__MAIN_TEXT__
feature-image

Page 1


MIROSLAV CUPARA Izdavač: BALET knjiga I JA U doo NEKOLIKO SLIKA Dobra Maksima Gorkog 137, Beograd Za izdavača: Goran Milenković Plasman: 011/240 22 22, 011/24 55 026, 069/22 33 763 Štampa: COLORGRAFX d.o.o. Dragana Jeftića bb, Beograd Tiraž: 500 primeraka ISBN broj: 978-86-86013-19-4

4

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

5


Sadržaj Uvodna reč ............................................................................... 11 Ima neka tajna veza ................................................................... 20 Oko mene balet svoju mrežu plete (ipak, ja sam srećan od glave do pete!) .......................................... 29 Klavir iza scene ......................................................................... 36 Moja razmišljanja o muzici Pojam ................................................................................. 41 Pokretačka snaga za postizanje istaknutih umetničkih rezultata .... 42 Klasika 20. veka ili američka klasika ......................................... 43 Večita dilema: baletski pedagog ili korepetitor ............................ 44 Improvizacija - suština baletske korepeticije ............................... 49 Kako se kali čelik u baletskoj sali .................................................. 53 Važni pojmovi ........................................................................... 53 Šta nam vreme donosi? .............................................................. 59 Kako izgleda jedan baletski klas ................................................... 60 Mogućnosti baletske korepeticije .................................................. 62 O harmnonskim jezicima i načinima muziciranja u baletskom klasu .... 66 To je samo rock`n`roll - ništa mudro! ........................................... 71 Au! Kako čovek svira! ................................................................. 78 Zvezdana prašina ...................................................................... 85 Goran Bregović .......................................................................... 93 Feelings ................................................................................... 112 Legende .................................................................................. 121 Kandidatura ............................................................................. 124 Moj sportski život ..................................................................... 135 Pesme ..................................................................................... 147 Šerif Meklaud .......................................................................... 156 Biografija ................................................................................ 162 O autoru ................................................................................. 178 BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

7


Uvodna reč Sedim ispred kompjutera i gledam u prazan papir pred sobom. I šta sad? Pa ništa, misli mi naviru, ali treba jasno da ih izrazim i uobličim. Onda, da krenem. Knjiga je namenjena svima koji u baletsku salu ulaze prvi put, a i onima koji to čine sto prvi put. Dakle, i baletskim pedagozima i muzičarima tj, korepetitorima. Takođe se obraćam i onim ljudima koji vole muziku i balet, a zanima ih kako to jedan ‘insajder’ sagledava suštinu muzike, baletske korepeticije, događaje i anegdote vezane za balet i baletsku salu, kao i događaje koji svedoče o njegovom ličnom životu. Kako sam ja ušao u baletsku salu i kako sam u njoj proveo skoro pola života? Uobičajen odgovor bio bi ‘ma, to je bilo slučajno‘. Moguće, slučajnosti se događaju, ali gde baš meni! Moja imaginacija u nekom dobu odrastanja bila je da postanem barski pijanista i zato sam krenuo tim putem potpuno uveren u ispravnost svojih stavova i uverenja. Možda je okolina bila nesrećna, ali šta da im radim, to je bila moja opsesija. Vlada Vitas je bio moja prva fascinacija, čovek koga sam mogao da dodirnem, ispričam se sa njim kada je bio raspoložen za priču, a bogami i da krišom gledam šta radi na klaviru, jer je to bio odličan način ‘krađe zanata‘ vrhunskih umetnika koji su muzicirali u baru. Proces je bio prost. Gledaš, vizuelno pamtiš, posle trčiš kući da to isto odsviraš i da vidiš kako zvuči. Tu je bilo i usporavanja traka, i besomučno slušanje istih u sporom tempu. Čak sam i Vladu zvao kući da čuje kako sam ‘skinuo’ njegova sola. Dakle, partizanski poduhvati za ono vreme, jer džez literature nije bilo, a moralo se nekako ‘iskoprcati’ iz te ‘močvare pune krokodila‘. Jednostavno, znanja sa Akademije nisu me

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

11


zadovoljavala, hteo sam da napredujem. Ključna knjiga koju sam dobio od prof. Vlaste Trajkovića bila je Raselov lidijski koncept jazz improvizacije. Posle te knjige muzički svet mi se ‘rasvetlio’, prosto više ništa nije bilo isto. Sada da se vratim na onu čuvenu baletsku salu! Idem ja tako ulicom kada me odjednom zaustavi poznato lice. Bila je to Dragica Toskić. Rekla je: „Audicija je... Prijavi se, čoveče, traže korepetitora za moderan balet!“ Ja sam to tada, naravno, prečuo i zaboravio, sve dok se nismo sreli još jednom. Ovoga puta nastupila je puno autoritativnije i jednostavno sam morao da je poslušam i odem na audiciju. Za divno čudo i na moje veliko iznenađenje, ja sam to lepo položio i lagano počeo sa korepeticijom. Dakle, došao sam direktno iz piano bara, iz potpuno desetog filma, u jedan sasvim drugi. I tako je počeo moj baletski život, hteo ja to ili ne. U početku mi je bilo interesantno, ali šta je bio problem? Niko nije znao da mi objasni šta tačno treba da sviram. Kružili su neki papiri, crvene knjige, ‘nebuloze’ od melodijskih sklopova, koje ne da mi se nisu dopadale nego sam se čudio kako to upšte neko može da svira. Promenio sam izvestan broj pedagoga, ali realno sam ‘šlajfovao’ u mestu. Prosto nije bilo nikog da kaže ‘baletska korepeticija je to i to, to se svira ovako, ona se u mnogo čemu razlikuje od korepeticije u muzičkoj školi, performanse jednog baletskog pijaniste su te i te’... E, to mi je nedostajalo! Samo su mi pokazivali neke papire na kojima je pisao naziv vežbe i to je bilo to... Sedneš i sviraš! Uh, kad se samo setim! Moderan balet je tek predstavljao problem, tu ničeg nije bilo, nego, Miroslave, snalazi se kako znaš i umeš... Jednog dana priđe mi žena kratke kose, nasmejana, i kaže: „Idemo na čas da sviraš! Moja pijanistkinja stalno kasni, non-stop joj pucaju cevi u kupatilu, pa dok ona dođe, ti bar odsviraj štap.“ „Au“, rekoh ja, „je l’ mogu da sviram šta god hoću?“ „Pa, naravno“, odgovori ona, „takav mi i treba!“ Krenuo sam već na zagrevanju I`m in the mood for love lagane 4/4 i to je bilo dovoljno da položim istog sekunda! Njena pijaniskinja je normalno došla pola sata kasnije zbog ‘pucanja pomenutih cevi’, ali je baletski pedagog nju ubrzo zamenio i na njeno mesto postavio mene. Bila je to čuvena Ivanka Lukateli, dobitnica mnogobrojnih domaćih i svetskih nagrada, i nagrade za životno delo između ostalog. Za nekoliko godina saradnje sa njom uradio

12

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

13


14

MIROSLAV CUPARA


sam sve što kasnije sa ostalima nisam mogao, ali ono što je najvažnije jeste da sam do tančina upoznao baletsku korepeticiju. Naša saradnja bila je upravo onakva kakva treba da bude na jednom baletskom klasu. Sad već u zrelim godinama odlučio sam da prosto olakšam ljudima taj ‘posao u dvoje’ (korepetitor – balerina), dajući im u jednom segmentu knjige jednostavna i prosta uputstva kako da se najlakše i najbrže sporazumeju. Dugo pripovedanje o tom ‘poslu u dvoje’ i suvoparno pričanje činilo mi se nezanimljivim. Moja namera bila je da stvari krajnje pojednostavim i učinim ih pristupačnim za običnog čoveka koji ne zna ništa ni o baletu, ni o muzici. Pisao sam po sistemu ‘čaša žuči ište čašu meda‘. U trenucima kad sam iznosio suvoparne taksativne podatke uvek sam tražio način da iz njih nekako ‘izađem‘ i razgalim čitaoca, prisećajući se neke doskočice, šale ili bih davao svoje komentare, čak i anegdote koje se ‘prenose s kolena na koleno’. Današnje generacije pedagoga i korepetitora veoma su čudne u odnosu na ranije. Ništa nije kao što je nekad bilo. ‘Stara garda’ bila je veselija. Mnogo se igralo i pevalo, čak i u pauzama između časova i proba. Izlazili smo po restoranima i kafićima, gde smo nastavljali da komentarišemo započete teme i da dovršavamo nedovršene. Bilo je i zaljubljivanja, tajnih ljubavi, javnih, manje javnih, slučajnih, ali sve po sistemu ‘reći ću ti, al‘ nemoj nikom da kažeš, molim te’. Obično se odgovaralo: „Ma neću, šta ti je! Kome, bre, mogu da kažem? Ovo ostaje samo između nas dvoje!“ Ali, nažalost, nije bilo tako. Žuta štampa se prelivala, podaci su se širili geometrijskom progresijom, a svi koji bi saznali tajnu pravili su se da ništa ne znaju. Ja sam imao varijantu da odmah po dolasku na posao ‘dežurnog’ pitam: „Je li, šta ima novo?“ Ovaj bi kao iz topa odgovarao: „Ništa, rođeni, ništa!“ Ja bih se čudio kako nema ništa, ali već posle šeste rečenice kretale bi poverljive dojave. Ja bih, naravno, prekidao sagovornika i govorio: „Ej, čoveče, pa na početku si mi rekao da nema ništa… A sad vidiš dokle dođosmo.“ To je život. Ljudi su naprosto takvi i, okreni obrni, promeniti ih ne možeš, ali možeš, kao ja na primer, da nađeš zabavu u kolotečini svakodnevice i jednoličnog rasporeda dešavanja.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

15


Moje pisanje je zapravo mala, stidljiva retrospektiva vremena u kome sam radio. Možda čak i žal za tim minulim vremenima. To je isto kao sa pop i rok hitovima. Uvek nas uhvati neka nostalgija kad je stara pesma u pitanju. A ove nove? Pa, one su nove, jednostavno nisu prošle ‘filter ukusa kroz vreme’, prosto nisu ‘odležale svoje’. Poseban segment knjige čini nešto što smatram svojim tajnim životom. To je pisanje poezije i eseja humoristično-sarkastičnog i ciničnog karaktera. Taj deo mog života bio je poput ‘vatre koja tinja’. Dakle, pisao sam kad je muzika to ‘tražila’. Recimo, trebalo je u početku da se potpiše neki tekst ispod melodijske linije. Što bih tražio da to neko drugi radi kada sam to mogao i sam!? To je uvek bila logika mog razmišljanja. I tako su stihovi prosto sami izlazili, tekli, ređali se… A esejima sam pribegavao kada bih se našao u nekim glupim i neočekivanim situacijama. Jedan od takvih primera je esej Šerif Meklaud, inspirisan istinitim događajem – proslavom mature. I zašto sam sve ovo radio? Pa, da bi čitaocu bilo zanimljivo. Kako bi Bregović rekao: „Daj uz pljeskavicu da malo i zabiberim, lakše se vari.“ To u prevodu znači da ako hoćeš u jednom delu knjige da preneseš neka teorijska znanja, poruke ili bilo šta drugo, treba to da učiniš najbezbolnije i najmanje dosadno. Dakle, moj cilj je da čitalac bude zadovoljan kada zatvori ovu knjigu. Isto je i kada sviram. Treba animirati one koji te slušaju. To je naravno teško, ali uvek je važno uspostaviti komunikaciju s publikom. Oduvek su me nervirali dosadni izvođači. Sede, sviraju, poklone se i odu! Ma, nemoj! Doduše, takvo je bilo vreme. Šta da se radi, ‘svako vreme nosi svoje breme’. Kada to kažem, u glavi mi je uvek pijanistkinja novijeg doba Hiromi Uehara. Ona je prosto nadvisila najveće pijaniste sveta. Kako? Sviranjem, naravno, ali i mnogo čime još... scenskim nastupom, komunikacijom sa publikom, udaljavanjem od klavira, pucketanjem prstima, bukvalnim flertom sa slušaocima. Znači, ima nade za muziku! Poseban značaj u mom životu imao je i sport. O sportu sam pisao u jednom poglavlju i nadam se da će čitaocima biti zanimljivo. Ako ništa drugo, neće biti dosadno. Eto, toliko za početak. Nadam se da ćete uživati u čitanju ove knjige.

16

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

17


Klavir iza scene Jedna od karakteristika korepeticije iz vremena koje nije bilo opterećeno kompjuterima i tehnikom bila je muzika koja se svirala uživo, ali kako? To me je odmah podsetilo na onaj sistem ‘ovde jeste, ovde jeste... e, ovde nije’. Ili, na primer, ‘imaš zvuk, a sliku nemaš’. Šta sam hteo da kažem? Pijanisti su gotovo uvek bili ‘sakrivani’ iza scene i onaj ko je posmatrao scenu percipirao je samo zvuk. Vizuelni doživljaj bio je nula, jer nije mogao da se vidi izvođač. Ako je neko dobro svirao, gotovo na svim takmičenjima ili nastupima moglo je da se čuje tiho mumlanje: „Ko to svira? Ko je to? Je l’ znaš?“ I to je bila jedna od stvari koja mi je odmah zasmetala. Pijanista je vežbao, ‘ubio’ se od sviranja, a ovi ga sakrili iza bine. Pa, tako ne ide, ljudi! Ali dobro, teško je menjati utabane staze. Svi oni koji su hteli nešto da promene, makar i na bolje, loše su prolazili. Najbolje su prolazili oni koji su se rukovodili principom ‘sedi tu, ništa ne diraj, radi kako ti se kaže i do viđenja!’ Meni je ceo mladalački život prošao po toj vaspitno-obrazovnoj devizi, koju ponesoh od kuće. Deviza oca oficira glasila je: „Molim te, dva P – Poslušnost i Pokornost.“ I tako sam ja tu poslušnost i pokornost prepoznao u sakrivenom klaviru iza scene… Već sam radio sa Ivankom Lukateli kad mi jednog dana reče: „Znaš, radimo diplomski!“ „Dobro, i šta sad?“ promrmljah ja. „Pa ništa, moraš da se dokažeš“, reče ona, a ja uzvratih: „Jaoj, majko moja, što opet treba da se dokazujem, sve je dokazano, nema šta više novo da se izmisli... Da nije Pitagorina teorema?“ „Ne“, reče ona, „hajde uradi klas koncert koji ćemo izvesti na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. To je završna godina, biće

36

MIROSLAV CUPARA


lepo! Je l‘ možeš ti to?“ „Ja!? Ma daj, kao od šale“, odvalih u onoj gužvi kao da sam Brus Li. Ali već posle nekoliko trenutaka počeo sam da razmišljam da se nisam možda prešao, počeo je da me nagriza crv sumnje. „Eh, taj Sokrat,“ pomislih ja, „proganja me celog života.“ Međutim, to je kratko trajalo i odlučio sam da se obračunam sa samim sobom. Zašiljih olovku i krenuh. Počeo sam da se zahuktavam, da hvatam drugu, treću brzinu i stigoh do kraja – to je važno! Ponekad nisam pisao sve note, pravio sam sopstvene skice, pamtio... Telefon mi je stajao uvek pored klavira. Posle svakog završenog dela kompozicije zvao sam Ivanku i maltretirao je: „Slušaj sad ovo, kako ti se čini... Je l‘ dobro u karakteru?“ Da, da, tako je to bilo… Došao je i taj diplomski. Ivanka je rekla: „Dajte, molim vas, stavite klavir na scenu!“ Pomislio sam kakav je to pomak, jer neću svirati u budžaku! Ali, šta me je snašlo na probi? Klavir su jedva dogurali do neke štangle i objasnili da ne može dalje jer nema mesta na sceni, a meni su rekli: „Ma, sviraj ti samo, dobro je i ovde!“ Izašli su diplomci na scenu da izvedu klas koncert. Ja sam bio u top-formi, ma ‘ubio sam boga’ u onom klaviru, svirao sam odlično! Završilo se sve. Aplauz! Izvođači su se poklonili, a meni je iste sekunde sinulo: „A ja?... Što sam se ja toliko mučio, a niko ne zna ni ko je svirao, ni ko je komponovao?“ Krenuo sam prema sceni. Ivanka poviče: „Ma, nemoj, da li si normalan!?“ Vlada Logunov, koji je takođe bio prisutan, dobaci: „Ma, daj, i treba da izađe!“ Tako ja izađoh. Duboko sam se poklonio publici. Odjeknuo je frenetičan aplauz. Rekoh sebi da sve može kad se hoće, pa čak i istorija da se promeni. Tako sam postao jedini korepetitor koji je izašao na scenu i poklonio se, ostavivši iza sebe zakulisne bandere i mrak ugla u kome je bio sakriven klavir.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

37


38

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

39


40

MIROSLAV CUPARA


Moja razmišljanja o muzici Pojam Postoji verovatno milion definicija muzike. Muzika je svakako umetnost – to je činjenica. Kao sredstvo izraza ona koristi tonove, a oni nisu ništa drugo do zvukovi koji imaju svoju jačinu, dužinu, trajanje i boju. Mi otprilike razaznajemo opseg od deset oktava, što u prevodu znači da naš sluh detektuje zvukove koje čine tonovi od 16 Hz do 16.000 Hz. Muzika je i jedan ogroman okean. Nju upozajemo, izučavamo, ali kako vreme prolazi polako se u nas uvlači crv sumnje koji nas opet dovodi do čuvene Sokratove filozofske misli: „Znam da ništa ne znam“, odnosno, do zaključka da u početku treba u sve sumnjati. Ima nešto u tome! Čovek celog života uči, usavršava se, postiže određen nivo znanja, ali kako vreme odmiče on shvata da su to samo mali ‘mišji koraci’ u odnosu na kosmos ili kapljice vode u odnosu na okean. Iz ovoga vidimo da je muzika između ostalog i filozofsko pitanje. Muzika datira još iz perioda prvobitne ljudske zajednice. Šta iz ovoga možemo da zaključimo? Muzika je, hteli mi to ili ne, bitan sastavni deo našeg života, kao što su hrana, voda, vazduh. Bez muzike se naprosto ne može. Sa njom se rađamo, sa njom umiremo, sa njom i za nju živimo. Baviti se muzikom i od nje živeti velika je privilegija, a oni koji u tome uspevaju u stvari nisu ni svesni te činjenice. Koliko ljudi na globalnom nivou ima sluh? Koliko njih krene putem muzike? Koliko njih izdrži ‘dril’ školovanja? Koliko uopšte studenata završi studije i stekne status profesionalca? I na kraju, koliko ljudi posle svega toga uspe da sažme stečena znanja, da ih nadogradi, da izgrade svoje

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

41


viđenje muzike, svoj jezik izražavanja i naprave karijeru kroz koncerte, ploče i sve ono što je unutrašnja potreba svakog ko je rešio da se ozbiljno bavi umetnošću? Naravno, broj pobednika ‘na kraju balade’ vrlo je mali. Opstaju samo najuporniji, a talenat koji se podrazumeva ne treba ni isticati u prvi plan. Prosto je neko rođen za određen posao, a neko nije. I tako je to u svim sferama života. Motivi za bavljenje muzikom su različiti. Oni evoluiraju od najbanalnije dečačke realizacije ega, čime se na početku samo privlači pažnja drugih ljudi, što i nije tako loše u tom uzrastu. Tapšu te po ramenu, smeškaju se, a ti prosto znaš da radiš nešto lepo. Kad odrasteš život postavlja lestvicu na viši nivo. Treba muzikom ovladati, staviti je ‘pod svoje’, a iznad svega treba naći i uhlebljenje. Šta to znači? Umetnik mora da bude sposoban da ga muzika hrani. Ako nije sposoban, tržište ga proguta i on polako nestaje. Nema ga.

Pokretačka snaga za postizanje istaknutih umetničkih rezultata O tome sam mnogo razmišljao pokušavajući da donesem svoj sud, ali kako? Frojd i From su bili uporišta u kojima sam našao rešenje za tako komplikovano filozofsko pitanje. Dakle, u svom umetničkom radu zaista sam upoznao mnogo vrhunskih i posvećenih umetnika, bilo domaćih bilo stranih. I šta sam radio? Prilazio sam im, zapitkivao ih, pričao sa njima, a za sve to vreme mene je proganjala misao: „Kako su to sve oni postigli?“ Gde je ‘inicajlna kapisla’ uspeha? Pa, to je svakako ljubav. Moja je teza da je potreba za ljubavlju neophodna za vrhunski rezultat. A šta to zapravo znači? Traganje za ljubavlju, čak njeno pomanjkanje, nagoni nas da istrajno izgaramo u vežbanju i umetničkom životu i radu. Zašto? Pa, da bismo dobili aplauz koji nam je tako preko potreban. Kroz aplauz mi dobijamo ljubav, kao da nam ljudi govore: “Bravo, mi te volimo“. I šta je sad paradoks u praksi? Potpuno ostvareni umetnici imaju taj ‘klasičan nedostatak ljubavi‘ koji ih nagoni da dosegnu jako visoke nivoe uspešnosti i domognu se one količine ljubavi koja ih čini srećnim. To, naravno, ne traje dugo. Obično sve do sledećeg nastupa i sledećeg aplauza. Ceo proces se ciklično ponavlja

42

MIROSLAV CUPARA


i traje sve dok je umetnik živ i sposoban da nastupa. Kažu da onaj ko je jednom kročio na scenu teško silazi s nje. Ima tu nečeg!

Klasika 20. veka ili američka klasika – bitna epoha u razvoju moderne muzike i uopšte muzike našeg doba Rekao sam da je muzika prošla kroz različite epohe u svom razvoju, ali izdvojio bih jednu meni dragu i važnu. U današnje vreme tu epohu neki prosto zovu džez, drugi klasikom 20. veka ili američkom klasikom. Ona se zaista vinula u sfere visokourbane umetnosti. Poreklo džeza je raznoliko. Postoji tumačenje da je to ime parfema koji su koristile dame iz javnih kuća u Nju Orleansu, dok je prema drugoj tezi to reč afričkog porekla i znači ‘ubrzavati’, jer je ta muzika u poređenju sa drugim stilovima zvučala kao da se ubrzava. Inače, reč jazz je 1946. godine u Engleskoj proglašena za petu najružniju reč, a potom je evoluirala u reč koja označava stvarno nešto dobro. Otuda izreka – ‘e, to je pravi jazz!’ Bobi Timons je imao zgodnu tezu da se samo talentovanom slušaocu džez stvarno sviđa. I jeste, džez je stvarno pomerio muziku unapred. Da je to tako, imamo svedočenje klasičnog violiniste Jožefa Sigetija da je džez podigao standard sposobnosti izvođenja u muzici i izoštrio sposobnosti slušaoca. Inače, džez je nastao fuzijom regtajma i bluza. Regtajm ima jako ‘određen’ ritam marša i nastao je pod uticajem evropskih marševa. Najviše se regtajm komponovao u Ilinoisu i Misuriju. Najzapaženiji kompozitor bio je Skot Džoplin, koji je umro u uverenju da komponuje evropsku klasiku. Prvi publikovani regtajm bio je Misisipi reg delo Vilijama Krela štampan u Čikagu 1897. godine. S druge strane, najpublikovaniji bluzer bio je Vilijam S. Hendi i njega smatraju tvorcem bluza. Najčuvenije su mu Memfis i St. Luis blues. Prvi snimak bluza načinjen je 1920. godine, Crazy blues u interpretaciji Mejmi Smit. Zašto sam dao ovu kratku napomenu o epohi zvanoj džez? Ona je u osnovi revolucionarna zato što stvari pomera unapred. Džez razvija individualnost pojedinca, koji je u isto vreme i izvođač i kompozitor, kreator novog muzičkog materijala koji stvara po unapred zadatom harmonskom planu.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

43


Afrikanci dolazeći u Ameriku upoznaju evropsku duhovnu i narodnu tj. svetovnu muziku unoseći u njih svoje specifičnosti. Tako nastaje crkvena muzika američkog crnca tzv. ‘gospel’ ili ‘spiritual’, a sa druge strane, svetovna muzika bluz i ‘work song’ ili radna pesma.

Pomeranje metrike Crnci unose obrnutu metriku od evropske: akcenti u 4/4 su na dva i četiri, a u 3/4-skoj meri akcenat je na dva, kod 6/8-ske mere akcenat je na četvrtoj osmini. Dalje, crnci uvode poliritmiju: duole, triole, pa 4 udara na 3 itd. Takođe dobijamo i ‘swing’, koji ima ritmički tok suprotan od marša i slušaoca bukvalno nagoni da cupka nogom. Ovim, gore navedenim pojmovima, dobijamo bolji reljef u muzičkoj slici, lepši je, bogatiji i otvara široke mogućnosti pijanisti za improvizaciju.

Večita dilema – baletski pedagog ili korepetitor Postavih sebi to pitanje i ostao sam, moram da priznam, pomalo u čudu. A zašto? Godinama slušam priče koje idu ka tome da se utvrdi ko je važniji: pedagog ili pijanista. Pa, stvar je vrlo prosta. Koncepcija pedagoga i vežbe koje sprema bile bi samo mrtvo slovo na papiru da nema korepetitora, ‘egzekutora’ koji to odrađuje na licu mesta. Bez dobrog korepetitora baletski pedagog nema mogućnosti da u školskim uslovima realizuje dobar ispit, ma koliko on sam bio dobar, kvalitetan i vispren. Ne vredi! Loš korepetitor će mu celu koncepciju na ispitu pokvariti svojim sviranjem i interpretacijom. Time želim zauvek da uklonim etiketu sa korepetitora kao ‘tamo nekih pomoćnika’. Pomoćnici možda postoje u kuhinji, na primer pomoćnik kuvara, ali pomoćnik baletskog pedagoga ne postoji. Baletska korepeticija se razlikuje od one u muzičkoj školi. U baletskoj korepeticiji nisu toliko bitne note koliko ritam kojim preslikavamo pokret igrača. Sve je tome podređeno. U muzičkoj školi stvari su drugačije. Tamo korepetitor mora da je striktan, bilo da prati sonatu, komad ili drugo delo.

44

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

45


Ima pravo manjeg ‘manevrisanja’ i improvizacije, naročito ako su mala deca u pitanju. U tom slučaju korepetitor mora da poštuje tekst da se dete koje prati ne bi zbunilo i stalo sa sviranjem u toku nekog nastupa.

Psihološko-sociološki aspekt aktera baletskog klasa Odnos korepetitor – baletski pedagog zapravo bi trebalo da bude duetni, kamerni. Šta to znači? U muzici kao oblik muziciranja postoje solistički i kamerni. Na času ili na bilo kom baletskom klasu mora da se oseti ‘zajedničko disanje’ korepetitora i pedagoga kao pri duetnom muziciranju. Ja to često poistovećujem sa brakom. Zajednički život traži mnogobrojne kompromise i osluškivanje želja i potreba partnera. Uporno forsiranje i ispoljavanje ega dovodi brak u tešku situaciju, u kojoj je jedan partner podređen i večito trpi, te vremenom počinje da se pretvara u slugu i žrtvu onog drugog. Isti je slučaj i prilikom saradnje korepetitor – pedagog. Lagao bih kad bih rekao da rivalstvo ne postoji. Da, postoji! Lagao bih kad bih rekao da tu nema želje da se pokaže ko je elokventniji, pametniji, obrazovaniji. Da, i to postoji. Lagao bih kad bih rekao da ne postoji namera da se onaj drugi ‘stavi pod kontrolu’, kao i u privatnom životu. I to je prirodna čovekova biološka potreba koja datira od nastanka čoveka. I šta sam ovim hteo da kažem? Gde god se okupi dvoje ili više ljudi (mikro nivo) javlja se potreba za vođom. Tu potrebu imaju svi ljudi jer je to u njihovoj prirodi. Nametanje svoje volje drugima je, dakle, ‘nasušna ljudska potreba’. Da nije tako ne bi postojao sukob među ljudima, ne bi bilo ratova. Istorija ljudskog društva je istorija ratova. Ovo ‘ćutanje‘ između ratova je jedno prosto zahuktavanje za ‘novo osvajanje ljudskih duša’. Kad si mlad savetuju ti da učiš u školi i da se dobro vraća dobrim, ali kad čovek dođe u neke godine shvati da sve to što su ga učili ne predstavlja ni manje ni više nego ‘spisak lepih želja’. Da je to tako pokazuje nam današnjica u kojoj živimo ili bolje rečeno današnjica u kojoj preživljavamo. Sve umetničke i ljudske vrednosti redu-

46

MIROSLAV CUPARA


kovane su na najniži mogući nivo. Šta da se radi? Da li uopšte postoji rešenje u takvoj situaciji? Naravno da postoji. Život je partija šaha. Onaj ko zna da igra, uvek dobija. Onaj ko ne zna, jadikuje, zapomaže i stalno mu je neko drugi kriv. Dakle, ‘dobar igrač života‘ nikad neće dozvoliti da ispadne ‘iz svih takmičarskih liga‘. Dok sam išao u osnovnu školu uvek sam imao takmičarski duh i samo školovanje, a kasnije i život posmatrao sam gotovo sportski. Uvek sam sebi govorio: „Dobro, Miroslave, možeš ti to, nemoj da dozvoliš da budeš najgori. Plasiraj se, čoveče, barem među prvih petoro ili desetoro u odeljenju i biće svi srećni, a najviše ti!“ Tako je i bilo. Nikad nisam voleo poraze i oni su mi uvek teško padali. Ali, nema veze... Naučio sam da pružim ruku i sportski prebolim neuspeh, čestitam ‘životu’ na trenutnoj pobedi, odnosno mom porazu, ali nastavljam dalje. Nema posustajanja, nema predaje. Takav odnos sa životnog nivoa može da se preslika po sistemu copy-paste na mikro nivo tj. na odnos korepetitor – pedagog. On je u toku mog višegodišnjeg rada bio ispunjen mnogobrojnim i lepim i ružnim doživljajima. Ti doživljaji upotpunjeni su mojim honorarnim višegodišnjim radom u Narodnom pozorištu. Bilo je tu sjajnih pedagoga koji su znali da osluškuju muzičara za klavirom, a bilo je naravno i onih drugih koji nisu ni primećivali da on tu sedi. Prosto bih se često u takvim situacijama zapitao šta ja tu radim kada me pedagog ni ne primećuje. Takvi pedagozi zapravo su bili razarači tkiva koje bi moralo da funkcioniše jedinstveno. Zbog velike sujete oni su ulazili u duele i stvarali neprijatne, gotovo napete situacije. Šta je poenta priče? Korepetitor treba da bude između ostalog lukav, vispren i da zna ‘stići i uteći i na strašnom mestu postojati‘! Dobro, sad i ja malo preterujem, ali u suštini to je tako. Dakle, duetna igra korepetitor – pedagog praktično nas dovodi do Darvinove teorije o neprekidnoj borbi za opstanak. Ko će pobediti? Uh, teško pitanje! Ako krenemo od samog naziva baletski klas, videćemo da je u pitanju balet. Sledeći tu logiku, prognoze su više nego jasne, a pobednik u duelu korepetitor – baletski pedagog je više nego izvestan.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

47


48

MIROSLAV CUPARA


Improvizacija – suština baletske korepeticije Kad bi me naterali da u jednoj reči objasnim šta je srce baletske korepeticije kao iz topa bih vam odgovorio da je to IMPROVIZACIJA. Ona je glavni element koji mora da bude zastupljen kod dobrog korepetitora. Sve ostale stvari u baletu su pod ‘B’. Upravo zbog toga sam u ovu knjigu uvrstio poglavlje o džezu, odnosno o muzici čija suština je improvizacija ili stvaranje muzike na licu mesta. Naša čuvena balerina Ivanka Lukateli imala je jednu divnu osobinu da priđe pijanisti, nasmeje se (to je bilo pod obavezno, ništa bez osmeha), potom pogleda na pult i ako vidi da se tu nešto crveni (čuvena crvena zbirka po kojoj se sviralo po sistemu ‘klipa-klapa’) ona istog sekunda reaguje poput tigra i sklanja note govoreći: „Ne možete svirati po notama, je l’ znate vi uopšte da svirate bez njih?“ Jako dobar pristup, morate priznati! Kako se uopšte mogu svirati vežbe jedna za drugom, skokovi i slično dok se prelistavaju papiri, oznake na pultu i traži gde se šta nalazi... Pa, to ne može! Dok korepetitor nađe note ‘proš’o voz’! Dakle, ne mogu drugi da čekaju korepetitora dok on prevrće po papirima. Najgora moguća situacija je kad se sruše i padnu svi papiri, to je strašno! Prava agonija. Improvizacija može da bude stilski raznolika. Svaka improvizacija nije džez improvizacija, a svaka zapisana improvizacija je u stvari kompozicija. Sviranje baletskog klasa ima više mogućnosti. Mogu se svirati zapisane – fiksno definisane kompozicije prethodno naučene napamet, kako bi čas mogao da ‘teče‘ bez traženja potrebnih nota. Ali, mogu se i kombinovati sa stvaranjem kompozicija na licu mesta. Uh, ja sam to strašno voleo! To su bili izazovi za mene. Pre svakog časa uvek sam imao u glavi šta ću da radim i govorio sam sebi: „ Aha, danas sviraš dijatonski, romantičarskom harmonijom, podražavajući šopenovski salonski pristup klaviru.“ Tad slušam sebe, pretvorim se u uho i gledam da celo izvođenje ima svoju dinamiku, agogiku i da to ne bude jednostavno ‘daktilografisanje’ u smislu prostog ‘isviravanja’ tonova. Najviše sam voleo moderni pristup klasičnom klasu. To znači da ispoštujem karakter vežbe, a sviram stilski moderno (kvartne vojsinge Čik Korije, pasaže Oskara Pitersona) i tako sam mnogo napredovao iz dana u

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

49


dan. A kad čovek ne svira svaki dan i nije mu to zanimanje (korepeticija), ulenji se i izgubi vreme u lenčarenju. Korepeticija je zaista lekovito sredstvo, koje muzičara tera da radi na sebi iz dana u dan i iskoristi mogućnosti koje mu taj posao pruža. Naravno, veliki broj ljudi to uopšte ne shvata, a možda nema ni taj improvizatorski duh, pa im posao postaje turoban i težak. A zašto? Zbog toga što su primorani da iz dana u dan, iz sata u sat, sviraju jedno te isto, što im vremenom postaje ‘noćna mora‘ jer po hiljaditi put izvode iste ritmičko-melodijske fraze. Improvizacija može u suštini da bude dijatonska tj. tonalna (vezana za određeni tonalitet), atonalna (van tonaliteta), modalna (vezana za starocrkvene lestvice, moduse) itd. Generalno gledajući na muziku i improvizaciju, striktnih podela nema. A zašto? Sve zakonitosti izvlačene su kroz istoriju muzike analizom napisanih kompozicija i stvarana su veštačka pravila, koja sa današnje vremenske distance u suštini ne postoje. Klasična harmonija zabranjuje na primer paralelne kvinte, kvarte, posle dominante subdominatu itd. O ovome kruži jedna poznata anegdota. Jedan naš džez pijanista prisustvovao je času čuvene profesorke Mirjane Živković. Profesorka je lagano izlagala materiju i usput rekla: „Molim vas, posle petog stupnja nikako ne može četvrti, nikako.“ „Nemojte, molim vas”, rekao je on. Istog trenutka nastao je pravi tajac, a džez pijanista je glasno nastavio: „Neće biti da je tako!“ Mrtav ‘ladan! „A šta će biti?“ upita profesorka Mirjana. „Pa, u bluzu imamo posle petog četvrti stupanj!“ Žena se istog trenutka uhvatila za glavu. „Pobogu, kolega, nemojte molim vas, ovo je klasična Muzička akademija. To može tamo kod vas, ovde tako ne može!“ Poenta je da je to ipak moguće, veza peti – četvrti stupanj. Muzika nije nauka, mada neki žele u to da je pretvore, ona je umetnost i ne trpi nikakva pravila. U njoj vlada estetika lepog i ‘subjektivni odraz objektivne stvarnosti’. Veliki teoretičar i analitičar Rasel završavajući svoju knjigu Lidijska koncepcija na kraju dodaje: „Dragi studenti, sve ovo što sam vam do sada izložio jednostavno zaboravite i krenite da stvarate sopstvenu muziku!“ Zapravo, u ovome je suština celokupnog muzičkog stvaralaštva.

50

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

51


Kako dostići nivo na kome možeš da kažeš da si baletski korepetitor i da to znaš da radiš? Baletskom korepeticijom bavi se mnogo ljudi, ali oni to odrađuju administrativno, bez imalo mašte, bez imalo kreativnosti. Tu se radi o čistom ‘daktilografisanju’ tonova i ništa više. Još ako pri tome isprate karakter koraka to je onda već pun pogodak za njih. I tu se njihova inventivnost završava. Često može da se čuje: „Ma, šta ima tu da se mučim i za koga?“ Naravno, odmah se vidi da tu ne postoji ni trunka ljubavi, ni inspiracije da svaki čas bude novi izazov za pijanistu. Slično ljubavniku koji bi pri svakom sledećem susretu trebalo da ima nešto novo, neku novu kreaciju, da bi dotičnu personu zadržao kraj sebe. Ako počne da posustaje, da se ponavlja, čin ljubavne imaginacije, kakav je bio na početku, prestaje da postoji i tada se ljubavnici razilaze. Bukvalno više nisu potrebni jedno drugom. Slično je i u baletu. Dosadni korepetitori nikome nisu potrebni, jer besomučno ponavljaju jedno te isto. Dakle, ovde je prisustvo talenta više nego potrebno.

Mogućnosti baletske korepeticije Mogućnosti baletske korepeticije su mnogostruke. Jako je važno sa kakvim pedagogom korepetitor sarađuje. Pojedini pedagozi prosto ne shvataju da vreme neumitno prolazi. Oni ostaju zarobljeni u nekim svojim razmišljanjima o muzici, ne prate nove tokove, a što je najgore, njih to u krajnjem slučaju i ne zanima. Takav pedagog će sigurno usmeravati korepetitora na konvencionalni način sviranja. A šta to znači? Reći će mu: „Daj ti meni onu ‘crvenu knjigu’, ja znam sve te melodije i ne predstavlja mi nikakav problem da izbrojim i da se snađem.“ I tako sam gledao ljude koje su bili jako dobri muzičari, a sveli su se na ‘crvenu knjigu’ zato što je baletski pedagog nju tražio. E, pa strašno! Šta ako je i tražio? Potrebno je da mu se objasni kako može da se svira na drugi, mnogo bolji, efektniji i lepši način. Nažalost, mnogi ljudi su trpeli, nisu se udubljivali u posao, odrađivali

62

MIROSLAV CUPARA


su svoje obaveze, i jurili dalje na ‘tezge’ i razne posliće, ne bi li dopunili svoje jadne plate. Čak sam i ja često ulazio u duel sa tim baletskim pedagozima, ali sam vrlo brzo shvatio genezu problema (pomanjkanje muzičkog obrazovanja) i povlačio sam se. Nisam želeo da se raspravljam sa njima, jer sam se osećao kao da govorim zidovima. Sa druge strane, bilo je i iskusnih pedagoga školovanih u Rusiji (oni su sad u penziji) koji su imali u svojoj vizuri samo jedan i to konzervativni način pristupa korepeticiji. Sa njima je mogućnost razgovora o toj temi bila iluzorna. A zašto? Mislim da bi oni istog trenutka doživeli ‘šok’ kada bih im predložio da na frappé-u sviram rock`n`roll ili bugi-vugi. Ne, oni bi istrajavali u melodijama i načinu muziciranja viđenim već milion puta. Druga priča su oni pedagozi koji su pratili stremljenja Amerikanaca u prvom redu, potom Engleza i Francuza. Kod njih se potpuno gubi razlika u muziciranju klasičnog i modernog klasa u smislu upotrebe harmonskog jezika. Ako odluče da sviraju moderno, tipa Čik Korije ili Henkoka, to mogu da urade od početka do kraja. Ali, gde je ovde problem? U načinu sviranja ovih muzičara; treba savladati složenost harmonija, kvartnih vojsinga, treba ‘dostići‘ te valere i boje kojima ukrašavaju svoje kompozicije i na kraju, ono što je najvažnije, treba naučiti da frazirate kao oni. To je zaista visok nivo do koga može da dođe korepetitor, treba biti sposoban modernim harmonskim sredstvima ispratiti karakter vežbi klasičnog klasa. Kao što vidimo nestala je teza da klasični klas bojimo klasičnom, a moderni klas modernom harmonijom. Današnje doba i vreme u kome živimo uz enormnu dostupnost raznovrsnih informacija, izbrisali su razliku u izvođačko-harmonskom smislu između ova dva klasa. Na mnogim CD-ovima možete da čujete Amerikance koji u džez maniru sviraju ceo klasičan klas i to je potpuno normalna stvar. Jedini je problem što to treba odsvirati, a toga nema u ‘crvenoj knjizi’. Dakle, baletski pijanista, što se programa tiče, može da svira sve i svašta, ali jedino što se od njega traži jeste da bude striktan u pogledu broja taktova (da vodi računa o rečenicama od 8 taktova), da ne ispada iz ritma i da u karakteru ume da isprati vežbu. Svaka vežba, naravno, ima svoj uvod i on se zove preparacion.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

63


64

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

65


Au, kako čovek svira! Početak devedesetih obilovao je u baletu mnoštvom dobrih i kvalitetnih muzičara i neke zaista moram da spomenem. Jednog muzičara sam primetio još u srednjoj muzičkoj školi „Josip Slavenski“. U vreme pauza između časova obično se sviralo po hodnicima i učionicama. Zvuci su se rasipali, odzvanjali i uvek kad bih začuo nešto ‘potentno, neobično i dobro‘, što je odskakalo od školske svirke, otvarao bih vrata učionica da vidim ko to svira! Dakle, bilo je onih koji su u vreme pezasićenosti klasičnim repertoarom svirali potpuno druge žanrove muzike. Za dan škole bila je žurka sa posluženjem. Šetalo se, pričalo. Za klavirom je sedeo čovek koji je već u to vreme bio daleko ispred nas. Tada sam shvatio ko je Stanko Jovanović! To su bili pasaži, leđero svirka, Mađari, Rumuni, mešoviti ritmovi na klaviru, ciganiska muzika sa harmonijom preuzeta iz samih ‘izvora’. Oduševio sam se i prišunjao se muzičaru iza leđa. Rekoh sebi: „Gledaj, Miroslave, i uči, to ti je potrebno!“ I tako sam gledao i slušao, a onda u obližnjim prostorijama imitirao ono što je Stanko svirao. Maltretirao sam i njega da mi pokaže kako tačno svira na klaviru. Sudbina je htela da smo par godina zajedno i radili kao korepetitori. I šta sam ja činio? Pronalazio sam njegove trake, koje sam potom tajno presnimavao i slušao kod kuće. Takvom upornošću konačno sam došao do njegovog fraziranja i zvuka koji je stvarao. Znači, kad sam slušao svoje snimljeno sviranje i shvatio da to nije to, uvek sam pokušavao da odgonetnem u čemu je problem. Tako sam se mučio sa tim problemom dok nisam došao do činjenice da je stvar u fraziranju i stilu muzike koja se izvodi! Dakle, trebalo je dosta vremena da bi se došlo do tog saznanja. Pored Stanka, u Slavenskom su briljirali i Andrej Stefanović, danas multiinstrumentalista grupe ‘Romano 4’, zatim Bojan Suđić, koji je u to vreme bio

78

MIROSLAV CUPARA


pevač, a danas je eminentna i važna ličnost u našoj umetničkoj muzici (par excellence dirigent). Čuvena je i dan danas se pamti (bar sam je ja zapamtio, a profesor Žika ju je spomenuo u jednoj od dve svoje objavljenje knjige) svadba Duška Jovanovića, sina prof. Žike Jovanovića, koju su ova trojica spomenutih devetnaestogodišnjaka izneli na svojim nejakim plećima. Ne mogu nikako da preskočim ni Đorđa Pavlovića. Taj čovek je bio vrstan muzičar. Svirao je strašno harmoniku. Danas je dirigent u Narodnom pozorištu. Zapamtio sam i Denisa Uroševića, koga sam slučajno čuo u hodniku dok je svirao uvod pesme Da te bogdo ne volim, te potom intro Šta bi dao da si na mom mjestu, precizno u svakom tonu. Danas je on sjajan gitarista, koji se dokazao u svim žanrovima muzike. Šta znači biti dobar muzičar i u isto vreme ‘muzikant’? Pa, evo ovaj primer pokazuje da samo ljudi koji imaju taj ‘muzikantski nerv’ mogu postići vrhunske muzičke rezultate. Šta sam time hteo da kažem? Uvek je bilo vrednih i talentovanih, naročito devojčica koje su bile revnosne u ispunjavanju školskih zadataka, ali po završetku Akademije i nalaženja uhlebljenja u pedagogiji, one su završavale svoje muzičke karijere. A zašto? Pa, talenat je presudan, potom ideje. Treba realizovati te ideje, naći ljude koji su sposobni da ih iznesu ‘na videlo’ i koji će hteti da vežbaju. Zašto to kažem? Danas je vreme novac i gotovo je uvek teško pronaći profesionalca koji hoće da sarađuje i da svira ‘na lepe oči‘. E, to ne može! Košta, čoveče! Ako se opredeliš za studenta, tj. nekog ko je još ‘zelen’, vraćaš se u ‘pelene’. Opet dolazimo do tzv. ‘šlajfovanja’ u mestu i obuke koja ne košta, ali šta kasnije? Taj obučeni muzičar odlazi kad stekne sigurnost. Problem je, dakle, u muzici napraviti etablirano ime. E, tad je već lakše! Svi hoće da rade s tobom, jer misle da će se parče slave obrušiti i na njih, mada ni to baš nije tako. Život se živi i proučava u isto vreme. Najteže je pronaći istomišljenike u muzici sa kojima ćete moći da se ‘podnosite’ i to na duže staze. Onaj ko to uspe rešio je pedeset posto problema. Ostalo je rad i sudbina. Ja verujem u sudbinu. Hiromanti govore: „Leva ruka ti je potencijal koji ti je dat, a desna ono što si iskoristio“. Dakle, rađanje je čudo! Taman udahneš vazduh ovog sveta i još se i ne osvestiš kad počinje ‘putešestvije’ života. To življenje života možemo podeliti u tri grupe:

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

79


80

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

81


1. Životarenje 2. Življenje 3. Grupa koja je protraćila svoj život Pojedinačno objašnjavanje ovih grupa je nepotrebno. Ovi što životare to znači da žive ‘život u pokušaju’. Prosto još nisu dosegli nivo da ga žive suštinski. To su ljudi koji se nisu plasirali u ‘prvu ligu takmičenja‘. Tavore u nekoj trećoj, četvrtoj ligi i teše sebe i okolinu da je to u stvari super život, ne smejući da priznaju da nisu uspeli. A šta da se radi? Lična priznanja su najteža, a tek dijalozi i rasprave sa samim sobom. Viđali ste na ulici ljude koji diskutuju, viču, raspravljaju se, a u okolini nema nikog. Strašno! To je naša surova realnost. Najsigurnije je da progovoriš sam sa sobom. Zašto? Ako si sve prijatelje izgubio, ostaju ti dvoje najvernijih – kompjuter i ti sam! Neko će se zapitati gde je tu pas, čovekov verni prijatelj, ali današnji tempo života onemogućava nam da ga šetamo i posvećujemo mu vreme. Da je to tako potvrđuje stvarnost, milion pasa lutalica na ulici, i to besnih, napuštenih, koji prosto kidišu i napadaju ljude ni krive ni dužne! Kao što vidimo, svaka medalja ima svoje lice i naličje. Ljudi koji žive život su pravi Brus Lijevi svog vremena. Kapa dole! Treba zaista da postigneš da proživiš život, da vidiš nešto, proputuješ, ukradeš ‘komad ljubavi’, potom ako imaš sreće, da se ostvariš kao roditelj i da izvedeš decu na pravi put i od njih načiniš ljude, kao uspešan roditelj. E, sad.... Život je suviše kratak da bi se u njemu ostvarili svi segmenti koji cirkulišu kao ‘običajne i moralne norme‘. Moja teorija glasi: „Uradi bar nešto, ali to neka valja. Nek’ to budu mali sitni tragovi, koje ostavljaš iza sebe.“ Protraćiti život? Hm, imao sam jednog bivšeg druga i uvek ga se rado setim! On je bio ‘fenomenalan’! Pravi predstavnik ove grupe ‘protraći sopstveni život‘. Uvek je ustajao u 10 časova, kuvao kafu, i šta onda? Ništa. Sedeo je pored muzičkog stuba (vrlo kvalitetnog) i slušao muziku po ceo dan. Tako su prolazili dani, meseci i godine. Verovali ili ne, eno ga i dan danas sedi u istoj sobi kao pre 30 godina i ništa ne radi. Kad povisimo ton ‘d’ dobijamo ton ‘dis’. I šta još dobijamo?! Dobijamo skraćenicu za Društvo izgubljenih slučajeva. Time je objašnjavanje ove grupacije završeno. Zaključak je jednostavan – ne treba kuvati kafu ujutru u 10!

82

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

83


146

MIROSLAV CUPARA


Pesme

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

147


Za Ljiljanu Nije mi do tebe stalo, gledam te, gledam, a znaš da lažem i ne trepnem kad ti to kažem. I jesam te voleo ja tu iznad duge, čak možda i mnogo više baš kao osećaj drag koji srce piše. Ukrašću ti samo mali delić sreće, ukrašću ti nebo puno zvezda, uzdrhtiš li kad te strast pozove, uzdrhtiš li tu pored našeg gnezda. Daj mi dušu svoju da bude samo moja, ne gledaj me tako jer sudbina sam tvoja. Vodi me u carstvo tišine ljubi me svakog dana isto, ne veruj nikom samo meni jer tebe volim, na sve sam prist’o. Osmeh ti je baš kao sunca sjaj, hoću da te volim jer sve oko nas blista, ovo je igra sa malo bluza, malo tanga i puno tvista!

148

MIROSLAV CUPARA


Nežan san Tiho i bez šuma i bez pesme svatovi mi prolaze kroz san odlaze ka moru svi nečujno daleki ostavljam te lepu kao dan. Tako silna, nežna i daleka, ljubav brzo bledi nestaje, ponovo će zaspati, sanjati, otići kao more, pesak odneti. Ja borim se, ja nemam te osećaj taj da sam bez tebe… Odlazim zauvek, al’ ne znam što cvet je svenuo u meni, bledi mesec razlio odlazim, iznad mene duga je sačuvaj, sačuvaj jedan osmeh za mene. Duša drugoj obali se sprema bol bez nade zaustaviće sve, te poljupce tvoje žudno oči piju trenom svod nebesa nestaće. Sklapam oči udišem toplinu čudan lahor milog daha tvog tim puteljkom malim, vođen tajnom noći, neka prsne struna glasa mog.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

149


Himna stonoteniskog kluba ‘Čukarički‘ Mi smo junaci našega kluba u korenu starom radost i tuga pobede uvek na sportskom polju tad zvezde šalju svetlost ti svoju. Ja danas znam sva lica tvoja Čukarički moj od sjaja do znoja, u zrnu klasa ko sunce sjaš, ti snage svoje uvek nam daš!! Ostavi misli ‘bujno se roje’ puni smo sjaja, puni vedrine za njega sada i život daću, za njega, nas i to ime. Nek’ te uvek slava prati ljubav za ljubav nek’ se vrati, ja želim uvek sa tobom biti za boje tvoje i suze liti.

150

MIROSLAV CUPARA


Pesma za Luja - svečana pesma Čuje se pesma radosti, to naša škola mladost rađa, sve je kao divan san, kao jutro kao novi dan. Lujo Davičo nama je, igru i znanje uvek dala, tvoje je ime znano svud, zato pesmom tebi kažem hvala! Osmeh za sve, Lujo, volim te, igramo, maštamo, tebe slavimo! Ti nikad nisi sama, đaci tvoji s tobom su svud, sećanja, mladost ta, u nama uvek sja!

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

151


Duga je noć Kada jutro svane vidim prvi sneg, pored mene si, radost, sjaj, znano lice mladost je sad za nama ali novi nam je dan, hteo bih, hteo bih, ja sve da znam. Kada oči otvorim a ti si tu, znam da nije san, isti nam od boga dar al’ kad nije tuga ljubav zove nas i sad trebam ti, trebaš mi kao noć i dan Duga, duga.. nama je noć kad nekog čekaš i znaš da će doć‘ tužne misli... tražim te ja dok sati teku i spava grad. Čeznem da ti kažem reči koje znaš, samo budi tu, dani nose sve i mene, juče još nismo znali da ljubav veže nas, hteo bih, hteo bih, ja sve da znam.

152

MIROSLAV CUPARA


A nema te... Kao prvu suzu svoju, ja pamtim te kao radost kao slatku tugu moja duša sluti, traži i razume te …a sama... Kao pravu ljubav svoju, ja želim te tvoj dodir nežan kao svila, poljupci na tebe samo željno čekaju …a nema te Plamtim k’o živi plam, tražio tebe sam, lepu k’o dan nežnu kao san. Ostani sada tu, dajem ti ljubav svu, lepu k’o dan , nežnu kao san. Drhteći od straha kada na te pomislim, kao čovek koji tajnu skriva, moja duša sluti, traži i razume te, ...a sama...

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

153


Šerif Meklaud Mala napomena Inspiracija za ovaj esej bio je istinit događaj - proslava mature. Pred proslavu mature među maturantima počeli su da kruže brojevi mobilnih telefona učenika koji su nekad zajedno učili i sedeli u klupama. Svako je zvao poneki broj, ja pozvah jedan i vidite šta se desilo!

„Ba, ba, ba... bam, bam, bam... neću ništa da znam... zašto da ga, da ga, da ga da ga, da ga... nisi dovoljno brz... bam, bam, bam...“ Slušajući neverovatno kvalitetnu mjuzu sa obližnjeg TV rešoa reših da pozovem Šerifa Meklauda. Stisnuh broj... tu, tu, tu, tu. Šerif Meklaud – Ja!!! Ko je tamo? Dr Kobaja – Ja sam dr Vasa Kobaja iz Ordinacije ‘Crna ovca beli vrabac’. Znate, svaka dva minuta menjam naziv firme pa mi je teško da zapamtim em kako se ona zove, em da li ja sad uopšte nekog zovem. Šerif Meklaud – Ja, ja, ja (odvrati skromno Meklaud). Dr Kobaja – Slušajte gospodine Meklaud, da li se vi mene sećate? Bejasmo zajedno u 4/2 škole ‘Stojadinka Sisanović‘. Šerif Meklaud – Mljac, mljac... Čekaj, burazeru, zastao mi je zalogaj u grlu! Stani da ugasim TV. Aj, sad! Dr Kobaja – Pa rek’o sam ti, šerife... Ne mogu sto puta da ti ponavljam. Šerif Meklaud – Koji si, bre, ti? Kakav dr Kobaja, kakva ordinacija... Ti si, brate, pogrešio!

156

MIROSLAV CUPARA


Dr Kobaja – Ali, Meklaude, nemojte tako! Da li se vi sećate onih dana, ‘onih dana jorgovana’ kad smo skupa cveće brali našoj Plavuši Prcmrc, pod prozore uzdisali? Šerif Meklaud – Da, da, sad se sećam kad spomenu Plavušu. Gde je ona sad? Dr Kobaja – Eno je, stavlja kvasac u hleb. Radi pod pseudonimom Jagodinka Simonović, kaže da joj to ime u mnogome pomaže kod obavljanja tako odgovornog i važnog posla. Šerif Meklaud – Kažeš da je još uvek plava? Dr Kobaja – Da, da, k’o zelena trava, hoće malkice da ufrćka kosu, ali jes’ uvek ima to plavetnilo, htedoh reći zelenilo u kosi. Šerif Meklaud – Mljac, mljac... Slušaj, do’tore, umastih ruke, čekaj da ih operem. Ode Meklaud i nastade tišina. Šerif Meklaud (posle dva minuta) – Evo me! Tebra dođoh, moraš da čekaš, takav je protokol kod mene, prosto moraš da se navikneš na takve stvari, ipak sam ja šerif Meklaud. Dr Kobaja – Svakako, svakako! Imate i lep šešir, prepostavljam?! Šerif Meklaud – odkud ti znaš, ‘leba ti?! Ti si, bre, neki vidovnjak! Sviraš ti frulu za male pare, meni si našao da gataš! Dr Kobaja (tihim pederskim glasom) – Meklaud, ja sam u tome profesionalac. Tupim koliko se mere, umačem prst tamo gde ne treba, volim prirodu, drveće pogotovo, a tek da brojim do 13, to mi je specijalka, ipak iznad svega volim vas! Šerif Meklaud – Ma, volim i ja vas, nego šta ti u stvari hoćeš od mene? Dan mi je popunjen, nemam čoveče vremena, a vreme je novac... Dr Kobaja – U pravu ste, Meklaud, nisam vas dugo čuo, a ni video, pa rek’o možda biste hteli da pričate sa mnom za početak bar nekih 5,5 minuta džabe... Posle bih shodno svojim mogućnostima mogao da vam plaćam tek tri dindže po satu. Šerif Meklaud – Pa dobro, nije loša ponuda. Ej, pa nisi ti tako loš... Nego kako ti reče ono da se zoveš, mislim kako te vikaju? Dr Kobaja – Ja sam dr Vasa Kobaja iz Ordinacije ‘Crna ovca, bolje vrabac u ruci nego golub na grani’.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

157


Šerif Meklaud – Ček, ček, pa ja sam za tebe čuo, samo ne znam baš gde? Dr Kobaja – Da vam pomognem, Meklaud, odeljenje 4/2, onaj red do prozora, a inače doktorirao sam na ‘šubidubida’ metodi. Šerif Meklaud – Pa što ne kažeš, bre, nego ga mrsiš okolo naokolo k’o sunce oko ‘Stojadinke nam Sisanović‘ škole. Slušaj, nisi ti bio neki, da ti odmah kažem! Sad mi doduše zvučiš malo drugačije – imaš nivo. Burazeru, imaš li ti neki stan, kola, kako tu stojiš? Dr Kobaja – Pa da ti kažem tj. žemka, Meklaud, ne vozim, a finansijski đelem, đelem šukareromeja! Šerif Meklaud – Aha, doktore Mirkec, htedoh umalo reći Kekec, da se mi čujemo neki drugi put. Neko mi je stavio čačkalicu u zvono pa mi zuji k’o ludo, je l’ čuješ? Dr Kobaja – Meklaud, ništa ne čujem, stvarno... Utanji Mirkec glasom sve u nadi da će pridobiti Meklaudovu naklonost. Dr Kobaja – Znate, Meklaud, želeo bih da još malo porazgovaramo. Ipak drugarstvo iz škole je ono pravo. Šerif Meklaud – Pa s tobom, do’tore, stvarno nešto nije u redu! Je l’ vidiš da mi ovi kreteni nabodoše čačkalicu u zvono i da me ubija u pojam kako ko stigne, a ti mi tu prosipaš frulu za bubrege... mojne burazeru!!! TU> TU>TU>TU>TU>TU>TU. Razgovor se završio, a ja se upitah: zašto sve što je lepo ima kraj?

158

MIROSLAV CUPARA


BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

159


Odozgo na dole, sleva na desno: Odeljenska fotografija OŠ ’Drinka Pavlović’ u Beogradu ’72; M. Cupara, hotel ’ Ambasador’ u Opatiji ’75; Slika sa Brankom Perišićem, Sveti Stefan ’90; M.Cupara sa orkestrom ’Klub 66’ i Nadom Pavlović na Kopaoniku ’93; Serija ’Miris kiše na Balkanu’, režija: Lj. Samardžić - M. Cupara u ulozi glumca pijaniste; Scena sa Vladicom Milosavljević u filmovanoj drami ’Nedovršena simfonija’, režija: S. Radović.

174

MIROSLAV CUPARA


Odozgo na dole, sleva na desno: Svetski dan muzike na Kolarcu 2000. godine; Gost na koncertu gudačkog kvarteta ’Bellotti’ na Kolarcu, ’01; Šou Radeta Radivojevića ’Ljubim Vas pesmama’ – nastup sa Ogijem Radivojevićem i Majom Odžaklijevskom ’98; Šou Radeta Radivojevića ’Ljubim Vas pesmama’ – slika sa Vladanom Marković ’98; Nastup sa sa Vladanom Marković i Dudom Bezuhom u šou Radeta Radivojevića ’Ljubim Vas pesmama’, RTS ’98; Emisija ’Šopen 150 godina posle’ autor: I. Ivanji, RTS ’98. BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

175


Isečci iz novina.

176

MIROSLAV CUPARA


Odozgo na dole, sleva na desno: Slika sa Oliverom Đurđević na Kolarcu 2000. god.; Dva klavira – O. Đurđević i M. Cupara na Kolarcu; Slika sa princezom Jelisavetom Karađorđević nakon nastupa na koncertu u čast njenog Visočanstva, ’09; Mecosopran Tanja Obrenović i M. Cupara ’05; TV portret ’Sešn u Beogradu’ autor Ildi Ivanji RTS ’96; Koncert na FMU u Beogradu ’96.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

177


Odozgo na dole, sleva na desno: Emisija o Miroslavu Cupari, autor: I. Ivanji, RTS ’97; Učešće u emisiji ’Svet je muzika’, RTS, ’02; STK ’Gardoš’ , bronzana medalja na turniru u stonom tenisu, u Zemunu ’12; Stonoteniska akademija ’Kocić’ – slika sa trenerom Goranom Kocićem; Miroslav Cupara sa suprugom Ljiljanom nakon treninga u stonom tenisu; Miroslav sa najboljim igračima Kanjiže nakon treninga: Lacika, Pero, i Ištvan (s leva na desno), u Kanjiži ’11.

178

MIROSLAV CUPARA


Izgled snimljenih CD-ova.

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

179


O autoru Umetnik, kolega, neko ko luta između vremena tražeći svoju samostalnost, postaje polako slobodan zbog svega što osluškuje u sopstvenom biću. Ostavlja nam ono najblistavije: Kreativnost, istraživanje i lepotu umetničke duše koja uzbuđuje i inspiriše idejama, hrabrošću i retkim smislom za humor na neki poseban, samo nekima namenjen način. Upoznati takvu individualnost je privilegija i bogatstvo, a muzika koju stvara, ispunjava me nadom da stvaranje jeste ideja života i kao takva oslobađa večnost, ostavljajući male tragove za sledeća postojanja. Ivanka Lukateli Prima balerina, profesor, baletski pedagog i baletski umetnik ********** Pitaš se zašto se baš tebi desilo da uđeš u balet. Ja kažem ništa nije slučajno, i verujem istinski u to. Miroslav Cupara je odličan pijanista. On oseća pokret i zna da prati igrače. Nama baletskim igračima je jako važno praćenje pokreta, te potom njegovo spajanje sa muzikom u jedinstvenu celinu. To učimo i shvatamo tu vezu u baletskoj školi od baletskih pedagoga i korepetitora. Miroslav Cupara nam svojom interpretacijom omogućava da tražimo slobodnije i bogatije pokrete tela, koji mogu izraziti mnoštvo misli, osećanja i težnji današnjeg čoveka i njegovog života. Drina Pešić Balerina i TV voditelj ********** U baletskoj školi ‘Lujo Davičo’ bio sam angažovan kao profesor duetne igre. Moji saradnici – korepetitori bili su uglavnom muzičari starog kova koji su svirali muziku iz klasičnog ili baletskog repertoara. Jedne godine dodeljen mi je za korepetitora mladi pijanista Miroslav

180

MIROSLAV CUPARA


Cupara. Odmah smo se prepoznali i časovi duetne igre dobili su mnogo vedriju i prijatiju atmosferu za rad. Miroslav je koristio džez, savremene autore ili je improvizovao na sebi svojstven način koji je časove oplemenjivao i dao im nov izgled. To se najbolje videlo kroz način rada učenika koji su uživali u časovima i davali još bolje rezultate u izvođenju zadatih baletskih kombinacija. Zato sam Miroslavu Cupari neizmerno zahvalan na saradnji i divnom profesionalnom druženju i postignutim rezultatima. Vladimir Logunov Profesor, baletski koreograf i baletski umetnik ********** Miroslav Cupara spada u red onih retkih ljudi, rekao bih renesansnog karaktera, koji su svoj talenat raširili na više muzičkih usmerenja. Da li je to kazna ili sudbina, to samo on zna i njemu slični koji su krenuli istim stazama. Vrsni pijanista, maštoviti improvizator, pouzdan korepetitor, kompozitor i još mnogo toga što širi muzički krugovi manje znaju. Možda je upravo ova knjiga proistekla iz potrebe da nam Cupara otkrije svoj ’skriveni’ svet muzičkih ambicija i podeli sa nama. Potrebu da prenese svoja iskustva prenosili su nam mnogi ali želju da svoje profesionalne tajne i trikove nesebično izloži na uvid javnosti smatram vrlinom i ’viteštvom’ koja u današnje vreme skoro da je isčezlo. U toj muzičkoj sveobuhvatnosti iskristalisla se ipak jedna, pre svega iskrena nota, kojom ovaj plemeniti muzičar traži i nalazi mesto da prenese svoju muzičku poruku. Dragoljub Dragan Ilić Kompozitor ********** Miroslava sam upoznao još kao đak muzičke škole ‘Josip Slavenski’. U to vreme moj tadašnji nerazdvojni prijatelj Andrej Stefanović i ja smo bili jedini i pomalo usamljeni u izletima i traganju po drugim muzičkim žanro-

BALET I JA U NEKOLIKO SLIKA

181


vima sem klasike. A onda se pojavio Miroslav i istog trenutka smo se prepoznali i shvatili da imamo još jednog koji ČUJE MUZIKU!!! I po nekom nepisanom pravilu postali smo TRI MUSKETARA. Još od samog početka Miroslav je bio oduševljen džezom i bio sam ubeđen da će jednog dana biti nešto od toga. Nisam se prevario! Danas posle tolikih godina sa zadovoljstvom slušam kako sa lakoćom i tehnički savršeno prebira po klaviru najlepše tonove džeza i sa radošću se sećam mnogih dana i sati provedenih u zajedničkom muziciranju. Miroslav muzičar velike intuicije, savršenog poznavanja stilova i harmonije, pijanista, aranžer, kompozitor, ‘band lider’... Miroslav MOJ PRIJATELJ!!! Stanko Jovanović Šef dirigent opere i teatra ‘Madlenianum’, umetnički rukovodilac operskog studija ‘Madlenianum’, stalni dirigent simfonijskog orkestra RTS-a

182

MIROSLAV CUPARA


Ballet Class FOR THE LEFT HAND AND THREE KISSES MIROSLAV CUPARA - piano 1. Exercices à la barre 2. Plié 3. Battement tendu 4. Jeté 5. Rond de jambe par terre 6. Fondu 7. Frappé 8. Développé 9. Petit battement 10.Grand battement 11. Plié 12. Battement tendu 13. Jeté 14. Rond de jambe par terre 15. Temps lié 16. Pas assemblé 17. Pas échappé 18. Pas jeté 19. Sissonne ouverte 20. Temps lié sauté 21. Sissonne fermée 22. Three kisses Bonus numere: Tri godine i Zima (gost: vokal Elena Stanisavljević)


Profile for Dobra knjiga

knjiga: Balet i ja u nekoliko slika - Miroslav Cupara  

Miroslav Cupara je vrsni pijanista, maštoviti improvizator, pouzdan korepetitor, kompozitor i još mnogo toga! Možda je upravo ova knjiga pro...

knjiga: Balet i ja u nekoliko slika - Miroslav Cupara  

Miroslav Cupara je vrsni pijanista, maštoviti improvizator, pouzdan korepetitor, kompozitor i još mnogo toga! Možda je upravo ova knjiga pro...

Advertisement

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded

Recommendations could not be loaded