Page 1







Уводна реч Из банатске равнице полетели смо јануара 2005��. године, �������� ��������������������������������������������������� уздигли се високо ка небу и кренули путем природе, негујући у себи особине сокола, који је дубоко уткан у традицију нашег народа. На том лету преко планинских врхова спуштали смо се до сињег мора, обилазили духовне центре, подучавали соколиће како да воле и поштују природу, дружили се и стицали нова познанства… Након пет година покушали смо да део проживљених позитивних вибрација пренесемо на папир. Резултат је пред вама – први број часописа Клуба, под именом „Соха небеска“. Знали смо да је пет година активности тешко преточити на неколико страница, али покушали смо, а ви процените колико смо у томе успели. Наше је да наставимо да радимо и дајемо све од себе. Намера нам је да часопис излази једном годишње. Будући да је нова сезона дружења са природом пред нама, фото-апарат и оловку у руке! Снимајте и пишите, како би наредни број био још садржајнији. И слободно критикујте и дајте предлоге, јер само тако можемо бити све бољи. Уредник: Бранислав Ровчанин




Историјат Клуба „Соко“ Група дугогодишњих планинара и заљубљеника у природу је 13. јануара 2005. године основала ПЕК “Соко“ са жељом да се негује и унапређује планинарење у Панчеву, да се да допринос очувању природних лепота наше земље и да се развија оријентација ка здравим стиловима живота. Током пет година постојања, сматрамо да имамо чиме да се поносимо: Основна активност била је организовање планинарских акција, углавном једнодневних и дводневних, али и оних које су трајале целу недељу. Водили смо, сами или у сарадњи са другим друштвима, више од 130. акција на којима је учествовало више од 2000 чланова Клуба. Поред освајања врхова, пролазили смо кроз кањоне, обилазили манастире и водопаде, лутали висоравнима, сплаварили Таром, спавали у планинарским домовима и под шаторима и на све остале начине били најчвршће повезани са природом. Прокрстарили смо Србију и Црну Гору више пута, уздуж и попреко. Неке од акција постале су традиционалне – река Градац, Маљен, првомајски успон на Румију, Дурмитор, Ртањ, кањон Мртвице… Било смо активни и на међународним акцијама: Нинослав Рашковић је учествовао на неколико планинарских трка ван граница наше земље, Милан Гверо је извршио успон на Мусалу (Бугарска), Иван Грујичић је учествовао у походу на Бјелашницу (БиХ), док су Споменка Младеновић и Јадранка Станојковић освојиле Титов врх (Македонија), односно Триглав (Словенија). Током 2009. године добили смо и прве школоване водиче. Наиме, чланови клуба Иван Грујичић и Бранислав Ровчанин завршили су Школу за водиче, а Милан Кончар курс у Горској служби спасавања. Нисмо заборавили ни на образовни део. Приређено је више од предавања предавања, изложби фотографија и пројекција о природи, пре свега о планинама Србије и Црне Горе, али и о највишим врховима света, а све са жељом да укажемо на лепоту природе којом располажемо и на значај њеног очувања. Наступали смо како по школама, тако и у одговарајућим просторима у граду. Почетком 2006. године покренут је рад са планинарским подмлатком и отворена је секција “Соколићи“. Бројни кампови (под заједничким именом ‘’Соко – еко камп’’), излети и предавања по школама, урађени у сарадњи са општином Панчево и пријатељима Клуба, сведоче о нашој бризи за оне који представљају будућност нашег града.




Активност која је обележила првих пет година постојања Клуба је сигурно акција: “Ходајући Србијом и Црном Гором“. Представљена је у јуну 2005. године, када су чланови Клуба препешачили пут од 750 километара, како би од Панчева стигли до манастира Острог. Акција је са успехом настављена и наредних година. О подухвату из 2006. године, када су наши планинари ишли од манастира Рача до манастира Острог, снимљен је документарни филм који је премијерно приказан пред више од 400 посетилаца у Панчеву, децембра 2006. године, а такође и више пута на програму РТС током лета 2007. године, а касније и на телевизијама Студио Б и Кошава. У октобру 2006. формирана је секција за маркирање која је обележила стазу од манастира Жупа до манастира Острог у дужини од 17 километара. Такође, током 2007. године, обележена је и прва пешачка стаза у нашем граду: манастир Војловица – Омољичка ада (у сарадњи са општином Панчево и Туристичком организацијом Панчева), чиме смо започели рад на представљању природних потенцијала у околини нашег града. Посебно истичемо учешће у еколошким акцијама у Панчеву и околини: чишћење обала Тамиша на ушћу у Дунав (код Кула), садњи дрвећа у основним школама и граду. Као заљубљеници у здрав живот настојимо да дамо пун допринос акцијама које ће допринети лепшем лицу нашег града. Током зиме 2009/2010. отворили смо клупске просторије – „заједничку дневну собу“‘, место где се окупљамо, дружимо, договарамо и правимо планове. Налази се у Улици Иве Курјачког број 13 у Панчеву. Дођи на чај, одиграј партију пикада или стоног тениса, погледај фотографије, распитај се о акцијама, опреми, литератури – ту смо. Иако је седиште клуба у Панчеву, велики допринос активностима ‘’Сокола’’ дали су чланови из околних градова и насеља, који деле наше виђење живота. Такође, неке активности не би било могуће остварити без сарадње са нашим пријатељима из ПЕК „Гора“ из Крагујевца, ПД „Брсково“ из Мојковца, Рафтинг клуба „Соко“ из Шћепан поља, Еколошког удружења „Храст“ из Ниша... Поносни смо што су лепоте овог дела Европе заједно са нама откривали и наши пријатељи из Чешке и Шведске. Старосна структура чланова Клуба је разноврсна. Соколићи обухватају чланове узраста од 8 до 14 година. За остале чланове се слободно може рећи да припадају свим старосним групама, мада је најбројнија она између 30 и 35 година. У сваком случају, сматрамо да нам старосна структура – спој ‘’искуства и младости’’ даје за право да верујемо у даљни развој Клуба. Видимо се на некој од планина. До тада, запамти: само опуштено и без тензије, јер како рече један чо’ек: Планине су за врлине!




О пријатељима из Крагујевца Са посебним задовољством истичемо сарадњу између нашег Клуба и ПЕК „Гора“ из Крагујевца. Први контакт успостављен је још 2007. године, током наше акције спроведене од манастира свете Тројице до манастира Острог. Односи су продубљени заједничким походима на Гледићке планине, Борачки крш и Делиблатску пешчару. Намера нам је да сарадњу још више развијамо и да у будућности организујемо што више заједничких акција. Велики поздрав!




Aко сте се уморили од свакодневног трчања по асфалту или ако једноставно желите да унесете мало авантуризма у свој живот, онда је планинско трчање прави спорт за вас. Било да сте рекреативац или такмичар, овај спорт ће вам покренути сва чула и бар на кратно ће вас одвести у свет природе, чистог ваздуха и тишине. За разлику од планинарења у овом спорту се не користе штапови, ужад или клинови, а стаза која мора да се прође стриктно је oдређена. Иако су прва такмичења одржана 1850. године, светска асоцијација за планинско трчање основана је тек 1984, док је први светски куп одржан 1985. у Италији и на њему је наступило једанаест земаља. Овај спорт је на неки начин још увек у сенци осталих тркачких дисциплина, а то је добро јер новац и допинг још увек нису уништили његову лепоту. Трке се могу поделити у две групе: прве, на којима стаза иде константно узбрдо и друге, где стаза иде узбрдо-низбрдо. Трке које константно иду узбрдо у принципу су теже и обично се трче од подножја до врха планине. Друге се обично одржавају на нижим теренима и већином су кружне. Иако су правила за планинско трчање унапред одређена, дужина и нагиб стазе се веома разликују, што вај спорт и чини веома интересантним. Дужина већине стаза је од 10 до 15 км, с висинском разликом од 1000 до 2000 м. Просечан нагиб би требало да се креће између 10 и 15%, мада су честе и трке са нагибом и већим од 20%. Тренинзи су веома специфични и тешки, па је то можда и један од разлога зашто у овом спорту нема много рекреативаца. Наравно, такмичарима из градских средина и равничарских предела много је теже припремити се за ова такмичења. Тренирање планиског трчања може бити одличан предуслов за озбиљније планинарске експедиције и зато би требало повремено уврстити и ове тренинге у припреме планинара. Поред класичних дужина у планинском трчању су у последње време све полуларнији планински ултрамаратони и skyrunning трчање. Ултрамаратони су дуги преко 50 км и у доста случајева трају и по два дана. Неопходно окрепљење, резервну одећу, карту и сл. такмичари носе са собом. Skyrunning је нова дисциплина, у којој се такмичења одвијају на висинама преко 2000 м, неретко и преко 4000 м, а највећи проблем спортистима представља разређени ваздух. Најпопуларнија дисциплина је вертикални километар, у којој треба што пре истрчати висинску разлику од 1000 м. Најпознатије светске трке су Матехорнлауф (Mattehornlauf) Швајцарска, Јунгфрау (Jungfrau) Швајцарска, Драј Цинен маратон (Drei Zinnen Marathon) Италија, Монт Кинабалу Климбатон (Mt. Kinabalu Klimbaton) Малезија,Тек на Гринтовец Словенија и друге... Ја сам ове године учествовао у трци Ловран – Учка у Хрватској, где се са нивоа мора трчи на Војак – врх Учке, који је на 1401 метру надморске висине. Наредних сезона у плану су ми нове и још теже трке у иностранству. У Србији не постоје права такмичења у планинском трчању и то је штета, јер овде има јако лепих планина на којима се ова такмичења могу одржавати. Најпознатија трка код нас је Фрушкогорски маратон, који је веома популаран и на кога сваке године долази све више заљубљеника у природу. Планинско трчање је спорт који има светлу будућност и који постаје све популарнији, како у свету тако и код нас. Пише: Нинослав Рашковић




Маркиране стазе Манастир Жупа – манастир Острог Јесен 2006. Са ранчевима на леђима Груја, Миланче и ја, кренули смо пут Црне Горе. Овога пута уместо стандардне планинарске опреме понели смо фарбу, дрвене путоказе и четке, са намером да маркирамо планинарску стазу, којом ћемо повезати два велика духовна центра, манастире Жупа никшићка и Острог. Током акција ``Ходајући Србијом и Црном Гором`` од манастира Жупа једну кратку деоницу смо ишли асфалтом, па смо решили да обележимо стазу , која ће полазећи од тог манастира ићи само кроз природу, до самог манастира Острог. Уз благослов монахиња манастира Жупа, кренули смо са маркирањем по јакој јесењој киши другог октобра. Део стазе морали смо да крчимо па су нам секира и косијер били главна алатка Први путоказ за манастир Острог постављен је код самог улаза у манастир. Траса од манастира води преко ливада, кроз воћњак и козјом стазом. Након 40 минута излази се на видиковац, са кога се пружа поглед на језеро Ливеровићи, које остаје десно од нас. Наставља се кроз густу шуму све до 900 метара надморске висине где се сусреће са макадамским путем, којим се стиже до села Међеђа, познатог из филма Лепота порока. До изласка на макадамски пут путокази су постављани на свим раскрсницама у шуми. Од села Међеђа стаза прелази преко Лучког потока и код пећине у изворишном делу потока (који је периодичан) излази на стари каравански пут, који се благо пење ка Острошкој греди и води ка манастиру Острог. Стаза се завршава на претпоследњој сепертини асфалтног пута ка горњем манастиру. Приликом маркирања, на овом делу смо изоставили маркацију и путоказе јер нас је ухватило јако невреме и морали смо да се вратимо назад у манастир. Дужина стазе је 17 километара и све време води кроз слабо настањене терене. Маркирана је стандардном црвено-белом маркацијом. Надморска висина не прелази 1000 метара. Може се прећи за четири до пет сати лаганог хода. На целом потезу нема пуно 


катуна, па самим тим ни воде, углавном се користи кишница, што треба имати у виду. Интересантан је начин изградње катуна, који се у потпуности разликују од оних са севера Црне Горе, јер се овде користи искључиво камен, кога има у изобиљу. За све оне који желе да моштима великог светитеља приђу на другачији начин, стаза предсатвља прави избор. Идеално време за обилазак је јесен, али се може походити у свим годишњим добима. Маркирање смо завршили у петак увече (4.10.) а већ у суботу ујутру прва група од 52 планинара нашег клуба кренула је ка манастиру Острог и на тај начин званично отворила стазу.

Манастир Жупа подигнут је у XV веку и посвећен је светом апостолу Луки. По предању, манастир се првобитно налазио у месту Орашје, на десној обали Грачанице, испод брда Градина, али је због одрона пренешен камен по камен на леву обалу реке, испод Водичког врха, где се и данас налази. Крајем деведесетих година у манастир долазе монахиње и крећу са његовом обновом. Данас је велики део радова урађен, а становништво се трудом монахиња полако враћа светињи. Манастир је познат по иконописачкој школи и школи керамике. Током свог живота у манастиру је једно време игуман био свети Василије Острошки. Удаљен је шест километара од Никшића и до њега води редовна аутобуска линија. Манастир Острог спада у највеће светиње православља у коме се чувају мошти светог Василија Острошког. Управо га је овај светитељ и подигао у стени Острошке греде 1665. године. Данас је то место које годишње посети и до милион ходочасника из целог света. Чињеница да су оба манастира повезана именом светог Василија, као и да смо на путу ка Острогу 2005. године управо у манастиру Жупа осетили праву топлину људског срца и гостопримство монахиња одлучили смо да прва маркирана стаза, коју ће извести чланови нашег клуба, буде управо стаза која спаја ова два манастира. Пише: Бранислав Ровчанин 


У загрљају вила и моћне реке Кањон Мртвице Соколе мој, каква је то река коју зову Мртвица и село са именом Мртво Дубоко? Какви су то људи који живе дубоко у планини у Веље Дубоком или у селу Вишње, небу под облаке, где још само орлови и соколови вију своја гнезда? Шта се може видети и доживети у крају где је све дубоко, мртво и далеко? Ко да пожели да дође на такво место…и шта је то Мртвица, уопште? - Можда је то река која извире високо у планини, хрлећи Морачи у загрљај, Мртвичка греда усечена у литицу Лукањег чела, или врело Бијели Нерини, који извиру из стене Маганика - Див планине а можда капија жеља, која води до вила горских, стасити бор који расте на литици, или горштак који живи дубоко у планини, његово гостопримство, здравица и чашица срчаника и линцуре, Можда, дрвени мост који те води у још већу непознаницу Мртво Дубоко, смоква која те дочекује на ушћу у Морачу, или царство маховине у самом срцу кањона, Можда маслачак који провирује из снега радујући се сунцу, Капетаново језеро, које оковано ледом, чека да и њега обасја зрак небеског сунца, или је то Брњичко језеро смештено високо у планини, небу под облаке, Можда је то врх Стожца, који се издиже изнад моћне реке, пастрмка која се купа у њеној смарагдној боји, посматрајући лет јастребова, или звук звона и мирис тамјана из древног манастира Морача? Да ли је Мртвица бар део реченог….? …Соколе мој, она је много више, јер не постоји апарат, реч, ни камера, који могу описати доживљај када се нађеш у срцу кањона, на Бијелим Неринима, испод Мртвичких греда док пијеш воду из ње, нити осећај када ти се сва чула отварају спремајући се за загрљај са горском вилом, на вашем заједничком путу ка искону… Али не заборави, да би могао да сазнаш шта је то Мртвица, мораш чистог срца да корачаш путем љубави, путем горштака… Па путуј соколе мој, Мртвици и вилама у загрљај…. Пише: Бранислав Ровчанин 10


11


Лазарев кањон Постоје неки деелови ове земље који су ме увек привлачили више од осталих. Кад год бих скренуо са аутопута према Зајечару осећао бих неку чудну енергију и готово увек бих стао на Честобродици и посматрао Криви Вир. Ветар који увек дува на капији источне Србије друкчији је од других, има у њему нешто мистично и лепо, нешто што ми увек најежи кожу и врати осмех на лице. Ветар који носи мирис неких заборављених времена и прелепих простора. И то нешто ме у задње време тера да се више бавим проучавањем источне Србије и њених прелепих предала и да, кад год могу, одлутам у том правцу. Августа 2008. године пружила ми се прилика да прођем кроз Лазарев кањон. Толико сам прича чуо о њему и толико сам желео да кроз њега пешачим да нисам веровао да ће се то и остварити. Лазарев кањон се налази поред Злота (наделеко чувеног по Лазаревој пећини) 12 км од Бора. Мали број људи познаје овај кањон и кроз њега пролази, а проходан је само кад кроз њега не тече Лазарева река. Водич наше групе је била Гордана Атанасијевић из планинарског клуба Железничар. Она је кањон пролазила више пута, а сама је велики познавалац и промотер источне Србије. Акција је била тродневна, прву ноћ смо преспавали поред мотела који се налази поред Лазареве пећине а у близини је и прелепо Злотско врело. Другог дана смо прошли кроз сами кањон и зауставили се да преноћимо на ливаи близу понора реке Демижлок. Иначе, Лазареву реку чине три реке – Демижлок, Веј и Викуљ, тако да и сам кањон има четири крака – три улазна и један излазни. Трећег дана је био повратак преко Дубашничке висоравни и излазак на саме ивице кањона. Не знам како да вам опишем лепоту самог кањона и предела кроз које се пролази, његову мистичност, недодирљивост, грандиозност која се огледа у сваком дрвету и камену. Изолован од модерног човека, потпуно дивљи предео који живи по својим суровим правилима већ хиљадама година. Сунце готово да и не допире до самог дна и управо вам то даје онај осећај уживања у нечему недирнутом и сачуваном кроз векове. Константно се смењују најтежи терени и различите препреке, а са свих страна лети ситно камење које су покренуле дивокозе. Пало дрвеће, огромно камење, сипар и огромне коприве на крају готово вам не дају да се опустите већ вам изоштравају чула која су у модерном свету одавно заборављена.Терају вас да користите свој максимум нудећи вам заузврат нешто најлепше што природа може створити. Мени је све то деловало онако, како сам замишљао да ћe бити, и уживао сам свим својим бићем, упијајући све око себе куда сам пролазио. Кањон смо затекли у можда најсушнијем периоду последњих година, чак је и понор Демижлока био без воде, што је многе зачудило јер не памте да се то десило. Ноћ на ливади у потпуној дивљини, зачињена причом о влашкој магији, деловала је нестварно, савим ванвременски. Погледа управљеног ка ведром небу мислио сам на то, када сам у граду последњни пут лежао и гледао прелепи плави тепих по коме су просуте звездице. Потпуно исцрпљен, обнављао сам снагу једући дивље трешње, пијући воду из Демижлока и слушајући оно на шта је човек одавно заборавио да постоји – тишину. Трећег дана смо изашли на саму ивицу кањона и тако заокружили причу о овом драгуљу природе. Док седите наслоњени на камен на самој ивици, схватате колико је природа велика и колико је човек мали у односу на њу. И управо то размишљање вас паралише и натера да непомично лежите и уживате. Ко зна, када ћу понову видети ову лепоту у оваквом издању. И зато сам гледао да ми сваки минут траје као вечност и да никада не престане, јер неке свари треба да упијемо у себе и да их користимо касније, кад нам буде тешко. Да вратимо те прелепе слике из наших живота и да се сетимо тих момената, за које смо желели да никад не престану... Ја сам Лазарев кањон заувек закључао дубоко у себи и надам се да ћу му се поново вратити. Постоје неке ствари у којима бих могао уживати целог живота и које буде позитивне емоције у мени, а једна од њих је свакако ова посета јединственом драгуљу природе, који нам се показао у најлепшем светлу и који је све ово време тако близу – а да то нисмо ни знали. Пише: Нинослав Рашковић 12


Проклетије - Триглав - Мусала Поред учествовања на редовним акцијама Kлуба наши чланови су учествовали и на акцијама којe су организовала друга планинарска друштва��. У ������������� јуну 2008. године ���������������������������������������� Лаура Илић и Јадранка Станојевић извршиле су успоне у масиву Проклетија, током јесени Јадранка је извела и успон на највиши врх бивше Југославије Триглав (2864 м), а Милан Гверо се попео на највиши врх Балкана Мусалу (2925 м).Честитамо!

Планинарски путопис У намери да љубитељима природе и планина представимо доживљаје са успона на високе масиве и највише врхове света, као и да их упознамо са акцијама које је организовао Планинарско-еколошки клуб „Соко“, године 2009. покренута је серија видео пројекција чији је заједнички назив „Планинарски путопис“. У овим серијалима приказани су доживљаји наших познатих планинара из других градова и чланова Клуба који су обишли готово сваки врх у Србији, а неки од њих „освојили“ и највише врхове континената. Прва видео пројекција организована је у марту 2009. године. Том приликом Јована Живковић из Београда, приказала је своје филмске записе са Анда, најдужег масива света и из ледене земље - Патагоније. Након тога уследило је гостовање наше суграђанке Славице Илић која је говорила о Хималајима и експедицији 2006-те године, када је извршен успон на врх Lobuche� East. ������ Пројекције под називом „Комови — Цар-планина“ и „Дурмитор – Соа небеска“, одржао је Бранислав Ровчанин из Клуба „Соко“, а након њега причу о успону на Аконкагву, највиши врх Америке, пренео је Милутин Илић из Зрењанина који је и затворио сезону пројекција за ову годину. Поменути серијал видео пројекција организован је једном месечно у просторијама Студија 21, чиме је настављена сарадња са Домом омладине, која датира још од оснивања Клуба. Током лета није било пројекција, а наставак оваквих активности следи већ почетком 2010. године. 13


Еколошке акције – за чистију планету Последње дрво кад се посече, Последњом реком отров потече, Последња риба реш испече Човече, Да ли ће ти тада доћи до свести Да се новац не може јести? (пророчанство Кри индијанаца) Планинарско-еколошки клуб ‘’Соко’’ од свог оснивања организује еколошке акције���������� са циљем да утиче на свест грађана како би схватили колико је здрава и чиста животна средина важна. Ова тема је у Панчеву посебно значајна али јој се, нажалост, довољно пажње не посвећују ни грађани ни локална власт. Ако је проблем аерозагађења у нашем граду нешто што се може решити само уз помоћ државе, бар за чишћење смећем затрпаних обала Тамиша и Дунава није било потребно ништа више осим добре воље и добре координације између чланова Клуба и ЈКП Хигијена. Уређење школских дворишта У оквиру акција уређења школских дворишта током 2009. године, у Економској школи „Паја Маргановић“ постављени су дрвени путокази ка националним парковима у Србији и природним резерватима у околини града. Постојећа стабла обележена су дрвеним плочицама с називом на српском и латинском језику. Такође је постављена и велика табла na кojoj je написана молитвa шуме, као и дрвене плочице са еколошким заповестима. Поред чланова Клуба у акцији уређења су учествовали су и ђаци Школе. Прва фаза пројекта остварена је под покровитељством Града Панчево а за следећу годину планирамо и уређење дворишта у Основној школи „Мирослав Антић“. Наша идеја је да уређењем дворишта ученици добију кабинете на отвореном за предмете географија и биологија. Чишћење обале Тамиша Тако је у неколико наврата (током 2008. године) организована акција чишћења обала река од пет-амбалаже и пластичних кеса, при чему је сакупљено на стотине џакова отпада, који је чамцима ЈКП-а Хигијена превезен на градску депонију. – Ово је најмање што можемо учинити за наше реке и град. Ако бисмо недељно издвојили неколико сати за чишћење онога што смо загадили и ако бисмо засадили понеко стабло, еколошка ситуација у нашој средини би се сигурно почела мењати на боље – рекао је новинарима током једне од акција Бранислав Ровчанин, председник ПЕК ‘’Соко’’. 14


Овај апел је позитивно утицао на Панчевце, па је тако у свакој наредној акцији чишћења било присутно све више наших суграђана. Активности Клуба ‘’Соко’’ нису се зауставиле само на овоме. Садња дрвећа У Основној школи Мирослав - Мика Антић (у октобру 2007. године) чланови Клуба спровели су акцију уређења и озелењавања школског дворишта и то заједно са планинарском секцијом „Соколићи“, која је формирана у оквиру Школе. Тада је засађено 17 садница углавном храста лужњака и кестена. Поред чланова Клуба, као и ученика и директорке Школе, у овој акцији учествовао је и Иван Љушковић из Ниша, који је и донео саднице. Посебно се захваљујемо њему и Еколошком удружењу „Храст“` из истоименог градa. Маркирање прве пешачко-еколошке стазе у граду У непосредној близини Панчева налазе се значајне природне и културне вредности, за које, нажалост, већина грађана готово да и не зна. Управо са жељом да део тих вредности приближимо Панчевцима и љубитељима природе, у сарадњи са Туристичком организацијом града смо током 2007. године реализовали пројекат обележавања кружне пешачкоеколошке стазе: Манастир Војловица – Омољичка ада. Дужина стазе је 32 километра и повезује најатрактивније делове Старчева, Омољице и Иванова: реке Дунав, Надел и Поњавицу, специјални резерват природе Омољичка ада, Парк природе Поњавица, манастир Војловица и археолошко налазиште Град. Дуж стазе постављени су путокази и дрвене инфо-табле са мапом и најзначајнијим информацијама о датим локалитетима, на српском и енглеском језику. Посебно су обележени хранилиште угрожене врсте орла белорепана и место где се налази храст лужњак. Маркација је изведена стандардном црвено-белом бојом. Стаза је отворена октобра исте године и том приликом ју је пешице или бициклима прешло око 90 заљубљеника у природу. Учесницима акције подељене су мајице и брошура, који су штампани за ову прилику. Пројекат је остварен под покровитељством СО Панчева. Упознај своју природу Са циљем да се подигне еколошка свест и да млади Панчевци упознају природне потенцијале нашег окружења, током 2008. године покренут је и реализован пројекат „Упознај своју природу“, чији је покровитељ град Панчево. Након бројних предавања, у школама и граду, организовани су излети у природу: Делиблатска пешчара, парк природе Поњавица, Бела стена, обала Тамиша. У оквиру излета проведене су и еколошке акције чишћења поменутих локалитета. И у наредном периоду највећи број делатности Клуба биће усмерен ка младима. Поред поменутих акција организовали смо бројна предавања и пројекције у школама, трибине и изложбе фотографија у граду… све са циљем да се подигне ниво еколошке свести и укаже на значај очувања природе. Настојаћемо да и убудуће дајемо свој допринос уређењу и очувању животне средине. Уколико вам је стало да наш град и планета постану пријатније и лепше место за живот, придружите нам се… … И чувајте природу јер то нико други не може осим нас самих... Пише: Петар Стакић

15


КАЊОН НЕВИДИО Када се неко место зове Невидио или Невиђбог, можете слободно пустити машти на вољу у замишљању каква се мистерија крије у њему. Реч је ипак о нечему овоземаљском – то је, према различитим подацима, три до четири километра дугачак, а на појединим местима и мање од метра широк кањон реке Комарнице, који се географски налази на обронцима Дурмитора и Војника, у близини Шавника у Црној Гори. Мало ко може претпоставити да се та река, боље рећи мало јачи поток, претвара у такво чудо природе. Овај последњи откривени кањон Европе освојили су никшићки планинари тек 1965. године. Од тада не престаје да задивљује све већи број „ловаца на адреналинске ужитке“. Своје необично име дугује чињеници да се у навећем делу са врха литица које окружују кањон – не види његово дно, као што се ни са дна не види врх. Улазак у кањон је сам по себи необичан: речица, што се без проблема може прегазити, наилази на прави зид који творе литице, а уски пролаз између њих позива само најхрабрије. Првих двеста метара кањон наговештава шта се крије у наставку. Већ после неколико минута схватам зашто су ми говорили да ћу следећих недељу дана причати само о Невидију. Толико лепоте, узбуђење које просто јури кроз вене, радозналост о томе шта нас напред чека и концентрација при сваком кораку – све то доприноси да се осећате потпуно усредсређени само на „сада и овде“, остали свет престаје да постоји. Изненада, наилазите на „тачку после које нема повратка“. Следи први скок у воду са пар метара висине. Следећа три сата наизменично ходате по стенама, плићаку, спуштате се низ стене и кроз букове помоћу ужета или без њега, пливате чак и испод стена, скачете у воду са висине од метар-два па до пет метара, роните, и тако без престанка... За то време око вас је сумрак без обзира на августовско сунце и небо без облака напољу, у стварном свету. Температура се спушта испод 10 степени Целзијуса, тако да неопходну опрему чине неопренска одела, рукавице, чарапе, прслуци и кациге. Ово последње, наравно, није због хладне воде. После изласка из кањона емоције су потпуно подељене: с једне стране, још у глави вртимо филм о свему кроз шта смо прошли, а са друге – осећамо жал што се све завршило. Водичи нам говоре да је сваки пролазак другачији и зависи од количине воде у кањону. Једва чекам да се уверим у то. Неколико чланова ПЕК „Соко“ први пут је походило кањон 2008. године, у приватној режији, а то је учињено и годину дана касније. Верујемо да ћемо током 2010. године бити у прилици да ову акцију уврстимо у редовне акције Клуба. Пише: Ненад Ракић

16


ШКОЛА ЗА ПЛАНИНАРСКЕ ВОДИЧЕ 24.7-7.8. 2009. године Под окриљем Планинарског Савеза Србије, одржана је прва школа за лиценциране водиче усаглашена са међународном планинарском организацијом (УИАА). Током две недеље, на планини Голија, смењивали су се предавачи из најразличитијих области које су уско везане за планинарење. Посебно бих издојио предавања из основе алпинизма, исхране из природе, прве помоћи, оријентације, метеорологије, чворологије и основе физичке припреме. Школу је водио Слоба Гочманац, начелник Водичке службе ПСС-а. У септембру је у планинарском дому Авала био завршни тест, који су Бранислав Ровчанин и Иван Грујичић успешно завршили и тиме стекли звање Планинарског водича излета и похода у летњим условима до 3000 мнв.

17


КОМОВИ Цар планина Далеко од магистралних путева, у источном делу Црне Горе, окружени питомом Бјеласицом и Кучким планинама и оивичени рекама Таром и Дрцком, налазе се Комови – Цар планина. Доступни само истинским заљубљеницима у планине, ово уточиште вила вековима мами уздахе планинара. Комови су прва планина у Црној Гори коју су истраживали и описали страни научници и годинама се сматрало да су највиша планина на овом подручју. Посматрајући их са осталих планина стиче се утисак да они то и јесу, јер у потпуности доминирају над вишим Проклетијама и Дурмитором (посебно је атрактиван поглед са Голије). На Комове се може доћи из правца Берана и Колашина асфалтним путем до превоја Трешњевик, који их одваја од питоме Бјеласице. Даље, макадамским путем у дужини од 4 километра, кроз густу букову шуму стиже се до катуна Штавна и излази на око 1800 метара надморске висине. Изласком на травнату терасу поред катуна, угледаћете моћне врхове како се издижу високо ка небу, хрлећи облацима у загрљај. Штавна су полазна тачка за обилазак Комова и овде можете камповати, искористити планинарско склониште ПД Железничара из Београда или Еко катун – објекат у традиционалном стилу урађен у потпуном складу са природом, где ћете уживати у комфору а опет доживети чари природе, која вас окружује. Пре одласка у планину ваља попити ракију са мештанима за срећан успон и поздравити коње који ће вам узвратити галопом, а један део пута и прећи са вама. Али, да се вратимо планини. Ком означава назив за скупину више врхова па су одатле и добили име. Сам масив сачињавају три врха: Васојевићки ком (2467), Стари ком или Љеворечки (2484) и највиши врх планине Кучки ком (2487). Још су ту и нижи Бавански врх , Рогамски ком… Комови су невероватан спој контраста, који чине облик потковице.Са једне стране се налази Васојевићки ком, лак и доступан за пењање, а са друге стране вам се смеше Кучки и Стари ком који су знатно тежи и захтевнији. Успон на Комове започиње од катуна. Идући ливадом долази се до раскрснице: лево је стаза за Васојевићки 18


ком, на који се излази без већих напора и претходног искуства, десно или право се стиже у Међукомље које представља врата планине. На самој стази дочекује вас столетни бор – запис, који ће вас поздравити пре наставка успона, али и оставити без даха . Свет стене, сипара и шиљатих врхова делује сурово и неприступачно а одавде и стена Васојевићког кома добија другу димензију. Део до превоја, одакле креће успон на Кучки ком углавном није захтеван, осим што се прелази каменити део константно се благо пењући. Од превоја је неопходан опрез и праћење маркација тако да по лепом времену није тешко изаћи на врх што није препоручљиво у случају кише, због трошних стена и чињенице да немате где људски да се ухватите, јер ‘’камен не стоји на камену’’. На самом врху, на 2487 мнв дочекује вас књига планинара. Док се уписујете време може да се промени неколико пута. Громови редовно ударају у Кучки ком, што је видљиво и по самом саставу стена на врху. По предању горштака, Комови су седиште светог Илије, па онда ни не чуди честа тутњава громова. Са врха поглед досеже до Дурмитора, Маганика, Ловћена, Копаоника, Бјеласице, Проклетија, Подгорице… Поред успона на врхове могућ је и гребенски прелаз са Васојевићког на Кучки и даље на Стари ком али га ми нисмо извели па га нећу ни описивати. Оно што највише фасцинира на Комовима, поред њихове силине и енергије, која из њих избија, је склад и хармонија која влада између Цар планине, горштака и већ спомињаних животиња. Сви заједно живе по законима природе, тако да се овде, као ретко где, још могу видети активни катуни, ручно брање боровница... Тотални искон. Први сусрет са суровим, непредвидљивим и прелепим Комовима имали смо 2006. године. Од тада Kомови су акција која се традиционално организује у оквиру клуба и за коју се увек тражи место више. Пише: Бранислав Ровчанин 19


Соха небеска – Дурмитор Када је Бог стварао свет и кадa је дошао ред на планине, узео је велики џак и ставио све планине у њега. Летећи светом бацао је планине из џака, а када је дошао до Црне Горе, џак се поцепао и све планине су испале из њега. Али само једну је Бог са највећом љубављу и пажњом спустио на земљу, као најлепши дар човеку. Ту планину Келти су звали Вода са планине, а Вук Караџић Соха небеска или Планина која држи небо. Данас је то – Дурмитор. Прича о Дурмитору почиње на 1456 метара надморске висине, из Жабљака, највишег градског насеља на Балкану. Са тог места види се цео масив Дурмитора и све се чини на дохват руке. До самог бисера, Црног језера, стиже се без већих напора, након четири пређена километра. Када стигну до обале језера, многи ће рећи да су били на Дурмитору. Али да ли је тако? Црно језеро, са врхом Међед који се издиже изнад обале, представља тек врата у свет у коме влада хармонија суровости и лепоте .Ако прекорачите та врата отвориће вам се ремек-дело природе: ниска од 18 ледничких језера „Горских очију“, пећине са сталактитима и сталагмитима од леда, пет величанствених кањона са дубином од преко 1000 метара, 42 врха преко 2000 метара, од којих је сваки прича за себе, 1500 биљних врста… и, ако се усудите и направите тај корак, ризикујете да вас Соа небеска заувек освоји и опчини као вила горска… Јер, како кажу, после Дурмитора ниједна планина није иста, зато што је Дурмитор само један. Традиционални одлазак у масив Дурмитора увек је изазивао велико интересовање међу члановима Клуба. А како је свој први сусрет са Дурмитором доживела чланица екипе Биља, прочитаћете у даљем тексту: – Наоружани ��������������� само добрим ����������������������������������������� расположењем и ентузијазмом вође, ��������������������������� без икакве пратеће опреме, нестрпљиво ����������� смо поускакали у већ усидрен комби на ‘’перону’’ за Дурмитор. Смештени на око 1600 метара, свега стотинак метара надморске висине изнад самог Жабљака, у кући познатог тамошњег планинара, били смо у могућности да уживамо у неописивом погледу на масив Дурмитора. Слике највиших европских и светских врхова висећи на зидовима соба пружали су могућност шетачима да у сну освоје за сада неосвојиво. Помало заборављено осећање припадности тиму, које смо неки од нас имали још у детињству, пробудио је још првог јутра, као и на свакој тури изнова, Бранислав Ровчанин. Због великих врућина, које су владале чак и на тим надморским висинама, као и због дужине самих акција, будили смо се пре шест сати ујутро. Та рана устајања била су сквакодневица и врхунац, како нам се чинило, гвоздене дисциплине. С обзиром на то да ПЕК „СОКО“ већ годинама организује вишедневне акције по масиву Дурмитора, са нестрпљењем смо очекивали свакодневна Банетова саопштења о томе, какав је план за сутрашњи дан – наравно, уз неизговорену и нама добро познату реченицу да је план подложан променама. Првог дана���������������������������� ��������������������������� крајњи циљ је Минин богаз, кажу, ������ први ������������������������� по виткости од свих дурмиторских ��������������������� врхова, врло ����� сличан алпским иглама са надморском висном од 2387 м. Тура, планинарски окарактерисана као изузетно напорна, са успоном од око 4 сата и 15 минута, започела је код Црног језера. Ту нас је, поред стрмог успона и 20


неравног дна ледничког тока, сачекала и група од једно двадесетак планинара који су се, видно боље опремљени, спремали да започну своју планирану туру. Свесни једино своје жеље да будемо први, после само погледима потврђеног договора, буквално трчећи, њима скроз необјашњиво, протутњали смо поред њих и обично први најтежи успон на тури успели да савладамо и нама самима изненађујуће брзо. Наставили смо даље, преко катуна у Локвицама и Сагорелих плоча, све до врха који се зове Минин богаз. Невероватан поглед и тишина, која опија за делић секунде, отклањају сваки умор и бол од новонасталих жуљева. Ново јутро, нови дан, нова акција, са екипом, свакако малобројнијом од јучерашње јер је некима и један поглед са Мининог богаза задовољио амбиције. Ствари су додатно компликовале велике количине воде, које смо били приморани да носимо, али осећај жеђи на оваквим дванесточасовним турама свакако је нешто, што нисмо смели себи приуштити. Крајњи циљ су два врха, Терзин богаз и Међед, који се, због карактеристичног гребенског прелаза између Малог и Великог међеда, сматра најекспониранијом акцијом на масиву. Добра атмосфера, клинови и сајле свакако су олакшали прелаз преко овог гребена и по ко зна који пут закували адреналин до горњих граница, помогавши нам да са 2287 метара надморске висине простремо поглед ка Црном језеру и неизбежном пространству масива. Следећи дан је углавном био предвиђен за одмор, али га је преокренуо предлог да идемо у „лагану шетњу “ до видиковца Ћуровца. Кренуло је нас свега петоро. Због карте и избледелог присећања стазе од прошле године, та се шетња од очекиваних сат и по времена претворила у извиђачку вежбу сналажења у природи, која се, вођена женским инстиктом, отегла на неких седам-осам сати хода и пређених око 25 километара. Последњу планирану акцију поздравио је излазак сунца који смо дочекали већ у ходу, јер је дан најављивао велике врућине. И док су се наши суграђани пржили на плочницима града, ми смо се у моментима одмора грудвали у преосталим ледницима у подножју Безименог врха. Веома напоран успон до Безименог врха, са преласком висинске разлике од око 1040 метара, успели смо да савладамо за само четири сата, иако је предвиђено време пењања 5 сати и 15 минута. Вероватно нам сама та чињеница није дала мира, па смо се већ након краће паузе упутили на највиши врх дурмиторског масива – Боботов кук, без обзира на то што успон на њега није био у плану. Са 2487 метара, колико износи Безимени врх, требало је да се попнемо на суседни, 2523 метра високи Боботов кук, што у смислу висинске разлике и није представљало неки проблем. Међутим, пењање на Бобот са скроз неприступачне стране, оне којом се ређе иде, преко непрегледног, трошног гребена, после три дана мање-више непрестаног хода, представљао је дефинитивно покушај хода по жици. Једва пронађени покоји избледели маркер није баш пружао сигурност да смо донели праву одлуку. Максимално сконцентрисани, без времена за страх, кретали смо се по самом врху гребена који никако није дозвољавао погрешан корак. Тек касније, сазнавши да су одређени тектонски поремећаји релативно недавно изменили сам гребенски прелаз, постали су нам јасни прецртани маркери на које смо наилазили, као и упозорење на самом крају, да се не иде гребеном због превелике опасности и несигурности терена. С невероватним осећајем, тутњавом у ушима и страхом, не од пада већ од самог пространства које буквално обара с ногу, сконцентрисани само на своја стопала, закорачили смо на сам Боботов кук, који нам је у том моменту пружио непојмљиву сигурност. Поглед на Шкрчко језеро пробудио нам је жељу за одмором, те смо сутрашњи дан провели на нама ближем, Црном језеру, где смо, препливавајући 49 метара дубоко Мало језеро, воду хладну као лед доживели као лек за уморне ноге. Следећег, претпоследњег дана нашег пута кренули смо пут Таре, како би наредног дана приуштили себи још један изазов - рафтинг Таром. Пишу: Биљана Мајкић Бранислав Ровчанин

21


Тара – елемент чулног доживљаја стварности Просторна и мудра краљевина Тара, земља у којој владају најобразованији трагачи за знањем у природи са соколом на грудима… ОТКАЧЕНА АВАНТУРА Једино што Тара жели од вас је да јој се дивите. Овде се једноставно препуштате перципирању ствари у недирнутој околини и једина жеља коју имате и која вас обузима је прави доживљај ствари. Сачувајмо способност да можемо, још увек, да се дивимо чињеници да уопште нешто друго постоји. „Соко“ , планинарско-еколошки клуб из Панчева је омогућио члановима експедиције повратак природи. Тара извире на 1450 м надморске висине на (Веруси) планински масив Комова у Црној Гори. Она је идеално место за: заљубљивање, маштање, инспирацију, упознавање, гравитацију, у чамцу ротацију, јутарњу гимнастику, пењање, имагинацију, опуштање, кулирање, купање, фолирање, прскање, скакање, глуматање и планинарење, успињање, пешачење, губљење и проналажење, веслање, здрављење, челичење, фоткање, певање, а коме је баш до тога и смејање... ПОВРАТАК ПРИРОДИ Изаберите друштво, али ипак се спремите и за компромисе. За сваки случај понесите диктафон, различити су музички укуси, зато путујте са људима којима верујете и који, осим музичког укуса, деле(или бар подносе) ваше свакодневне навике. Пут из тачке А-Београд у тачку Б-Шћепан поље није нимало безазлен. У десеточасовној вожњи, време најбоље и најбрже пролази уз добро кунтање или зезање, зато би било добро да путујете са људима којима верујете... Ко у Црну Гору долази аутобусом или аутомобилом са континентам проћи ће кроз кањон Платије која се налази у дубокој долини реке Мораче. С једне стране је провалија, с друге стране литица, а пут кривуда и сваки час нестаје, улазећи из тунела у тунел. Човек на овом месту није само усхићен лепотом природе, већ и градитељском способношћу човека који је усекао пут у глатком граниту литица кањона. За оне који иду први пут нека се не упецају на удицу без мамца... Звучи сувишно, али треба рећи да ћете све што убаците у ранац, морати и да носите (поготово ако вам је водич Бане из планинарског клуба СОКО), у противном једини спас је да нађете жртву која ће то урадити уместо вас. Зато добар савет није на одмет: спакујте се по принципу-најпре убаците све ствари у ранац, а потом избаците трећину и оставите је код куче! Посебно клопу, јер у камповима можете по веома приступачним ценама да једете, рецимо, јегњетину испод саћа, пастрмку, сир и његошку пршут..., тако да нема потребе да се замарате ношењем хране и прибора за јело. Нигде у Европи нема толико кањона на тако малом простору. Нигде природа није тако несебично показала своју снагу и застрашујућу лепоту као у Црној Гори. Тара има двоструко међународно признање: 1977. године уврштена је у пројекат Биосфера и човек, а друго признање је добила када је заједно 22


са националним парком Дурмитор стављена под заштиту УНЕСКО-а. Поред кањона Таре највећег на континенту, познат је и кањон њене притоке, реке Сушице, која се подно Дурмитора улива у њу, баш на месту где дубина кањона Таре достиже 1.300 метара! Оно што призоре који се могу видети проласком кроз кањон, чини чудесним, јесу и водопади који се са вискоих стена уливају у реку. На литицама које га опкољавају, једино се орлови крсташи, змије и дивокозе осећају спокојно. Тара је најдужа река у Црној Гори. После 150 километара тока заједно са реком Пивом код Шћепан полја ствара Дрину, по којој је и чувени Роберт Де Ниро својој ћерки дао име. Пошто је питка целим током, странци су је назвали сузом Европе. Уједно представља највећи резервоар питке воде у Европи. Кањон је дуг 80км и у њему има преко 80 пећина од којих ни једна није истражена. На целом току Таре има педесет букова (брзака), што је чини одличном за рафтинг. За рафтинг је посебно интересантно последњих 18 км кањона од Брстановице до Шћепан поља, јер је на том потезу сконцентрисан 21 бук од укупно 50. Свако ко је доживео такву врсту авантуре морао је да остане без даха (од страха!), али и од узбуђења и усхићења. Ово непредвидиво путовање са муњевитим и непрекидним променама ситуације чини да се члановима експедиције у делицу секунде, нагло и до те мере повећа адреналин у крви да се запрети опасност да им се скафандери надувају да би се сви заједно, попут чувеног Барона Харконена иѕ Пешчане планете, били у стању да полете. На самој Тари има доста кампова. Ми смо били у кампу Брстановица. Први дан смо ишли уз кањон реке Пиве и купали се на 5 степени. Тара има много притока и велики прилив воде, а за рафтинг је најбоља у мају, ретко ко се усуђује да се у априлу спушта, а све зависи од количине снега. Ово је за оне који желе већу дозу адреналина. Има доста водопада који се зову сиге. Међу најпознатијим су Баиловића сиге и Јовичића сиге. Река која прави водопад и мало језерце где смо се зауставили зове се Сипцаница, јединствена, јер је у исто време може спуштати чамцем и пити вода из реке што је права реткост. Странци који најчешће долазе су Словенци, Руси, Чеси, Израелци, Румуни, Немци, Италијани... Некада се сплаварење обављало на дрвеним сплавовима, али је то доста опасно и скупо, па се данас користе гумени чамци и то се зове рафтинг. За оне који хоће висе да уживају погодни месеци су јули, август и септембар. Прошле године су желели да подигну брану на Дрини, чиме би потопили велики део Таре, али се јавност побунила, највише захваљујући УНЕСКО-у, од тога се одустало, а не мали допринос целој ствари дали су и Панчевци из планинарског клуба СОКО. Једно правило важи за све љубитеље природе – ако нису прошли Тару, нису ништа видели у животу. Слика није оно што имамо пред собом. Слика настаје тек погледом посматрача, све зависи од уобразиље... Зато једноставно морате доћи! За сва спуштања низ букове Таре и незаборавне тренутке, захваљујемо се нашим пријатељима из Рафтинг клуба ``Соко`` Љуби, Јурету и екипи из Шћепан Поља. Поздрав, до поновног сусрета на Тари… Пишу: Наташа Шарић Бане Радовановић

23


Соколићи Са намером да деца од малих ногу стичу љубав према природи и њеном очувању, али и према упознавању своје земље, јер будућност припада њима, од самог оснивања Клуба почели смо да радимо са подмлатком. Након предавања која су организована у основним школама Свети Сава и Мирослав Антић, формирани су Соколићи и прича је могла да почне… Током године организовани су бројни једнодневни излети по нашим планинама (Авала, Пешчара, Хомољске планине, Кошутњак…), а преко лета, почев од 2006-те године и Соко-еко кампови на Ваљевским планинама (2006), Сопотници (2007), Руднику (2008) и у клисури реке Градац (2009). Истраживали смо пећине, обилазили музеје, демонстрирали слободно пењање по зидинама Калемегдана и на Ади Циганлији, ишли у планетаријум, опсерваторијум, учествовали на првом Дечјем бијеналу, садили дрвеће, организовали еколошке акције… У 2009. годину планирали смо седмодневни камп на Борском Столу али, нажалост, када смо, десет дана пре поласка, сазнали да нам општина укида већ одобрена средства за организацију овог кампа, морали смо мењати планове. Узели смо шаторе, вреће за спавање – и кренули пут реке Градац.

24


Соко – еко камп Градац 2009. Зборно место је био Дом омладине. Скупила се дванаесточлана екипа Соколића, водичи Поп, Милан - Мајор са опремом довољном за цео гарнизон, Бане, Бора са својим комбијем – и авантура је могла почети. Сви учесници су са собом понели по неколико шаргарепа као посебну опрему, а зашто, сазнаћете… У Београду нам се прикључују и соколићи Илија и Јован, па у комплетираном саставу настављамо пут до манастира Лелић, задужбине владике Николаја, где се растајемо од Боре. С опремом на леђима крећемо ка реци Градац и на самој њеној обали, на километар од извора, одлучујемо да подигнемо камп. Постојећу риболовачку кућу, тачније њен трем, претварамо у простор за ручавање и склониште у случају кише. Пре било каквих активности искуснији соколићи, уз учешће нових чланова, демонстрирају подизање шатора и за 15 минута постављају камп. Чињеницу да је Градац једна од најчистијих река у Србији требало је искористити на најбољи начин. Не зна се да ли су се купању и брчкању у хладној реци више обрадовали водичи или соколићи. Након слободних активности и даље у истом саставу (јер Градац никог није однео), Милан нам је демонстрирао како се од приручних средстава може направити бивак и склониште. Иначе, Мајору и Попу је ово прва вишедневна акција са соколићима. По самом доласку Жељко је себи за појас заденуо хладно наоружање које смо имали (нож и секиру), и тако, у комплету с војничком мајицом, представљао је страх и трепет за сва жива бића у околини. У ствари, за соколиће баш и не, али зато медведи, вукови, змије, диносауруси и остале караконџуле нису смели ни да се приближе кампу… Требало је спремити вечеру па је део екипе кренуо по дрва, део у брање шумских плодова, а део је правио огњиште јер боравак у природи не иде без ватре. Таман кад су јавили да је велики део Србије захватило невреме, ми смо уживали у нашој вечери и реш печеним кобасицама. Приликом организовања кампова храну обично набављамо од мештана, али, будући да смо овом приликом били далеко од њих, решили смо да за вечеру спремимо поменуте кобасице са све дрвеним штапићима. Дошло је време спавања. Док сам ја проверавао шаторе и смештао соколиће, Мајор и Поп су на већ поменутом трему кренули у акцију. Њихово неискуство у вишедневном дружењу са соколићима овде је дошло до изражаја. Наиме, паролу да сву храну делимо, они су схватили: ‘’све је наше’’ и кренули да облизују (поравнају) кантицу еурокрема. Сва срећа да сам стигао на време да их у томе спречим… мислим, да их спречим да то ураде сами... … Добро је што деца не воле еурокрем. Излазак сунца дочекали смо босоноги на ливади јер пре умивања у реци ваља шетати по трави и урадити вежбе разгибавања. После доручка могао је почети час оријентације. После кратког предавања о сналажењу у природи, распремили смо камп, узели опрему и кренули са мапом у руци низ 25


Градац, ка Еколошком домаћинству. Након успешно савладаних препрека, балвана и мостића, нашли смо се у Еколошком домаћинству у загрљају шарпланинца Руже. Велика пажња коју смо јој посветили, изазвала је љубомору других становника домаћинства. Магаре Мики почео је страшно да њаче, што је био знак да применимо тајно оружје које смо чували за ову прилику – шаргарепу, тачније килограме овог поврћа, које се за тили час нашло у Магиним зубима. А да се Ружа не наљути, добила је и она порцију месног нареска. Решили смо да на кратко оживимо мирну туристичку атмосферу у домаћинству. За тили час смо ускочили у Градац на поновно купање, а затим прешли на стару и заборављену игру зујке, која се показала одличном за малтретирање водича. Уследили су ручак, лепиња са кајмаком, домаћа чорба, паковање опреме и лагани полазак даље. У овом делу, на радост свих а посебно Попа и Мајора, Бане је показао да уме да буде стварно добар човек. Пошто нас је чекао велики успон до комбија, опрему нам је својим тракторчетом превезао наш домаћин Влада. За то време обишли смо манастир Ћелије, где се налази гроб Јустина Поповића, нашег великог духовника. Из манастира излазимо на Ћелијско брдо и фотографишемо се код старог храста, уживајући у погледу на реку Градац и Ваљевске планине. На овом делу сусрели смо се и са господарем камењара – поскоком, па је извидница, коју су чинили Урош, Новак и Илија, преузела дебело зачеље уз паролу: ‘’што је сигурно, сигурно је’’. Убрзо смо угледали и наш комби и увек насмејаног возача Бору. Уз неколико партија занимљиве географије и сумирање утисака нисмо ни осетили пут до Панчева. Растајемо се код старог, доброг Дома омладине са жељом да се ускоро поново сусретнемо на планинарењу. До скорог виђења, поздрав од Соколића! Резиме кампа или шта смо научили Сада знамо да река Градац настаје од Буковске реке (која извире на Маљену) и реке Забаве (извире на Повлену), и спада у најчистије реке у Србији. Дуга је 14 километара и целим током је питка. У Ваљеву се улива у Колубару. Научили смо како се подиже шатор и прави импровизовано склониште. Научили смо и да се сналазимо у природи и како да распознајемо биљке. Знамо како да запалимо ватру када имамо шибицу и упаљач. Научили смо и да у резерви увек треба имати нешто хране за животиње које ћемо, можда, срести. Упознали смо и најбољи начин за малтретирање водича, а да се они не буне. И на крају најважније правило, које иде под обавезно: еурокрем и слаткише треба држати што даље од Попа и Мајора. Ово правило је посебно важно за Банета... 26


Средњошколци на планинарењу Са мотом „Упознај своју земљу да би је више волео“ ученици четврте године панчевачке гимназије кренули су на своју прву планинарску акцију децембра 2007. године. У ствари, акција је представљала спој историје, културе, духовности и природе јер је обухватала и обилазак духовних центара – манастира Јовање, Лелић и Ћелије, са успоном на Стрмно брдо и пролазак кроз клисуру реке Градац. Нова година – нова акција: поново Ваљевске планине. У фебруару, по дубоком снегу, изведен је успон на Сувобор (историјски најпознатију планину ваљевског венца, јер су на њеним обронцима одигране одлучујуће операције у Колубарској бици) и Рајац (најнижу у већ поменутом венцу планина). Након успешних матурских испита уследило је хлађење глава и адреналински шок – спуштање низ букове Сузе Европе – рафтинг Таром. Током 2009. године у оквиру Економске школе организована је секција Клуба и направљене су прве акције. Купање у Градцу уз обилазак манастира и традиционално дружење са Ружом били су наша прва дестинација. Након тога уследили су успон на Маљен, Велика плећа, Црни врх, обилазак Љутог крша, Црне реке… Видимо се на некој новој акцији и дружењу…..

27


На путу ка искону Ходајући Србијом и Црном Гором Од оснивања Клуба настојали смо да промовишемо природно и културно наслеђе наше земље и да укажемо на значај њиховог очувања за наредна покољења. Управо због тога је незаобилазни део акција Клуба био и обилазак манастира, кроз природу и спајање спортског, природног и духовног, уз поклоњење моштима наших светитеља. Акција „Ходајући Србијом и Црном Гором“, као круна таквог размишљања, покренута је и успешно реализована од 2005. до 2007. године и то на следећим релацијама: Панчево – манастир Острог (2005) Манастир Рача – манастир Острог (2006) Манастир свете Тројице – манастир Острог (2007) Свака акција је по нечему била специфична и разликовала се од осталих. Тако је она из 2005. године била прва акција те врсте организована у оквиру Клуба. Иако су учесници имали добро планинарско искуство, до тада нико од њих није имао тако дуге акције. Осим тога, већи део терена нисмо познавали. Поход у 2006. години остварила је двочлана екипа, што је било ризично за овакав вид акцијa. Кренули смо на пут са комплетном опремом, са симболичним буџетом и без икакве логистике. Стаза је водила преко нових предела. Више од половине терена нисмо познавали. Како смо се приближавали циљу, тако је стаза постајала све тежа��, ����������������������������� а висинска разлика све већа. Током ове акције снимљен је документарни филм који је вероватно јединствен у нашој околини. Приказан је на РТС-у, а касније и на телевизијским станицама Студио Б и Кошава. Према свему наведеном, ова акција је била јединствена на целом подручју Србије и Црне Горе. Године 2007. акцију је извела екипа од пет чланова, који су, изузев водича, имали мало искуства у планини. До тада су забележили свега три одласка на планину и то у оквиру припрема (Фрушка гора, Вршачке планине, Повлен и кањон Трешњице). Најмлађи међу њима, са 17 и 18 година, су браћа Аљоша и Никола Филиповић. Акција је изведена за време Госпојинског поста, што су учесници строго поштовали, па су основни извор хране били тегла меда од оца Јоаникија, боровнице и остало шумско воће, купус салата код Вукоте, погаче, и џанарика ‘’у Међеђу’’. О акцијама су извештавали новине и часописи у земљи, али и у иностранству: Панчевац, Вечерње новости, Политика, Политикин магазин, Франкфуртске вести... 28


Панчево – манастир Острог (2005) Планинарско-еколошки клуб „Соко“` из Панчева организовао је акцију од Панчева до манастира Острог на досад незабележен начин – пешке. Најмлађи члан екипе имао је 23, а најстарији 63 године. Ова необична акција почела је на свете Тројице, 19. јуна, када је нас четворо кренуло од Успенске цркве у Панчеву, где смо добили благослов, да би по плану стигли до манастира Студеница на Видовдан, 28. јуна. Ту су нам се придружила још четири члана Клуба. Тако је осморо планинара пешке наставило пут ка Острогу. Прелазили смо око 35 километара дневно. Спавали смо у манастирима, школама, планинарским домовима, шаторима… Пратио нас је комби са храном и опремом. Док је он ишао асфалтом, ми смо планинарским стазама долазили до одредишта. Ишли смо без лекара, јер нисмо имали довољно средстава да га платимо. Срећом, осим жуљева, током пута није било значајнијих здравствених проблема. Ова храбра екипа Клуба „Соко“ је пре пута добила мапе од Седамдесет друге специјалне бригаде Војске Србије, којој је соко заштитни знак. Ишли смо углавном планинама, избегавајући асфалт, а просечно смо пешачили око 12 сати дневно. Дванаестог дана изашли смо на Јанков камен, највиши врх Голије, а затим преко Пештера на Гиљеву, где нас је захватило велико невреме. Због специфичности терена није нас могао пратити комби, па смо кроз Црну Гору комплетну опрему носили на леђима. Последња три дана представљала су најтежи део пута, када смо пролазили кроз кањон Мртвице и са 180 метара надморске висине у даху изашли на 1700 метара. Последњег дана пута, код манастира Жупа, придружио нам се Драго Вујовић из никшићког Планинарско-смучарског друштва „Јаворак“ и био нам водич до Острога, где нас је дочекао отац Павле. Ујутру смо присуствовали литургији, целивали мошти светог Василија и уз благослов се вратили за Панчево. Након 22 дана иза нас је остало око 750 препешачених километара, 18 планина (Авала, Космај, Букуља, Венчац, Рудник, Јешевац, Вујан, Овчар, Каблар, Јелица, Чемерно, Радочело, Голија, Гиљева, Влах, Бјеласица, Прекорница и Острошка греда), и исто толико манастира (Војловица, Враћевшница, Вујан, овчарско-кабларски манастири, манастир свете Тројице, Ћириловац, Морача, манастир светог Николе и Жупа). Од Панчева ка манастиру Острог ходали су: Гордана Крсмановић (63), Споменка Младеновић (55), Сава Стевић (30), Бранислав Ровчанин (29) а од манастира Студеница екипи су се прикључили: Марија Нешковић (32), Ивана Величковић (26), Александар Јевтић (32) и Милан Гверо (30). 29


Од манастира Раче до манастира Острога (2006) Следеће године акција је поновљена, али на другачији начин. Овога пута кренули смо нас двојица – Иван Грујичић и ја. Да бисмо успоставили директан контакт са природом, ишли смо без икакве логистике, само са шатором, камером за снимање и војним мапама које смо користили за оријентацију. Уздали смо се у велико искуство боравка у природи. Шестог августа 2006, са ранчевима на леђима, кренули смо из манастира Раче – духовног центра на обронцима планине Таре. Пут кроз Србију нас је водио преко Таре, Златибора, Муртенице, кањона Милешевке, Јадовника, парка природе Сопотница, све до Озрена, преко којег смо ушли у Црну Гору. Велики проблем, поготово на успонима, представљали су нам ранчеви тешки 25 килограма, али и изузетно лоше време и киша који су нас пратили првих једанаест дана. Најтеже је било у кањону Милешевке, једном од најтежих у Србији, где је киша непрекидно падала седам сати. Пред крај пута кроз Србију, у једној од пећина на Јадовнику, имали смо блиски сусрет са непознатом животињом и мало је недостајало да нам се пут ту и заврши. На самом уласку у Црну Гору посетили смо мало познати манастир светог Николе, где је пронађено Дивошево јеванђеље – после Мирослављевог, најстарији ћирилички рукопис код нас. Након тога дали смо и мали допринос обнови манастира Свете тројице у Мајсторовини. Даљи пут водио нас је преко Бјеласице до сурових Комова, који су са 2487 метара највиша планина на нашем путу. Приликом успона на највиши врх, Кучки Ком, повредили смо колена, што нам је знатно отежало пролазак кроз кањон Мртвице. Кроз Црну Гору су нас пратиле несносне врућине, али ипак, након двадесет три дана пешачења, преко 14 планина и 500 препешачених километара, на Велику Госпојину, стигли смо преко Острошке греде у манастир Острог и поклонили се моштима светог Василија, чиме смо окончали наше путешествије. Од самог поласка имали смо несебичну подршку мештана и монаха Српске православне цркве, код којих смо се снабдевали храном. Ноћивали смо углавном под ведрим небом, у шаторима, манастирима и код мештана, а главни извор витамина представљале су нам боровнице и малине, којих је било у изобиљу. О самом подухвату снимљен је документарни филм који је премијерно приказан пред препуном двораном Центра за културу у Панчеву (5.12.2006), а телевизијску премијеру је доживео наредне године на РТС-у, да би затим био приказан и на Кошави и Студију Б. 30


Манастир свете Тројице – манастир Острог (2007) За разлику од акција из претходних година, које су трајале преко двадесет дана, због обавеза и недостатка времена овог пута смо се одлучили за краћу варијанту. Тако смо за почетно одредиште изабрали манастир свете Тројице. Овај манастир је задужбина Немањића и налази се на обронцима Бјеласице, у нетакнутој природи, далеко од цивилизације. До њега води само макадамски пут. Иначе, од 2000. године, својим трудом га обнавља једини монах у манастиру, отац Јоаникије. Оца Јоаникија смо и упознали на нашем путу ка Острогу 2005. године, тако да нас је од тада сваки пролазак кроз Црну Гору водио и до манастира у Мајсторовини. То је и разлог зашто смо одлучили да пут ка Острогу почнемо из овог духовног центра. Од самог почетка смо донекле променили трасу у односу на раније проласке овим крајем, па смо на врхове Бјеласице изашли идући њеном бјелопољском страном, тачније десном обалом реке Бистрице. Прву ноћ дочекали смо у напуштеним катунима, уз завијање вукова. Чувши вукове, Боле је тако заблиндирао катун да смо ујутру једва изашли из њега. Преко Стрменице и Троглаве стижемо до планинарског дома, где упознајемо планинаре из Крагујевца, са којима ћемо исте године започети лепу планинарку сарадњу. Након ноћења у дому излазимо на врх Кључа, на коме је капелица – копија Његошеве капеле на Ловћену, порушене 1974. године залагањем тадашње власти. Капелица на Кључу – реплика Његошеве капеле, подигнута је трудом оца Јоила. Издиже се изнад Колашина на висини од 2006 метара и кажу да је то православна светиња на највишој надморској висини на Балкану. Од капеле силазимо до манастира Ћириловац и настављамо пут уз благослов оца Јоила. Код Матешева се спуштамо на „Сузу Европе“ – реку Тару, затим излазимо на Островицу и стижемо до манастира Прекобрђе, одакле нам се стаза поклапа са трасом изведеном 2006. године. У уводном делу је напоменуто да смо током целе акције држали пост на води, што је допринело томе да акција постане право ходочашће. Иако је трајала свега девет дана, представљала је прави подухват, посебно уз чињеницу да су групу сачињавали углавном планинари почетници. У селу Веље Дубоком, по старом обичају, дочекао нас је наш пријатељ Вукота и било му је заиста тешко објаснити да ћемо се овога пута уместо сира и пршута задовољити парчетом хлеба и купус салатом. Ипак, здравица уз линцуру и срчаник није изостала. Под острошку светињу стижемо 17. августа у сумрак, целивамо мошти и наредног јутра се враћамо у манастир свете Тројице, где су нас чекала кола, а одатле, пуни утисака, крећемо ка Панчеву. Кроз Црну Гору 2007. водили су вас: браћа Аљоша и Никола Филиповић, Лазар Тепић, Слободан Бошковић и Бранислав Ровчанин. 31


ТРНОВАЧКО ЈЕЗЕРО 2009. Током 2009. године провејавала је, а у јуну је учвршћена намера да се организује планинарска тура у северозападном делу Црне Горе. Основни разог је био тај што је веома мали број чланова ПЕК „ СОКО“ планинарио на том подручју. Такође циљ је био да се испита комплетан терен и да се сагледају могућности и начини организовања већих и разноврснијих тура у наредним годинама. На том подручју се налазе четри планине које немају заједнички назив иако чине јединствену геоморфолошку и геолошку целину са центром на простору Трновачког језера. То су Маглић, Биоч, Волујак и Власуља. Највиши врх ових планина је Велики Витао (2396м) на Биочу, на Маглићу је то Велики Маглић (2386м), на Власуљи Волујак (2326м) и на планини Волујак Студенац (2296м). Подручје ових планина ограничено је кањонском долином реке Пиве на истоку, долином Сутјеске на северу и западу и долином реке Врбнице са јужне стране. Ту треба додати долину Мратињске реке и долину Сухе. Након договарања донешена је одлука да се на туру крене у другој недељи Јула, а да се тачан датум поласка одреди након пријављивања заинтерсованих. Одмах је представљено да тура захтева изузетне физичке напоре, јер је неопходно ношење комплетне опреме и на врхове висине преко 2000м. Услед разно- разних разлога књига је спала на три имена Банета (нигде без председника), Аљошу и мене. Пао је договор да се крене 11.07. у раним јутарњим часовима. Пут нас је водио аутобусом из Београда, преко Србиња (Фоча) до Шћепан поља где стижемо око 16.30 часова. Обилазимо Пиву, а затим се дружимо с нашим домаћинима у кампу уз пиће и мезе. Ту, пошто је била и жива музика, Бане показује читав репертоар играчких могућности уз асистенцију неколико гошћи кампа. У 08.00 12.07. крећемо из кампа са Јуретом који нас превози комбијем до Плужина. Успут се, изнова, дивимо плаветној лепоти Пиве и њеног кањона,а поготово са грандиозне бране високе 220м. У 08.30 стижемо у Плужине које нису на истом месту као и на карти. Карта је из 1975, а старе Плужине су потопљене 1976. изградњом Пивског језера. Ново насеље је изграђено повише језера. Након краћег задржавања око 09.15 полаимо пешке ка зацртаној тачки за тај дан, Великом стабанском језеру. Крећемо се асфалтним путем уз језеро и након два сата стижемо у камп Врбница који се налази на истоименој речици. Ту предахњујемо 32


и пунимо батерије за, испоставиће се, много тежи део. Од кампа крећемо асфалтним путем ка селу Стабна, успут пролазимо поред саела Орашка глава. Доласком међу једну групу кућа у Стабни затичемо истовремено леп и тужан призор. Леп што могли видети пример црногорског села са каменом црквицом у центру и очуваним кућама давно изграђеним од камена, окружене воћњацима и ливадама. Тужан призор, јер нисмо затекли никог ко живи ту и да ли уопште неко живи. Има трагова боравка, али је он вероватно повремен. Настављамо даље кроз село путем поред црквице који након 200м скреће лево. Крећемо се колским путем око 1 км када почиње успон, шумским путељком, ка језерима. Пут није био баш најјаснији, али смо одлучили да наставимо њиме и због трагова говеда (пасу поред воде), испоставиће се да је то било исправно. Стаза је изузетно стрма, на појединим местима каменита и ако нам је до тад опрема била тешка сад је била најтежа. Међутим све се заборави када се изађе на мало Стабанско језеро које се изненада појављује испред у свом правилном кружном облику. Оно се налази на око 1250м н/в и окружено је стрмим стенама и врховима. Одмарамо и уживамо, а затим настављамо ка великом Стабанском језеру путем лево од малог језера који улази у шуму и прераста у изузетно стрму стазу. Удаљеност великог језера од малог је око 400м,а али се савлађује висиниска разлика од 100м. Око 17.00 часова излазимо на велико језеро (н/в 1350м), где увиђамо да постоје веома добри услови за постављање шатора . Чудимо се како нема много информација на туристичким мапама о овом језеру и крају уопште. Језеро је прелепо са чистом водом, окружено живописним врховима, близу су извори са питком водом, поред је ливада, што свеукупно даје погодне услове за камповање. Купамо се, постављамо шатор, једемо и око 20.30 већ спавамо. Устајемо оком 07.30 и припремамо се за, најтежи део туре, успон на Боја- нска врата. Полазимо око 10.00 ка извору Љубота (1600м) где није било пијаће воде, али је има успут на извору Студенац и то је последње место где се може сипати вода до цирка Боја, 3 – 4 сата хода, где се налазе ледници. Од Љуботе пут води путем преко ливаде а затим након 300м скрећемо десно и пењемо се стрмим усеком пуног камења када избијамо на Радову главу. Пут је уцртан на картама и води на Бојанска врата. Настављамо да пешачимо пределом између планина Власуља и Виљиште. Тај део се одликује тешко проходним вртачама, клекама, камењем и константним успоном. Терен је потпуно безводан тако да је штедимо до грнице исцрпљености. Око 15.00 излазимо на једно узвишење кад су испред нас коначно „изронили“ врхови Трновачки Дурмитор, Трзивка, Ком, Биоч, Волујак, Крвава брда који су окружили пространу долину пуну увала. Знали смо су врата близу. Гледајући ту лепоту одмарамо и прикупљамо снагу за даље.Коначно око 16.00 смо на Бојанским вратима (2120м), када почињемо да се спуштамо стрмим путем ка Боји. Проналазимо камене маркације које означавају пут до скретања за Трновачки Дурмитор. На подручју Боје налазе се два ледника где сипамо воду. Око 18.00 коначно смо угледали Трновачко језеро. У 18.30 стижемо до Рудинских колиба где су настањена три катуна. Већ у првом смо осетили познату гостољубивост горштака. Послужени смо кафом, ракијом,сиром... На језеро стижемо око 19.30, где смо нажалост затекли велике количине смећа које смо у наредним данима потпуно очистили. На језеру постоје веома добри услови за камповање тако да нам је ту наредних дана база. Наредног дана, 14.07, Бане одлучује да извиди терен око језера, према Маглићу и Мратињу, док Аљоша и ја одмарамо и купујемо неопходне намирнице од мештана. Тог дана на језеру се појављује млади брачни пар из Ваљева. Стигли су пешке од Пријевора (Република Српска). Одлучују да са нама иду на Маглић. Дана 15.07. устајање у 07.00, чај, мед, понеки мањи залогај, попуна с водом и у 08.00 покрет на Маглић. Пут води десном страном преко бедема који раздваја велико од три минијатурна језера. Улазимо у букову шуму и након тридесетоминутног хода избијамо на појас сипара, а затим на зараван обраслу травом. Настављамо лево, маркираном стазом подножјем Шарене ластве где почиње 300м дугачак пут поред високе стене. По избијању на Шарену ластву одмарамо и тад проналазимо и извор у Царевом долу. Пут до извора је означен. Настављамо северно и с десне стране обилазимо врх Капе, спуштамо се, а затим се пењемо на превој висине 2150м одакле почиње константан успон према Маглићу. Излазимо на црногорски Маглић, где се мало задржавамо и настављамо према Маглићу у Републици Српској. На том врху је некад била граница између Црне Горе и Аустро – Угарске, а данас између два Маглића пролази граница змеђу ЦГ и БиХ. Крећемо се према врху који изгледа као шиљак, окружен литицама високим неколико стотина метара, а који се некад звао Громовник. 33


Доласком на врх отворио нам се прелеп поглед на стеновити Биоч и дијамантско светлуцаво Трновачко језеро над којим су се надвиле литице Трзивке и Трновачког Дурмитора. Осматрамо обрисе кањона Пиве, Таре и Сутјеске и на све то се надомешта Дурмитор. По повратку на језеро следи уобичајено купање у језеру, клопа и план за наредни дан. Дана 16.07. устајемо око 07.00 и крећемо с припремама. План је да се испемо на Трновачки Дурмитор, Волујак, Рудински Ком, прећи гребен планине Волујак и доћи до ледника Студенац. Крећемо око 09.00 путем којим смо дошли до језера. Пут до Трновачког Дурмитора је јасно маркиран, али без јасног пута када се дође до предела обраслог травом. Након два сата излазимо на поменути врх, одакле се најлепше види Трновачко језеро у облику срца. Пут настављамо гребеном, који је под травом док су са леве стране литице, према Трзивки (рају за алпинисте), скрећемо према Бојанским вратима на која стижемо око 12.00. Пењемо се на врх Волујак који је широко разведен, готово раван. Одатле настављамо према Рудинском Кому пролазећи преко стрмог сипара и предела обраслог густом клеком. Стаза је маркирана. Повремено пролазимо литицама. Долазимо на Рудински Ком (2283м), а потом и на Студенички превој (2210м) где правимо паузу. Одатле нас поглед одвлачи изнова на Трновачко језеро и на Марцулов до, пространој равни обраслој зеленом травом са остацима напуштених катуна. Спуштамо се тереном пуног камења када долазимо и до ледника Студенац. Од ледника пут се спушта левкастом увалом. Висока трава и покривено камење су нам правили проблеме па смо у неколико наврата и пали, срећом без последица. Након једно-часовног спуштања долазимо до Рудинских колиба одатле крећемо на језеро. Тог дана је први пут запретила и киша, али су се облаци испразнили на Маглићу. Након одмора и сабирања утисака почињемо лагано да се припремамо за повратак у Панчево. Дана 17.07. опраштамо се прелепим крајоликом око језера и долином Сухе спуштамо се према путу Гацко – Србиње. Пут води прво уском стазом, а затим добрим колским путем и дужине је око 15км. За неке наредне туре пут је значајан при повратку повратку с језера, јер се константно спушта. Око 14.00 излазимо на пут. Након трочасовног стопирања успевамо да се пребацимо до Србиња одакле у 21.40 крећемо за Београд где стижемо око 05.00. У Панчево се враћамо пуни позитивне енергије, прелепих утиска и са уверењем да ћемо следеће године поновити туру са много више чланова ПЕК Соко, јер има шта да се види и у свему томе ужива. Пише: Милан Кончар 34


Смешна страна планинарења - Приручник за будуће водиче Кружна тура и три кањона у једном дану Датум - Ускршњи празници 2007 Место окупљања - железничка станица у Београду Крајње одредиште - негде у Србији Циљ - Уживање у природи и обилазак нових непознатих терена Екипа - више него одлична са становишта водича. Сачињавају је Ивана и Јефта, опасна четворка: Лаки, Јаца, Ната и Биља, двојац из Новог Села: Драган и Јонел, најбољи министар икад виђен на просторима Србије - Ракац и моја маленкост Бане, у даљем тексту искусни водич. Правило број 1 Никад немој да упознајеш чланове екипе пред пут Испоштовано, знамо се од раније, годинама смо заједно у планини. Правило 2 Добро се распитај о траси кретања и стању на путевима Распитао се, ушли на правој станици и још брже изашли на исто тако правој станици. Е сад, то што смо на правој станици ушли у вагоне који су били откачени од локомотиве и што се не бисмо ни макли из Београда да министар то није приметио, није много важно. Правило 3 Карту читај сељака питај Од локалне станице негде у Србији крећемо са комплетном опремом ка дому. По процени коју сам добио од мештана потребно је два сата до дома и тако би вероватно и било да нас неки мештанин није, на километар од дома послао у погрешном правцу, па смо наредних три сата проверавали психо-физичку припремљеност екипе. Епилог првог дана - пет сати доброг хода пре него што смо најзад стигли у дом. Правило 3 овом приликом није било од користи, да ли због тога што се мештанин поиграо са нама или што ја нисам читао карту, није ни битно, битно је да смо нашли дом а 15 километара више није од значаја. Правило 4 Упознати се са тереном око кампа - дома Након одмора кренули смо у упознавање околине, у кругу од 150 метара, за само толико смо и имали снаге. Око дома четинарска и букова шума, а где је буква, ту је и сремуш, па смо се Јаца, Ната, Биља и ја бацили на посао и за тили час ранчеве и џепове напунили са овом надасве здравом биљком. Додуше, наредног јутра Лаки и министар, који су спавали са нама у собама, нису баш били одушевљени мирисом сремуша (дивљи лук), који је избијао на све стране, али ко им је крив кад не воле природну храну. 35


Док смо упознавали околину домаћин је дом ставио у функцију и отишао у град, а ми смо кренули на одмор, а неко и на купање. И баш кад се Ната насапуњала, у дому је нестало воде (тада смо схватили зашто је домар хитно ишао у град, или што би рекла народна: држи воду док мајстори оду). Било како било, Ната је морала да примени паролу: снађи се, јер искусне планинаре не сме ништа да изненади. Да напред спомињани министар поред силних економских школа није бежао са часова електротехнике можда би овај квар и био отклоњен, а овако не могу ја све: и да водим и да поправљам инсталације… (истине ради, треба напоменути да је разлог нестанка воде тај што није био отворен хидрофор, што смо сазнали тек на крају боравка, када нам је домаћин коначно поново постао доступан) Правило 5 Вече пред сутрашњу акцију упознати екипу (са тежином терена) и планираним (наредним) активностима План за наредни дан био је следећи: пошто је ово акција када се обилазе непознати терени а како не волимо да се враћамо истом стазом, одлучио сам се за акцију: Кружна тура уз обилазак три кањона у једном дану; Управо током излагања шпорет је почео да се дими (јер је Ната нагурала дрва у рерну ‘’смедеревца’’ како би се брже осушила, а пошто је ложиште истог имало мали дефект, део тих дрва се запалио) па смо се полако претварали у димљене планинаре… Наредно јутро: Након провере опреме и спремности екипе, а после лаганог доручка (за који су Ивани фалиле ротквице, ал’шта да се ради, не може човек све да понесе) крећемо на акцију. И све је ишло одлично, први успон и излазак на врх, сусрет са извиђачима, када, одједном, долази до критичне ситуације. Таман када смо на раскрсници требали да скренемо, непрестана прича која је долазила од стране чланица екипе омеле су ме у доброј процени (познато је да током акција ја не волим да причам…), и уместо скретања продужили смо право. Да смо мало скренули са курса схватио сам убрзо, после свега ‘’седам-осам’’ пређених километара. Питање је било како се извући из настале ситуације. Међутим, инстиктом искусног водича и оком сокола пронашао сам једно стеновито узвишење атрактивно за пењање. Додуше неко се пењао а неко и падао (читај министар). Било како било, безимени врх крстили смо у Соколов. Са њега пуца поглед на околне планине и одличан је за фотографисање, што је женски део екипе једва дочекао. Уследило је спуштање по снегу, грудвање… На спуштању иста слика: само је министар ишао четвороношке (што је доста чудно за њега који иначе важи за изузетно ``спретну`` особу). У повратку нисмо пронашли ни један кањон али смо зато нашли ‘’изузетно атрактиван гејзир’’ за који ни мештани нису знали да постоји. Како је гејзир био ``огромних’’ 36


димензија није успео да стане на фотографију па га нисмо овековечили. Спомињана кружна тура такође је изостала, па у дом долазимо делимично истом трасом. С обзиром да због погрешног скретања за које су наравно криве девојке а не водич нисмо видели ни ‘’к од кањона’’, следећег дана морала је да се исправи грешка. Спремали смо се за пролазак кроз нови кањон, али овога пута као искусни водич не допуштам да ме чланови екипе декоцентришу. И тако је и било, 14 последњих километара нашег тродневног планинарења водио нас је кроз прелепу клисуру уз обилазак пећина. И овде је министар био у првом плану, само је сада демонстрирао како се најбезболније пада, овога пута у воду, пошто кроз пећину тече река (човек је просто феномен за падање – срећом, фото-апарати су и овог пута преживели). На крају, безбедно излазимо из кањона и возом се враћамо ка Панчеву, а иза нас остадоше силни кањони, које смо видели са околних планина и по који гејзир. Колико год вам овај извештај са екстремне туре ``Три кањона у једном дану`` деловао неозбиљно, зацртани циљ са почетка текста је испуњен: уживали смо у природи, упознали непознате терене, чак и више него што је планирано и изнад свега, са осмехом се вратили кући. И на крају, за будуће водиче који ће се придржавати ових правила следи најбитније међу њима, правило број 6, а оно гласи: Правило је да нема правила и да је план увек подложан променама И на крају, негде у Србији је околина Ваљева, где тачно не знамо, јер још увек тражимо на мапи три кањона и кружну туру… Извештај са акције саставио је, вођен инстиктом искусног водича Бане, уз помоћ нашег најдражег министра Ракца.

37


Шта је Градац? Да ли је то река понорница која извире испод планине Повлен, после неколико километара понире и поново избија код села Богатић, недалеко од манастира Лелић? Одатле тече кроз кривудаву клисуру и на том путу пролази поред манастира Ћелије, бројних пећина (свакако је најимпресивнија Дегурићка пећина) и коњичког клуба, да би у самом граду Ваљеву постала десна притока Колубаре. Или је то омиљено излетиште Ваљеваца и њихових гостију, који одмор од свакодневних обавеза проналазе у неком од многобројних ресторана, воденица и кафића сконцентрисаних углавном у њеном доњем току, или жељни више мира – одлазе даље, на неку од плажа и ливада које се пружају уз реку. Можда су то вирови скривени испод крошњи, плажице на којима ћете тешко издржати а да се не изујете и загазите у воду, понекад и да се скроз бућнете Да то није ‘’Шарено платно’’, ливада названа тако по шареној литици изнад ње, мир и лепота манастира Лелић и Ћелије, великих центара српске духовности? Или су прве асоцијације на спомињање Градца брвно и сајла за прелазак реке, пастрмка и гулаш у еколошком домаћинству, неизбежно магаре и шарпланинац Ружа? Може бити да је Градац синоним за најмасовније акције нашег клуба, за оних 12 тура организованих током првих пет година, са преко 500 учесника који су ишли њему у походе. А како вам се чини да Градац чине сви они коментари, усхићење у очима, испуњеност срца и прочишћеност мисли свих оних који су са нама барем једном прошли његовим током? Уколико дозволите уплив личног у овај текст, за потписника ових редова Градац је највише оно парче стазе између већ споменутих Шареног платна и еко-домаћинства. Географски је то лепа, лагана стаза, која вам без већих успона и падова обезбеђује тридесетак минута шетње кроз шуму, поред реке или непосредно изнад ње. Рај на земљи. А онда, када најзад схватите да сте се превише задржали и да вас чекају, док се приближавате брвну, дочекује вас глас доброг друга Никића: ‘’Где си ти досад, пиво ти се већ пола сата хлади у реци?’’ Шта рећи... Још нам није јасно шта је тачно од свега наведеног Градац, али не сумњамо да има довољно простора да додате своју импресију у слику о овом бисеру природе Србије. Видимо се на Градцу.

Пише: Ненад Ракић

38


Четири годишња доба na

Сопотници

„…Због недостатка воде пастири су напустили Пештер и настанили подручје планине Јадовник. Када је вода почела нестајати и са Јадовника, пастири су се спремали за поновну селидбу. У ноћи пред полазак уснулим пастирима јавио се Бог са планине и питао да ли желе срећу или воду? Сматрајући да ће до среће доћи сами, својим радом, затражише воду. Тада из небројених пукотина потече вода преливајући се преко великих стена на све стране, правећи пенушаве водопаде. Због силине и броја извора, реку назваше Сопотница…“ Сопотница – неоткривени бисер планине Јадовник, налази се изнад Пријепоља и припада подручју Старог Влаха. До самих водопада и планинарског дома води макадамски пут, што је допринело да овај крај буде сачуван од масовног туризма и остане прави рај за истинске заљубљенике у природу. Прва организована акција чланова Клуба на Сопотницу била је за Ускрс 2006. године, када група од седам планинара креће у извиђање терена с циљем да се Сопотница уврсти у редовне акције Клуба. Испоставило се да је то био пун погодак: та година је у потпуности протекла у знаку водопада Сопотнице, јер су се акције организовале и током лета (део трасе од Раче до манастира Острог водио је кроз кањон Милешевке преко Сопотнице и Јадовника), затим је уследио јесењи сусрет са Јадовником да бисмо је завршавили дочеком Нове 2007. у зимском амбијенту залеђених водопада. Водопади су од планинарског дома удаљени 20 минута лаганог хода и састоје се из три дела. На самом изворишту више мањих водопада се спаја у два најлепша и најатрактивнија, који се потом сједињују у један, који је уједно и највећи. Све стазе полазе од дома. који је урађен у правом планинарском стилу и спада међу најлепше у Србији. Од водопада пут води ка највишем врху Јадовника – Катунићу, високом 1837 м, али се раније излази на Вучју стену, незаобилазни мотив за фотографисање. Да је свети Сава радо обилазио ове крајеве, говоре и називи Савина пећина, Савина вода, Савин крш… Током јесени, када једноличну зелену боју замени колорит од хиљаду боја, овај крај изгледа нестварно, као земља Хобита, па не би чудило да се неки нови Господари прстенова снимају овде. Посебну атракцију представља пролазак кроз кањон реке Милешевке, десне притоке Лима. Од дома, преко Милошевог дола, прилично стрмом стазом се спушта кроз претежно четинарску шуму, све до ушћа Међанске реке у Милешевку. Цео крај је посебно атрактиван током јесени због величанствених боја које само природа може да изнедри. Сам кањон је доста захтеван, уз неколико атрактивних делова где је неопходан опрез, посебно у случају лошег времена и кише. На појединим местима постављене су сајле и клинови, а ту су и балвани, тунели… У једном од њих сниман је филм ``Лепа села лепо горе``. Литице кањона високе су и по неколико стотина метара, а стаза све време иде изнад воде. На самом изласку из кањона сачекују вас испоснице светог Саве, град Милешевац и духовна светиња манастир Милешева, са фреском Бели анђео. У лепоту целог краја уверили су се и Соколићи, када су боравили на Сопотници у оквиру Соко - еко кампа 2007. године. Тешко је рећи када је најлепше отићи на Сопотницу, фотографије сведоче о томе више од речи, али је сигурно да, када год одете, – нећете погрешити. Пише: Бранислав Ровчанин 39


ЕКСПЕДИЦИЈА ЦРНА ГОРА 2009 Половином јуна 2009. године, Бранислав Ровчанин и Иван Грујичић били су домаћини и водичи групи љубитеља природе из Шведске. Наше дружење смо започели обиласком Београда и Панчева, а са великим узбуђењем смо ишчекивали полазак за Црну Гору. План нам је био да се попнемо на највише врхове Комова и Дурмитора��, а�� потом да идемо на јединствени спуст целим током реке Таре. Време нас је послужило само током доласка на Комове, а од наредног јутра киша нас је непрестано пратила читавих седам дана. Наравно, наши пријатељи Швеђани се у оваквој ситуацији налазе веома често и није им нимало сметало да се опусте, уживају па чак и да скувају кафу на отвореном простору док нам се киша слива низ врат. Надали смо се да ће на Дурмитору бити мало лепше време, али су нас дочекали суснежица, изузетно ниска температура и највеће изненађење – Боботов кук је био окован снегом и ледом, тако да смо од овог успона одустали на 350 метара од врха. Наравно, нико од нас није био опремљен за техничко пењање у зимским условима. Повратак са успона су наши пријатељи прославили отварањем сезоне купања на Црном језеру! Оно, чиме смо посебно били одушевљени, је отвореност и дружељубивост планинара из Шведске, њихов однос према групи и понашање у планини. Такође, и размена искустава је за нас била од непроцењивог значаја. Као илустрацију бих истакао однос њихове земље према промовисању очувања природе: законом је уређено да на било којој зеленој површини, а на растојању од 150 метара од куће, свако има право да постави шатор и преноћи без икакве надокнаде. Наравно, то место се мора оставити у чистом стању. По њиховим речима Швеђани су изузетно поносни на овај закон и сматрају да њиме подстичу развој свести о значају боравка у природи и о заштити животне средине. Следио је најузбдљивији део ове експедиције пошто смо се Бане и ја по први пут спуштали целим током реке Таре, чија дужина је око 90 км. Киша је била неуморна, покушавала је да нам поквари целодневни боравак у чамцу. Наравно да није успела. Слабији букови, импресивна природа и уски кањонски део обележили су прва два дана рафтинга. Ту су и чувени водопади Бајловића сиге, који доминирају својом снагом и лепотом. Човек би тамо могао данима да посматра како се природа поигравала обликовајући сасвим сигурно најлепши водопад у Црној Гори. Након тога дошао је последњи део реке Таре, део који је већини планинара добро познат јер је описан и усликан до детаља. И за крај нашег дружења, у Шћепан Пољу нас је чекала јагњетина испод сача и домаћа ракија. Поред лепих тренутака уз хармонику маестра Пелета, који је уједно и власник једног лепо сређеног комбија, остало нам је и око 3000 фотографија које ћемо једног дана стићи да прегледамо. Пише: Иван Грујичић

40


Планинарска ципела Наша драга планинарска ципела и најбитнији комад опреме, пружа нам задовољство да стигнемо на свако место у планини ...

Соко лети и по интернету Релативно брзо после оснивања ПЕК Соко рад Клуба је представљен и на интернету. Адреса и изглед презентације су више пута модификовани и прилагођавани развоју Клуба. Поводом пете годишњице рада представљамо нови изглед презентације, коју можете видети на адреси: www.soko.rs С поносом истичемо да ју је урадио познати веб-дизајнер, иначе наш члан Данијел Гајан. Презентација садржи податке о историји и активностима Клуба, а посебна пажња посвећена је промовисању еколошке свести и развоју здравих стилова живота. Најаве акција и извештаји са њих су доступни на презентацији, а галерија фотографија се редовно допуњава.

Будите пријатељ Сокола на „фејсу“ У жељи да се испрати развој друштвених и комуникационих токова, ПЕК Соко је присутан и на једној од најпопуларнијих међународних глобалних мрежа – фејсбуку (facebook). Група „Планинарско-еколошки клуб СОКО“ до сада има преко 180 пријатеља, и тај број се стално увећава. Профил садржи податке о акцијама и фотографије са њих, тако да на једноставан начин можете добити све потребне информације. Свим члановима групе се путем фејсбук поште редовно шаљу информације о предстојећим акцијама, како планинарским тако и еколошким, као и о заказаним пројекцијама. Посетите нас!

Огласна табла

Још од оснивања Клуба, најстарији начин на који оглашавамо акције је табла на углу улица Војводе Радомира Путника (бивша ЈНА) и Војводе Живојина Мишића (бивша Народног фронта – Корзо), на зиду зграде у којој се некада налазила кафана ‘’Србија’’. На табли се постављају најаве активности и фотографије са планианрских и еколошких акција Клуба. Део табле је традиционално посвећен активностима Соколића. За многе Панчевце ово је најлакши и најпопуларнији начин да се информишу о раду Клуба.

‘’Заједничка дневна соба’’ Наше нове клупске просторије отворили смо на адреси Иве Курјачког број 13 у Панчеву (код кафане Цитадела). Поред сталног термина за састанке, средом од 20 часова, готово свакогa дана неко је је у Клубу и брине се о томе да пећ буде наложена, да Вам скува кафу и да попричате о свему што Вас занима из планинарења. Партија стоног тениса или пикада је обавезна! Чекамо вас.

41


``Соха небеска`` Часопис Планинарско – еколошког клуба ``Соко``

Пријатељи клуба Војска Србије

Број 1 – јануар 2010.

Историјски архив Панчева

Главни и одговорни уредник Бранислав Ровчанин

Дом омладине Панчева

Технички уредник Иван Грујичић

Туристичка организација Панчева ЈКП ``Зеленило``

Уређивачки одбор Биљана Мајкић Ненад Ракић Нинослав Рашковић Милан Кончар Петар Стакић

Boutique CHEVINON М. Горког Фарбара МАРКО – ПАН Ул Николе Тесле 5

Коректура Ружица Николић

Дечија опрема ОБЛАЧАК Ж. Зрењанина

Дизајн и прелом Ђорђе Ђорђевић Штампа Sito – X – press Панчево

Сервис и продаја бициклова SPEED Ж. Зрењанина

Фотографије Архива ПЕК ``Соко``

СТР Жељко Д. Туцовића

Насловна страна Иван Грујичић

Цветна радионица Тања и Оља В. Петровића 5

Фотографије на корицама Кањон Мртвице Дурмитор

Кафана ШАРАН

Издавач Планинарско-еколошки клуб ``Соко`` Д.П.Шанета 9, Панчево

Аутопревозник М Омољица

peksoko@yahoo.com www.soko.rs

DIGITAL COMPUTERS Humska 10 www.digitalcomputers.rs COFFE SHOP Sokаce

42


43


44

SOHA 1  

Magazine aboute ecology, nature, climbing, mountaineering

Advertisement