Jutro, radost buđenja, optimizam. Sunce i Mesec, jin i jang, toplo i hladno. Mesec, svetlost koja ne greje, iluzija je, privid. Čitav njegov život je privid, shvata to dok „pjeva crven alkohol“ i „vani luta ladna bijela mjesečina“. Mrtvi snovi, mrtvo srce. Duboko mračna je ova ispovest pesnika i pesimistična. On shvata da je „svaki čovjek uvijek na gubitku“ (Kuran). Umetnici, budući u svom svetu, osobito su neshvaćeni i usamljeni i to je Šimić osetio na svojoj koži. Pesnik, bio to Bodlerov „Albatros“ ili Remboova „Ofelija“ uvek su neshvaćeni među profanim svetom. Hipersenzibilni, osuđeni su na propast. S druge strane, ako umetnici ne stvaraju po principu „l’art pour l’art“, već za mecene i dnevnu politiku, gde je tu onda umetnost? U tom magnovenju, pesnik shvata da je noć u njemu preovladala. On počinje da se grozi dana jer svetlo otkriva sve naše slabosti koje se u mraku ne primećuju. Reč je, naravno, o gustoj mreži metafora. „Moja tamna duša mrzi svjetlo Moje lice nije za sunce i ljude ...Pustite me, ja ću uvijek Ljubit svoju tamu.“ MISAO O SMRTI Osećaj bliske smrti suviše je jak i ne može mu se odupreti. To osećanje plaši, uznemirava i menja suštinu našeg bića. U sumersko - vavilonskom Epu o Gilgamešu surovi vladar Uruka menja se kada shvata da će i on, kao voljeni prijatelj, jednoga dana postati „blato zemlje“. Taj tren osvešćivanja i Gilgamešova metamorfoza ključne su tačke dela napisanog 1700. godine pre nove ere. Ništa se od tada nije promenilo. „Misao o smrti vreba iza svih naših planova“, zapisao je Ivo Andrić. Gde god pođemo, tu je iza ugla tek da nas podseti da joj ne možemo umaći. Ma koliko mislio da je moćan, čovek kleči pred tajnom smrti. Jedino što je gore od samog umiranja, jeste osećaj da nismo ni živeli. O tome je pisao Tolstoj u pripoveci „Smrt Ivana Iljiča“: „Kad je došlo vreme za umiranje, shvatio je da zapravo nije ni živeo.“ Za sopstvenu smrt pesnik kaže da će biti neprimetna. Niko se zbog nje neće previše žalostiti. On je tek „mali plamen koji velikom ognju u susret hita“ (Andrić). Običan, mali čovek, poput Jozefa K. koga je samleo neumoljivi mehanizam. Kada ga smrt odnese, neće zvoniti zvona, neće plakati majke. Bog, kome se Šimić obraća, poseduje nas i sve je to samo njegova igra. Ništa nije naše. Mi živimo samo da bismo se iznova rodili, more što iščekuje crveno sunce koje će zaroniti u njega. Ovaj lep ekspresionistički pejzaž odaje Šimića kao vrsnog pesnika i latentnog slikara.
- 18 -