Issuu on Google+


Vladislav Radak NOĆ MRTVIH SNOVA Izdavač Dobra knjiga d.o.o. Maksima Gorkog 137, Beograd Za izdavača Goran Milenković Milan Milenković Lektura i korektura Borivoj Gerzić Grafičko-likovno uređenje knjige Milica Mrvić Marko Ulić Aleksandar Jakonić Prelom i priprema za štampu Olja Stanić Štampa Rubikon, Beograd Tiraž 1.000 primeraka Plasman 011/ 24 55 026, 064/ 588 03 02

Copyright © Dobra knjiga Sva prava autora i izdavača su zakonom zaštićena.


Noć mrtvih snova Vladislav Radak

Beograd, 2009.


Sonji


Deo prvi JA TE NIKADA NISAM VIDEO. JA SAM TE ODUVEK VOLEO.


Senke su mi igrale u mislima. Lagano, sasvim lagano. Bledo jutro krhko se probijalo kroz izmaglicu mog grada. Pored mene se zaustavio autobus. Nisam gledao broj. Nadao sam se da ide u pravcu moje kuće. Nadao sam se da vodi što dalje odavde. Senke su mi igrale u mislima. Pravile su piruete, savršene, skladne, šaputale su mi da prestanem, da se prepustim, da igram s njima. Volele su me, kažu. Žele mene. Žele samo mene. Ulazim u autobus. Ljudi, još pospani, sanjivim očima prate moju siluetu dok se s mukom hvatam za ledene držače, suzbijajući podmukao kašalj koji preti da me iznutra iskida. Gledaju me, gledaju moj lepi teget sako, tri dugmeta, pažljivo zakopčana, uštirkanu belu kragnu nove košulje, lepo ispeglane, s otkopčanim prvim dugmetom. Oni ne znaju... Ne znaju ko sam ja. Ovo je veliki grad, za njih sam samo stranac koji ulazi na trećoj stanici. Zaboraviće uskoro kako izgledam, zaboraviće na moju pažljivo biranu odeću, na moj mučan hod, na bledilo mog lica, na drhtaje ruku koje polako izdaju. Oni nikad neće znati ko sam ja. Niti šta sam učinio. Ovo je veliki grad. Igra pred očima nikako da prestane. Seo sam na prvo prazno mesto. Pogledi se skloniše u stranu, ljudi utonuše u nove misli, nova poricanja, ćutanja. Na trenutak sam zatvorio oči. 11


Noć mrtvih snova Blagi osećaj, negde u središnjem delu kičme, nagovestio mi je da me neko posmatra. Ignorisao sam to. Ali tada, potisnuvši oštar bol koji me je cepao, osetio sam miris. Okrenuo sam se polako, imao sam sve vreme ovoga sveta, rasterao sam senke koje prave piruete i zagledao se u osobu do mene. Skinula je slušalice ajpoda i gledala me pravo u oči. Nema treptaja, nema pokreta koji bi mogao da poremeti tu savršenu, tanku nit koja nas je u tom trenutku spojila, najtanju i najčvršću nit na celom prokletom svetu. Lepo lice me je posmatralo, ja sam posmatrao nju. Autobus je gazio dalje, sve dalje. Nasmešila se. U meni se nešto pokida. Zgrabih je za ruku. Čvrsto. Čvrsto. Ruka je bila mala, topla i savršeno je odgovorila na moj stisak. Verovala mi je. Sve, do poslednjeg slova. Nisam želeo pauze, nisam želeo da razmišljam. Kada vam se dogodi taj ključni trenutak u životu, jedini koji ste sve to vreme čekali, jedini o kome ste sve vreme razmišljali, pre koga ste potanko i pažljivo kovali dijaloge u sebi, desi vam se da stanete, da vam se reči osuše u grlu i da se zapitate zašto je sve tako teško. Ja to nisam dozvolio. Nisam razmišljao. Rekao sam joj sve. Rekao sam joj gde sam sve bio, rekao sam joj ko sam ja, zapravo. Njena ruka se blago stezala oko moje. Iako je ćutala, znao sam da ni ona ne želi mene da izgubi. Smešila se predivnim osmehom. Plakala je. Ako su se i meni zavrtele suze u očima, ja to nisam osećao. Rekao sam joj sve. Rekao sam joj da je volim, da su njene slike zauvek utisnute u mojim mislima, da se satima igram s njima, da sanjam kako je ljubim lagano dok joj prolazim prstima kroz mirisnu kosu, da sam spreman da ostatak života poklonim samo njoj. 12


Vladislav Radak „Ja te nikada nisam video“, rekao sam joj. Grudi su me bolele, svaka reč je izazivala maksimalne napore. „Ja sam te oduvek voleo.“ Autobus je lagano vozio dalje. Umirao sam. * * * Probudio me je strah od tišine. Još uvek je bio dan. Tamo negde, u daljini, video sam kako tama načinje obode zgrada. Veče će uskoro. U kuhinji čujem kako česma neumorno kaplje praveći jezivi zvuk savršenog ritma. Kap, kap, kap... Polako. U glavi mi se blago muti, glasovi me zovu da nastavim da spavam, drugi viču da imam posla i da je bolje što pre da ustanem iz kreveta. Kap, kap, kap... U sobi je haos. Knjiga Osnovi socijalne psihologije leži razbacana u više delova oko Hofmanove Empatije i moralnog razvoja. Par diskova, neki u kutiji, neki naslagani jedni preko drugih, prekriveni tankim slojem prašine. Neke glupave igrice koje mi je Filozof dao, da mi, kao, prekrate vreme između ispitnih rokova. Do đavola, Filozof nije imao pojma da ja uvek imam pune ruke posla. Kap, kap, kap... Imaginarni sat polako otkucava, za nijansu sporiji od sekundare. Nervira me. Znam, znam, to mu je i uloga. Ustajem iz kreveta. Farmerke na podu, odmah do pomenutih knjiga. Istresam ih i oblačim. Zadržao sam se pred ormanom. Treća polica. Sve majice su bile tu, skoro uredno naslagane. To nije bio moj problem. Moj problem je bila svetloplava polo majica, sasvim dole na dnu hrpe, tako da je virio samo jedan plavi 13


Noć mrtvih snova iritirajući nabor. Nikada je nisam nosio. Dobro, hajde, nosio sam je nekoliko puta posle tog čarobnog ponedeljka kada mi ju je Nađa kupila. Raskinuli smo nedelju dana posle toga. Ta majica me je nervirala. Trebalo je da, ne razmišljajući, uzmem bilo koju drugu, s reklamnim logoom na desnoj strani, neku teget ili crvenu, baš kao i svakog prethodnog dana, ali me prokletnica zove sa dna police, izviruje sve više ona svetloplava boja, govori mi da je uzmem, da je obučem, zakopčam prva dva dugmeta, ostavim poslednje nezakopčano. Kap, kap, kap... Nešto mi govori da ću večeras dobro izgledati u toj jebenoj majici, nešto drugo mi govori da je majica previše gej, već sam mogao da čujem prozivke ortaka kada se pojavim na vratima. Muk preseče trostruki zvuk brujanja s mog radnog stola. SMS. Uzimam plavu majicu, navlačim je na brzinu preko glave, zakopčavam prva dva dugmeta, ostavljam treće nezakopčano, skačem preko sobe, hvatam telefon i odlazim u klozet. Dok praznim bešiku, proveravam poruku. Filozof, naravno. Majmune, gde si. Ekipa se polako skuplja, mrežimo mašine, nemoj da me zajebeš i da se ne pojaviš.

Hteo sam da mu odgovorim da posle prve rečenice sasvim sigurno treba da stoji znak pitanja, ali sam mu samo bacio povratni SMS, stavio telefon u džep, oprao ruke i požurio niz hodnik. A onda sam se vratio. Otvorio sam donju fioku u kupatilu. Gomila starih češljeva, neki su Nađini, neki moji iz vremena kada sam imao dugačku kosu, kao svedoci minulih događaja. Moraću da se nateram da ih uskoro bacim. Vreme je. Kap, kap, kap... 14


Vladislav Radak „Evo, jebem mu!“, odgovaram glupom kapanju koje me požuruje. Tik-tak, tik-tak... Nema je. Iznerviran, izbacujem češljeve iz fioke, staro pakovanje istrošene kreme za ruke, gomilu starih četkica za zube. Jednostavno je nema! U trenutku kada mi je za pojasom još jedanput zabrundao telefon, prenoseći mi kroz meso vibraciju da sam dobio još jednu poruku (od Filozofa, verovatno), stigao sam do dna fioke. A tamo... tamo je uplašeno čučala plava staklena bočica. Srebrni zatvarač, plastičan, jednostavan. Dižem se do ogledala, zadovoljan. Špricnuo sam dva puta, za vrat. Oblak parfema zahvata deo svetle kragne moje polo majice, iscrtavajući jedva vidan kružni oblik. Istrčavam iz kupatila. Svestan sam da sada definitivno nisam najbolji s vremenom, vraćam se u svoju sobu, pakujem laptop, punjač, nekoliko softverskih diskova (za ne daj bože) i moj najbolji optički miš. Nadao sam se da oni degeni imaju mrežni kabal. Tražim ključeve dok proveravam drugu poruku. Kretenu?

Ovog puta sa znakom pitanja. Izlećem iz kuće, zaključavam vrata, prebacujem torbu preko ramena i zovem Filozofa. Verovatno će me pitati gde sam i da li jebeno dolazim, na šta ću mu ja odgovoriti da sam upravo izašao iz kuće i da trčim na stanicu. Na šta će on povikati da požurim, a na šta ću mu ja odgovoriti da me boli dupe da žurim zbog njega. Izlazim na ulicu. Lice mi miluje prijatna svežina, u daljini sunce gori krvavim sjajem, a u mojoj ulici vlada gotovo nemirna tišina. Zaputio sam se ka autobuskoj stanici. Za nekoliko minuta saznajem da su neke linije ukinute i da ću morati da idem obilaznim putem. 15


Noć mrtvih snova Kasnije, te noći, zapitataću se kakva je to čudesna igra sudbine koja će savršeno uklopiti sve ključne kockice i zauvek mi promeniti život. * * * Ruke mi se blago znoje. Večeras će biti potpuni haos. Ispitna nedelja se juče završila, osećao sam slobodu koju mi je pružao svaki sekund posle predaje vežbanke. Još četiri dana do rezultata. Još četiri dana opuštanja. Vreme je da se sloboda maksimalno iskoristi. Autobus je lagano mileo preko mosta. Na reci sam video razmazana svetla grada kako blago igraju na večernjim talasima. Splavovi duž reke su se punili. Dokona svetina je pristizala. Bilo mi je drago što nisam dole. Privatne zabave su bolje. Na kraju krajeva, dole bi neko mogao da me prepozna. Vreme je polako odmicalo. Filozof će poludeti. Večeras je u planu bilo celonoćno igranje. Neki su imali laptopove, drugi glomazne mašine koje bi nagurali u roditeljska kola. Stara ekipa, još iz srednje škole. Većina je sad na tehničkim fakultetima, sem mene i Filozofa. Skupljali smo se kod njega, on jedini ima praznu gajbu dovoljno veliku da primi deset vrsnih igrača i njihove kompjutere. Krenućemo sa „kaunterom“, bar do tri ujutru. Onda prelazimo na „kvejk“. Tu sam na svom terenu. Kada svima popuste refleksi, kada im umorni kapci zaigraju, tu sam da ih oderem. Ruke su mi se znojile dok sam stezao torbu s laptopom. Autobus je išao presporo. Nervirao me je. Podsetih sebe da treba da siđem odmah posle mosta. Linije su ukinute, moraću da presedam. To me nije previše brinulo. Kada budem priključio svoju mašinu na mrežu, zaboraviću na većinu stvari. Kako sam mogao da znam da nikad neću stići na tu partiju. 16


Vladislav Radak * * * Vrata su se uz škripu otvorila. Izašao sam na prohladan vazduh. Sa reke je duvao svež povetarac, donoseći dobro mi poznate mirise. U daljini se čuo naporan, jednoličan tehno ritam koji je popaljenu masu zagrevao za žurku koja će trajati do same zore. Hiljade ljudi će se večeras, kao i svakog bogovetnog dana, zabavljati na reci, ne brinući da li će sutra sinuti sunce na horizontu. Bilo mi je drago što nisam jedan od njih. Nikada ne bih mogao da živim u njihovoj koži. Vreme je odmicalo. Bio sam nehajno naslonjen na ogroman neonski bilbord koji reklamira neki novi ženski časopis, pored toga što je obeležavao stanicu. Pogledao sam na sat. Osam i dvanaest. O, da, neko će biti besan. Nikad mi neće biti jasno zašto sam se u tom trenutku naglo odmakao od reklame i okrenuo u pravcu sasvim suprotnom od onog odakle je trebalo da se pojavi autobus. Shvatite to kao hir sudbine. Stajala je na samo nekoliko metara od mene. Gledala me je pravo u oči, kao da je osećala u kom trenutku ću da se okrenem i pogledam u njenom pravcu. Delovala je nestvarno, skoro bajkovito. Imao sam utisak da je samo ja primećujem, da za ostale ne postoji. Kada bih koraknuo u njenom pravcu, prošao bih kroz prazninu koja je ništa drugo do parče vazduha stvoreno u mojoj mašti. Probadala mi je srce gorućim crnim očima. Kosa, ravna, sasvim crna, delimično je prekrivala skladno, inteligentno čelo, a zatim bila vešto uvezana na potiljku. Bila je nešto niža od mene, što je donekle ublažavalo njenu jasnu nadmoć. Oko blago izbačenih kukova nemarno je bio obmotan crni kaiš optočen metalnim nastavcima, valjda vrlo popularan ovih dana. 17


Noć mrtvih snova Imala je stav koji je nedvosmisleno govorio da gazi srca na dnevnoj bazi, da je kraljica tuđih misli, da vatru iz očiju seva u hladnim noćima više nego što bi trebalo. Gledala me je. Gledala me je bez treptaja. I ja sam nju. A onda je spustila pogled. I nasmešila se. Magija je bila prekinuta, sav iskričavi elektricitet spustio mi se niz kičmu, preko nogu, sve do peta, nagoneći me da zadrhtim na vetru koji u tom trenutku dunu nešto jače. Polako, kao da pokušava da mi skrene pažnju, izvadila je smotuljak iz džepa. Posmatrala ga je. Senke su skrivale njene namere, ma koliko se ja trudio da vidim šta joj je u rukama. Bile su to neke fotografije, možda. Kao one što izlaze iz automata, postavljenih širom grada. Nasmejah se, u sebi. Svi na tim fotografijama uvek ispadaju kao kreteni, ali kladim se, ako su to bile njene, da su savršene. Okrenuo sam se. Okrenuo sam se jer sam se uplašio. Crne oči bile su u tami na samo nekoliko koraka od mene, vrebale su da me uhvate u svoje kandže, da me bace na kolena, da me nateraju da molim, ili da učinim nešto drugo, opasnije. Nisam smeo da se prepustim. Borio sam se. Vezao sam se za jarbol. Gledao sam u reklamu, pokušavajući da ne uhvatim njen odraz. Nije mi pošlo za rukom. Video sam njen nemaran stav, kaiš kako zloslutno svetluca u mraku. Prišla je nekoliko koraka. Sada mi je stajala na dohvat ruke. Ludeo sam. Sada sam osećao njen miris, vazduh ga je lagano prenosio, taj miris koji me je blago milovao po kosi, spuštao mi se niz vrat, šapnuo mi na uvo da slobodno smem da zaspim, da se prepustim, da ću se sutra probuditi i da će sve biti savršeno... Blago sam zadrhtao. Ovo ne može biti u redu. Ovde se nešto događa. Ili se ja savršeno plašim. 18


Vladislav Radak Okrenuo sam se prema devojci opasanoj crnim kaišem optočenim metalnim nastavcima. Nisam treptao. Nisam želeo da pokažem ništa. Moje telo se ponovo ispuni vrelim nabojem, nije bilo lako ne skretati pogled, ali sam istrajao, želeo sam da pobedim u ovome makar izgoreo, odmah, ovde na asfaltu. Ljudi oko nje se pomeriše, čudom, u trenutku, kao da upravlja tuđim mislima. Odmah iza mojih leđa začuo se autobus. Nisam se pomerao. Bila je lepa. Bila je lepa. Bila je lepa, ponavljao sam sebi, kao da sam se plašio da ću sledećeg trenutka zaboraviti sve, ili poreći činjenicu koja je tako duboko bila usađena u mene. Utisnuta vrelim čeličnim žigom pravo u moje grudi. Ovako bi anđeli na nebu trebalo da izgledaju. Svi do jednog, rekoh sebi. Nije me više gledala. Spuštenog pogleda, polako, nogu pred nogu, zakoračila je stapajući se sa ostalim ljudima, boginja u ljudskom telu koja se spremala da se ukrca u autobus smrtnika. Pogledah broj autobusa. Nije bio moj. Ovaj sigurno nije vodio u Filozofov kvart, pomislih. U meni se prelomi nešto tanko i vrlo osetljivo. Shvatih da je to mogao da bude moj autobus, da smo mogli zajedno da uđemo u njega, da se iz stanice u stanicu potajno sladim njenom lepotom, gledajući njen odraz u nekom od prozora, možda bi čak sela pored mene, pa bih ponovo mogao da osetim taj miris koji mi šapuće. Vrata se uz škripu zatvoriše. Video sam ljude unutra kako se komešaju i grupišu, kao neka poražena vojska. Neki su sedali na slobodna mesta. A onda sam, ponovo, poslednji put, video nju. Gledala je pravo u mene. Više nije bilo onog vragolastog smeška, jasna, skoro opipljiva ozbiljnost ocrtavala 19


Noć mrtvih snova joj se na licu. Kao da je i ona shvatila da će je isti autobus odvesti kilometrima daleko. Nije raskidala našu jasnu vezu pogledima sve dok se autobus nije izgubio u oblaku smoga. „Anđeli na nebu trebalo bi da izgledaju baš kao ti. Svi do jednog.“ Rekao sam to naglas. Šačica preostalih ljudi na stanici me čudno pogleda. Vetar sa reke zaurla još jače. * * * Ubrzo pristiže još jedan autobus. Ironija trenutka postade jasnija kad shvatih da broj opet nije moj, štaviše, bio je isti kao onaj od maločas. U tom trenutku sirene zaurlaše, škripanje guma postade nesnosno, melodija zvonjave mobilnog telefona u mom džepu uspe da se probije kroz silnu kakofoniju zvukova sa ulice, a moje misli, sasvim suprotno spoljnjem okruženju, sasvim se izbistriše. Dok sam se peo u autobus, delić sekunde pre no što će se vrata za mnom zatvoriti, tačno sam znao šta treba da radim. Brže, pomislih dok smo se udaljavali od stanice. * * * Uzrok zavijanja sirena i škripanja guma bila je kolona policijskih vozila koja je smrtonosno jurila, s rotacionim svetlima i sirenama, kroz večernju gužvu, ne obazirući se na semafore. Refleksno sam se okrenuo od prozora. A telefon u mom džepu i dalje je zvonio. 20


Vladislav Radak „Halo“, izgovorih prislanjajući telefon uz uvo dok sam drugom rukom održavao ravnotežu, grčevito stiskajući rukohvat. „Mentolu!“, povika glas sa druge strane. „Kasniš, kasniš, jebeeeno kasniš. Gde si dosad?!“ „Filozofe, slušaj...“, započeo sam tonom koji ni meni nije zvučao dovoljno ubedljivo. Zapravo, zvučao je kao otaljavanje posla. „Da slušam šta?! Kasniš, a znaš da ćemo imati problema s mrežom ako se ti dodatno kačiš na server sa tvojim kompjuterom.“ „Kapiram, znam sve“, pokušah da ga umirim. „Ali ovde u centru je neka žešća frka, policija je blokirala sve, autobusi stoje.“ „Imaš petnaest minuta da svoje dupe dovučeš ovamo!“ I prekide vezu. Izgleda da sam ga ubedio, rekoh sebi, vraćajući telefon u džep. Na semaforu se upali zeleno svetlo i moj autobus se uz trzaj ponovo pokrenu. Brže, brže, nervirao sam se dok mi je u svesti rastao veliki balon straha koji me je uveravao da je drugi autobus dobrih pola kilometra ispred i da nemam šanse. Vozač, kao da smo bili telepatski povezani, nesvesno usliši moju molbu i pritisnu gas. Vozilo polete preko mirnih i pustih ulica dela grada koji nisam poznavao. Sedoh. Pokušavam da smirim misli, da se usredsredim na razvoj događaja. Nalazim se u autobusu, ne znam gde on vodi, u delu sam grada gde nikad dosad nisam bio. Jurim devojku koju sam video na tridesetak sekundi, u mraku na stanici kod mosta. Kad bi me neko pitao, ne bih znao da je opišem. Mislim, ono sa anđelima sasvim sigurno ne bi pomoglo. 21


Noć mrtvih snova Nalazim se sve dalje od Filozofovog stana. Moj prijatelj me strpljivo (dobro, ne baš toliko strpljivo) čeka da započnemo „kaunter“, što bi trebalo da igramo čitave noći, nakon čega je planirano da me, s prvim zracima sunca, neko odbaci do kuće, na celodnevno spavanje. Mislim da je već sad plan malo izmenjen. Pokušavao sam da na horizontu ugledam žuti autobus u kojem je bila moja boginja. Pogled mi je čas pratio ulicu kojom smo išli, čas klizio preko pustih stanica pored kojih smo prolazili. Blago sam tonuo u očajanje i strah. Šta ja to do đavola radim?! U trenutku kada sam razmišljao o istrčavanju iz autobusa na prvoj stanici i hvatanju taksija do Filozofove kuće, moj autobus skrenu na široki bulevar. Na samo nekoliko stotina metara odatle stajao je žuti autobus. Uznemirujuće crveno svetlo sprečavalo ga je da nastavi dalje. Poskočih i pređoh u prednji deo autobusa. Odjednom mi se u glavi sve sklopilo. Plava majica, ona koju inače nikad ne bih obukao, blagi špric parfema koji pola godine leži netaknut na dnu fioke, ukinuta linija koja direktno vodi do mog prijatelja, presedanje na mostu, na stanici na koju obično ne svraćam, žuti autobus, odmah za njim isti takav. Kao što već rekoh, shvatite to kao hir sudbine. * * * Svakim trenutkom smo bili sve bliže žutom autobusu. Sekund pre no što ćemo ga sasvim sustići, on krenu, naglo ubrzavši. Ne mogu da verujem!!! Svetlaci su mi iskakali 22


Vladislav Radak pred očima. Šta je sad ovo?! Obnevideh od besa. Do đavola, ko je režirao ovaj odvratni film, razmišljao sam dok se autobus ponovo gubio u daljini, obilazeći treći autobus. Približavali smo se stanici. Žuti autobus stade prvi, odmah za njim sivi koji kao da se stvorio niotkuda. Putnici krenuše da izlaze, napravi se gužva. Noćna svetla su mi poigravala pred očima. Pokušavao sam da pratim sve, da je ugledam. Kada se i naš autobus zaustavio, potrčah u nameri da iskočim i nekako se ukrcam u njen autobus, ali sam se naglo zaustavio. Trenutak pre nego što ću proleteti kroz vrata, žuti autobus se odlepio od ivičnjaka i nastavio dalje. Glasno sam opsovao. Morao sam da se strpim. Sledeća stanica mora biti moja. Nije tako daleko. Nastavili smo. Ubrzo sivi autobus skrenu udesno, ostavljajući prazninu između nas. Ponovo sam seo. Razmišljao sam o daljem razvoju događaja. Šta da radim kada pređem u njen autobus? Da joj priđem? Da diskretno ostanem u gužvi i saznam gde se uputila? Ako joj priđem, šta bih joj rekao? Do đavola, ovo se suviše iskomplikovalo... Šta se to sa mnom dešava? Nisam znao odgovor. Bio sam umoran, izgubljen, sam. A onda se otvorio pakao. Snažan tresak, praćen lomljavom stakla prolomi se vazduhom. Škripa kočnica, krici prepuni straha i iznenađenja prhnuše u noćno nebo. Sirene zaurlaše. Mogao sam da namirišem užas u vazduhu. Kada je autobus zakočio, udarih snažno glavom u rukohvat. Brzo povratih ravnotežu istovremeno procenjujući gde je najsigurniji izlaz iz autobusa. Psovke ljudi oko mene ispuniše vazduh. 23


Noć mrtvih snova Kao da se za jedan trenutak sve ukočilo, a onda film nastavi da se odmotava. Vrata su se otvorila uz šuštanje, vozač je prvi iskočio, samo sekund pre nego što će svetina potpuno blokirati izlaze. Ja ostadoh u vozilu. Procena situacije je bila da ću se teško probiti. Priljubio sam glavu uz prednji prozor i pažljivo posmatrao šta se dešava. Crna tojota, sada potpuno smrskane haube, bila se podvukla pod žuti autobus. Pažljivo sam promatrao sva lica koja su izlazila iz autobusa, ali moja potraga ostade beskorisna. Sranje! Konačno izleteh iz autobusa i priključih se svetini koja se radoznalo okupljala. Iz crnog automobila izleteše četiri Kineza, držeći se za glave. Vozač je imao rasekotine na licu, a ostala trojica delovali su nepovređeno. Otrčao sam do žutog autobusa. U njemu nije bilo nikoga. U sekundi me uhvati napad panike. Ludački sam šarao pogledom po gomili ljudi koja je iz trenutka u trenutak postajala sve veća, ne bih li ugledao poznato lice. Nije ga bilo. Hteo sam da sednem na pločnik. Hteo sam da zarijem lice u ruke i da plačem. Hteo sam da nestanem. Onda me uhvati jeza. Šta ako ona zapravo nikada nije ni postojala? Šta ako je stvarno bila komad vazduha, modelovan u mojim mislima po boginji iz mojih snova? Šta ako to biće uopšte ne postoji? U daljini sam čuo Kineza-vozača kako nešto nepovezano brblja vozaču autobusa koji ga nije razumeo ni reč. Nešto nije bilo u redu. Nešto jebeno nije bilo u redu! Ali ja nisam znao šta. Seo sam na pločnik. Ljudi kao da me nisu primećivali. 24


Vladislav Radak Nisam zario lice u ruke, nisam zaplakao. Samo sam sedeo i gledao u noć, sve dok telefon nije zazvonio. Izvukao sam ga polako iz džepa i javio se ne gledajući ko me zove. Bio sam umoran. Bio je to Filozof. Nije bio besan, nije bio ispunjen teskobom. Ravan ton njegovog glasa govori mi da je zabrinut, ali da ne želi to da otkrije. „Gde si?“ Ovog puta sam mu rekao istinu. „Nemam pojma.“ * * * Ulica me je prihvatila. Kako i da me ne prihvati, bio sam sâm. U daljini su se čule sirene hitne pomoći. Povremeno bi pored mene prošla neka kola, a onda bi se izgubila u noći i sve bi ponovo zapalo u tišinu. Prijalo mi je to. Prijala mi je tišina, vetar koji se na trenutke pojačavao, milujući mi lice. Dok sam lagano koračao nogu pred nogu udaljavajući se od dva autobusa koji su mi promenili sudbinu, konačno sam mogao da razmišljam. Pokušavao sam da povežem činjenice, ali nije uspevalo. Smrskana kola pod žutim autobusom, sivi autobus koji se kao magijom stvara na licu mesta, vrata koja se zatvaraju u trenutku kada ja pokušavam da izađem. Ipak, sa druge strane niko nijednom nije pogledao u mom pravcu, niko nije obraćao pažnju. Bio sam gotovo siguran da je devojka s metalnim kaišem izašla iz žutog autobusa i da je ušla u sivi, i to na prva vrata, tako da nije bilo šanse da je vidim s mog mesta. Nisam se se25


Noć mrtvih snova tio da zapamtim broj tog autobusa, koji je samo skrenuo udesno, u nepoznato. Trag se ohladio, ako je ikada postojao. Hodao sam dalje. Nisam žurio. Ova noć je bila moja. U misli mi se vratio trenutak sudara. Crna tojota je bila čudno postavljena, kao da je htela da skrene pre nego što ju je žuti autobus udario i odgurao nekoliko metara dalje. Sva sreća, zakačio je samo haubu, pa su posekotine na licu vozača bile jedine povrede. Ipak, nikako nisam mogao da se setim šta se desilo sa ostalim putnicima. Video sam samo kako su Kinezi izleteli iz auta, a zatim su nestali. U trenutku kada se vozač tojote svađao sa vozačem autobusa, oni nisu bili tu. Jednostavno su nestali. Prolazio sam kroz poslovnu četvrt. Oko mene su se u tami sijale novoizgrađene zgrade od stakla i čelika. Većinom banke i finansijske institucije, tek poneki megamarket. Sva svetla su bila pogašena. Radnici obezbeđenja i ja bili smo jedine žive duše kilometrima unaokolo. Nisam imao kredita za telefoniranje. Imao sam nešto novca kod sebe, ali u ovo doba nijedna prodavnica nije radila. Telefon mi je bio beskoristan, sve dok me neko ne pozove. Filozof će sigurno zvati, ali ne uskoro. Bio je ljut, ali sam bio siguran da će me pozvati još jedanput pa ću mu objasniti gde sam, ne bi li me izvukao odavde. Bilo mi je krivo što sam ga tako ispalio. Ova noć nije bila planirana ovako, razmišljao sam, stežući torbu s laptopom. Sada bih sedeo u Filozofovoj gajbi, pio koka-kolu iz flaše od dva litra, grabio čips obema rukama i igrao igrice. Joj, čoveče, nasmejah se u sebi, kakav smo sjajan tim bili. Zezanje nije prestajalo sve do jutra, ili dok nam mašine ne bi crkle. Sine, to je bio život, to je bilo pravo opuštanje od ispita. 26


Vladislav Radak Sada se ekipa smara, ništa nije isto kada samo jedan od nas nedostaje. Verovatno laptopovi stoje po strani, ugašeni, dok svi sede u krugu, negde na podu dnevne sobe i pitaju se šta se sa mnom dešava. Verovatno će pokrenuti neku priču iz srednje škole, jednu od onih što smo je ponavljali hiljadu puta. Hodao sam dalje. Polako. A onda sam se setio... Zapravo, ugledao sam. Na samo stotinak metara od mene. Velika tamna zgrada s natpisom „Tehnikom Mobil“, sva u čeliku i staklu. Najveći telekomunikacioni gigant u zemlji. Ako oni nemaju bežični internet, niko nema. Pa do đavola, oni su ga gotovo i izmislili. Potrčao sam. Ispred zgrade je bio mali park, sa dve klupe. Da sam ovde došao ujutro, vrvelo bi od ljudi u poslovnim odelima, s minijaturnim bežičnim slušalicama, koji nervozno izvikuju naredbe. Izgledalo bi kao da je svet otišao do đavola. Sada je sve bilo pusto. Seo sam na klupu. Od najbližeg ulaza delilo me je manje od deset metara. Dovoljno, ocenio sam. Izvukao sam laptop i stavio ga na krilo. Lice mi obasja plavi ekran. Napeto sam gledao u njega. Čoveče, nemoj sad da me izneveriš, mislio sam dok sam čekao da se nešto desi. Ništa. Sranje, pomislih. Baterija je pokazivala da imam manje od dvadeset minuta. Skoro da sam odustao... U tom trenutku zasja žuti prozorčić. S nevericom pogledah u njega. „Vaša Tehnikom Mobil internet konekcija je ostvarena.“ „Jes!“ Poskočih od sreće. Moj uzvik odjeknu praznim ulicama. Bacio sam se po tastaturi, tražeći prave informacije. Prvo sam u pretraživač ukucao mapu grada. Zatim sam otvorio spisak autobuskih linija. Pratio sam žutu traku kroz 27


Noć mrtvih snova lavirint gradskih ulica. Kada sam video veliki bulevar sa šest traka, proširio sam radijus traženja u širinu. Crveni kvadratić s plavim slovima TM svetleo je u mraku. Tehnikom Mobil. Našao sam svoju lokaciju. A onda sam se ponovo, iznenada, setio devojke sa stanice. Stvari su počele da se uklapaju.... * * * Ona je i dalje stajala ispred mene u mraku. Jasno sam mogao da vidim sjaj očiju, usne koje sam želeo da se nasmeju, sado-mazo crni kaiš. U mislima sam i dalje mogao da vidim ljude koji su stajali oko nas. Takvo mi je pamćenje. Neki detalji mi se nikad ne brišu iz glave. Mogao sam da čujem zvuke gradskog saobraćaja, vreve oko nas. Misli su mi u potpunosti bile prikovane za tih nekoliko trenutaka. Analizirao sam ih. Nešto što sam video sada je tražilo da se vrati u moje misli. Nešto što će mi pomoći. Usredsredio sam se na pomešane slike u glavi... A onda sam ih pronašao. Polako, kao da pokušava da mi skrene pažnju, izvadila je smotuljak iz džepa. Posmatrala ga je. Senke su sakrivale njene namere, ma koliko se ja trudio da vidim šta joj je u rukama. Bile su to neke fotografije, možda. Kao one što izlaze iz automata, postavljenih širom grada. One na kojima, kako god da se slikate, ispadnete kao kreteni. Požurio sam ka najbližoj autobuskoj stanici. Pre nego što sam ugasio laptop, detaljno sam u mislima skicirao mapu grada. Definitivno će mi večeras biti potrebna. 28


Vladislav Radak * * * Dok sam se vraćao u centar grada, tamo gde sam je sreo, pokušavao sam da sasvim složim sve kockice koje sam imao na raspolaganju. Na samo nekoliko metara od stanice nalazio se stari aparat za fotografisanje. Većina ljudi ih više ne koristi. Stotine foto-radnji širom grada omogućavale su kvalitetniju i jeftiniju uslugu. Ipak, ako nekom baš večeras trebaju slike, ovako kasno, jedini izbor su automati raštrkani po centru grada. Još jedanput sam se vratio mislima na taj trenutak. Ono su nesumnjivo bile fotografije. Stigao sam na mesto gde se samo nekoliko sati ranije moja sudbina promenila. Stanica je bila pusta. Velika neonska reklama koja oglašava novi ženski časopis, i dalje je svetlela u mraku. Stajao sam na istom mestu kao i ranije te večeri, kao da ću uspeti da probudim magiju koja je već blesnula. Kao da ću ponovo osetiti njen miris, kako mi nadolazi prema licu. Tamo nije bilo apsolutno nikoga. Samo tišina. Nekoliko pikavaca na prljavom podu nagoveštavalo je da su tu bili ljudi. Sada sam bio sasvim sam. Otrgao sam se od neprijatnih osećanja i požurio niz stepenice, u prolaz. I tamo je bilo dovoljno pusto. Neka Ciganka s malim detetom pokušavala je da složi kartonsku kutiju na kojoj je do malopre prodavala majice sa loše izvezenim „armani“ natpisima. Pokraj nogu joj je stajao prepun, veliki, crni džak koji je samo potvrđivao moje sumnje. Dete je sedelo na podu, zamišljeno, praznim pogledom fiksirajući suprotni zid, sisajući prljavi palac. Na strani preko puta starica pokušava da se 29


Noć mrtvih snova ogrne u staro, pocepano ćebe, spremajući se za još jedan počinak. Pločnik podno njenih nogu je zapišan, tek delimično prekriven plakatima za neki metal koncert. Sirotinjske prodavnice, prekrivene teškim rešetkama i zabravljene katancima, smenjivale su se sa ponekom pekarom ili kafićem. Na mestu gde se izlazilo iz podzemnog prolaza, pod betonskom nadstrešnicom, nalazio se aparat za fotografisanje. Aparat iz koga uvek ispadnete savršeno kretenski. Poslednjih nekoliko koraka sam pretrčao. Zelena zavesa, koja bi trebalo da štiti unutrašnjost aparata od radoznalih pogleda slučajnih prolaznika, bila je iscepana. Na nekoliko mesta sam video rupe progorene cigaretom. Sklonih zavesu u stranu. U kabini nije bilo nikog. Porno časopis, iskidan u uglu. Ostaci sendviča s jajima. Ižvrljano ogledalo. Propisno razbijeno. Prljavo. Mogao sam da se zakunem da sam u jednom trenutku osetio slatkasti parfem, onaj koji vas mazi po vratu. U grudima mi je gorelo. Napetost mi se širila celim telom. Do đavola, samo se nadam da niko nije bio u ovoj kabini posle nje. Zelena lampica je svetlela pored znaka SPREMAN ZA RAD. Zadrhtao sam dok sam pogledom prelazio po dugmićima i natpisima. A onda sam stao. Stao kada sam ugledao dugme pored koga je pisalo ODŠTAMPAJ DUPLIKAT. Sa zebnjom u grudima ga pritisnuh. Možda je trebalo da proučim sve natpise, možda je trebalo da zastanem i razmislim, ali sam to dugme pritisnuo kao da je ovo automat spasenja. Mahinalno. Na malom, prljavom, zelenom ekranu ukaza se poruka. MOLIMO VAS, UBACITE 40 DINARA.Opsovah glasno. Preturao sam po džepovima. Ništa. Do đavola, znao sam da 30


Vladislav Radak sam, pre nego što sam krenuo, pedeset kinti gurnuo negde u pantalone. Znao sam da mi treba za koka-kolu. Mora da su tu negde. Kada sam ponovo zavukao ruku u zadnji džep farmerki, napipah staru, uplašenu, zgužvanu pedeseticu. Ruke su mi drhtale dok sam je ubacivao u prorez. Iz trećeg puta mi je uspelo. Srce mi je zalupalo dok sam kao opčinjen čitao PRITISNITE START. To sam i učinio. Pažljivo, kao da će se pokvariti ako ga pritisnem samo malo jače. Zujanje ispuni malenu kabinu. Posle nešto manje od pola minuta sve se utiša uz čudan, kliktavi zvuk. Drhtavom rukom pokrih izrez u metalu automata. Izleteo sam iz kabine u prljavi hodnik prolaza, teturajući se. Ciganke s detetom nije bilo. Starica je zaspala uvijena u ćebe, čela pribijenog uza zid. Svetiljke su neodlučno treptale. Bilo mi je loše, sve me je bolelo. Pokušao sam da se oslonim na zid, ali me nije prihvatio. Skliznuo sam na pod pored starice. Osetio sam smrad njenog daha. Prolaz je obuhvatila tišina. U strahu sam otvorio šaku i spustio pogled na parče papira. Gledao sam u njenu fotografiju, u njene oči koje ponovo gledaju pravo u mene, u crnu puštenu kosu, u usne koje se izvijaju u blagi osmeh što kida srce, sve dok neonska svetiljka nije pregorela i dok hodnik nije potpuno utonuo u mrak. Starica i ja smo ostali tu još dugo. Svako se grčevito hvatao za svoje snove.

-----------------------------------------------

31



Noc mrtvih snova