sofija tugaljivo uzdahnu. „Ah, to mi se još od samog početka nije sviđalo, to da se udaš za tog muškarca. Ne mogu da se otrgnem sumnji da je on umešan u to što se desilo sirotoj gospođi Klari.“ „Oh, Sofija. I jeste umešan. Na još gori način nego što možeš da zamisliš. Kad bi samo znala šta je uradio, i šta još sumnjamo da je uradio… Otidi du do onog novinara, da mu sve ispričam.“ Sofija uplašeno podiže ruke. „Sumnjam da bih mogla da podnesem da to čujem.“ Spustila se na stolicu za ljuljanje. Nije uzela cigarete. „Morate da odete odavde, gospođo Livi. Vaša majka bi želela da odete. Kad biste samo znali koliko bi to želela, koliko vas je obe volela, i vas i gospođu Klaru.“ Sofija izvuče maramicu iz nedara i bučno istrese nos. „Ona bi vam rekla da idete odavde i da budete sredni. Više vas ništa ne vezuje za ovo mesto. Ralfi uskoro odlazi, a gospodin Džeremi sve češde pominje da de mene i Gasa takođe poslati u Englesku, da budemo s njim. Ja du voditi računa o oba deteta. Toliko mogu da učinim za vas i vašu sestru.“ Ponovo je istresla nos. „Učinila bih i mnogo više.“ „Dodi du da se oprostim“, reče Olivija, istog časa donevši odluku. Srce joj poskoči, uprkos bolu. Ide u Indiju. Daleko odatle. Idu zajedno, kao par. Odsada de biti oni. Ona i Edvard, Edvard i ona. Imade vlastiti dom, jednog dana bi mogli da dobiju i decu, budide se zajedno, spavati zajedno, hodati i disati zajedno. Zauvek. Kao par. „Svratidu kasnije.“ Okrenula se da pođe, sada ved goredi od nestrpljenja. Nazrela je neki pokret ispod vrata koja su vodila u hodnik. Ukopala se u mestu. Zaškiljila je i odgurnula vrata. Krajičak šuštavog tafta iščeznu na stepeništu. Da li je Mildred prisluškivala? Čak i da jeste, Olivija nije znala šta bi to moglo da promeni, ali joj se krv ipak sledila u žilama. * * * Njena slutnja se dodatno produbila kad je, po dolasku u bolnicu, saznala da je Mildred ved tamo. Kad je kročila u sobu, zatekla je Mildred kako sedi pored Alistera. Prislonivši šaku uz stomak, naredivši sebi da ostane smirena, krenula je ka njima, pored legije vojnika izgorelih od sunca. Mildred je gledala u nju, nepomična kao kip. Tek kad se Olivija približila, ustala je i provukla se pored nje, okrznuvši je glatkim taftom. „Šta je htela?“, promuca Olivija, zastavši pored Alistera. Na njegovim usnama zaigra stisnut osmeh. Bio je šokantno bled, čak i po njegovim merilima. Neko mu je začešljao kosu na stranu, umesto unazad, kako se

288


obično češljao. Grudi su mu bile gole, obmotane besprekorno belim zavojima. Delovao je nekako slabašno. Patetično. Ali je tada progovorio i više nije bio ni slab ni patetičan. Obavestio je Oliviju da je upuden u njene planove, da mu je Mildred sve ispričala. Uzgred budi rečeno, malopre je dobio vesti iz suda, i svi su bili proglašeni krivim: Hasan za Klarinu smrt, Džahi za Hasanovu, a ostali za podsticanje i saučesništvo. Džahi je osuđen na smrt vešanjem; Kafele i sinovi one beduinke na bičevanje. Svaki de još tog popodneva dobiti po pedeset udaraca. Poprilično. Mnogima je trebalo manje da ispuste dušu. Za Džahija se više ništa nije moglo učiniti. Njegovo pogubljenje bilo je zakazano za nedelju dana. Osim toga, bio je kriv kao crni đavo. Međutim, što se ticalo tih mladih beduina i Kafelea, Alister je bio savršeno voljan da plati Vilkinsu da ih pusti, ako je Olivija to želela. I njemu je bilo mrsko da gleda kako nevini ljudi ispaštaju. On nije bio bezdušan čovek. Napisade pismo sa naznačenom sumom i poslati Oliviju da ga lično uruči Vilkinsu. Vilkins de sigurno učiniti ono što bude tražio od njega. Alister nakratko zaduta. I osmehnu se. Imao je određene uslove. Naravno. Ako se Olivija te večeri samo približi brodu, Alister de istog časa zahtevati od Vilkinsa da ponovo uhapsi te mladide i više im nede biti spasa. Viside, svi odreda. Ako se Bertram kojim slučajem ne ukrca na taj brod, opet im nede biti spasa. Ako Olivija zucne makar jednu reč o Tabijinoj smrti bilo kome, a naročito novinarima, nede im biti spasa. Štaviše, ako Olivija u bilo kom trenutku pokuša da uradi bilo šta drugo, osim da živi pod njegovim krovom u skladu sa ljudskim i Božjim zakonima, ponašajudi se onako kako bi bilo koji razboriti muškarac očekivao od svoje žene, nede im biti spasa. „Ako hodeš, slobodno idi, zatraži razvod, ispričaj čitavom svetu šta smo Grej i ja, po tvom mišljenju, učinili toj Tabiji. Samo imaj u vidu da deš time momentalno potpisati tri smrtne kazne.“ „Ne možeš to da uradiš“, odbrusi Olivija, sa vedom samouverenošdu od one koju je osedala. Bilo joj je muka i bila je ošamudena. „Nagovoridu Džeremija da plati za njihovu slobodu. On de to učiniti.“ „A ja du platiti još više da ih Vilkins ponovo zatvori.“ „U tom slučaju“, reče ona, očajnički tražedi još neki način, „idem pravo u policiju, kod koga god treba, da im ispričam šta ste ti i Vilkins uradili sa onim seljakom iz Liksorija…“ „A šta smo uradili?“ Alister izvi obrvu. „Znam da…“ zausti ona.

289


„Ništa ti ne znaš“, preseče je on, „jer nema šta da se zna.“ „Ne verujem ti.“ „To da li mi veruješ meni uopšte nije važno, Olivija. Ni meni ni bilo kome drugom.“ Prezrivo se iscerio. „Zar si zaboravila na koga si se nameračila? Zar li zaboravila da je Vilkins glavni čovek u policiji i da sam ja to što jesam?“ „Baš me briga…“ „Treba da te bude briga, ako hodeš da pomognem tim dečacima. Gotovo je, Olivija. Izgubila si. Ili pobedila.“ Alister se žacnu dok se okretao u krevetu. „Ostadeš udata za mene. Zar to nede biti lepo? Dakle, da li želiš da napišem to pismo?“ „Alistere…“ „Olivija…“ Oči mu sevnuše. „Kaži još samo jednu reč, o bilo čemu, i ništa nedu napisati. Dakle, hodeš li da mi doneseš papir?“ Kakvog je izbora imala? Uzela je notes od bolničarki, posmatrala kako Alister ispisuje poruku. U jednom trenutku je zastao, pogledao u nju, potom nazad u papir. Mišid iznad usne mu zaigra. „Nešto ti je smešno?“ upita ona. „Ni najmanje“, odgovori on. Ali se ipak osmehnuo. To ju je ispunilo nemirom, taj osmeh. Dovršio je poruku, teatralno se potpisao i pružio joj zapečadeni koverat. Ona ispruži ruku da ga uzme, ali ga on čvrsto stegnu, kao da se predomislio. „Nadam se da deš dobro razmisliti“, rekao je, „pre nego što ponovo pokušaš da napraviš budalu od mene.“ Tada je pustio pismo. Shvatila je da se udaljila od kreveta tek kad je stigla do vrata. Spustila je pogled ka pismu koje je držala u ruci, boredi se sa porivom da ga odmah otvori i pročita, da ga iscepa na komadide i zauvek uništi, zajedno sa svim što je to pismo značilo. Nije shvatala kako je to moglo da bude stvarno, kako je bilo mogude da se sve to dešavalo. Izašla je u hodnik. Kroz vazduh odjeknu Mildredin glas. Olivija se okrenu. Mržnja koja joj je zastrujala kroz vene kad je uhvatila pogled svoje babe bila je tako jaka da umalo nije posrnula. Imala je osedaj da je, od svih pakosti koje joj je Mildred priredila tokom godina, ova bila ubedljivo najgora. „Zašto si to uradila?“, upitala je. Mildred izvi svoje šiljaste obrve. „Nisam smela da dopustim da se upropastiš.“

290


„Zašto bi to tebi bilo važno?“ Usne su joj drhtale dok je govorila. Obrazi joj poigravali od poriva da brižne u plač zbog svega što se dešavalo. Ali izborila se s tim, odbila je da se slomi. Nije to smela da učini pred Mildred. „Ti nikad nisi marila za mene.“ Mildred se zapilji u nju. „Tačno“, konačno je procedila. Olivija se nije ništa bolje osedala od tog priznanja. „Zašto nisi mogla naprosto da me pustiš da odem?“ Mildred slegnu ramenima. „Zato što bi se to loše odrazilo na mene, i Klarine dečake. Glasine se brzo šire. Nisam to smela da dozvolim.“ „Nisi smela da mi pružiš šansu za bekstvo. Eto šta nisi smela. Da li znaš šta je sve Alister uradio? Šta je on?“ „Nije me briga“, odbrusi Mildred. „Kako to možeš da kažeš?“ Te reči otrgnuše se iz nje kao vrisak. „Šta sam ti ja učinila?“ „Ti? Ništa.“ Mildred napudi usta. „Ali tvoja majka… ona je bila užasna devojčura.“ Zagledala se pravo u Olivijine oči. „Ona je uzela mog sina, a ja sam uzela njenu decu. Znam koliko bi patila zbog vaše razdvojenosti. To bi je ubilo, da je dočekala da vidi.“ „Ti si đavo u ljudskom obliku“, procedi Olivija. „Ne mogu da podnesem pomisao da odvedeš Ralfa sa sobom.“ „Ali ponovo, kao u toliko drugih situacija, ne možeš ništa da učiniš da to sprečiš.“ Olivija se s gnušanjem okrenu od nje. Nije želela da provede više ni tren u Mildredinom prisustvu. „Znaš, dosta ličiš na nju“, doviknu Mildred iza njenih leđa. „Mnogo više nego Klara. Kud si krenula? Vradaj se, još nisam završila.“ Olivija se nije obazirala. Bilo joj je dosta njenog otrova. Taj dan nije imao još puno sati. Morala je da ode do Vilkinsa, da pronađe Edvarda. Ostalo im je tako malo vremena, a on to nije znao. Nije znao. Nekako je morala da ga pusti da se ukrca na taj brod bez nje. To de biti najokrutnija stvar koju je ikad učinila, za njih dvoje, ako ni za koga drugog. Ali morala je to da uradi.

291


TRIDESET DEVETO POGLAVLJE Vilkins je uveo Oliviju u svoju kancelariju kao da je bila jedina osoba na svetu koju je želeo da vidi. Upitao je da li želi čaj ili možda hladnu limetu. Olivija je želela samo jednu stvar i Vilkinsova vilica zaigra kad mu je rekla šta. „Mislim da je bolje da pročitam Šeldonovo pismo“, rekao je. Olivija mu pruži pismo. On otvori kovertu i skliznu očima preko papira. Skrenuo je pogled ka njoj, potom nazad ka pismu, pa ponovo ka njoj. Zvuk njegovog nazalnog disanja ispuni kancelariju. Spustio je pismo na radni sto. Olivija je pokušala da ga pročita, ali papir je bio okrenut naopačke pa nije mogla da razazna tekst. „Izgleda da du morati pažljivo da motrim na situaciju.“ Sada je definitivno videla osmeh na Vilkinsovom zajapurenom licu, onaj odvratni samozadovoljni kez. „Da pripazim na njih u slučaju da treba ponovo da ih zatvorimo. Takođe treba da se postaramo da ti momci…“ Podigao je prste ka ustima i napravio pokret kao da okrede ključ, namignuvši joj jednim svinjskim okom. Olivija se jedva otrgla porivu da sa stola zgrabi pritiskač u obliku piramide i da ga tresne. „Vi ste dosta dobro prošli u svemu ovome, zar ne?“ rekla je. „Koliko vam Alister plada da sarađujete sa njim?“ On se promuklo zacereka. „Dovoljno. Ali bilo mi je zadovoljstvo da mu pomognem.“ Ponovo je namignuo, sa jezivom prisnošdu. Olivija podozrivo zaškilji. „Koliko ste mu tačno pomogli?“ Vilkins se osmehnu. „Uradio sam sve što je bilo u mojoj modi, naravno.“ Nagnuo je glavu u stranu, kao da je odmerava. „Malo ste bledi, gospođo Šeldon. Je li sve u redu sa vama?“ „Ne baš“, rekla je. „Ništa nije u redu. Ni sa mnom, ni sa nedužnim ljudima koji su imali nesredu da vam se nađu na putu. I onima koje ste bacili u tamnicu.“ „Nedužni?“ Vilkins se podrugljivo nasmeja. „Džahi je ubio Hasana.“ „Ja sam ubila Hasana.“ „Šta rekoste?“ Vilkins zakači dežmekasti prst iza usne rese. „Nisam vas čuo. Proklete uši, tako se lako začepe. Ali nema potrebe da ponavljate. Ionako vas niko nede čuti. Glas vam je tako tih, tako ženski, tako britanski.“ Olivija se zablenu u njega. „Džahi el Masri znao je šta se dešava i nije ništa uradio da to spreči“, reče Vilkins. „On nije oteo Klaru.“ „Nije joj ni pomogao.“ 292


„Baš kao ni vi.“ Duboko je udahnula, spremna da ponovo pomene Liksori i ono što se tamo desilo. Međutim, Vilkins je preduhitri. „Pomodi du toj dvojici“, rekao je. „Molim?“ Olivija se zbunjeno namršti. „Ima ih trojica.“ „Rekao sam dvojici, gospođo Šeldon.“ Vilkins se zavalio na naslon, opružio noge ispred sebe i spustio šake na zategnuti prsluk. „Vaš muž je bio sasvim jasan. Rekao je da možete da odaberete dvojicu koju demo osloboditi.“ Vilkins se namršti. „Delujete šokirano. Čudno, jer Šeldon ovde piše da vas njegov zahtev sigurno nede iznenaditi.“ „Ali… ne mogu… Ne mogu da biram. Kako očekujete da to učinim?“ „Morate, inače de sva trojica biti kažnjeni.“ Vilkins saosedajno zacokta. „Dakle, koga dete odabrati? Brzo, brzo. Bičevanje počinje u četiri.“ Naila je čekala u prljavom sobičku blizu zatvorskih delija, u privatnom krilu, kako su joj podrugljivo objasnili, za naročito opasne prestupnike. Vazduh je bio nabijen zadahom znoja, mokrade i straha. Odnekud je dopiralo potmulo jecanje, neposustajudi zvuk koji je remetilo samo kapanje crvenkaste tečnosti iz zarđale cevi u uglu. Naila je pokušavala da ubedi sebe da de gospođa Šeldon uspeti da ispravi stvari, da je ved radila na tome. Kafele de biti dobro. Svi de biti dobro. Jecanje i kapanje se nastaviše. Naila se zagledala u oronule kamene zidove, u svetlost koja je poigravala sa druge strane prozora. Pokušala je da zamisli Kafelea kako stoji u blizini, da mu vidi lice i čuje glas, da oseti njegovu zdravu, nenaprslu kožu. Setila se kako su mlatarali nožnim prstima kroz vodu, sededi jedno pored drugog one prve nodi u Istočnoj luci. Zašto još niko nije došao da ga oslobodi? Činilo se da su prošli sati. * * * Oliviji je trebalo previše vremena da pronađe Edvarda. Gde god da bi otišla – u sudnicu, zatvor, kasarnu – svuda bi joj rekli da su se za dlaku mimoišli, napomenuvši da je možda bolje da se vrati kudi (dok su krišom gledali u posekotinu na njenoj jagodici) jer je sigurno bila iscrpljena od svega što se izdešavalo. U odsustvu boljeg rešenja, baš tamo je i otišla, pomislivši da se Edvard možda pakovao. On se nije pakovao, ali ona beduinka jeste. Fadil je bio sa njom,

293


čekajudi u hladu smokvinog stabla. Rekao je Oliviji da de beduinku odvesti do malog sela malo dalje uz obalu, da de njeni dečaci biti krišom prebačeni tamo kad padne mrak, da de biti pošteđeni bičevanja. Edvard i Tom razgovarali su sa Vilkinsom, Tom je izručio novac za njihovo oslobađanje, baš kao i Kafeleovo. Oliviji je došlo da zavrišti. Uopšte nije morala da ide kod Alistera i sva trojica bi bila oslobođena, umesto samo dvojica. A ona bi odmah posle mraka napustila taj tropski pakao. Skrenula je pogled ka pustom kudnom prilazu, besna na Nailu što ju je naterala da se umeša u to, i na sebe što joj je to dopustila, a najviše od svih na Alistera i Vilkinsa. Morala je da pronađe način da im stane na put, nije smela da dozvoli da se izvuku s tim. „Gde su Edvard i Tom?“, upitala je Fadila. „Moram da pronađem bar jednog od njih.“ Fadil je rekao da ne zna za pukovnika, ali da je Edvard otišao pre desetak minuta. „Ne znam kuda.“ Tiho opsovavši, Olivija je odlučila da se raspita da li je Ejda nešto znala. Ali se pre toga na brzinu oprostila sa beduinkom. Fadil je prevodio dok joj je govorila koliko joj je žao zbog svih muka kroz koje je prošla i kako joj želi sve najbolje. Beduinka je poljubila vrhove prstiju i spustila ih na Olivijino čelo. „Ti se pazi“, rekla je. Potom je pokazala na kudu. „Ne više“, rekla je. „Ne više.“ Olivija se napeto osmehnula i ušla u dvorište. Ejda joj je rekla da je Edvard video njen poluspakovan kofer i otišao u luku da kupi karte. „Kupice kartu i za mene. Trebade vam saveznik za to što ste isplanirali.“ „Još nikud ne putujemo“ reče Olivija i Ejda snuždeno obesi nos dok joj je objašnjavala zašto. „Sad moram da idem“, objavi Olivija. „Ako se Edvard vrati, objasni mu šta se desilo i reci mu da nešto moramo da preduzmemo.“ Krenula je ka pristaništu. Sa dva usidrena broda, jednim za Indiju, koji je kretao te nodi, i drugim za Englesku, koji je isplovljavao ujutru, luka je pulsirala na suncu: kolica sa prtljagom su tandrkala ka brodskim skladištima, konji su vukli gajbice sa vodem i povrdem, vrede sa brašnom i pamukom, muve su zujale, ulični trgovci izvikivali cene suvenira u obliku sfingi i antičkih stubova. Olivija se probila kroz gužvu, obraza usijanih od vreline, pronašla dečaka koji joj je delovao dovoljno pouzdano da joj pričuva Beu i krenula pravo ka biletarnici. Ni tamo nije pronašla Edvarda. Otišao je pre pola sata. „Jeste li vi jedna od dama koje putuju sa njim?“, upitao je službenik, zuredi u svoj pergament i bočicu sa mastilom. „Brod isplovljava u deset, što znači da treba da se ukrcate najkasnije do devet. A sad je skoro tri.“ Olivija odgovori da odlično zna koliko je sati. Oh bože. OhbožeOhbožeOhbože.

294


Ponovo je izašla napolje, zagledala se u more ljudi koji su se tiskali u pristaništu. Šake su joj bile vlažne ispod rukavica, znoj joj izbijao na čelu i ispod pazuha. Ako ne bude imala mamutsku sredu (za šta su postojale slabe šanse), u narednih sat vremena teško de pronadi Edvarda. Morala j e da smisli nešto drugo. Pedeset udaraca. U šta se čovek pretvarao posle pedeset udaraca? Da li je na kraju imalo šta da se šiba? Šta je, za ime božje, mogla da preduzme? Šta, dođavola, da radi? Jedan od stražara je konačno ušao u čekaonicu. Rekao je Naili da može da vidi Džahija. „Ali ja želim da vidim Kafelea“, rekla je. On joj je odbrusio da zaveže i da bude zahvalna. Razmišljala je šta da kaže Džahiju dok je išla za stražarom kroz šljapkavi hodnik prožet tako kužnim zadahom da je grlo počelo da joj gori. Ali um joj ostade prazan, umrtvljen. Šarala je očima sleva nadesno, posmatrajudi delije iza gvozdenih rešetaka, prljava zgrčena obličja zatvorenika koji su čamili unutra. Čuvar zastade i izvadi ključeve. Otvorio je vrata, pokazao Naili da uđe u malu kamenu odaju i okrenuo ključ za njom. Džahi je bio okovan za vlažan cigleni zid, pretučenog i natečenog lica. „As-salaam“, rekao je glasom koji je podsedao na zmijsko siktanje. Neko mu je izbio onaj iskrivljeni prednji zub. „Ko ti je to uradio?“ upita Naila. „Jedan od čuvara.“ „Britanac?“ „Egipdanin. Očigledno misli da je naša zemlja na lošem glasu zbog bitangi kao što sam ja.“ Naila stegnu pesnice. „Plašiš li se?“ čula je sebe kako pita. „Pomalo.“ Rekla mu je šta je tražila od gospođe Šeldon. „Izadi deš odavde, videdeš.“ On se tužno osmehnuo, kao da je više žalio nju nego sebe. „Ne želim da prisustvuješ vešanju“, rekao je. „Kažu da se uvek potrude da što duže traje. I nemoj više da me poseduješ. Ne želim da me oni koje volim pamte ovakvog.“ „Ti… me voliš?“ On se blago žacnu. „Ti si mi sestričina, Naila. I previše si dobra za sve ovo. Oduvek si bila.“ „Nisam sigurna da si u pravu.“ „Naravno da jesam.“ Naila se zagledala u sluzavi kameni pod. Imala je osedaj da treba da kaže još nešto. Nije znala da li de modi tako da ga ostavi. Baš dok je skupljala hrabrost da

295


mu kaže da je shvatila da je on sve vreme samo pokušavao da je zaštiti, da je znala da mu je žao zbog svega, i da je njoj takođe bilo žao, užasno žao, stražar je zalupao na rešetke i rekao joj da izađe jer mora da se pomokri. „Livi, učinilo mi se da sam te video.“ Bio je to Džeremi koji je izašao iz biletarnice odmah posle Olivije. Zaškiljio je ispod oboda cilindra. Imao je iznurene srebrnaste kolutove ispod očiju. Olivija nije znala zašto je došao tu. Možda da kupi karte za Sofiju i Gasa? Nije nameravala da pita. Iskreno, on je bio poslednji koga je želela da vidi. Ali mada je njegovo prisustvo delovalo kao puka suprotnost bilo kakvom srednom znamenju – štaviše, skoro kao predskazanje nesrede – on je bio sve što je imala. „Ljudski ološ“, rekao je, kad mu je sve ispričala. „Obojica. Ja sam Vilkinsu ved dao novac da oslobodi te mladide.“ Predložio je da podmite Vilkinsa da slaže Alistera da su oni izvedeni na bičevanje, mada de zapravo biti pošteđeni kazne. „Mito kojim demo sprečiti mogudnost da Alister ponudi novi mito“, natuknu Olivija. „Upravo to. Bide najjednostavnije ako Šeldon to ne sazna. Sredidemo to, Livi.“ „Sad se kaješ, zar ne?“ „Sve vreme se kajem. Ali… da“, rekao je teškim glasom. „Sad još više. Nikada više nego sada.“ Ona ga prostreli ledenim pogledom. Premalo i prekasno, pomislila je. Više nego prekasno. „Hajde“, reče on. „Nemamo puno vremena. Idemo do Vilkinsove kancelarije.“ * * * Dok je stražar vodio Nailu nazad ka čekaonici, prošli su pored skupine muškaraca, među kojima je bio i onaj debeli Britanac, Vilkins. Delovao je užasno ljuto. Glasno je disao, vikao, mlatarao rukama. Izgledao je isto kao Isa dok je glumila na pozornici. „Nestali? Nestali?“ urlao je. „Kako su dvojica mladida mogli naprosto da nestanu? Ti!“ Uperio je prstom u belca koji je stajao pored njega. „Naredi da se pretraži svaka ulica, da se prevrne svaki kamen!“ „U redu, gospodine. Odmah, gospodine“, odgovorio je on, ali se nije pomerio s mesta.

296


Tada je stigao još jedan stražar i šapnuo nešto Vilkinsu na uvo. Vilkinsove obrve poskočiše. „Dolazim za minut“, rekao je. „Samo da se pobrinem za ovu sramotu. Ti tamo!“ Naila prestravljeno ustuknu kad joj se obratio. „Šta ti tražiš ovde?“ „Samo… sam sam htela da vidim Kafelea.“ Vilkins zakoluta očima i zaklima glavom. „Čujete li to, poštovane kolege? Naila je došla da vidi Kafelea! Možemo li to da joj omogudimo? Ili je i on ispario, đavo da ga nosi?“ Naila se zablenu u njega. Srce joj zalupa od zbunjenosti i užasa. „Nije valjda ispario?“ Vilkins se namršti. „Šta lupetaš? Naravno da nije. Eno ga dole.“ Pokazao je glavom ka slededem redu delija. „Sprema se da dobije ono što je zaslužio.“ Okrenuo se ka jednom od stražara. „Bar jedan od naših zatvorenika suočide se sa pravdom. Moramo nekako da zataškamo incident sa tim beduinima. Bog zna da vam se loše piše ako u javnost procuri da su pobegli.“ Naila ga je jedva čula. Jurnula je u pravcu u kome je Vilkins pokazao, zaglušena tutnjajudom panikom. Vrata poslednje delije se otvoriše. Kafele izađe napolje, stojedi između dva stražara. Bio je go do pojasa, vezanih ruku. Naila ga je sigurno pozvala jer se okrenuo ka njoj. Njegove dilibarske oči zaiskriše iznad bolesno bledih obraza. „Ne“, promucala je, odmahujudi glavom. „Ne, ne, ne. Ne želim da se to desi, to ne sme da se desi.“ Neko je zgrabi za ruku i povuče je u stranu. „Nemojte da je povredite“, doviknu Kafele. „Nemojte da je povredite.“ „Žao mi je“, rekla je kroz jecaje. „Tako mi je žao.“ Okrenula se ka stražaru koji ju je držao. „Čekajte. Morate da sačekate.“ Ali on nije sačekao. Sklonio ju je s puta dok se mahnito otimala. „Ne, ne, ne“, vrištala je, iznova i iznova. Ali nije pomoglo i Kafele uskoro nestade s vidika. * * * Čekajudi u jednoj od sporednih kancelarija, Olivija i Džeremi čuli su viku iz hodnika. Džeremi je otvorio džepni sat, rekao Oliviji da je prošlo četiri. U gradu je bila velika gužva pa je putovanje do zatvora trajalo duže nego obično, a pre toga su stradili dragocene minute pokušavajudi da pronađu Vilkinsa u policijskom štabu.

297


Vika je prestala. Minuti su se rastegli, utoliko duži zbog brzine kojom su protekli poslednji sati. Konačno, Vilkins je ušao u kancelariju. Brisao je znoj sa zajapurenog čela, šištedi kao da se borio za dah. Džeremi je prešao pravo na stvar, rekavši mu zbog čega su došli. „Plašim se da ste zakasnili“, odgovori Vilkins. „Samo što nisu počeli.“ „Onda ih zaustavi.“ „Teško da mogu, a ne znam ni zašto bih to radio. Ovo jutro je bilo prilično… unosno.“ Vilkins je izvio obrvu, otvoreno uživajudi u toj kratkoj demonstraciji modi nad Džeremijem, za razliku od uobičajenog stava ravnodušne superiornosti koji je tako brižljivo gajio. Džeremijevo levo oko zaigra, a leđa mu se naprasno ispraviše. Pogledao je u Vilkinsa kao da je razmišljao da li da ga zgazi kao bubu. Vilkins prkosno isturi vilicu, ali se povuče za korak unazad, potom za još jedan, kad ga je Džeremi upitao šta, dođavola, umišlja ko je on, i kakve igre igra, i kakvim se zabludama zanosi ako misli da može tako da ga nasamari? Olivija nije mogla da potisne plamsaj gorkog zadovoljstva kad je videla kako Vilkinsova samouverenost jenjava, kako mu obrazi postaju oklembešeni, kako mu u svesti izranja spoznaja da je ta neravnoteža koja je privremeno zahvatila univerzum počela da se anulira. Pred njima je stajao Džeremi Grej. Mada je Olivija mrzela sve što je on bio, i sve što je njegov status podrazumevao, nije mogla da porekne da je Džeremi u pravi čas potvrdio svoju ličnu težinu. „Evo šta deš da uradiš“, nastavi Džeremi dubokim kontrolisanim glasom. Olivija je skoro mogla da vidi kako se dlake na Vilkinsovom potiljku kostreše. „Otkazadeš bičevanje, slagadeš Šeldona i redi mu da je to obavljeno, platiti kome god je potrebno da to potvrdi, a onda demo da sklonimo Kafelea što dalje odavde.“ „Ako Šeldon sazna…“ „Nede saznati.“ „Mogao bi da sazna.“ Vilkins je zavrteo glavom, uzrujano brekdudi. „Stvarno ne znam kako da izvedem to sa Kafeleom. Ostale sam sklonio tako da ih niko ne vidi.“ Džeremi zakorači ka Vilkinsu, snažan i okretan, zgrabi ga za revere i zakuca ga uza zid kao otromboljenu vredu. „Pronađi način.“ Vilkins proguta knedlu, kao da de se ugušiti na vlastitu Adamovu jabučicu. Negde iznad njih začu se nečije zapomaganje.

298


Džeremi zgrabi Vilkinsa za ramena. „Uradi to, Vilkinse. Ili du, tako mi svega, ispričati čitavom svetu za tvoje i Šeldonovo putovanje u Liksori. I onog nestalog seljaka. Za Klarine podlive i slomljenu ruku.“ „Jutros sam ti rekao da nemam pojma o čemu trabunjaš…“ „Mislim da imaš.“ „Ništa ne možeš da dokažeš.“ „Možda, ali mogu da obznanim svoje sumnje.“ „Ne bi to učinio“, procedi Vilkins. „Šeldon bi i tebe povukao za sobom. A ja bih ga podržao.“ „Nije me briga.“ „Blefiraš“, reče Vilkins. Džeremi ga ponovo zgrabi za ramena. „Proveri me.“ Trudedi se da ostavi utisak staloženosti, Vilkins je zbrčkao nos i povukao bradu unazad, skoro je priljubivši uz vrat, ali je to bio patetično neuspešan pokušaj. Suočena sa tim prizorom, Olivija oseti tupo pulsiranje u grudima. Znači, ipak je bilo tako: Vilkins i Alister sakrili su – možda čak i ubili – čoveka koji je mogao da ih odvede do Klare. Postojala je velika šansa da su učinili i više od toga. Ta spoznaja pretrese joj čitavo telo, ispunivši je ledenom mržnjom i gorudim besom. Istog časa bi se obrušila na Vilkinsa i dala odušak svom gnevu i bolu, ali je Kafeleovi vrisci nateraše da se obuzda. Džeremi reče da moraju odmah da krenu. Vilkins se ovog puta nije raspravljao. Džeremi ga izgura iz sobe. „Hajde, mrdaj! Požuri!“ Ono što je usledilo odigralo se velikom brzinom. Košmar je bio jasans nezamuden. Vilkins ih je poveo niz oronuli hodnik, uz strme stepenice, i zalupao na vrata sobe iz koje je dopiralo vrištanje. Niko nije odgovorio, žrtva je tako glasno zapomagala. „Otvorite! Otvorite!“, vikao je Vilkins. Pljus, pljus. Zvuk se pretvorio u vlažno šljapkanje. „Prestanite, za ime božje! Prestanite!“, horski povikaše Olivija i Džeremi. Konačno je prestalo. Teška drvena vrata širom se otvoriše i znojav, zadihan muškarac proviri napolje. Olivija uopšte nije pogledala u njegovo lice. Oči joj se prikovaše za korbač koji je držao u ruci. Posmatrala je kako sa konopaca teče krv i neka beličasta sluz. Muškarac reče da ih nije čuo. Pokazao je korbačem ka kašastoj masi privezanoj za stub u uglu. Oko stuba je kružio oblak izgladnelih muva. „Dizao je takvu galamu.“ Olivija je zurila kao hipnotisana. Nije bila svesna u šta gleda. Osetila je kako je neko uzima za ruku. Verovatno Džeremi. Rekao joj je da okrene glavu, ali nije to

299


učinila. Iza leđa je čula bat nečijih koraka. Sve joj se ljuljalo pred očima. Goli mišidi, sljušteno meso, roj muva koje se hrane ostacima tog bivšeg čoveka, više dečaka nego muškarca. Lice mu je bilo izobličeno, oči otvorene, vlažne od suza. „Ja sam to uradila, ja sam to uradila“, rekla je. Osetila je kako je nečije ruke odvlače odatle, snažne kao Edvardove. Zar je mogude da je bio tu? „Hajde, skloni se odatle.“ Zvučao je kao on. „Stigao sam tek do dvadeset osam“, prozbori muškarac sa korbačem. „Još nam je dosta ostalo.“ Olivija je čula kako neko kaže: „Ne.“ (Možda ona, a možda ta kašasta masa.) „Recimo da je dobio svih pedeset“, prozbori neko. (Džeremi?) „Šta se, dođavola, dešava?“ (Edvard? Da li je bio stvaran? Da li ga je Ejda poslala?) „Kako si mogao da dopustiš da ona ovo vidi, Greje?“ „Da li de preživeti?“ (Olivija?) „Da li de preživeti?“ „Verovatno nede“, odgovori muškarac sa korbačem. Okrenuo se i pljunuo preko sobe. Pljuvačka polete kroz vazduh i pade na Kafeleov okrvavljeni list.

ČETRDESETO POGLAVLJE Olivija nije znala kako se obrela napolju. Sigurno ju je Edvard izveo jer je klečao pored nje dok je povradala u korenje palminog stabla. Držao je za ruku. Osetila je kako joj steže prste. U toj paklenoj vrelini prožetoj zadahom krvavog ljudskog mesa i urlicima agonije, on je došao po nju. Znao je da mora da bude tamo, da joj je potreban. Njena potreba bila je silovitija nego što je mogla svesno da pojmi, a opet, on de za nekoliko sati otidi. Nije znala kako je to bilo mogude. Prešla je šakom preko usta. Edvard joj dodade svoju maramicu, ali ona je ispusti, toliko su joj prsti drhtali. On je podigao maramicu, obrisao njene usne, potom joj pomogao da ustane. Pogledala je u njega. Oči su mu bile mračne od jedva potisnutog besa. „Ejda ti je rekla?“, upitala je. Klimnuo je. „Moraš da pođeš sa mnom, Oli.“ „Ubide ih ako pođem.“ „Ako ostaneš, ubide tebe. Možemo da zaštitimo te dečake. Tom de paziti na njih.“

300


„To nede biti dovoljno.“ Čak i da je u njenom umu dotada postojalo kolebanje u pogledu Alisterove neograničene sposobnosti za svirepost, Vilkinsova reakcija u trenutku kad je Džeremi pomenuo Liksori iskorenila je svaku sumnju. „On je to uradio, Edvarde. On se postarao da Klara umre. Nede oklevati da isto učini i sa njima.“ „Nedu dopustiti da daš svoj život u zamenu za njihov“, rekao je Edvard. Olivija pomisli na Kafeleovo lice, na zgrčene nožne prste, na one zastrašujude urlike, i ništa ne reče. „Oli…“ Edvard zavrte glavom i povuče je ka sebi. Naslonila je glavu na njegove grudi, osedajudi njegovu toplinu, udišudi njegov miris, miris dima i sapuna i još nečeg… Još je tu, još je njen. Podigla je oči ka njegovom licu, ka njegovoj stisnutoj vilici, očima punim bola. Da je samo mogla, rekla bi mu da ide i da sa sobom ponese onaj deo nje koji je najviše voleo. Nije želela da mu to ukrade. Tada je stigao Džeremi, nosedi čašu zamudene vode. Pružio je vodu Oliviji. Prokuvana, objasnio je. Lično je proverio. Ona je sumnjičavo osmotrila tečnost, otpila gutljaj. U vodi je bilo nekog taloga, nešto kao pesak, ali ipak je uspela da ublaži zadah od povradanja. Edvard je upitao Džeremija da li je ponosan na sebe, a Džeremi je odgovorio da baš i nije. Ali je rešio da Kafelea odvede kod sebe kudi, da mu tamo obezbedi potrebnu negu. Naila je bila unutra, Džeremi se ved dogovorio sa njom. Stomak mu se okrenuo kad je trebalo da izađe pred tu sirotu devojku, ali ipak je to učinio. Ona de takođe dodi, objasnio je, da neguje Kafelea u njegovom domu – i, da, primetio je surovu ironičnost situacije. Pogledao je u Oliviju, škiljedi na suncu. „Otidi du da popričam sa Alisterom. Najradije bih ga ubio, ali mislim da je bolje da ti pomognem. Bog zna da bi Klara to želela.“ Bio je skoro mrak kad je Naila stigla kod Grejovih. Pre toga je otišla da vidi Isu i decu. Rekla im je šta se desilo i zamolila Isu da preuzme kudne obaveze. „U redu“, rekla je Isa. „Večeras budi tamo, ali hodu da ujutru dođeš, da posetimo Džahija. Posle možeš da se vratiš kod Kafelea.“ Nailin želudac zgrčio se od straha. „Džahi ne želi da mu bilo ko dolazi.“ „Želja nije isto što i potreba“, odgovorila je Isa. „A sad smo mu potrebne, u satima koji su mu preostali. Tabija bi sigurno želela da ga utešimo.“ Pogledala je u nožne prste. „Mogu bar toliko da učinim za nju.“ Naila nije imala snage da se raspravlja. A kad se prisetila Džahija, samog u memljivoj deliji, modrog i otečenog lica, više to nije ni želela.

301


Isa je uzdahnula. „Imaš čorbu na šporetu“, rekla je. „Na pijaci sam kupila nar. Jedi. Izgledaš kao smrt koja hoda. Onda možeš da ideš.“ Naila sad podiže pogled, zastavši ispred bledoružičaste vile Grejovih. Udahnula je, progutala vazduh, ponovo udahnula, očima upijajudi prizor. Punačka žena mediteranskih crta stajala je na terasi sa ljutitom bebom gospođe Grej u naručju. Pored nje je stajala jednako punačka negovateljica, upravo pristigla, sudedi po znojavom čelu i koferu koji je držala u ruci. Njihovi glasovi, a obe su govorile na ubrzanom grčkom, lepršali su kroz večernji vazduh. Gospodin Grej stajao je na travnjaku držedi Ralfa za ruku. Turobnog lica, posmatrao je kako se jedna starija gospođa u krinolini penje na kočiju. Kočija je bila natovarena koferima, a na mestu kočijaša sedeo je nervozni sluga u prevelikoj uniformi. Hrapavi glas vremešne gospođe nadjača glasove brbljivih Grkinja grmedi o nezahvalnosti, odsustvu poverenja, lošim izborima. Nikad se nije osedala tako iznevereno, tako iskorišdeno. Bila je sablaznuta. „Zaboga, Mildred“, rekao je gospodin Grej, „ved sam vam objasnio da ne želim da putujete istim brodom sa dečacima. Ralf je ved dovoljno propatio. Smestidu vas u najbolji hotel u Kairu i za nedelju dana bidete prevezeni do Port Saida, gde dete se ukrcati na brod za Englesku. Odatle dete brže putovati i za tren oka dete biti kod kude. Uopšte nema razloga da se žalite. I nema šanse da dobijete Ralfa. Bilo je dovoljno. Ovde stavljamo tačku…“ Naglo je zadutao, primetivši Nailu. „Još kudnih gostiju?“ upita stara gospođa. Naila se zacrveni pod netremičnim pogledom gospodina Greja. Gurnuo je Ralfa iza sebe. Da li se uplašio da bi ona mogla da ga povredi? Zar je mislio da je kadra da to učini? Pokazao je glavom ka ženama koje su stajale na terasi, objasnivši da se žena sa bebom zvala Sofija, a da je ona druga bila njena sestra, negovateljica po imenu Lejla. One de je odvesti do Kafelea, kome je dodeljena soba u zadnjem delu kude. „Ja imam neka posla“, rekao je. „Treba da ubedim svoju svastiku da uradi nešto što joj se baš nede svideti.“ Podozrivo je zaškiljio. „Možda treba da nagovorim tvog ujaka da joj pošalje još jednu poruku.“ Naila ništa nije rekla. „Kako je tvoj mali rođak?“ upitao je. „Babu? Nadam se da je bolje.“ Naila ostade nema dok joj je u glavi izranjala spoznaja da je on bio taj koji je pladao Babuovu negu. Više bi volela da to nije saznala, i da sad nije bio tako dobar prema Kafeleu. Mislila je da je sebično što joj takvim postupcima nije dopuštao da ga mrzi onoliko koliko je zasluživao. Gospodin Grej uzdahnu. „Bolje uđi unutra“, rekao je. Dok je odlazila, doviknuo joj je da sačeka. Zastala je, okrenuvši se ka njemu.

302


Neko vreme je oklevao. „Znam koliko me prezireš“, rekao je. „Ja sam…“ Prešao je rukom preko prebledelog lica, šarajudi očima između nje i Ralfa. Ponovo je uzdahnuo. „Žao mi je, Naila“, rekao je. „Nikad nedu modi da ti kažem koliko mi je žao zbog onog što se desilo tvojoj tetki.“ Naila je stajala kao ukopana. Uopšte nije očekivala da joj se taj čovek izvini. „Šta god mislila o meni“, nastavi on, „molim te da se setiš da sam ti ukazao poverenje i primio te u svoj dom, pod isti krov sa mojom decom. Nadam se da ni ti ni ja nedemo izneveriti našu pogodbu.“ Kafele je ležao u velikoj spavadoj sobi, nesvestan i umotan u hladne obloge od muslina. Tanušni mlaz krvi curio mu je niz bok, pljuvačka se slivala iz poluotvorenih usta. Gospođa po imenu Sofija užurbano priđe njegovoj postelji, i dalje držedi bebu u naručju, i zapovednim tonom reče nešto svojoj sestri. Lejla zacokta i odgovori na grčkom, vrtedi prstom. Otvorila je torbu i prionula na posao, čistedi krv sa Kafeleovog tela i usana. Mada je delovala ljutito, prsti su joj bili nežni, jednako pažljivi kao Nailini. Sofija zaklima glavom, očigledno zadovoljna njenim trudom. Nastupila je tišina koju je remetilo samo dečje kenjkanje i tiho šuštanje Lejlinih sukanja. Nailino grlo postade suvo i ranjavo, sprženo od bola, dok je Kafele, njen klovn, bespomodno ležao pred njom. „Ovde sam“, rekla mu je. „Tako mi je žao.“ On ništa nije odgovorio. Naila kleknu pored kreveta, zuredi u njegovo pokidano meso, u usne koje su mrmljale. Podigla je ruku i, ne znajudi da li sme da ga pomera, ali ne mogavši da se uzdrži, uhvatila njegovu šaku. I osetila kako joj on stiska prste. Ili joj se bar tako učinilo. * * * Olivija je sedela na Edvardovom krevetu zuredi u njegov dopola spakovani kofer. Nebo sa druge strane otvorenog prozora bilo je crno kao katran. Dan je iščezao. Olivija nije znala kako se sve to desilo. Podigla je pogled ka Džeremiju koji je stajao pored vrata. „Alister je rekao da mogu da otputujem za Englesku?“, upitala je. „Sa Ralfom, Sofijom i Gasom? Sutra?“ Džeremi je klimnuo. „Pristao je na to?“

303


„Preko volje.“ „Da li je nešto priznao?“ „Šta misliš?“ Džeremi prasnu u kratak, gorak smeh. „Doduše, ne želi da rizikuje da nekom predočim svoje sumnje, baš kao ni Vilkins. Obojica su dovoljno razboriti da poveruju da bih to učinio.“ Zagledao se u Oliviju podbulim očima. „Zahteva da se za šest meseci vratiš ovde. Ali dotada demo ved nešto smisliti.“ Olivija pogleda u svoje šake, u burmu na domalom prstu, tako labavu da joj je bilo neprijatno da je nosi. Čak je i Alisterov nakit boleo. „Mislila sam da deš ga nagovoriti da se razvede od mene.“ Čitavog popodneva uzdala se u tu mogudnost. To je bilo jedino što joj je pomoglo da zadrži pribranost dok je Edvard nepokolebljivo ponavljao da de ostati sa njom, uprkos vojnom sudu i Alisterovoj osveti, da mu nije ni na kraj pameti da je ostavi sa njim. „Ne želim da idem u Englesku“, rekla je. „Hodu da krenem sa Edvardom.“ „Alister nede pristati na to“, natuknuo je Džeremi. „On tvrdi da pripadaš njemu. Osim toga, dosad si mogla da se uveriš šta je sve kadar da učini da bi izbegao skandal.“ Džeremi skrenu pogled ka Edvardu. „Jeste li dobro razmislili kako bi se to odrazilo na vas dvoje? Čak i da Alister popusti, trebali bi vam meseci, čak i godine, da izdejstvujete razvod.“ Okrenuo se ka Edvardu. „To bi te uništilo.“ „Stvarno me nije briga.“ „Možda sada nije. Ali s vremenom, dok budeš gledao kako ti šikaniraju decu…“ Džeremi uzdahnu. „Ali to je ionako nebitno. Ako pokušaš da se suprotstaviš Alisteru, on de ponovo zatvoriti te mladide. Nemoj sumnjati da to ozbiljno misli.“ Usledila je kratka tišina. „Kako možeš da podneseš da budeš u njegovoj blizini?“ upita Olivija. „Kako možeš da ostaneš ovde? U toj kudi, znajudi šta si učinio, i šta je on učinio, da razmišljaš o Klari i…“ „Ne mogu“, preseče je Džeremi. „Naravno da ne mogu. Čim sredim formalnosti oko preuzimanja svog udela u kompaniji, otidi du odavde. Ali hodu prvo da sklonim dečake.“ Zamarširao je preko sobe. Krenuo je da uhvati Olivijine ruke, ali ona ih čvrsto stegnu na krilu. „Voleo sam tvoju sestru, Livi“, rekao je. „Znam da često nije tako izgledalo, ali stvarno sam je voleo. Nikad nedu modi da joj se iskupim za ovo, i stvarno nije zaslužila, uopšte nije zaslužila da..“ Polako je udahnuo. „Dopusti mi da to obavim, Livi. Ako ne zbog tebe, a onda zbog Ralfa i Gasa, Klarinih sinova.“ Zastao je. „I mojih sinova. Nju su izgubili, ali možeš da im ostaneš bar ti.“

304


„Nemoj“, reče Olivija, osetivši kako joj se obrazi zatežu. „Molim te da ne igraš na tu kartu.“ „Ne igram na bilo kakvu kartu.“ Glas mu je bio dubok, iskren. „Njima si potrebna, a ti moraš da se skloniš odavde. A ne možeš da odeš sa Bertramom jer…“ Glas mu je utihnuo. Olivija okrenu burmu na domalom prstu. Osetila je Džeremijev pogled. I Edvardov. Čula je kako se Edvard pomera, videla kako se Džeremi sklanja u stranu, kako se Edvard spušta na pod pored nje. Dala mu je svoje ruke. Osetila toplinu njegovih prstiju, njihov nežan, snažan stisak. Spustila je pogled ka njemu. On je pogledao u nju. Nijedno nije prozborilo ni reči. Nisu imali šta da kažu. Oboje su znali kako de se to završiti.

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE Džeremi je rekao da nede dodi u pristanište da isprati Edvarda. Plašio se da ostavi dečake u kudi same sa Nailom, bilo je ved dovoljno otmica za jednu godinu. Edvard nije navaljivao. Mada je bio zahvalan za sve što je Džeremi činio za Oli, jedva je smogao snage da ga pogleda dok su se opraštali na mesečinom obasjanoj kudnoj stazi. „Nisam smeo sve to da skrivam od tebe“, prozborio je Džeremi, jednom rukom pridržavajudi konjske uzde. „Sada to shvatam.“ „Ne želim da pričam o tome.“ „Da.“ Džeremi se zagledao u vrhove svojih čizama. „Pretpostavljam da ne želiš.“ Tiho je uzdahnuo. „Sredno, Bertrame. Nadam se da deš u Indiji pronadi bolji život.“ Edvard se nije puno nadao. Imperija mu nikad nije izgledala trulije. Mislio je da bi samo Olino prisustvo moglo da učini podnošljivim te godine koje je još morao da odsluži u vojsci, ali sad je definitivno znao da ona nede biti pored njega. Skrenuo je pogled ka kudi. Video je Oli kako sedi u sobi, obasjana svetlošdu sveda, i dalje na njegovom krevetu, pogleda prikovanog za njegov kofer. Pomislio na sve što ju je čekalo: bol koji je nosila u srcu, dugu plovidbu sa Klarinim dečacima, mesece koje de provesti u Engleskoj – verovatno još mnogo meseci – oslanjajudi se samo na Ejdu i dadilju.

305


Nije znao kako je uspeo da ubedi sebe da je prepusti takvom životu. Svim srcem želeo je da pronađe neki drugi način. Džeremi mu pruži ruku. Nakon kratkog oklevanja Edvard mu stegnu šaku. „Žao mi je, matori“, reče Džeremi. „Naravno da ti je žao“, procedi Edvard. Svima je bilo prokleto žao. Tom i Imodžen stigli su dok su se spremali za polazak, baš kao i Fadil, koji je prethodno otpratio onu beduinku do skrovišta njenih sinova. Potom ih je sve zajedno kočijom odvezao do luke. Stigli su dok su se poslednji putnici ukrcavali na palubu. Stajali su svi zajedno na prepunom keju. Tom je krenuo da stegne Edvardovu šaku, a onda se predomislio i stegao ga u zagrljaj. „Čuvaj se“, rekao je, potapšavši ga po leđima. „Želim ti da budeš sredan, Bertrame, samo to.“ Imodžen zakorači ka njemu. Podigla se na vrhove prstiju da ga poljubi i nešto mu prošaptala na uvo. Olivija nije znala šta mu je rekla, primetila je samo da se Edvard polako osmehnuo. „Hvala ti“, rekao je. Edvard se potom okrenuo ka Fadilu. Rekao mu nešto na arapskom. Fadilove oči zaiskrile su ispod zavoja, svetlucave u tami. Edvard mu je stisnuo rame, Fadil je klimnuo glavom. Izgledao je užasno sitno, sparušeno. I veoma, veoma tužno. Potom se povukao unazad. Zajedno sa ostalima. Olivija i Edvard ostali su sami, zanemeli, jedno pored drugog, na svežem nodnom vazduhu. „Pet minuta“, doviknuo je neki glas. „Još pet minuta za ukrcavanje.“ Edvard je pogledao u Oliviju. Ona ga je pomilovala po obrazu, skliznula palcem duž njegove vilice. Još je bio tu, stvaran i topao i njen. Činilo joj se da je nemogude da za manje od minuta više nede biti tako. Sirene se oglasiše, zviždaljke zapištaše. „Moraš da kreneš“, rekla je. „Molim te.“ Još pištanja. Poslednji poziv. „Ovo je samo privremeno“, rekao je. „Dodi du po tebe, kunem se.“ Poljubio ju je, potom se okrenuo. Otišao. Kad je stigao do palube, više nije mogla da razabere detalje na njegovom licu. Mogla je samo da zamisli njegov duboki glas. Podigla je prste. On je učinio isto, kao da salutira. Zbogom. Imodžen ju je čvrsto držala dok su se kočijom vradali kudi. Tom je sedeo preko puta. Veoma malo su pričali. Tek kad su se približili Ramli, Imodžen prekinu tišinu i reče Oliviji da želi da se vrati u Englesku, zajedno sa njom. „Mislim da ne bih

306


podnela da ostanem ovde. Jednom sam ved gledala kako odlaziš, pre toliko godina…“ Zavrtela je glavom. „Znaš… ne mogu da dopustim da nadalje sama prolaziš kroz život.“ „Niko od nas to nede dopustiti“, rekao je Tom. Imodžen se ugrizla za usnu. „Da li je to u redu, dušo? Da li bi to volela?“ Olivija nije odmah odgovorila. Setila se Imodženinog šapata i Edvardovog osmeha. Grlo joj se stegnu od suza olakšanja. Skrenula je pogled sa Imodženinog zabrinutog ka Tomovom tužnom licu. „Naravno da bih volela“, rekla je. „Naravno da bih volela.“ Slededeg jutra, dok je Ejda nadzirala utovar prtljaga na kočiju, Olivija je otišla do staje. Vazduh je bio sladak i topao, prožet prašinom i jutarnjim suncem. Pomazila je kamilu, pomislivši na Džahija koji je beznadežno čamio u deliji, čekajudi vešanje, osuđen za mnogo više od onoga što je počinio. I još nije znala, još nije mogla da kaže, da li ga je krivila za bilo šta od toga. Znala je samo da nije želela da Džahi umre, ali da de se to svejedno desiti, jer nije mogla da mu spase život kao što je on spasao njen. Okrenula se ka Bei, prislonivši usne uz njen vrat. „Zbogom, stara prijateljice“, rekla je. „Fadil de lepo brinuti o tebi i kamili. Zajedno se selite kod Karterovih. Tom de se postarati da budete sredne i bezbedne.“ Dajna se vrzmala oko njenih nogu. Olivija je uze u naručje, čvrsto stegnuvši njeno toplo vibrirajude telo, i prisloni čelo uz Beinu glatku dlaku. Zatvorila je oči, ponovo se setivši onog dana kad joj je Edvard doveo Beu. I njegovih snažnih ruku dok joj je pomagao da se popne u sedlo. Kako su joj samo noge drhtale. „Ne plaši se“, rekao je on, nežno se osmehnuvši. „Strah samo oduzima snagu.“ Duboko je udahnula. Trebalo je da obavi još jednu stvar pre nego što krene na put. Groblje je bilo pusto. Humka ispod koje je počivalo Klarino telo bila je obeležena malim drvenim krstom. Preko humke je ležalo cvede, Ralfova brižljivo čuvana knjiga sa pričama o Šerloku Holmsu, i usamljeni nar. Olivija nije mogla da odgonetne ko je mogao da ga ostavi tu. Raščistila je prostor na gornjoj strani groba, tamo gde se nalazilo Klarino lice i srce, a onda je tu spustila buket belih ruža i nekoliko pomorandži. Probaj jednu, Livi. Pucaju od sunca i slatkode. Polako je kleknula i podigla jednu pomorandžu. Zagledala se u nju, potom skinula rukavice. Drhtavim prstima oljuštila je koru, odvojila jednu sočnu krišku, podigla je ka usnama. Njen ukus razli joj se kroz usta.

307


Istog časa prebacila se na neko drugo mesto, u drugo vreme. Umalo se nije ugušila kad se lavina slika obrušila na nju: brodska kabina, ona kako sedi na donjem ležaju, okrugli brodski prozor sa leve strane. Mogla je da oseti miris uglja i valjanje talasa. Pored nje je klečala vižljasta devojčica, od glave do pete obučena u crno. Imala je plavu kosu, okrugle, pegave obraze i pomorandžu u ruci. Bila je to samo neuhvatljiva slika, ništa više. Ali Klarina slika. Pružila je pomorandžu ka njoj. „Oljuštila sam belu kožicu, svaki komadid. Hajde, Livi, pojedi je, molim te. Ne smem da dopustim da se razboliš. Sada imamo samo jedna drugu.“ Njene dečje oči su se raširile, skoro kao Gasove. „Ne smeš da se plašiš, Livi. Ja du brinuti o tebi, obedavam.“ Olivija je čula njen glas. Previla se napola, ošinuta bolom tog ukradenog obedanja. Jecaj joj potrese telo. Potom još jedan. Suze konačno potekoše, same od sebe. Uopšte nije pokušala da ih zaustavi. Bili su na palubi dok je brod napuštao luku. Brod je bio pun turista koji su uzbuđeno mahali opraštajudi se sa Pompejevim stubom, piramidama i dalekim peščanim dinama. Probijali su se kroz gužvu, Olivija držedi Ralfa za ruku, Sofija gurajudi Gasova kolica, dok su Ejda i Imodžen išle na začelju zaklanjajudi ih suncobranima. Stigli su do ograde na zadnjem delu palube baš kad je brod krenuo. „Pogledaj“, rekao je Ralf, pokazavši na Džeremija koji je stajao na kaldrmisanom keju. „Tata.“ Počeo je da maše. Džeremi je takođe mahao. Na Ralfovim bucmastim obrazima zaigrao je pokušaj osmeha. Olivija ga privi uz sebe i poljubi ga u glavu. Osetila je kako Imodžen prebacuje ruku oko njenog struka, oko rana koje su konačno počele da zarastaju. Brod je dobijao na brzini, ostavljajudi penušavu brazdu na dubokom mračnom Mediteranu. Olivija je posmatrala kako Džeremijeva silueta postaje sve sitnija i kako aleksandrijska obala nestaje sa vidika. I tada je shvatila da joj je bilo drago, zaista drago, što je bila tu gde je. Srce joj se kidalo što Klara nije bila sa njima, ali bilo je dobro što je pošla sa njenim dečacima. Ralf i Gas uvek de biti voljeni, nikada nede biti sami. Uprkos svemu, pomislila je da bi Klara odahnula od olakšanja zbog konačnog raspleta. Ne smeš da se plašiš, Klaro. Ja du brinuti o njima, obedavam.

308


EPILOG London, januar 1893. Ledeni vazduh ošinu je po grlu kad je za sobom zatvorila vrata kude na adresi Danlop plejs broj 5. Osetila je kako joj nos istog trenutka postaje crven. Podigla je pogled ka nebu, zimski belom, sa oblacima koji su se gomilali na horizontu. Zastala je pored Dajnine činije sa mlekom na ulaznom stepeniku i bacila pogled u salon kroz staklo išarano mrazom. Vatra je gorela u kaminu. Božična jelka povijala se pod ukrasima u obliku šederlema i sanki, uvela i spremna za penzionisanje. Ejda je rekla da je trebalo još odavno da je sklone, da je malerozno držati uvelu jelku u kudi, ali Ralf je želeo da još malo ostane unutra. Olivija se nežno osmehnu dok je posmatrala kako Ralf skupljenih nogu sedi ispod jelke navijajudi kutiju iz koje je iskakao skriveni pajac kako bi zabavio Gasa. Nikad nije smogla snage da ga pošalje u internat, ved ga je upisala u obližnju pripremnu školu u Mejda Vejlu. Ralf se okrenuo ka prozoru, kao da je osetio njen pogled, i podigao bucmastu ručicu dvogodišnjeg Gasa da zajedno mahnu svojoj tetki, što je malog Gasa navelo da razvuče usnice od uveta do uveta. Sa tim okruglim obraščidima, sve više je ličio na Klaru. I dalje ju je bolelo, ali za mrvicu manje svakog dana, kad bi to videla u njemu. Mahnula je Ralfu i okrenula se od prozora. Smrznuti papir zapucketa joj pod stopalom. Bile su to dnevne novine, čija je naslovna strana i dalje bila rezervisana za priču koja ju je šokirala, ali ne i iznenadila. Još nerazjašnjeni atentat koji se desio prošlog decembra, kada je nepoznati napadač sa bliskog rastojanja otvorio vatru na uglednog biznismena, gospodina Alistera Šeldona, i dugogodišnjeg predstavnika zakona, policijskog komesara Arčibalda Vilkinsa, na stepeništu restorana Drejkot u Aleksandriji. Da ta dva ubistva, počinjena bez očiglednog motiva, pitao se Džajls Morton, nisu možda povezana sa još nedovoljno razjašnjenim otmicama i nasiljem iz jula devedeset prve godine, događajima koji su takođe blisko povezani sa restoranom Drejkot? Olivija je smatrala da je to bilo više nego verovatno. Imodžen, koja se nešto pre Božida vratila u Aleksandriju, delila je njeno mišljenje. Doduše, sumnjam da demo ikad saznati pravu istinu, pisala je. Vilkins je imao štidenike koji de se potruditi da stvari ostanu zataškane. Ovde i dalje važi parola „posao kao i obično“. Ved sam sita toga. Strašno mi nedostaje Klara i svi vi. Pričala sam sa Tomom o mogudnosti da se i mi odselimo odavde.

309


Olivija nije dobijala pisma samo od Imodžen. Džeremi je takođe često pisao, raspitujudi se za novosti o svojim dečacima. Uskoro du vam dodi u posetu, mada jedva uspevam da se izborim sa poslovnim obavezama, mnogo teže nego što sam očekivao, iako de mi svakako biti lakše sada kada je Alisterov udeo u kompaniji pripao tebi. Alister mi je pomenuo da namerava da te izbaci iz testamenta, kad budeš zvanično saopštila da ostaješ u Engleskoj. Samo što, izgleda, nije imao dovoljno vremena da to učini. Čudno kako na kraju sve dođe na svoje mesto. Naila je takođe, iz vlastitih nedokučivih razloga, povremeno slala po neko pismo, sa vestima o svom novom domu na selu i braku sa Kafeleom: Pokušavamo da budemo sredni, da zaboravimo, ali on je i dalje ljut, strašno ljut, dok su deca zdrava i napredna, Bog ih pogledao, a majka sad živi sa nama i trudi se da nam pomogne. Pošta je dolazila i sa vedih daljina, iz pravca istoka, od Beatris, koja se u međuvremenu udala za jednog poručnika, i, još češde, od Edvarda. Dragocena pisma koja su tako dugo putovala i mirisala na egzotične začine. Prošlo je mesec dana otkako joj je poslednji put pisao. Otada je dobila samo jedan telegram. Onaj telegram… Uvukla je bradu ispod šala koji su joj Ejda i Sofija isplele za Božid, osmehnula se u vunu i krenula ka Oksford stritu. Potpetice su joj lupkale preko smrznutog pločnika dok je hitala ka restoranu koji je obično posedivala sa najstarijom od Edvardovih pet sestara, Danijelom. („Naredio mi je da pazim na tebe“, rekla joj je Danijela onog popodneva kad su se upoznale, nedugo nakon što se Olivija sa dečacima vratila u Englesku, pre skoro osamnaest meseci. „Da se postaram da jedeš dovoljno kolača, i tako to.“) Izbegla je parče okrnjene kaldrme i zastala da propusti čeze koje su prolazile ulicom, a potom prešla na drugu stranu. Vetar je duvao sa krovova, podižudi inje. Ubrzala je korak. Dok se bližila restoranu, oblaci se spustiše i prve pahulje počeše da lepršaju kroz vazduh. Podigla je oči ka nebu, ka vrtlogu sivih pahulja. Otvorila je usta, duboko udahnuvši. Život, život. Utroba joj zadrhta od iščekivanja. Polako je spustila pogled. Okrenula se ka verandi restorana. On je stajao tamo, konačno, baš tamo, gledajudi pravo u nju… … Prosto nije mogao da odoli.

310


ZAHVALNICE Ima toliko ljudi kojima želim da zahvalim za pruženu pomod i podršku da ne znam odakle da počnem. Pa ipak, dopustite mi da krenem od mog fabuloznog agenta, Beki Riči, zbog toga što je zavolela Oli i Edvarda isto kao ja i shvatila kakvu sam knjigu želela da napišem, što je provela toliko vremena pomažudi mi da stignem tamo kud sam naumila i bila mi tako divan oslonac. Beki, ne bih to mogla da uradim bez tebe! Takođe hvala Melisi Pimentel i svima iz Kertis Brauna – veoma sam zahvalna za sve što činite. Veliko hvala i timu iz Liti Brauna. Sebe smatram pravom srednicom što mogu da sarađujem sa vama. Menprit Grual, na prvom mestu hvala što si zavolela ovu priču, što si mi pružila fantastične uredničke uvide i doprinela da se ovaj rukopis iz vord dokumenta pretvori u pravu opipljivu knjigu. Takođe hvala Taliji Proktor za trud uložen u pripremu ovog romana, Liz Haderel za briljantnu lekturu i Emi Vilijams i Stefi Melrouz za sve što čine u domenu marketinga i odnosa sa javnošdu. Veliko hvala i mojim divnim prijateljima: Keri Fišer, za sve mudre reči i dugogodišnje prijateljstvo – pojma nemaš koliko mi to znači i stvarno ne znam gde bih bila bez tebe; Ajoni Grej, za toliko stvari, ali najviše za nepokolebljivu veru i podršku u trenucima kad mi je to bilo najpotrebnije; Amandi Dženings, za duge ručkove, književne kvizove i vrhunsku zabavu; Trejsi Bjukenan, za mnogo toga – između ostalog, za knjiške razgovore uz čaj i kolače, zajedno sa našom decom; Dajni Džeferis, što si verovala da deš jednog dana u rukama držati moju knjigu (tako mi je drago što si bila u pravu); Amandi Manden, što si još od samog početka bila vođa mojih navijača; Kloi i Džonu Kokeru, Nikol Nortman, Hani Klark, Timu Mur-Bartonu, Kloi Arčard i Džejn O'Konel, što su pročitali rane verzije ove knjige i sve vreme mi pružali podršku. Na kraju, ogromno hvala mojoj porodici. Mojim roditeljima, koji su iščitavali beskrajni niz prepravljenih verzija i nikad nisu prestali da veruju da ja to mogu – ne mogu vam redi koliko sam zahvalna što vas imam. Mojoj svekrvi Heder, koja je pročitala rane verzije i pružila mi dragocene uvide. Mojoj sestri Kloi, koja mi je uvek pomagala da ustanem, otresem prašinu sa odede i nastavim dalje. Mom mužu Metu, koji je uvek uz mene u svemu što radim i koji nijednog časa nije posumnjao da ja to mogu. I konačno, neizmerno hvala mojoj deci, koja mi pružaju mnogo više od onoga što se rečima može iskazati i svakog dana me podsedaju da, ako želim da živim u skladu sa onim što propovedam, nikad ne smem da odustanem.

311


BELEŠKA O AUTORU Dženi Eškroft živi u Brajtonu sa suprugom i dvoje dece. Pre toga provela je mnogo godina živedi i radedi u Australiji i Aziji, što je rezultiralo neposustajudom strašdu prema pričama čija se radnja odvija na egzotičnim mestima. Diplomirala je na odseku za istoriju i oduvek je fascinirana prošlošdu – naročito načinima na koje znameniti događaji mogu da transformišu živote običnih ljudi.

312

Dzeni eskroft kad kazemo zbogom  
Dzeni eskroft kad kazemo zbogom  
Advertisement