Piknik za Irmu - Nova lektira I - by DKSG

PIKNIK ZA IRMU zbirka motiva

Објашњавам овом приликом да је моја намера да убацујем стално нове камичке у мозаик да би се заједно скупљени сложили у слику... Чеслав Милош

Од свих сарадника затражио сам био да говоре о ономе што воле. Андре Малро

(...) Детињство није увек постојало. Оно, као што је Филип Арије (Philippe Ariès) указао, није старије од око триста година. Тада су људи открили да деца нису „одрасли у малом“, него нешто друго, наиме деца. Могуће је да је то било судбоносно откриће. Што се тиче наше теме, битно је приметити да детињство и досада настају отприлике у исто време. Не тврдим да постоји нека једнозначна повезаност између настанка ова два феномена, али треба обратити пажњу на то поклапање. Са романтизмом, у складу са Русоом, детињство постаје идеал. Сада је дете онај прави човек, кога још увек није уништила цивилизација. Из такве романтичарске перспективе одрасти се сматра готово дехуманизацијом. Остарити је такорећи напад на наш лични интегритет, а вечна младост је на првом месту на списку жеља. „Омладина“ је још новија конкуренција од „детета“, и могуће је да је идеал нашег времена у већој мери од „детета“. Видимо и да се мода променила на крају 18. века, и да јој је први задатак био да учини да људи изгледају млађи, радије него старији. Скоро све рекламе су данас усмерене ка омладини, а ако се обраћају старијима, онда то чине да би им понудиле производ који ће их подмладити. Чини ми се да је велики део наше метафизичке туге, искуство губитка које сам описао на почетку овог дела есеја, туга за изгубљеним детињством. У сваком случају нам је блиско да је тако схватимо. Као што Киркегор пише: „Моја невоља са данашњицом је што сам љубоморан на прошлост.“ Али то искуство исто тако лако можемо схватити као тугу за светом, дакле да је искуство губитка у односу на детињство само симптом губитка света. Мешајући та два, ми захтевамо, као и деца, да будемо забављени, да нам пажњу све време испуњава нешто „занимљиво“. Одбијамо да прихватимо да ипак морамо да напустимо магични свет детињства, у коме су толике ствари нове и узбудљиве. Остајемо негде између детињства и зрелости, у вечном пубертету, а пубертет је препун досаде. Пошто је детињство неповаратно изгубљено, више нам обећава да се протегнемо ка зрелости. (...) Одрасти значи прихватити да живот не може остати у чаробном свету детињства, али истовремено увидети да то не чини немогућим живот и живети. То, наравно, не решава ништа, али мења проблем.

Лаш Фр. Х. Свенсен, Филозофија досаде, превео с норвешког Иван Рајић, Геопетика, Београд, 2004.

Вилијам Саројан - Тата, ти си луд Ову књигу сам обожавао кад сам био клинац. Стално сам јој се враћао, сваког пролећа. Било је нечег узбудљивог у тој атмосфери и односу између оца писца и сина. Шетње плажом, истраживање онога што је море избацило, пребирање пасуља, вожња до залива Полумесеца, све наизглед обичне активности, а веома животне и пуне духа. Бранко Ћопић - Орлови рано лете Ово је једна од оних књига које су оставиле јак емотивни утисак на мене. Данас немам појма о чему се ту ради, све сам заборавио, али сам је много волео кад сам био мали. Тери Брукс - Мач од шанаре Ово је вероватно Господар прстенова моје генерације. Књига у три дела, епска фантастика уз коју сам се плашио и маштао. Марк Твен - Живот на Мисисипију Увек ми се више допадао Живот на Мисисипију од Тома Сојера и Хаклберија Фина (и увек ми се више допадао Текс Вилер од Загора, зато што су дуго јахали на коњима и развијали стратегију). Од малена сам волео атмосферу, више него узбуђења и догађаје, у књизи. Уживао сам у свакој окуци, плутајућем балвану, плићаку и осталим изазовима с којима се сусреће пароброд на великој муљевитој реци. Френк Херберт - Дина, пустињска планета Један од првих СФ серијала које сам прочитао. Ух, опет атмосфера и посвећеност и егзотичност пустињских побуњеника. Селинџер - Ловац у житу Више се заиста не сећам о чему је књига, али књиге (и филмове) о одрастању и даље волим да читам (и гледам). Јел’ Ловац у житу књига о одрастању? Заборавио сам. Неки Буковски Буковски је такође незаобилазан током одрастања дечака. Исак Асимов - циклус Задужбина Још један од СФ класика. Артур Кларк - Рајски водоскоци Као што се види, много сам се примао на СФ, а и даље се примам. Видим да је преведена нова књига Вилијема Гибсона, Периферал, тражио сам жени за Нову годину. Артур Кларк је узбудљив због научне убедљивости коју укључује у сваку књигу.

Маркес - Сто година самоће Маркес је дефинитивно био другачији, разбарушен, маштовит. Франц Кафка - Процес / Албер Ками – Странац Помињем их заједно зато што сам могао да се идентификујем с оба јунака као неприлагођеним, другачијим. То је у неком моменту било јако важно, препознавали смо се по томе ко је скапирао ове две књиге. Лаш Свенсен - Филозофија досаде Ово можда и није за средњу школу, али бих поједине делове увео као обавезну литературу за четврти разред средње школе. А додао бих и Филозофију слободе истог филозофа. И Филозофију моде. У ствари, направио бих хрестоматију Свенсенових текстова.

kevinhabits.com

ЖОЛТ КОВАЧ /сликар и музичар/

ТАВАН ПРЕД ПИКНИК Могло би ово бити погрешно, лажно. Сасвим супротно ономе што смо хтели. Лепо је дозволити себи безусловно бирање по сродности. Позвати у књигу људе по свом избору. Замолити их за листе. Које ће приказати њихова читања. Али сада ми се чини да у томе нема нимало истине. Данас ми мислимо прочитано, верујући да владамо знањем о томе шта треба данашњој деци. А често не можемо са сигурношћу да се сетимо ни властите школске лектире. Добро, то и није циљ. Желимо да говоримо о ономе што смо сами бирали за читање. Али, после толико (мање-више) година, тешко се сећамо када је била која и које су све књиге биле. Да није сада то неко накнадно знање, нека издизајнирана памет? Из које, као с неког приватног чаробног брега, из своје сигурности и памети, охоло довикујемо онима доле шта да читају. Бојим се (Бојане) да нам није ово била идеја. И док бескрајно разговарамо о књизи ти и ја, и док се са сваким од писаца ове књиге присећам понечег, у пуном јеку нашег рада, мене стрефи једна реченица. Једног за мене (а и за теорију светске књижевности, осим можда за историју мађарске) небитног писца. Није чак био ни у лектири. Никоме није био важан. И не сећам се чега је у њој било, о чему се приповедало. Само сам из ње преписала једну реченицу. Последњу, чини ми се. Те свеске са цитатима вукла сам са собом када сам се из куће преселила у стан. Када сам се из стана селила натраг у кућу увидела сам да их ниједном нисам отворила. Онда сам их однела на таван. Поред грамофона, албума с налепницама, осталих свезака, играчака, синглица, стакларије, ћупова, зимско/летње гардеробе, која је заузимала своје таванско место у зависности од сезоне (ух, волим, заправо, тај таван, који покушава да ме сачува). Преселила сам се у нову кућу. Изгледало је, дефинитивну. Годинама се нисам сетила свезака с преписаним одломцима из књига и залепљеним исечцима из новина. Изненадно сам помислила баш на њих у једном од оних тренутака када сам се питала како ћу се очувати. И отишла у прву кућу, и попела се на таван, и донела их.

Од свега што сам у њима нашла, од свих мојих љубави, од њихових речи, погодила ме је поново баш та реченица. Њен писац се не би нашао ни на једној озбиљној листи. Смешно је и ставити га у исту реченицу с Џојсом, Музилом и Бекетом. О њему се нема сада зашто говорити. Али данас, док ти и ја разговарамо, његова реченица поново севну кроз мене. И видим да би све друго била надоградња. Увиђам да сам пустила да не буде важно име њеног аутора. А сада, када ме питаш, сигурна сам да је управо та можда најважнија реченица моје лектире - „Буди добар, буди добар, буди добар све до смрти.“ Његово име је Жигмонд Мориц. И ево какав је тај писац

cultura.hu

Svrha je ove knjige, koja će u idućih nekoliko godina narasti za još nekoliko svezaka, da zaokruži povijest mog života. Tema su joj knjige kao bitni doživljaji. Nije kritička studija niti sadrži kakav program za samouke. Henry Miller, Knjige mog života, s engleskoga preveo Zlatko Crnković, Znanje, Zagreb, 1979. 10

James Gillray, 1803.

Бранко Ћопић - Јежева кућица Душан Радовић - Поштована децо Оскар Вајлд - Себични див и друге бајке Џонатан Свифт - Гуливерова путовања

Бановић Страхиња (народна песма) 1001 ноћ Мери Шели – Франкенштајн Роберт Грејвс - Грчки митови (избор)

Пјесма над пјесмама Софокле – Електра Исидора Секулић – Сапутници Ф. М. Достојевски - Записи из подземља СРЂАН ВУЧИНИЋ /књижевни и филмски критичар/ 11

Možemo napomenuti da naše doba ne voli pojam „genij“, odnosno, ono je sklono da „genijem“ naziva i onoga tko loptom pogodi mrežu iz neobičnog ugla, ali to samo govori o zaboravu svakog ukusa. Baš zbog toga može se i postaviti pitanje da ako čak ne samo svagdašnjica nego i vladajuće teorije tvrde da se genijalnost može na sve primijeniti, tada samo slučajan uspjeh u vještinama kojima načelno svi raspolažemo ima neku ulogu, a autonomija estetičkog prosuđivanja ostala je bez svakog temelja. A ako je to opet tako, imamo li još uvijek neko pravo reći da nam se Bachova glazba sviđa više od narodnih pjesama u obradi, imamo li pravo ustvrditi da nam se Vergilijeva smrt sviđa više od Smrti u školi, imamo li pravo reći da nam se Monetovi lopoči dopadaju više od cvijeća na razglednici koja se poklanja kao čestitka za rođendan? I nadalje: Možemo li reći da nam se Hamlet i U očekivanju Godota podjednako sviđaju, premda znamo da između te dvije drame postoje u svakom pogledu goleme razlike? Imamo li pravo reći da nam se u brzoj smjeni stila i oblikovnih konvencija neka djela ipak sviđaju više od drugih, premda se ne slažemo s obrazloženjima koja nerijetko prate upravo ono što nam se čini boljim, a slažemo se s obrazloženjima koja prate ono što nam se zapravo ipak ne može sviđati? Zar nas iskustvo mnogobrojnih teorija umjetnosti ne uči kako nijedna nije uspjela neprijeporno dokazati vrijednost nekog pojedinačnog djela, a ipak se čak i u ostvarenjima koja osporavaju bilo kakvu mogućnost vrijednosnog izbora nazire priznati kanon, kojeg načelnu mogućnost teorija tako odlučno odbija? Milivoj Solar, Ukus, mitovi i poetika, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

антихерој термин из историје књижевности. Означава хероја неуобичајених особина, најчешће супротних од конвенционалних херојских врлина. Примери: Швејк у Хашековом роману „Добри војник Швејк“, Џими Портер у Осборновој драми „Осврни се у гневу“ („Look back in Anger“). Термин увео у историју књижевности 1897. године В. П. Кер (1855 – 1923), британски историчар књижевности и медијавелист.

Ја сам човек задатка. Кад га добијем, у највећем броју случајева ја га и извршим. Чак и кад је време за његово извршење, као у овом случају, јако сужено. С друге стране, махом то не могу да урадим олако. Што сам више размишљала о овом садашњем, листи од 12 књига које бих препоручила као идеалну лектиру за период одрастања од седам до осамнаест година, задатак ми се чинио све тежим. Шта желим, шта могу да урадим тим избором? Морам да признам да прављење листа за мене никада није био лак задатак. Већ и због тога што и најједноставније питање, на пример о томе која ми је омиљена боја или јело, у мени изазива озбиљне недоумице. С друге стране, укључивање увек подразумева и искључивање. Избор једног елиминише толико тога другог („стрела која погоди промаши све остало“). И мада то овде ни у најмањој мери није интенција (свођење избора на по једну књигу за одређени узраст томе придаје извесну необавезност) не могу да не помислим шта прављење листа у коначној изведби може да значи. Не мање то ме подсећа на различите стратегије убројчавања које саветима и препорукама дају привид озбиљности и егзактности (од, нпр, 8 истина о вези које треба знати, 5 намирница које треба избегавати, до жене или књига које бисмо повели, односно понели на пусто острво). Тим пре што је немилосрдно и готово немогуће из тела књижевности, која се читала и волела у сада већ једном дугом погледу уназад, истргнути 12 наслова. Као најважнијих, најбољих...? Избор лектире за децу је озбиљан и одговоран задатак. И када бих томе сасвим озбиљно приступила суочила бих се са многим питањима, међу којима би била и следећа: - Да ли то треба да буду само књиге које припадају корпусу високе књижевности? - Или многе од њих, без обзира на своју уметничку вредност, више не налазе своју референцу у одрастању и искуствима данашње деце и тако, на неки начин, за те још уметнички неизбрушене душе остају само небитно, мртво слово на папиру? - Да ли та листа стога треба да садржи и књиге које се пре могу сврстати у популарну културу или се граниче с њом, али с друге стране имају блиску везу с језиком и укупним светом живота данашње омладине? - Да ли бих таквим избором одустала од просветитељске улоге коју би избор „идеалне лектире“ требало да имплицира? - Које бих онда вредности афирмисала сопственим избором? - Да ли би то било пристајање и предавање стварима или свету какав јесте, без икаквог наума да се о њему промишља из неке друге перспективе? 13

Jen Peter Tripp 14

- Или би то ипак значило активирати субверзивни потенцијал популарне културе, нагризање усвојених вредности које неминовно одражавају и конструишу један поредак моћи? - Да ли то треба да буду омиљене књиге мог детињства и одрастања? - Или су то књиге које сам читала и препоручивала својој деци или оне које данас читам својој унуци? (Многе од оних првих сасвим су изгубиле актуелност, изгубиле су друштвени контекст на који су се ослањале и из кога су црпиле своје значење и истовремено га конструисале). У различитим временима књиге различито значе, другачије се читају. Пјер Менар је преписао Дон Кихота, али то више није била иста књига. Није могла да се чита и разуме на исти начин. Дакле, сваки би избор морао бити контекстуалан и ако сам листу ипак успела да направим то је један сасвим порозан избор - 12 књига које би било добро прочитати, који важи само овде и само сада. Књиге које би помогле разумевању света какав јесте и можда дале неке скромне визуре за преживљавање унутар њега. С друге стране, склона сам да се сложим с Дејаном Илићем да је „довољно и једно добро прочитано књижевно дело да ђаци схвате зашто је важна књижевност, каква је веза између књижевности и њиховог личног и колективног идентитета, те каква је веза између причања прича, преузимања одговорности и моралног просуђивања“.

Руске бајке / Душко Радовић - Избор из поезије, Како су постале ружне речи, Капетан Џон Пиплфокс Миодраг Станисављевић - Немушти језик (и друге приче: Прича о царевом заточенику, Зачарана принцеза) Толкин – Хобит / Господар прстенова Сју Таусенд - Тајни дневник Адријана Мола / Селинџер - Ловац у житу Урсула Легвин - Лева рука таме / Маргарет Јурсенар - Хадријанови мемоари Јарослав Хашек - Доживљаји доброг војника Швејка Гогољ - Шињел Борислав Пекић - Кореспонденција Булгаков - Маестро и Маргарита / Данило Киш - Гробница за Бориса Давидовича Франц Кафка - Замак / Дино Буцати - Татарска пустиња Еден фон Хорват - Омладина без Бога / В. Г. Зебалд - Исељеници Џемс Џојс – Даблинци / Вирџинија Вулф - Сопствена соба

СИЛВИА ДРАЖИЋ /филозофкиња/

Култна књига. Књига у чијем садржају или ликовима нека друштвена групација (махом групација младих) препознаје формулације и потврду свог доживљаја живота и својих циљева назива се култна књига. Са своје стране, та књига утиче на уобличење животног става и образаца понашања (све до одевања, фризура, гестике, начина говора, склоности и сл.) групације која је сматра култном (↗ фан-култура). Насупрот битном својству књиге да, кроз своју ↗ литерарност, дистанцирано посредује осећања, знања и искуства, култна књига се доживљава као апсолутно истинита, као водич и непосредна помоћ у животу, те се, у складу с ранијим култовима реликвија, обожава. Њени уметнички квалитети подједнако су нерелевантни колико и време и услови под којима је настала (нпр. књига Папалаги Е. Шојермана, објављена 1920. и обележена стигмом плагијата, између два рата била је култна књига ↗ ескапизма, а од седaмдесетих лево оријентисаних групација, тако да је до 1989. продата у преко милион примерака). Одбијање на које култна књига наилази у оквиру других групација, а пре свега у генерацији родитеља, може знатно да ојача њено дејство. Историја култне књиге почиње у 18. веку, у крилу просветитељских размишљања о традиционалним облицима живота и друштва који се доживљавају као вреднији од актуелних. Прве култне књиге су дела Ж. Ж. Русоа, посебно роман Емил (1762) у коме се формулише нови васпитни идеал, непријатељски настројен према књигама и разуму. У том роману Русо особине култне књиге приписује пак Дефоовом делу Ронбинзон Крусо (1719). Најпознатија култна књига је Гетеово дело Јади младога Вертера (1774), узрочник „Вертерове грознице“, па и самоубистава подстакнутих подражавањем главног јунака. Међу књигама које култним сматрају пре свега друштвенокритички оријентисане групе или групе с утопијским, антицивилизацијским усмерењем, налазе се дело Х. Д. Тороа Валден (1854, као позив на обнову индивидуализма), а у 20. веку – Степски вук Х. Хесеа (1927; актуелизован педесетих година као култна књига ↗ битника који у њој виде оправдање за песимистички однос према култури, ескапизам, бекство у ↗ дроге и источњачка учења), затим Ловац у житу Џ. Д. Селинџера (1951) и Апсолутни почетници К. Макина (1959), при чему две последње повезују критику друштва с утопијском идеологијом тинејџера. У новије време култне књиге се првенствено јављају у оквиру тематике покрета ↗ new age (Џ. Р. Р. Толкин, М. Енде, Ф. Капра).

И. Ш.

Лексикон савремене културе. Теме и теорије, облици и институције од 1945. до данас, приредио Ралф Шнел, превели с немачког Споменка Крајчевић, Душица Милојковић, Наташа Вуков, Александра Костић, Александра Бајазетов, Плато, Београд, 2008. 17

Имагинарна лектира или не само важност дела него и важност развијања љубави према читању

1. Бел Муни - серијал књига прича о Цици (Нећу!, Не могу да нађем!, Није фер!, Али, обећали сте!, Желела бих!) 2. Бранко Ћопић - Орлови рано лете 3. Игор Коларов - Дванаесто море 4. Љубивоје Ршумовић - Ма, шта ми рече 5. Драгослав Андрић - Ко – је л’ ја? 6. Казуми Јумото – Пријатељи 7. Карл Хајасен - Совин хук 8. Нора Маклинток - Преко ивице 9. Харпер Ли - Убити птицу ругалицу 10. Скот Вестерфелд - Ругобе (а, природно, и наставци Лепотани и Специјалци)

11А Херман Хесе - Демијан или Сидарта или Нарцис и златоусти 11Б Џ. Д. Селинџер - Ловац у ражи или За Есме 12А Викторија Токарева - Празник у Риму 12Б Сомерсет Мом – Киша

George Platt Lynes

ВЛАДИСЛАВА ВОЈНОВИЋ /сценаристкиња и списатељица/ 19

Скраћенице НК: непозната књига ПК: прелистана књига КЧ: књига за коју сам чуо ЗК: заборављена књига

++: врло позитивно мишљење +: позитивно мишљење − −: врло негативно мишљење

Пјер Бајар, Како да говоримо о књигама које нисмо прочитали, превела Снежана Калинић, Службени гласник, Београд, 2009.

le-manege.pointculture.be 20

АНТИМОДЕРНИ МОДЕРНИЗАМ „Треба бити апсолутно модеран”, писао је Артур Рембо.Шездесетак година касније, Гомбрович није био сигуран да је то заиста потребно. У роману Фердидурке (који је објављен у Пољској 1938) постоји породица Млођаков у којој главну реч води кћерка, „модерна гимназијалка”. Она лудује за телефоном; презире класичне писце; господина који је дошао у посету „она једва удостоји погледа, а потом, гурајући десном руком шрафцигер међу зубе, као од беде му пружа леву руку.” Њена мама такође је модерна; чланица је „одбора за заштиту новорођенчади”; бори се против смртне казне и за слободнији начин живота; „без устезања и нехајно гега се у клозет”, а отуда „излази поноснија него што је ушла”; што више стари, њој модерност постаје неопходнија као једина „замена за младост.” А тата? И он је модеран; не мисли ништа, али чини све да угоди кћери и жени. Гомбрович је у Фердидуркеу скренуо пажњу на фундаментални заокрет који се догодио у XX веку: до тада се човечанство делило на оне који су бранили status quo и на оне који су хтели да га промене; али, убрзање Историје имало је последице; док је човек некада живео у истом друштвеном оквиру који се мењао веома споро, наступио је тренутак када се

наједном почело осећати да се Историја помера испод његових ногу, као покретни ћилим; status quo се покретао! Пристати на status quo одмах је значило исто што и пристати на Историју која се креће! Коначно, човек може да буде прогресиста и конформиста, старомодњак и бунтовник! Када су га Сартр и његове присташе напали као реакционара, Ками је упутио чувену и духовиту пацку онима који су „наместили своју фотељу у правцу Историје”; Ками је тачно запазио, једино није знао да та драгоцена фотеља има точкове и да је већ извесно време сви гурају напред, модерне гимназијалке, њихове маме, њихове тате, као и сви борци против смртне казне, сви чланови одбора за заштиту новорођенчади и, наравно, сви политичари који, док гурају фотељу, окрећу насмејана лица према публици која трчи за њима и такође се смеје, пошто зна да је аутентично модеран једино онај ко ужива да буде модеран. А то значи да је један део Рембоових наследника схватио ову нечувену ствар: једини модернизам који заслужује тај назив данас је антимодерни модернизам. Милан Кундера, Антологија француског есеја, изабрао и превео Милан Комненић, Службени гласник, Београд, 2010. 21

upstore.me

Oglasi kaljaju pejzaže, oglasi za gume, za benzin. Čitajmo leksikone, bit če nam lakše. Sabrana dela, Svezak deveti, Znanje, Zagreb, 1965. Tin Ujević 22

Волим да једем рано ујутро, волим да лежем и устајем рано. У том погледу сам потпуно различит од осталих Шпанаца. Волим север, хладноћу и кишу. По томе сам као и други Шпанци. (...) Волим скандинавске земље, мада их недовољно познајем, волим Русију. Када сам имао седам година, написао сам причу од неколико страница о транссибирској железници и возу који пролази кроз снежне сибирске степе. Волим шум кише. (...) Киша је створила велике народе. Волим праву хладноћу. (...) Једном су ме сликали голог на снегу. (...) Обожавам путописе из Шпаније које су писали Енглези и Французи у 18. и 19. веку. А када смо већ код Шпаније, волим пикарске романе, нарочито Lazarillo de Tormes и Еl Buson од Кеведа. Волим и Жила Бласа, роман Француза Лесажа. У 18. веку отац Исла је овај роман толико савршено превео да је постaо део шпанске књижевности. Шпанија је, по мом осећању, тачно оно што пише у Жилу Бласу. Прочитао сам овај роман барем десет пута. Не волим слепе људе, као што их не воли већина глувих. (...) Од свих слепих људи на свету, најмање волим Хорхеа-Луиса Борхеса. Он је несумњиво одличан писац. Али свет је пун добрих писаца. Ја никога не ценим због тога што је добар писац. Потребни су и други квалитети. Дакле, Хорхе-Луис Борхес, кога сам срео два-три пута у животу, пре шездесет година, на мене је оставио утисак претенциозног човека који обожава себе. Све његове изјаве деловале су ми као некакво подучавање (sienta catedra) и самопоказивање. Не волим реакционарни тон у његовом говору, као ни његов презир према Шпанији. Био је одличан говорник, као многи слепи људи. Али у свим својим разговорима с новинарима опсесивно је помињао Нобелову нагарду. Било је потпуно јасно да је прижељкује.

(...) Штајнбека мрзим као ђавола, посебно због једног чланка. У том чланку, написаном у Паризу, Штајнбек веома озбиљно описује како је видео малог Француза, дечака са багетом, како пролази испред Јелисејске палате и како је онај свој хлеб уперио у стражаре као пушку. Штајнбек је дечаков гест назвао „дирљивим”. Када сам прочитао овај чланак, побеснео сам као рис. Како неко може имати тако мало стида? Штајнбек би био нико и ништа без америчких топова. У исти кош бих могао да ставим Дос Пасоса и Хемингвеја. Да су рођени у Паризу или Турској, ко би их читао? Моћ земље одлучује о томе ко ће бити велики писац. Неки Галдосови романи су равни Достојевском. А ко зна за њега изван Шпаније? (...) Ужасавам се гомиле. Под гомилом подразумевам сваки скуп од преко шесторо људи. Волим ситне алатке, (...) Волим раднике, (...) Обожавам тајне пролазе, тишину библиотека, степеништа која воде у непознато, скривене сефове (...) Волим оружје и волим да пуцам. (...) Луис Буњуел, Мој последњи уздах, прeвела са фрaнцуског Светлана Стојановић, Филмски центар Србије, Београд, 2013. 24

Ако би неко узео да чита моје романе видео би да ови обилују списковима, а порекло ове изузетне наклоности је двоструко, и повезано је с мојим изучавањима у младости. Реч је о неким срeдњeвековним штивима и многим текстовима везаним за Џојсово име (а не треба занемарити ни утицаје средњовековних обреда и текстова који су формирали младог Џојса). Али од литанија до пописа садржаја из фиоке у кухињи Леополда Блума, датом у претпоследњем поглављу Уликса, стоје међутим векови, као што још и више векова дели времена средњовековних спискова од узорне листе у правом смислу речи, што ће рећи пописа бродова у у Хомеровој Илијади (...) Већ код Хомера изгледа да долази до колебања између поетике „свеукупног укључивања“ и тзв. поетике „и тако даље“. Будући да ми је ово већ било јасно, нисам никада почињао да правим тачан преглед безбројних случајева у којима су се у историји књижевности (од Хомера до Џојса, па све до наших дана) појављивали спискови, премда су одмах на памет падала имена, као што су Переково или Преверово, Витманово или Борхесово. Исход овог тражења био је чудесан, такав да ти се све врти у глави, и ја већ знам зашто у овој књизи није поменут овај или онај писац. Чињеница је да ја нисам свезнајући и нисам упознат са бескрајним бројем текстова у којима се појављују спискови, али и да сам хтео да у антологију укључим све спискове на које сам успут наилазио, ова књига би требало да има барем хиљаду страна, а можда и више. (...) На крају, истраживање спискова представљало је врло узбудљиво искуство не толико због онога што смо успели да унесемо у ову књигу колико због свега оног што је било нужно занемарити. Хоћу рећи, ево једне књиге која не може да се заврши једним „и тако даље“. Умберто Еко, Бескрајни спискови, с италијанског превео Александар В. Стефановић, Плато, Београд, 2011. 25

Ево, нека прочитају три годишње с овог списка и успеће у животу.

Страни аутори: Мајстор и Маргарита - Михаил Булгаков Случајеви - Данил Хармс Процес - Франц Кафка Стилске вежбе - Рејмон Кено Странац - Алберт Ками

Пад куће Ушера - Е. А. По Злочин и казна – Достојевски 1984 – Џорџ Орвел Старац и море – Ернест Хемингвеј Чича Горио – Оноре де Балзак Алеф – Хорхе Луис Борхес Белешке маторог покварењака - Чарлс Буковски Демијан – Херман Хесе Краљ алкохол - Џек Лондон Сена долази у Париз – Жак Превер Аутостоперски водич кроз галаксију – Даглас Адамс Теците сузе моје, рече полицајац – Филип К. Дик

Домаћи аутори: Црвен Бан – (скупио) Вук Караџић Дервиш и смрт - Меша Селимовић Проклета авлија – Иво Андрић Сумњиво лице – Бранислав Нушић Енциклопедија мртвих – Данило Киш Фама о бициклистима - Светислав Басара Вечерњи акт – Павао Павличић Лун, краљ поноћи - Фредерик Ештон Антигравитација - Борис Старешина И наравно обе моје књиге, Тобиђења душо моја и Грађен сам ко свети лонци 27

Дечје: Оловка пише срцем – Вања Рупник и Будимир Нешић Ма шта ми рече – Љубивоје Ршумовић Доживљаји мачка Тоше – Бранко Ћопић Мали принц - Антоан де Сент Егзипери Алиса у земљи чуда – Луис Керол Чаробњак из Оза – Френк Баум Том Сојер – Марк Твен Робинсон Крусо – Вилијем Дефо Дечаци Павлове улице – Ференц Молнар Обавезне: Јога и спорт - Селвараџан Јесудијан & Елизабет Хаич Умеће љубави – Ерих Фром Слободна деца Самерхила – А. С. Нил Како да ленчарите – Том Хоџкинсон Учење Дон Хуана – Карлос Кастанеда Анархистички кувар – Вилиам Пауел

ИВАН ТОБИЋ /идол младих/ 28

ЗА И ПРОТИВ

(...) Обожавао сам Фаброве Успомене љубитеља инсеката. Страст која зрачи из његових опажања и безгранична љубав према сваком живом бићу, за мене ову књигу чини бољом од било које друге, далеко бољом од Библије. Дуго сам говорио да бих на пусто острво понео само њу. Данас сам променио мишљење. Не бих понео ниједну књигу. Волео сам Сада. Имао сам преко двадесет пет година када сам га у Паризу први пут читао. За мене је то био шок, много већи него кад сам прочитао Дарвина. (...) Покушао сам поново да прочитам Божанствену комедију. Мање поетичну књигу нисам могао ни да замислим. Ни Библија није толико прозаична. А шта тек рећи за Луисијаде? Или за Ослобођени Јерусалим? (...) Бретон је поседовао један примерак Јустине, Рене Кревел такође. Када је Кревел извршио самоубиство, Дали је први стигао код њега. После њега је дошао Бретон, а затим и остали чланови надреалистичке групе. Једна Кревелова пријатељица допутовала је авионом из Лондона, неколико сати касније. У оној пометњи која настане после смрти, Кревелова пријатељица из Лондона је приметила да је Јустина нестала. Неко је украо Јустину! Дали? Немогуће. Бретон? Било би апсурдно, имао је свој примерак. Неко врло близак Кревелу у сваком случају, неко ко је добро познавао његову библиотеку. Лопов је до данас остао некажњен. И Садов тестамент је на мене оставио снажан утисак. Тражио је да му се пепео распе где било, да човечанство заборави његова дела, ни име да му се не запамти. Волео бих да могу то да кажем за себе. Комеморације и споменике великим људима сматрам лицемерним и опасним. Чему то? Живео заборав! Само ништавило је достојанствено.(...)

Буњуел 29

Напомена приређивача - Само за старије разреде

И знаш шта још, Лена? Ти ћеш се љутити, али свеједно ћу ти рећи. Пастернака треба поново забранити! Доктора Живага не треба давати младима у руке. Ни у ком случају! Шта млади хоће? Пара и јебачине. А тога нема у Доктору Живагу. У Доктору Живагу све је у противуречности са парама, курцем и пиздом. Кад прочитају Доктора Живага, млади неће желети ни пара, ни јебачине. А ми, Лена, треба да мислимо на младе. Наша генерација је потпуно пропала средином деведесетих. Нека нам бар младост буде за нешто. Ти си ми узалуд дала Доктора Живага. Ја сам га узалуд узео. Али шта је ту је. Лена, молим те, немој да убацујеш делове из Доктора Живага у Вишњички ад. Феђа и ја нећемо знати шта с њима. Лена ми више није давала забрањену књижевност. Узела је Солжењицина и Пастернака, а будизам је заборавила. Саветовала ме је да се вратим на класику. Класика је као детињство. И као онанија. И детињству и онанији увек се треба враћати. И у детињству и у онанији могу се наћи одговори на питања, која је поставио живот после детињства и после онаније. Игор Јаркевич, Из романа Ум, секс и књижевност, превели Велимир Илић и Никола Радовановић, Градина, Нишки културни центар, Ниш, нова серија бр. 2/2004.

дружиник

(рус. дружиник) припадник добровољне омладинске организације за одржавање реда у борби против хулигана и других преступника.

НАЈКЊИЖЕВНИЈА СИТУАЦИЈА У ЖИВОТУ Владимир Копицл Један целовечерњи хотелски интеркултурални и интеркњижевнички однос с почетка осамдесетих година. Беспримерно!

Радован Бели Марковић Ноћ у пустари, негде између Бечкерека и Кикинде: ниједне по небу звезде, само ветар.

Градина

Уместо корица књига, представићемо вам њихове кожице: прву и последњу реченицу, уместо кратког препричавања. Тата, ти си луд - Вилијем Саројан - Срећан рођендан - рече отац. (Он извуче из џепа једну књигу и пружи ми је)/ Знали смо да је тамо. Непослушност - Алберто Моравија Пошто је провео распуст у једном месту на мору у коме су обично летовали, Лука се вратио у град са осећањем да с њим нешто није у реду и да ће се ускоро разболети. / Затим воз још једном зазвижди и изађе на светлост дана. Рат дугмића - Луј Перго (нисам још прочитао ову књигу али ми је страшно препоручена од особе чији укус волим па је тако, преко везе, увршћујем у избор својих у будућности омиљених књига из детињства) Велики Жибисе, причекај ме!, довикну Було са књигама и свескама под мишком. / - Када помислим да ћемо, кад порастемо, можда и сами бити исто толико глупи као они. Зујак лети у сумрак - Мариа Грипе Живот се састоји од низа збивања. / Да ти не би донио несрећу. Здраво, лето, збогом - Мајкл Кони Често мислим о оном дану у Алици када смо мој отац, моја мајка и ја јурили тамо и амо, износећи на трем, испред наше куће гомилу ствари које смо намеравали да понесемо на летовање, у Палахакси. / И заиста, ускоро дођоше Лорини. Празна свеска, аутор још непознат, у ствари ти! Ово једном може постати теби јако драгоцена књига. Ако у празну свеску са десне стране пишеш шта ти се дешава и шта примећујеш..., нека врста дневника, али што прецизније, без сувише сентименталности (приметио сам да описи осећања после година значе врло мало кад их сада читам али тачни описи конкретних ситуација поврате и тадашња осећања, зато је тај савет). А са леве стране пиши идеје, али без цензуре, све што ти пада на памет. И глупе, безобразне, претенциозне идеје..., у нади да ће се међу њима (али без твоје садашње чистке) провући и неки бисер, кристал..., нека добра семенка. 32

фото - Милош Томић

(На фотографији су моје такве бележнице, писанија у последњих 20 и кусур година..., скупљам храброст да их прочитам.) Цртице о читању и писању: 1. Раније, када сам много више читао-гутао, често сам руком морао да покривам последњу реченицу у књизи када бих дошао до те стране. Нисам другачије могао да се спречим да је преко реда не прочитам, као да ће крај књиге да открије не знам какву тајну. 2. У старом комшилуку, у згради поред моје бивше зграде, живела је и још увек живи једна девојка (око 40 јој је). Мало чудна, врло фина, са благим Дауновим синдромом. Испупченог стомака и често старомодна тренерка преко тог стомака затегнута. А за ластиш, у њеним усамљеним шетњама, скоро увек заденута по једна дебела књига. Нисам о томе пре размишљао, али сад се баш питам: какве ли је то књиге она годинама читала, док су је генерације деце из околних зграда исмејавале… 3. Мој деда, истакнути партизан, имао је у малој соби, у једној витрини ред књига које су ми се увек чиниле суве, гњаваторске…, непрочитане. На први поглед, углавном комунистичка литература. Да је он још увек жив и кад бих се ја заинатио да их сад по реду ишчитам… шта би ми током читања све падало на памет? 33

4. У војсци 2002. ме је један прилично распојасани саборац питао да напишем у његово име писмо његовој девојци. Уз услов да се у писму помене нека фамозна плава хаљина и да је писмо, по могућству, расплаче. „Али зар неће препознати да то ниси писао ти!? По стилу, макар по рукопису?”, питао сам га. „Ма неће, она има 18 година”, одговорио ми је. У писму сам описао измишљену ситуацију из трпезарије, где је тај момак као прогутао врапца. Чиста глупост, морао сам нешто на брзака да смислим… Надао сам се да ће се она расплакати, макар од смеха. Касније сам чуо да је тог момка, надам се не због мог писма, девојка оставила. 5. Пре 15, можда и 20, година сам на новобеоградском Бувљаку, у импровизованој кабини између тезги пробао неколико пари панталона и одлучивао које ћу… На тезги поред кабине стајала је обична свеска, формата А5, власништво продавца. Не знам шта ме је натерало да је кришом отворим и прегледам: унутра су, поред рачунице промета били и кратки записи о карактерима околних продаваца и цитати типичних коментара које су ови изговарали! 6. Прошле суботе (сад је 2016) водио сам сина на приредбу дечијих аматерских група ритмичке гимнастике, жанр сам по себи урнебесан. У публици, у мраку, било је пуно родитеља и декабака. Једна од њих дописивала се телефоном, великим, паметним. Слова су била тако крупна и екран толико сјајан да се у кругу од 3 метра стварно могло све прочитати. Писала је отприлике ово: „Ниси схватио моју прошлу поруку, срећо. Заборавимо на прошлост и ако ниси…”, било ми је непријатно да даље шпијунирам, али сад ми је жао што нисам тачно и до краја све запамтио… Иако, зар не, није ова анонимна порука баш толико важна. МИЛОШ ТОМИЋ /филмаџија/

Сваки читалац који се читајући роман брине да сазна како ће завршити његови јунаци а не брине се да сазна како ће завршити он сам, не заслужује да његовој радозналости буде удовољено.

Мигел де Унамуно Како се прави роман, превела Александра Манчић, Рад, Београд, 2006. 34

miksed-medija (engl. to mix mešati, lat. medium sredstvo) multimedia; umetničko delo koje koristi više medija, sredstava komunikacija; film, televizija, novine, radio. Bora Ćosić u knjizi „Mixed media“ (Beograd, 1970), proširujući značenje medija izvan sredstava komunikacija, definiše program mixed media kao „mešovitu tehniku, praktičan izraz koji obeležava korišćenje različitih sredstava u umetničkoj praksi ili, najtačnije, spajanje materijala dispаratnog porekla u artističku celinu, umetnički predmet, delo“.

хемеротека

(грч. hemera дан, thekе ковчежић) збирка новинских исечака.

1. Arthur Rimbaud - Boravak u paklu / Iluminacije 2. James Joyce - Portret umetnika u mladosti 3. Franz Kafka - Metamorfoza 4. Bertolt Breht - Sveta Jovanka iz Klanica 5. Miloš Crnjanski - Dnevnik o Čarnojeviću 6. Ivo Andrić - Na Drini ćuprija 7. Danilo Kiš - Bašta, pepeo 8. Branko Miljković – Pesme 9. Lav Tolstoj - Ana Karenjina 10. Aleksandar Puškin - Pesme 36

diariodeleon.es

11. Aimé Césaire - Sveska povratka u rodnu zemlju 12. Gabrijel Garcia Markes - Sto godina samoće

VLADIMIR PERIŠIĆ /režiser/

Моји богови су били живи људи, живели су и живе на Земљи, и сви су нешто чинили на овом свету. И мени су много тога олакшали. Данило Киш, Душан Радовић, Марсел Дишан, Чарли Паркер и да не спомињем више та имена, то је тако досадно, важно је да је тих људи било, да их је било довољно. Живи људи, моји богови. Срђан Ваљаревић, Зимски дневник, Б92, Београд, 1995. 37

Поштована децо - Душан Радовић Башта сљезове боје - Бранко Ћопић Избор из дела Уроша Петровића Сабране приче Џ. Д. Селинџера Горски вијенац - Петар Петровић Његош Дервиш и смрт - Меша Селимовић Кад су цветале тикве - Драгослав Михаиловић Изабране грчке трагедије - Есхил, Софокле, Еурипид Изабране драме Виљема Шекспира Плодови земље - Кнут Хамсун Замак - Франц Кафка Странац - Албер Ками Сто година самоће - Габријел Гарсија Маркес Старац и море - Ернест Хемингвеј Евгеније Оњегин - А. С. Пушкин Приче Н. В. Гогоља Приче А. П. Чехова Злочин и казна - Ф. М. Достојевски Прва књига Сеоба - Милош Црњански 38

Проклета авлија - Иво Андрић Бог малих ствари - Арундати Рој Тесла, портрет међу маскама - Владимир Пиштало Дневник друге зиме - Срђан Ваљаревић Знамење анђела - Дејан Стојиљковић

ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ /писац/ 39

Manish Swarup

Kanon - (…) U 20. veku, međutim, ima autora koji su, poput Prusta (M. Proust), Kafke (F. Kafka), Džojsa (J. Joyce) za mnogo kraće vreme postigli prestiž i uticaj i u nacionalnim kanonima, ali i u kanonu svetske književnosti. Iako su granice kanona praktično neodredive, „nezvaničnom konsenzusu“ potrebno je izvesno vreme da bi delovao, što kanon može činiti oveštalim ili usporenim u odnosu na društvene i kulturne promene. S druge strane, unutar samog kanona postoji hijerarhija koja se ponekad bitno promeni – dela koja su bila na margini pomere se ka centru i dospevaju u središte pažnje zahvaljujući, obično, interesovanju kritičara i istoričara. Jednom etabliran u centar interesovanja, autor se sporo vraća na marginu, čak i kada se interesovanje promeni ili okrene protiv njega. (…) jedan oblik podrivanja ideje kanona kao proizvoda društvenih faktora predstavlja i stvaranje kanona po ličnom izboru, kao što je to učinio H. Blum (H. Bloom) u knjizi Zapadni kanon. B.D.N. – B.S.P. Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi, priredili Bojana Stojanović Pantović, Miodrag Radović, Vladimir Gvozden, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011. Еклектицизам. Све док нико не приговара да Ралф Валдо Емерсон, Карл Краус или Рембо односно њихови носеви, боја очију, језик, да ништа од тога нису делили с хиљадама других, дакле, да је често примењиван и постојан нос а и још чешћа ирис боја очију Б и довољно чест жаргон клике В, како би они своје особености уцртали у постојећи свет, све дотле критичари неће моћи да одбаце алфабет према јединственој и специфичној употреби и све дотле ниједном писцу не приговарам ни употребу језика ни његово иновирање, ни њима ни другима. И молим да ме поштеде приговора о плагијату када умећем кратке реченице као Клабунд, дуге као у писца Гитерслоа, тужне као Шторм, ведре као Арно Шмит, конгломерате као код експресиониста, елипсасте као Георге, речи о бојама као фовисти, боје као Магрит, боје као Реноар и групе удараљки као Орф. Упркос повезивању особина – некад мањих, каткад и већих – прозаисти Адлер (Алфред) Артман Бен Битор Бохерт Брехт Брох Волфе Воман Додерер Дос Пасос Жид Јингер 40

Јиргал Кајн Кафка Кјеркегор Клабунд Краус Крефтнер Мајрекер (конзервативни период) Маркер Мишо Окопенко Папини Пруст Рилке Сент-Егзипери Сернер Фројд Хајсенбител Хартлауб Хеке Хемберг Хемингвеј Хубер (Полди) Цизаж Џојс Шенцингер Шмит (Арно) Штифтер Шторм и многи други и многе особине и специфичности лиричара, сликара, музичара, научника из природних наука и школарица представљају моју вожњу експортера с особеностима једног мог дана, да већ и сви други ту стоје и постоје за новопримењиване дане као драги лоповлук. Свраке, близина предмета, људи, стаклене крхотине, хируршки мини – материјал – све је то одложено са стране, али ипак функционише и компонује особену радост себи и истомишљеницима. Ето, у томе је разлика између супстанцијалиста и ваших формалиста.

Андреас Окопенко, Лексикон (једног сентименталног путовања до сусрета извозника у ноћном злодуху у Друдену) роман, превела Мирјана Д. Стефановић, Службени гласник, Београд, 2013. 41

Канон. Реч је првобитно означавала равне стабљике од којих су се правиле кошаре и штапови за мерење. У грчком језику се конкретно значење „летве за мерење“, преко значења мерила идеалних пропорција (Поликлетов канон) развија у општеважећу „идеју“ о „исправности“ (...) Сваки текстуални, сликовни или „материјални“ канон имплицира и преноси „идејни канон“ (уп. А. и Ј. Асман) који се састоји од норми, идеја о вредности и начела интерпретације и на основу којих се ствара његова симболична одн. репрезентативна функција за неку друштвену групу. Канон ствара ↗ идентитет тако што нуди заједничку комуникацијску основу коjа пак репрезентује заједничке вредности и основе деловања. Успостављање канона представља процес укључивања и искључивања. Текстуални канон има тенденцију да све друге текстове дефинише као апокрифе. Његова репрезентативна функција за одређену друштвену групацију чини да сви они који остану изван те групације тенденционално постану ↗ аутсајдери. Стварање једног канона одређују како иманентни (унутарестетски), тако и идејни одн. идеолошки и друштвени критеријуми. Његово учвршћивање се одвија у контексту институционалних, научних и културно-политичких интереса и механизама. Приговори и захтеви за формулисањем потканона и противканона, које изазивају познати канони, такође се крећу како на естетској и идејној, тако и на институционалној и друштвеној равни. Супротна кретања не доводе нужно у питање сам (текстуални) канон, већ пре свега критеријуме по којима се он одржава и проглашава репрезентативним. Канон у књижевности образованог грађанства на преласку 19. у 20. век изазива нпр. у симболизму и експресионизму врло полемичке, противне концепте између осталог и због тога што репрезентује политичку и економску доминацију конзервативног грађанства на плану културе и, сходно томе, доминира и деловањем у култури и наставним планом у школама и универзитетима. (...) Надовезујући се на деканонизацију елитне културе и захтев за укидање граница између родова коју постављају програмски аутори ране ↗ постмодерне (нпр. С. Зонтаг и Л. Фидлер). Феминистички и постколонијални правци науке о књижевности (↗ постколонијализам) од осамдесетих година почињу да критикују доминантне васпитне и образовне каноне. Главна оптужба је да ови канони представљају инструмент за систематско изоловање и потлаченост група потиснутих на маргине друштва широм света, као и жена и култура које су угњетаване од стране white male у колонијализму. (...)

А. М. Ј.

Лск

Doživljaji mačka Toše - Branko Ćopić Beskrajna priča - Mihael Ende Hari Poter i kamen mudrosti – J. K. Rowling Alisa u zemlji čuda - Lewis Carroll Mali princ - Antoan de Sent Egziperi Senka vetra - Karlos Ruis Safon Metamorfoza - Franz Kafka Majstor i Margarita - Mihail Bulgakov Ime ruže - Umberto Eko 1984 - George Orwell Slučajevi - Danil Harms 1Q84 - Haruki Murakami

BILJANA ĐURĐEVIĆ / slikarka/ 43

2queens.ru

Chuck Groenink

Svetska književnost. Pojam je uveo J. V. Gete, označavajući njime usvajanje i uvažavanje nacionalnih književnosti (npr. prevođenjem); pre Getea, pojam se prvi put sreće kod K. M. Vilanda, a najavljuju ga i J. G. Herder i A. V. Šlegel. Svetska književnost i Gete. Mada već shvaćen široko i nejednoznačno, Geteov pojam svetskе književnosti zamenjuje pojam narodne i nacionalne poezije opterećen nasleđem, kakav se javlja kod Herdera. Gete pod svetskom književnošću ne razumeva velika dela svetske literature koja će postati – kanon. Kao što nije kvantitativan i bez vrednosnog suda („čitava književnost svih naroda i vremena“), Geteov pojam nije ni kvalitativan („najbolja dela iz čitave književnosti“), već mu je prvenstveni cilj da služi pojedinačnim književnostima, upoznajući ih među sobom i upućujući ih na uzajamno uvažavanje, korigovanje i učenje od drugog. Dostignuća moderne tehnike (međunarodne poštanske veze, saobraćaj i sl.) podržavale su tu koncepciju. Gete je, međutim, rano uvideo i s tim povezanu opasnost od poravnavanja književnosti i etabliranja – industrije kulture. On stoga naglašava značaj ličnog kontakta koji uspostavlja onaj ko je za svetsku književnost istinski zainteresovan. Utoliko se Geteov pojam svetske književnosti prvenstveno temelji na uodnošenosti sa svetom. Svetska književnost u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. Imajući u vidu taj aspekt uodnošenosti sa svetom, K. Marks i F. Engels unose 1848. pojam svetske književnosti u svoj Manifest Komunističke partije. Svetska trgovina omogućila je zemljama da se približe, i to „kako u okviru materijalne, tako i u okviru duhovne proizvodnje. Duhovni proizvodi pojedinaca postali su opšte dobro. Nacionalna jednostranost i ograničenost sve manje su moguće, a od mnogih nacionalnih i lokalnih književnosti stvara se svetska književnost.“ Stoga se u 20. veku izraz svetska književnost prvenstveno koristi u zemljama Istočnog bloka. Ubrzo nakon Oktobarske revolucije 1917, u Rusiji je osnovan Institut za svetsku književnost „Gorki“, u okviru kojeg se, uz primenu marksističko-lenjinističkog metoda, izučavao književni život raznih naroda u različitim epohama, a smene književnih strujanja i pravaca sagledavale se kao jedinstven istorijski proces. Nacionalne književnosti istraživale su se, dakle, na osnovu istorijske uloge i u kontekstu značaja koji su u svetskoj istoriji imale u smislu koji je bio određen ruskim društvenim sistemom. Geteov san o miroljubivoj koegzistenciji nacionalnih književnosti postao je, kako se smatralo, neostvariv usled kapitalističkih intervencija. Kanon i nacionalne književnosti. Koncept svetske književnosti danas se dodiruje s konceptom kanona. Mnogobrojni leksikoni nastoje da, u okviru izabrane vizure, na reprezentativan način predstave i objedine književnosti različitih zemalja (H. V. Epelshajmer, Priručnik svetske književnosti, 1937, 3 1960; G. f. Vilpert, Leksikon svetske književnosti, tom I, 1963, 3 1988, tom II, 1968, 3 1993; Kindlerov novi književni leksikon, 1988 – 92). 45

Evrocentrično usmerenje pri tom je gotovo neizbežno. No danas je teško shvatiti svetsku književnost kao uvećanu vrednost nacionalnih književnosti, budući da se usled obimnog prevođenja (što predstavlja važan tržišni segment – izdavaštva), ekranizacija i televizijskih adaptacija književnih dela, njihovog međunarodnog plasmana i sl. granice između nacionalnih književnosti gotovo više i ne mogu povući. S obzirom na sve veću fleksibilnost, odnosno ukidanje poetskih i estetskih normi ranijih poetika baziranih na pravilima u korist elastičnosti kojoj je cilj da bude dorasla sve bržoj promeni sveta, pojam svetske književnosti orijentisan prema kanonu je zastareo. Svet književnog dela, mahom obojen nacionalnim jezikom, sve više se standardizuje usled preuzimanja stranih jezičkih sistema i uspostavljanja nadnacionalnog horizonta očekivanja, kao i pod uticajem rastućeg usmerenja ka međunarodnom plasmanu. Lit.: H. Birus, „Goethe Idee der Weltliteratur“, u: M. Schmeling (prir), Weltliteratur heute, Konzepte und Perspektiven (1995): H. Steinmetz, „Weltliteratur: Umriss eines literaturwissenschaftlichen Konzepts“, u: Arcadia, 20 (1985); A. M. Uschakow, „Das Gorki-Institut für Weltliteratur”, u: Weimarer Beiträge, 20 (1974). H. F. LSK

Руски и амерички писци нису једини писци на свету. На свету је много писаца. Писаца има у Азији. Врло лепо пишу и латиноамерички писци. У последње време заблистали су и чеченски. Увек на високом нивоу су европски, арапски, јеврејски и аустралијски писци. Игор

ОГЛЕД О ЧЕХОВУ Он није личио на птицу буроносицу, а ни на мужика који је постао геније нити на Ничеова бледога злочинца. Фотографије показују витког човека у оделу с краја деветнаестог века, са уштирканом огрлицом, цвикером о врпци, шиљатом брадицом и равномерним мало намученим цртама пријазне меланхолије. Те црте изражавају паметну пажњу, ненаметљивост, скепсу и доброту. То је лице, држање човека који се не гради важан. Од претенциозности ни трага. Па кад је већ Толстојево учење сматрао „деспотским“ а дела Достојевскога „добра, али без скромности, претенциозна“, можемо мислити како ли му се тек гротескном морала чинити надувеност празнине. Томас Ман, Оглед о Чехову, Антологијa немачког есеја, избор и поговор Драган Стојановић, превео Бошко Петровић, Службени гласник, Београд, 2009.

Пастернак подстиче на повратак у детињство на крају шездесетих. У мали, двособни стан, у близини станице Мајаковског. Мама и тата. И још и баба. Мање-више срећно детињство. И одједном, јебеш му матер, сруши се Гагарин! Растури се први космонаут. И не на космичком броду, што би било нормално, него при испробавању авиона, јебеш му матер. Мирише на опроштај у великом стилу. Мирише на бубашвабе. Мирише на Чехова. Мирише на породичну свађу. Свет се поделио на маму, тату и бабу. Мама је убијала бубашвабе у кухињи. Бубашвабе су отишле. Али, Чехов је остао. Остао је до данас. Не постоји ефикасно средство против Чехова. Он је непобедив. Јаркевич

ВЛАДАН МАТИЈЕВИЋ /писац/ препоручује лектиру

alchetron.com

Аутобиографија - Бранислав Нушић Орлови рано лете - Бранко Ћопић Кроз пустињу и прашуму - Хенрик Сјенкевич Том Сојер - Марк Твен

Песме - Брана Петровић Приповетке - Иво Андрић Људи говоре - Растко Петровић Сеобе - Милош Црњански

Приче - Антон Павлович Чехов Ватре - Маргарит Јурсенар Прољећа Ивана Галеба - Владан Десница Процес - Франц Кафка 48

У сржи ове моје књиге крије се заиста права носталгија. Није то носталгија за самом прошлошћу, као што се може кадикад чинити, нити је то носталгија за нечим неповратним; то је носталгија за тренуцима у којима сам најпотпуније живио. Ти су тренуци понекад били посљедица додира с књигама, а понекад додира с мушкарцима и женама које сам назвао „живим књигама“.

henrymiller.org

АРЈАЧКИЊЕ БАРЈАЧКИЊЕ Дечја игра. Игра се тако што се деца, окупљена у два противничка табора, ухвате чврсто за руке и раздвоје на двадесетак метара. Онда у глас узвикују: „Арјачкиње, барјачкиње, кога хоћете?“ Противнички табор одговара (нпр.): „Марка, Марка!“ онда се позвани залети и почне да трчи настојећи да пробије живи зид“. Уколико не успе, противнички табор га задржава, а победник је онај ко задржи сву децу у свом табору. Било је и регионалних варијација. Тако се у Босни узвикивало: „Аберучке, абертуте, кога ћете?“ одговор би био: „Абер силног и пресилног Марка!“ Драган Oџаклијевић, Лексикон YU митологије, Ренде : Београд, Postscriptum : Загреб, 2015. Уредили Ирис Адрић, Владимир Арсенијевић, Ђорђе Матић 49

Branko Ćopić - Ježeva kućica Erich Kastner - Emil i detektivi Ivan Kušan - Koko i duhovi Ferenc Molnar - Junaci Pavlove ulice Mark Twain - Pustolovine Huckleberry Finna Jules Verne - 20000 milja pod morem

radiocity.rs

Branko Miljković - Uzalud je budim (ili već neka antologija)

J. D. Salinger - Lovac u žitu Charles Bukowski - Bludni sin Dušan Kovačević -Balkanski špijun Simo Mraović -Konstantin bogobojazni Mihail Bulgakov -Majstor i Margarita

ANTE PERKOVIĆ /rok novinar i muzičar/ 50

ЛЕКТИРА ЈЕ КУЛ!

Овој расправи не прилажем никакав списак, јер школски програм није радијски треш програм „Жеље и поздрави”, па да сви могу да предлажу шта им пада на памет, већ једна о-хо-хо озбиљна работа. Ја сам писац, читалац, човек који није завршио факултет, немам професорско знање, а јако волим да читам, од тога, заправо, живим, одувек сам био и заувек ћу бити на страни младих и баш због тога верујем да се у темеље лектире нипошто не сме дирати, јер ћемо тиме срушити ионако трошно здање насушне културе! Моја основна примедба на садашњи план и програм наставе књижевности за основне и средње школе у Србији тиче се мањка броја часова српског језика и књижевности и малог броја књига које ђаци треба да прочитају током школске године и школских распуста. А када бих предлагао наслове којима би свакако требало проширити тај сиротињски списак, онда би ту превагнуло још класика, домаћих и страних, још песника, домаћих и страних, још народне књижевности. Врло сам против хо-рук упада савремене књижевности у школске програме, јер је реч о идеји потеклој од људи за које сам уверен да нису читали лектиру док су се школовали. Њихов једини аргумент јесте да је лектира досадна. 51

wise-quote.com

Реч је о потпуно ирационалном и погубном, себичном сагледавању проблематике. Основна и средња школа формирају пре свега грађане, а не само математичаре, физичаре, биологе, композиторе, сликаре и песнике... Књиге које чине обавезну лектиру требало би да помогну да млад човек сазри, али и да стекне основну културу. Уклонити са тог фамозног „списка“ било које класично дело зарад онога што је тренутно у моди било би исто што и одрећи се Моцарта зарад Џастина Бибера. Реч је, дакле, о темељу, а не о фасади и, ако у тој основи нема Хомера, Еурипида, Игоа, Пушкина, народних певача, Његоша, Лазе К. Лазаревића, онда нема образованог пореског обвезника, ама нек иде и тај дођавола – нема човека способног за емпатију!

А, о томе је реч. О усађивању човекољубља.

А Бориса Вијана, Хармса, Ремарка, Буковског, Алексеја Толстоја, Стивенсона, Кортасара, Станислава Кракова, Давича, Ваљаревића, Александра Ристовића, Шимборску, Цветајеву, Зејди Смит и остале геније читаће они који би их и иначе читали. Било би свакако лепо да имају срећу да их књижевности уче људи који књижевност воле и у књижевност безрезервно верују, па да и од њих чују за сва ова имена и за још много више писаца, часописа, награда, догађаја, филмова, позоришних представа. Али, како ће ти млади људи умети да препознају истинску вредност свих тих дивних, нових, модерних, још ненаписаних дела ако им није дато да остану лицем у лице са Хомером, Флобером и Ћопићем? И зато, престаните више да смарате са тим хејтовањем лектире, јер лектира је кул! ВУЛЕ ЖУРИЋ /писац/ 52

ПРОТИВУРЕЧНОСТИ НАСТАВЕ КЊИЖЕВНОСТИ Реализам добија статус норме, остали правци су само хировити изми настраних уметника. Када се тумаче сазнања, друштвена и васпитна својства књижевности, онда се као пример наводе реалистички усмерена дела, а не нека друга. Ни пишчева личност није изузета из оваквог начина размишљања. Будући да је књижевност и педагошко средство, нормално је да све што може да доведе у питање ствараочев (а тиме и учеников) етички интегритет остаје ван уџбеника. Аутори познатих остварења очишћени су од свих људских слабости, уздигнути на пиједестал светаца, чиме књижевност добија нешто од религијског сјаја. Можемо само замислити разочараног и збуњеног ученика када се сусретне са стварним подацима или кад прочита „књижевне“ полемике својих савременика, као што можемо размишљати и о његовом будућем односу према другим „школским истинама“. Затим, књижевни текстови за чије разумевање ученик треба да уложи више напора, на пример антички и средњовековни, обрађују се у првом разреду средње школе. Ученик тада још увек не поседује потребно осећање књижевног и историјског времена и простора за њихово разумевање, текстови пролазе мимо њега. Тек негде у трећој или четвртој години долази до сусрета са књижевношћу која му колико-толико одговара. Није ли то, ипак, касно? Још пре више од четири деценије је Илија Мамузић, професор и преводилац, писао: „Отуда ми одлучно устајемо против уобичајене, по ученика, школу и књижевност поразне наставе литерарне историје у нашој средњој школи, и оправдано захтевамо да њезино место заузме настава књижевности, изгнано и на прост мртви материјал сведено књижевно дело... према свему томе у средиште наставе књижевности треба поставити књижевно дело дакле саму књижевност“. Ове Мамузићеве тврдње нису, на жалост, ни до данас изгубиле ништа од своје актуелности: „Изгнано и на прост мртви материјал сведено књижевно дело“ још увек није доспело до средишта наставе књижевности. Ученици би хтели да одвоје историјску од уметничке вредности. Није ни чудо што готово сви наставници уочавају раскорак између обавезне и личне лектире својих ученика, раскорак који није случајан и не може се избећи осавремењивањем застарелог концепта, него његовим укидањем. Примера ради, наше народне песме тумачиле би се као поезија, а не као књижевно-историјски циклуси који ученику не помажу да разуме ни књижевност ни историју. Може се слободно рећи да се у нашим средњим школама (а ситуација није боља ни на факултету) народна књижевност предаје као „мртва књижевност“; њена уметничка својства остају неосветљена, и анализе се, најчешће, завршавају разговорима о томе да ли је неки књижевни јунак историјска или неисторијска личност, што је са становишта књижевности сасвим небитно питање. 53

(...) Или, како је то инспиративно још пре двадесетак година писао Светозар Петровић: „Нудећи, не ријетко, своме читаоцу и слушаоцу, умјесто тумачења дјела, мало аматерске лингвистике и нормативне стилистике, мало лаичке хисторије и схематске социологије, мало пучке етике и непробављене филозофије, књижевни критичар и наставник књижевности доста су често одговорни што популарни читалац још увијек радо схваћа дјело као лијеп, китњаст саставак, или као фабулом прерушен трактат о задњим стварима, или као сликовиту илустрацију познатих нам идеја и схваћања.“ Књижевност није разблажена и упризорена психологија, историја или социологија, није замена ових дисциплина, нити њихов сурогат. Она је самосвојна, себе достојна дисциплина: улога књижевности је најпре да буде књижевност – а то се често заборавља у настави. Од тог заборава ми имамо само штете. Јер, приступајући књижевности као уметности бранимо је од свођења на ванкњижевне претпоставке и партикуларно значење: ученици треба да осете да дела не говоре о нечему што се њих не тиче, далеком простору или прохујалом времену, него о самој суштини њиховог бића и живљења, о ономе што они јесу и о питањима на која сами морају да одговарају. У тексту који се, бар томе тежи, бави проблематизовањем основних питања наставе књижевности једно је остало непроблематизовано: да ли се књижевност доиста може предавати. Није ли читаочев доживљај, по својој природи, појединачан и не одвија ли се у самоћи: настава књижевности, ма како добро била заснована, нужно обеснажује, макар делимично, и појединачност и самоћу. У подељеном свету, испуњеном многобројним информацијама, специјалистичким истраживањима без осећања за целину, где је и сам човек подељен на јавну, породичну, приватну, и тако даље, личност, књижевност је једна од ретких делатности којом он, загледан у себе, покушава да обнови заувек изгубљено јединство и целовитост света. Настава књижевности може бити од помоћи само ако поштује те тежње и чини да од њих постану свесни млади људи којима се обраћа. При томе, она сама мора, најпре, да стреми превладавању, а не заобилажењу сопствених противуречности. Александар Јовановић, Видици, 5, Београд 1982.

Срећни принц и друге бајке - Оскар Вајлд Пет пријатеља - Енид Блајтон Хајдук у Београду - Градимир Стојковић Дневник једне Ане - Момо Капор Галеб Џонатан Ливингстон - Ричард Бах Ловац у житу – Селинџер Убити птицу ругалицу - Харпер Ли 1984 - Џорџ Орвел Софијин свет - Јустеин Гордер Смрт у Венецији - Томас Ман Тврђава - Меша Селимовић Чудо у Шаргану - Љубомир Симовић

Одрасла сам у малој средини и првих четрнаест година провела као јединица уз хронични недостатaк друштва за игру. Богато колорисане сликовнице из друге половине осамдесетих обележиле су моју прву спознају књиге. Књига као предмет је нешто чему се придавала већа пажња него било чему што ми је до поласка у школу чинило свакодневицу. 55

Спознаја књижевности почиње мукотрпним читањем лектире у првом разреду основне школе. Погрешно сам пренела родитељима да треба читати читаву збирку бајки Десанке Максимовић, уместо оне једне о раку кројачу. Читала сам наглас готово без прекида читав викенд. Кратке поучне приче Драгана Лукића биле су нешто чега сам се латила с полица школске библиотеке и схватила да књижевност може бити и ван простора чудесног. Свет бајки, који ме je пратио од најранијег детињства, постао је потпун када сам схватила колико бајки има Андерсен, a с посебним занимањем му се враћам и данас. За Вајлдове бајке сам се заинтересовала након читања Себичнoг џина. Упловљавање у свет авантуре дошло je с романом Мали пират Анте Станчића. Ову књигу сам већ грозничаво читала и схватила да књижевност може бити и забавна. Неизбежно су за њом кренула Деца капетана Гранта, Острво с благом, 20 000 миља под морем... Ове књиге одређивале су тада имена мојим друговима у игри, кao и маштања о томе шта бих све радила да одем на море (које је деведесетих било даље него иначе). Овај пут одвео ме је серијалу Пет пријатеља Енид Блајтон, чија је динамична реченица тада почела да се увлачи у моје писмене задатаке. Овај серијал остаје и данас занимљив читаоцима, што показује мојa школскa праксa. Књига која је неоспорно обележила моје тинејџерско доба била је Дневник једне Ане Моме Капора. Препознавање кроз име и кроз дилеме, врцавост стила, Момина поетика у фармеркама, мудрост у једноставном, држе ме уз његов рад и данас. Галеб Џонатан Ливингстон био је пут ка мом садашњем позиву. Ова књига открива се с новом снагом читавог живота, колико и Егзиперијев Мали принц. Превратничку улогу у мојој читалачкој перцепцији одиграо је Селинџеров роман Ловац у житу, до кога се у то време тешко долазило. Први антијунак после Хаклберија Фина улази у моју свест. Свет Ловца у житу је микро-свет готово сваког несигурног тинејџера. Та књига отвара ми пут ка америчким ауторима и књижевности 20. века. На почетку средње школе свако треба да прочита роман Убити птицу ругалицу, чији су пријемчив наратив и искрена људскост померили моја поимања истине и правде.

AНА МИЛУНОВИЋ /наставница српског језика и књижевности/ 56

minimaetmoralia.it

Оно што се данас разуме под општим школским образовањем, последица је европско-буржоаске револуције: општа војна обавеза и општа обеваза учења, то је у једном пакету. Герхард Амансхаузер Као варварин у Пратеру: аутобиографија једне младости, превео с немачког Реља Дражић, Нојзац, Нови Сад, 2013.

Лeктирa – имaгинaрнa шкoлa Шта ће дете да обликује у уживаоца књига? Какав ће имати поглед на свет и која ће интересовања уз књигу стећи? Како ће примити прва животна искуства и искуствима чега припадају варљива сазнања? Школа, чију институционалну просветитељску заснованост чини контроверзна и амбивалентна природа, требало би да отвори пут детета у књижевни свет. Циљ је да дете постајући учеником, инволвираним учесником драме образовања, постане „добронамерни“ љубитељ књижевности, целоживотни читалац; а образовни, функционални и васпитни чиниоци путем књижевних дела буду трајно усвојени. Међутим, школа се не показује као таква установа, односно, мало ученика сазрева у читаоце, посебно не у читаоце „лепе књижевности“. Књижевност постаје принудни простор неслободе и обавезе, окрутна башта и забран себичног џина. Школска лектира, као опет обавезујућа форма, добија репресивни карактер, те агонија не-читања ствара страх од обима (непрочитаног) текста. Сасвим извесно, институције образовања са својим системским карактером су у колизији с природом књижевног текста, који се увек опире наставној унифицираности, па и методичким принципима организовања разговора о/поводом текста. Присуство књижевности у савременим наставним курикулумима се показује као знак либералности, али и анахрони за-остатак класичне традиције образовања. Чини се да је против тог присуства економско-политичко уређење друштава у којима се спроводи утилитарна просветна политика, где књижевност још увек (докле?) има колебљиво место. Такво присуство књижевности у образовном систему утемељује немогућност доласка до суштинских доживљаја књижевних дела и, према томе, до алтернативног образовања уопште. Можда можемо, утопијски и иронично, претпоставити да би многе вредне књиге које се данас налазе у школским програмима биле про-читане када би лектира била одсутна из школе. У шали у којој се баца клетва на савремног писца да уђе у школску лектиру има много истине. Књиге добијају негативни предзнак под окриљем спискова штива „без кога се не може изаћи из школе“ и онда почиње класични мизансцен: књижевна дела се штампају у јефтиним и свуда доступним издањима, подлежу маказама издавача и приређивача читанки, који „кидају“ ткиво текста у одломке и умећу их у своје уџбенике, постају предмет стилски наказних писмених, домаћих и семинарских радова, затим се, кратко и штуро, препричавају на интернет сајтовима за кампањску припрему непрочитане лектире. Најпосле, наступа смрт исцрпљеног ремек-дела, у школском дворишту, дакако. 58

С друге стране, свако ће се радо вратити у време одрастања, и то највише захваљујући снажним искуствима читања првих књига и њиховим „последицама“. Одатле се намеће сентиментално питање, питање сентименталног васпитања – на ком месту реална школа постаје имагинарна школа за сваког појединца, нарочито онога који има бујну машту и чија је мисао о свету толико врела да се није (довољно или икада) ни формирала. Заиста, бурни период, који је прилично касно именован конструктом детињства или пубертета, неизбежно обележавају књиге. Неодређено или неомеђено, асоцијативно и чулно, свет књига обележава живот и после периода сазревања у младости, до његовог краја, била књига артефакт свакодневице или сасвим одсутан предмет у дететовом дому. Школа је, подсетимо, „просветитељска“ институција, што не значи нужно и просвећена, чији задатак јесте да дете/ученика извуче или подигне у образовном и васпитном смислу изван и изнад миљеа из кога потиче. Додатно појашњавати спорну позицију онога ко подучава наспрам онога који је подучаван није потребно. Књигу ученик сусреће, у сваком случају, у школском животу: путем своје знатижеље, у школској библиотеци, пуким случајем, преко вршњака, или кроз, мање или више обавезујуће, или чак репресивним мерама наметнуте, књиге. Факултативност читања унутар школских система у новој ери доводи до кризе читања. Ученик има право да чита, да чита донекле, да не заврши читање, да чита само оно што му се допада, додали бисмо овде, зашто да не, да чита само оно што му се не допада - што би свакако био најалтернативнији начин не-читања и образовања путем књижевности. Књижевност задобија улогу, као у сваком идеолошком систему, овде у функцији маргиналне/маргинализоване потрошње слободног времена са статусом лепе вештине, дакле, упражњавања које није неизоставно потребна ствар. Изостанак појма „домаћа лектира“, али и суштински изостанак обавезе читања преко летњег распуста, постају симптом нечитања уопште. Брига око читања лектире некада је наступала већ на распустима јер су ученици знали да ће тешко надокнадити непрочитану литературу током школске године. Варљива лета (сетимо се Перице из Паскаљевићевог филма) тако су могла да служе за упражњавање живота и литературе.

Књига у којој смо, након што је састављена, испоставља се као специфични имагинаријум два односа према књижевности из младости. Она је саставни део одрастања, грађа из које смо најпре стицали представе о свету, које су биле стварним искуством преправљане или потврђиване. Управо су књиге прочитане у младости многима омогућиле да памте оно што се није догодило, или оно што се догодило да памте на свој начин, па је живот тада био рефлексија књига које су тада и читане. Истовремено, школска лектира се показује и као симбол институције кроз коју се спроводи моћ одраслих над децом, па многа негативна искуства из детињства бивају приписана књигама које су могле (или заиста нису никако могле) бити простор радости, сазнања и игре. Из многоструких односа према лектири, ономе што генерације прочитају или прескоче да прочитају, читајући доживе или не доживе, разумеју на овај или онај начин, у сопственом искуству препознају или не препознају, у својим одлукама укључују као властито (или као непостојеће) искуство, настаје нека трећа – имагинарна школа.

Бојан Марковић

negativna utopija

novi oblik romana XX veka u kojima se budućnost opisuje kao stanje potpune dehumanizacije i gubljenja lične slobode (Dž. Orvel (G. Orwell): „1984“, O. Haksli (A. Huxley): „Vrli novi svet“, A. Zamjatin:„Mi“).

КРАЈ ДЕТИЊСТВА

Крајем основне школе заинтересовао сам се за Артура Кларка, кога сам открио путем филма Одисеја 2001, који ме је још као дете фасцинирао од првог кадра. На предњој корици Кларковог романа Крај детињства била је илустрација, сада то сазнајем, Бранка Миљуша, чувеног професора на ФЛУ, илустратора и дизајнера. Шарене структуре птицоморфних облака који сипају жути сноп у хоризонт водене површине, а све у исеченим обличјима жене или детета. И свуда топлина ружичастих и плавих нијанси неба. 61

Не сећам се да сам најбоље разумео многе појмове и политичке конотације које су идејно битан део књиге. На пример, „хладни рат“, као и зашто баш Русија и Америка морају да шаљу ракету у орбиту, али све је звучало као врло озбиљна тема увијена у шарени целофан који призива откривање. Дечје очи су прелазиле преко речи „апартхејд“ и „корида“ без разумевања. Деца као да и не читају реченице и информације које су записане у књигама, већ управо осећају и трансцедентирају саће међупростора као одређену атмсоферу коју књига удахњује и тим осећајем испуњења склапају последњу корицу. У школи нам постављају питања „Где је особа А отишла после сусрета са особом Б?“, чиме се банализује суштина дела које дете свесрдно прима, као да једе неко сложено јело, а ви га после празног тањира и обрисаних трагова око уста питате колико је било пиринча у сарми, да ли је било бибера и, ако јесте, како је утицао на јело? Да ли су коришћене лиске киселог купуса или листови винове лозе? Сећам се само једног утиска после читања Краја детињства. Ово мора да прочита мој брат. Ово морају да прочитају моји тата и мама. Ово морају сви да прочитају. Последња корица је затворена и гусеница конструкције ликова и фабуле изнедрила је неухватљив лепет нечег дивљег и непостојаног. Сећам се – изнова и изнова некакво шуњање, откривање нечега скривеног, урањање у дечака који види нешто страшно у рупи, у којој је дечак који види нешто страшно у мањој рупи, у којој је још мањи дечак који види нешто врло страшно у најмањој рупи, у којој је све ситно и тајно и битно и опасно и важно и недокучиво. Ако деца не слушају бајке и митове о стварању света, божанствима, ритуалима, померањима звезда... онда заиста то постаје својеврстан „крај детињства“. Детету се одсецају крила и оно се онда труди да негде другде утоли своју потребу за фантастичном ритуалном причом.

ИГОР МИШКОВИЋ /композитор и гитариста/ 62

Разлози за дивљење немају међу собом ничег заједничког; Расинови стихови које знамо напамет нису чак стихови које би изабрао Боало, а средњовековна скулптура васкрсла је попут експресионизма. Метаморфозе се, међутим, разликују по томе што нашим утицајем на дело из прошлости управља наш Имагинарни музеј. Андре Малро, Човекова несталност и књижевност, превод Светомир Јаковљевић, Југославијапублик, Београд, 1988.

laregledujeu.org

Астрид Линдгрен - Пипи Дуга Чарапа Марк Твен - Том Сојер Бранко Ћопић - Орлови рано лете Бранислав Нушић – Аутобиографија Бранислав Нушић - Госпођа министарка Мирослав Крлежа - Господа Глембајеви Иво Андрић - Проклета авлија Иво Андрић – Ex Ponto Софокле – Антигона Фјодор Достојевски - Злочин и казна Семјуел Бекет - Чекајући Годоа Фридрих Ниче - Тако је говорио Заратустра

pinterest.com

АНА ПЕТРОВ /социолошкиња и музиколошкиња/

АНА ВОЛИ МИЛОВАНА Најпопуларнија српскохрватска палиндромна или рачја реченица, тј. реченица која се једнако чита слијева надесно и здесна налијево. У нашим енигматским листовима објављено још много таквих реченица, па и варијација ове: „Ања воли миловања“, „Ана вода Радована“. Joван Недић Лексикон YU митологије 65

Riznica pesama za decu - Jovan Jovanović Zmaj Deni, šampion sveta - Roald Dal Doživljaji Toma Sojera - Mark Tven 20000 milja pod morem - Žil Vern Maus - Art Špigelman Preobražaj - Franc Kafka CA Blues - Milan Oklopdžić

scene4.com

1984 - Džordž Orvel Vi niste ovde stranac - Adam Hazlet Zločin i kazna - Dostojevski Besnilo - Borislav Pekić Majstor i Margarita - Mihail Bulgakov

МИЛАН ЈОВАНОВИЋ /кантаутор/ 66

Сви руски романи су о једном те истом: о томе како нема среће. И. Ј. БЛЕЗ САНДРАР, МАЛРО, ХЕМИНГВЕЈ, СЕНТ ЕГЗИПЕРИ: Витештво с позиције градске цивилизације (цивилизације обиља). Тј. витештво с позиција људске свести (индивидуалног морала).

АРЦИБАШЕВ Некада хваљен. Чак био „култни писац“ светских размера (нарочито романом Сањин). Затим заборављен. Зашто?

Живојин Павловић, Флогистон, Књижевне новине, Библиотека савременика, Београд, 1989.

„црна серија“ назив за групу филмова произведених у Југославији срединиом 70-их година XX века. Приказују живот савременог „дна“, с јаком нотом друштвене критике. Ова серија филмова доживела је политичку критику партијских форума као израз либералистичких девијација у уметности.

Читање (лат. legere = прикупљати, скупљати) (...) Као нови феномен јавља се „зависност од читања“, створена и задовољавана читањем романа, а она потом постаје предметом педагогије. (...) Д. Ш. ЛСК

Прва песма која ме је прожела, подјармила и дала у службу инкатанције оставила је у моме сећању слике и настојање, али није оставила никакве речи. (...) Уопште ипак ране лектире морају да остану у мраку, који се тек овде-онде просветљава. У мраку чак дословном, као из оних зима у Литванији, када ми је осам година, или девет, кад поиграва светлост свеће домаће израде, у угловима просто хучи од огромних црних бубашваба, а ја читам оно што сам нашао, све саме споменике из младости својих дедова и родитеља – годиште „Дечјег пријатеља“, „Класова“, „Породичних вечери“, „Књижевне беседе“. Једини земљописни атлас потиче из средине прошлог столећа, и Африка на њему имала је у својој средини велику белу мрљу. (...) То је као када бих сад стао поред завесе, па је размичем, и показује се друга завеса, а иза ње ништа изразито, већ у најбољем случају укус тајне, јер не умем да назовем шта су за мене била бодежом ишарана у штрафте тела Црнаца, плаветнила балонастих сукања, благо руменило трака, све у запаху трулежи и са рђастим мрљама на страницама. Тамо је мој родослов, сред наслова на леђима књига, које су данас највећи раритети, таквих као Струмилини Северни вртови, Економско-технички хербаријум Гижицког, или прво издање (како то данас закључујем) Балада и романси Мицкјевича. Било би прелако рационализовати пројицирајући унатраг, а тиче се то и утицаја Фенимора Купера, Мајна Рида, позне пољске романтичне поезије, па не вреди ни покушавати да се учини оно што је унапред осуђено на неуспех. (...) Страст читања и писања заслуживала би посебан трактат, као Пут, у оном смислу у коме ту реч употребљавају таоисти. Постоји врста људи присиљенијих да на њега ступе него други, јер их стварност превише рањава док је хаотична, необухватна, те морају стално да је сређују и преводе на језик. Тај род није се нипошто појавио тек кад је пронађена штампа. Рецитације часова и литанија, грегоријански пев, свакодневно читање часловца и живота светаца давали су и духовницима и многим световњацима такозвану храну, или као што ја то разумем, сређујући ритам. Међу свештенством и законицима било је сигурно много таквих који би се боље осећали као световни људи, међутим као истински позвани другачије сигурно напросто не би могли да живе. У нашем веку посебност тога племена треба полако откривати сам, и док се лако долази до приручника јоге, неће се наћи практична упутства која се односе на дисциплину потребену свакоме, ко је без учешћа своје воље позван. Данас гледам на читав свој свесни живот као на серију побуна против присилног врбовања. Те побуне завршавале су се враћањем на строго, калуђерски одмерене часове. Скрећем пажњу да моја категорија, људи вербалне инкантације, није уведена зато да би служила такозваној психологији стваралаштва и не подудара се с категоријом „песника“ или „уметника“. Чеслав Милош, Земља Улро, превод с пољског Петар Вујичић, Дечје новине, Горњи Mилановац, 1986. 69

Места осамљености 2. Из варошких уличица (прашњавих, промајних) иде се двапут лево, једном десно, наилази се на неки пролаз и већ су на месту осамљености. Деца таквих места немају мајку, немају више ни оца, имају само места осамљености, тек их векер глади окреће ка крају пустоловине, они умиру и изнова се рађају као деца подневног стола за ручак. А кад одрасли подригују и штуцају, као и кад преду, тада се деца предано предају својим местима осамљености и претварају се у њихове деца-становнике. У себи носе укус ботанике, горког сока, кртице, пужа, индијанске части. А потом се шокирају што је сунце већ на заласку, а њихови неки-родитељи још се туку. Умиру и рађају се се као псећезавијајућа деца, а срџбу, прави гнев исказиваће кроз четрдесет година ударцима кашиком по тањиру с врелом кукурузном кашом.

Андреас 70

Људи пишу књиге мислећи да ће тиме њихов живот добити на значају.

Јенс Сигсгард - Пале сам на свету Кристијан Андерсен - Снежна краљица и друге бајке Е. Т. А. Хофман - Крцко Орашчић и краљ мишева Оскар Вајлд - Срећни принц и друге бајке Аделберт фон Шамисо - Чудновата повест Петра Шлемила Карл Мај - Дух Љана Естекада Ференц Молнар - Дечаци Павлове улице Јозеф фон Ајхендорф - Из живота једног дангубе Херман Хесе - Демијан Ален Фурније - Велики Мон Адалберт Штифтер - Михољско лето Џ. Д. Селинџер - Ловац у ражи

У свом есеју Пужић оре, о словеначкој поезији за децу, Тарас Кермаунер се сећа како му је отац читао одломке из Хомерове Илијаде и да му је то било узбудљивије него читање Цицибана. Такође, сећа се и како му је један од синова рекао да су он и брат највише уживали слушајући Зајчеву и Стрнишину поезију коју им је у детињству читала мајка и то не њихову поезију за отроке, него за одрасле, дакле, нихилистичку, мрачну, где се постављају последња, најтежа питања. То их је као децу узбуђивало, а не пи-пи, ква-ква. Постоје три питања, три проблема које књиге у детињству треба да отворе. Први проблем је проблем метафизичке самоће. Детету треба одмах предочити да је као индивидуа бачено у нестварни свет, у понор универзума. Нема тата, нема мама, стваран сам само ја као ја, све остало је недоказива претпоставка. 71

pinterest.com

Друго откриће треба да буде сазнање да сам ја као ја увек неко други, ја као неко. Постојање је игра, вечити бал под маскама, претварање. Трећа битна ствар је откриће да постоје начини да се егзистенцијална стрепња, нелагода у живот, окретањем ка разлици, трагањем, преточи у задовољство, тј. у-житак, у Радост Вечности. Увек постоји Нада, која је праг трансценденције, ма шта то било, али вера не. У том смислу је и сачињен овај избор. Имао сам срећу да сам се са већином ових књига срео у детињству и раној младости, тако да су оне пресудно обележиле мој живот али и мој књижевни профил, моју литерарну персону. Једина књига из овог избора коју сам прочитао када сам имао већ педесет година је Селинџеров роман Ловац у ражи, који је требало да читам када сам био гимназијалац, она је последња на листи. Наравно, прва књига је Пале сам на свету са којом све почиње: Ја сам сâм, али све је сан, и леп и ружан. Дијахронија је и Пакао и Рај, патња и радост се стално смењују, претварању нема краја, што је ипак утешно. СЛОБОДАН ТИШМА /писац/ 72

LJUDI ZA VRATIMA GOSTIONICE (1938) II Skitnice i vizionari BIBLIOTEKE Ulomak etičke autobiografije Pa čemu ta alkemija, hermeneutika, majeutika? Zar to nije sve tako beskorisno? O Gutenberže! O cinkografije! Rotacije! Offseti! Strah me od biblioteka. One su ogromne grobnice. Kosturnice originalnosti i samoniklosti duha. Tin Ne, ne hrani biblioteka čovjeka. Jači sokovi i mezgra. Čovjek se hrani mlijekom iz dojaka prirode, svojom krvlju, svojom ukletom žudnjom, svojim nejasnim nagonima prema nečemu jasnijem, hrani se obmanama i nastojanjima i onim neprestanim nemirom koji se zove duša, valjda otuda što sliči vjetru i dimu. Knjiga nije hrana, ali je poslastica. Pa i najbolja se čita samo uz pola kaplje vina, uz cigaretu i zapušenu crnu kavu. Duhan je moj direktor podsvjesti, razvedritelj i u pravom smislu dušobrižnik. „Ono što tražim, ono što nalazim, da li je ikad bilo u jednoj knjizi?“ (F. Nietzsche) Ujević

Анкета О ШТЕТНОСТИ КЊИЖЕВНОСТИ

Књига – најбољи поклон. Тако је, у сваком случају, било написано на посвети, приложеној на флаши скупог вискија, који су поклонили некоме за рођендан. И то није случајно – употреба алкохола и читање уметничке литературе има исти циљ превести преко амбиса по мостићу од канапа. А на тој страни си безбедан. У ствари, књижевност – то није мост преко провалије. Пре ће бити – премештање у други простор, други живот, вечност или безвременост. Путовање се неизбежно завршава враћањем у реaлност. Али после гаме јаких осећања свакидашњица нам се јавља као нешто савршено ново и недоживљено. (www.litera.ru), превод Жарко Брезичанин, Градина Генерација. Различити концепти појма генерације који се јављају у 20. веку теоријски су засновани на тексту К. Манхајма О проблему генерација (1928). Својим изричито социолошким сагледавањем, Манхајм превазилази оквире позитивизма и његовог биологистичког и објективистичког схватања генерација (О. Конт, Ј. Дромел, Ф. Ментре) као и концепције В. Дилтаја и В. Пиндера везане за улогу субјекта и његовог времена; Манхајмова пажња усмерена је на друштвене снаге и њихов утицај на феномен генерације. Разлучивањем категорија генерацијско позиционирање, генерацијска повезаност и генерацијско јединство, које на основи историјских, социјалних и индивидуалних датости одређују, у различитом степену чврсте, форме груписања у генерацију (било на бази годишта или неких специфичних разлога за припадање истој групи), Манхајм ствара инструменте кадре да опишу друштвену и културну динамику и изван ранијих представа о „природном“ формирању генерација, детерминисаном биолошким ритмом. У том новом контексту се открива повезаност питања генерацијске припадности са сродним културолошки релевантним питањима, нпр. с питањем о очувању и преношењу културног ↗ памћења (Ј. и А. Асман). Смена генерација, која подразумева укључење нових и искључење старих носилаца културе, има пресудан утицај на преношење знања која творе културу. Процес баштињења (↗ традиција) одвија се кроз садејство сећања и заборава, селекције и реконструкције, накнадног осмишљавања и иновација. Уз помоћ тих механизама, свака нова генерација развија властити идентитет. С друге стране, промена перспективе до које долази у оквиру међугенерацијског трансфера, подстиче преображај културе. Генерација и ↗ култура су, дакле, у односу међусобног конструисања. Нова генерација се формира на основу друштвене и културне констелације коју затиче, а свој специфични ↗ идентитет добија тиме што баштињену културу узглобљује у властити поредак смисла и чини је изразом свог тумачења света. У новијим истраживањима, појам генерације се све више повезује са осталим 74

категоријама конститутивним за идентитет, нпр. са ↗ етницитетом и, пре свега, с полом и родом ( ↗ gender studies). Када је реч о повезаности генерације с питањем полне и родне разлике, оцртавају се два поља истраживања: истраживање генерацијске специфичности женског искуства и ново вредновање већ концептуализованих генерацијских феномена уз укључивање аспекта полне и родне разлике (што је, посебно кад је реч о генерацији из доба националсоцијализма и генерацији – шездесетосмаша, отворило нове перспективе изучавању). Употреба појма. (...) развој књижевности се оцртава као низање супростављених импулса у оквиру кога се старо периодично замењује новим (такво, мада крајње радикализовано, схватање присутно је нпр. у начину на који уметничка ↗ авангарда 20. века разуме себе). Сличну функцију генерацијски принцип испуњава и у појединим теоријама књижевне креативности, нпр. у теорији Х. Блума (Стрепња од утицаја, 1973). Ослањајући се на Фројдову ↗ психоанализу, Блум види историју књижевности као смену „великих песника“, при чему они млађи морају да се, у оквиру квази едипалног конфликта отац – син, докажу у односу на своје моћне претходнике. (...) Брзо смењивање друштвених и културних преокрета резултира успостављањем многобројних генерацијских спрега, које се делом и укрштају, услед чега појам постаје све нејаснији, а у сфери културе младих се делимично поклапа с концептом животног стила. Чињеница да је појам и поред тога веома омиљен објашњава се тиме што испуњава две важне функције: редукује комплексност друштвених појава и доприноси изградњи како индивидуалног тако и колективног идентитета. Његова сугестивност у тумачењу потиче од његове биолошке фундираности, која искључује из видног поља могућност коришћења различитих перспектива и прикрива конструкције руковођене интересима. Критика и новији развој. (...) Новија истраживања не теже томе да одреде поједине генерације и опишу њихов след, већ се, уз позивање на тезу В. Пиндера о „неистовремености истовременог“ и „истовремености неистовременог“, залажу за коегзистенцију историјски различитих и генерацијском припадношћу одређених матрица опажања света (А. Гешел), како би се на тај начин прецизније обухватило комплексно прожимање различитих културних становишта унутар једног друштва. У том правцу се крећу и новије теоријске поставке. Тако се, нпр., у оквиру ↗ gender studies дискутује о напуштању линеарног модела смене генерација будући да он имплицира напредовање, уздизање, па чак и телеологију. Тај модел се замењује, уз ослањање на дефиницију Ј. Кристеве (Време жена, 1979), схватањем генерације као „простора означавања“, што представља метафору помоћу које се јасније може уочити преплетање истoвремено насталих, мада разнородних, теоријских позиција и њихових претензија на тумачење друштвеног и културног поља сила које се увек изнова структурира (Г. Полок). Е. К. Лексикон савремене културе 75

МИ СМО ГЕНЕРАЦИЈА БЕЗ ЖИВОТА ПРОШЛОСТ МРЗИМО САДАШЊОСТ ПРЕЗИРЕМО НА БУДУЋНОСТ НЕ МИСЛИМО Исписано фломастером на зиду у соби Тање Кокотовић (15 година) на Дивчибарама

Жика Павловић 76

crtać v. crtić. crtić crtani film; žargonski oblik koji je postepeno dobio status književne reči. Reč nastala u porodici sličnih reči: za kriminalni film ili roman – krimić, za ljubavni roman – ljubić, za pornografski roman ili film – pornić i sl.

Примијетио сам да млади у посљедње вријеме све чешће посежу за метафизичким, окултним и мистичним дјелима, као и за порнографским и опсценим. Вјерујем да ће у овој књизи наћи путоказе и потицаје који ће их упутити на ону богату врсту литературе која је вјечна. Хенри

дијапозитив (грч. dia кроз, positivus постављен, реалан, такав какав је) слика на стакленој плочи која се пројектује помоћу специјалног апарата дијапројектора на екран или зид. Употребљава се приликом извођења наставе и на предавањима, као и за пројектовање породичних фотографија и туристичких успомена.

SPECIJALNA MISIJA: PROČITATI SVE

pokazuha.ru

Bila sam drugi razred osnovne škole kada je moja učiteljica odlučila da „objavi” moju prvu zbirku poezije na nivou škole. To je bila zbirka koju su, po nalogu učiteljice, napravili moji odeljenski drugari koji su ispisivali i ilustrovali moje stihove na A4 papirima, koji su onda bili povezani u „knjigu”, koja je onda bila fotokopirana u više primeraka. Iz ovog ugla mi se čini da je to bila veoma čudna ideja moje razredne i ja nisam baš bila svesna šta se to događa, ali ta zbirka je imala veliku ulogu u formiranju moje ličnosti: postala sam pesnikinja, ozvaničena pečatom škole. Kako sam se u poziciji „spisateljice” tako iznenadno snašla sa 8 godina, i to shvatila veoma ozbiljno (kao kad neko dobije neki posao za koji baš i nema iskustva, pa onda traži po google-u „kako napraviti raketu”, „kako napisati knjigu” itd.), smatrala sam da je moja dužnost da pročitam što više knjiga, i onih koje razumem i onih koje ne razumem, a kako sam „spisateljica” trebalo bi da razumem sve. Bajke su sigurno moja prva ljubav. Ne samo bajke braće Grim, ali od njih se svakako počinje. Sećam se knjige Bajke naroda i narodnosti Jugoslavije, koju sam dobila za 10. rođendan. Obožavala sam tu knjigu i čitala je dok se nije raspala. Ova knjiga me je zainteresovala za priče i bajke s raznih strana sveta, ali i grčke mitove i, kasnije, moderne interpretacije bajki u savremenoj književnosti (u delima Angela-e Carter, na primer). Pored bajki, tu su naravno i basne, Lafontenovu Čiča Segenova koza pročitala sam nebrojeno puta i svaki put sam plakala, čvrsto ubeđena da bih i ja pre izabrala smrt nego ropstvo. Prva poezija koju sam intenzivno čitala u osnovnoj školi bila je poezija Desanke Maksimović. Volela sam je, između ostalog, i zato što je bila žena; a kao devojčici koja piše, u moru muških divova svetske literature, bili su mi važni ženski uzori, kako u književnosti tako i u drugim sferama (bila to Milka Planinc ili Margaret Tačer, radovala sam se svakoj ženi na poziciji moći). Od Desanke nadalje uvek sam se trudila da otkrijem što više autorki. 78

Lorkine Zelene pesme, to je bila jedna magična, neobjašnjiva i pomalo zastrašujuća zbirka - mesec, mrtva deca i mačke. Mislim da nikada posle Zelenih pesama nisam naišla na zbirku koja me je toliko fascinirala. svetlucavi, opipljivi mrak, mesečina. Nisam mnogo razumela tu zbirku, ali sam naučila da poezija deluje i s one strane razumevanja. Volim kad ne razumem sve. Čitala sam i sabrana dela Žaka Prevera, u vlasništvu moje majke. Malo sam čitala, a malo gledala njegove kolaže, sećam se Barbare, ali se sećam i majmuna koji umesto glave ima srce isečeno iz anatomije. U to vreme (9 do 12 godina) čitala sam mnogo pustolovnih knjiga. Spomenuću omiljene: Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona, Beli Očnjak i Džeri Ostrvljanin Džeka Londona, Kroz pustinju i prašumu Henryk-a Sienkiewicz-a. Pustolovine sa zemlje logično su vodile u svemirske avanture, tako da sam obožavala i Artura Klarka i njegove misterije (o kojima sam volela da solim pamet drugarima iz škole) i romane, iz nekog razloga Susret sa Ramom mi pada prvi na pamet. I danas volim naučnu fantastiku. Krcko Oraščić i kralj miševa E. T. A. Hofmana bi uvek trebalo čitati ispod okićene novogodišnje jelke. Verovala sam da knjiga Beskrajna priča Michael-a Ende-a poseduje snažne magične moći i tretirala sam je s posebnom pažnjom, ali i oprezom. Galeba Jonathana Livingstona (Richard Bach) sam poštovala zbog toga što su tu knjigu hvalila neka mnogo kul starija deca. I tako je se i sećam, kao knjige koju su čitali oni koji su kul. Nekad je samo i dobar naslov, koji ostane da titra sinapsama čitav život, dovoljan za pravljenje malih procepa u stvarnosti, koji se onda nasele nekakvim egzotičnim bićima i pticama i pričama o njima (ta bića mogu biti i samo neki neverovatno kul klinci i neke sasvim obične ptice kao što je galeb). Moji roditelji nisu mnogo marili za moju specijalnu misiju „pročitati sve”, ali mi nisu branili apsolutno ništa, tako da sam ja bila sama sebi jedino merilo da li nešto mogu da čitam ili ne, a bila sam uporna i izdržljiva. Kraj osnovne škole, to jest sedmi i osmi razred, obeležila je čudna kombinacija potpuno, za moj uzrast, neprikladnih knjiga, a nema slađe literature od one koja je zabranjena ili neprikladna, koje sam našla na maminoj polici, a to su Zlatno runo Roberta Grevsa, Šljivin cvet u vazi od zlata Si-Vej, Američka tragedija Teodora Drajzera, zatim Fukoovo klatno Umberta Eka, Čočara i Rimljanka Alberta Moravije. Tu je bilo svega, od seksa, preko ljudske okrutnosti, gramzivosti i rata, do ubistava i silovanja, ali preko tih knjiga sam počela da otkrivam, s divljenjem, užasom i neodoljivom privlačnošću, stvaran svet oko sebe, koji je na najružniji način eksplodirao pred mojim očima u vidu civilnog rata, baš u vreme kada sam završila osnovnu školu. 79

Na raspustu pred polazak u prvi razred gimnazije pročitala sam Strah od letenja Erike Džong, prava knjiga u pravom trenutku. U srednjoj školi sam se družila sa Selindžerom, Freni i Zui, više nego Lovac u raži. Sendvič sa sirom, koji je bio gotovo jedina Frenina hrana, postao je i moja jedina hrana, a prisvojila sam i njen egzistencijalni slom. U to vreme Emili Dikinson mi je potpuno promenila način na koji shvatam poeziju, destilizovana svakodnevica izbrušena u kristal savršene poezije. Smrt u Veneciji i Čarobni breg Tomasa Mana, kao i Zločin i kazna i Zapisi iz podzemlja postali su deo moje lične mitologije, knjige na koje se vraćam na ovaj ili onaj način gotovo svakog dana. I, naravno, da li se može zamisliti tinejdžerstvo bez Kafke ili Hesea? Kafkina anoreksija mi je bila posebno zanimljiva. Mi deca s kolodvora ZOO Kristijane F., ne znam šta bih rekla o tome, ali svi smo obožavali tu knjigu i bili zaljubljeni u gotovo sve likove, lepe, mlade, efemerne i totalno pogrešne. Тo je bila neka vrsta čudne urbane mračne bajke, opčinjenost onima koji su se usudili da pređu sve granice onoga „kako bi trebalo”. I danas razmišljam o žutim očima Šarlote, glavne junakinje Foknerove knjige Divlje palme. Naravno, Rembo, čiju sam poeziju cenila još više zbog toga što je pisanje napustio mlad i otišao da plovi južnim morima, bila sam ljubomorna na njega. Generation X Daglasa Koplanda me je potpuno oborila s nogu i vratila u središte savremenog sveta. Jedna trećina moje tetovaže je upravo ova knjiga. City Alesandra Barikoa treba čitati u srednjoj školi, ja sam ga pročitala samo malo kasnije. Treba čitati hrabro i treba čitati sve - bukvalno sve, od blogova, instagramskih mudrolija, klasika, periodike, stripova, do nerazumljivih tekstova o kvantnoj fizici. Bilo šta što privuče pažnju, bilo izgledom ili naslovom, uvek postoji razlog zašto je baš to privuklo pažnju. U tome neki karakteri, rečenice, naslovi, neke slike, misli ili čak nešto što se ne shvati odmah, već se shvata čitav život, ostane kao integralni deo naše ličnosti, podsvesnog, našeg dana i mraka, naše lične mitologije, građa za snove i oruđe za njihovo tumačenje i rasplitanje naših sopstvenih priča - i to mi je bio jedini kriterijum prilikom sastavljanja ove liste. ANA SEFEROVIĆ /pesnikinja/ ЛЕКСИКОН У поетском дијелу лексикона била је табу пјесма „Марихуана”. Читала се тихо и учила напамет. Боро Шнајдер, Лексикон YU митологије 80

УЧЕНИЧКА БИБЛИОТЕКА Било је уобичајено у време школског одмора: књиге су прикупљане, а онда поново дељене онима који су тражили. Никада нисам био довољно вешт за то. Видео бих често тада како жељени томови допадају другоме који није умео да их цени. Колико ли је њихов свет био друкчији од света књига за лектиру у чијим сам појединим повестима данима, чак недељама, морао бити заточен као у касарнама које су на капији, још пре наслова, имале неки број! Још горе је било у казаматима патриотских песама у којима је сваки редак био ћелија. А колико ли је пријатности било, напротив, у топлом ваздуху пустоловних романа који је према мени струјао као јужни ветар из књига дељених за време одмора! У таквом ваздуху је катедрала Светог Стефана одашиљала знакове Турцима који су опседали Беч, у таквом се ваздуху плавичасти дим из лула дуванских колегијума вио међу облаке, а пахуљице на Березини плесале, оловни сјај најављивао последње дане Помпеја. Само, тај је ваздух најчешће био помало загађен кад би нам долазио од Оскара Хекера и В. О. фон Хорна, од Јулијуса Волфа и Георга Еберса. Но, најзагушљивији је, ипак, био у томовима Прича и предаја из наше прошлости који су, тако дебели, били у толиком броју у библиотеци за шести разред да је мала вероватноћа била да им измакнете и паднете на неки свезак од Верисхефера или Дана. На њиховом црвеном кожном повезу био је отиснут један халебардијер. У тексту су се могле срести гиздаве коњаничке чете, а затим су ту биле и поштене занатлијске калфе, плаве кћери кастелана или оружника, те вазали који су се своме господару заклињали на верност; али нису недостајали ни вероломни трпезник који је плео интриге, као и војници луталице на плати неког страног краља. Што смо мање могли, ми који смо били деца трговаца и високих чиновника, тајних саветника, да се замислимо усред свег тог народа господарa и слугу, утолико је већма тај високоизгледни свет, обузет великим осећањима, продирао у наш стан. Грбове изнад капија витешког утврђења налазио сам на кожној фотељи свога оца која је престоловала пред писаћим столом; пехари налик оним који су ишли од руку до руку за Тилијевим столом стајали су на конзоли наших каљевих пећи или на скрињама у предворју, а на нашим таписеријама налазила су се мала степеништа као она која су, дрско уравнотежена, спречавала приступ у собе, готово таква да ниједан Притвицов драгон није могао да уђе у њих јашући на коњу. Но, у једном случају стапање два света посрећило се да буде сувише успело. Било је то под знаком пустоловног романа чији наслов није био баш потпуно сагласан са садржином. У памћењу ми је остао тек један његов део илустрован уљаним отиском којег нисам могао да погледам без бојазни док сам отварао књигу. Бежао сам од те слике и истовремено трагао за њом; исто сам осећао што и доцније пред сликом у Робинсону Крусоу која је приказивала Петка у трену када по први пут открива траг туђих стопала и, недалеко одатле, лобање и костуре. Но, колико је потмулија била језа која је зрачила из жене у белој ноћној кошуљи која је, отворених очију, а ипак као спавајући, пролазила кроз неку галерију, осветљена канделабром! Жена је била клептоманка. 81

Та реч – у којој је свирепи и зли почетни звук изобличавао оба завршна, већ тако сабласна слога у „морка”, како је то Хокусаи с неколико потеза четкицом лице мртваца претварао у сабласт – окамењивала ме је језом. Одавно је та књига – звала се Сопственом снагом – поново стајала у разредном ормару шестог, али је ходник који је водио од „берлинске собе” до оних позади још дуго био она дуга галерија кроз коју је кастеланка ноћу лутала. Какве год да су биле те књиге, пријатне или страшне, досадне или напете, ништа није могло да умањи или увећа њихову магијску моћ. Јер, она није зависила од њиховог садржаја. Потицала је пре од тога да ми је она обезбеђивала четврт школског часа која је у мојим очима чинила подношљивом сву беду јалове школске активности. Припремао сам већ своја осећања за тај повлашћени тренутак када сам увече у торбу за сутрашњи одлазак у школу стављао књигу која је тај терет олакшавала. Мрак кога је она ту делила с мојим свескама, уџбеницима, перницама, одговарао је тајанственој појави која ју је очекивала сутрадан ујутро. Коначно је долазио тренутак који ме је, у истом простору који ће бити управо и позорница мога понижења, снабдевао обиљем моћи додељиване Фаусту када би се Мефистофел појављивао код њега. Шта је био, пак, учитељ који би напуштао подијум да би сакупио књиге и онда их, поред разредног ормара, поново разделио, ако не већ неки нижи враг који је морао да се одрекне моћи да шкоди да би показао своју вештину у служби мојих жеља! И он је омашивао у сваком од својих мрачних покушаја да неким знаком преусмери мој избор. Док би он још на томе кулучио попут јадног врага, ја сам већ давно био на чаробном ћилиму, летећи пут шатора последњег Мохиканца или у логор Конрадина од Штауфена. Валтер Бењамин, Изабрана дела 1 (Берлинско детињство), превод Јовица Аћин, Службени гласник, Београд, 2010.

Мирослав Антић - Насмејани свет Љубивоје Ршумовић - Ма шта ми рече Душан Радовић - Поштована децо Урош Петровић - Загонетне приче А.С. Егзипери - Мали принц Бранко Ћопић - Пионирска трилогија Џером Дејвид Селинџер - Ловац у житу Еразмо Ротердамски - Похвала лудости Едгар Алан По - Ђаво перверзности Х. Л. Борхес - Маштарије Олдос Хаксли - Животињска фарма Ф. М. Достојевски - Браћа Карамазови Моја прва читалачка сећања, још много пре школске лектире, везана су за баку и за велику љубичасту књигу тврдог повеза – Змајеве песме за децу, коју сам стално носала са собом попут неког плишаног медведа и уз коју сам се буквално увече успављивала и ујутру будила. И сада лако могу да призовем у сећање њен мирис - мирис хартије и ваниле - јер књига је била вечито уз мене, а ја сам била вечито уз баку, која је пак вечито правила неке колаче док ми је стрпљиво тумачила Змајеве архаизме и граматичке неправилности. Иако, далеко од тога да је Змај остао мој омиљени дечији песник (то место је већ после првог читалачког сусрета неповратно заузео Љубивоје Ршумовић), његове риме су попут мантри неповратно остале уклесане у мом мозгу. Па чак и данас, дешава ми се некад да их чујем у глави, наизглед ничим изазване, попут неког иритирајућег старца који гунђа негде из прикрајка – Мој охолко, твом капуту цена здраво бледи, чисто срце без зависти много више вреди... или сличне високопарне, поучне мудролије... Друга књига која ми је обележила најранија сећања је збирка песама Отона Жупанчича. Тада, наравно, нисам имала ни представу о томе шта је то превод, али сећам се да су ми риме у њој биле некако чудне и стране. Посебно помешана осећања збуњености и неког дечијег страха изазивала ми је песма Деда једноног, која се мом предшколском читалачком укусу чинила некако неприкладном и, на неки начин, (данас знам израз) морбидном. 83

Иде деда једноног, Скакуће крај стада свог, Овце беле, козе црне, Кад стадо све наврне Кад стадо све напасе, Друга нога му израсте. Касније, кад сам одрасла сазнала сам да је Отон Жупанчич ту песму писао о некој веселој дечијој игри са скакутањем. Ипак, мој дечији мозак је у њој ишчитао неку потпуно супротну, суморну атмосферу, те ето и данас Жупанчича, ни кривог ни дужног, у мојим субјективним асоцијацијама на истој линији с Едгаром Аланом Поом и осталим поетама мрака и таме. Лектира из основне школе ми је остала у прилично магловитом сећању, затрпана другим књигама, не увек прилагођеним узрасту, које сам немилице читала у слободно време. Наиме, пошто бих лектиру, и поред родитељских забрана и упозоравања да ће ми после бити досадно, редовно ишчитала пре првог септембра, током школске године бих је кришом допуњавала литературом из кућног регала. Иначе, у време када сам ја била дете скоро свака кућа, била она радничка, грађанска или кућа каквих интелектуалаца, имала је регал у коме се могло наћи по неколико комплета књига што домаће што светске књижевности. Књиге су се куповале на комплете, то је просто била нека врста моде, чак и код оних који нису били велики љубитељи читања. Како су убрзо видели да не могу да изађу са мном на крај, већ негде у другом разреду добила сам дозволу да читам строго одређене књиге из комплета Бранка Ћопића. Пошто су, међутим, на суседним полицама стајали Л. Н. Толстој, А. К. Дојл, Агата Кристи и Иво Андрић, већ негде до четвртог разреда имала сам врло импресиван читалачки стаж попуњен жанровском папазјанијом од неспојивих комбинација Бранка Ћопића, Десанке Максимовић, Мире Алечковић и других писаца ондашње школске лектире, с једне стране, и Толстојевих романа Детињство, Дечаштво, Младост, поучних прича намењених руским сељацима и криминалистичких приповедака и романа, с друге. Несретног Андрића сам, наравно, с тих десетак година, категорички сврстала у екстремно досадног писца за одрасле и нисам му се враћала све негде до средње школе, кад сам открила Знакове поред пута. С обзиром на то да се у мојој основној школи лектира није богзна како квалитетно и детаљно обрађивала на часовима, такво пасионирано и слабо цензурисано читање свега и свачега што ми дође под руку углавном је било препуштено мојим потпуно субјективним тумачењима и оценама. Ћопић и Толстој су у тим првим озбиљнијим читалачким подухватима ипак успели убедљиво да се наметну као неприкосновени мудраци и прототипи савршених писаца. Чаролија њихове нарације ме је готово хипнотички привлачила и изазивала да увек изнова покушавам да читам и оно што је било далеко изнад мојих читалачких домета. Због њих сам развила специфичну технику читања с прескакањем читавих пасуса и поглавља која у том раном узрасту нисам успевала да разумем. Наравно, 84

како сам у старијим разредима откривала писце попут Марка Твена, Жила Верна, Нушића, Стевана Сремца, Мате Ловрака (који је, на срећу, још увек био у нашој лектири) и других писаца, ширили су се и моји читалачки видици и прохтеви. Касније, у гимназији, логично, следили су писци попут Хесеа, Камија, Булгакова, Селинџера и сличних који (с разлогом) већ генерацијама неизоставно обележавају тај младалачки период трагања и суочавања са собом и са светом око себе. Ипак, на страну мој лични читалачки пут, чињеница је да се нека деца од малена на први поглед заљубе у књиге, док нека лепоту читања открију у зрелијим годинама или тек кад одрасту. И то је потпуно у реду. Не мислим да било која врста љубави, па ни љубав према читању, може и треба некоме да се намеће силом. Ако ћемо потпуно искрено, читање никад није била атрактивна и популарна дисциплина међу децом, поготово међу основцима. По мом мишљењу, потпуно је природно да ће већина деце, уколико има избора, радије да се пење по дрвећу, да трчи и јури за лоптом, па чак и да игра видео игрице, него да чита књиге. Читање захтева одређени напор и размишљање да би ономе ко чита приуштило задовољство. А у данашње време када су деца, не својом кривицом, навикнута на краткотрајна, инстант задовољства, то поготово није никаква предност у мору једноставније и лакше забаве. Управо због тога, изузетно је важно да тај први избор лектире на самом почетку основне школе и начин на који се о њој расправља на часовима буду довољно изазовни и привлачни како би помогли деци да читање спонтано доживе као начин да време проведу занимљиво, узбудљиво и квалитетно, а не као наметнуту и досадну активност из прошлог века, која треба на силу да се такмичи с неким видео игрицама и интернетом. Из тог угла, ако погледамо какву фантастичну заоставштину су нам оставили генијални домаћи писци за децу, попут Бранка Ћопића, Љубивоја Ршумовића, Душана Радовића, Десанке Максимовић и многих других, још је страшнија и тужнија поражавајућа чињеница да нам из основних школа сваке године излази забрињавајући број функционално неписмене деце. А ако се тај тужни тренд настави за неколико деценија вероватно неће имати ко да чита све те дивне књиге којима се тако силно поносимо нити ће имати ко да пише неке нове књиге за неке будуће генерације. Логично, код нас се традиционално прво намеће питање - чија је кривица. Па ако претпоставимо да кривци свакако нису горе набројани писци, а тешко да могу да буду и деца, очигледно нам остаје само да се погледамо у огледало, да преиспитамо сопствене приоритете и да се запитамо шта ми држимо по регалима и ко су ти одрасли који нашу децу треба да науче да читају и да размишљају својом главом...

ЈАСМИНА ДОТЛИЋ /филолошкиња опште књижевности/ 85

ДВЕ БИБЛИОТЕКЕ (1930е) Мршуљава библиотека мојих деде и бабе Штокхамер потпуно се разликовала од обимне очеве, ипак обема збиркама беше заједничко то што им је недостајало све оригинално, занимљиво и ново што су произвеле све епохе. Оно што су поседовали деда и баба беше један случајни галиматијас књига које су се мало помало накупиле и које више нико није отварао. Ипак, било је ту антиклерикалних списа који су могли занимати деду кад је још био млађи и кад се бавио проблемима. Већ сам поменуо да је био приступио погребном друштву „Огањ“, што се тада поклапало с порицањем католичког ускрснућа. Библиотека мога оца у којој се дала уочити извесна систематичност садржавала је, додуше, неколико значајних књига из касног 19. века које су у међувремену изгубиле своју бриткост, све пажње вредно савремено пак беше толико строго искључено као да је махнитала цензура. Уместо тога, нашло се националних списа, списа и романа који наглашавају народност, литературе која у својој нечитљивости надмашује трактате мормона, спиритиста и јеховиних сведока. Мојим прецима извесно је било доступно много тога од књига, часописа и слика које би данас биле скупоцене и које бих радо поседовао, а срамота је шта су чињенично стекли. Једна од мана општег школског образовања јесте што у људима буди илузију да умеју да читају и пишу. Отуда настаје широко распрострањени снобизам на који реагује продукција књига тако што пласира нешто што ја називам књигом-атрапом. Од тих атрапа колектира се већина приватних библиотека. Притом се класици у облику сабраних дела барем споља хармонизују с том атрапском формом. Ти класици на метар типичан су грађански изум. Они су надгробни каменови commedie dell’arte која је пала као жртва економског и социјалног погона. Коначно нам је окренула леђа и затворила се пред нама као саркофаг. Ипак, најкуриозније ми изгледају оне атрапе из претходног (19) столећа које су имале раскошна једнотомна издања, претоварена, златом уоквирени орнаменти, мали барељефи који су се могли опипати. Кад бисте их отворили, појавили би се предлистови, злато на тамномрком, тамнозеленом или љубичастом, једна нехотична pompe funebre* која је, на пример, носила стихове планиране за вечност: У гордом сјају лебди брод На крестама таласа белим Стеса га вешто немачки род Од немачких храстова цели’** 86

То је био немачки национализам у свом старом, полуцивилизованом облику који је деда ценио, над којим је међутим отац мрштио нос јер је на њега већ остављао неки прашњав утисак. Напредак је у међувремену испоручио следећи, борбенији облик. И антиклерикалност које су обе породице неговале, јављала се у две различите верзије које се више нису узајамно разумевале. Према старој моди Исус је био један такорећи нераднички елемент, момак који је забаталио свој столарски занат да би, уместо тога, седео по крчмама са сумњивим типовима. Сем тога, Исус је био и незахвалан син који је укаљао углед своје породице и оставио је на цедилу. Тако је, рецимо, Едуард Хартман код Исуса констатовао „потпуни недостатак стабилне културе“, какву је поседовао управо 19. век. Међутим, младопокретни су били сагласни управо с том некултивисаношћу, покретљивошћу и револуционарношћу код Исуса; а Марију су сматрали дражесном, али неверном девојком која се упустила с једним римским окупационим официром, чија је аријевска крв тек омогућила генијалност детета.

Илустрација Тањe Дукић Почуч за предњу корицу књиге “Као варварин у Пратеру”

ЗАОБИЛАЗНИЦЕ ДО УМЕТНОСТИ У школи су ми песме, а нарочито риме, увек изгледале смешно. Песници су ми деловали као помало детињасти одрасли којима се људи смеју. Ако сам ишта разумео о могућностима риме, онда су то била гротескна дејства каква је остваривао Моргенштерн у Галгенлидерну*. Али гледиште да би се римованом требало дивити са свом озбиљношћу, убрајао сам међу комичне претенциозности наставника. Као студент на Високој техничкој школи, подстакнут од пријатеља Валдемара Јуда, први пут сам осмотрио Траклове стихове. Поглед ми је пао на нешто сасвим необично. Никад нисам помислио да би се могло тако стиховати. Оно што ми се у школи чинило смешно, била је веза дискурзивног текста с „поетским“ елементима. Али овде сам гледао на једну алогичну реку слика, на једно, у неку руку, десператно асоцирање које је, међутим, призивало неку снолику заокруженост. Нашао сам повезаности с извесним расположењима у која сам повремено западао. Она су враћала на један дечји или пубертетски доживљај који је на мене оставио неизмеран утисак. Касније сам га означио као доживљај – X, јер ми никада није успело да га чврсто ухватим мислима или језички. Пре него што сам читао Траклове стихове, нисам ни слутио да би се он могао повезивати с песништвом или уопште с уметношћу. Овде ћу репродуковати један од неуспелих покушаја да се фиксира тај доживљај, при чему испуштам раздељивање које сам тада правио по начину модерних лиричара како бих изазвао утисак песме. „Беше то нека спољашња згрченост која ме је ухватила, неки оклоп око унутрашњег чуђења. У једном боровичњаку, у брдима, при суморном времену. Стојао сам у гумењаку, тако сам звао глатки мантил од црне гуме, стојао и буљио, не видећи оно уобичајено. Да није уобичајено укроћено те сам гледао дивљину: светлуцаво камење, влажно од росе коју мој мантил није упознао, обрасло зеленом плесни вегетације. У страху бејах животиња са зубима и канџама. Тако први пут искочих из врсте.“ Пошто ми је, како рекох, немогуће да тачно ухватим то стање, ова верзија је подједнако добра као и било која друга коју бих још могао да опробам. Ипак, сви текстуални покушаји које сам отад предузео у извесном смислу су парафразе овог доживљаја. Доживљај – X, за који је у мени вероватно постојала нека предиспозиција, сводим на изненадну сметњу или модификацију мојих чула која је можда била изазвана неком твари коју сам сажвакао или мирисом који сам удахнуо. Заправо је по себи разумљиво да се свет може појавити на сасвим другачији, такорећи не-људски начин. Тако свака животињска врста има свој сопствени свет. А ако замислимо неки сензориум који је довољно мали или велики да се уживи у пространства између атома или између звезда, онда уопште нестају сви познати утисци. 88

Мора бити да постоје слике света које су за нас потпуно несазнатљиве. Наша чула су уско ограничени, на одређене осцилације подешени и за одређене сврхе настали, органи који пројектују једну екстремно субјективну слику света. Али чак и кад се то тако јасно зна, људи ће ипак и даље веровати да је свет оно што опажају. Чулни утисци имају много већу снагу убеђивања него мисли, зато један изванредан утисак може изазвати много жешћи и трајнији потрес, него нека изванредна мисао. Човек се онда осећа угрожен из фундамента. Доживљај-X променио је начин на који сам доживљавао заједнички свет. Он ми је отада увек помало унхајмлих (буди језу), као да би изненада могао попримити туђе и застрашујуће црте; али постао је и несразмерно привлачнији. Почешће сам тонуо у неку одсутност или транс који ме је одвлачио од свакодневице и враћао до руба доживљаја - X. Од ствари је онда долазило неко особито зрачење. Каткад бих пред тим устукнуо јер сам се плашио да не изгубим себе, да не „одлепим“, како се то умесно каже. Ту постоји граница: кад јој се човек примиче, утици постају интензивнији; свет узрокује осцилацију коју човек изненада прима. Али истакнуте су табле упозорења. Као што поменух, нисам био приметио да су уметничка дела кадра особеном нотацијом, дакле формалним уметничким захватима, да наговесте таква стања. Кад ме у томе оповргоше Траклови стихови, најпре поверовах да уметност има само тај један смисао, а да све друго што покушава почива на неспоразумима. Само лирска магија таквих граничних стања чинила ми се „поетичном“, осталу продукцију држао сам за лирски, епски или драмски надуване рекла-казала-историје, афере, породичне свађе, владарске и државне акције, укратко: држао сам их за историје или историјице које не заслужују да се човек њима бави. Тек много касније, под утицајем мог ментора Хермана Хакела почео сам да напуштам то мишљење. Али у потпуности га се још увек нисам ослободио.

Као варварин у Пратеру (аутобиографија једне младости) Герхард Амансхаузер превео Реља Дражић Нојзац, Нови Сад, 2013.

Мало је година за све књиге које траже своју годину.

Алан Александер Милн - Вини Пу (са илустрацијама) Антоан де Сент Егзипери – Мали принц Луис Керол - Алиса у земљи чуда

Српске народне приче и песме Жил Верн - Двадесет хиљада миља под морем Бранислав Нушић – Хајдуци Роалд Дал - Чарли и фабрика чоколаде Марк Твејн - Хаклбери Фин Николај Гогољ – Мртве душе Хомер – Илијада Мигел де Сервантес - Дон Кихоте Франц Кафка – Преображај

Ове књиге које вам предлажем за лектиру само су део одличних књига које вапе за нама. Али ако прочитате ове, нећете више моћи без осталих. Само та могућност ме теши, јер осећам се такорећи грешан што сам навео тек десети део од свих које вам желим. 90

ДАР ЧИТАЊА

Свака књига коју сам прочитао у младости била је за мене прва. Свака као да је чекала само на мене. И свака ми је откривала нови свет. Са сваком је почињала права авантура. Постао сам зависник читања. Оно је царство свакодневних чуда. У почетку у мојој кући готово да није било књига. Стварао сам сопствену библиотеку. Изгледало ми је да све књиге саздају само једну и јединствену књигу. Из књиге у књигу, корак по корак, освајао сам споменуто царство. Тако сам учио да ходам по њему. Кад би ми се учинило да у тој јединственој огромној књизи недостаје неки ред, тада сам покушавао сам да га испишем. Временом ми је то било све лакше. Исписивао сам у читаним књигама своју судбину. Стицао сам искуство, и са њим се моје исписивање осамостаљивало. 91

Напослетку сам схватио да све што читамо у књигама које нас крепе и мењају и све што понекад пишемо, кад је то ваљано и откривалачко, не само што постаје део нас него је и део велике, заједничке књиге. И сви смо ми у тој истој књизи. Неко је ова реч, неко је она реч. Речи се разликују, али свака од њих подједнако доприноси саопштавању и стварању. Људи су језик света, а мржња, у ма којем виду, према другоме, ућуткује и уништава свет. Похлепа и уверење да смо бољи од других укида речи, спаљује књиге, сатире нас и трује живот којем дугујемо своје постојање. Волећи књиге и читање, волећете живот, а онда ће вас обузети жеља да изучавате и сазнајете ствари, неговаћете сопствену машту, а она ће вам узвратити подстицајем да трагате за новим идејама. Без нових идеја нема нам опстанка. Јер добре идеје шкоде глупости која пустоши свет. Имагинација која цвета са читањем штити нас од зла. ЈОВИЦА АЋИН /књижевник/

Јадничци у ствари нису схватили, ако уопште за то знају, онај одломак из Апокалипсе, из књиге Откривења, где Дух наређује апостолу да поједе књигу. Када је нека књига жива ствар, треба је појести, а онај ко је једе, ако је и сам живући створ, ако је доиста жив, од тога јела оживљава. Али за писце – а тужно је што сада једва да ико више и чита, осим оних истих који и пишу – за писце је књига само некакав спис, није никаква света ствар, живућа, оживљавајућа, овековечујућа, као што су то Библија, Коран, Будине Беседе, и наша Књига, Књига Шпаније, Дон Кихоте.

А да осетимо апокалиптичност, да осетимо откривење какво јесте једење књиге, можемо само ми који осећамо како је Реч постала тело у исти мах када је постала и слово, и једемо, као хлеб вечнога живота, еухаристијски, то тело и то слово. И слово које једемо, које је тело, такође је и реч, мада то не значи да је и идеја, односно – костур. Од костура се не живи; нико се костурима не храни. И ето зашто имам обичај да се задржавам насумице у читањима сваке врсте књига, а међу њима и књиге живота, историје коју живим, и књиге природе, у свим виталним тачкама. Унамуно 92

POPIS VAŽNIH KNJIGA ZA ODRASTANJE, redoslijed nasumičan F. Salten - Bambi J. M. Barrie - Petar Pan R. Kipling - Knjiga o džungli C. Colodi - Pinocchio I. Brlić-Mažuranić - Čudnovate zgode šegrta Hlapića

alchetron.com

K. Čapek - Poštarska bajka S. Lagerlöf - Čudesno putovanje Nilsa Holgerssona kroz Švedsku A. Milne - Medo Winnie zvani Puh I. Kušan - Koko u Parizu F. Molnar - Junaci Pavlove Ulice M. Antić - Plavi čuperak A. Gardaš - Duh u močvari M. Lovrak - Vlak u snijegu A. Lindgren - Braća lavljeg srca Lj. Ršumović - Još nam samo ale fale 93

Lektira je bila bitna riječ u našoj zgradi. Kada sam krenula u prvi razred Vlatka je bila treći. Sjećam se kada je prvi put za vrijeme igranja duboko uzdahnula i rekla da se ne može više igrati, jer mora ići kući pisati lektiru. Pojam lektira mi je do tog trenutka bio stran. Pomislila sam da ima nekakve veze s pojmom leptir. Leptira. Isto tako se sjećam da je Snježana, koja je također bila treći razred kada sam ja bila prvi, jedno jutro na putu prema školi rekla da je bila budna do ponoći jer je morala pisati lektiru. Do ponoći! A sjećam se i kada je Mirna dobila jedinicu jer nije napisala lektiru. Lektira je bila usko povezana s patnjom i očekivala sam da ću i ja patiti. Nakon što smo naučili pisati i čitati sva slova, učiteljica je jednoga dana izdiktirala popis lektire. Bio je to znak da dolaze neka teža vremena. Prva priprema za pisanje lektire bila je kupnja tvrdo ukoričene bilježnice A4 formata. Moja je bila kričavo roze boje, a tek u šestom razredu sam ju umotala u zeleni papirnati omot na kojem su bile otisnute višnje. Mjesta je u mojoj tvrdo ukoričenoj bilježnici, koju sam i samu nazvala lektirom, bilo čak i nakon završetka osmog razreda. Iznenađujuća je to činjenica, s obzirom na ono što sam mislila da će me pri pisanju lektire čekati – stranice, stranice i stranice raspisivanja kratkog sadržaja djela. Naslov i autora bilo je lako navesti. Napisati bilješku o piscu isto nije bilo teško i često bi završavalo u opsežnom prepisivanju piščeve biografije s kraja knjige, sve u posvećenju iluziji da se moment početka mnogostraničnog pisanja sadržaja djela zapravo nikada neće pojaviti. Likovi, vrijeme i mjesto radnje uglavnom nisu bili velika zagonetka, iako je po pitanju kita unutar kojeg se nalazio progutani Pinocchio bilo različitih mišljenja, kao i ismijavanja onih kojima je palo napamet da životinju učine mjestom radnje.

Nekoj djeci je već u dobi od 7 ili 8 godina mogućnost velike životinje, živog bića kao mjesta radnje bila nezamisliva. Još je jedan od obaveznih zadataka pri pisanju lektire bila ilustracija. To je bio moj najdraži zadatak s kojim sam provodila najviše vremena. Mama je pregledala popis lektire sastavljen mojim svježe stečenim rukopisom, prokomentirala odabir naslova, s nezadovoljstvom konstatirala da na popisu nema Pipi Duge Čarape i najavila da već sutradan idemo u knjižnicu posuditi prvu knjigu s popisa. Cijeloj „situaciji“ lektire, tom problemu zbog kojeg se djeca manje igraju, kasnije liježu i dobivaju negativne ocjene, nije pridala nimalo pažnje. Rekla jе da nema ničeg lakšeg od pisanja lektire i da će me naučiti kako se to radi. Željela sam joj vjerovati, ali klima panike i užasa vezana za lektiru je dominirala oko mene i nisam se mogla uživjeti u mogućnost lakoće pri pisanju lektire. Moju prvu knjigu s obaveznog spiska lektire čitale smo, intepretirale i glumile zajedno, kao uostalom i mnoge druge nakon toga. Kada smo knjigu privele kraju mama me pitala kako bih joj prepričala to što smo pročitale. Malo sam razmislila i započela detaljistički opis jedne scene. Prekinula me i rekla da je to samo isječak puno veće slike. Tko su glavni likovi, pitala me. Što žele na početku i jesu li to ostvarili na kraju priče? Imenovala sam glavne likove, odredila što žele na početku priče i ustanovila jesu li to na kraju priče dobili. To je sadržaj lektire, rekla je mama. To je to? Nemoguće. Pa to su samo tri rečenice. Ostala djeca pišu stranice, stranice i stranice. Mama me uvjerila da se ograničim na jednu, maksimalno dvije stranice u bilježnici, uključujući ilustraciju i da ništa ne brinem. Kada osim osnovne priče koju sam već njoj iznijela još navedem čime se likovi bave, kako izgledaju i kakvu odjeću nose, bit će to dovoljno. Kao i mnogo puta kasnije u životu, žestoko sam se borila protiv izvjesnosti da je raj u mojoj neposrednoj blizini, da je dovoljno ispružiti ruke da se nađem u njemu. Proživljavala sam dubok strah u očekivanju da će me učiteljica kazniti, da nije moguće predati samo jednu do dvije stranice lektire. Isto tako sam strahovala pred drugom djecom koja su danima zapomagala. Nisam se usudila izgovoriti kakvu ludu ideju je meni dala moja mama. Kada je došao dan na koji smo morali predati lektiru kolektivna nervoza u razredu je dosegla vrhunac. U rasapu pritiska neki su plakali, neki se pod odmorom potukli, a ja sam cijeli školski dan provela u tišini kao ucijenjena mojom tajnom. Ako progovorim, progutat će me užas. Nakon nekoliko dana učiteljica nam je vratila pregledane i korigirane lektire. Kada sam primila svoju lektiru u ruke duboko sam udahnula i polako je otvorila. Ispod mog teksta i ilustracije stajalo „5 i pohvala!”. Ruke su mi se tresle od šoka i uzbuđenja. Raj je doista bio u mojima rukama. Ne samo zbog prve odlične ocjene unutar sistema koji djecu vrednuje na taj način, nego zbog snage doživljaja lakoće postojanja, kao mogućeg načina postojanja. 95

Svaku lektiru nakon te prve izgradila sam prema maminoj maksimi – tko?, što hoće? i jel’ mu uspjelo? Moja bilježnica za lektiru, takozvana lektira, punila se mojim analizama pročitanih djela i ilustracijama. Vremenom sam stekla takvu vještinu razlaganja priče da sam po želji, iz gušta ili estetskog stremljenja, koje tada sasvim sigurno nisam takvim prepoznavala niti imenovala, svoj kratak sadržaj mogla dužiti i kratiti, a da ne izostavim ili izgubim iz fokusa ono najvažnije. Često sam prelistavala svoju lektiru. Kao što sam na dovratku svoje sobe mogla pratiti kako se mijenja moja tjelesna visina, isto tako sam u lektiri mogla pratiti promjenu svog rukopisa, boje tinte i vrste pisaljke, kao i stila pisanja i crtanja. Moja lektira bila ja otisak moje duše, arhivski materijal, dokument o identitetu. Već i kada sam bila u gimnaziji znala bih uzeti lektiru u ruke. Znala sam ju napamet, a uvijek bih u njoj otkrila nešto novo. Kako sam ja odrastala tako je i ona poprimala nove konotacije i vrijednosti. Jednog takvog dana kada mi se omililo baciti pogled u ogledalo vlastite duše lektiru nisam našla na svom mjestu na polici. Mama je povremeno i sama znala baciti pogled u nju i pomislila sam da ju je ona posudila. Kada se vratila kući s posla zamolila sam ju da mi vrati lektiru. Oči su joj se zacaklile i ispustila je tihi jecaj. Bez mog pitanja posudila je moju lektiru malom Dini kako bi i sam vidio i naučio kako je lako pisati lektiru. Dino je odnio moju lektiru izvan kuće da pokaže prijateljima. Tom ju je prilikom, kako legenda kaže, i izgubio. Od tog je nemilog događaja prošlo već dvanaest godina, a od mamine smrti šest. Trudim se iz sve snage, ali još uvijek joj nisam uspjela oprostiti do kraja. Kao i mnogo puta ranije u životu, žestoko se borim protiv izvjesnosti da je raj u mojoj neposrednoj blizini, da je dovoljno ispružiti ruke da se nađem u njemu.

RAPHAËLLE OSCAR /um(j)etnica/

DOK SAM ČITAO KIPLINGA Glasovi koje čujem kroz otvoren prozor svoje sobe dok čitam pripovetke Kiplinga. Otvoreni prozori salona Vile „Marija“ su odmah ispod mene: -Trebalo bi da ogrneš svoj šal, moj dragi, ako ne misliš da ti se povrati nazeb. -Sasvim mi je toplo, draga moja. Gde li sam, dođavola, mogao ostaviti svoj cviker? -Ne, nema nijednog voza koji polazi večeras. Noćas nije mogao otputovati. -Ali, uveravam vas da sam video kad su mu sneti kuferi. Bio je sasvim bled kada je davao napojnice. -Evo, evo ti. -Ne, ne taj. Sa njime ništa ne vidim. Možda je promenio hotel. -U ovo doba! -Gle, ipak mi je u džepu. E, sad ćemo videti. -Je l’te molim Vas, niste li videli šal moga muža? Mislim da ga je ostavio u holu. -Ne, ne, boga mi ne; nema, nema! -Ti igraš tako rđavo, mon pauvre Paul, pitam se što sam se verila s tobom. Mama, čula sam da je zviždao brod. Možda je otišao brodom. -Gospođice, Vi ste genijalni. Brodom, razume se, brodom. -Sad samo da vidimo u kom pravcu. -Ne, nije u holu, gospođo. -Zaboga, Andre, ti bi mogao da se setiš jedanput gde si posejao svoj šal. Strašno je živeti sa čovekom kao što ste Vi. -Ali, dragi moji, ja sasvim dobro znam da sedim na svome šalu. Sve vreme se samo pitam zašto šalješ po njega u hol. -Cher monsieur Paul, ja nisam Vaša verenica i momentalno igram bridž; hoćete li biti tako ljubazni da mi objasnite šta Vi igrate? -Uvek o Paulu. Zašto igra kad ne ume. -Znate li za gde je išao večernji brod? -Jeste li naredili da se popne seču u moju sobu... -Ne čujem vas. -Kažem seču. Seču, seču! Jeste li naredili? -Razume se. Znate li priču o onom rumunskom ministru u Ženevi što je tražio seču? -Mislite da ide u Napulj? Zašto je bio bled? -Imam neku iglu koja me strahovito bode. -Cher monsieur Paul, da bih Vas oraspoložio opet, ispričaću Vam priču o rumunskom ministru koji je tražio seču u Ženevi. -Je li priča pikantna? Molim te da se jedanput trgneš. -O, šal je sasvim lep. Moj muž ga je kupio u Marijenbadu. Upravo, kupio je jedan drugi, ružniji od ovoga, ali ga je jedan gost u kasini slučajno zamenio. -Vi ne znate priču o rumunskom ministru? -Ništa Vas ne čujem; Bože, što se ovde galami. -Kažem: to je prvi put da čujem da se pri razmeni ostavi nešto bolje. 97

-Kako se zvao ministar? -Loulou chère, delicieuse Loulou. („Čudno, sasvim čudno ime za jednog ministra“ – mislim u sebi.) -Strašno se bojim da neko ne naiđe. -Ali, Loulou, sasvim se jasno vidi kroz prozor da su svi na okupu u salonu. I niko ne može da ustane a da ne vidimo. (Ovi glasovi dolaze iz vrta. Mala Francuskinja, koja tako uporno gleda u zemlju i sedi s majkom i popovima, zna i drugo šta. Mučim se da po glasu poznam ko je s njom. Ne, nikada nisam čuo taj glas. Možda je iz Hotela Politea!...) -Zaboravila sam da Vas pitam da li ste naredili da mi se popne seču. -Ne, nemojte, nemojte. Svaki čas može neko naići. -Starimo, draga moja, to je treći put da Vam odgovorim za seču. -Svejedno, poljubiću Vas ipak. -Možete mi spustiti ruke oko pasa i to je sve. Inače se ljutim. -Nemoj svirati, molim te, ne čujem inače šta govore. (Ko: šta govore; tek ne čuje kao ja ove u vrtu.) -Ja gubim do sada oko šest. To je ništa. -Pusti, pusti, kumim te, samo začas. Nemoj biti, nemoj biti zla, molim te. -O, kako je to sve dosadno. Hoću da uđem. -Cher Monsieur Paul, a Vi? -Voliš me? -Čekaj, čekaj, još... još! Da, volim te. Ali budi dobar, budi dobar. -Zašto flertuješ sve vreme sa portirom? Misliš da ne vidim. -Andre, u mojim godinama! -Mnjau, mnjau, mnjau, mi-i-jau! -O! -I-i-i-jau, au, au, au! -Ova pesma je sasvim glupa. -Čujete li mačke, Paul? Ne pevate li Vi istu pesmu Vašoj verenici? -Zašto glupa? -Jer znači da smo baš sa mačkom podelili ovaj vrt. -Ali čuju se i ptice, takođe. A zatim sve je tako divno u ovoj kući. -I mačke! -Slušaj, Andre, u tvoje vreme nijedan se mačak nije mogao meriti s tobom. (Zašto ne bih poručio seču, mislim u sebi, obično na ovoj strani pomaže ona devojka koja nije sasvim ružna. Samo da nije već legla. I zašto Kipling ne spominje nikada lava. Da li ga ne voli ili ga nema u Indiji. Treba da udesim lepše pidžamu. Bolje je posuvratiti rukave. Mora da je tako nosio rukave Kipling kada je išao u lov. Činiću se kao da sam sasvim zaboravio da sam zvonio i kao da tek prekidam čitanje. – Šta to čitate? – Kiplinga. – To nije italijanski pisac. – Ne, ali je kolosalan. Kako odjekuje zvonce kroz ceo hotel – sasvim glupo. Da li ga čuju u salonu? Da li ga je deda čuo? Kad uđe, reći ću joj: Ne mogu nikako da se setim zašto sam Vas zvao. Sedite tu jedan čas dok se setim. I odmaknuću nogu da bismo imali mesta. Ako sedne, znači razumela je i pristaje; ako ne: seču. Ustaću i kazaću joj: hoćete da udesite postelju. Nešto 98

me žulji. Kad se pridigne, obgrliću je. Opet mačor. Šta li to kaže? Sigurno: ja sam tvoj, ja sam tvoj, čuješ li me, mila! Ipak su kraljevski tigar i mačor istog roda. Indija. Kako je njen odgovor uzbudljiv i bolan. Gandi, Tagora, da li znam još koje indijsko ime? Savitra, Buda, Šiva, ali to nisu živi ljudi. Neko se penje. Ne može se kazati da li su koraci muški ili ženski. Idi u p. m. Opet ta njuška. Otkud on da služi po sobama; nije li vrtlar! Hteo bih jednu flašu sečua. Poljubi me (gde itd.). – Životinjo odvratna. -Znate li da nije čak ni lađe bilo večeras. -(Idite svi dođavola!) Rastko Petrović, Delo, mesečni časopis za teoriju, kritiku, poeziju i nove ideje, novembar-decembar 1987. Godina XXXIII broj 11-12, Nolit, Beograd

ШКОЛСКА ВЕЖБА

1. Зашто писац помиње датум ове епизоде? 2. По чему место оправдава „сањарење“ или „досађивање“? 3. Чиме би философија коју помиње писац била „виновничка“? 4. Објасните метафору „ткање“. 5. Наведите философије којима се може супротставити „преференцијализам“. 6. Смисао речи: „револуција“, „систем“, „имагинарно“, „нагињање“. 7. Зашто писац подвлачи неке речи и неке изразе? 8. Окарактеришите стил писца.

Ролан Барт по Ролану Барту, превео Миодраг Радовић, Светови, Нови Сад & Октоих, Подгорица, 1992.

P: Šta je literatura za Vas lično? O: Literaturi me najpre privuklo otkriće da ona zadovoljava moju potrebu za iskustvom granice – iskustvom na granici između jezika i osećajnosti, između razuma i onoga što ga nadilazi ili mu ostaje skriveno, između komunikacije i psihoze. Privlačili su me tekstovi izuzetka, bez obzira da li su oni literarni spomenici kao kod Kafke ili marginalni tekstovi kao kod Artauda. S engleskog preveo Hamdija Demirović Napomena: Ovaj razgovor sa Julijom Kristevom, koji je vodio Louis Morra, prenosimo iz njujorškog časopisa Eye. Objavljen je u septembru 1986. nakon izlaska njenih knjiga Žudnja u jezicima i Moći užasa, inovativna sinteza psihoanalize, semiotike, lingvistike i sociologije, što je Julija Kristeva primenjuje, potakla je novu raspravu o prirodi književnog tumačenja i stvaralačkog čina. Bugarka po rođenju, Kristeva je došla u Francusku 1966., gde je bila učenica Rolanda Barthesa i Claude Levi-Straussa. Tokom sedamdesetih objavila je šest značajnih teorijskih radova i priredila nekoliko kritičkih antologija. U svom sadašnjem istraživanju, Kristeva proučava vezu između sublimacije, melanholije i imaginacije. Predaje na Pariskom univerzitetu u Jussieuu, a gostujući je profesor i na univerzitetu Columbia u Njujorku. Udata je za romanopisca i literarnog teoretičara Philippea Sollersa. Delo 100

ГОСПОДО ПРОФЕСОРИ, ЉУБИТЕ КЊИЖЕВНОСТ (...) Кад пак кажемо да се један писац најбоље схвата љубављу - то долази искључиво од тога што верујемо да је љубав, у широком смислу, један начин схватања дат људскоме роду, и то начин благословен, начин изврстан, начин ничим ненаткриљен. Средства која дају Университет, и настава, само су средства. Она су таква, а могла би бити друкчија. Ми улазимо, на пример, у познавање једнога писца биографским подацима просто зато што су они дати, што их имамо, што смо навикли да их скупљамо. То је један прадревни приступ, прилаз. Остаје још она бергсоновска љубав, она симпатија, интуиција, резонанса, сатрепељивост. Ми немамо ништа боље на располагању. И то средство наравно, далеко је од савршеног. Па ипак, ако га примените, ви ћете боље разумети књижевна дела, господо професори, а и деца којој предајете. Употребите то средство, у недостатку других, савршенијих, која немамо, и ко зна хоћемо ли их икада имати. Ја знам да су вас учили сувопарности и да сте горди на ваше тобожње стварно знање класификације, деобе, године и раздобља. Ах, како је то недовољно! Зашто се код нас тако мало воли литература? Зашто је код нас тако мало сјаја чистога и моћнога израза? Јер сте много горди, господо наставници, на своје сувопарно уџбеничко знање, које деци намећете и које деци трује чисте изворе литературе. Љубав је бољи пут! Покушајте да волите књижевност! Видећете како је то и лако и дивно. И јата непрегледна наше омладине, сувопарно васпитаване, осетиће струјање праве књижевне занесености. Из тешкога сна мртвих шаблона пробудиће се они. Почеће да траже стил, наћи ће стил, и видеће, шта значи надахнути израз за општу и за личну срећу! Станислав Винавер Из Дела Станислава Винавера, Одбрана песништва, књига 4, приредио Гојко Тешић, Службени гласник, Београд, 2012.

имагинарни музеј термин који је сковао француски књижевник Андре Малро (André Malraux, 1901 – 1976) у свом делу „Психологија уметности“ 1947. године. Означава скуп културних добара свих народа, који се, по својим вредностима, могу сматрати општом ризницом човечанства. Малро наглашава да овај термин не обухвата само западну културу већ културу свих региона и свих периода. 101

listal.com

Кроз прозор моје ћелије видео сам како се рађа нови дан с небом скоро без облака. Мислио сам како ће многи људи и жене почети да се дижу, а затим да доручкују, читају новине и иду у канцеларију, или да хране децу или мачку, или да говоре о синоћњем филму. Осетио сам да се у мени отвара и расте нека црна провалија. Ернесто Сабато, Тунел, превод Рајна Ђурђев, Енигма, Панчево, 1998. 102

Branko Ćopić - Orlovi rano lete Ivo Andrić - Prokleta avlija Danilo Kiš - Rani jadi Miloš Crnjanski - Lirika Itake Miroslav Krleža - Deset krvavih godina Tin Ujević – Poezija F. M. Dostojevski – Kockar Ernesto Sabato – Tunel Alber Kami -Mit o Sizifu Rejmond Čendler - Dugi oproštaj G. G. Markes - Sto godina samoće Filip Larkin – Poezija

BIJEG U SLOBODU Iako sam u dvanaest godina osnovnog i srednjeg obrazovanja uvijek na kraju školske godine imao sve petice, bivajući tako ono što se u Srbiji obično naziva „vukovac“, nisam gotovo nikada imao primjerno vladanje. Bio sam nemirno dijete koje je teško podnosilo pedagoški dril da se ne vrti, da ne dobacuje, da ne priča, da se ne podgurkuje, da se ne ponaša kao robot na sedativima. Ni bježanje s časova nije mi bilo strano. Ipak, nije da sam bježao s časova kad sam se bojao ispitivanja ili kontrolnog rada. Obično bih bježao kad mi je nešto bilo nepodnošljivo. Sa časova srpskohrvatskog nikada nisam bježao ako mi se knjiga koju smo radili za lektiru nije dopadala, bježao bih jedino ako bi mi se jako dopadala. Nisam mogao da podnesem da mi se glupavom i birokratskom interpretacijom kvari utisak o knjizi koju volim. Osnovnu školu sam započeo i završio u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini kao dijelu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Srednju školu sam započeo i završio u netom nezavisnoj Republici Bosni i Hercegovini, u vihoru rata, prije nego je Dejtonskim mirovnim sporazumom ona postala (samo) Bosna i Hercegovina. Oba lektirska kanona bila su, vidim to iz sadašnje perspektive, jednim dijelom i ideološki strukturirana, kako valjda uvijek mora da bude. Čini mi se, međutim, da je izbor lektire uvijek manji dio problema, da se suština svodi na interpretaciju. 103

Nije, naravno, da je literarna vrijednost bila ključni kriterijum za ulazak u školsku lektiru (kao što vjerovatno nije nigdje i nikad). Za roman Mladena Oljače Tri života bilo je važno što govori o partizanskoj borbi za vrijeme Drugog svjetskog rata, dok je Zeleno busenje Edhema Mulabdića u lektiru uvršteno kao „prvi bošnjački roman“. Ipak, bili su u toj lektiri i Andrić i Ćopić i Krleža i Kiš i Tolstoj i Balzak i Flober i Dante; hoću reći, suština je ipak bila u književnosti. Pitanje je samo šta se od te književnosti htjelo i šta je bio cilj. Religije uglavnom tvrde da o djelima valja suditi prema namjeri. U materijalnom svijetu im je bolje suditi po posljedicama. Svrha čitanja lektire tokom obaveznog obrazovanja trebala bi biti, uz upoznavanje djece s vrhovima domaće i svjetske književnosti, stvaranje generacije odraslih ljudi koji će biti u stanju da književnost razumiju i u njoj uživaju, ljudi za koje će jezik biti nešto više od sredstva za najrudimentarnije usmeno sporazumijevanje. U tom smislu nam valja sa žaljenjem primijetiti da ovdašnjoj lektirskoj praksi to i ne uspjeva baš najbolje. Hoću reći, ti se ciljevi, očito, baš i ne ostvaruju. Usporedimo li tiraže knjiga u Srbiji sa tiražima u zemljama s približno istim brojem stanovnika, recimo sa Švedskom i Norveškom (Švedska ima nešto više, a Norveška nešto manje stanovnika nego Srbija; zapravo je Srbija tačno negdje na sredini između švedske i norveške populacije), primijetićemo da su tiraži u Srbiji mnogo manji. Dio toga valja, naravno, otpisati na ekonomsku situaciju, dio na klimu, mentalitet, istoriju i još svašta nešto, ali dio zavisi i od prakse čitanja odnosno interpretiranja obavezne školske lektire. Razlika je jednostavno prevelika da bi se objasnila bez uticaja školstva. Takođe, i prosječno manji tiraži novina spadaju u isti folder, kao i replika koja se često čuje o relativno niskom nivou pismenosti čak i fakultetski obrazovanih ljudi. Ključno je pitanje: Šta se zapravo pokušava postići obaveznom školskom lektirom? Je li cilj upoznati cjelokupnu populaciju sa dajdžestiranom istorijom svjetske i nacionalne književnosti ili stvoriti generaciju u kojoj čitanje neće biti omiljeno samo među onim „fanaticima“ koji bi čitali i kad bi čitanje bilo zakonom zabranjeno i kažnjivo? Ili oboje, ako je moguće? Čini mi se da bi „projekat lektira“ ipak prvenstveno morao da teži stvaranju slobodnih odraslih ljudi koji znaju da je memorija čovječanstva u tekstu i koji će biti svjesni koliko čitanje obogaćuje. Upoznavanje s kanonom može se i treba sprovesti kroz redovnu nastavu. Lektira treba biti nešto drugo, užitak i sloboda, uvid u istinitost onog spontanog Borhesovog usklika: Kako je lijepa književnost! Čitanje lektire treba lišiti onog klišejiziranog oblika samo jedne jedine ispravne interpretacije i onog skoro karikaturalnog pitanja Šta je pisac htio da kaže. Lektira treba da bude prozor u drugi svijet, bijeg u slobodu. 104

Postoji nekoliko divnih rečenica čiju istinitost svako za sebe sam treba da osjeti. Prust recimo kaže: „Možda u našem detinjstvu nema dana proživljenih s tolikom potpunošću kao onih za koje smo verovali da smo ih propustili bez života, onih koje smo proveli uz omiljenu knjigu.“ Somerset Mom je sažetiji: „Steći naviku čitanja znači izgraditi si utočište zaštićeno od gotovo svih jada života.“ Logan Persol Smit je pak ponešto radikalan: „Ljudi kažu da je život prava stvar, ali ja više volim čitanje.“ Lektira svakom djetetu i svakom omladincu treba barem da pokaže odakle izviru ovakva osjećanja. Jedan svoj esej Danilo Kiš započinje rečenicom: „Kada u prvi plan književno-teorijskih razmatranja dospe definisanje žanra, to i takvo stanje najčešće svedoči o njegovoj stagnaciji.“ Ako bismo i fenomen čitanja posmatrali kao svojevrstan žanr, sama ovakva upitanost govori o stagnaciji. Jasno je, dakle, da se ne čita onoliko koliko bi trebalo. Čitanje kao takvo neodvojivo je od naše kulture. Fenomen čitanja srž je judeohrišćanske civilizacije, srž svih monoteističkih religija nastalih na Bliskom istoku. Jevreji su poznati kao “narod knjige”. U istoriji hrišćanstva poznata je često komentirana priča o konačnom preobraćenju svetog Avgustina. Avgustin je, naime, zna to i Mik Džeger, htio postati svetac, ali što je kasnije moguće. Jednom je prilikom, međutim, Avgustin sjedio u vrtu i čuo je glas (dječiji, anđeoski) i riječi tole, lege što je sebi protumačio kao uzmi, čitaj. Uzeo je Bibliju, pročitao neku od poslanica svetog Pavla i napokon postao hrišćanin. Kad je riječ o islamskom stavu prema čitanju, izuzetno je znakovita činjenica da je prva riječ objavljena poslaniku Muhamedu bila riječ ikre, a ona znači upravo – čitaj. Počeci čitanja u nekom su smislu, dakle, povezani s religijom i možda baš to i jest razlog da i ateisti u činu čitanja nalaze nešto sveto. Kasnije, sa Don Kihotom i Madam Bovari, čitanje baš iz religijske perspektive postaje „đavolja rabota“. Dvadeseto stoljeće i dvadeset prvo stoljeće u svom stavu prema čitanju često kao da variraju davnu religijsku ambivalenciju: čitanje je dobro ako je u svrhu učenja, a loše ako je u svrhu zabave. Kome se nije desilo da u školi pod klupom čita strip u vrijeme dok nastavnica zapravo želi da svi čitaju nekog (obično) dosadnog lektirskog pisca. Takvo kršenje discipline, ako biste bili uhvaćeni, smatralo se dosta ozbiljnim, a moglo je završiti i konfiskacijom dragocjenog stripa. Ni u školi se, dakle, čitanje nije smatralo a priori dobrim. Problem je, naravno, u uživanju, u višku uživanja, u hedonizmu, a bez hedonizma u čitanju ni samo čitanje nema previše smisla. Ima u svim vremenima i onih što čitanje žele predstaviti kao muku, onih vječitih književnika i fariseja koje ponajviše vrijeđa činjenica da neko u tom čitanju – što je za njih patnja i muka – uživa. Obično su smrtno ozbiljni i obično čitanje izjednačavaju sa odricanjem, odricanjem općenito, a posebno sa odricanjem od života. Žele da ih se smatra svecima jer su se života odrekli, no (pravog) života oni zapravo nikad nisu ni imali. Bješe li ono Kami što reče da mnogo čitanja vodi prema životu, a malo čitanja odvodi od života? Jer, čitanje je život! 105

Čitanje lektire treba da sugeriše ovu istinu. Dio toga se postiže izborom naslova, a dio načinom na koji će se o pročitanim knjigama govoriti. Ne treba djecu disciplinski kažnjavati što ne čitaju, kazna im treba biti izopštenost iz vlastitog društva, ignorancija kad se raspravlja o nečem što se smatra važnim i dragocjenim. Nije nemoguće doći do te tačke. Čitanje lektire treba da postane samo sebi nagrada, a u tom slučaju će nečitanje automatski samo sebi postati kazna. Bez takvog stava i takve atmosfere, čitanje lektire nosiće i dalje oreol dosadne obaveze, a iz toga ništa dobro ne izbija. Dok god na internetu budu postojali sajtovi sa bizarnim dajdžestima knjiga iz lektire, dok god djeca budu radije gledala ekranizacije djela iz lektire nego ih čitala, dok god bude zabrinutosti uoči časa srpskog na kome se obrađuje lektira, stvari se ne kreću u dobrom pravcu. Lektirska revolucija započinje kad rasprava o knjigama iz lektire ne bude čekala školski čas. Znam da je to moguće. Znam da sam o nekim knjigama iz lektire strastveno raspravljao sa svojim školskim drugovima tokom vikenda, prije onog ponedjeljka kad nas je čekao čas lektire sa profesorkom Zdenkom M. Ima knjiga koje su življe od života, a omladinci znaju da prepoznaju šta je živo. Uz pomoć takvih knjiga valja ulaziti u svijet književnosti. To su one knjige što su, po znamenitoj Kafkinoj frazi, sjekira za zamrznuto more u nama. Pa nas sjekira vodi ka Raskoljnikovu, a more ka kapetanu Ahabu. I lektira radi svoj pos’o...

Loomis Dean

MUHAREM BAZDULJ /pisac/ 106

Основни разлози за упис у библиотеку Потребу за лепом књижевношћу у највећем броју случајева имају следеће категорије:

•76 посто домаћица са високим образовањем; •67 посто стручњака са високим образовањем, и то природно-техничког смера; •63 посто просветних радника и уметника; •61 посто пензионера са средњом школском спремом; •61 посто квалификованих радника; •58 посто домаћица са средњом школском спремом; •55 посто пензионера са високим обрaзовањем; •55 посто стручних радника са средњом школском спремом; •52 посто административних радника са средњом школом.

Учесталост долажења у библиотеку Код школске и студентске омладине налазимо следеће модалитете: −Два до три пута месечно у библиотеку долази:

1) 47 посто ученика средњих стручних школа; 2) 34 посто ученика гимназије; 3) 27 посто ученика за радничка занимања.

−отприлике једном недељно у библиотеку долази:

1) 23 посто ученика школа за радничка занимања; 2) 18 посто ученика гимназије; 3) 16 посто ученика средњих стручних школа.

Резултати истраживања пренети из публикације Читаоци београдских библиотека, Завод за проучавање културног развитка, Београд, 1973. 107

DETINJSTVO IZMEĐU KORICA Vreme je praznika, pa me familija i prijatelji ovde u Čikagu pitaju kako sam praznike provodila u doba detinjstva. Pošto sam rođena 1974. uvek pomenem jedini praznik u godini posvećen samo nama deci: Dan dečje radosti. Na taj praznik, ako me sećanje služi, ujutro se išlo u školu na slikanje sa Deda Mrazom i po novogodišnji paketić. U paketiću slatkiši, pokoja igračka i obavezno knjiga. Od tada mi se ubrza prenos signala dopaminskih receptora na samu pomisao na 31. XII: svake godine bih ga provela čitajući od ručka do večere na svom krevetu koji se preko dana pretvarao u kauč, pored plastičnog bora okićenog krhkim loptastim ukrasima i prastarim bombonima umotanim u raznobojnu foliju. U periodu formativnih godina poslednji put sam tako provela Novu godinu 31. XII 1990, mada tada već više nije bilo Dana dečje radosti, bila sam gimnazijalka, a i socijalizam je upravo bio nestao. Knjigu nisam dobila u paketiću, nego sam je pronašla u lokalnoj biblioteci u Radničkom domu u Borovu Naselju: Zatvorska ptičica Kurta Vonneguta, u prevodu Omera Lakomića, u izdanju Biblioteke Hit iz Zagreba, za urednika Zlatka Crnkovića (1931 - 2013). U biblioteku su me upisali pred polazak u osnovnu školu, a mislim da je prva knjiga koju sam posudila bila Maca papučarica Ele Peroci, u obliku slikovnice sa ilustracijama Ančke Gošnik Godec. U svakom slučaju, biblioteka je bila tek mala podružnica vukovarske Gradske knjižnice, predviđena za skromne potrebe radnika fabrike Borovo i nas, njihove dece. Pamtim da su Borovčani bili ponosni na bazen, teniske terene i veliku sportsku dvoranu, dok ih je kultura manje zanimala (čast izuzecima), tako da je biblioteka jedva imala više knjiga za decu od male lokalne knjižare. Na sreću, bibliotekarka bi me pustila da pregledavam i posuđujem knjige sa polica za odrasle - uz knjige koje smo nabavljali u knjižarama i preko kataloga, to je bilo sasvim dovoljno za ovu učenicu Eksperimentalne Osnovne Škole „Ivan Goran Kovačić”. Vremenom su se nametnule dve naklade: Biblioteka Hit i Biblioteka Hitić. Hit je uređivao Zlatko Crnković, a ova legenda od čoveka je prevela i Tajni dnevnik Adriana Molea, kao i Nove jade Adriana Molea Sue Townsend u izdanju Hitića. Te knjige, doduše, nisam nabavila u biblioteci.

108

One su iz knjižare stigle pravo u naš stan, da bi posle retko kad boravile na policama: uvek ih je neko od nas čitao. Kad se u tišini stana začuje nečiji smeh znalo se da je u pitanju Sue Townsend. Bilo je još nekoliko knjiga na koje se nije hvatala prašina. Te knjige su obično bile poveće, tvrdih korica, lepo dizajnirane, ponekad sa ilustracijama: Kosmos Carla Sagana, enciklopedije Jugoslavenskog leksikografskog zavoda na čelu sa Miroslavom Krležom, Federico Garcia Umro od ljubavi Lorca i Slap: Izabrane pjesme Dobriše Cesarića. Ove dve knjige poezije su ujedno imale gramofonske ploče sa recitacijama: Cesarić u vlastitoj izvedbi, a Lorcu je čitao glumac Zlatko Crnković (1936 - 2012), imenjak i sugrađanin već pomenutog prevoditelja i urednika. Raniji period je označila biblioteka Vjeverica, često u vidu školske lektire, kao npr. dela Augusta Šenoe. Mada ne pamtim uvek, dok pregledavam naslovne strane poznatih knjiga u Google Images, šta je od toga bilo obavezno, a šta sam sama birala. Čini mi se da sam Djeco, laku noć Ele Peroci sama birala, s obzirom da sam već bila fan Mace papučarice, a da je Mali princ Antoine De Saint Exuperya bio lektira, ali nisam sigurna. Dobro se sećam da smo jednom prilikom preko kataloga naručili Tata, ti si lud Williama Saroyana i Mama, volim te istog autora, koje sam dugo iščitavala, pokušavajući da zamislim kako izgleda Uvala Polumjeseca u Kaliforniji ili kako je to živeti samo sa mamom u hotelskoj sobi u New Yorku dok ona ide na audicije ili na posao u kazalište. Uz pomoć Google Images, uspomene na knjige naviru i mešaju se sa destinacijama porodičnih putovanja. Ciciban Otona Župančiča mi je mama kupila u knjižari u Dvoru na Uni. Kad smo stigli u prabakinu kuću u obližnjem selu ja sam sela i napamet naučila jednu od pesama u toj starinskoj seoskoj kući koja se verovatno nije puno razlikovala od one u kojoj se Oton rodio u 19. veku. Bajke i priče Hansa Christiana Andersena su mi doneli u bolnicu u Zagrebu gde sam se leta 1981. lečila od parazita u stomaku.

nakamniskem.si 109

Tek mesec pre toga sam zurila u Jadran na plaži u Čanju, znajući da priču o Maloj Sireni ne trebam shvatiti bukvalno, ali čije skrivene poruke mi nisu bile najjasnije. Kameni cvijet Pavela Bažova (u izdanju sarajevske Biblioteke Lastavica) sam dobila u novogodišnjem paketiću negde početkom osamdesetih, pa sam knjigu ponela u Vranje, gde smo proveli zimski raspust te godine: Ural i južna Srbija su mi od tad prepleteni u mislima. Čikago, 2. II 2017.

SNEŽANA ŽABIĆ /pesnikinja/ 110

ИЗВЈЕШТАЈ О ВОДОСТАЈУ РИЈЕКА „Сава код Галдова – сто двадесет и пет, Сава код Галдова један, два, пет...“ Дубоки спикеричин глас на Радио Загребу читао је „водостај“ на крају дневних вијести. Ја сам замишљала људе из Служби мјерења ријека како у гуменим чизмама прилазе некој црвено означеној летви и видјела њихове биљежнице у које уписују водостај дрвеним оловкама које се морају наслинити да би писале. Дунав нисам могла ни замислити. Ни Тису. Сандра Антолић Л. YU М.

Крајолик. Препоручујем поновно сазнавање и поновно приближавање крајолику. Овде препоручујем вежбу о односу оба места пребивања: • •

трагичног (као: Рилкеово – „једно спрам другог“) хармонично (као: Витменово – „усред“)

који одговарају карактеру субјект/са-објект свих људи. Обнављање дипломатских веза с природом, с крајоликом, степеновање oве климатске промене ка Make-Love-Not-War револуцији у пријатељевању с првобитном оличеном/очовеченом натуром, благост иманентности пред лахором над потоком, пред жутим жуманцета, пред препеченом јабуком – и ниједан кубик милиметра мање орадошћеног психоделицијума – то је неопходно за најhigh замах личности. Окопенко

111

culturificio.org

Бајка о материјализму - Алфред Деблин Влати траве - Волт Витмен Кафка за и против - Гинтер Андерс Вадисрце - Борис Вијан Одисејеве сузе - Роже Греније Антологија црног хумора - Андре Бретон

112

Хроника о Гвајаки Индијанцима - Пјер Кластр Лет колибрија - Мајкл Никол Обојени - Александар Жарден Венерино завештање - Ензо Корман Испламсавање - Пјер Рошел Мудрост стараца - Сузуки / Кнутсон

france5.fr

САША СТОЈАНОВИЋ /киша/ 113

Leksikon vodi raÄ?una o budoarima, a ne samo o sanskritolozima. Enciklopedija je cijela skraÄ&#x2021;ena biblioteka, samo ona Britannica toliko raspreda o strategiji kao da ju je imaginirao jedan kasniji Walter Scott. Vjerujte mi, dobar leksikon najugodnije je ĹĄtivo. Meni na svakoj stranici pjeva poluzaboravljene ljubavne pjesme. Tin

114

59. Вијон

Оно што песник не посвети, не може доспети у царство Божије. Вијон је посветио предграђе, улицу, псовке, разметање, безобразлук. Употпунио је царство божје крчмом и вешалима. Бела Хамваш, Сто књига, превод с мађарског и поговор Сава Бабић, Тардис, Београд, 2011.

115

(Простор за уписивање школског рада насловљеног „Мој први фетиш“)

Поговори/заглавља. – Арчимболди, - Афирмативна поезија, - Барок, Географија, - Дебели људи, - Деформација, - Дијалект, - Еклектицизам,

- Збирка мотива, - Џојс, Колаборација, - Композиција, - Кулинарски, - Лавиринт, Лексикон-роман, - Локализација, - Манипулација, - Nouveau roman, - Одушевљење, - Политика, Поп-роман, Правило игре, - Реализам,- Свезнајући приповедач, - Секс,

Слобода коју мислим, - Специфична тежина, - Сузи и Ајске-епилог, - Тела, - Узорак очекиваности, - Фетишист, - Цигара, - Чежња. A-O

116

КЊИГЕ ЗА ЖИВОТ НА МЛАЗНИ ПОГОН Како могу да препоручим 12 књига за 12 година? Могу само да их додам на све оне, вековима скамењене, што су заједно синоним за светску књижевност. Само што се светска књижевност и даље пише и – руку на срце – све је више светска. Боље речено, све је мање национална, у ускогрудом смислу те речи. Како, дакле, да се пронађе 12 књига које ће деци објаснити данашњи свет? И то данас, кад је све много брже него у мојим школским данима? Кад деца расту брже од нас. Као да је било јуче кад смо се у школи жалили, ми „друштвењаци”, да нас нико не подучава заиста савременој уметности него да нам се одавно мртви људи потурају као наши исписници? Зашто бисмо понављали исту грешку? И то у доба кад интернет и друштвене мреже стављају свакодневно на пробу наше истине одраслих? Одмах да кажем да књиге за децу нису моја јака страна. Што никако не значи да сматрам како деца не треба да читају књиге – за одрасле. Добро је припремити се унапред за тај свет, који ће свакако доћи брже но што се и деца и родитељи надају. Док се прочита туце књига - ево нас на прагу света одраслих! Данашње сликовнице и књиге за децу заменили су телевизија и интернет. Школа, она права, старинска, може да се нада само часном поразу. Победи – никако. Оно мало часова језика и књижевности свакако ће деловати ту и тамо да се нечија паметна главица мало отвори, али процентуални рачун је немилосрдан. Fast & Furious 8 стиже за зимске празнике свима који већ нису скинули Вина Дизела & Cо са интернета. Али ако Дон Кихот није могао против времена како ћемо ми? За сат и по јурњаве колима и напуцавања, Вин и друштво су спуцали неколико годишњих буџета – ионако драматично скромних – за свеколико образовање цвета наше омладине. А знамо да будућност остаје младима. Стога предлажем, дакле, да млади не губе време, него да одмах пређу на књиге за одраслe. Неке од њих су толико добре да их свако може разумети, наравно на свој начин и не обавезно у потпуности, али шта мари? Можда не знамо из које је године берба, али нам је јасно да је вино добро кад га окусимо. Да не буде неспоразума: нисам за то да се традиционална лектира просто прецрта, али јесам за то да се темељно ревидира и темељно растерети „информацијске буке”. Не умарајмо дечје очи вишком превазиђеног, анахроничног материјала, често историјски прецењене вредности, у неком времену друкчијих параметара политичке коректности: растеретимо, на пример, лектиру јуначкородољубиво/националног багажа. Нека се ратничкој прошлости да 117

права мера у култури савременог клинца. Ко зна, можда би данашњи тинејџери да сазнају нешто и о миру? За не дај боже. Иронију на страну, у реду је знати и читати ко су Краљевић Марко и Косовка девојка, али спустимо на земљу и проредимо мало пегазе и униформе које их вековима појахују – од турских времена, преко солунских јунака до ода Титовом шињелу; о партизанским куририма, Бошку Бухи, Николетинама и Шарцима да и не говоримо. По мало од свега, то да: од Милоша Обилића, преко Хајдук Станка и Хајдук Вељка, до 300 каплара и фикционализованих варијанти Лоле Рибара – да се сачува историјски континуитет. Али, зар није дошло време да признамо клинцима да живот није само рат, поготову не шаљиви; не злоупотребљавајмо више књижевност/лектиру за стварање света Мирка и Славка свих времена. Направимо места и за друге регистре и садржаје!

David Levenson (elle.com)

Макар у књигама не будимо све конзервативнији. Ако неко крене да нас прозива за слободоумност, увек можемо рећи да су измишљене. Дајмо, на пример, клинцима да читају (и гледају) нове (и новооткривене) бајке: Толкина, авантуре Харија Потера: нису ништа горе од Гримових и Андерсенових, свакако нису некрофилније, педофилније, антропофагичније од њих. Одавно подозревам да су најпопуларније бајке, прво штиво мале деце, писали дубоко перверзни људи и да прича о катарзи ту не држи баш најбоље воду. Убод Трнове Ружице, Бим и Бум у тесту па у рерни, Ивица и Марица, Црвенкапа и вук, Три прасета – супер приче да се не изађе испод кревета, а камоли из куће. Социопатски вадемекум. Очигледно, учили смо сувише дуго нашу децу која тек сричу слова да је напољу џунгла пуна вукова и вештица. Свет Харија Потера је all inclusive Дизниленд у поређењу са „класицима”! 118

Сем тога, свет се мења и то убрзано. Крајње је време да то признамо и у нашим окошталим школским лектирама. Не само да га је технологија учинила мањим и приступачнијим, него су култура, знање, различите традиције демократизовани и много интерактивнији него у време кад су Алпи били препрека Ханибалу. Манимо се, дакле, евроцентричне лектире. Нико нормалан неће искључити из ње Балзака, Стендала, Дикенса, Достојевског, Толстоја, али морамо навикавати своју децу да има писмених људи и у „остатку света”. Да се сад не убеђујемо да ли сам у праву кад кажем да се заправо данас (већ деценијама) најбоље пише „на периферији” – дакле, уведимо у обавезну литературу Арундати Рој, Чимаманду Нгози Адичи, Харукија Муракамија (Токио блуз), Нобеловце Џона Максвела Куција и Марија Варгаса Љосу, мултикултурне светове Зејди Смит и Људмиле Улицке, Халеда Хoсеинија и Амина Малуфа. Покажимо и у избору обавезне књижевности колико је свет данас мултикултуран: да су међу најбољим британским писцима Пакистанац (Ханиф Курејши), Јапанац (Казуо Ишигуро) и Јамајчанка (Зејди Смит), да се кључни француски драматичар зове Јасмина Реза, да најбољи немачки прозаист не следи К&К узоре већ пише као Американци (Бернард Шлинк). Покажимо деци да је добра књижевност, и уметност уопште, алат за разумевање света у којем им је допало да живе, свидело им се то или не. Да то није мртво слово на папиру које „нема везе са животом”, како ми је то за Дон Кихота рекао један клинац. Пођимо оданде где се својевремено стало: на пример, од Сартра и егзистенцијализма наовамо; укључимо, на пример, ремек-дела Џулијена Барнса (The sense of ending), Ишигура и Мекјуена (Субота), у препоручљиву, не обавезну, лектиру; пођимо од приповедака Чехова и Хемингвеја, али не заборавимо Борхеса, Кортасара, Карвера и Лори Мур, јер су они најбољи од најбољих. Данашња деца примају њихове вибрације. Ако су тероризам и насиље (Субота, Јан Мекјуен) и наркотрафикантски криминал највећи проблеми данашњице, не зазиримо од њих кад већ има савршених књига које о њима говоре (Халед Хoсеини, Фернандо Ваљехо). Ако је живот постао фрагментарни тривијализовани медијски мозаик, дигресија дигресије, зашто не укључити књиге које о томе говоре (Сведок Хуана Виљора или Њујоршка трилогија Пола Остера)?; ако су утопије потрошене у политичком лицемерју, пустимо уметност да о томе каже своју реч (Падура Фуентес, Педро Хуан Гутјерес, Алберто Тиска, Лимонов, Улицка). Могу да уложим своје паре и да се кладим да ће деца престати да се мрште ако им горку и тегобну храну класичног образовања зачинимо заиста савременим тумачима света. Можда неће одмах све баш најбоље 119

разумети, али зар не тежимо одувек потцењивању наших наследника: деца схватају брже од нас како ствари функционишу, од смартфона до смисла једне праве мултикултурне хаотичне књиге која толико личи на свет у којем живе. Ево, дакле, једне могуће листе савремених „величанствених 15”. Она подразумева да претходно из лектире нису искључени ни Луис Керол ни Марк Твен, ни Чехов ни Хемингвеј, ни Нерудине песме, ни Пинтерове и Бекетове драме, ни многе друге цигле Вавилонске куле. Књиге би требало, једноставно речено, да нас шире а не да нас скупљају, да нам помажу да боље разумемо свет а не да га се плашимо и од њега зазиремо, јер само провинцијални дух верује да између непознатог и непријатељског стоји знак једнакости.

Џон Максвел Куци - Исусово детињство (Disgrace, Чекајући варваре) Пол Остер – Левијатан Х.Л. Борхес - Изабране приче Марио Варгас Љоса - Јарчева фешта Фернандо Ваљехо - Богородица плаћеника Габријел Гарсија Маркес - Сто година самоће Чимаманда Нгози Адичи - Црвени хибискус Арундати Рој - Бог малих ствари Иан Мекјуен – Субота Рејмонд Карвер - Изабране приче Људмила Улицка - Весели погреб Харуки Мураками - Токио блуз Зејди Смит - О лепоти Хуан Виљоро – Сведок Амин Малуф – Самарканд

БРАНКО АНЂИЋ /књижевник/ 120

МОЈ ГАВРАН

Гавран је слетео на дрво крај мог прозора. Није то био гавран Теда Хјуза, нити Галвејев гавран. Нити Фростов, Пастернаков или Лоркин гавран. Нити један од Хомерових гавранова, пун крви с бојног поља. Био је то просто гавран. Који се никад у животу ни у шта није уклапао, Нити је икад урадио нешто вредно помена. Поседео је ту на грани неколико минута. Онда се дигао и одлетео прелепо из мог живота.

killauthor.com

Рејмонд Карвер, Песме, превео Милош Комадина, Матица Српска : Нови Сад, Цицеро : Београд, Писмо : Земун, 1994. 121

Због чега читам ту књигу? Немам намеру да код куће правим тераријум. Још мање акватераријум. Немам, такође, намеру да гајим водоземце и гмизавце, макар и најлепше. Ни да имам каспијску харингу, иако то због захвалног имена и симпатичне нарави заслужује. Неће ме ни даждевњак с плућима, навести да га гајим, иако то створењце има плућа, чак и шкрге и живи свој живот, а ни онај други, бесплућни. Одустајем од друштва аустралијске гуштерице из реда tiliqua, иако би вредело проверити где почиње, а где се завршава, јер јој реч личи на главу. Одричем се и змије из породице Dasypeltidae, иако се у њеном грлу налазе веома особене коштане израслине за смрскавање љуске прогутаног јајета. За ту братију немам ни места ни времена, а по свој прилици ни нерава за набављање одговарајуће хране. Морала бих свакога дана да доносим мушице, глисте, скакавце, мале и средње птице, пужеве, ларве, лептире, бубашвабе и црвене црвиће у свежем стању. Већина тог провијанта ми је позната и симпатична. Једино бих црвене црвиће могла давати без жаљења да их ждеру. Тако ми се бар чини, јер у ствари не знам шта би било. Речју, нисам прави адресат те књиге. Читам је само због тога што ми је од детињства гомилање непотребних информација причињавало задовољство. Уосталом, да ли унапред зна шта је потребно, а шта није? На пример, упутство како послати жабу поштом, да чилa и задовољна стигне на одређено место, у сваком тренутку може бити од користи приватно и колективно. Своје обимно знање о гмизавцима и водоземцима Адам Таборски приказује са великом љубављу. На сличном високом емотивном нивоу су и фотографије Леха Вилчека. Знатно горе стоји ствар с мапом данашњег света, јер на њој нема Енглеске и Ирске, цртач је једноставно заборавио на њих. Можда је једноставно несвесно прихватио тачку гледишта водоземаца и гмизаваца за које је потонуће у море два мала острва обична ситница у поређењу са катастрoфама из мезозоика. Вислава Шимборска, Необавезна лектира, избор и превод с пољског Бисерка Рајчић, Просвета, Београд, 2006. 122

(...) Дакле, пре него што наставим да говорим о свом књижевном стваралаштву, хтео бих да кажем неколико речи о књигама које су мени важне. Знам да ће овај списак обиловати пропустима, као што је редовно случај са списковима. У ствари, опасност састављања списка лежи у томе што се изостављене ствари истичу и што људи сматрају да сте безосећајни. (...) Када помислим на Хиљаду и једну ноћ, прво осећање које ми се јави јесте осећање бескрајне слободе. Ипак, у исто време знам да је ова књига, иако велика и слободна, ограничена на неколико образаца. (...) Иако смо склони да помислимо о самој величини као о нечем бруталном, сматрам да постоје многе књиге чија суштина почива у томе што су обимне. На пример, у случају Хиљаду и једне ноћи треба да мислимо на то да је књига велика, да се прича наставља, да можда никад нећемо стићи до њеног краја. Можда нисмо никад прошли кроз Хиљаду и једну ноћ, али чињеница да су те ноћи присутне даје ширину целој ствари. Ми знамо да можемо да ронимо дубље, да можемо да лутамо даље, и да ће сва чуда, чаробњаци, три прелепе сестре, и тако даље, увек бити тамо, да нас чекају. Има других књига на које бих желео да подсетим – на пример, Хаклбери Фин, која беше једна од првих које сам прочитао. После тога сам је читао безброј пута, као и Кроз сито и решето (првих дана у Калифорнији), Живот на Мисисипију итд. Ако бих морао анализирати Хаклберија Фина, рекао бих да је, за стварање велике књиге, можда потребна само једна главна и врло једноставна чињеница: у склопу саме књиге мора постојати нешто што прија машти. У случају Хаклберија Фина, осећамо да је идеја црнца, дечака, сплава, Мисисипија, дугих ноћи – да те идеје некако пријају машти, да их машта прихвата. (...) Тако мало знамо о себи да сам ја, када сам читао Дон Кихота, мислио да га читам због уживања у архаичном стилу и у пустоловинама витеза и штитоноше. Сада мислим да је моје уживање потицало од нечег другог – да је потицало од лика витеза. Сада нисам сигуран да верујем у догодовштине, или у разговоре између витеза и штитоноше: али знам да верујем у лик витеза, а сматрам да је Сервантес измислио догодовштине да би нам приказао лик главног јунака. Исто би се могло рећи за једну другу књигу коју можемо назвати малим класичним делом. Исто би се могло рећи за г. Шерлока Холмса и др Вотсона. Нисам сигуран да верујем у баскервилског пса. Сигуран сам да не верујем да се могу уплашити пса који је обојен светлом бојом. Сигуран сам да верујем у г. Шерлока Холмса и у лудо пријатељство између њега и др Вотсона. (...) па тако можемо да замислимо тренутак када ће Дон Кихот и Санчо Панса, Шерлок Холмс и др Вотсон још увек постојати, иако све њихове згоде и незгоде могу бити заборављене. 123

(...) Сада ћу прескочити много година и отићи ћу у Женеву. Тада сам био врло несрећан младић. Мислим да младићи воле да буду несрећни; дају све од себе да тако буде и обично успевају у томе. Затим сам открио једног писца који је несумњиво био срећан човек. Мора да сам се 1916. упознао са Волтом Витменом, када сам се застидео због своје несреће. Осетио сам стид зато што бејах покушао да будем још несрећнији читајући Достојевског. Сада када сам поново прочитао Волта Витмена, као и његове биографије, претпостављам да је Волт Витмен, када је читао своје Влати траве, вероватно рекао себи: „Ах! кад бих само био Волт Витмен, космос, син Менхетна!“ зато што је неусмњиво био другачији човек. Он је свакако развио „Волта Витмена“ из себе самог – што је нека врста фанатичне пројекције. (...) Занима ме да ли се то запажа да су По и Оскар Вајлд заиста писци за дечаке. Барем су мене одушевиле Поове приче када сам био дечак, а данас једва да могу да их поново читам а да се не осећам прилично нелагодно због пишчевог стила. (...) Претпостављам да би се одредница писац за децу могла применити на многе друге писце. У неким случајевима, такав опис је неправедан – у случају Стивенсона, на пример, или Киплинга: јер иако они пишу за дечаке, пишу и за одрасле мушкарце. Има, међутим, других писаца које човек мора читати када је млад, зато што ако им човек приђе када остари, када оседи и накупи много лета, онда читање тих писаца може бити непријатно. Можда је богохулно рећи да треба да будемо млади уколико желимо да уживамо у Бодлеру и Поу. Касније је то тешко. Човек мора да отрпи толико ствари; мора да размишља о историји људи итд. (...) Да ли бисмо могли наћи књигу у чије ликове не верујемо, али где бисмо могли веровати причи? Пада ми на памет књига која ме је одушевила: реч је о Мелвиловом Мобију Дику. Нисам сигуран да верујем у капетана Ејхеба, нисам сигуран да верујем у његово непријатељство са белим китом; ликове тешко разликујем. Ипак, верујем у причу – то јест, верујем у њу као једну врсту параболе (иако не знам тачно чега је она парабола – можда је парабола борбе против зла, погрешног начина борбе против зла). Питам се да ли уопште постоје књиге о којима би се ово могло рећи. У Поклониковом путовању, мислим да верујем и у алегорију и у ликове. То би требало проверити.

Хорхе Луис Борхес, Умеће стиха, предавање у част Чарлса Елиота Нортона 1967 – 1968, приредила Калин-Андреј Михајлеску, превео Лазар Мацура, Службени гласник, Београд, 2012. 124

СВОЂЕЊЕ РАЧУНА

125

Историја неког читања је, као и свака историја, несигурна и непоуздана. На пример, могли бисмо имати само два њена актера: читаоца с једне и књиге с друге стране, узете као индивидуум свега икада прочитаног. Али ако бисмо историју неког читања приказали на овакав начин, суочили бисмо се с великим проблемом – с питањем времена. Наиме, тако посматрана, историја једног читања узима тог неког читаоца као непроменљив квалификатив, као детерминисани субјект чије се деловање ограничило на читање објекта/књиге у једном датом тренутку, где се он (тренутак) увек активира при понављању радње без обзира на могућност/чин промене објекта/књиге. Према томе, субјекат/читалац је исти, радња је иста, тренутак је исти, једино књига може бити другачија. А да ли може уколико је све остало детерминисано? Уколико смо један читалац, није ли онда и свака књига једна те иста и има ли онда читање уопште смисла? Ми никада нисмо исти читалац; од прве до последње, бројем прочитаних књига променили смо исто толико идентитета, проживели исто толико паралелних стварности, остварили исто толико различитих метаморфоза... Историја неког читања несигурна је и непоуздана јер кроз уста једног идентитета приповеда се у име идентитета којих више нема, који нису више довољно гласни и убедљиви сведоци. Тест је једноставан: прочитати једну књигу више пута, у размацима од неколико година; само два пута. Ону прочитану у петнаестој години прочитати с тридесет: носталгија, усхићење, разочарање, потврда, ревизија..., питање, питање, много питања – о себи, пре свега. Без питања књига није прочитана ни први ни други пут; није било читања, није било ни књиге, само ми, детерминисани. Предисторија мојих идентитета почиње отприлике с пет година, најлепшом књигом коју сам икада држао у рукама. Она је великог формата, дебела, има најлепшу нијансу плаве боје – као небо у ведро зимско повечерје, изванредно илустрована, тешка је и никада је нисам прочитао. Илустрованa Библијa за младе о којој данас размишљам и из угла теорије хелозоизма, по којој предмети и ствари имају душу коју им ми удахњујемо. Овде је процес, рекло би се, био обостран. Поред црних слова, златном бојом урезани путир и крст били су иницијацијски симболи за преко петсто страница текста које су оживљавале илустрације из света оба Завета. Испоставиће се касније да је ова књига, кроз своје различите манифестације, имала одлучујућу улогу у разумевању свега што ће касније долазити, ову сам само листао и посматрао илустрације. Историја, дакле, почиње другом иницијациом. Учлањењем у градску библиотеку. Стазу од свога стана до библиотеке прошао сам стотину пута, али тај први одлазак, прелазак преко пешачког прелаза с руком у руци најстаријег брата, чије се топлине и јачине стиска и данас сећам, улазак у храм, мирис хиљаде књига, тих милих бактерија прашине, првог уписа сопственог имена и презимена, прва чланска карта и прва узета књига: Свињар, илустрована прича Ханса Кристијана Андерсена. 126

Прича о не суди човеку по оделу, није злато све што сија, највеће човеково благо је његова душа и сл., примерена прваку и свакоме ко први пут узима књигу у руке, макар имао и много година. Други разред доноси још једног моћног савезника, којег сам до тада прилично непријатељски посматрао. Латиницу. Љубоморно сам посматрао своја два старија брата како читају четири књиге Čudesni svjetovi Walta Disneya: плаву – Svijet mašte, црвену – Svijet novih granica, наранџасту – Priče iz raznih zemalja и зелену – Tajni život životinja. Четири књиге у којима упознајете Петра Пана, Робина Худа, Пинокија, шкотска брда, Мароко, Индијанце, Зороа, људе тајги, савана, пустиња и прашума, древне културе, цивилизације и свет животиња. Тешко је описати моје одушевљење и запрепашћење када сам, пре неколико година, ове наслове нашао штампане у ћириличним издањима. Негде у исто време, такође из фабрике Волта Дизнија, захваљујући алманаху Кад је Мики био млад, твдо укориченом издању, почиње и моје, морам признати, краткотрајно и не баш нарочито пасионирано, интересовање за свет стрипа. Трећи разред поново је обележио Андерсен, и то на необичан начин. За домаћи задатак имали смо да прочитамо једну причу коју бисмо потом испричали/препричали на часу. Пред сам полазак у школу схватам да тог дана могу да добијем јединицу, јер причу нисам прочитао, и то саопштавам својој мајци. Она благо скида мој ранац с леђа, онако обувеног ме поставља на кауч у дневном боравку, вади прву, у браон-плиш укоричену, књигу, од неколико, сабраних Андерсенових бајки и почиње да чита Кресиво. Боја њеног гласа, дикција, начин на који је акцентовала неке речи, тихо узимање ваздуха у паузама, опонашање говора јунака постао је од тада мој унутрашњи начин читања бајки и прича за децу који и данас имам.

Четврти разред. Само кратко. Рене Гијо. Бела грива. Прво плакање након читања неке књиге. Први пут питање смрти постављено на другачији начин. Рене Гејо. Бела грива. 127

Пети разред је дубљи продор у очеву библиотеку, у којој проналазим Караван Вилхелма Хауфа, објављену у едицији Моја прва библиотека Спортске књиге. У то време још увек сам о књизи судио по корицама и био фасциниран насловном страном Радомира Стевића – Раса која, својом пустињском бојом, ванредно подражава свет књиге, свет у коме пет трговаца и један странац прекраћују путовањe кроз пустињу причајући својe причe, од којих свака има нешто од фантастичног, страшног и мистичног. Моменат када се на лешу отварају очи док му одвајају главу од трупа први је када сам књигу затворио, бежећи од страха који је једна књижевна слика испоручила испред мене. Том Сојер, Хајдуци и Робинзон Крусо били су у том тренутку мека литература, али и одмор од страха који сам осетио. Шести разред. Антоан де Сент Егзипери. Мали принц. Књига први пут прочитана на једном рођендану, пронађена међу осталим поклонима слављеници. Тада још увек није била у школској лектири или је се не сећам. Шешир. Слон. Змијски цар. Баобаб... Око мене су падале конфете, пила се кока-кола, јели се сендвичи и торта, стигло се и до масних фотa, игре истине и изазова, а ја нисам знао где се налазим. Сећам се да смо сви на том рођендану били еуфорични. Додуше, свако из свог разлога.

J.P.Zlolo

Седми разред. 1998. година. Поред „преисторијске“ Библије, најзначајнија Тачка конекције овог и старих идентитета. Тачка у којој се свест о литератури и уметничком диже на ниво који омогућава трајно спознавања дефекта у себи, друштву, односу према Апсолуту. То је Тачка када ми брат, сада други, пушта на старом Филипсовом касетофону Само пар година за нас, албум Екатарине Велике из 1989. Од првих тактова песме Изнад града и стихова Појели смо свако зрно, / целу ноћ стрпали у недра..., преко хипнотишуће Синхро, онеспокојавајуће Она и он и он и ја, у којој се чује Расли смо на ничијој земљи. / Сурово сунце изнад нас. / Живимо у туђој кући. / Онa и он и он и ја, до завршне Светилиште, у тих 128

45 минута несвакидашњег часа догодила се метаморфоза која је храм библиотеке привремено заменила светилиштем Екатарине Велике. Читав седми и осми разред једина моја литература били су стихoви ЕКВ и The Doors. Најважнија личност за преживљавање у шуми симбола био је, иако другачијег књижевног сензибилитета, мој отац који ми је понудио један од кључева за разумевање поезије, наравно колико то она сама допушта. Осми разред. Драгослав Андрић. Стерео стихови. Рокенрол. Прва година средње школе. Граматика се готово и не предаје. Углавном су часови књижевности. То ми одговара. Часови српског сада имају више духа него у основној. Еп о Гилгамешу. Књига о којој је све речено и у којој је све речено. Ипак, с летњег распуста проведеног у Рашки ја долазим с идентитетом Андрије Курандића, створеног од стране Милисава Савића, који би се у неком новом превредновању српске књижевности морао наћи на много вишој позицији него што му по садашњој подели припада. Љубави Андрије Курандића је роман о одрастању који неким необичним поступком заправо благо пародира билдунгсроман. Ово је роман о идеалима, љубави, провинцији, сексу и, сталној теми Савићевих романа, злу у човеку. У Рашки, о јунаку из Рашке, у митском месту мога детињства, први роман прочитан са ставом „књижевног критичара“. Друга и трећа година средње школе као да су сливена у једну и као да два романа коренсподирају са мном на истоветан начин. Камијев Странац и Кафкин Процес. Временом, поновним ишчитавањем оба романа по други, трећи пут, интересовање и занесеност Камијевим делом се смањује, док се за кафкијански свет, напротив, интересовање увећава и не јењава. Две егзистенцијалистичке приче, филозофска и метафизичка, у којој ова друга побеђује. И као дух који се изненада појављује, као неочекивана сила, писац неморализаторске, фантастичне поезије и прозе, творац непоновљивог књижевног универзума, најпре кроз збирку песама Шифра, а онда и збирку прича Алеф, Хорхе Луис Борхес постаје трећа Тачка конекције старих и овог идентитета. Четврту годину средње школе делимично бих желео да кривотворим, помало и у духу књиге коју нисам тада прочитао, а коју бих желео да ставим на овај списак. Булгаковљев Мајстор и Маргарита. Али како је реч о „историјској“ подвали, како то и сам Воланд у једном тренутку каже, ово је ноћ за свођење рачуна, књига за свођење рачуна била би поново Библија. Овога пута много мањих димензија. Црних корица, спољних ружичастих зидова. У почетку као покушај демистификације интелектом, а потом и велика духовна потреба, као зацељивање дефекта, покушај да се неутралишу његове последице и да се разумеју.

Књижевност је сећање на Вечност. Дефект, све је дефе ФИЛИП ВУКОТИЋ /наставник српског језика и књижевности/ 129

Pop književnost. Ovaj pojam izveden je iz pojma – pop-art, za način pisanja koji od šezdesetih godina koriste uglavnom mladi književnici. Mada se u međuvremenu razvila duža tradicija pisanog fiksiranja veza sa pop kulturom, pojam je i dalje višeznačan i dovodi u zabunu. Pop književnost najčešće označava književna dela nastala u okviru supkulture, koja nose obeležja pop kulture. Pod ovaj termin često se podvode i knjige tekstova pop muzičara (L. Koen, P. Smit, N. Kejv, H. Rolins, B. Bargeld). Čini se da je, ipak, najumesnije o pop književnosti govoriti kada je književnost deo širokog spektra medija kroz koje komunicira pop-rok kultura, ili kada se autori (kao u pop-artu) u metaravni polemički bave označiteljima popularne kulture. Pop književnost je, u svakom slučaju, tesno povezana sa razvojem popularne i omladinske kulture. Za pop autore, polazni materijal književnog stvaranja jesu sadržaji i ikone pop muzike i oko nje organizovani estetski oblici izražavanja. Utoliko se može reći da pop književnost nastaje kada se označitelji popa iznova kodiraju u književnom tekstu. (...) J.Š. LSK

Džoni Mičel HIDŽRA Putujem u nekakvom vozilu Sedim u nekom bifeu Izbeglica iz ništavnih ratova Što štitovi su je izbacili i pobacili kao kopile ljubavi Ima neke familijarne udobnosti u seti, prisnosti u melanholiji Kada se nema šta i kome pojašnjavati Prirodno je to poput vremenskih prilika Godišnjih doba Kao ovo neodlučno nebo nada mnom U našoj posesivnoj vezi Opsesivnim odnosima s ovima i onima Toliko se toga ne da izraziti I eto vraćam se sebi sada Samoj Sve što potisnuli smo ti i ja Vidim ponešto od sebe baš u svemu i svakome Upravo u ovom trenutku stvarnosti sveta Dok sneg lagano pada kao sećanja kao uspomene Plešući lagani valcer s nepostojećim baletanom Iz tamo Neke večernje škole ili kakvog kursa Znaš – nikada nije bilo lako 130

Penzionisala se ja ili ne Bilo da putujem do konca istegnuća Iščeznuća Rastegljivosti Ili se pak Čvrsto nečega držim Kao neke strane mi prave linije Evo, dakle, muškarca i, evo, dakle žene Koji sede na steni I ili će gde zaplivati ili će se skameniti: slušaj Zvuci klarineta Beni Gudmen Nadire kroz sneg i kroz grane zimzelenog šumarka Sva se tresem u putnoj groznici No, moram ti priznati da mi je jako milo Što sam opet prepuštena sebi Tek ovlašni dodir nekog potpunog stranca Naterati me može da se do kostiju stresem Znam – niko mi sve neće pokazati Dolazimo i iščezavamo svi, neznani Tako duboki Tako površni Među lišćem Među kamenjem Bacih pogled na natpise u kamenu Tim posvetama naših prolaznosti Večnosti u mimohodu Svršetku A onda sam osmotrila sebe Tamo I pile se očešalo o moju besmrtnost U crkvi su palili sveće A vosak je kapao poput suza Tu je ta nada i sveprisutna beznadežnost Osvedočene su one Preda Mnom tokom više od tri decenije Znam da svi mi smo tek predmeti promena Delova i da kružeći oko sunca U svojim samo/za/dovoljnim orbitama I menama posvađanim s menama Mesečevim No kako li mogu ovako da rezonujem Kada sam večito ukotvljena u nečije plićake i Čvrsto vezana uz nekoga A čađavi odžaci istakli su bele zastave Stegove zime 131

I mutavo se klate pod naletima vetrova što najavljuju skore Bele praznike Pod frigidnim nebom zimskih doba Ogledajući se u izlozima silnih banaka tu Na ulici I prozorskim oknima i vitrinama javnih kuća Pod mojim hotelskim sobičkom Vozikam se U nekakvom prevoznom sredstvu sedim U nekakvom kafeu Izbeglica iz silnih minornih genocida Sve dok me Ljubav ne usisa natrag Istim putem ka Ne Kome

Najveća rok-kantautorka 20. veka, pesnikinja, kompozitor, gitarista i klavirista, aranžer i uvaženi likovni umetnik, rođena Kanađanka (kao i njen prisni prijatelj iz detinjstva, svojevremeno i sused u Malibuu, kada su se oboje već preselili u Kaliforniju, kolega-kantautor, Nil Jang, s kojim je pohađala osnovnu školu u rodnom Vinipegu, Ontario (Kanada). Džoni Mičel, rođena i krštena kao Džoana Anderson Miler / Joanna Anderson Miller/, ovu je divnu, duboko introspektivnu pesmu, naslovnu numeru s njenog istoimenog albuma iz sredine 70-ih minulog stoleća, napisala tokom svoje vožnje po zapadu SAD, automobilom, i simbolično predstavlja beg Muhameda iz Meke u Medinu-Hidžru, kojim zvanično počinje računanje vremena po muslimanskom kalendaru, a što, u njenom konkretno/opisano/m slučaju, označava svaki beg, uopšte... Sa engleskog prepevao, izbor i beleške o autorima sačinio Robert G. Tili, Polja, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, br. 447 septembar/oktobar MMVII 132

Po-etika u tranziciji Glazba Jedna od stvari bez kojih ne mogu zamisliti život.19 Druge su: prijatelji, smijeh, narkotici, krevet, žena. Nemam nikakvih problema kad treba zamisliti svijet bez knjiga20, filmova21, policajaca, mamurluka, baleta, kondoma.

19/ Naravno da postoji glazba bez koje mogu zamisliti život; kad govorim o glazbi, mislim na onu što je prave Laurie Anderson, Beck, Nick Cave & The Bad Seeds, Ry Cooder, The Cowboy Junkies, Dinosaur Jr., Nick Drake, Dump, Bob Dylan, The Fall, Peter Gabriel, Galaxie 500, PJ Harvey, John Lee Hooker, The House of Love, Jesus & Mary Chain, The Jon Spencer Blues Explosion, Lemonheads, Massive Attack, Mazzy Star, MBV, Van Morrison, Liz Phair, The Pixies, The Pogues, Portishead, Primal Scream, Radiohead, R.E.M, Stereolab, Talking Heads, The Mortal Coil, Tindersticks, Tricky, Tom Waits, The Walkabouts (točnije: Chris & Carla), The Wedding Present, Paul Weller, Jim White, Yo La Tengo... Podrazumijeva se da je popis podložan promjenama. 20/ Unatoč tomu, ne tvrdim da bi mi bilo drago živjeti u takvom stanju. Tisućama kilometara udaljen od svake skromnosti, ali isto toliko i od svake primisli da trebam nekog impresionirati ili bilo šta, prilažem popis autora čije su me knjige, manje ili više, zaokupljale u jednom, kraćem ili duljem, razdoblju života (naravno da neki od njih još uvijek to čine): Douglas Adams, Stanko Andrić, Richard Bach, John Barth, Donald, Barthelme, Samuel Beckett, Heinrich Böll, Jorge Luis Borges, Josif Brodski, Charles Bukowski, Mihail Bulgakov, Anthony Burgess, Italo Calvino, Albert Camus, Raymond Carver, Agatha Christie, Emile Cioran, Thomas De Quincey, Sir Arthur Conan Doyle, Danijel Dragojević, Marguerite Duras, Terry Eagleton, Ferenc Molnar, Francis 133

Scott Fitzgerald, Gustave Flaubert, John Fowles, Peter Handke, Daniil Harms, Herman Hesse, Aldous Huxley, Malcom Lowry, Frederic Jameson, James Joyce, Franz Kafka, Sören Kierkegaard, Danilo Kiš, Milan Kundera, Thomas Mann, Gabriel Garcia Márquez, Henry Miller, Lewis Nordan, Michael Ondaatje, Robert Pirsing, Terry Pratchett, Antoine de Saint-Exupéry, Jerome David Salinger, Peter Sloterdijk, Aleksandar Solženjicin, Boris Vian. 21/ Nema smisla poricati da bi mi nedostajali, naročito neki od onih što su ih napravili Woody Allen, Robert Altman, Jean-Jaques Beineix, Ingmar Bergman, Luis Buñuel, Charlie Chaplin, Joel i Ethan Coen, Francis Ford Coppola, Clint Eastwood, Reiner Werner Fassbinder, John Ford, Miloš Forman, Jean-Luc Godard, Peter Greenaway, Howard Hawks, Werner Herzog, Alfred Hitchcock, John Huston, Jim Jarmusch, Jan Kadár & Elmar Klos, Krzysztof Kieślowski, Stanley Kubrick, David Lean, Mike Leigh, David Lynch, Terence Malick, Louis Malle, Jiři Menzel, Brian De Palma, Sam Peckinpah, Arthur Penn, Roman Polanski, Jean Renoir, Alain Resnais, Eric Rohmer, Martin Scorsese, Tom Stoppard, Andrej Tarkovski, Vittorio i Paolo Taviani, François Truffaut, Orson Welles, Wim Wenders i vjerojatno još poneki. KREŠIMIR PINTARIĆ Quorum, Centar za knjigu, Zagreb, godina XXIII, br. 4-5-6, 2007.

* Kad sam bio klinac, moja mama bi uvijek ponela knjigu ili časopis (Politikin zabavnik) kad bismo išli u goste. Bez knjige, ja bih se verao po namještaju, nagovarao finu djecu na dvoboj jastucima ili nešto slično. Sa knjigom sam bio anđeo, bez knjige sotona. * Pa, kao što rekoh, što se tiče ploča, London Calling – The Clash. Od naših Idoli – Paket aranžman, Šarlo akrobata, Električni orgazam. Najdraža i vjerovatno najbolja ploča sa naših prostora iz tog doba je Haustorov Treći svijet. Što se tiče knjiga, Lovac u žitu mi je u gimnaziji bio biblija, isto tako Raymond Chandler; čitao sam i Bukowskog – koji može jedino biti zanimljiv adolescentima. Ali ja sam stalno čitao, znao sam po čitavu noć čitati a onda spavati u školi, a često sam čitao i u školi. Jednom su me izbacili sa časa jer sam se kliberio čitajući Hellerovu Kvaku 22. Knjige koje su mi tada bile važne uklapale su se u izvjesne fantazije koje sam o sebi imao. Na mene su možda više uticale knjige u koje se nisam mogao projicirati, koje nisu bile o meni kako sam se tad zamišljao. Još sam u osnovnoj školi čitao Kafku, kojeg nisam potpuno razumio, ali koji me je zbog toga stalno nukao na razmišljanje. Poslije, kad sam krenuo na fakultet, otvorili su se novi prostori: grčke tragedije, Dante, Gogolj, Tolstoj itd. 134

foto - Nino Šolić

Počeo sam čitati Kafku, zato što je neka Bowieva ploča ili pjesma bila negdje opisana kao kafkijanska, te sam ja htio da vidim šta to znači. A Güntera Grassa sam čitao zbog filma Limeni doboš. * Jednom me je neko pitao koji su mi omiljeni pisci i ja sam nabrojao: Danilo Kiš, Bruno Schulz, Franz Kafka, Isaac Babel, Vladimir Nabokov... i dok sam nabrajao postalo mi je jasno da je ono što ih veže situacija identitetske nestabilnosti i izmještenosti. Ako toj listi priključim Sebalda i Michaela Ondaatjea, onda ta zajednička karakteristika postaje još jasnija. Aleksandar Hemon i Boro Kontić, Sarajevske sveske, 19/20, 2008, Mediacentar Sarajevo, Sarajevo 135

90. Шекспир На почетку модерног доба Бајрон је рекао да је историја човечанства стигла на раскршће: треба се одлучити између Шекспира и сапуна. Човечанство је одабрало сапун. Дејство избора се од тада развија са све већим учинком и последицама. Шекспир је једино и потпуно отелотворење целовитог Европејца и тиме што није изабран он, истински Европејац је негиран. Модерна издаја. Он је симбол: „на океану страсти плута брод без крме“, као што је Џојс рекао за њега. Он је белац.

Вилијам Шекспир – Бура Михаил Булгаков - Псеће срце Данил Хармс – Случајеви Џозеф Хелер - Квака 22 Луис Буњуел - Мој последњи уздах Хуго Прат - Прича о Венецији Габријел Гарсија Маркес - Хроника најављене смрти Милан Оклопџић – CA Blues Милан Кундера - Књига смеха и заборава Борислав Пекић – Атлантида Боб Дилан - Изабране песме Светислав Басара - Напукло огледало ЗОРАН ПАУНОВИЋ /професор енглеске књижевности/ 136

ЧИТАТИ: ЉУБИТИ

Када те читам, пливам. Као медо ме шапама гураш у блаженост. Лежиш на мени, којег си уништио. На смрт сам те завољео, први међу рођенима. У једном једином трену постао сам твој кријес. Сигуран сам, као што то нисам био још никада. Коначно си осјећање довољности: знати откуд је жудња. У теби сам као у меком гробу. Режеш и жаром прожимаш све слојеве. Вријеме се упали и нестане, химне чујем, кад те гледам. Строг си и захтјеван, стваран. И не могу говорити. Знам да жудим за тобом, тврди сиви челиче. Све дам за један твој додир. Погледај, касно сунце удара у зидове дворишта у Урбину. Умро сам за тебе. Осјећам те и требам те. Шутиш. Изриваш ме и сажижеш. Стално. А у просторе, које си уништио, тече рај.

Томаж Шаламун, Ријеч је темељ свијета (Избор, 1987-2011), са словеначког превео Јосип Ости, ОКФ Цетиње

137

LEKTIRA ILI RAT PROTIV ČITANJA

Nisam pedagog, o pedagogiji ne znam ništa, nisam taktičan, nemam iskustva s djecom, srednju školu sam proveo većim dijelom na klupicama, koncertima, u vlažnim garažama i školskim WC-ima. Iskustvo školske lektire imalo je malo i ništa veze s mojom tek nešto kasnijom, impulzivnom i neopozivom odlukom za studij književnosti i posvećivanje pisanoj riječi koja, ovako ili onako, danas zaokuplja najveći dio mog vremena. Treba dodati i da sam čitavo vrijeme bio sasvim solidan učenik, generalno zainteresiran za većinu predmeta, da sam čitati naučio ranije no što je to uobičajeno i tu sam vještinu prilično redovno koristio. Školska lektira tu nije puno pripomogla (za mnoge je, siguran sam, bilo upravo suprotno) jer je školska lektira, dijelim najdublje uvjerenje, dizajnirana tako da svaku, i najmanju, moguće još neosviještenu, neiskvarenu ljubav prema čitanju i općenito književnosti; svaku, pa i najmanju, još neizgovorenu želju da se pristupi misteriju literature (koji je ipak prije svega čisti ratio literature) odagna i obeščasti u startu, štoviše, da je temeljito i bespogovorno zatre i prije no se usudila razviti. Kurikulum podučavanja književnosti, zapravo kurikulum zakletog, posvećenog, u pravom smislu pasioniranog odvraćanja od bilo kakve, pa i najrudimentarnije ideje književnosti, u svojoj je srži i osnovi potpuno idiotski, ili je, s druge strane, upravo briljantan. To ovisi o tome promatramo li ga iz perspektive njegove navodne izvorne namjene (prema kojoj bi on trebao poticati na čitanje), iz koje se on nameće kao samo i jedino potpuno idiotski, što se da izraziti i sasvim empirijski. Iz perspektive međutim njegove stvarne namjene (da se svaka volja i želja za čitanjem, 138

uopće ideja čitanja, koncept čitanja kao neprekidnog učenja i samorealizacije ovladavanjem prije svega načinima i tehnikama mišljenja i artikulacije mišljenog svojstvenih pisanom tekstu, a istovremeno i svako posljedično kritičko mišljene te otpor koji se iz kritičkog mišljenja neminovno rađa, u temelju, učinkovito i nepovratno zbrišu i zatru), iz perspektive te njegove stvarne namjene kurikulum je proučavanja književnosti dakle briljantan, upravo ingeniozno sročen. Glavna metoda provođenja ove barbarske zadače zakrčivanje je apostrofiranih kurikuluma naplavinama četverorazredne nazovi-književnosti iz budžave ostave nacionalnih kanona, nazovi-kanona, čiji su nazovi-temeljci kao i dominantne nazovi-emanacije tu iz samo dva razloga: već spomenutog, te mučkog i mučno učinkovitog interpeliranja najjadnije, najprimitivnije, najpodlije moguće ideološke matrice, a to je ona nacionalna i nacionalistička. Poslije godina prisilnog čitanja i iščitavanja takvih nazovi-stupova nazovi-kanona naših nazovi-književnosti, uglavnom iz vremena blatnoga seoskoga baroka, pseudoromantičarskih, nedomišljenih narodnih preporoda i s rubova neproklijale (opet nacionalne) moderne, takva jedna, često sasvim iskrena, genuina, duboko usađena želja za čitanjem i emancipacijom iz učenika može biti samo i jedino iskorijenjena, zbrisana u principu nepovratno i zauvijek. Važna, velika, nezamjenjiva književna djela koja se u apostrofiranim kurikulumima i na pripadajućim lektirnim popisima ipak zateknu, tu su uglavnom samo kao refleks malograđanske pretenzije prema salonskoj „visokoj kulturi“, kulturi prema čijoj srži buržoaski sentiment ipak gaji najdublji resentiman), ispražnjena su od svog značenja, uglavnom lišena vlastitog emancipatornog potencijala (već i metodama kojima ih se didaktičkim instrumentarijem izuzetno efikasno kastrira), te u principu ostaju ništa drugo do potraćena. Jedino što se, donekle, može postaviti između spomenute apstraktne želje za čitanjem i vezanog emancipacijskog potencijala s jedne, i sistemske zabavljenosti tim da se tu želju uguši s druge strane, jest figura asistemskoga učitelja; neke vrste subverzivnoga prosvjetnog radnika – aktanta koji iznutra podriva sistem čiji je sastavni dio, štoviše, zamišljen je kao njegov primarni egzekutor. Odmetnuti je učitelj jedino što može poslužiti kao most između odmetnutoga učenika i mračnog predmeta njegove želje. Pridodani popis poprilično je proizvoljan, nije rezultat opsežnijeg promišljanja, i već za koji sat mogao bi biti posve drugačiji. Tek toliko: kada bih bio u poziciji da nekome srednjoškolskoga uzrasta sugeriram dvanaest knjiga/naslova za čitanje – a imajući u vidu ranije izrečeno – taj bi popis u ovom trenutku izgledao kako slijedi. Naslovi nisu doneseni kronološki već, ponovno, posve proizvoljno. 139

Jaroslav Hašek – Doživljaji dobrog vojnika Švejka u svjetskom ratu Ova je knjiga, kao i Stranka umjerenog napretka u granicama zakona, na jednostavan, predivan i k tome urnebesno smiješan način u stanju natjerati vas da se zamislite nad dominantnim modusima operandi svijeta oko nas, vlastitim položajem u njemu te suptilnim strategijama i taktikama da se kroz sve to nekako provuče i usput sačuva živu glavu. Artur Rimbaud – Iluminacije Knjiga gotovo pa vršnjaka, tzv. prokletoga vršnjaka, iako u takvom „prokletstvu“ nema baš ništa loše. Sastavci koji pružaju istovremeno neku vrstu prečaca u poeziju i dugog, zavojitog pjesničkog „marša kroz institucije“ koji vodi k istom cilju. Šansa koju bi svakome trebalo pružiti. Hugo Pratt – Corto Maltese (bilo koji album, npr. U znaku jarca ili C. M. u Sibiru) Teško mogu zamisliti odrastanje bez strip-albuma i crtanih romana. A lik Corta Maltesea je, to teško da treba posebno objašnjavati, paradigmatska figura koja novopečenim tinejdžerima otvara vrata svijeta. Liniju života si je, na ovaj ili na onaj način, nužno urezati u dlan sam. Franz Kafka – Proces Jedna od onih „velikih, važnih & nezamjenjivih“ knjiga koje nekim čudom, vjerojatnije nekim propustom, još uvijek stoje na lektirnim popisima. Svijet je, onda i sada, pa i, zašto ne, kronološki sasvim predkafkijanski svijet, gotovo nemoguće razumjeti (ili barem tako precizno nerazumjeti) bez čitanja Kafke. Flannery O’Connor – Teško je naći dobra čovjeka Priče F. O’C., iako bi tu mogla biti manje-više bilo koja njezina knjiga. Svijet kakav jest i književnost kakva jest – u svoj svojoj jednostavnosti, golotinji, grubosti, snazi. Alan Ford – sve epizode tandema Magnus & Bunker, u prijevodu Nenada Brixyja. Tko bi uopće želio živjeti ne znajući za ovo? One rijetke koje je Alan Ford zaobišao drugim kanalima, trebalo bi na njega upozoriti ovakvim popisima. Pažljivije čitanje moglo bi biti temelj za čitav niz daljih. Roberto Bolaño – Čileanski nokturno Kratka, jednostavna, a opet kompleksna knjiga o jednoj diktaturi i jednom otporu. Izuzetno koncizna i efektna prozna poezija koja se osjeća i misli iz utrobe.

140

F. M. Dostojevski – Brača Karamazovi Kada bi postojao neki najopćenitiji mogući predmet, nešto kao „uvod u opću svakodnevicu“ ili „apsolutno domaćinstvo“, ova bi knjiga mogla biti moguće dostatna literatura. Kad bi umjesto Biblije i sličnih naslova fanatici u motelima ostavljali Karamazove, svijet bi bio barem za nijansu bolje mjesto. J. D. Salinger – Devet priča OK, može i Lovac u žitu. Ali, Devet priča… Zapravo, čitav Salinger, to malo što je objavio, bi trebalo biti dovoljno da svakog tome iole sklonog u toj dobi bespovratno otpravi u čitanje. Niska šarenih ogledalaca iz kojih tu i tamo provirujemo. Tomaž Šalamun – Izabrane pjesme Lude, lijepe, brze, moćne Šalamunove pjesme, pjesme koje svakim retkom dokazuju ništa do sebe same: to koliko poezija može biti luda, lijepa, brza, moćna, drska… Šaka u oko. Razni autori – Nekakva hrestomatija tekstova iz rock glazbe Apstraktna knjiga kakvih, siguran sam, postoji mali milijun. Nekakav izbor iz opusa autora koji nam u tim godinama znače mnogo više od sebe samih i od bilo kakve ideje književnosti – Morrisona, Dylana, Strummera, Curtisa, Reeda, Bowiea, Waitsa, Cohena, Arsena, Rundeka, Štulića. Ne treba ih, naravno, pokušavati potpuno odvojiti od muzike. Riječ je isključivo o integralnom iskustvu, ali i o po sebi vrijednim stihovima, koji mogu biti nezamjenjiv most, recimo do onog Rimbauda, ili Šalamuna. Robert Perišić – Užas i veliki troškovi ili neka slična – suvremena, suvereno napisana, aktualna proza koja bi trebala svjedočiti kako književnost nije arhiv, da nije nužno mrtva, daleka, strana. Mogao je ovdje biti Albahari, Basara, Olja Savičević Ivančević, ili tko treći. Takvih je naslova, zapravo, na popisu trebalo biti više. Bonus track: Albert Camus – Pobunjeni čovjek Ako bi Weissova Estetika otpora bila pomalo preuzetna za ovaj popis, filozofski horizont Camusovog spisa sasvim je primjeren uzrastu. Ako ništa, nužno ga je čitati samo zbog sintagme sadržane u naslovu. Bilo kakav pokušaj da se na bilo koji način dopre do bilo kojeg od njenih značenja formativno je apsolutno nužan. MARKO POGAČAR /pesnik/ 141

Htio sam da kažem kako, iščitavajući neke knjige, sve više uviđam da najviše želim ponovo pročitati one koje sam čitao u djetinjstvu i prvoj mladosti. Spomenuo sam Hentyja, bog mu duši dao lako! Ima i mnogih drugih – recimo, Rider Haggard, Marie Corelli, Bulwer-Lytton, Eugene Sue, James Fenimore Cooper, Sienkiewicz, Ouida (Pod dvjema zastavama), Mark Twain (osobito Huckleberry Finn i Tom Sawyer). Zasmislite, ni jednog od ovih pisaca nisam čitao od svojih dječačkih dana! To mi se čini nevjerojatnim. Što se pak tiče Poea, Jacka Londona, Hugoa, Connana Doylea, Kiplinga, nije uopće važno hoću li još ikada zaviriti u njihova djela. Miller

142

Prva knjiga u mom životu bio je roman Danijela Defoa Robinzon Kruso. Dobila sam je na poklon od susetke, u dečjoj ilustrovanoj ediciji, na srpskom, dok još nisam umela da čitam. Knjigu mi je čitao deda, po nekoliko puta na dan. Ja sam samo švrljala po svesci neko stilizovano ostrvo i barku koja mu prilazi. To je ostao moj omiljeni motiv kroz celo detinjstvo. S obzirom da sam bila jedinica, ostrvo je sigurno bilo višestruki simbol mog podsvesnog, samoće detinjstva i usamljenih igara koje izgrađuju svet ponovo, kao Robinzon koji je na svom ostrvu rekonstruisao civlizaciju osamnaestog veka, kao Bog koji je stvorio svet iz ničega za sedam dana. U sledećoj fazi razvoja sećam se slatkog osećanja napetosti i straha, ushićenog užasa pri čitanju romana u slikama u Politikinom zabavniku, koji mi je mama kupovala svake subote, od moje sedme do desete godine. To su verovatno bili gotski, avanturistički romani Viktora Igoa ili Dime mlađeg. Sećam se slika markiza u haljinama tipa Mme de Pompadur, strašnih prikaza mrtvačnice u kojoj se posle otmice budi slepa junakinja, izgubljeno aristokratsko dete, koje traži svoju majku. Pored ovakvog štiva, u kome se razvijala moja mašta kroz buđenje jakih emocija straha i saučešća, preko koga sam, ne znajući, prolazila kroz Aristotelovu katarzu, pojavila se strast za izvođenjem i dramatizacijom onoga što čitam. Od iste susetke koja mi je poklonila Robinzona, dobila sam Poslednjeg Mohikanca Fenimora Kupera i Vinetua Karla Maja. Odmah posle čitanja sam sakupila svoje drugarice iz osnovne škole (bile smo u drugom razredu), zadužila jednu, čiji roditelji su bili pušači, da donese cigarete koje bi nam bile improvizacija za „lulu mira”, molila drugu, čiji tata je bio kočijaš i držao konje u velikom dvorištu, da nas pusti na to imanje gde bismo mogle da napravimo logorsku vatru, da hučemo oko nje i da sedimo s prekrštenim nogama. Važan nam je bio taj ritual, ne bitke s kaubojima, koje smo ignorisale. Uz sve ovo, išla je i dečja klasika: Alisa u zemlji čuda, Guliverova putovanja, bajke Braće Grim i Hansa Krišćena Andersona. Kada se moje školovanje prebacilo u Nemačku, usled emigracije, počela sam da čitam manje-više popularne romane, koji su izlazili u okviru putujuće biblioteke Lesezirkel, u svrhu usavršavanja novog jezika, na kome je bila moja školska nastava sledeće dve godine. Sećam se samo jednog romana, koji je posle bio u obaveznom delu štiva na katedri za germanistiku na Melburnškom univerzitetu: Zuckmeyer, Des Teufels General. 143

Sir John Tenniel

Jedino delo nemačke književnosti koje je na mene ostavilo utisak kada sam bila 13 godina stara se pojavilo tek kada sam već bila u Australiji, u gimnaziji. To je bio istorijski roman Meister Ekkehart (Dresden, 1927) moderniste Hansa Muha (Hans Much). Radnja romana je bila daleka nemačka kulturna prošlost, nemački srednji vek i nemačka srednjovekovna spiritualnost. Naravno, celu tu istorijsku patinu ja sam doživljavala kao mit ili legendu jer nisam poznavala istoriju srednjeg veka, osim kroz dečje klišee Krstaških ratova i sukoba galantnih vitezova na konjima u oklopima, koji su obarali jedan drugog u jurišu ispred svojih dama s fišek šeširima. Ekkehart je bio lepa fantazija, u kojoj je evociran junak blage naravi bez imalo pakosti ili zlomisli. Ceo taj ambijent oko lepog, učenog mladića, koji voli svoju damu izdaleka, galantno ali strasno, opčinjavao me je i delovao na mene zanosno. Kroz celu gimnaziju sam ostala pod utiskom istorijskih romana. Sledeći koji je na mene ostavio emotivni utisak je bio roman engleske spisateljice Dorothz Kathleen Broster, ispisnice generacije moga dede (onog koji mi je čitao Robinzona). Ona je napisala takozvanu “jakobinsku trilogiju” o ratu između Engleza i Škotlanđana i pokušaju da se katolička dinastija Stjuarta povrati na engleski presto 1745. U prvoj knjizi trilogije, pod naslovom The Flight of the Heron (Let čaplje) radi se o neočekivanoj družbi dvaju neprijatelja, Škotlanđanina Juvena Kamerona (Ewen Cameron) 144

i engleskog oficira Kita Vindhama (Keith Windham), koji se zaljube u istu devojku. Najviše mi se dopadala ta dijalektika prijateljstva i neprijateljstva, koja se proširivala i na ljubavnu dramu. Naravno da mi je ceo istorijski sadržaj bio nepoznat, a što je još važnije, nisam se ni trudila da ga upoznam. Važni su mi bili odnosi između junaka. Trebalo je da prođe četiri godine studija pa da počnem da čitam stvari u njihovom istorijskom kontekstu. To je, čini mi se, postupak svih naivnih čitalaca književnih dela; naivan čitalac je kao dete koje traži ushićenje i bajku. Zreli čitalac traži značenje i smisao. Knjige koje su bile deo mog gimnazijskog i univerzitetskog obrazovanja u Melburnu (u Australiji) su obuhvatale četiri ili pet nacionalnih kanona; to je bio nemački, ruski, francuski, srpskohrvatski i engleski književni kanon. U poslednji je spadala i starogrčka književnost u prevodu. Kanon je ono što se danas opisuje rečju „klasika”. Od književnih rodova mi je najviše ležala proza, mada sam volela poeziju i dramu, kao i sve što je naglašavalo upotrebu glasa i čitanje naglas. Čitanje naglas je vrlo važan ritual, koji doprinosi razvijanju pamćenja kroz ritam reči i bogatstvo lirskog leksikona. Bojom glasa (intonacijom) se lovi smisao, usavršava razumevanje strukture rečenice. Ko čita bezbojnim glasom razume samo napola. Jezik je najlepše bogatstvo svake kulture. Bilo bi dobro da deca nauče najmanje jedan ili dva strana jezika u mladosti, i to ne samo engleski, već i jezike Azije, Afrike, stare Grčke, starog Rima. Ja osećam hendikep što ne mogu da naučim kineski jer bih želela da se upoznam s mišljenjem i mišlju te kulture. Čini mi se da u kineskom ne postoje misaone (apstraktne) imenice, sve je konkretno, kao objekti, koji su naslikani i opisani skoro mimetički. Teško je mojim studentima iz Kine opisati značenje pojmova kao što su sublimno (uzvišeno), hegemonija, materijalizam, konceptualizam i mnoge filosofske termine. Danas preovladava takozvana masovna kultura. Ona stvara neku vrstu uzajamnog globalnog dijaloga. Ali taj dijalog je površan, on nivelira sve nacije i sve kulture u najniži zajednički denominator. Taj dijalog mas-kulture ne prodire u srž nijedne svetske nacionalne kulture, on ne dopire do psihe nijednog naroda. Psiha mas-kulture je minus psiha, odsutnost psihe. Masovna kultura ne proizvodi emocije koje proizvodi prava nacionalna književnost bilo koje kulture. Ako želimo da razvijamo maštu i moć misli kod mlađih naraštaja moramo im pružiti mogućnost da se upoznaju s pravom kulturnom baštinom svoje nacije i tuđih naroda. Šta je ostavilo najdublji trag na moj umni i emotivni razvitak kroz godine čitanja? Na moj čitalački ukus? Sve! Svaka knjiga, kaže Tolstoj, treba da „zarazi“ čitaoca. Bez „zaraze“ nema čari, nema očaravanja. Za mene su sve knjige imale ovu osobinu, i one koje su bile teške, kao Zločin i kazna Dostojevskog, i one nad kojima sam morala da plačem, kao Ana Karenjina Tolstoja, i one čija me je istorijska pozadina fascinirala i koju sam aktivno proučavala, kao 145

Seobe Crnjanskog. Deca vole egzotiku u pričama i romanima kao predigru traganja za svakidašnjicom, gde se bajka pretvara u zbilju. Kao što lepo kaže Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost za 2016. godinu: It never ceases to amaze me how interesting everyday life really is. There is an endless number of human truths. [Nikako ne prestajem da se divim tome koliko je interesantan svakodnevni život. Bezbrojne su ljudske istine.] Aleksijevič je napisala hroniku svog postsovjetskog vremena, ne kao istoričarka već kao spisateljica. Nju interesuju emocije, ljubav, ljubomora, detinjstvo, starost, muzika, ples i frizure jednog doba. Znači, isto ono što je interesovalo francuske, ruske i engleske pisce na početku 19. veka: manners and mores – običaji i navike - jednog doba, jedne epohe. Za moju epohu su bili važni ratovi usled raspada zemlje u kojoj sam rođena – Jugoslavije. O ratovima devedesetih godina sad ima sve više i više literature. Meni je otkrio besmislicu tih ratova roman Vladimira Kecmanovića Top je bio vreo, napisan izvornim jezikom, kojim se govori u Bosni i preko koga se oseća užasna svakodnevica ratnog doba, koja važi za sve regionalne ratove u bilo kom delu sveta. Na samom početku ratova, 1994. godine, pročitala sam (i prevela na engleski) priču Slavena Radovanovića Sekta na groblju. Šabački pisac je u stilizovanoj formi legende evocirao etos srpskog seljaka jednog naivnijeg prošlog doba, koje drži ispred svog novog doba kao ogledalo u kome se prelama oportunistička savremenost sa zasenjenim političkim vođama koji vode narod u moralnu propast. Naravno da mladi čitaoci u formiranju treba da se upoznaju s klasičnim delima svoje kulture, od Zaharija Orfelina do Milorada Pavića, posebno onog Pavića iz Beogradskih priča. Čitanje nema recepta kao jelovnik. Čitanje se obavlja sistematski, u okviru opšteg obrazovanja, tokom celog školovanja. Samo kroz kontinuitet čitalačke delatnosti se čitalac navikne da uzme u obzir i formu književnog dela kao sastavni deo poruke ili smisla dela. U masovnoj kulturi i nauci se sve čita linearno, po sadržaju: šta je kazao Raskoljnikov? Šta je kazao Lužin? Niko ne pita: o čemu govori tekst? Niko ne shvata da je „poruka” ugrađena u strukturu, u formu jednog teksta, da je način na koji je nešto predstavljeno isto toliko važan, ili jos važniji, nego ono što je stavljeno u usta nekog junaka. U masovnoj nauci se propuštaju detalji teksta, tekst se ignoriše zarad neke umišljene ideološke poruke. Ukoliko čitaju klasiku, deca se u školama programiraju da traže samo takve poruke, u binarnim opozicijama motiva i iskaza. Međutim, ako umesto klasike čitaju samo masovnu književnost onda im nije potreban nikakav tehnički aparat jer masovna književnost se ne podaje analizi i interpretaciji. Nju samo treba progutati kao Mekdonaldov sendvič. SLOBODANKA VLADIV-GLOVER, Melbourne, Australia /profesorka književnosti/ 146

91. Defo

Najpoetskiji deo Robinsona Krusoa je spisak onih predmeta koje uspeva da spase s havarisanog broda. Ovaj spisak je moćniji od smotre ratnika u Ilijadi, ili u Eneidi, ili od obimnog nabrajanja heroja u Mahabharati, gde nastupaju junaci rata. To je mirna, kosmička smotra vojske naših životnih saputnika: so, čekić, cipele, pribor za paljenje vatre, čaša, pribor za jelo, hleb, pirinač. Ko ispravno čita Robinsona, osetiće da je celo delo istovetno s Homerom. 147

Robinzon Kruso, mit o Robinzonu Krusou – Pojam robinzonade skovao je nemački pisac J. G. Šnabel (J. G. Schnabel) u predgovoru za svoj roman Ostrvo Flezenburg (1731). Za ugled mu je poslužio roman D. Defoa (D. Defoe) Život i čudesne pustolovine Robinzona Krusao… mornara iz Jorka (1719). Figura Robinzona Krusoa dala je ime jednom književnom mitu, tj. mitu o modernom individualizmu. Defoov roman je samorazumljivo smatran za polazište novog žanra pod nazivom „robinzonade”. No, put od avanture do modernog književnog lika, oko kojeg se uobličila nova Odiseja, prošao je kroz metamorfoze i etape od puritanske etike do romantičke apoteoze i postmoderne samonegacije. Robinzonade su se začele kao putopisi (izveštaji sa putovanja, brodski dnevnici itd.), da bi postale povlašćena tema romana, iz romana se proširile na film, muziku i filosofiju…) što se sve sliva u jedan mit u bezbroj varijanti. E. V. Said (E. W. Said) smatra Defoov roman jednim od prvih dela u kojima će biti paradigmatski zacrtani odnosi koje će posle tematizovati evopska kolonijalna književnost. No, Robinzon je preživeo kolonijalnu epohu i produžio svoju umetničku pustolovinu u postkolonijalnoj književnosti, prerastajući temu i postajući književni mit u postmodernoj književnosti. Ako je svojevremeno značio afirmaciju kolonijalnog i konstruktivnog individualizma, u postmodernoj književnosti robinzonada je bila svojevrsna revizija mita o individualizmu i superiornosti belih gospodara nad „divljim” društvima drugih svetova. Defo je svojim romanom stvorio takoreći tip novog čoveka, homo novus-a moderne proze onog doba u kojoj je dominirao homo economicus, preduzetnički tip čoveka koji predstavlja obrazac konstruktivnog individualizma građanskog sveta. Taj roman je bio bezmalo umetnička ilustracija Lokove (J. Locke) empirijske filosofije, tj. praktičnog realizma i pragmatizma s verom u razum kao u vodiča kroz svakodevni život. Roman je pored pustolovnog karaktera, imao i svojstva vaspitnog dela. On je izrazio duh građanske epohe posle engleske industrijske epohe. Njegovom pojavom bili su fascinirani takvi duhovi kao Ž. Ž. Ruso (J. J. Rousseau) koji ga je u svome Emilu preporučivao kao kulturni obrazac za vaspitavanje mladih ljudi, a onda i G. E. Lesing (G. E. Lessing) u svome Laokoonu. Defooov roman je pokazao neverovatnu plodotvornu moć i mitotvornu snagu. U 18. veku u znatnom broju evopskih književnosti procvetao je novi žanr ponikao po ugledu na Defoovog junaka i poneo njegovo ime „robinzonade”. Knjiga je delovala zarazno i postala modom. Evropu su preplavile imitacije, adaptacije, prevodi. Bezmalo svaka nacija, naročito kolonijalne nacije, želela je da ima svoga Robinzona. K. Marks (K. Marx) je u tom bujanju malih i velikih robinzonada prepoznao „anticipaciju građanskog društva” koje se pripremalo od 16. veka, a u 18. stoleću je džinovskim koracima hitalo svojoj zrelosti. U nemaloj književnosti, gde su robinzonade najbujnije procvetale, bilo ih je preko sedamdeset. Robinzonade su u 19. veku poprimile zabavno-naučni karakter trivijalne književnosti. 148

Dž. Džojs (J. Joyce) je istakao da je R. Kruso odigrao značajnu ulogu u stvaranju kolonijalne mitologije kao simbol britanskih osvajanja. Kasnija dela su širila i istraživala tu mitologiju. Postmoderni roman je eksploatisao na nov način tu mitologiju, demitologizujući je u čitavom nizu „antirobinzonada”. Prva i tipična antirobinzonada, koja kritikuje kolonijalnu mitologiju romana i učvršćuje robinzonadu kao književni mit jeste roman Ž. Žirodua (J. Giradoux) Suzana i Pacifik (1921); Žirodu je promenio Robinzonu nacionalnost, pol, jezik, ostrvo (Polinezija), vreme; u modernizaciju Defoove verzije spada i roman M. Sparka (M. Spark) Robinzon (1958) koji predstavlja interesantan pokušaj aktualizacije klasične teme u duhu „Filozofije kompozicije” E. A. Poa (E. A. Poe). Druga značajna modernizacija je roman M. Turnijea (M. Tournier) Petko ili limbovi Pacifika (1967), u kome je izvršena radikalna demitologizacija kolonijalne književnosti i temeljna transvalorizacija: uloge su zamenjene, pa Petko postaje od učenika oslobođeni i emancipovani vaspitač čija kultura izlazi iz senke belih gospodara. Dalji pokušaj dekolonizacije književnog mita predstavlja roman Dž. M. Kucija (J. M. Coetzee) Fo (1986, 2003) kao primer metafikcijske proze i radikalne revizije robinzonovske mitologije. Na istom pravcu demistifikacije i modernizacije mita nalazi se i roman U. Eka (U. Eco) Ostrvo dana pređašnjeg u kome je robinzonada ispripovedana u stilu neobaroknog postmodernizma. Savremena književna kritika postkolonijalnog usmerenja, a među njima E. V. Said, smatra Robinzona Krusoa jednim od prvih dela u kojima su paradigmatski zacrtani odnosi koje će kasnije tematizovati evropska kolonijalna književnost. Postmoderne robinzonade predstavljaju pokušaj autokritičke dekolonizacije evropskog romana. Naravno, Petko (kolonijalni čovek) još nije napisao robinzonadu na svom jeziku, kao što je to potresno posvedočio svojim romanom Dž. M. Kuci. Umnožavanju robinzonada kao da nema kraja. Ipak, čitalačko čovečanstvo ostavlja u životu samo one pisce i knjige koji o staroj temi mogu da kažu novu reč. Na robinzonadama se neprestano potvrđuje regenerativna moć književnosti: sposobnost da preispituje sebe i revidira svoje mitove udahnjujući im uvek novi život. M.R. Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi

149

12. U VUSTERU uvek duva vetar, zimi tanušan i hladan, leti vreo i suv. Ako sat vremena provedeš napolju, crvena prašina ti uđe u kosu, u uši, pod jezik. Zdrav je, pun života i energije, a svaki čas dobija kijavicu. Ujutru se budi začepljenog grla, crvenih očiju, kija kao mahnit, temperatura mu naglo skače i pada. „Bolestan sam“, saopštava majci promuklim glasom. Ona mu stavlja nadlanicu na čelo. „Onda moraš ostati u krevetu.“, uzdiše. Treba pregurati još jedan nezgodan trenutak, trenutak kad otac upita: „Gde je Džon?“, a majka odgovori: „Bolestan je“, na šta otac frkne i kaže: „Opet zabušava“. Za to vreme, on leži što nepokretnije može, sve dok otac i brat ne odu od kuće tako da konačno može da se posveti čitanju. Čita velikom brzinom i onda sve drugo zaboravlja. Dok boluje, majka dvaput nedeljno mora da odlazi u biblioteku i da mu donosi knjige: dve na svoj karton, još dve na njegov. On sam izbegava biblioteku iz straha da bibliotekar ne počne da ga propituje kad odnese knjige na pečaćenje. Zna da bi, ako želi da postane veliki čovek, morao da čita ozbiljne knjige. Morao bi da voli Abrahama Linkolna ili Džejmsa Vata, da okapa uz sveću dok svi ostali spavaju, da sam nauči latinski i grčki i astronomiju. Ne odustaje od zamisli da postane veliki čovek; zariče se da će uskoro prionuti na ozbiljno čitanje; ali trenutno ga zanimaju samo priče. Čita sve misteriozne priče Inid Blajton, sve priče o braći Hardi, sve priče o Biglsu, pilotu spitfajera. Ali najviše voli priče o francuskoj Legiji stranaca koje piše P. K. Ren. „Ko je najveći pisac na svetu?“, pita oca. Otac kaže Šekspir. „A zašto ne P. K. Ren?“, kaže on. Otac nije čitao P.K. Rena i, uprkos vojničkoj prošlosti, ne pokazuje naročito zanimanje. „P. K. Ren je napisao četrdeset i šest knjiga. A koliko je knjiga napisao Šekspir?“, izaziva ga on, i odmah počinje da nabraja naslove. Otac kaže: “Aah!“, mrzovoljno i potcenjivački, ali nema odgovor. Ako otac voli Šeskpira znači da je Šekspir loš, zaključuje posle toga. Svejedno, počinje da čita Šekspira iz požutele knjige iskrzanih korica koju je otac dobio u nasleđe i koja možda vredi mnogo novca samim tim što je stara, pokušavajući da otkrije zašto ljudi tvrde da je Šekspir veliki. Čita Tita Andronika zbog rimskih imena, zatim i Koriolana, preskačući dugačke govore, kao što preskače i opise prirode u knjigama iz biblioteke. Pored Šekspira, otac ima i Vordstvortove i Kitsove pesme. Majka ima pesme Ruperta Bruka. Te knjige poezije zauzimaju počasno mesto na polici iznad kamina, rame uz rame sa Šekspirom, Pričom o San Mikeleu u kožnom povezu, i jednom knjigom A. Dž. Kronina o nekakvom lekaru. Dvaput pokušava da čita Priču o San Mikeleu, ali savladava ga dosada. Nikako ne uspeva da ustanovi ko je Aksel Munte, da li je knjiga istinita ili je samo priča, da li je Mikele čovek ili mesto. Jednog dana otac ulazi u njegovu sobu s Vordstvortovom knjigom. „Ovo bi morao da pročitaš“, kaže i pokazuje pesme koje je obeležio olovkom. 150

Nekoliko dana kasnije, pojavljuje se opet, sa željom da razgovara o pesmama. „Kao strast me proganja hučni slap“, citira otac. „Velika poezija, šta kažeš?“ On nešto mumla, odbija da ga pogleda, odbija da se uključi u igru. Ocu ne treba dugo da odustane. Ne kaje se što je ispao tako sebičan. Ne vidi kako se poezija uklapa u očev život; sluti da je u pitanju samo pretvaranje. Kad majka priča kako se s knjigom zavlačila na tavan jer su joj se setre rugale, njoj veruje. Ali ne može da zamisli da je otac, kad je bio dečak, čitao poeziju, on koji danas ne čita ništa osim novina. Može da ga zamisli samo kako priča viceve, smeje se i puši skriven iza neke živice. Posmatra oca dok čita novine. Otac čita brzo, nervozno, prevrće listove kao da traži nešto čega nema, šuškajući i pljeskajući dlanom po svakoj stranici. Kad završi sa čitanjem, presavija novine po dužini i rešava ukrštene reči. I majka obožava Šekspira. Po njenom mišljenju, Magbet je Šekspirova najveća drama. „Kad bi nešto sve posledice sabralo u mrežu bilo bi tada“, zaleće se, a onda gubi nit; „a ishodom i uspeh donelo“, nastavlja, klimajući glavom da bi održala ritam. „ni svi mirisi Arabije ne bi ovu malu ruku oprali“, dodaje na kraju. Magbet je drama o kojoj je učila u školi; profesor joj je obično stajao iza leđa, štipkajući je za mišicu sve dok ne odrecituje čitav monolog: „Kom Nou, Vera!“, rekao bi – Hajde brzo! – i štipnuo je, na šta bi ona procedila još reč-dve.

Dž. M. Kuci, Dečaštvo: scene iz provincijskog života, Prevod s engleskog Arijana Božović, Paideia, Beograd, 2004. 151

crni humor humor bez vedrine, „smeh pod vešalima“, zasnovan na apsurdu i cinizmu. Često tretira temu smrti sa humorne strane. Majstori crnog humora: Po (Poe), Jonesko (Ionesco), Mrožek, Sing (Synge), Beket (Beckett) i dr.

93. Стерн Велика књига Лоренса Стерна, Тристрам Шенди, кажу да је роман, али наравно да није роман, као што није ни биографија, није историја, није сатира, није лирика, није драма. Једном би се већ озбиљно требало позабавити тиме шта ли је то, не по књижевној врсти, него по суштини, што је написао Стерн, и шта је у том делу сродно с Раблеом, Сервантесом, Франсом и Џојсом. Можда ће се овде огласити заборављени велики анђео, Анђео Смеха, који је био тако непознат да су га заборавиле чак и древне књиге. И ако се овај анђео најјасније смеје у Тристраму Шендију. 152

Џ. К. Роулинг - Хари Потер и камен мудрости Градимир Стојковић - Хајдук у Београду

Српске народне приповетке К. Дојл – Шерлок Холмс (нешто од) Л. Стерн - Тристрам Шенди Јелена Димитријевић – Нове Ш. де Лакло – Опасне везе Џ. Орвел – 1984 Марко Видојковић – Канџе О. Вајлд - Слика Доријана Греја С. Фицџералд - Велики Гетсби Милош Црњански - Друга књига Сеоба

ЉУБИЦА ШЉУКИЋ ТУЦАКОВ /филолошкиња опште књижевности/ 153

Anything goes (engl. sve može). Izraz koji sažima uobičajenu kritiku ↗ postmoderne, označavajući njenu proizvoljnost i relativizam. Prvi put ga je kao maksimu upotrebio teoretičar nauka P. Fajerabend (Protiv metoda, 1976) u sklopu shvatanja da ne postoje univerzalno važeća pravila koja vode napretku saznanja, već neograničen broj puteva koji mogu dovesti do uspeha, pri čemu su i kriterijumi uspeha različiti. Fajerabend se stoga zalaže za maksimalni pluralizam u prihvatanju i interpretaciji sveta. On ocenjuje da institucionalizovana privilegovanost zapadne nauke pokazuje nedostatak monokulture. Fajerabend pokušava da dokaže da su mnoge značajne teorije nastale upravo zahvaljujući suprotstavljanju važećim pravilima saznavanja. No maksimu anything goes Fajerabend ne želi da uzdigne do osnove neke nove metode; ona za njega ne formuliše nikakav program, već je pre izraz kapitulacije teoretičara koji traganje za objektivnom, obavezujućom i najboljom saznajnom metodom smatra, s obzirom na bogatstvo saznajnih tradicija, uzaludnim. Većina Fajerabendovih kritičara je to, međutim, pogrešno shvatila. Prebacivano mu je da odsustvo plana uzdiže do principa i da ne pravi razliku između nauke, umetničkih koncepata i religioznih kultova. Za kratko vreme izraz anything goes se pretvorio u polemički slogan koji se, prevazilazeći značenje koje mu je Fajerabend dao, okreće protiv svih filozofskih koncepata nesklonih veri u apsolutnu i singularnu istinu, a sklonih pluralizmu i ↗ pragmatizmu. Braneći se od takve kritike, predstavnici pragmatizma i postmoderne (R. Rorti, Ž. F. Liotar, V. Velš i dr.) ukazuju na to da kulturna tradicija, socijalno okruženje te lična iskustva i interesovanja konstituišu okvir unutar koga mogu da važe samo određene vrednosti i kriterijumi. Čak i ukoliko su te vrednosti i kriterijumi istorijski posmatrani relativni, za pojedinca ili neku zajednicu oni su obavezujući, što stavlja izvan snage kritiku sadržanu u izrazu anything goes. V. U.

L. S. K.

ŠTA JE UMETNOST? To je Lešina Šarla Bodlera. I O junacima i grobovima Ernesta Sabata. To jest, ljudski život. Pavlović 154

29. Хомер Две хиљаде и петсто година је проглашаван за оца европске поезије, и тиме заправо погрешно схватан. Сада, кад су минула два и по миленија, почињемо да га схватамо у крупним контурама. Зашто је тако тешко схватити њега који је најлакши? Хомер се прави као да нема задњих намера. Његова природна надопуна је Ниче, који није ништа друго до Хомер задњих мисли, а Хомер је Ниче без задњих мисли. За обојицу је велика визија истински човек, изворни човек, човек који је свеж, још росан испао испод руку Створитеља. Ахил, Одисеј и Натчовек.

spulomdingenvantemaken.nl 155

Том Хил - Дејви Крокет бежи Зен Греј - Осветник прашуме Кервуд - Шума гори Марк Твен - Кроз сито и решето Агата Кристи - Десет малих црнаца Мелвил - Моби Дик Џозеф Конрад - Срце таме Шекспир – Магбет Гогољ - Мртве душе Селин - Путовање на крај ноћи Торо – Валден Црњански - Итака и коментари Иво Андрић - Омер-паша Латас Ерих Марија Ремарк - Црни обелиск Жозеф Кесел - Фонтана Медичи Франсоаз Саган - Добар дан, туго Басара - Фама о бициклистима Хомер – Одисеја Итд. Одисеју нисам без разлога ставио на крај. 156

birchbox.com

БРАНКО КУКИЋ /књижевник и издавач/

„Глава у којој се види да поезија може оно што политика не може.“ Горан Бабић, НЕБЕСА (Један српскохрватски роман), СКД Просвјета, Загреб, 2015. 157

LEKTIRA BEZ SPISKA Kad sam imao otprilike jedanaest godina moja velika književna ljubav postao je Ivan Cankar – najviše sa svojim romanom Hiša Marije Pomočnice (Kuća Marije Pomoćnice), koji još danas smatram najboljim slovenačkim romanom. Toliko sam zavoleo Cankara da sam tada zbog njega, možda prvi put ozbiljno, zaželeo da verujem u život posle smrti, samo da bih mogao uspostaviti komunikaciju s njim. Samo jednom, na granici sna i jave, ovo mi je zaista uspelo… Pominjem Cankara jer bih voleo skrenuti pažnju na jedno mesto iz njegove pripovesti Život i smrt Petra Novljana, u kojoj jedan lik govori mladiću Petru Novljanu kako treba da čita sve, bez obzira da li je sublimno ili šund; treba da čita sve... I ovo mi je bilo uvek blisko: kad se pitam koje su knjige najviše uticale na mene, ne znam šta da odgovorim. Najviše je uticalo na mene otkriće da treba čitati sve, iz svake knjige može se izvući bitna poruka, ali ne samo iz knjiga, jer čitanje nipošto nije ograničeno na knjige. Koliko sam kao dete čitao, na primer, natpise s nadgrobnih ploča i koliko priča sam izvukao iz ovih nadgrobnih ploča! Tako da ne mogu dati nikakav spisak; poruka mog iskustva čitanja jeste da nema spiska! Ali naravno, od ranih godina bio sam opsednut knjigama. Nešto od toga bilo je već u familiji; već jedna baka mog oca bila je tako opsednuta čitanjem knjiga da je nije bilo briga nizašta drugo; izgubila je kuću, izgubila je sve, a onda je prodavala voće na tržnici – i tamo su joj sve pokrali, jer je stalno samo čitala knjige i nije videla da joj kradu ... Već u ranim godinama sam imao sreću da sam se mogao kod kuće sresti s nekim najneobičnijim knjigama iz prošlih vekova. Otac je tada radio u Arhivu Slovenije i stalno mi je pokazivao neke raritete, sećam se na primer jednog divnog rukopisa o Antikristu iz 18. veka. A kod kuće smo imali, na primer, dragoceni Opus mago-theosophicum et caballisticum Georga von Wellinga (1715). Knjigu koja je, navodno, bila jedna od inspiracija za Geteovog 158

Fausta. Najviše su na moju maštu uticale upravo knjige na stranim jezicima, po mogućstvu i iz udaljenih doba, koje nisam razumeo i koje sam zbog toga čitao još intenzivnije; prevrtao sam stranice i zamišljao šta bi moglo ovde da piše. Možda je najintenzivnije čitanje upravo čitanje nečitljivog. A s druge strane sam bio, kao rođeni fetišista, vrlo rano senzibilan na knjigu kao objekt s posebnom energijom. S nekih sedam, osam godina stare knjige iz prošlih vekova postale su jedna od mojih velikih opsesija. Inače, pre toga, jedan od prvih književnih poticaja bile su mi pripovetke, od Grimmovih Märchen, i fascinacije njihovom mračnom stranom života, do Andersenovih, s njihovom melanholijom i lepotom. U ranim godinama bila mi je neko vreme najomiljenija knjiga Bikec Ferdinand, koju je napisao Munro Leaf; radi se o jednom malom biku u Španiji (možda je ova knjiga povod mojih kasnijih ospesija španskim jezikom, Španskim građanskim ratom, španskom mistikom itd.), koji je po čitav dan samo mirisao cveće. I jednom ga nateraju u arenu, da bi se tamo borio u koridi. Ali ne mogu da ga iziritiraju. On samo sedi i miriše cveće koje miri iz kose lepih dama. Tako ga vrate na njegovu livadu, gde može i dalje da miriše cveće. Mislim da je ova knjiga – opsesivno sam radio ilustracije ove priče – potpuno ocrtala moj karakter, mada me neki smatraju hrabrim partizanskim borcem… Inače, veoma sam voleo i pripovetke Svetlane Makarovič. Od poezije su mi možda prvo sećanje dečje pesme Otona Župančiča. Malo kasnije me je jednom sasvim opčinila njegova pesma Belokranjska balada; u jednoj šetnji su mi počeli ići kroz mozak stihovi ove balade, koja govori o jednom ocu, koji - noseći iz grada lek - žuri, da bi bio kod svog deteta pre Smrti, ali Smrt stigne do deteta pre njega. U panici sam osetio stravu ove pesme. Kasnije sam doznao da je Jure Detela recitovao ovu pesmu kada se uoči smrti pozdravljao od svojih najdražih. Kad sam imao šest godina ludo sam zavoleo stare slovenačke narodne pesme, a naročito balade. Moji roditelji su poznavali jednu pevačicu koja je pevala ove balade. Najviše sam obožavao baladu o Kataleni, koja govori o jednom ubici koji dođe kod svoje neveste s dve odsečene glave u rukama, jednom od njenog oca, a drugom od njenog brata. Deda mi je tada poklonio retko izdanje Štrekljeve kolekcije slovenačkih narodnih pesama u četiri toma. Poezija… Mora da sam bio još mali kad mi majka, koja je napisala diplomski rad o Srečku Kosovelu (takođe jedna od mojih kasnijih opsesija) čita predivnu Kosovelovu pesmu o ciklamama, koja mi je ostala kao neka spiritualna iluminacija. Mnogo mi je toga otvorilo kada je otac jednom recitovao Puškina na ruskom… Bio sam potpuno opčinjen; odjednom sam znao da kroz reči, koje ne razumem, dodirujem suštinu jezika mnogo intenzivnije nego kroz iniciranost u svakidašnju konverzaciju. Otac mi je jednom čitao i Čašu 159

besmrtnosti Antona Aškerca. I, treba da kažem, da sve do danas veoma volim ovog pesnika, naročito zbog njegovog neobičnog kretanja na granici između poezije i proze. Neki od prvih susreta sa svetskom poezijom, međutim, bili su erotski obojeni. U ranim osamdesetim godinama u Ljubljani je bila štampana revija Teleks, koja je imala na kraju svakog broja jednu fotografiju gole žene u, za socijalistički kontekst, prilično izazovnoj pozi. A pošto se ipak radilo o socijalističkom edukativnom kontekstu, ove slike su bile dopunjene divnim citatima Dantea, Lorke, Katula… I tako sam prvi put pročitao neke stihove ovih pesnika uz erotsku uznemirenost malog deteta; i nešto od ovog osećanja mi je ostalo kod svakog čitanja poezije do danas. Potpuno me je potresao Gogoljev Vij, kojeg mi je takođe čitao otac. I onda, sa sedam godina Kafkin Hungerkünstler, kojeg sam slušao na radiju. Sa sedam godina oduševio sam se literaturom slovenačkog realizma, počevši od Josipa Jurčiča. Veoma sam voleo Frana Erjavca, zbog njegovih tekstova o životinjama, jer sam dugo mislio da ću studirati biologiju. A najviše me je – s nekih jedanaest godina – oduševio nekanonizovani pesnik iz 19. veka Jovan Vesel Koseski. U slovenačkoj literarnoj povesti važi ovo ime (koje je bilo za vreme pesnikovog života prilično slavno; otkrio sam da je Koseski čak bio član Srpske Kraljevske Akademije) kao sinonim za najlošijeg mogućeg pesnika, kao nekakav antipod njegovom savremeniku Prešernu (naravno, rano sam čitao i voleo i Prešerna). Mene je Koseski fascinirao upravo kao jedna mogućnost paralelnog pisanja istorije literature. Jedan pesnik, kojeg su za vreme života upoređivali s Orfejem, postao je u narednim decenijama sinonim za smeće. Ovo je – u vezi s mojom ljubavlju prema svemu odbačenom – podstaklo moje istraživanje sociološke dimenzije literarne povesti. Koseskog sam opsesivno studirao, čak po rukopisima u ljubljanskoj Nacionalnoj i Univerzitetskoj biblioteci… Mnogo su me interesovali pokušaji izmišljanja nekih novih alfabeta iz onog vremena u Sloveniji, na primer pokušaj Frana Metelka da stvori jedan alfabet za pisanje slovenačkog jezika, koji bi bio sinteza latinice i ćirilice; obožavao sam njegovu metelčicu i čitao opskurne crkvene knjige pisaca koji su pisali tim alfabetom, na primer Janeza Zalokara, koji je bio rođen samo kilometar od rodnog kraja moje žene Barbare. Kroz Koseskog sam upoznao i literaturu koju je Koseski prevodio – a prevodio je zapanjujuće mnogo. Naročito sam u njegovim prevodima zavoleo Šilera. Devicu Orleansku i Nevestu iz Messine… I danas ne podnosim da netko kritikuje Šilera. Kad sam nedavno pročitao Žižekov tekst u kojem Žižek optužuje Šilerovu koncepciju estetskog odgoja kao prvi korak ka fašizmu odmah sam napisao raspravu u odbranu svog omiljenog Šilera… 160

Koseski je pisao bizarne patriotske ode, čak je prvi popularizirao u široj javnosti ime Slovenija, ali ipak ga je kasnije slovenačka historiografija potpuno minimizirala. Kada sam razmišljao o tome otkrio sam da je to bilo zato što je, u stvari, bio subverzivan: ako bi mu se zaista priznala ona uloga koju je objektivno imao u stvaranju slovenačkog nacionalnog identiteta itd. onda bismo bili primorani da priznamo inherentnu komičku prirodu ovih koncepata kao takvih. A s druge strane me je Koseski naučio jednom radikalnom Verfremdung prema jeziku. Od Koseskog sam naučio da u jeziku nema ničeg prirodnog. Nije me začudilo kada sam kasnije otkrio da je, ako možemo poverovati Miranu Jarcu, koji o tome piše u romansiranom obliku, Anton Podbevšek, pesnik koji se smatra začetnikom historijske avangarde u Sloveniji, u gimnazijskim godinama stalno nosio sa sobom knjigu Koseskog. Inače se Podbevšeka sećam i osobno. Zahvaljujući svom ocu, koji je proučavao umetnost ekspresionizma, imao sam privilegij da lično upoznam neke protagoniste umetničkih gibanja u Sloveniji 20-ih i 30-ih godina. A Podbevšeka sam već rano i čitao. Opsednut sam bio i starim religioznim knjigama, životima svetaca itd. Veoma sam voleo baroknog propovednika Svetokriškog. Rano sam čitao i neki stari prevod Luisa de Granada. 161

I upravo je ta lektira u višim razredima osnovne škole pouzrokovala moju fascinaciju katolicizmom. Za nekoliko godina potpuno sam se oduševio katolicizmom i onda sam gutao Ejercicios espirituales svetog Ignacija, koju i danas smatram jednom od knjiga u kojima su najdublje shvaćeni mehanizmi ljudske duše, protokole o stradanjima ranohrišćanskih martyres Christi i historije hereza, kao što su doketizam, monofizitizam, arijanizam… A onda se otvorio i Paskalov ponor. S Hesseovim Demianom se tome pridružila fascinacija gnosticizmom i Abraksasom. Prvi filozof kojeg sam ozbiljno čitao bio je u tom kontekstu Toma Akvinski. A nakon toga Augustinove Confessiones, koje i danas obožavam. A onda religiozna lirika s Antonom Vodnikom, neobično suptilnim pesnikom, koji se premalo čita. Kod Edvarda Kocbeka se pridružila ljubav prema nekoj njegovoj rođaki koja je pohađala istu osnovnu školu; nisam znao da li volim Edvarda Kocbeka zbog njegove rođake ili njegovu rođaku zbog njega. Mnogo sam voleo i Franceta Balantiča. Ali jedno od najvećih otkrovenja poezije bio mi je jedan, danas sasvim zaboravljeni, ciklus pesama Lojzeta Krakara, koji se jednom pojavio u časopisu Naši razgledi… Ali paralelno su dolazili do mene i neki drugi uticaji. Kod kuće sem mogao toliko vremena da prelistavam reviju Problemi. Ništa nisam razumeo, ali ime Lacan je ipak zvučalo magično. Da ne govorim o slavnom „pank“ broju ove revije s prezentacijom NSK. Kad sada pomislim, zaista sam dirnut, koliko sam stvari koje su bile kasnije za mene presudne registrovao već u ranim godinama. Iz 1983. godine se tako živo sećam nove knjige Jureta Detele Mah in srebro; sećam se, zapravo, samo jedne pesme, ali sigurno je nešto pokrenula u meni. Kasnije je Detela postao centralni za moj vlastiti pesnički put. Ovo su mističke veze. Već sam u osnovnoj školi sakupljao i partizansku štampu. Mislim da je bio u tome neki početak moje kasnije knjige o partizanskoj umetnosti. Sve vreme od rođenja su me pratile i mnoge, mnoge knjige o povesti umetnosti s divnim reprodukcijama… Mantegnu ili Bellinija osećao sam upravo telesno.

162

U srednjoj školi me je potpuno fascinirao talijanski jezik s talijanskom književnošću. Naravno, zavoleo sam neke autore koje danas nitko ne čita, poput Pietra Metastasia. Ali pokušao sam i da čitam Dantea u originalu. Dante mi je bio ključna inspiracija. Talijanski jezik sam učio iz jednog udžbenika štampanog u Ljubljani za vreme fašističke okupacije (s divnim Pascolijevim pesmama i tekstovima o osnivanju Fasci di combattimento u Milanu 1919. g.), kojeg mi je posudila lična sekretarica ljubljanskog nadbiskupa Šuštara (i mislio sam, „po zanimanju izdajica“, da upotrebim naslov još neobjavljenog Davičovog romana, kako je divno što je u ono vreme Ljubljana ipak bila deo moje obožavane Italije…). Moja upotreba talijanskog imala ja zbog toga na početku neke osobine fašističkog perioda, na primer, umesto s Lei ljude sam oslovljavao s Voi… Ali onda je došla i ljubav prema španskom jeziku i španskoj literaturi. Počeo sam da obožavam Lorcu i obožavam ga i danas. Lope de Vega mi je dao hrabrosti da pišem mnogo, zaista mnogo. A onda sam otkrio i Flobera (u najveću ekstazu me je tada ubacio Novembar) i Dostojevskog… U to vreme sam mnogo voleo i Claudela… Tada se upravo dešavalo razbijanje Jugoslavije – i kao protivtežu slovenačkom nacionalizmu sam čitao Njegoša… Urednik ove knjige me je zamolio da pišem o svojim čitalačkim iskustvima do kraja srednje škole. Ali ja nisam nikad završio srednju školu. Pobegao sam. Ali kada govorim o knjigama koje su u ranim godinama uticale na mene ne mogu da ne pomenem sve one imaginarne knjige koje su pisali moji imaginarni prijatelji-pisci iz prošlih doba. Stalno sam crtao naslovnice njihovih knjiga… Centralna ličnost ove plejade se zvala Janez Polipič; bio je rođen 21. marta 1780 (i, pošto je otkrio tajnu besmrtnosti poput Nicolasa Flamela, živi i danas). Prvog juna 1855. počeo je da izdaje reviju Luč (Svetlo), koja je uvek bila ispred vremena; imala je, na primer, konstruktivistički dizajn već oko 1910. g. Nikad nisam sumnjao u snažnu energiju nepostojećih knjiga, koje ipak postoje kao još-nepostojeće. Srečko Kosovel ima jednu divnu pesmu, u kojoj piše kako u noći sja njegova nenapisana knjiga žarkih energija, snova i moći… U stvari, moje najintenzivnije iskustvo u vezi s knjigama bilo je od početka i ostalo je do danas iskustvo toga kako žare energije jedne još nenapisane knjige … U Ljubljani, 26. 12. 2016.

MIKLAVŽ KOMELJ /pesnik/

163

afflictor.com 164

Текст који следи користи резултате истраживања предоченe у раду „Концепт различитости у настави књижевности – компаративна анализа програма за први циклус наставе у Хрватској и Србији“ изложеног на научном скупу „The future od education and education for the future” у октобру 2016. у Поречу. НЕИМАГИНАРНА ШКОЛА ИЛИ ЛЕКТИРА КАКВА ЈЕСТЕ Лектира (франц. lecture. - читање, штиво) подразувема текстове различитог садржаја који се читају из забаве или ради учења. Путем школских наставних програма заступљена је у свим школама у једној земљи и системски се уводи у искуства читалаца. Осим слободно изабране, постоји и обавезна, школска лектира, одабрана према узрасту ученика, која помаже њиховом интелектуалном развоју и развијању естетских критеријума. У овом тексту биће указано на оно што је данашње стање у програмима у настави књижевности у млађим разредима, те у односу на она дела која су се читала у заједничкој држави под окриљем приближно истог наставног програма из 1984. године, али и на оно што се данас чита у суседној Хрватској као делу истог језичког подручја. Такође, биће речи о различитим концепцијама по којима се уређује наставни програм књижевности као и неким критеријумима по којима се врши њихов одабир. Променљивост критеријума симптоматично указује на многе ванкњижевне трендове и књижевне феномене. Наш циљ није да се сагледа лектира онако како је дефинише педагогија или образовни лексикони у дометима језичких компетенција и доприноса општој култури ученика, већ шире од тога да се кроз анализу експлицитних концепцијских и мотивских аспеката сагледају могућности њеног имплицитног деловања. Зajeдничкo нaслeђe у двaмa важећим прoгрaмимa српскохрватског језичког подручја чинe дeлa интeрнaциoнaлних клaсикa књижeвнoсти зa дeцу, Х. К. Aндeрсeнa и Б. Грим и jeднoг писцa, Г. Витeзa, кojи припада обема постјугословенским књижевностима. Нoви прeдлoг Нaциoнaлнoг курикулумa РХ (2016) прeдлaжe и jeднo дeлo Б. Ћoпићa, aфирмисaнoг шкoлскoг писцa у прoгрaму РС, aли и у прeђaшњeм зajeдничкoм. Кaд сe сa спискa прeпoручeнe литeрaтурe oдстрaнe малобројни зajeднички aутoри (два страна и два југословенска), чини сe да су књижeвнa дeлa и aутoри грaвитирaли у дaтoм трeнутку ближeм/ блискиjeм књижeвнo-друштвeнoм кoрпусу. У прoгрaму РХ oстaло је двоје страних и седморо aутoра сa хрвaтскoг пoдручja, a у прoгрaму РС петоро страних и двадесет један aутoр сa српскoг подручја. Прoгрaм РХ je инoвaтивниjи jeр je мoрao дa унeсe вeћи брoj aутoрa, чему сe узрoк мoрa видeти и у тoмe штo је у зajeдничкoj држaви билo мaњe хрвaтских писaцa у oбaвeзнoм прoгрaму. Oвдe трeбa нaглaсити дa прoгрaми кojи сe пoрeдe нaкoн oдвajaњa из зajeдничкoг oбрaзoвнoг систeмa, oсим пoмeнутих тeкстoвa чиjи je избoр зajeдничкo нaслeђe, нeмajу пoдудaрaњa ни у jeднoм нaслoву или имeну aутoрa, билo лoкaлнe или свeтскe књижeвнoсти. 165

Прoгрaми у РС дaлeкo вишe чувajу нaслeђe jугoслoвeнскoг прoгрaмa, кaкo у aутoрскoм, тaкo и у кoрпусу нaрoднe књижeвнoсти. Свега један наслов из корпуса народне књижевности нашао се у важећем програму РХ, док се у програму РС налази седам појединачних дела и осам жанровских избора (бајке, басне, лирске песме итд). Oвaквo пoдудaрaњe у избoру тeкстoвa je прoистeклo и из jaснoг пoдудaрaњa сa сaмoм кoнцeпциjoм прoгрaмa СФРJ. Нaстaвни прoгрaми РС свaкaкo укључуjу нoвa дeлa и српскe и свeтскe књижeвнoсти, дoк сe кoнцeпциjски нe oдвajajу oд прoгрaмa кojи нaслeђуjу. Њeгoв кoнцeпциjски oквир пoдрaзумeвa слeдeћa нaслeђeнa oбeлeжja: сaдржи вeлики брoj oбaвeзних тeкстoвa, зaступљeни су сви рoдoви и гoтoвo свe књижeвнe врстe у кojимa сe дeчja књижeвнoст oствaруje, a притoм нуди и дoстa избoрних мoгућнoсти. Зa рaзлику oд oвoг, прoгрaми у РХ пoмeрajу тeжиштe нaстaвe хрвaтскoг jeзикa кa нoвим критeриjумимa кojи пoдрaзумeвajу: мaли брoj oбaвeзних тeкстoвa, вeлики брoj избoрних тeкстoвa oд кojих сe бирa свeгa нeкoликo, дoминaциja прoзних књижeвних врстa нaд oстaлим. Прoгрaм РХ прoписуje свeгa два или три oбaвeзнa тeкстa пo рaзрeду, дoк су сви oстaли тeкстoви избoрни, тe сe сa пoнуђeнoг спискa бирa joш четири или пет. У првa двa рaзрeдa је и oбaвeзнo штивo oсмишљeнo избoрнo, jeр сe прoписуje aутoр, дoк сe избoр из дeлa прeпуштa нaстaвнику (Грим: Бajкe – избoр, Х. К. Aндeрсeн: Бajкe – избoр). O тoмe свeдoчe и читaнкe кoje сaдржe мнoштвo извaнпрoгрaмских нaслoвa. Нa oвaj нaчин прoгрaмски сe нeгуje рaзличитoст у интeрeсoвaњимa и читaлaчкoм искуству учeникa. Из пoнуђeнoг спискa лeктирe, зa врeмe цeлoг првoг циклусa шкoлoвaњa, свeгa пет тeкстoвa ћe прoчитaти сви учeници jeднe гeнeрaциje. Кaкo нaглaшaвa M. Хaмeршaк, „збoг свoje изрaзитe прoмjeњивoсти, кao и збoг свojeг вeћ спoмeнутoг прeтeжитo избoрнoг знaчaja, пoписи лeктирe нису нa гeнeрaциjскoj рaзини функциoнирaли кao зajeднички и симбoлички, институциoнaлнo oвjeрeни кaпитaл”. С другe стрaнe, у прoгрaмимa РС прoписaни тeкстoви су oбaвeзнo штивo зa свe учeникe, тe сe у тoку шкoлскoг прoцeсa систeмски фoрмирa зajeдничкo читaлaчкo искуствo млaдих гeнeрaциja (у првoм рaзрeду oбaвeзних тeкстoвa je 26, другoм 28, трeћeм и чeтвртoм пo 38, укупнo 130). Oсим oбaвeзних, присутни су и избoри дeлa прeмa зaдaтoм критeриjуму (нпр. избoр из пoeзиje нeкoг aутoрa, избoр бajки и др: у првoм и трeћeм рaзрeду нaлaжу сe пo четири тaквa избoрa, a у другoм и чeтвртoм пo три), aли и слoбoдни избoр, бeз зaдaтих критeриjумa, у трeћeм и чeтвртoм рaзрeду (два дo пет тeкстoвa). Зa избoрни кoрпус прoгрaмских тeкстoвa сe у РХ нудe прeдлoзи, дoк сe у прoгрaмимa РС oвaj нeзнaтни брoj нaслoвa сaсвим прeпуштa нaстaвницимa. Meђутим, у oбa случaja, мoрa сe истaћи, oвaj избoр вишe je пoвeрeн aутoримa уџбeникa кojи у свojим читaнкaмa нудe нeкaквo рeшeњe oвoг избoрнoг aспeктa нaстaвних прoгрaмa, нeгo нaстaвницимa кojи из прaктичних рaзлoгa пристajу нa тaкaв избoр. Свaкaкo ћe нaстaвник прe изaбрaти тeкст кojи њeгoви учeници имajу у читaнци, нeгo нeки други тeкст кojи трeбa пoсeбнo oбeзбeдити свим учeницимa у рaзрeду. Oвдe трeбa истaћи дa je слoбoдa хрвaтскoг нaстaвникa у мнoгo чeму вeћa, 166

с oбзирoм нa тo да oн нe мoрa слeдити избoр у oдaбрaнoj читaнци, дoк je слoбoдa нaстaвникa у РС свeдeнa нa свeгa нeкoликo тeкстoвa, jeр je нaвeћи брoj нaслoвa прoписaн прoгрaмски. Moжeмo сe у вeзи сa изнeтим пoдaцимa зaпитaти и o улoзи нaстaвe књижeвнoсти. Дa ли су кoлeктивнa читaлaчкa искуствa прoстoр зa мaнипулaциjу, или културни кaпитaл jeднoгa нaрoдa? Двa кoнцeптa нaстaвe о којима је реч мoгу имaти рaзличитe утицaje нa млaдe, нa њихoвo индивидуaлнo и зajeдничкo читaлaчкo искуствo кoje пaк дoнoси индивидуaлнe/рaзнoврснe или зajeдничкe/истoвeтнe, aсoциjaтивнe, eмoциoнaлнe, идejнe, eтичкe и другe кoнцeптe и рeaкциje, кao и идeнтификaциje сa свeтoм књижeвнoг дeлa. Oвдe сe трeбa oгрaдити систeмским и тржишним услoвимa прoдукциje уџбeникa, jeр je свaкa либeрaлнoст и слoбoдa ипaк прaктичнo oгрaничeнa oним избoрoм кojи je дaт у oдaбрaнoм уџбeнику. С другe стрaнe, систeмскo плaсирaњe идeнтичних сaдржaja гeнeрaциjaмa учeникa ствaрa пoгoднo тлe зa рaзнe oбликe мaнипулaциje зajeдничким искуствимa, aсoциjaциjaмa, визуaлизaциjaмa. Oвaкo кoнципирaн шкoлски систeм мoжe имaти тeндeнциjу и дa фoрмирa jeдинствeну врeднoсну свeст млaдих нaрaштaja. Jeдан oд пoкaзaтeљa кaкo систeм утичe нa свeст људи свaкaкo мoгу бити aсoциjaтивни рeчници. У Србиjи je грaђa зa тaкaв рeчник упрaвo прикупљaнa oд млaдих људи кojи су oдрaстaли у стaрoм систeму, пo Зajeдничкoм нaстaвнoм прoгрaму, рoђeних измeђу 1977. и 1984. гoдинe. У oвoм рeчнику издвaja сe нeкoликo eвидeнтних нaлaзa упућуjући нaс нa тeкст „Пиoнирскe зaклeтвe” кojу су гeнeрaциje училe нaпaмeт и рeцитoвaлe нa пoчeтку шкoлoвaњa: „Дaнaс, кaдa пoстajeм пиoнир / Дajeм чaсну пиoнирску рeч: / Дa ћу мaрљивo учити и рaдити / пoштoвaти рoдитeљe и стaриje, / и бити вeрaн и искрeн друг, / кojи држи дaту рeч; / Дa ћу вoлeти нaшу дoмoвину сaмoупрaвну / Сoциjaлистичку Фeдeрaтивну Рeпублику Jугoслaвиjу / Чувaти брaтствo и jeдинствo / Свих њeних нaрoдa и нaрoднoсти / И цeнити свe људe свeтa / кojи жeлe слoбoду и мир!“ Уз рeч jeдинствo, нajфрeквeнтниja рeч je брaтствo (127+16), штo и нe мoрa сaсвим пoтицaти из стихoвa зaклeтвe (Чувaти брaтствo и jeдинствo) вeћ из идeoлoшкe прoпaгaндe стaрoг систeмa. Meђутим, у oвoм рeчнику сe пojaвљуjу и другe aсoциjaциje кoje сe мoгу сa њoм пoвeзaти, пa je уз придeв вeрaн дoстa фрeквeнтнa имeницa друг (22), штo je oчeкивaнo, aли и придeв искрeн (16), кojи сe пaрaдигмaтски нe вeзуje зa стимулус вeрaн, вeћ вишe уз нaпaмeт нaучeнe стихoвe зaклeтвe (и бити вeрaн и искрeн друг). Taкo сe и уз глaгoл жeлeти нeoчeкивaнo, a нeштo мaњe фрeквeнтнo пojaвљуjу рeчи слoбoдa и мир (И цeнити свe људe свeтa / кojи жeлe слoбoду и мир), уз глaгoл учити пojaвиo сe придeв мaрљив, иaкo сe у сeмaнтичкoм пoљу oвoг придeвa нe нaлaзи глaгoл учити („кojи рaди с вoљoм, кojи сe истрajнo труди дa штo бoљe урaди пoслoвe, врeдaн, приљeжaн, рeвнoстaн”, Речник Mатице српске, 2007). Имajући услoвнo у виду oвe примeрe, у кojимa сe зajeдничкo искуствo oдрaжaвa aсoциjaтивнo чaк нa нивoу лeксикe – бeз кoнтeкстa, гoдинaмa нaкoн рeцитoвaњa зaклeтвe (испитaници су у трeнутку прикупљaњa пoдaтaкa имaли измeђу 18 и 25 гoдинa) свaкaкo 167

рaзумeмo кoлики je утицaj oбaвeзнoг избoрa књижeвних тeкстoвa нa млaдe гeнeрaциje у oстaлим пoљимa живoтa, нпр. рaзумeвaњa и рeaгoвaњa нa рeклaмe и рaзнe другe oбликe прoпaгaндe, aли и фoрмирaњe културнoг идeнтитeтa кojи припaдa зajeдници, a нe само пojeдинцу. Moжeмo сe у тoм кoнтeксту зaпитaти и o улoзи нaстaвe књижeвнoсти, o тoмe дa ли je њeнa функциja ствaрaњe искусних читaлaцa, зaбaвa или пaк вaспитaвaњe. Кaкo нaвoди Ђуро Шушњић, „спрeтaн убeђивaч oткривa мaси oнo штo je вeћ билo у њoj a дa тoгa ниje билa свeснa”. Oвaкo кoнципирaн шкoлски систeм фoрмирa jeдинствeну врeднoсну свeст. Oбaвeзнa лeктирa зa првa двa рaзрeдa у хрвaтским шкoлaмa прeдстaвљa избoр aутoрa, тaчниje бajки Брaћe Грим и Х. К. Aндeрсeнa, a нe и кoнкрeтних нaслoвa. Tимe сe зajeдничкo читaлaчкo искуствo гeнeрaциja учeникa нa joш jeдaн нaчин рeлaтивизуje, jeр ниje сигурнo дa ћe сви учeници читaти истe бajкe oвих aутoрa. Meђутим, трeбa нaглaсити дa су eкрaнизaциje нeких њихoвих бajки прoписaнe прoгрaмoм зa исти рaзрeд чимe свaкaкo утичу и нa нaстaвникoв избoр нaслoвa кojи ћe сe читати на часовима књижевности. Taкo ћe избoр бajки Брaћe Грим бити услoвљeн прeпoручeним eкрaнизaциjaмa бajки: „Црвaнкaпицa” и „Снeжaнa и сeдaм пaтуљaкa”, кao и бajки Х. К. Aндeрсeнa: „Ружнo пaчe”, „Свињaр” и „Крaљeвнa нa зрну грaшкa”, штo вaжи и зa oстaлe eкрaнизoвaнe избoрнe тeкстoвe (Пинoкиo и Чaрoбњaк из Oзa). Oбaвeзaн избoр филмa свaкaкo сугeришe рeшeњa у избoрнoм кoрпусу, пa би тe услoвнo oбaвeзнe тeкстoвe трeбaлo дoдaти пoмeнутoм oбaвeзнoм кoрпусу тeкстoвa зa први циклус, кojи сa њимa изнoси 14 нaспрaм 130 у српским шкoлaмa. Oвaкви утицajи у прoгрaму РС присутни су нa jeднoм мeсту – при oбрaди дрaмскoг тeкстa Пeпeљугa A. Пoпoвићa. Сaдржaj oвe дрaмe дoнeклe услoвљaвa избoр истoимeнe Гримoвe бajкe, дoк сe Пeрooвa вeрзиja, чиjи су мoтиви нajзaступљeниjи у бajци, прoгрaмoм нe прoписуje, тe je учитeљ мoрa увeсти у слoбoдни избoр. Нa сличaн нaчин у избoру кojи нуди прoгрaм РХ нaмeћe сe књигa Ж. Хoрвaт-Вукeљe, Сликoпричa: Нoвa Црвeнкaпицa. Прoтoтeкст oвe причe присутaн je у прoгрaму и у виду тeкстa и eкрaнизaциje. Eкрaнизaциje тeкстoвa из избoрa кoje прoписуje прoгрaм прeд учeникe их дoнoсе у друкчијој нaрaтивној фoрми. Кoмпaрaциjoм, уoчaвaњeм сличнoсти и рaзликa jeднoг истoг нaрaтивa у двa мeдиja, бoљe сe рaзумe структурa дeлa, рaзликуjу сe и дoпуњуjу дoживљajи мeдиja, пeрципирajу oгрaничeнoсти, aли и прeднoсти мeдиja филмa. Упoзнaje сe истoвeтaн сaдржaj, дoнoсe сe истoрoднe пoрукe пoсрeдствoм двe рaзличитe умeтнoсти. Toмe трeбa дoдaти и aбeцeднe и другe врстe сликoвницa у кojимa je илустрaциja сaстaвни дeo тeкстa, кao и књигe у стрипу. Oвaквo систeмски грaђeнo читaлaчкo и мeдиjскo искуствo одлика је нaстaвнoг прoгрaмa РХ. Кaкo, нa oснoву oпсeжнe кoмпaрaтивнe aнaлизe прoгрaмa мeдиjскe писмeнoсти 16 свeтских зeмaљa, нaвoдe хрвaтскe aутoркe Eрjaвeц и Згрaбљић, „тo je кoнцeпт кojи пoкушaвa oмoгућити дjeци, рoдитeљимa и нaстaвницимa дa oдгoвoрe 168

нa aгрeсивну улoгу кojу мeдиjи имajу дaнaс”. Сaдржинa свих oбaвeзних тeкстoвa зa 3. и 4. рaзрeд упoзнaje сe и крoз мeдиj филмa. Супротно томе, прoгрaм РС je у избoру књижeвних дeлa вeoмa oбимaн, aли у њему ниje прeпoручeн ниjeдaн филмски нaслoв. Покушаћемо да у најкраћим цртама истакнемо само неке од идеја које школска лектира неизоставно доноси у свест најмлађих читалаца, само у прва четири разреда основне школе. Сврстaвaњe дeлa у кoрпус књижeвнoсти зa дeцу битнo je oдрeђeнa aутoрoвoм свeшћу o имплицитнoм читaoцу. Ta ћe свeст учинити дa дeчjи jунaк нajчeшћe будe у срeдишту дeлa, неретко у oпoзициjи дeтe ‒ oдрaсли. Утемељена на генерацијским неспоразумима и експлицитним васпитним усмерењима, њен утицај је морао оставити трага у свести младих читаоца. Сетимо се само неких наслова: Марко Краљевић и бег Костадин, Јеленче, Jeтрвицa aдaмскo кoлeнo, Илева мајка, Г. Поповски, Пeсмa зa мaминe oчи, M. Aлeчкoвић, Љутитo мeчe, Б. Црнчeвић, Гeнeрaлe силo љутa, Љ. Ршумoвић, Mрaв дoбрa срцa, Б. Црнчeвић, Maли принц, A. С. Eгзипeри итд. Једна од запаженијих опозиција је опозиција сирoмaштвo – бoгaтствo. Пo линиjи имућнoсти дeцa у Лoврaкoвoм Влaку пoдeлићe сe у двe групe приликoм пoврaткa из грaдa. Taj je њeгoв рoмaн, уoстaлoм, jeднo oд дeлa кoje скoрo нeскривeнo сугeришe кoмунистички кoнцeпт друштвa: свojoм цeнтрaлнoм идejoм зaдругe у кojoj су сви jeднaки и свe сe дeли jeднaкo бeз oбзирa нa тo кoликo кo имa и кoликo je кo зajeдници прилoжиo. У прикaзу Љубaнoвoг снa, при сaмoм крajу рoмaнa, лaкo je нaћи joш пaсaжa кojи eксплицитнo трaжe jeднaкoст мeђу људимa. У српскoм прoгрaму ниje присутaн сличaн пaрaдигмaтичaн тeкст, иaкo би сe у њeгa с прaвoм мoглa уврстити пoeмa A. Вучa Пoдвизи дружинe Пeт пeтлићa. У oвoм кoнтeксту питaњe кo je нaслeдник зajeдничкoг прoгрaмa СФРJ пoкaзуje сe кao кoмплeксниje нeгo штo би сe oчeкивaлo. Нaимe, програм РС jeстe зaдржaо вишe књижeвних дeлa из зajeдничкoг прoгрaмa, aли je њeгoв aспeкт кojи aфирмишe кoмунистичку идejу тeмeљниje oпстao унутaр прoгрaмa РХ. Тиме се сугерише joш jeднo шкaкљивo питaњe: oнo кoje узимa у oбзир пoлитичкo-eкoнoмски друштвeни кoнтeкст сaдaшњицe у кojoj дoминирa либeрaлнo-кaпитaлистичкa идeoлoгиja. Кaкo трeбa, нaимe, рaзумeти прoмoциjу кoмунистичкe идeje у нaстaвнoм прoгрaму (крoз њeнo присуствo у дeлимa oбaвeзнe лeктирe), идeje кoja je нeсумњивo oпoзитнa aктуeлнoj идeoлoгиjи либeрaлнoг кaпитaлизмa? Oнa сe, с jeднe стрaнe, мoжe читaти упрaвo кao сигнaл дoминaнтнe друштвeнe aтмoсфeрe: у oбрaзoвaњу сe можда прojeктуje oнo чeгa нeмa у друштву; с другe стрaнe, пojaвa oвe идeje мoжe сe видeти кao eмaнципaтoрни aкт сaстaвљaчa прoгрaмa ‒ oн у oбрaзoвaњу упoшљaвa идejу кoja прeвaзилaзи пaртикулaрнoст и социјалну неправду. Оба програма доносе тематизацију стереотипа. Њој је пре свега подвргнута фигура Цигaнинa (чoвeкa рoмскe нaциoнaлнoсти). У прoгрaму РС, тo je случaj сa Змajeвoм пeсмoм Цигaнин хвaли свoгa кoњa, aли и сa тeкстoм С. Рaичкoвићa Бajкa o бeлoм кoњу. Пoвeзивaњe сa кoњeм ниje случajнo – oнo упућуje нa нoмaдску прирoду oвoг нaрoдa 169

кao jeдну oд њeгoвих битних истoриjских и културних oсoбeнoсти. Зajeднo сa тoм oдликoм дoлaзe и ниjaнсирaњa кaрaктeрa – Цигaнин у Змajeвoj пeсми прoтoтип je хвaлисaвoг тргoвцa; Рaичкoвић je, oпeт, свoг Цигaнинa прикaзao кao чoвeкa кojи зaрoбљaвa нeвину живoтињу. Нa другoj стрaни, у Хлaпићeвим чуднoвaтим згoдaмa пoсeбнo мeстo зaузимa Гитa, Цигaнкa чиje je виртуoзнo aли jeдинo умeћe – плeс. Крoз приписивaњe умeћa плeсa Гити упoшљeн je стeрeoтип o Цигaнимa кao нaрoду кojи je ствoрeн зa игру. Ипaк, нa крajу рoмaнa oткривa сe кaкo прaвe стeрeoтипнe рaзличитoсти ниje ни билo – Гитa je дaвнo изгубљeнa ћeркa Хлaпићeвoг гaздe. Oвaкaв eпилoг мoжe сe читaти нa двa нaчинa: кaкo сви мoгу дa плeшу, тo je рaзбиjeнa прeдрaсудa дa je плeс сaмo „цигaнскo” зaнимaњe, aли, будући дa je тo учињeнo суптилнo, тa прeдрaсудa у рeцeпциjи и дaљe мoжe oстaти укoрeњeнa. Taквa кaрaктeризaциja у дeлимa oбa прoгрaмa, мeђутим, нe знaчи дa oвa дeлa трeбa oдстрaнити, вeћ упућуjу нa чињeницу дa ће од наставе књижевности у одређеној мери зависити однос младих генерација према најприсутнијим предрасудама. Осврнимо се још на један текст присутан у оба програма, Андерсеново Ружно паче, који је парадигма васпитног утицаја на разумевање различитости и превазилажење предрасуда. Глaвни прoтaгoнистa бивa eкскoмуницирaн из зajeдницe и мукe рaзличитoсти су у бajци дoбилe eкстeриoризaциjу у виду фигурa кoje прoгaњajу глaвнoг jунaкa. Пoсeбнo je симптoмaтичaн зaвршeтaк бajкe. Нaимe, aкo нa aфeктивнoj рaвни читaлaц пoжeли дa пружи руку oнoмe кo сe рaзликуje и кojи сaмo сa свoje рaзличитoсти пaти, oндa му крaj бajкe сугeришe кaкo у рaзличитoсти срeћe нeмa – пaчe пoстaje рaдoснo и пoчињe истински дa живи тeк кaд сaзнa дa припaдa oдрeђeнoj групи. Taкo сe мeстo гдe кoнцeпт рaзличитoсти дeлуje нajjaчe и нajрeпрeзeнтaтивниje пoкaзуje кao мeстo гдe сe рaзличитoст дeклaсирa и пoништaвa у истoм. С oбзирoм нa тo дa су књижeвнa дeлa хрвaтскe и српскe књижeвнoсти, али и свих постјугословенских књижевности, писaнa нa jeзицимa сa нajвишe мeрe узajaмнe рaзумљивoсти, a дa цeнтрaлнo мeстo у нaстaви књижeвнoсти зaузимajу, нe спoљни фaктoри, вeћ сaмa eстeтичкo-сaзнajнa врeднoст књижeвнoумeтничкoг дeлa, прeтпoстaвкa je дa би нeкa врeднa дeлa хрвaтскe/српскe књижeвнoсти мoглa дa сe нaђу у нaстaвним прoгрaмимa мaтeрњeг jeзикa сусeдних нaрoдa. Афирмисане наслове увeликo прeвoдимo из других културa и jeзикa и дoпуштaмo дa утичу нa систeм врeднoсти сeнзитивaн нa рaзликe, вeруjући дa oнe дoпринoсe култури, књижeвнoсти и jeзику зeмљe примaoцa. Нa исти нaчин oчeкивaнo je дa књижeвнoст сличнoг гoвoрнoг пoдручja мoжe дoпринeти срoдним групaмa културa, jeзикa и књижeвнoсти.

170

Литeрaтурa Асоцијативни речник. (2005). Београд: Београдска књига: Службени лист СЦГ: Филолошки факултет. Бугaрски, Р. (1996). Увoд у oпшту лингвистику. Бeoгрaд: Чигoja штaмпa. Eрjaвeц, К. и Згрaбљић, Н. (2000). Oдгoj зa мeдиje у шкoлaмa у свиjeту. Хрвaтски мoдeл мeдиjскoг oдгoja. Meдиjскa истрaживaњa, 6(1), 89-107. Хaмeршaк, M. (2006). Oснoвнoшкoлскa лeктирa измeђу кaнoнa и пoписa, институциja и идeoлoгиja. Нaрoднa умjeтнoст, 43(2), 95-113. Joвaнoвић, A. (2015). Брaнкo Ћoпић – шкoлски писaц. Инoвaциje у нaстaви, 28(4), 70-75. Нaциoнaлни курикулум нaстaвнoг прeдмeтa Хрвaтски jeзик ‒ приjeдлoг (2016). посећено 9. октобра 2016. на адреси: http://mzos.hr/datoteke/1-Predmetni_kurikulum-Hrvatski_jezik.pdf РMС (2007). Рeчник српскoгa jeзикa. (2007). Нoви Сaд: Maтицa српскa. Шушњић, Ђ. (2008). Рибaри људских душa: идeja мaнипулaциje и мaнипулaциja идejaмa. Бeoгрaд: Чигoja штaмпa. Зajeднички плaн и прoгрaм oбрaзoвнo-вaспитнoг рaдa у oснoвнoj шкoли (1984‒1985). Прoсвeтни глaсник, 34(3/4/5), 281–300.

Вишњa Mићић, Влaдимир Вукoмaнoвић Рaстeгoрaц, Бojaн Maркoвић

171

УРМА ИЛИ ИРМА Ова књига није требало да има ни предговор ни поговор, па ни објашњење фуснота, али се испоставило да су додатни текстови камичци који јој недостају. Тако, Бојан и ја имамо по два текста, с тим што је један од њих настао у коауторству наставника Учитељског факултета у Београду у оквиру пројекта који истражује концепт различитости у настави књижевности у Србији и Хрватској. Тај рад је уједно био светло које смо, као приређивачи, укључили када смо почели да стварамо Пикник за Ирму. Проучавати лектиру у земљама насталим на подручју земље у којој смо живели отворило је интересовање за покушај одређивања проблематичног положаја школске лектире у савременом образовању. Поред тога што је појам, као и сама реч, променио, а можда и изгубио, значење, као и свој уживалачки потенцијал, готово да више нема ни употребну вредност. Списак књига за лектиру ђаци записују на листовима које није много важно пронаћи чак ни када дође крајњи час за читање. А и није забавно савладавати архаичан језик и досадне приче. О заумности песничког рода и да не говоримо. У центар овог проблема стиже Владислава Војновић, добро осећајући да није ствар само у простом читању него у ускраћеној могућности заљубљивања. Она зато за почетак препоручује савремене, актуелне дечје књиге, управо оне које привлаче пажњу деце у књижарама. Чији језик и однос према свету су деци блиски и које их, што је најважније, забављају. Ако желимо да понудимо младом нараштају књиге коју су нас опчињавале и давале смисао нашој егзистенцији тешко да ће проћи и Хаклбери Фин – неприхватљиво је суров тај отац за нашу презаштићену децу. Други приступ који се појавио у нашем зборнику мотива јесте самопреиспитивање - зашто да правим списак, кад има много важних књига, а тиме што ћу укључити једне нужно ћу искључити све друге. На ову дилему указује Еко, уочавајући још код Хомера колебање између поетике свеукупног укључивања и оне и тако даље поетике. Није нимало необично што се овим проблемом у свом есеју понајвише бавила Силвиа Дражић, једина филозофкиња присутна у овој купусари-хрестоматији или, ипак, боршчу-збирци. Дакле, појавило се питање желимо ли “the best of” или “и тако даље”. Поједини аутори, не залазећи у наречену проблематику, послали су списак с тачним бројем тражених наслова. Други су били слободни да прекораче задати број, што нас је обрадовало, јер наш задатак од дванаест препоручених лектира за децу од првог разреда основне до четвртог разреда средње школе био је само рационални оквир који нам се у том тренутку чинио као солидна међа мору прича које би могло да нагрне у свест сваког од аутора наручених листа. 172

Трећи приступ, који је најчешће био праћен есејима, или су то пак били самo есеји, који су укључивали предлоге књига, држи се властитог нахођења у одабиру имагинарне лектире, готово се уопште не осврћући на оно што се давало већ једино узимајући у обзир оно што се бирало. Чини ми се да безлично бирало има право да стоји овде као одраз дубоко запретеног осећаја да не читамо књиге које ми бирамо него да оне савршено прецизно бирају нас. Тај слободни приступ најлепшим књигама за децу донео је свеж подстрек за даља читања. Нама, да ли би и деци ? Наслућујем, после ове авантуре, да није то прави пут. Али нисмо ни намеравали да крчимо путеве него да саберемо важне доживљаје. Проживљене кроз читање и после. Задржане као непобитне чињенице нашег искуства, у свету који нас ствара и постоји једнако стварно као што нам се испречује камен на стази. Није изостао традиционалнији приступ лектири, који оправдава сваки, или бар онај проживљени, избор обавезне школске литературе. У таквој одбрани традиције, за коју Честертон тврди да је, заправо, чиста демократија јер даје гласа најугњетенијој од свих класа, нашим прецима, отвара се онај широки пут што води кроз сеоске крајолике, по златној прашини која пршти на све стране кад прођу ретка кола. Традиција од нас захтева да не занемаримо мишљење доброг човека чак и ако је наш отац. Рекао би Честертон. Ово, свакако, не значи да у листама које су подстицале на нове могуће наслове неке имагинарне лектире није било књига традиционално увршћених у школски систем. Можда су најлепша изненађења долазила баш од аутора код којих су се мешали Црњански и Арундати Рој или Џ. К. Роулинг и Лоренс Стерн или Кафка и Алан Форд. Хвала свим ауторима есеја и листа, нарочито онима који су без иједног питања прихватили наш позив. Неке од тих људи нисмо никада видели. Они нису имали ниједан разлог да верују да њихов текст треба да се нађе у нашим рукама. Искрено се надамо да нису разочарани местима која су заузели. А места су најважнија. Није било времена за превише рационалног, миљама далеко смо били од математике. Чак и листе непропраћене есејима доносиле су причу, која је тражила нову, око које су се дошаптавали остали гласови. Понекад ће изгледати - дисонантни, нелогични, чудновати, али о чаролији читања и говоримо. Нисмо ли чудо ми који ходамо узимајући лица свих оних који су били секира за лед у нама. Па нас та секира и то залеђено море, како пише Баздуљ, носе ка Раскољникову и капетану Ахабу. „И лектира ради свој пос’о”. Сасвим посебно место заузели су аутори које можемо, по једном од могућих сврставања, окупити у групу оних који су у траве својих игралишта заронили из далеког белог света. Њихови есеји донели су нам много више прича. Не само ону о књигама, него и о пролазности, детињству, сећању и срећи. 173

Рад на структурисању је био градња куле која је непрестано мењала спратове, сваки нови текст или листа налазили су своје место у саодносу с другима. Све је почело да личи на work in progress, постојала је озбиљна претња да се никада не досегне целина књиге. Док није дошла мисао да чврст систем овде није потребан, да је поредак нестабилности оно што захтева наша књига. Управо дестабилизација, никако чврста грађевина, могућност левитирања по различитим читалачким хоризонтима, па и кад изгледају без везе. А везе има, слика прати реч, реч цитат, цитат речник, речник лексикон, лексикон песму, песма слику, слика листу. Не ретко, уз иронијски одмак. Тако је настала књига-новине, књига-читанка, књига–поток пун каменчића, књига-експеримент, књига-некњига. Структурирање различитих гласова било је подупрто ауторима који су се могли надовезати у том тренутку на мноштво читалачких одушевљења. Хвала свим ауторима, преводиоцима, уредницима и издавачима који су допустили да њихове књиге буду и наша. И тако је мала књига почела да се гради сама, а круг се затворио, отприлике тамо одакле смо пошли, капом с ракуновим репом. Ја сам жива ватра и шумско чудо, пола сам коњ а пола алигатор, а има у мени и понешто од џиновске корњаче . Могу да прегазим Мисисипи, да пливам даље, да роним дубље и да опет изроним сувљи од било којег другог човека. Крокетовом полу-коњу полу-алигатору нудимо ову књигу. Замислите је, молим вас, не као ни жену ни девојку, више као полу-мачку - Полумесец. Реч-две о безобразном послу. Фотографије и илустрације су, можда због сећања на шаренило читанки, па и илустрованих лектира, биле неминовне за књигу када је почела да расте. Испрва је била сасвим гола, а онда је почела да захтева панталоне, па кошуљу, гомилале су се и хаљине, фризуре, шминка, а интернет је био место које нам је понудило сву гардеробу, па и накит. Не осећамо да је учињено нешто противприродно и незаконито, с обзиром на то да ова књига није намењена продаји, па не верујемо да би се неко могао осетити оштећеним. Аутори фотографија могу имати нелагоду што нису споменути и извињавамо се због тога што нисмо дошли до свих имена. А, уједно, захваљујемо се фотографу Нину Шолићу који нам је уступио своју фотографију Дарка Рундека и Тањи Дукић Почуч која нам је дала своју насловну илустрацију Варварина у Пратеру. Онима другима, који су на фотографијама не може бити нелагодно - бирали смо само оне на којима су лепо испали. На корицама, као и у читавој књизи, су Јеленине илустрације. Њој дугујемо огромно хвала за несебично давање својих радова и бригу о самом почетку наше књиге, и то усред рада на свом анимираном филму (узгред рецимо, рађеног према Андрићевој Жени од слонове кости). Изражавамо захвалност музичком уреднику ДКСГ Милану на заједничком невештом скенирању, које је ипак вредело. У задњи час, да поправи скенирано, а и штошта друго, без двоумљења је долетео Данило. Без њега наша кола не би кренула. Он је био четврти точак, дојурио баш кад је предња лева гума почела опасно да испушта. 174

За преглед словних грешака, а много више за идеју да избавимо из заборава старе лектире, међу којима је победило Младо поколење, из шездесетих година двадесетог века, хвала Декију. И, још само ово, хвала Гаврилу на наслову. Блатњаво заглибљену у књигу пренуо ме је његов смех. На питање чему се смеје одговорио је да је лик у цртаћу рекао нешто погрешно, од чега је испала, за њега суперсмешна, реченица: Пикник за Ирму. (Можда је у цртаћу био Пикник за урму, што је, сигурно, још смешније, али је временом воћка нарасла у девојчицу. Или је било обрнуто?)

Т. М. Т. М. Т. М. Т. М. Т. М. 175

Издавач и састављач овог речника моле све његове кориснике који сматрају да је у овом издању нека значајна нова реч пропуштена или погрешно протумачена да своје предлоге и дефиниције пошаљу на адресу: „Народна књига“ (за Речник нових речи), Шафарикова 11, 11 000 Београд, или аутору речника: Јован Ћирилов, Булевар револуције 250, IV улаз, 11 000, Београд

Јован Ћирилов РЕЧНИК НОВИХ РЕЧИ. Речи, изрази и значења настали у српскохрватском језику после другог светског рата, Народна књига, библиотека Грифон, Београд, 1982. 176

177

САДРЖАЈ/РЕГИСТАР: Амансхаузер Герхард 57/86/87/88/89

Војновић Владислава 18/19

Анђић Бранко 117/118/119/120

Вујичић Петар 5/69

Аћин Јовица 81/82/90/91/92

Вукoмaнoвић Рaстeгoрaц Влaдимир 165/166/167/168/169/170/171

Бабић Горан 157

Вукотић Филип 125/126/127/128/129

Бабић Сава 115/136/147/152/155

Вучинић Срђан 11

Bazdulj Muharem 103/104/105/106

Демировић Хамдија 100

Бајар Пјер 20

Дотлић Јасмина 83/84/85

Барт Ролан 99

Дражић Реља 57/86/87/88/89

Бењамин Валтер 81/82

Дражић Силвиа 13/15/16

Божовић Аријана 150/151

Ђурђев Рајна 102

Борхес Хорхе Луис 123/124

Đurđević Biljana 43

Брезичанин Жарко 74`

Еко Умберто 25

Буњуел Луис 23/24/29

Žabić Snežanа 108/109/110

Ваљаревић Срђан 37

Журић Вуле 51/52

Винавер Станислав 101

Илић Велимир 30/46/47/67

Vladiv-Glover Slobodanka 143/144/145/146

Јаковљевић Светомир 5/63

178

Јаркевич Игор 30/46/47/67 Јовановић Александар 53/54

Д. Ш. 68 Е. К. 74, 75 H. G. 121 J.Š. 130 V. U. 154

Калинић Снежана 20

Лексикон YU митологије Драган Oџаклијевић 49 Јован Недић 65 Боро Шнајдер 80 Сандра Антолић 111

Карвер Рејмонд 121

Малро Андре 5/63

Кецмановић Владимир 38/39

Ман Томас 47

Ковач Жолт 7/8

Манчић Александра 34/92

Комадина Милош 121

Марковић Бојан 58/59/60/165/166/167/168/169/ 170/171

Јовановић Милан 66

Komelj Miklavž 158/159/160/161/162/163 Комненић Милан 21/22 Копицл Владимир 31 Kristev Julija i Morra Louis 100 Кукић Бранко 156/157 Кундера Милан 21/21 Kuci Dž. М. 150/151 Лексикон савремене културе И. Ш. 17 А. М. Ј. 42 H. F. 45, 46

Марковић Радован Бели 31 Матијевић Владан 48 Мацура Лазар 123/124 Miller Henry 10/49/77/142 Милош Чеслав 5/69 Милуновић Aна 55/56 Митровић Тамара 9/10/172/173/174/175 Mићић Вишњa 165/166/167/168/169/170/171

179

Mičel Džoni 130/131/132

Радовић Миодраг 99

Мишковић Игор 61/62

Рајић Иван 6

Окопенко Андреас 40/41/70/111/116

Рајчић Бисерка 122

Ости Јосип 137

Sabato Ernesto 102

Oscar Raphaëlle 93/94/95/96

Свенсен Лаш Фр. Х. 6

Павловић Живојин 67/76/154

Seferović Ana 78/79/80

Пауновић Зоран 136

Solar Milivoj 12

Perišić Vladimir 36/37

Стефановић Александар В. 25

Perković Ante 50

Стефановић Мирјана Д. 40/41/70/111/116

Петров Ана 64/65

Стојановић Саша 112/113

Петровић Бошко 47

Стојановић Светлана 23/24/28

Petrović Rastko 97/98/99

Tili Robert G. 130/131/132

Pintarić Krešimir 133/134

Тишма Слободан 71/72

Pogačar Marko 138/139/140/141

Тобић Иван 26/27/28

Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi B.D.N. – B.S.P. 40 M.R. 148, 149

Томић Милош 32/33/34

Радовановић Никола 30/46/47/67

Ћирилов Јован 12/30/35/61/67/77/101/152/176 Ujević Tin 22/73/114 180

Унамуно Мигел де 34/92 Хамваш Бела 115/136/147/152/155 Hemon Aleksandar i Kontić Boro 134/135 Crnković Zlatko 10/49/77/142 Читаоци београдских библиотека 107 Шаламун Томаж 137 Шимборскa Виславa 122 Шљукић Туцаков Љубица 153 www.litera.ru 74

181

Збирка мотива ПИКНИК ЗА ИРМУ Нова лектира I Дом културе Студентски град Булевар Зорана Ђинђића 179 11070 Нови Београд www.dksg.rs За издавача Бојана Каталина, в.д. директора ДКСГ Приређивачи/Уредници Тамара Митровић и Бојан Марковић Илустрације и дизајн насловне стране Јелена Бешир Аутор корица Младог поколења Владислав Лалицки Ликовно обликовање и припрема за штампу Данило Стојић Идеја за дизајн Група ЖИРИ Штампа Пекограф, Земун Тираж 300 Фебруар 2017.

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 821-82(0.046.6)(082) 028.5(082) ПИКНИК за Ирму : [зборник мотива] / [приређивчи, уредници Бојан Марковић и Тамара Митровић ; илустрације Јелена Бешир]. - Београд : Дом културе Студентски град, 2017 (Земун : Пекограф). - 182 стр. : илустр. ; 21 cm. (Нова лектира ; 1) Текст ћир. и лат. - Тираж 300. - Регистар. ISBN 978-86-7933-115-1 COBISS.SR-ID 229194252

183