Issuu on Google+

х ма Рођења ра

дице у Бата ро

ц и • Л ис т

П

и јн

Ve s n i k p a r o h i j s k i

ре

свете Бог о

• Го д и н а I I • Б р о ј 2 • Ј а н у а р 2 0 1 0 . • w w w. b c . r s • Ц е н а 9 9 д и н . •

Манастир Шишатовац

Христос се роди! Ваистину се роди!


SVETOM PATRIJARHU SRPSKOM PAVLU

Pastiru dobri i u~itequ naroda srpskog, ti koji se nikada nisi postideo pred na{im svetim precima, koji su te jo{ za `ivota priznali i primili kao svoga, i koji si nas svojim svetim `ivotom i primerom u~io da uvek budemo qudi, ali da se jo{ vi{e ~uvamo da sami ne postanemo nequdi; ti koji danas stoji{ pred prestolom Boga @ivoga, prinesi molitve svoje Tvorcu i Bogu na{em za svetu pravoslavnu Crkvu Srpsku i za zemaqsku Otaybinu na{u. Ukrase i ponosu Crkve i zemqe srpske, zakrili, za{titi, ogradi i sa~uvaj sve qude i narode {irom Bo`ijeg sveta, me|u wima i verni narod srpski, molitvama svojim i svih svetih Srba, na ~elu sa Svetim Savom, da odolimo svim neda}ama i isku{ewima ovog burnog i te{kog vremena, da bismo svi zajedno slavili Boga u Trojici sada i kroz svu ve~nost. Amin


parohijski

Januar 2010.

Реч уредника

parohijski

Поштовани читаоци Парохијског весника,

и јн

Обрада фотографија: Весна Бељaн Припрема за штампу и дизајн: Ђорђе Остојић Штампа: ГРАФЕКС АГ Београд-Батајница Парохијски весник излази повремено. Рукописе и фотографије не враћамо. Сви потписани чланци одражавају лично мишљење аутора, које се не подудара увек са мишљењем редакције.

дице у Бата ро

Са д рж а ј Манастир Шишатовац

• Го д и н а I I • Б р о ј 2 • Ј а н у а р 2 0 1 0 . • w w w. b c . r s • Ц е н а 9 9 д и н . •

У сусрет празницима

2

Божићни празници и обичаји

6

Беседе А. Вукашин: О љубави

10

С. Грујић: Сваки посао почни са молитвом

11

Ј. Павловић: Вапај у затворено небо

12

Фрушкогорски манастири

Манастир Шишатовац

14

Посета манастиру Шишатовац

16

Историја Батајнице Р. Пилиповић: Православна црква у Батајници и околини у XVI веку 18 Теологија

Христос се роди! Ваистину се роди!

х

А. Шмеман: Вера у Христа и(ли) вера у чуда Препоручујемо

П

ц и • Л ис т

Ваш

ма Рођења ра

и јн

p a rсеoроди! h i j s k i Христос

свете Бог о

Уређивачки одбор: свештеници Јевто Павловић, Милан Алимпић, Ален Вукашин, ђакон Горан Цвијановић; Александра Лазић, Жељка Павловић, Чедомир Грујић

Ve s n i k

х ма Рођења ра

Главни и oдговорни уредник: свештеник Споменко Грујић Оперативни уредник: Ђорђе Остојић

ц и • Л ис т

дице у Бата ро

Адреса уредништва: Бихаћка 1, 11273 Београд-Батајница, тел/факс:+381(0)11 7870115

ре

Оснивач и издавач: Храм Рођења Пресвете Богородице

пред вама је нови број, други по реду, нашег и вашег парохијског часописа припремљен уочи сверадосног празника Рождества Христова и пред почетак Нове године. У нади да ћете пронаћи на страницама које следе нешто што сте желели сазнати поздрављам вас у име редакције и у своје лично име најрадоснијим хришћанским поздравом:

П

Излази са благословом Његовог Преосвештенства Г. Василија Епископа сремског

20

С. Зорица: “Избјеглички кошмари” Миле Станковића 23

Деца поручују

26

Извештај са парохије

30

1

ре

свете Бог о




parohijski

Januar 2010.

U SUSRET PRAZNICIMA Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа - Божић

свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра (7. јануара) роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца са Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.

А

кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога” (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврило Пресветој Дјеви у Назарету, говорећи: „Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус” (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше

2


parohijski

Januar 2010. Сабор Пресвете Богородице

Духа, који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише руги дан Божића Црква хришћанска одаје и народ и старешине народне против невиног славу и хвалу Пресветој Богоматери, Стефана, клеветајући га као да је хулио на Бога која роди Господа и Бога и Спаса нашега и на Мојсија. Брзо нађоше лажне сведоке који то Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви празновање зато, што се тога дана сабирају сви видеше лице његово „као лице ангела” (Дап 6, 15), то верни, да прославе њу, Матер Богородицу, и што се јест лице му беше озарено благодатном светлошћу торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

Д

као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа многа доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их „издајницима и крвницима” (Дап 7, 12). И док они шкргутаху зубима, Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде, он објави Јеврејима: „Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега гдје стоји с десне стране Бога” (Дап 7, 56). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са светим Јованом Богословом и гледаше мучеништво

Свети првомученик Стефан, архиђакон

С

родник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротих у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом 3




parohijski

Januar 2010.

овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога, Богојављење молећи се Богу за Стефана. То се десило на годину ада Господ Исус беше навршио тридесет дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело година од Свог телесног рођења, Он отпоче светог Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Свој учитељски и спаситељски посао. И сам Гамалил, кнез јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. хришћанским и пресели се у Царство Христа Бога. Свети Кирило Јерусалимски вели: „Почетак света вода, почетак Јеванђеља Обрезање Господа, и Бога, и Спаса, Јордан”. При крштењу Господа у води објавила нашега Исуса Христа се свету она тајна која се у Старом Завету осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону наговештавала, о којој се постојећем у Израиљу још од времена у старом Мисиру и Индији Авраамова. Том приликом надедоше му име Исус само баснословило, тј. како је и благовестио архангел Гаврило Пресветој тајна божанске Свете Дјеви. Старозаветно обрезање предображава Тројице. Отац се јавио новозаветно крштење. Обрезање Господа показује чулу слуха, Дух се јавио да је Он примио на себе истинско тело људско, а не чулу вида, а Син се јавио привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. уз то још и чулу додира. Још је Господ обрезан и зато што је хтео да испуни Отац је изрекао Своје сав закон који је Он сам дао кроз пророке и праоце. сведочанство о Сину. Испунивши тај пропис законски, Он га је заменио Син се крстио у води а крштењем у цркви Својој. „Јер у Христу Исусу Дух Свети у виду голуба нити обрезање што помаже нити необрезање, лебдео је над водом. А када него нова твар” (Гал 6, 15) објављује апостол. (У Јован Крститељ засведочи црквеној служби овај Господњи празник нема ни и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима предпразнства ни попразнства.) на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздељиву. То је једно. И друго: јер се свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.

К

У

4


parohijski

Januar 2010. Свети Јован Крститељ

Свети Сава, архиепископ српски

З

С

бог тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара (20. јануара). Међу личностима јеванђелским, које окружују Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим посебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати анђелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.

ин Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске Цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године.■ (Из Охридског пролога св. Николаја Охридског)

5




parohijski

Januar 2010.

БОЖИЋНИ П ОБИЧ

И

ако је Васкрс највећи хришћански празник, Празник над Празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години. На Божић се празнује Рођење Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу: “Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!” Божићу се радује и старо и младо, и мушко и женско. На неколико недеља пред Божић (већ од Никољдана) и неколико недеља после Божића (до Савиндана) траје свечано празнично расположење. Народ се весели и радује, у кућама и породицама влада пријатно духовно расположење, у атмосфери се осећа неко тихо празнично блаженство, па се у таквим приликама људи мире, праштају једни другима увреде нанете преко године. У овом периоду су најважнији следећи празници: Детинци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић, Обрезање, Богојављење, Јовањдан и Савиндан. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји. Пођимо редом.

приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и “дреше” се онима који их вежу.

Материце

О

вај празник пада у другу недељу пред Божић. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена Тога дана деца поране и унапред

Детинци

припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се “дреши”. На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Жене у договору са свештеником

У

трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце, има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим 6


parohijski

Januar 2010.

П РА З Н И Ц И И Д ЧАЈИ

Бадњи дан

ан уочи Божића, 6. јануара, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе јер се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.

припреме пригодну академију са програмом, у коме учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се “дреше” поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

Оци или Очеви

У

недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се “дреше” поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

Туциндан

Н

а два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и припрема печеница за Божић. Некада се печеница “тукла” убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и припремало. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

Шта је бадњак? Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима, јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу. 7


parohijski



Januar 2010.

Шта символише бадњак?

и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена адњак символички представља оно дрво, које риба и друга посна јела. су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Божић Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог. ајрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први Бадње вече дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, адње вече, практично спаја Бадњи дан и Божић. пре свитања, звоне сва звона на православиим Зато се у наш��м народу каже за неке особе, које храмовима, пуца се из пушака и прангија и су пријатељски блиске и везане да су као “Божић објављује се долазак Божића и божићног славља. и Бадњидан”. Увече, када падне мрак, домаћин са Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. и одлазе у цркву на јутрење и божићну литургију Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе на причешће. Људи се поздрављају речима: између себе, и један од њих прво ступа десном “Христос се роди!” и отпоздрављају: “Ваистину ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску се роди!” чељад речима: “Добро вече! Честит Божић, Бадње Ваља напоменути да се овако поздравља и вече!” Домаћица и женска чељад посипају печеницу говори све од Божића до Богојављења. и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: “Добро вече! Честити ви и ваша печеница!” Положајник Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњидан и божићни ручак, и прислања на источни а Божић, рано пре подне, у кућу долази зид, тамо где су иконе и кандило. специјални гост, који се обично договори са Пошто се бадњак претходно исече са дебљег домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и краја на три дела, величине да може да стане у он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник. шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се Положајник поздрави дом Божићним поздравом, говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Б

Н

Б

Н

Слама

П

осле бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића

К

ада се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар “Рождество твоје...”, помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник 8


parohijski

Januar 2010. врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу: “Колико варница, толико срећица, Колико варница толико парица (новца) Колико варница толико у тору оваца, Колико варница толико прасади и јагањаца, Колико варница, толико гусака и пилади, А највише здравља и весеља, Амин, Боже дај”. Положајник символички представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божић у урбаној средини

П

оставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама Уместо великог дрвета узме се мања храстова гранчица, и мања количина сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће. Запапи се свећа и кандило што символише ватру и огњиште. Кућа се окади тамјаном, изговоре се молитве које се знају, или се прочитају из молитвеника, и то вече се проводи у пријатној породичној атмосфери. Само онај ко лично није доживео ту предивну божићну атмосферу у којој се душа, захваћена неким унутрашњим блаженством, надима и шири у висине свемирских простора, када се сви људи воле и све се прашта, не може схватити црногорског владику Његоша и његове стихове: “Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића!”■

Чесница

Р

ано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља метални новчић, златни, сребрни или обични, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен божићни ручак. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се “Оче наш” наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те

Тропар Божића

Р

ођење Твоје, Христе Боже наш, обасјало је свет светлошћу богопознања, јер је тада оне што обожаваху звезде Звезда научила да се клањају Теби, Сунцу правде, и да Те познају, Исток са висине. Господе, слава Ти! Кондак Божића

Д

јева данас рађа Оног Који је над свим што постоји, и Земља пећину нуди Неприступноме. Анђели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди малено Дете, превечни Бог. 9




parohijski

Januar 2010.

Б е сед а

О љубави Презвитер Ален Вукашин

Т

ешко је говорити о љубави, која нам је више као реч у устима, него као начело у срцу и души. Хришћански живот подразумева љубав према Богу и љубав према ближњем. Свако треба да завири у своју душу и размисли о томе да ли и колико живи по том свеодржавајућем начелу. Савршена и Чиста Љубав учи нас преко Сина Свога Господа нашег Исуса Христа у Духу Светом како да волимо. Ако нам ништа не значе речи и заповести Божије о љубави, а ми погледајмо на Бога и Спаса Христа који се због нас унизио и постао човек, муке наше узео како би нас спасио од смрти и пропасти; а зашто Бог изволе ово ако не због љубави према човеку. Ми који се китимо лепим именом хришћана, ми који смо призвани да узрастамо у љубави, треба често да се питамо да ли смо на правом путу. Дакле, треба да се питамо кога ми сматрамо за ближње своје. Христос нас учи и даје заповест „Да љубимо непријатеље своје, да благосиљамо оне који нас куну, и молимо се за оне који нас гоне“. Ко су наши непријатељи до они који не творе и не мисле исто као и ми, па зар они нису саздани по образу Божијем а ми им не пружамо могућност да тај образ кроз нашу љубав поврате. Бојим се да је веома мали круг људи, које ми сматрамо за наше ближње. Бојим се да смо се као хришћани повукли у себе саме, недозвољавајући никоме да нас воли, нити ми кога да волимо, сматрајући данас љубав као лицемерје, слабост и као гледање користи. Браћо и сестре, окупљамо се на Светој Литургији, али питам вас како ми, који немамо љубави, да

поделимо међусобно овај хлеб свакодневни, долазимо на Свету Трпезу Љубави да узимамо Хлеб небесни. Тај Хлеб небесни је неизрецива Љубав, онај који нас је саздао и створио. Онда када смо пали и смрт нас свезала дошао је Он као љубав и спасио нас. Морамо знати да ми који тежимо ка спасењу, ка Царству Небеском, да се овде на земљи спасавамо и да се овде спремамо за Царство, а не можемо се спасити лажима, преварама, клеветама и мржњом према ближњем. Заповест о љубави према непријатељима и држање ове заповести нас овде на земљи уводи и отвара нам врата Царства Небеског. Јер у супротном кроз мржњу, и кроз освету ми смо неспокојни и раздиремо се, а то није Царство Небеско. Само се кроз љубав можемо спасити, ми и наши непријатељи. Зар неко сматра за неразумног архиђакона и првомученика Стефана, што се клечећи молио Богу за своје непријатеље док су га ови каменовали и убили. Међу онима који су га каменовали био је и Савле, гонилац хришћана потоњи апостол Павле кога је Бог призвао и дао му удела у апостолству и дао му да шири и проповеда Јеванђеље по свету. Нека нас Господ научи и дâ нам љубави како би овде на земљи били срећни и спокојни, а на небу спасени јер смо испунили Његову заповест која каже “Љубите своје непријатеље“. Амин■

10


parohijski

Januar 2010.

Б е сед а

Сваки посао почни са молитвом Протопрезвитер Споменко Грујић

К

Му се са љубављу у молитви. Молитва је Божији благослов пре почетка свакога доброг дела и једино је средство да умири и стиша нашу душу у свим случајевима,када не можемо предвидети свршетак посла. Никаква човечија мудрост и сила не може предупредити препреке и опасности које нам прете. Родитељи жене сина, удају кћер, ко их може уверити да ће њихова деца увек бити срећна? Путник иде на далеки пут копном или морем, ко му може гарантовати да се неће утопити или на сувом бити у опасности? Војник иде у борбу, ко ће га умирити и уверити да он неће погинути? Трговац шаље еспап у далеку земљу, предаје свој капитал у туђе руке ко ће му гарантовати за туђу душу, када је наша душа превртљивија од мора, несталнија од ватре? Ко нам у овом тренутку може расветлити тамну будућност? Ко ће смирити наше узнемирене мисли, умудрити наше узбуркано срце? Једино искрена вера у промислитеља Бог��, једина нада у љубав Бога Оца који се стара о нама. У Његовим рукама је живот и смрт и без његове воље на отпада ни коса са наше главе (Мт 10,30). Молитва пре почетка свакога доброг дела, најбоља је оцена вредности самога посла. Од лица Божијега излази светлост истине и правде. Он осветљава мисли и савест онога који се моли. Обраћајући се Богу за благослов, свако од нас у том тренутку осећа смиреност и самопоуздање да ће оно што намерава почети у славу Бога и завршити. Ако у срцу своме у тренутку молитве (обраћања Богу) осетиш рђаве ствари одмах остави посао, ако ти савест, просвећена молитвом, каже да није добро. Благослов је Божији сила Божија. Под благословеном руком Божијом све расте и све множи се, цвета и радује се. Чувај мој добри хришћанине, ово правило, тражи благослов Божији за свако добро дело, јер је тај благослов користан не само за вечни живот него и земаљски. „Иштите и даће вам се; тражите, и наћи ће те, куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима и који тражи налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт 7,7-8).■

акав је смисао и хришћански начин живота да сваки посао започиње молитвом? Ово правило остало нам је од наших старих. Молитва пре почетка посла има свој смисао и велику корист за хришћане (за вернике) и наша је дужност да га сачувамо. Хришћанин се пре почетка свакога посла обраћа умом и срцем Богу, осењава се часним крстом, те на тај начин показује јаку веру у Бога Творца нашег, зависност од Њега, и покорност Његовој светој вољи. Само је Бог наш творац, прави Господар и заповедник, како целога света тако и човека, свега његовога рада и труда. Не слаже се са здравим разумом кад неко хоће нешто да ради а не помоли се врховном Заповеднику и Управитељу васионе, који све види. Предузимај, размисли, реши али увек са Богом а не без Бога. Када би те Господ који је дао разум, оставио самоме твоме уму, не би могао много учинити. Идеш на рад ти ипак очекујеш, када ће по наредби Господа изаћи сунце, да би ти светлило; ти сејеш и садиш, али Господ свемилостиви шаље кишу и топлоту, те гаји оно што си посејао; ти очекујеш род од рода твога у будућности, али је све то у Божијој власти. Зато добри хришћани најбоље раде, који се стално обраћају Богу са мислима: „СВЕ ЈЕ ТВОЈЕ ГОСПОДЕ! БЛАГОСЛОВИ МОЈ ПОЧЕТАК И ДОБРУ НАМЕРУ“. Тражећи Божији благослов за сваки почетак у раду, хришћанин тиме исповеда своју веру у Бога, не само као Творца и Сведржитеља, већ као бескрајно милостивога Оца људи, и тиме показује своју љубав према Богу. Ко има стално Господа за сведока својих брига, тај пред њим открива све своје потребе и у свему од Њега очекује помоћ; тај верује и нада се да Божија љубав пази и чува наш уздах, саосећа свакој нашој жалости и помаже сваком нашем добром труду и раду. Хришћанине, немој престати да тражиш Божији благослов за сваки свој користан почетак у раду, па мада би га и лако могао урадити и мада и он није важан не заборави свога највећег пријатеља, обрати 11




parohijski

Januar 2010.

Б е сед а

Вапај у затворено небо Протопрезвитер Јевто Павловић

М

олитва је основно дело сваког хришћанина и немогуће је бити Христов а истовремено немати, тј, не упражњавати молитву. Свесни тога свети Оци су саветовали, да се треба молити колико и дисати. Деловање молитве у човеку био је за њих знак духовног живота. Јер, као што тело док дише говори нам да је човек телесно жив. Исто тако и душа док има молитву сведочи, да је духовно жива и активна. Дакле, без молитве нема духовног живота. Ипак, није свако вршење молитве и изговарање молитава – молитва. Стати пред икону код куће или у храму, чинити поклоне, изговарати речи или слушати другога како чита, још није молитва већ само њена спољашња форма. Њено спољашње испољавање. Ако се остане само на томе, онда не чуди што и после дугогодишњег упражњавања молитава у нама се још није развио молитвени дух. Због тога нам се веома често дешава, да у току молитве имамо осећај, као да вапијемо у затворено небо, а отуда не добијамо никакав одговор. И тако наше молитве постају бесплодне и не услишене. Да би нам то било 12

јасније, да у наставку послушамо једну руску причу: „У Русији је живео неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се чинило зашто се понекад дешава да људи иду и цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше. „Господе, молио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва“. једном са тим мислима утону у сан. На његово изненађење, анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље... Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуцу далеке флауте. Шта је то? – питао је старац. То су свете молитве – одговорио је анђео; само се оне овде чују. Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сад


parohijski

Januar 2010. се сав народ моли у храму...Анђео га погледа тужна лица. Желиш да знаш? Погледај...Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све шта се догађа унутра. Храм је увек био пун људи. на клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори био је у олтару. Текла је служба. Каква служба – није се могло погодити јер ниједан звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо – брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је изашао ђакон стаменог раста, одсеченим покретом загладио је косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и ...ни звука! На клиросу диригент раширио нотни текст; хор се спремио да пева. „Аха, хор ћу сигурно чути...“- помислио је старац. Диригент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: диригент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. „Шта је ово“? – помислио је старац. Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, много су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема. Зашто је тако? – питао је старац. Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети – рекао је анђео.Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком. Одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли. „Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. Опет је у новој одећи! Муж пијаница, деца неваспитанци, а она не обраћа пажњу! ...Само се лицка“! Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је дирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: „Тешка досада! Лоше сам трговао... изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду и по...“ 13

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао са једне ноге на другу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: „Ах како је добра Дуња! Код ње све вреди: и лепа и има добар посао...Такву бих жену хтео! А да ли би мене она хтела“? И многе је додиривао анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле. Разумеш ли сада? – питао је анђео. Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако – сви су они заиста неми... Тог тренутка звонки дечији гласић јасно је проговорио: Господе! Ти си благ и милостив. Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму! У углу, на коленима, прибијен уза зид клечао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечије срце. Ту су били брига и љубав. Ево молитве, која до нас допире! – рекао је анђео.“1 Прича је веома упечатљива и оставља један снажан утисак. Из ње више него јасно се види зашто наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе. Стога, морамо извући једну поуку: Спољашња форма молитве није, нити пак може бити молитва. Бог је дух и Он не тражи наше него нас. Њему нису потребне наше празне речи и само физичко стајање на молитви – Он хоће наше срце. Зато кад стојимо на молитви, док језик наш изговара молитве или их ухо слуша, а тело чини поклоне – срце наше да не буде празно, него да у њему постоји осећање устремљено ка Богу. Сва наша брига и јесте у томе да срце наше и душу у току молитве испунимо побожним осећањима. Каква су то осећања? То су осећања преданости вољи Божијој, искрено благодарење, славословље, праштање итд. Кад таква и слична осећања буду постојала у нашем срцу у току молитве, онда ће наше молитвословље бити права и искрена молитва, коју Бог чује и људи осећају. Нека би свемилостиви Господ баш такву молитву укоренио у срцима нашим. Амин!■ ____________________________ 1 Часопис „Духовно – нравственное воспитание“, 2002,бр 3, стр. 36 – 37




parohijski

Januar 2010.

М��настир Ш

М

анастир Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке горе у близини истоименог насеља и извора поточића Ремете. У почетку се манастир звао Реметица или Реметски манастир и посвећен је био св. Николи.

Историја Према „Свитку завешталном“ монаси манастира Жича предвођени својим игуманом Теофаном (Теофилом) почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару црквицу посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу пресвете Богородице. (Иларион Руварац је мислио да то није могло бити 1520, већ између 1545. и 1550. г.) Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. Године 1543. пренете су у Шишатовац мошти св. Стевана Штиљановића из Шиклоша у Барањи. Свечево тело почивало је у ораховом кивоту украшеном седефом до 1760, када је о трошку Вићентија Поповића, вршачког епископа, израђен нов, богато украшен метални кивот. Првобитна црква није сачувана и брзо је срушена. 1634. године приморски мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, која је била покривена храстовом шиндром. 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак Сеоба М. Црњанског) Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и почео да зида нову, садашњу цркву. Зидање је трајало 20 година, од 1758. до 1778., а осим Вићентија Поповића, који је постао вршачки епископ, велики приложници су били

капетан Трифун Исакович, оберкапетан Јован и његов брат обрстер Јосиф Монастерлија, а такође и потпуковник Секула и његов брат капетан Јефтан Витковић. Оно што на њој одмах привлачи пажњу јесте њена величина која прелази у монументалност, тако да и по томе одступа од осталих, далеко мањих, фрушкогорских манастирских цркава. У њеној архитектури не само да потпуно преовлађује барок, већ су и њени прозори (њих 9) израђени у готском стилу, што је једини пример такве градње на Фрушкој гори. Капела, посвећена Св. Петру и Павлу, саграђена је у барокном стилу 1750. године. Зграде конака су окруживале цркву са три стране, док је четврту, северну, затварао храм. Коначни изглед конаци су добили крајем 18. и почетком 19. века, а обновљени су после пожара 1849. године.

14


parohijski

Januar 2010.

Шишатовац

Иконописац Григорије Давидовић-Обшић из Чалме сликао је цркву 1793., идуће године сликао је иконостас, а 1795. насликао је у цркви и лик епископа Вићентија. Шишатовачка библиотека некада је била чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама. Поменућемо само неке. Чувен је био такозвани Шишатовачки апостол. Овај рукописни апостол на пергаменту написао је јеромонах Дамјан 1324. у граду Ждрелу код Пећи. У запису на једном дивном писаном јеванђељу из 1560. стоји да је јеванђеље писано у манастиру званом Реметски у храму Рождества Пресвете Богородице, где су и мошти светог и праведног кнеза Стевана Штиљановића; једно Јеванђеље са минијатурама из 16. века. Ту је писан и један Минеј 1566. овде се чува 15

и један Архијерејски служебник, писан 1616. у манастиру Молдовици (у Каравлашкој), који је приложио Шишатовцу, као манастиру свог пострига, епископ пожаревачки Јосиф 1627. године и др. У ризници је чувано неколико скупоцених старих крстова, међу којима се истиче ручни крст окован од кујунџије Радослава 1598, петохљебница из 1659, затим бакрорез са ликом Стевана Штиљановића израђен у Бечу 1763. о трошку пуковника Вука Исаковића и један бакрорез израђен 1756. на коме је такође лик Штиљановићев. Од 1812. до 1824. у Шишатовцу је био архимандрит Лукијан Мушицки, писац Гласа харфе шишатовачке. После пада Србије 1813. боравио је у Шишатовцу код Мушицког Вук Караџић. Ту су позвали гуслара Филипа Вишњића, чије песме о Карађорђевом устанку је Вук записао. У Карловцима и манастиру Шишатовцу Вук је забележио најлепше народне песме од својих најдаровитијих певача - гуслара Филипа Вишњића и Тешана Подруговића. У трпезарији Шишатовца, по предлогу Лукијана Мушицког, насликао је 1821. Арса Теодоровић један детаљ из Житија Штиљановићева: сцену како Штиљановић у своме граду Шиклошу дели пшеницу гладном народу.

Манастир данас Овај манастир је у току Другог светског рата готово потпуно срушен. једино су се очувале зидине цркве. Данас манастирски комплекс чине обновљена црква, једна зграда недавно изграђеног конака, југоисточно од цркве, а скоро је обновљен и монументална манастирска капија. Изградња источног конака је у току.■




parohijski

Januar 2010.

Посета манасти У

ченици одељења II1 ОШ “Бранко Радичевић” из Батајнице, заједно са својим родитељима, а у организацији учитељице Лидије Буловић посетили су 10. октобра фрушкогорски манастир Шишатовац, надомак Сремске Митровице, и имали незаборавно дружење. Мале ходочаснике је гостољубиво дочекао игуман манастира јеромонах Андреј Ненић, који је и сам родом из Батајнице. После фудбалске утакмице мешовитих тимова деце и вероучитеља уследио је заједнички ручак у манастирској трпезарији, након кога је у цркви одржан парастос за све уснуле пријатеље и родбину. На крају дана појединим ђацима је било тешко прихватити да је дружењу дошао крај, тако да сви са чежњом ишчекују следећу посету овој фрушкогорској светињи.■ Ђ.О.

16


parohijski

Januar 2010.

иру Шишатовац

17




parohijski

Januar 2010.

Историја Батајнице

Православна црква у Бата

Т

урски катастарски пописи Земунске нахије из 1546. и 1566/67. године, који су вођени детаљно, пружају доста добар увид у друштвене, али и у цркене прилике онога времена. Насеље Земун, седиште нахије, имало је 1546. године 78 домова. По административно-политичкој подели припадало је Сремском санџаку, а у судскоадминистративном погледу Београдском кадилуку. Становништво Земуна имало је повлашћени дербенџијски статус, наиме његови мештани су бринули о превозу путника скелама и чамцима од Београда према Срему. Један турски извештај у вези са тим каже следеће: “Будући да се село Земун налази на броду насупрот граду Београду оно ни дању ни ноћу није празно од путника и намерника, па се његови становници жале на разноврсне неприлике. Ако се раји споменутог села не буде дао дербенџијски статус, она ће се раселити. Тако су известили и замолили месни прваци”. Месни хришћански првак у Земуну био је кнез Стојан Родић. Земун је имао чак тројицу свештеника на онако мало домова, што данас може изгледати изненађујуће. Међутим, у попис нису улазили баш сви становници него само они који су могли намиривати пореске и државне намете. Исто тако, тадашњи домови били су праве задруге са по неколико десетина чланова, а свештеници су поред својих црквених дужности прописаних типиком и прихода од обреда (крштења, венчања, опела и сличног), радили исте оне послове од којих су се издржавали њихови парохијани. Тадашњи православни свештеници Земуна звали су се: Стојан, Бојан и Петко. Доцнији турски попис из 1556/67. године бележи двојицу православних свештеника у Земуну (“Димитар, поп” и “Раде, поп”) и једног ђакона (“Јакша, дијак”). Број хришћанских домова се смањио на 73, али зато се образовала муслиманска заједница (џемат) од 21 дома. Батајница је по турском попису Земунске нахије имала 22 дома и свештеника који је пописан као “Петар, поп”. Према подацима пописа из

1566/67. године Батајница се повећала на 28 домова, имала је кнеза Вукоја Радића и парохијског свештеника “Томаша, попа”. Средином XVI века најближа села Батајници била су Биљарица и Црвена Црква. Биљарица је 1546. године имала 34 домаћинстава, засигурно је потпадала под батајничку парохију. У њој је био настањен ђакон (“Петар, дијак”), а најугледнији међу хришћанима био је кнез Никола Стифић. Према попису из 1566/1567. Биљарица се смањила на 25 домова, али је добила “Николу, попа, сина Матејуша”. Село Црвена Црква пописано је 1566/1567., имало је 48 домова над којима је парохијску службу вршио “Обрајан, поп”. Ова два села су ишчезла временом, а сведочанства њиховог постојања су потес Бељарица у југоисточном делу батајничког атара и локалитет Црвенка источно од Батајнице према Дунаву, некада зван и Црљена Црква. Овај топоним сам по себи чува успомену на храм и на његове архитектонске карактеристике. Средином XVI века било је насељено и мало острво на Дунаву источно од Батајнице, а та насеобина се управо тако и звала Острво где “споменута раја држи на њему кошнице и напаса стоку”. Потес Кумша између Јакова и Бољеваца био је по попису из 1546. године право село. Имало је 21 дом и свештеника по имену Рајак. Доцније вођени попис из 1566/67. броји у Кумши 36 домова и двојицу свештеника, “попове Вука и Михајла”. Један од ове двојице могао је бити парохијски свештеник у селу Бигавац, које се помиње у попису из 1566767. године. Данас не постоји, а могуће да је идентично са селом Прогаром на Сави. Живац, потес села Прогара такође је тада било насељено место, имало

18


parohijski

Januar 2010.

ајници и околини у XVI веку Радован Пилиповић је 15 домова и “Богоја, попа”. Тај свештеник је у овом селу био и 1566/67., а оно је тада имало 24 домова. Село Бежанија имало је 1546. године 40 домова и свештеника Јована. Исто место је имало 1566/67. године 52 домаћинстава и у њему су живели тројица свештеника који су заведени као “Јован, први; Јован, други и Петар, поп”. Један од двојице свештеника могао је свештенодејствовати у неком од суседних села у којима није пописан православни поп. Тако је, на пример, Јаково имало 1566/67. 23 домова, а плаћало је 50 акчи “тапијске пристојбе на црквено земљиште”. Село Грабовац, некад село, а данас потес у атару села Бечмена, имало је 1566/67. 15 домова све самих хришћана и плаћало је “тапијску пристојбу на црквено земљиште 40 акчи”. Камендин је по истом попису имао “Димитра, попа”, а његова парохија је имала 34 домова. Добановци су 1546. били село са 45 домова, а тамо је парохијску службу вршио “поп Субота”. Исти свештеник је био у Добановцима који су 1566. године имали 43 домаћинстава. Бановци су 1566/67. имали 54 домова, а ова прилично пространа парохија, за оно време, имала је “Павла, попа”. Сурчин је 1546. имао 25 домова, а у том селу су живели “Димитар, поп” и “Шимун, поп”, а по попису из 1566/67. године село је имало 34 домаћинстава и “Петра, попа”. У попису из 1546. године наведено је још и село Бућавци. У науци они нису још идентификовани и убицирании. Имали су 30 домова и “Влађа, попа”. У Бућавцима је живео “Јован, Малипоп” као носилац једног од домаћинстава. Према попису из 1566/67. године у овом селу био је “Павле, поп”, а Бућавци су бројали 34 домаћинстава.

У другом турском попису помиње се и село Тврдењава, имало је тек 8 домова, а под тим именом данас постоји шума и потес између Бечмена, Сурчина и Добановаца. Попис Земунске нахије из 1566/67. године даје извесне податке о економском положају манастира Фенека. Из пописа сазнајемо: “До сада су винограде, баште, ливаде и њиве које припадају споменутом манастиру Феник, са њивом која је позната под називом Дуга Њива, и језеро које се налази око споменутог манастира, са местом које се назива Курмадин и са шумом која се налази у близини споменутог манастира, држали хришћани зимије без тапије.” Пописивач је о новом положају манастира Фенека записао: “... са свим оним што му припада и што је горе изложено, уписан у нови царски дефтер за споменуте хришћане (зимије) с тим да из године у годину плаћају 300 акчи као еквивалент за ушур од вина, пољопривредних производа, пореза на ситну рогату стоку, кошнице и за остале ресмове”. Када се све сагледа кроз ове турске катастарске податке може да се каже да су црквене прилике у српским насељима југоисточног Срема биле уредне непосредно пре, као и после обнове Српске пећке патријаршије 1557. године. Парохијско свештенство је вршило своје редовне дужности, водећи своју паству и даље светосавским путем, иако се увелико навршило прво столеће османске власти после пада српске средњевековне државе.■ Литература:

Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, приредио мр Слободан Милеуснић, Београд 1993. Владимир Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950. Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве I, Минхен 1962. Хазим Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, св. I, катастарски пописи Београда и околине 14761566, Београд 1964.

19


parohijski



Januar 2010.

Теологија

В е р а у Х р и с та и ( л и ) в е р а у ч удо

Ј

П р ото п р е з в и т е р А л е кс а н д а р Ш м е м а н

едан од највећих неспоразума међу верујућима и неверујућима састоји се у односу једних и других према чуду. Верујући много воле да се позивају на чуда, због чега се ствара утисак да је целокупна њихова вера и заснована само на „чудима“, на натприродним појавама. Верујући не схватају да та непрестана позивања на чуда, на приче о лавовима који копају гробове за свете отшелнике, о чудесним уплитањима оностраног у свакодневни живот, о сновима и виђењима - веома често, уместо да убеде неверујуће и да их привуку вери, постижу противан ефекат и само их још више разјарују и окрећу против вере. И заиста, ако би у свету уистину било толико чуда свуда, стално, свакодневно - као што то тврде неки верујући и као што се може пронаћи у одређеној верској литератури - онда је сасвим неразумљиво како у свету још увек постоје неверујући... С друге стране, са стране неверујућих, њихово упорно порицање ма чега „чудеснога“, њихова несавладива жеља да не признају, не виде, не осете, макар и разуму несхватљиве, али несумњиве продоре у живот оног неизрецивог и необјашњивог, што се не може свести само на таблицу множења такође сведочи о неком страшном духовном слепилу и ускогрудости.

ДВА ТАБОРА

Т

ако су се створила, и стоје један насупрот другоме, два табора - подједнако тврдоглава и подједнако непомирљива. Једни тврде, и када је потребно и када није: чудо, натприродно нарушавање природних закона. Други, пак, одговарају: нема никаквих чуда, све се до краја може објаснити, све је то разумски објашњиво, рационално. Очигледно је, дакле, да су и једни и други, и верујући и неверујући, једноставно заборавили - а можда никад нису ни

знали - да питање о чудима у Хришћанству уопште није тако једноставно и да се никако не може свести на просту дилему: или природно, или натприродно, или природни закони, или њихово нарушавање. Управо би из тог разлога разматрање питање о чуду требало започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. На самом почетку, требало би напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. На једном месту је речено да Христос није могао да учини чудо због неверовања људи. Ма како, дакле, да дефинишемо чудо, за хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере. Ни то још није све, јер се управо и ради о томе да сама суштина Хришћанства пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос - Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечју природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, Он то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Када је, пак, Христос извршио највеће од свих чуда - када је васкрсао из мртвих - ни ученици, ни жене, који су дошли на гроб, нису Га препознали никако другачије него вером, неким унутрашњим и тајанственим, а не нашим „објективним“ знањем. Пре тога су, међутим, сви одбацили Христа, сви су Га се одрекли, и Христос умире на Крсту. И зато, када започне ширење вере у Христа, када започне Његово прихватање као Бога, Спаситеља и Учитеља, оно неће започети „доказима“ који потичу

20


parohijski

Januar 2010. од чуда, него управо од прихватања Христа у том човечјем, смиреном лику. Управо је тада, када је Сам Христос, идући на Крст, рекао: „Жалосна је душа Моја до смрти“ (Мт 26,38), када је умирао на Крсту, римски капетан, који Га је распињао, рекао: „Заиста Човек овај Син Божји беше“ (Мк 15,39). Ово је довољно да бисмо утврдили следеће: чудо, схваћено као неко неразумљиво, видљиво нарушавање најелементарнијих, апсолутних природних закона, као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога - не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Понављам да они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте...“ (Јн 14,15). „Ако Ме љубите“...

ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЧУДА

У

поредо с тим, Јеванђеље је уистину препуно чуда: чудесних исцељења, васкрсавања мртвих, виђења и томе сличног. Како да се та несумњива „чуда“ хришћанске вере усагласе са њеним порицањем чуда као обичног доказа? О томе ћемо говорити у ономе што следи. Пре свега, међутим, морам да кажем да је тајна чуда, у његовом хришћанском поимању, неодвојива од тајне слободе, а то значи и од хришћанског схватања човековог места у свету, његовог места у природи - и по односу према природи, и према њеним такозваним законима. Према томе, чудо и доказ чуда не чине средиште хришћанске вере, као што се понекад може закључити на основу речи и списа верујућих људи. Негде сам рекао да је један од највећих грехова самих верујућих против њихове вере њихово свођење религије до нивоа натприродних појава које нарушавају природне законе и тиме наводно доказују и постојање Бога и истинитост хришћанске религије. Поновићу још једном да је у Јеванђељу речено да у неким местима Христос није могао да начини чудо због неверовања људи, чиме се потврђује хришћанско учење о томе да не потиче вера од чуда, него чудо од вере. Пређимо сада на други став - на онај који је карактеристичан за неверујуће и који је, нажалост, врло често повезан с неуздржаним причама

самих верујућих о чудима. Овај став подразумева радикално побијање чуда као нечега немогућег, као и покушаје да се објасне, па чак и унизе оне тајанствене и необјашњиве појаве које верујући називају „чудом“. Ако у првом случају имамо пример да сами хришћани издају дух Хришћанства, у другом је пред нама ништа мања ускогрудост, слепило, неразумевање и тврдоглавост. Пре свега, међутим, морамо разумети оба ова става у њиховим дубоким психолошким коренима.

ЧУДО КАО НАЈБОЉИ ДОКАЗ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ

А

21

ко верујући тако много говори о чудима и о чудесном, онда то није зог тога што сама његова вера нужно зависи од тих чуда, него зато што се њему чини да је чудо најбољи доказ за неверујућег. Тако је тешко говорити о суштини вере, о блаженој испуњености душе вером, о љубави и радости које се вером откривају! Верујући из најбоље намере, да тако кажемо, покушава да пренесе то искуство на оне речи, за које се њему чини да су „објективне“ и способне да сруше скептицизам, неверовање неверујућег. Он често не разуме да шкоди и самоме себи и вери коју брани, јер то чини због преобиља ревности и љубави према Богу.




parohijski

Januar 2010.

Неверујући, са своје стране, ако тако тврдоглаво и упорно пориче чак и очигледна чуда, такође то не чини због неких негативних осећања, него због тога што и он нешто брани. Шта? Управо оне „природне законе“, о чијем нарушавању тако воле да причају поборници и заштитници чуда. Неверујући ту исказују и својеврсно поштовање према религији јер, ако је Бог створио природне законе, кажу они, зашто их онда све време „нарушава?“ Уколико верујући види и хоће да „докаже“ пре свега свемогућство Божје, Бога као Бога, неверујући са подједнаком ревношћу брани онај непоколебиви и на свој начин такође чудесни, па чак и необјашњиви поредак и устројство живота и васељене, изван којега све постаје хаос и самовоља. Човек са тако свесним ставом неће прихватити веру због „чуда“, јер му она изгледају не само непотребна, него чак и као нешто што унижава појам о религији. „Ако је то религија, ако је то вера“, као да говори такав човек, „само ви останите уз њу, то није за мене!“ Можда би се, у садашњем тренутку, разрешење овог многовековног неспоразума састојало у томе да се, са бесплодне расправе о чуду, најпре пређе на покушај разумевања онога о чему говори Хришћанство, о чему говори Јеванђеље, када говори о чуду. Као да су се сви договорили да чудо дефинишу као нарушавање природних закона, и да при том расправљају да ли је оно могуће или није! А шта ако хришћанско чудо - уопште не значи нарушавање природних закона, ако је оно више, крајње испуњење тих закона, ако између њега и тих толико помињаних „закона“ нема никакве противуречности које виде и они који хоће чуда, и они који их побијају? Да, то је тешко доказати, јер је овде реч о нечему што се више може осетити, увидети и прихватити срцем, него доказати. Такво поимање чуда карактеристично је за онога ко и сам живот и свет, а самим тим и „природне законе“ превасходно схвата као чудо. Сам природни закон схвата се, у том случају, као

неко чудо, необјашњиво у својој дубини и својој мудрости. Зар нису управо такво искуство имали они велики научници који су и откривали природне законе, који су дубље и присније продрли у тајне природе, него остали људи? Такво је, у сваком случају било Ајнштајново и Пастерово искуство. Такво је било и искуство великог француског палеонтолога и антрополога, Тејар де Шардена. Ако је, пак, сам свет, ако је сам живот чудо у које никада нећемо престати да проничемо, које никада неће престати да задивљује и усхићује човека - онда се граница између религиозног чуда и тог општег осећања чудесног на неки начин брише. Наиме, религиозно чудо разликује се од те васељенске чудесности само у једном: то чудо је плод љубави, а љубав је најтајанственији, најмање проучени али, сигурно, и најдубљи од свих природних закона. Христос је чинио чуда, али никада зато да би тиме „доказао“ своје божанство или да би људе приморао да поверују у Њега. Напротив, Он је чуда чинио због тога што је љубио, сажаљевао, састрадавао, и што је страдања и потребе других људи схватао као своје сопствене. И све што ми знамо о љубави, целокупно наше искуство љубави, ма колико да је оно ограничено - указује на њену потресну, уистину чудесну силу и могућности. У љубави постаје могуће оно што нам се, људски посматрано, чини као немогуће. У љубави човек превазилази своју природну ограниченост и открива још један - виши природни закон, који за њега обично остаје скривен. Он, на тај начин, у љубави налази кључ за све природне законе и њихову крајњу потчињеност човеку, његовом духу и његовом царском достојанству. Чуда без љубави су - обмана и самообмана, и она се заиста морају и могу порицати. Љубав је, међутим, чудо, и то чудо открива нам чудесне могућности. А њих не увидети и не признати - значи не увидети и ништа не разумети на земљи.■

22

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/998/tekst/vera-u-hrista-i-li-vera-u-cudo/


parohijski

Januar 2010. Препоручујемо

„Избјеглички кошмари“ Миле Станковића

М

Србољуб Зорица, проф.

иле Станковић, недавно упокојени београдски глумац и Личанин по поријеклу, латио се пера да би исписао занимљиве приче и стихове о својим земљацима који су у „хрватској олују“, на окрутан начин, отргнути од завичаја и расути по свијету, далеко од родног прага, носећи у својој души дубоко урезане дражи личког поднебља и привиђења преточена на странице књиге Избјеглички кошмари. Аутор се својски потрудио да проникне у душу човјека Лике, у његове тјескобе, у ведрину духа која је изњедрена у завичају, да изгнане из личког краја и Српске Крајине упечатљиво дочара као људе који, упркос претешком животном бремену и олујама које су се на њих сручиле, нису поклекли духом, да се истински упињу у потискивању мука и радости исписивања нових страница живота. Све је то, што је посебна драж и љепота казивања, испричано и исписано осебујним и сликовитим народним личким говором, што је, свакако, упадљив и значајан допринос у погледу проучавања језичког блага личких Срба. њига приповједака и пјесама објављена је, иначе, у издању Удружења Срба из Хрватске. Приче изгнаних људи започињу стиховима великог Старозавјетног пророка, односно Молитвом угњетеног народа за милост и помоћ, што је уистину удахнуло препознатљив печат причама и стиховима који су у заносу и надахнућу потекли из врсног пера аутора. Приче и пјесме су засебне, али су мотивски прожете, тако да се надовезују једна на другу и чине цјелину. Ређају се слике из предратног и ратног доба, из вихора рата и запљуснуте мржње која је помутила и покидала првобитне међуљудске везе Срба и Хрвата на подручју Лике и Српске Крајине. етар Р. М, личност из прве књиге М. Станковића Лика које више нема, на почетку размењује

писма са аутором нових приповjедака и стихова, поменутим писцем, који оличава својеврсну располућеност исте личности, њене удвојености. ичан перу, понесен глумачким даром у виду грађења сцена и дијалога, Станковић сликовито и занимљиво, као зналац изворног личког говора, слаже у својој књизи разагнате мисли прогнаних Крајишника, ојађене, заборављене и запуштене Лике. „Говор је домаћи и лички, јербо ми је то понајбоље усађено у биће, па га њесам ћио мјењати по цјену споријег читања и тежег разумјевања“, наглашава аутор. омаљају се понајвише слике измрцварене и ојађене избјегличке колоне, јауци, наде, уздаси, чежње, слутње, тјескобе и загледаности у непознато. Затим се ређају приче заметнуте у туђини, у Војводини, у сабирним центрима, на бувљацима, цртице живота поникле и узнијеле се далеко од погашеног огњишта у Лици, а душу разгаљују звуци крајишких пјесама, који земљаке аутора књиге понесу, побуде и заметну препознатљиви отегнути говор. Приче су једноставно недопричане. однаслови Ми се нас моремо само сјећати и Ми се нас моремо само присјећати разоткривају суштину приповједака и пјесама сатканих међу корицама књиге Избјеглички кошмари. Из њеног садржаја као да извиру тјескобе које сламају, одвија се прича о удесу Крајишника који је у предратним временима потанко и промишљено припреман, занимљиве и духовите приче посве плијене пажњу читалаца, поготово уколико су и они сами људи из избјегличке колоне, уколико су лично проживјели кобни крај крајишке драме. риповијетке су, иначе, писане литерарним и публициустичким стилом, али преовлађује

В

П

К

П

П

П

23




parohijski

Januar 2010.

литерарни и развијени дијалози земљака аутора књиге. Оживљене су успомене на бројне догодовштине Личана и Крајишника, оних стародавних и ововремених, пониклих у причама предака и доцнијих догодовштина, избјегличких кошмара. Тјескобе избјегличке просто раздиру и сламају људско биће, али њихова суморност ипак није помутила ведруну народног духа, онај изворни који је одувијек красио народ Лике, крај у коме је поникао и генијални изумитељ Никола Тесла, син православног свештеника у Смиљану надомак Госпића. збјеглице су на страницама ове књиге дочарале своје доживљене ужасе, странпутице и безнађа, безбожност која је завладала међу православцима Лике, животне олује на измаку протеклог вијека, снове, привиђења, истрајност, довитљивост и предани рад у завичају новом, тамо гдје се скрасише и заметнуше нови живот поткријепљен зовом завијача.У њиховим срцима непрекидно клија и истрајава пламен унутрашњег усхићења и све снажније се разгорјева жудња; ноћне море и чудновати снови их обузимају, наде у повратак и распиривање ватре на огњишту изнова се рађају, а ни пјесме завичаја у њима још нису згасле. ако времешни брачни пар започиње своје пребирање по сјећању на живот у завичају и хрватске „ослободиоце“ средином деведесетих година у шумадијском мјесту, далеко од Лике коју не могу истиснути из свог бића. Радулов дол им бијаше уточиште и склониште од разарајућих и заглушујућих граната хрватске војске, а они, притиснути теретом година, са зебњом из прикрајка мотрише на паљевину и згариште свога села. Звуци тадашње пјесме јављају се као ноћна мора: „Наш је Тито, наш је Анте, а ви Срби куда знате“. “Старе крље“ се присјећају да их је ипак доброћудни хрватски официр из Ријеке, умјесто усташа, затекао у тајном скровишту, повише запаљеног села, у љеску („бабина гузица је вирила из љеска“), запутивши их у сабирни центар у Госпићу и потом, уз помоћ рођака из Загреба који се „уписа у Рвате“, у Србију, шумадијско мјесто. збјеглички мотиви се даље надовезују и гранају у виду занимљивих прича којима претходе уводни стихови, као наговјештај нових догодовштина, привиђења и кошмара. Тако

И

Т

И

узнемирујуће одзвања прабакина успаванка, она изворна личка, у туђини, приче завичајне и пјесме праунуку Олафсу („а могао је бити Дане или Мане“). „Пјеваћу ти ону нашу кад се коси, ону нашу са извора, ону нашу гласовиту“. Распреда она тако своме праунуку личке завичајне приче као својеврсну јадиковку и тужбалицу за изгубљеним завичајем, а Олафса ћутке и овлаш прати прабабино зборење и пјевушење. Она се заноси и придодаје: „И тако вјетар нас донио ође“. лиједи потом приказ вреле београдске ноћи и приче Гојка, јунака нове приповијетке, који у потаји разговара сам са собом, дозива га завичај „да се отисне, одлети тамо, није му ође мјесто“. Занимљив је такође и сањарски кошмар дједа Дане који је, док је био на своме у Лици, „важио за мирног и вриједног човјека“. Раздиру га запањујући снови о силној водурини на Кордуну, „на Пљешевици расту ножи умјесто буквића“...

С

„На трошној дрвеној клупи – сам. Рука преко руке на дршци штапа. Једино је тај штап и донио – отуда.“

З

вјерињи кошмар избјеглички осликава казивање новог јунака на свом путу од Инђије до Београда: „На прољеће идемо сви тамо оклен смо и дошли. “А Милијан, јунак нове приповијетке, у београдском Зоолошком врту разговара са међедом гароњом којег довезоше са Плитвица, као неки „упарени урлик међеда и нас двају, оних који се докопаше природног на београдском асфалту. “Жудња за природним ипак не затамњује животни ведрину човјека.“ ити или не бити кошмар на посебан начин плијени и заокупља пажњу читаоца. Ријеч је о причи обичног избјеглице који изгнаничке судбине поистовјећује са ликовима Шекспировог „Хамлета“ (књижица „Амлет“ му је случајно допала у руке“). Шекспирови јунаци су по души, мукама и толиким патњама слични избјеглицама, „можда нас је правио сам Шекспир“. збјегла Личанка у Руми казује у наредној причи, Лоповском кошмару, како на београдском асфалту бестидно отимају избјегличку цркавицу, а у Сакупљачком кошмару осликана су, док се одмотава зборење о старом завичају, настојања појединаца, окупљених жена при изради народних рукотворина, да се нараштајима остави траг о постојбини.

Б

И

24


parohijski

Januar 2010.

Љ

„Аој Лико Продава сам коње и волове, товарио новце у џепове. Ја сам пио, пјева, бећарио, а за славу баш њесам марио. Малборо Винстон и Ронхил Лорд Кент Лаки и Данхил!“

С

тихови у овом стилу претходе причи Слатки кошмар, о новој личности и њеном „стицању славе у Пазови док му у глави звоне називи цигарета“. „Мићко и ја , коншије из истог села, насељени у Новој Пазови“, промућурно започеше да продајом лубеница, а ваљало је подранити и закаснити, себи намире новац за живот. Скућише се они за осам избјегличких година, али слику завичаја и даље носе у души. “Сањам ја завичај и данас, али кад успоредим уно што чујем тамо, више волимо лубеницу но такву државу“. ве постаде сјећање, а од сјећања до заборава „ није далеко“, придодају они. Смогоше да, далеко од родне Лике, започну градњу куће, „а дошли су голи и боси ки пиштољи“. раж завичаја одзвања и у причама оних који се скрасише у туђини, у Новом Зеланду: „Утабаном стазом не корачам више, новом стазом идем... Ма, да смо ми тамо ђесмо били, па им ујутруо за ручак спремимо кумпјера испод пеке и басе!“ Тако замишља изгнаник који је љетос свратио из Новог Зеланда и у причи Напредни кошмар придодаје како би ваљало моћнике овога свијета повести и погостити на Плитвицама у име правде и људскости. а свој препознатљив начин слиједи прича јунака у Љубавном кошмару о гледању домаће љубавне серије (више јој пристаје личка ријеч вољанција), како би скратили досаду и обамрлост и отјерали тугу. Том приликом присјетише се како је Станиша у старом завичају загледао лијепу Јелу. „Веле, била ки слика, не мере ман тако, витка и повисока, очију жеравица и извор воде живе.“ Станиша је сањао како ће разиграти накићене коње преко поља до цркве. ису занемарене ни псовке које бијаху вјерни пратилац живота у завичају, оне прекомјерне, простачке и заједљиве.“И Бога смо више спомињали зато што су нам врази и они Титини зјаливуци попалили цркве“, придомеће се у причи Псовачки кошмар. Лички намћор звани Шашо, право му је име било Дане, кроз псовку је нагонио да плачеш од љутог смија. „А свеце, одреда, ки добро јутро“.

епушкаста и насмијана конобарица у војвођанској варошици Инђији, Карловчанка, и црномањасти Саво, избјеглица из Српске Далмације, заметнуше причу о бјелосвијетским заштитницима људских права, о Србима као агресорима и злочинцима, при чему свјетски моћници безочно потиснуше страдања и затирања српске постојбине у старом завичају, а и предратна кршења права Срба истрајно се прећуткују. лиједе потом Зимски кошмар и Пјевачки модерни кошмар, старинска пјесма као израз и излив жудње за постојбином:

С

„Избјега сам, кућа ми далеко, Ал, знај добро, нешто би ти реко. Вјечна туга моја је Крајина. Ватра гори, оде родни крај. Сузе роним, волим завичај. Вратићу се на сред свога села, Сјетићу се некадашњег прела. ђе је Јела чарапе ми плела.

С

Д

П

Н

риче Миле Станковића носе доживљај завичаја, неизбрисиве слике Лике, догодовштине и непомућену ведрину и неугашену наду човјека у изгнанству. Посве је разумљиво што се каткад узноси у причама и глас разгоропаћеног и гњевног избјеглице из Крајине, проблеми се некако упетљају, једна недаћа рађа другу, прелије се она једна кап, али они истрајно и стоички корачају кроз живот, носећи у својој души дражи завичаја, упркос томе што су се расули на све стране свијета. Ријеч је о једном занимљивом литерарном штиву и о потресном запису о удесу српског православног свијета у Лици.■

Н

25

Миле Станковић рођен је 1950. године у Лици у селу Трнавац. Факултет Драмских уметности одсек глума, завршио је у Београду. Одгојен је у духу народних умотворина и то ће трајно одредити његово стваралаштво, а посебне примесе даће му, одласком у градове на школовања, кинематографија неореализма, амерички вестерн, Чарли Чаплин, као и алтернативни театар. То ће створити тежњу ка идеалу фантастичне истинитости и високих моралних вредности. Миле Станковић је преминуо 05. марта 2009. године.




parohijski

Januar 2010.

Веронаука Свако воли неку науку, Историју, хемију, а ја веронауку. Наставници благи што предају нама О Христу, чудима, Црквама, славама. И зато нек сва деца иду на овај час, Да би знали ко их штити, И од злога даје спас. И сви они који у први разред пођу, Обавезно на веронауку да дођу. Драгица Видовић 5/4 ОШ “Бранко Радичевић“

Учесници и организаротори такмичења из Веро

Који је значај веронауке у мом животу?

(Размишљања и одговори ученика седмих и осмих разреда) На веронауци сазнајемо да треба да поштујемо Бога, Цркву, да се молимо, редовно се причешћујемо. Веронаука је наука о Богу. То је најсветији предмет где се учи о постанку света, крсној слави, празницима (Божићу, Васкрсу..), о Христу, Богородици, учимо разне молитве, учимо и наше обичаје. Волимо је сви јер идемо и на излете у манастире и у цркве. На часовима се и играмо разних игара, постављамо питања и дајемо одговоре, а понекад се и шалимо.(Бранка, 8/4) Ми учимо да ценимо и поштујемо друге; учимо Божије заповести. Сазнајемо шта је добро и шта нам користи, а и шта није добро (о гресима).(Марија,8/4) Веронаука нас просвећује и духовно уздиже.(Петар,8/4) Сазнајем и да свештеник чита молитве и моли се за наш напредак.(Наташа,7/3) Веронаука је значајна у мом животу јер сам сазнала да молитве треба читати из срца и пред сваки рад, као што и час веронауке почињемо молитвом. Свака кућа треба да има Библију. Научио сам да се сваке недеље и празника ујутро служи Литургија, углавном је то Литургија светог Јована Златоустог. Њу служе свештеници и у току службе читају Јеванђење. На Литургији се може причестити.(Страхиња,7/3) Веронауку треба да похађа сваки Православац јер нам она говори о нашој вери. Молитва да буде искрена.(Бојана,7/3) Вера у Бога није то само што је Бог створио свет, већ је вера у Бога нешто више од тога. То је вера и у Цркву јер се у њој молимо Богу. А црква је исто што и друга кућа. Црква није ту да идемо у њу само кад нас нека мука притисне већ да долазимо сваке недеље у њу. (Јелена,8/4) Она нас учи добрим делима, чега да се клонимо и шта треба да радимо. Учи нас да гајимо љубав према вери.(Наташа,7/3) 26


parohijski

Januar 2010.

Крстовдан Крстовдан, посни дан Царица Јелена је на овај дан Христов крст тражила и У Јерусалиму пронашла. Због њега је многобожачки храм срушила, И крст Христов високо уздигла. Немања Кантар 5/4

онауке из ОШ “Бранко Радичевић” и ОШ “Митраљета” Лазарева субота 2009.

ОШ “Бранко Радичевић“

Зорана Станимировић VIII3 ОШ “Бранко Радичевић” 27




parohijski

Januar 2010.

Молитва на почетку Зашто сам изабрао/ла веронауку?

(Одговори ученика петих разреда)

Учимо о Богу, како да се понашамо у цркви, учимо светитеље, молитве и песме. На крају часа играмо се тако што погађамо манастире који имају чудне називе. (Сара Орашанин, 5/4) Зато што волим и ценим Бога и зато што имам доста питања за Драгана Катић II4 ОШ “Бранко Радичевић” веронауку па треба неко да ми одговори, ко зна о томе.(Мина Радовић, 5р.) Веронауку сам изабрала зато што могу много да научим о правој хришћанској вери. То нису обични часови и тренутци, то су тренутци сазнања о прошлости и тренутци среће. (Жељана Ристић, 5/4) Научила сам доста интересантних тема ко је Бог, шта је љубав, шта је грех, а шта Црква. (Јована, 5р.) Ја сам га изабрала зато што верујем у Бога и само је то истина. Учимо штошта што у животу треба да знамо. Волим да идем у шетње до цркве и у посету земунским светињама.(Драгана Крунић, 5/4) 28


parohijski

Januar 2010. Веронаука На веронауци се о Богу учи И сваки час се нешто научи. О Христу, светом Јовану и Сави, Који се дан данас слави. Кад је умро свети Ђорђе и Ко је светац онима Што беру грожђе? Кад је коме слава и Кад је умро свети Сава? Прваци, мали, малени, Свако од вас нек се на Веронауку определи. Немања Кантар 5/4 ОШ“Бранко Радичевић“

у нове школске године Бог нас чува Кад је киша, грмљавина, сева, Кад је олуја И кад ветар дува. Ако желиш да ти Бог помаже и воли, Ти се Њему са љубављу моли. Исус се родио Да би нас ка Вери водио. Сваки светац који славимо ми Треба поштовати, А највише недељу И тад треба да будемо у весељу. Веронауку волимо ми Јер то је предмет љубави. Драгица Видовић ОШ“Бранко Радичевић“

29




parohijski

Januar 2010.

Извештај са парохије за период од априла до краја месеца новембра лета Господњег 2009.

Novokr{teni ~lanovi Svete Crkve 11. IV - Вукашин Мандић 15. IV - Светлана Селинковић 19. IV - Милица Кромпић 19. IV - Никола Чанчар 23. IV - Ниња Старчевић 25. IV - Стефан Глестић 26. IV - Душица Нићетин 26. IV - Слободан Трифковић 26. IV - Олгица Ивановић 26. IV - Невена Трифковић 30. IV - Ивана Куљанац 3. V - Виктор Морн 3. V - Ана Ранковић 6. V - Марко Перић 6. V - Ђурђа Милаш 6. V - Јана Кашић 6. V - Марко Будов 6. V - Николина Митровић 6. V - Жељана Митровић 6. V - Никола Митровић 6. V - Никола Бједов 6. V - Павле Трбовић 9. V - Алекса Суботић 9. V - Елена Глобару 9. V - Милош Ристић 9. V - Марија Чоков 16. V - Софија Главоњић 16. V - Марко Маринко 16. V - Марко Бабић 17. V - Јован Крстивојевић 17. V - Милена Мишановић 17. V - Лука Шкорић 23. V - Марија Шкрбић 23. V - Зоран Сентић 23. V - Вељко Сентић 24. V - Вукашин Марчетић 24. V - Ирена Мацура

24. V - Растко Мајсторовић 24. V - Ђорђе Веселић 24. V - Марија Јовановић 25. V - Милош Јовановић 30. V - Михаило Маћешић 30. V - Вељко Маћешић 30. V - Александар Маћешић 30. V - Николина Вучковић 30. V - Алекса Милијашевић 30. V - Константин Савић 30. V - Алекса Тепавчевић 30. V - Тара Шошкић 31. V - Ђорђе Трајковић 31. V - Алекса Нешић 7. VI - Павле Ђујић 7. VI - Нађа Грујичић 7. VI - Љубомир Вукадиновић 7. VI - Анастасија Жујко 13. VI - Јана Војновић 14. VI - Павле Готић 21. VI - Анђела Ристић 21. VI - Уна Бекић 27. VI - Дарко Петровић 27. VI - Бојан Јамеџија 28. VI - Милена Вујаховић 28. VI - Јелена Вујаховић 28. VI - Вања Филиповић 28. VI - Лена Јалић 30. VI - Софија Загорац 1. VII - Василије Пепић 1. VII - Ненад Демоњић 4. VII - Страхиња Мандић 5. VII - Саша Драгић 5. VII - Слађана Грујичић 11. VII - Никола Курбалија 12. VII - Никола Ковачевић 12. VII - Анђела Крмар

17. VII - Јован Крстић 18. VII - Невена Шкундрић 19. VII - Марија Тарек 19. VII - Кристина Тарек 19. VII - Лука Здравић 26. VII - Ана Жмико 1. VIII - Сара Ушљебрка 1. VIII - Синиша Лежија 1. VIII - Александра Јокић 2. VIII - Тамара Ковачевић 2. VIII - Петар Станковић 2. VIII - Владимир Мириловић 2. VIII - Бранко Алемпијевски 5. VIII - Ања Шакић 7. VIII - Синиша Теофиловић 8. VIII - Анастазија Виторовић 8. VIII - Мартина Теофиловић 9. VIII - Ивана Ђукић 9. VIII - Жељко Ђурђевић 9. VIII - Александра Јовичић 15. VIII - Јелена Алавања 15. VIII - Андреј Марјановић 16. VIII - Бранко Домазет 16. VIII - Нина Арамбашић 23. VIII - Вукашин Драгић 23. VIII. Давид Ђорђевић 23. VIII - Огњен Ђурић 29. VIII - Милан Рацић 29. VIII - Маријана Јовић 29. VIII - Милан Умићевић 29. VIII - Мирослав Умићевић 6. IX - Марко Вученовић 7. IX - Маријана Љевар 9. IX - Милан Грбић 12. IX - Петра Шошкић 13. IX - Филип Крајновић 26. IX - Новак Рајић 30

26. IX - Андреја Јејина 27. IX - Данило Павличић 27. IX - Јелена Јовановић 27. IX - Петра Угрица 3. X - Владимир Зековић 4. X - Ђорђе Ранковић 4. X - Наталија Глишић 6. X - Софија Малиновић 10. X - Андрија Јешић 11. X - Јован Цвитковић 17. X - Никола Мусић 18. X - Андреј Радомировић 19. X - Љиљана Милошевић 19. X - Драгана Милошевић 25. X - Маша Тишма 25. X - Матеј Матић 27. X - Љубица Цветковић 27. X - Ана Веселиновски 27. X - Марко Веселиновски 28. X - Никола Лончар 31. X - Марија Граовац 5. XI - Слободан Вулетић 7. XI - Теодора Путниковић 8. XI - Димитрије Нешић 8. XI - Реља Ристић 12. XI - Саша Петровић 14. XI - Александар Ђекикић 15. XI - Слободан Војводић 15. XI - Бранка Гајић 15. XI - Данка Перић 15. XI - Вукашин Перић 15. XI - Страхиња Перић 15. XI - Вук Карталија 22. XI - Јованка Санадер 22. XI - Ања Бурсаћ 22. XI - Страхиња Ђађовић 22. XI - Тамара Стојановић


parohijski

Januar 2010.

Ven~ani 25. IV - Владимир Дукић и Тања Дубајић 25. IV - Дејан Клачар и Марија Предић 25. IV - Марко Милосављевић и Неда Иванишевић 2. V - Данијел Кључић и Ивана Куљанин 10. V - Драган Калушевић и Сања Миличић 10. V - Далибор Панџа и Свијетлана Крњајић 17. V - Драган Калик и Тамара Митровић 23. V - Жарко Ковачевић и Милена Дрекић 24. V - Мартин Љевар и Бојана Грбић 24. V - Небојша Илић и Ана Грубач 30. V - Дејан Миленковић и Лидија Елескуртај 30. V - Далибор Берић и Милена Баждар 31. V - Владимир Пуповац и Ранка Чавић 31. V - Љубиша Станојевић и Биљана Парбук 31. V - Ненад Бига и Гордана Јовановић 6. VI - Ненад Радић и Гордана Страживук 13. VI - Живко Војиновић и Гордана Јовановић 13. VI - Јовица Дејановић и Сенка Ковачевић 13. VI - Марко Бабић и Јелена Тијанић 13. VI - Јован Козомора и Ана Страхиновић 14. VI - Горан Шарац и Брана Ршумовић 12. VI - Дајан Ранчић и Славица Павловић 18. VI - Данијел Вукашин и Марија Стошевски 18. VI - Дејан Ристић и Весна Црквеник 25. VI - Драган Гацић и Сања Шћепановић 19. VI - Зоран Аранђеловић и Јелена Пурић 8. VII - Далибор Јовичић и Сандра Калан 8. VII - Синиша Теофиловић и Гордана Мишковић 8. VII - Александар Петровић и Ивана Квржић 9. VII - Спасоје Кончаревић и Јасмина Јанковић 15. VII - Душко Алфиревић и Сандра Кожул 29. VII - Саша Крајновић и Мирослава Златар

29. VII - Милош Гашовић и Марија Коцић 29. VII - Дарко Бура и Ивана Алфиревић 5. VIII - Марко Квржић и Маја Станковић 6. VIII - Дарко Динчић и Сања Рајичић 6. VIII - Срђан Милановић и Марија Митрашиновић 6. VIII - Срђан Ромчевић и Драгана Дишић 6. VIII - Бранислав Дајовић и Даница Влатковић 12. VIII - Милисав Станковић и Александра Катић 12. VIII - Жарко Станишић и Јелена Бунош 13. VIII - Бранко Крсмановић и Смиљка Јаковљевић 13. VIII - Милош Младеновић и Сања Даница 19. IX - Недељко Ђурић и Божана Батак 20. IX - Момчило Милојевић и Јована Милатовић 26. IX - Бојан Јамеџија и Снежана Ћулибрк 26. IX - Томислав Славујевић и Даница Веселић 3. X - Синиша Радић и Наталија Антонијевић 3. X - Зоран Перовић и Ана Јовановић 4. X - Бранко Ковачевић и Бојана Шолајић 4. X - Владимир Самарџић и Јелена Коркут 10. X - Иван Терзић и Ивана Ерић 11. X - Марко Маринковић и Весна Ђурић 15. X - Владимир Зековић и Мирослава Маринковић 17. X - Владимир Мишовић и Ивана Опавски 24. X - Марко Перовић и Сања Ђокановић 24. X - Слободан Стошић и Милана Кецојевић 25. X - Милан Жујко и Марина Шкрбић 25. X - Милош Гајичић и Драгана Нићифоровић 31. X - Александар Добрић и Биљана Вуковић 14. XI - Марко Секулић и Весна Маљковић 21. XI - Зоран Божовић и Јелена Сузић 21. XI - Мирољуб Војновић и Светлана Вељковић 22. XI - Ненад Ђорђевић и Татјана Ђоровић 31




parohijski

Januar 2010.

Usnuli u Gospodu 28. III - Милка Рађеновић 29. III - Милан Гвоздић 4. IV - Слободан Вулетић 5. IV - Душанка Савић 7. IV - Петар Новак 10. IV - Петар Ивигетић 20. IV - Миланка Миленковић 23. IV - Драган Вукелић 2. V - Милан Ећимовић 4. V - Ружа Илић 15. V - Петар Вученовић 17. V - Игњат Спасовић 23. V - Петар Паспаљ 27. V - Драгослав Стојановић 30. V - Верка Стошић 1. VI - Бошко Пусић 2. VI - Чедица Марковић 8. VI - Митар Зеленовић 19. VI - Јелена Зукановић 19. VI - Милена Недељковић 19. VI - Војислав Лазић 20. VI - Милан Вукумановић 22. VI - Снежана Старчевић

24. VI - Данијела Пантић 28. VI - Марко Дрљача 29. VI - Добривоје Манојловић 29. VI - Андрија Живкановић 30.VI-СветомирСтојићевић 30. VI - Лазар Ђорђевић 6. VII - Перо Мрђа 15. VII - Савета Јовановић 15. VII - Петко Крстевски 18. VII - Стеван Радић 20. VII - Милорад Младеновић 23. VII - Блага Стојановски 24. VII - Милинко Сташевић 3. VIII - Боса Кнежевић 5. VIII - Богдан Кубет 7. VIII - Мирослва Кареџић 12. VIII - Петар Зеленовић 16. VIII - Милица Тривић 19. VIII - Јованка Опачић 19. VIII - Саво Барашић 19. VIII - Дејан Јеринић 20. VIII - Злата Полумирац 20. VIII - Иван Ирошевић

24. VIII - Пава Шевић 27. VIII - Трајко Ивановић 30. VIII - Никола Граовац 31. VIII - Драгољуб Медић 1. IX - Ивана Видовић 1. IX - Радомир Тиквић 5. IX - Илија Ангеловски 6. IX - Душан Врањеш 6. IX - Глишо Мрђан 6. IX - Душан Манојловић 7. IX - Божо Бјелобрк 7. IX - Драгиња Котур 8. IX - Лепосава Рајић 9. IX - Живка Павловић 16. IX - Даница Стојановић 16. IX - Милица Простран 20. IX - Љубица Курајица 20. IX - Ружица Граовац 23. IX - Мила Војводић 30. IX - Драган Ђурић 4. X - Перо Толић 5. X - Слободан Тодосијевић 7. X - Милан Арамбашић

32

10. X - Бранка Бунчић 11. X - Милица Романић 11. X - Душан Даншовић 11. X - Петар Вукашин 17. X - Милица Преочанин 21. X - Марта Кнежевић 23. X - Смиља Страживук 25. X - Зора Миљковић 25. X - Цвија Шкрбић 27. X - Никола Банић 30.XI Никола Санадер 1. XI - Милош Ерор 2. XI - Милош Бурсаћ 6. XI - Драган Сердар 12. XI - Анђелија Ђурић 13. XI - Гојко Калинић 14. XI - Смиља Крпан 18. XI - Ђурађ Стринић 19. XI - Јока Шарац 21. XI - Раде Опачић 25. XI - Жарко Керенцки 27. XI - Стеванија Ђурић


SRE]AN PRAZNIK RO\EWA HRISTOVOG I BLAGOSLOVENU NOVU DVE HIQADE DESETU GODINU SPASEWA @ELE VAM Црква Рођења Пресвете Богородице Бихаћка 1, 11273 Батајница Тел/факс: +381 (0)11 787 0115

Протопрезвитер Споменко Грујић, старешина цркве парох I парохије Бихаћка 1, 11273 Батајница тел: +381 (0)11 848 85 50 моб: +381 (0)63 335 594 e-mail:grujic.spomenko@yahoo.com

Презвитер Ален Вукашин парох I I парохије

Протопрезвитер Јевто Павловић парох I I I парохије

Бихаћка 1, 11273 Батајница тел: +381 (0)64 818 51 55 моб: +381 (0)64 270 68 97 e-mail:vukasinalen@gmail.com

Бихаћка 1, 11273 Батајница тел: +381 (0)11 848 85 52 моб: +381 (0)62 419 780

Презвитер Милан Алимпић парох IV парохије

Ђакон Горан Цвијановић

Бихаћка 1, 11273 Батајница тел: +381 (0)11 848 85 51 моб: +381 (0)63 804 59 43 e-mail:milan-spc@cybermedia.rs

Бихаћка 1, 11273 Батајница тел: +381 (0)11 848 66 25 моб: +381 (0)64 589 24 36


Издање другог броја Парохијског весника помогли: * ГРАФЕКС АГ Батајница * 3-М Батајница, Мирко Тривић * ТЕРМОКЛИМА Батајница, Перо Грубор * СРБЉАНИН Д.О.О. Батајница, Радован Србљанин * ХОРИЗОНТ КОМЕРЦ Батајница, Вељко и Марија Гајић * Јованка Барић, Ријека


Парохијски весник бр. 2